Boban Knežević - SLOBODANIDA (2014)

[Boban]

PROZOR U PROZU / piše Davor ŠIŠOVIĆ
Dernek zbližava ljude
Boban Knežević: "Slobodanida", roman, Everest media, Beograd, 2014.


            Maštovito, originalno i cinično ozračje donosi ovaj novi znanstveno-fantastični roman Bobana Kneževića. Ne bismo mogli reći da je roman futuristički, jer je radnjom smješten u blisku prošlost, a ima za to logičnih razloga. Ipak, bitna pretpostavka "svijeta" u kome se događa radnja romana jest futuristička: znanost je osmislila i napravila androide, umjetne ljude, a te su naprave (ili ta bića, kako se uzme) u ovom romanu nazvana avatari.

Partijanje avatara

Oni ne funkcioniraju sami po sebi, potrebno je, naravno pomoću napredne tehnologije, u njih privremeno preseliti svijest nekog postojećeg živog čovjeka. Bez te preseljene svijesti avatar je neaktivna prazna ljuštura, a nakon što se u njega preseli svijest živog čovjeka, avatar kao fizički subjekt živne, dok tijelo koje je izvorni domaćin te svijesti mora mirovati, umrtvljeno, besvjesno i neaktivno.
            Naravno, avatare je smislio, ili dao smisliti odnosno platio da se smisle i naprave, jedan bogati Rus. Avatari su, zasad, vrlo skupi, i mogu biti funkcionalni samo dok su u dometu odašiljača, što zajedno s tehničkim servisom i uslugom prijenosa svijesti zahtijeva posebno građene objekte. Samo četiri takva objekta postoje u svijetu: dva su u Rusiji, jedan u Finskoj, i jedan u Beogradu. Kako funkcioniraju ostala tri ovdje i nije toliko bitno, no ovaj beogradski, nazvan Karusel, elitni je centar za - partijanje. Bogati i utjecajni, oni koji imaju vlast i moć, oni koji su popularni, ali prije svega oni koji to mogu platiti, dolaze u taj Karusel da bi svoje svijesti nakratko preselili u mehanička tijela oblikovana na sliku i priliku nekih drugih slavnih i utjecajnih ljudi iz bliže i dalje srpske povijesti, eventualno regionalne ili svjetske. U tim iznajmljenim tijelima oni se dakle prikrivenih identiteta zabavljaju, jedni s drugima, u većim ili manjim grupama ili klikama, ne znajući s kojom se stvarnom osobom pritom zabavljaju, ali vjerno se uživljavajući u lik kojeg su iznajmili.

Zloupotreba tehnologije

            Dok u Karuselu teku sekvence radnje kroz koje upoznajemo pojedine likove koji će biti bitni za nastavak romana, pripovijedanje se povremeno prekida ubacivanjem "klipova", isječaka iz medija u kojima se o tehnologiji avatara govori kritički, upozoravajući na svojstva, prednosti i nedostatke, ali i na mogućnosti zloupotreba ove sumnjive tehnologije u kojoj mogu uživati samo bogati. Naravno da u glavnom tijeku radnje do takve zloupotrebe i dolazi, ali do kraja romana ostaje misterij je li to planirano ili slučajno, je li se dogodio eksces ili sabotaža, je li "sila" koja je stvorila Karusel i avatare na putu da postane siva eminencija svjetskih ponajprije političkih zbivanja, ili i nad njome postoji netko viši i jači tko njome manipulira. Ali to još nije sve. Kroz roman su raspoređene i epizodice u kojima u najmanju ruku čudne razgovore vode trojica zatočenika suda za ratne zločine u Haagu: jedan Srbin, jedan Hrvat i jedan Musliman.
Gradaciju radnje prati i gradacija količine dostupnih informacija neophodnih za njeno razumijevanje. Zapleti ponekad brzaju pred ritmom serviranja objašnjenja što se zapravo zbiva, što romanu daje sasvim finu notu mističnosti i napetosti. U finom ritmu izmjenjuju se i temeljne žanrovske atmosfere pojedinih dijelova romana: na trenutke je to detektivski triler, na trenutke pak roman katastrofe, ponekad pak bljesnu dojmovi postapokaliptičkog cyberpunka, a ponekad čak razvoj događaja zaprijeti kao da će se okrenuti u pravcu političke distopije, s Titom, Dražom Mihajlovićem i Slobodanom Miloševićem (ili njihovim avatarima?) kao osnovnim ideološkim orijentirima.

