Ok, koji vas je koncert poslednji odusevio?

[tomat]

Mogao si da guglaš i kao Brenin bubnjar

A ti se Mehmete zajebavaj sa andergraundom.

[Petronije]

Brena je manji problem, radio je i sa srBskom majkom. 

[Meho Krljic]

Svirao je onomad i sa Afrikom Bambaatom.    Jebiga, mora čovek od nečeg da živi.

A izvinjavam se na konfuziji, ne zovu ga više Mengele, to mi matori po navici.

[Father Jape]

Sa Brenom je jedno vreme svirao i Jeki, poznati metal bubnjar. 

[Meho Krljic]

Dobro, do S.A.R.S. do Brene je manja distanca nego od Bloodbath do Brene!!!!!!!!

[Father Jape]

Da, ali mislim da je on iz Brene otišao u SARS a ne obratno. A što se tiče metal angažmana:

https://www.metal-archives.com/artists/Milan_Jejina/21345

[Meho Krljic]

Ma čovek je još u Magmi bio odličan. Overio i Rapid Force i Kvazar/ Quasarborn, sasvim jasno da zna znajnje. I u Power Surge je odličan, da se ne zaboravi.

[tomat]

Brt, za Autechre nastup više propisa nego u Knjizi Levitskoj!!!

[tomat]

Meho, lako ćeš me prepoznati, ja sam onaj što priča srpski

[Meho Krljic]

Eh, na kraju ne dolazim        Ispade tako.

[Meho Krljic]

Sve drugo oko nas se uglavnom postojano raspada ali koncertna sezona u Beogradu je ove godina bila nikada bolja čak i ako ste kao ja i idete samo na koncerte bendova koji su vas fatalno zadužili i upisali se u vaš duhovni DNK pre trideset ili četrdeset godina. Marduk i Mayhem smo, istini za volju već imali prilike da vidimo u Beogradu, ali večeras je koncert na Zappa Barci bio demonstracija kako ZAISTA mogu da zvuče bendovi koji taj najekstremniji ekstremni metal rade trideset i šest, ali onda i četrdeset i dve godine. Reći da smo večeras gledali OTROVNO dobar zanat na delu je najmanje što vredi da se sa strahopoštovanjem promrmlja nakon što vam se uši otpuše, najveći deo tinitusa prođe i povratite moć govora, ali nije ovo večeras bio puki zanat.



Blek metal, uostalom, najmanje od svog metala daje na zanat ali i na generalni rokerski stil života i svirke. Večeras smo gledali dva benda koja, svaki na svoj način, već decenijama idu putem leve ruke i vode rat protiv abrahamskog duhovnog monopola onako kako mogu, uz ekstremno vrištanje, stalne proklamacije rata, destilacije mržnje, prezira i agresivno odbacivanje svega što se za dve hiljade godina nametnulo kao praktično podrazumevana osnova evropske kulture. Kada je blek metal, jedna od kometa što su se izdvojile iz usijane primordijalne mase koju je kreirao britanski Venom, osvojio svoj posebni identitet u vrelom komešanju ranog ekstremnog metala osamdesetih godina prošlog veka, on je to učinio pozivajući se na paganizam, satanizam, obožavanje smrti i zla, seksualnu perverziju i obrednu magiju, sve što je moglo da ga stavi na suprotnu stranu od dominantne hrišćanske kulture. Onda su došla ubistva, suicid, paljenja crkava, i dok je popularna kultura glavnog toka i dalje većala je li u redu da deca slušaju repere koji se hvale da imaju velike kurčeve, velike pištolje i velike iznose na računima u banci, na severu Evrope je bujao ustanak protiv katoličke dogme...

Marduk su osnovani 1990. godine i kanonski spadaju u drugotalasni blek metal, onaj na koji ljudi moje generacije zapravo misle kada kažu samo ,,blek metal". Inspirisani ne samo Venomom, već i prvim talasom blek metal bendova, poglavito Bathoryjem, Marduk su bili deo ekstremno agresivne generacije švedskih blek metal bendova koja je na ozloglašenost norveškog ,,unutrašnjeg kruga", grupe bendova čiji su članovi, inspirisani zapaljivom retorikom  Øysteina Aarsetha poznatijeg kao Euronymousa, noću išli da skrnave hrišćanske svetinje i pale crkve, odgovarali uglavnom time da su se tukli među sobom, sa publikom, sa svakim ko bi ih pogledao popreko ili, eto, samo prošao preblizu...