Humorni cinizam

No, bez obzira ka kome se žanrovskom pravcu radnja romana u pojedinom trenutku zamjetnije okrene i bez obzira na to koja od angažiranih, stvarnih ili glumljenih, društvenih snaga u pojedinom dijelu radnje prevladava, zajednički nazivnik svim dijelovima romana je cinični humor ili humorni cinizam. Tim se neizbježnim literarnim oruđem romanu s jedne strane daje jaka socijalna nota, a s druge se ismijavaju i relativiziraju politički odnosno ideološki identiteti iz stvarnog života, jer kako proizlazi iz gotovo dokumentarnih opisa skupih karuselskih zabava, dernek zbližava ljude bez obzira na stranačku, nacionalnu, političku, vjersku ili ideološku pripadnost i opredjeljenje.

(Objavljeno u Glasu Istre, 12. 04. 2015. - http://www.glasistre.hr/vijesti/specijalna/prozor-u-prozu-dernek-zblizava-ljude-498004)

[Mica Milovanovic]

Ni dobronamernom Davoru ova verzija nije dovoljna da rasplete pletivo tanko.
Nema mi druge.
Forget v.1.1. Delete v.2.0. Enter v.3.0.
Ali gde da nađem plažu ?

[Mileva]

Jedno pitanjce: " Da li avatar ima glas osobe cije fizicko telo poseduje ili glas osobe cija svest upravlja avatarom?"

[Boban]

Glasovi su modifikovani i neprepoznatljivi.
Ima na jednom mestu dilema korisnika avatara da li to što pije zaista ima ukus koji oseća ili je to simulacija, a samo piće najbičnija obojena voda.
Analogno tome, i glasovi koji se čuju možda avatarima zvuče drugačije nego ljudima...

[Mileva]

Dobro, to za pice sam procitala, ali se ne secam konkretno objasnjenja o glasu. Pitala sam se zasto bi sluzba uzela Suzanu, ciji bi glas bilo kako prepoznati.

[Boban]

Elem, napravio sam jedan PDF koji sadrži dopisane strane u verziji 2.0 u odnosu na izdanje 1.0.
U pitanju su samo dva poglavlja, u jednom ima nekih desetak strana doslovno kao dodatak, a u drugom ima dosta raznih umetaka i teško je izdvojiti izmene (to je poslednje poglavlje) pa njega prilažem u celosti.
Svi koji su nabavili i pročitali izdanje 1.0 a zanima ih da vide ove izmene, neka mi se jave porukicom ili mejlom pa ću im doturiti taj PDF.

[Mileva]

Zavrsila sam je sa citanjem juce. Sta da kazem? Zanimljiva prica. Ne znam kako su ti pali svi ti likovi na pamet, mogli su avatari da budu i licnosti koje nisu istorijski poznate, ali si verovatno igrao na loptu da ce ljudima upravo zbog toga biti interesantno da citaju. To je OK, mada meni licno nije bilo previse bitno. Ipak upravo zbog toga mi je u nekim trenucima bilo smesno. Nasmejala sam se naglas recimo u onom trenutku kada Tito kaze : juris u sumu. Isto onaj deo gde Tito i Krcun sa ostalim avatarima prolaze pored para koji vodi ljubav u sred livade podseca malo na scenu iz filma Ko to tamo peva.
Bilo je i ozbiljnih trenutaka,i oni su uglavnom vezani za devojku koja racionalno preispituje motive i ciljeve avatara, odnosno onih cije svesti su prenete u avatare. Ponekad je prica bivala konfuzna ili ja nisam bila dovoljno fokusirana pa sam morala par puta da se vratim stranicu dve unazad da pohvatam ko je ko.
Sve u svemu interesantna prica, preporucila bih je. Bobane ako se resis da napises jos neku verziju, mislim da bi bilo interesantno kad bi autor pisao iz prvog lica. Ne znam kako se to zove na srpskom first person narrative umesto third person. Ono ubacivanje novinskih clanaka i bloga je odlicno.

[Mileva]

E da i jos nesto! Boza  je nevidjen lik, ja bih ga jos razradila.

[Mica Milovanovic]

Ovo su dosta opasne izjave... 

[Mileva]

Pa dobro sad nisam ja neka profesionalna kriticarka, samo obicana citateljka

[Mica Milovanovic]

Ma, Boža je opasan lik... 

[Boban]

[Boban]

[Boban]

Na koncu svega, neki su hteli da se slikaju, a neki ne:

[Boban]

Književni lik uzvraća udarac: http://www.novipolis.rs/blog/28630/o-knjizevnom-liku.html

[Ghoul]

patetično-infantilno trtljanje...

[zstefanovic]

Квалификовано тврдим да је ово Димитријево на ивици генијалности. А видим и да Гул није (пажљиво) читао Јоцину књигу о српском филму фантастике, па сходно томе није укачио поенту текста "О књижевном лику"....

[Ghoul]

ne pričaj koješta, zstef.
čito sam ja pažljivo, ali ti nisi.

[zstefanovic]

ne pričaj koješta, zstef.
čito sam ja pažljivo, ali ti nisi.

Аман, бре, како ти није јасно где је веза, кад је написано и илустровано код Јоце у књизи?

[Ghoul]

ali ja nigde nisam reko da je ovaj text NIĐE VEZE nego 'samo' da je patetično-infantilno trtljanje...

veza boban-boža-bodroža s tim nema nikakve veze.

[zstefanovic]

veza boban-boža-bodroža s tim nema nikakve veze.

То са БББ је терцијарна веза. Али буди у ребусу око главне везе који дан.

[Franz Xaver von Baader]

Ne vidim svrhu čitanja 7-8 objavljenih verzija istog romana, pa otud i ne vidim svrhu u pisanju istih.

E, ja vidim.
Na sajmu sam prodao 85 Slobodanida... van Sajma još tridesetak.
Trenutrno je stotinjak komada po knjižarama.
Mojim načinom distribucije za godinu dana će se u ludilu prodati 500 komada.
Zašto ne bih za drugo izdanje koje će neminovno biti naredne godine dotegao neke stvari po romanu, ubacio tu i tamo poneku rečenicu, izbacio neke patrljke? Zašto ne bih učinio tu knjigu malo boljom da kao takva ostane budućim generacijama i zauvek? Ja sam se osvedočio da prava rečenica na pravom mestu može da promeni percepciju dela. Evo, moja novela "Vampirijada", pa većina primedbi se odnosi doslovno na jednu rečenicu pred sam kraj koja može s lakoćom da se pretambura i da smisao ostane, a utisak ispadne sasvim drugačiji... zašto to ne bih uradio kada budem priređivao "konačnu" verziju svojih odabranih novela?

Pa okej, u redu je to donekle, ako se zadržiš na maksimalno lektorskom nivou, za tako nešto verovatno ne bih imala primedbi. Ali ako govorimo o izmenama koje mogu da utiču na suštinsko razumevanje romana – a izgleda da govorimo, jer ti neretko pominješ dopisivanja/uklanjanja čitavih poglavlja – onda je to već druga priča. Ja lično ne vidim svrhu u čitanju takvih varijacija, jer premali je to meni ćar da opravda vreme uloženo u suštinski ponovljeno čitanje pročitanog romana. 

Ali opet ponavljam, nisam ja protiv koncepta kao takvog, ja ti samo tvrdim da žanrovska književnost naprosto nije podesan medij za tako nešto. Ne samo fantastika, nego sva žanrovska književnost u globalu: šta bi bilo da u ponovljenom čitanju Sastanka sa smrću dobiješ verziju da ubica nije lejdi Vestolm nego Sara King? Pa to je dovoljno da obesmisli obe verzije, temeljito ubije svu zabavu, i džaba ti onda čitanje obaju. 

khm, kako uopće početi... evo mene malo na sagiti ... nakon izvjesnog vremena...
zabavni ste, kada čovjek ovako opušteno čita neke prepiske. baš sam se dobro nasmijao par puta. ne znam, vama možda nije smiješno, ali kada nekome, recimo meni, ne značite gotovo ništa (ne zamjerite, ali što da se radi) onda čitava ova napuhanost djeluje još urnebesnije. zaista urnebesno smiješno.

nego, evo me na šestoj stranici, čitam prepisku (baš sam fino pogodio!) i, makar padobranac, uključit ću se eda bih objasnio bobanu jednu stvar, jer držim da mu mogu dati lekciju... tako i libeat i drugima, raznima

dakle, boban zna (ili misli da zna) kako valja popraviti vlastitu misao, dopunjavati, prerađivati, brusiti, raditi na "verzijama". boban bi perfekciju (tko ne bi). e sad, boban nešto solidno napipkava, međutim, ne razumije istinski to na što je nabasao. beskonačnost... boban bi da bude beskonačan... ali na jeftin način prežvakavanja 'gotovog' teksta. boban ne razumije da, na kraju krajeva, ISTINSKI GLUPO ispada izdati različite verzije istog teksta - što mu libeat dobro kaže. možeš ti 'popravljati' koliko hoćeš, rezultat je sljedeći:

1. niti si dao savršeni oblik niti SADA razumiješ savršeno niti je uopće zamislivo da bi ikada to postigao
2. trošiš se budalasto, a to je kontraproduktivno za tebe kao i za čitatelja/kupca

ovu ću rečenicu ukucati mitraljezom, da je boban shvati:

Smisao nekoga teksta nadmašuje svojega autora ne samo ponekad, već uvijek!

ne bih sada dalje ovo objašnjavao (pogotovo ne bobanu hermeneutiku, povijesnost, "egzistencijale" i fundamentalnu ontologiju; em načelno ne može pratiti em nema snage ni volje), ali već i ovako dana, misao se da razumjeti, štoviše, i ovakva izdvojena može biti plodonosna u budućem postupanju.

a sada idem čitati dalje, dok ne nestane čarolije

[Boban]

a ja pomislio da je Pingvin pročitao roman pa deli impresije o tome...

Različite verzije nemaju nikakve veze jer za jednog čitaoca postoji samo jedna verzija.

[Albedo 0]

sem Miće, on će u 38. verzija da pronađe savršenstvo!

[Franz Xaver von Baader]

pa, ne bih ja to čitao bobane, ali ako će te utješiti, na osnovu mojeg forumaškog iskustva, držim da pišeš bolje od gula

[Boban]

eh, s obzirom da on piše kao baba obešena o dovratak to i nije neka pohvala...

[Ghoul]

držim da pišeš bolje od gula

opa, provincijski profesor fizičkog vaspitanja preferira piskaranje bivšeg trećeligaškog fuzbalskog sudije - LJUDI MOJI, PA DA LI JE TO MOGUUUĆE, LUDNICA, ŠTA JE OVO?!

[Stipan]

Ah! A sad da nabavimo kokice i mirno ispratimo obračun trećeligaša!

[Ghoul]

nema obračuna: u gornjem opisu SVE je rečeno.
našla vreća zakrpu.
ko ima oči, neka gleda. sve je kao sunce jasno. 

[Albedo 0]

[varvarin]

Jedino, što trećeligaški sudija ima par  priča koje mogu da stoje u svakoj  selekciji novije srpske fantastike.
A vi sad pričajte o vrećama i zakrpama.

[Stipan]

Trećeligaši ostaju trećeligaši. Kako god okreneš....

[scallop]

A podsavez - podsavez.


Vravarin je rekao da Boban ima više vrhunskih priča i to je neoborivo.

[Stipan]

Pa ja i ne znam da Gul ima priče koje bi mogle da uđu u trku takve vrste. Gulovo polje delovanja je savim drugi plan, pa mi je nejasno o čemu se ovde uopšte radi.

[varvarin]

Jebeš izgovor...

[Stipan]

Kakav izgovor? Meni su podjednako dragi i Gul i Boban, pokušavam da relno sagledam stvari.

[Albedo 0]

inače, zar u novom piševskom svjetlu nije i Crni cvet borba protiv Zapada preko velikoalbanskih paša?


Boban je u stvari najgori nacionalista od sve dece a niko ga ne spominje

[varvarin]

E, to ostavljamo Piševu, i Gulu...
P.S,  za Stipana:  Meni Gul i Boban nisu jednako dragi. 

[Franz Xaver von Baader]

radi se o tome da gula svaki put strefi kada pogleda moje stolarske priloge karpenterskom pitanju: jedan seoski učitelj raspolaže po volji i na svaki način univerzitetskim profesorom. nije to mala stvar, tako strpati gula u konzervu. lagao bih kad bih rekao "nije mi jasno što se gul toliko ljuti: pa samo sam ga patosirao u forumskoj debati". jasno mi je. ali jer imam takta, neću guliši nabijati na nos SVE stvari zbog kojih sam toliko superioran njemu. ako mi se bude dalo, objasnit ću mu pojam "horizonta" te sukladno, zašto on ne može ispravno ocijeniti poredak stvari, već je ograničen (uuu, paše ova riječ) na ono najbliže (recimo, nekakav lovecraft-pogovor).

[Stipan]

P.S,  za Stipana:  Meni Gul i Boban nisu jednako dragi. 

Svako ima pravo na svoje mišljenje. Boban je gonič koji je od mene napravio ovo što je nastalo od
mene, šta god to bilo, a Gul je divljak s kojim sam se više svađao nego razumevao. Kako god, Vavarine, svako svoju igru igra, nije li tako?

[Ghoul]

"nije mi jasno što se gul toliko ljuti: pa samo sam ga patosirao u forumskoj debati".

što je uči milo, to mu se i smilo.
a vidim da ovoliko izbivanje sa foruma nije izlečilo njegove izlive samoljublja, dapače - simptomi su još izraženiji!

samo ti tapši samog sebe po leđima, pingivine, i divi se svojoj umišljenoj pameti; nije taj šizofreni akt sasvim bez svojih zabavnih aspekata - zapravo, savršena monodrama za teatar zvani sagita.

inače, super što je i divljak barbarin uskočio da odbrani jedinog koji ga je ikada objavio, inače naš junoša, koji čeka svoju prvu knjigu pod krštenim imenom, još ne bi ni debitovao.

[Albedo 0]

nije to mala stvar, tako strpati gula u konzervu. lagao bih kad bih rekao "nije mi jasno što se gul toliko ljuti: pa samo sam ga patosirao u forumskoj debati". jasno mi je.

ne budi skroman, Pingvin, mala je to stvar

[Franz Xaver von Baader]

pa je za nas Bato
ali gul je, u osnovi, nostalgičar. u slavnim davnim danima, raširio se po sagiti i terorizirao mirnije i nesnalažljive diskutante... a onda je stigao glas iz gorućeg grma i sveo ga na mjeru. boban bi nama dvojici trebao podići spomenik što smo tog manijaka gula potkresali, te je sada ipak malo sabraniji (premda ima s vremena na vrijeme patološke proplamsaje prema slabijem spolu (D) ili ljudima u trećoj životnoj dobi (scallop)

[Ghoul]

boban bi nama dvojici trebao podići spomenik

R.I.P.

[crippled_avenger]

Nikako da zstef oda "tajnu vezu"...

[Ukronija]

Gleee, šta mi je dovukla maca.  Nisam kupila, al me je stigla kao poklon. Sledi prikaz. 

[Ukronija]

prema slabijem spolu (D)

Štaaa? 

[D,,]

Obećala sam.

Budući da se, začudno, slažem sa Gulovim osvrtom na ovaj roman, u svom prikazu-utisku neću pominjati rupe u zapletu Slobodanide, stil i ubedljivost izgrađenog univerzuma i junaka. Gul je to sasvim detaljno i tačno obradio na svom blogu.

Ako ovaj utisak izgleda kao feminističko čitanje Slobodanide, onda je to zato što to i jeste. Nije takav u potpunosti, ali pošto taj aspekt u mojim očima, u okolnostima u kojima je Gul rekao već gotovo sve što je imalo da se kaže o ostalim aspektima romana, ostavlja najveći utisak, ne mogu protiv sebe.

Najpre – nisam pročitala ceo roman. Stigla sam do polovine, a ostatak sam pregledala metodom visokoobdarenog prelistavanja i došla do zaključka da i nisam mnogo propustila.

Ja volim Bobanov stil i volim njegove priče i romane. Ovaj roman je jedini izuzetak i jedini koji nisam dočitala. Razloga za to je mnogo ali je najveći – dosadan ispis. Čitajući blurbove sa zadnje korice, ne mogu da se otmem utisku da je autor okružen ljudima koji i nisu baš zainteresovani da mnogo kritikuju svog prijatelja. Imati prijatelje – kritičare je u startu greška. Tapšanje po ramenu plaća se lošim romanom.

Da li je ovo loš roman? Ne toliko (ume da bude zabavan na momente) koliko je autor podbacio i to onda kada se od njega očekivalo najbolje i najpromišljenije delo u životu. Ništa zato, za to ima još vremena, ali samo ako autor zatraži mišljenje od, na primer, nepoznatih predstavnika ciljne grupe za koju piše – ljubitelja naučne fantastike. I ovde dolazimo do jednog od glavnih problema romana: za koga je on pisan? Za Dimitrija Vojnova? I za koga još? Ne, ozbiljno pitam.

Srpska naučna fantastika ionako je već izgubila kompas izgubivši publiku zbog koje postoji. Ta publika je odavno razbijena na delove od kojih su neki ostarili, neki nestali, neki su se ućutali, a neki su ućutkani. I ispada da srpski autori naučne fantastike pišu samo za sebe i nekolicinu svojih prijatelja, koji im pišu blurbove. Čast izuzecima, neka dignu dva prsta. Ionako će tu ukupno biti 6 ili 8 prstiju, ako ostanem optimistična, kakva sam inače. Pa čak i taj doktor za horor, bloger i forumaš – Dejan Ognjanović, ima publiku. Malu, ali odabranu. On je umeo da zauzme svoju nišu i u njoj postane i opstane kao jedan od prvih. Kompas za srpski horor još uvek nije izgubljen, za razliku od srpske naučne fantastike.

O romanu:

To flertovanje sa istorijskim likovima, u vidu avatara u koje obični ljudi mogu da uđu i da osete kako je to biti Tesla, Njegoš, Milošević ili Draža, je dobra ideja, ali je, nažalost, podbacila jer se previše ušlihtala svojoj želji da bude veća od života. Šta to znači? Jednostavno rečeno: autor je imao dobru ideju, ali je podlegao svom egu i potrebi da zaseni, napiše životno delo, napravi neviđeni bum i stekne iznenadnu veliku popularnost. Previše je to muva za jedan udarac. I previše je istorijskih likova. Toliko ih je da su neki od njih čak i zloupotrebljeni. Milena Barili stvarno nije zaslužila da na nekoliko mesta bude pomenuta isključivo i samo kao najseksipilnija Srpkinja ikad, pored svega što je za života uradila.

Razumem da je Boban hteo da napiše roman koji će privući pažnju, ali najveća greška mu je što uopšte nije izašao iz svog balona od sapunice da pogleda koga će uopšte da interesuje to što on piše? Verujem da bi bio vrlo iznenađen da je malkice osmotrio okoliš. Malo koga može da zainteresuje Slobodanida, sa Titom na naslovnici. Pre svega zbog zasićenosti tržišta političkim romanima, biografijama, političkim pamfletima i pokušajima raznoraznih pisaca u pokušaju da pažnju privuku upravo zlorabljenjem tuđeg lika i dela. Da li da očekujemo da se neki, nečiji, sledeći roman naučne fantastike zove ,,Šešeljanida"?

Tito? Smešno. Kao što rekoh, na ovakvo nešto može da se pali samo Dimitrije Vojnov, koji i jeste jedan od likova u romanu. E, ovde dolazimo do još jednog problema u romanu. Dimitrije i Luna Lu jednostavno ne mogu da opstanu pored toliko poznatih imena. Za njih zna samo uski krug ljudi i njihova imena ne postižu efekat koji je trebalo da postignu. I modna blogerka Zorannah bi bolje odigrala Luninu ulogu od Lune, koja je možda bila popularna u vreme dok smo još pomno pratili kanal NS Plus (što je bilo pre 100 godina) ili dok je B92 imao nekakav integritet (takođe pre 100 godina). Danas je nema i mlađe generacije za nju ne znaju. Hell, jedva da sam i ja za nju čula. Za Dimitrija sam čula, ali mi se ne čini da ga jedna odlična uloga u filmu čini dovoljno kvalifikovanim da se nosi sa srpskim velikanima. Okej, on je i filmski kritičar i simpatizer kojekakvih političkih opcija, ali to ne znaju svi, niti su svi upoznati sa kvalitetom njegovog rada.

Da se razumemo, utisak nisam počela sa feminističkim čitanjem romana, iako patrijarhalnost sveta u kom se dešava radnja guši od samog početka. Opterećenost teksta seksom i seksualnim aluzijama – takođe. Damn, koliko je tu rečenica ovog tipa:

-   ,,Pa, ako osluškuješ kako žena piša, možeš mnogo da zaključiš o stanju njene ribice"
-   ,,Nedaleko od njih, Mileva Marić, skida suknju i ostaje samo u raskopčanoj bluzi i gaćama"
-   ,,Da li bi bilo moguće kresnuti žensku koja leži tamo dok joj um radi ko zna šta u ko zna kakvom telu?"
-   Sačekaj da vidiš iza ponoći kada počnu da se skidaju, svaka je građena kao striptizeta iz Pariza"

I tako dalje, i tako dalje. Na svakoj stranici po dve ili tri rečenice ovog tipa.

Ja sam se, kao čitateljka, osetila ugrožena tonom romana. U njemu svaki muškarac početnu prednost u komunikaciji i dominaciju najpre uspostavlja seksulanim uniženjem žene.

Uzmimo za primer Božu koji razgovara sa novinarkom. On joj najpre traži da mu da ,,nešto" zauzvrat i tako je zbunjuje. Ali je tako, čini mu se, i potčinjava. Isto je i sa Božom kom dovode uhvaćenu devojku. Prvo što Boža radi je da je pita za godine kako bi saznao da li je dovoljno stara da je "kresne". I oblizuje se. Pa i Luna Lu, koja uskače u telo Milene Pavlović Barili, ima zadatak da ,,održi pažnju" Slobodanu Miloševiću svojom neobičnom ličnošću, jer je ona ,,devojka sa mozgom" (dok se ,,muškarci sa mozgom" nigde ne pominju je l', jer oni su aksiom, dok za žene mora posebno da se istakne da imaju mozak).

I tako dalje i tako dalje. U gotovo svakom događaju u romanu.

Ja bih na naslovnicu ovog romana umesto pečata ,,The Hague", stavila pečat sa natpisom ,,Non-Women Friendly". Da žene odmah znaju da je jedina uloga žena da se razgolićuju nakon ponoći, da zavode, da budu objekti ili tajanstvene devojke koje spletkare i zavode.

Čini mi se da bi Luna Lu trebalo da uspostavi ravnotežu ovakvom tonu romana, ali ona to jednostavno ne uspeva. Preslab je lik za to, bilo zato što autor misli da su ,,ženska psiha i logika" nedokučivi, pa tako i piše – sa pozicije totalnog nerazumevanja ženskog stanovišta, bilo zato što Luna Lu nije dovoljno jak lik da se, u moru poznatih, izbori za žensko mesto pod suncem.

Naravno, najbolji romani ovakvu ravnotežu uopšte i ne pokušavaju da uspostave. Pogotovo ne na silu, kao što je to odrađeno u Slobodanidi.

Zbog svega navedenog, sporadične izjave pripovedača kao što su:

_"Srbija je svet žena na margini, svet žena koje služe muškarcima za dekor i zabavu... kao u doba Osmanlija"
Ili Lunin blog post o odvratnom tretmanu žena u Karuselu, više su opravdanje zbog tog tretmana, nego feministička kritika društva.

Jednostavno – u postavci u kojoj se identitet ama baš svakog muškog junaka zasniva na seksualnoj potlačenosti junakinja (iliti na muškoj seksualnoj dominaciji), proste konstatacije stanja nisu dovoljne da uspostave ravnotežu i više služe kao opravdanje autora što je to, očito, jedini način na koji ume da gradi psihologiju i motivaciju svojih junaka.

Roman koji bi uspostavljao ovakvu ravnotežu i gde je autoru iskreno stalo do muško-ženske ravnoteže i gde autor razume polnu i rodnu postavku sveta, zapravo nikada ne bi smeo da sadrži opravdanja/konstatacije ove vrste. Takav roman izgradio bi univerzum koji bi nešto povodom konstatovanog problema uradio. U postaci stvari gde dela i akcija izostaju, reči postaju jeftine. A to je ono što jednom romanu nikada ne sme da se desi.

Bobanov roman prigrljuje patrijarhalno-sadističko-zlostavljačko-muški svet u kojem su žene nemi seksualni objekti ili tajanstvene zavodnice (,,sa mozgom", ne zaboravimo), i ne čineći ništa da to promeni, on zapravo i promoviše ovakvo stanje stvari.

I da se razumemo: Srbija je imala i ima velike žene koje su dale veliki doprinos, samo autor nije našao za shodno da nekoj od njih da jednu od glavnih uloga. Razumem da u Slobodanidi karakter avatara zavisi od osoba koje u njih uđu, ali da li je u baš svaku avatarku morala da uđe raspojasana, promiskuitetna, pijana žena koja posle ponoći igra po stolovima?

Možda sam ja previše senzitivna za ovaj roman, ali mene je on, kao ženu, ugrozio na nekoliko nivoa. A i uvredio me je. Zato ga nisam dovršila i ne verujem da hoću.

Mnogo sreće autoru u pisanju sledećeg romana. Jedan savet samo: neka pokuša da svakom muškom liku ne udahnjuje svoj karakter i ponašanje, sve sa načinom izražavanja, rečeničnim sklopom i logikom razmišljanja. Postoje različiti muškarci.

I postoje različite žene.

[D,,]

Eh, da, ti me sad banuj i zlostavljaj i nazovi poremećenom i pomeni bol u kurcu ako te i kada za nešto zamolim, ali ovo je moj iskreni utisak. Verujem da bi se dopao Gašiću, na primer. Probaj da mu uvališ primerak.

[Boban]

Naravno da postoje različite vrste muškaraca; ovo je roman o onim muškarcima kojima uglavnom nije bitno šta žene misle i osećaju.
A takvi su na vlasti, što si i sama primetila aludirajući na Gašića...
Slobodanida je roman o srpskoj stvarnosti, ne o tome kako jedna feminiskinja misli da bi svet trebalo da bude ustrojen.