Naravno, Marduk u 2026. godini sa TIM bendom i TOM scenom nemaju stvarno mnogo veze, jedini originalni član, gitarista Morgan Håkansson je već duže vremena praktično direktor malog preduzeća a to preduzeće svoje zaposlene bira na ime kreativnosti i discipline. I onda je koncert koji su večeras Marduk održali na Zappa Barci praktična demonstracija kako zvuči bend koji je agresiju i bes podredio toj disciplini a kreativnosti dopustio da istu tu agresiju temperira zanimljivim novim nijansama i kao rezultat proizveo jednu od najboljih metal-predstava koje u ovom trenutku možete da čujete na planeti.

Ima nečeg skoro pa razmetljivo svedenog u konceptu Marduka koji nastupaju samo pred velikim crnim platnom na kome je belom farbom ispisan njihov logo. Morgan i Mortuus i dalje svoja lica farbaju u belo i nose lance i nitne, ali Marduk je danas pre svega EKSTREMNO usviran rokenrol bend koji će vas poravnati sa patosom intenzitetom svirke i kvalitetom pesama, bez mnogo scenografije, presvlačenja, scenskih efekata, kostima, uopšte, bez mnogo teatra.

I ima nečeg puristički veličanstvenog u tome kako bend zvuči večeras, istovremeno i kao dobro podmazana mašina, ali i kao grupa individualaca koji se znoje za svoju umetnost i doprinos svakog pojedinačnog od njih se odlično čuje. Kada sam prvi put gledao Marduk u Beogradu, Januara 2008. godine, zvuk je tek posle neke tri pesme dosegao nivo prihvatljivog i mada je danas i oprema bolja, mislim da je fer reći da je Morgan sa decenijama koje su prošle, naprosto našao izvrsne saradnike da realizuju njegove i Mortuusove kreativne ideje.  Dvojica Simona koji čine ritam sekciju Marduka su verovatno najbolja ritam sekcija koju je ovaj bend ikada imao – a to kažem sa punom svešću da sam mesecima bio u žalosti kada je bubnjar Emil Dragutinović otišao iz benda – sa bas gitarom Simona Wizéna koja nikada nije ovako savršeno držala donji deo spektra zvuka i bila ravnopravan bračni par Morganovoj gitari, i sa bubnjevima Simona Schillinga – ni malo slučajno čoveka sa nadimkom Bloodhammer – koji su, pa, neverovatni.



Hoću reći, Emil je bio BOG, Fredrik Widigs je takođe bio izvrstan bubnjar, ali Schilling je neko ko ima i praktično apsurdnu brzinu, i kompjutersku preciznost ali i ko udara kao da ga je devojka ostavila zbog nekog sjajnog, velikog seta bubnjeva. Njegove virtuoznosti u Souls of Belial su takve da će i najveći mrzitelj blek metala morati preko volje da primeti da je ovo ne samo tehnički vrhunska nego i umetnički ambiciozna, zrela svirka muzičara koji je odavno prešao prag puke egzibicije.

Bend, dakle, ima izvanredan zvuk; Sulphur Souls pa The Blond Beast na početku koncerta odmah pokazuju spektar onoga što Marduk danas interesuje da radi: red neumoljive, apsurdno ekstremne agresije, red ekscentričnog, gruverskog metala koji, u ovoj pesmi ima i neodoljivo zaraznu plesnu dimenziju. Centralni deo koncerta onda ima tu dihotomiju između spore, preteće, strahovitim prezirom ispunjene Shovel Beats Sceptre sa još uvek aktuelnog albuma Memento Mori iz 2023. godine, i Sulphur Souls koja zvuči kao da se na Zappa Barku iz orbite obrušava čitava Međunarodna istraživačka stanica koju su u međuvremenu, dok nismo gledali, kolonizovali Ksenomorfi.



Marduk, da bude jasno, ne prevazilaze koncept DOBROG ROK KONCERTA ali ovo je zaista izvanredan nastup, sa Mortuusom koji je jedan od najautoritativnijih frontmena u blek metalu i čija, je uostalom, eksperimentalna ekspertiza iz Funeral Mist uveliko doprinela da Marduk proširi svoj zvuk izvan prostog ubrzanog Bathoryja i kreira atmosferičnije, pa na momente i melanholičnije pesme. Ipak, večeras su ubitačne, nemilosrdne Souls for Belial, Throne of Rats ili Panzer Division Marduk ono što obeležava nastup sažižućom agresijom, neprevaziđenom elegancijom i preciznošću izvedbe. Ovo je bend kome su dva člana dobila ime po Isusovom apostolu Simeonu a čiji pevač nosi ime po biblijskom proroku Danielu i mada verovatno nikada neće uteći toj stigmi, Marduk su toliko brzi i sigurni u onome što rade, toliko ekonomični i autoritativni u svojih pedeset minuta svirke da niko neće moći da kaže kako je sa ovog splava otišao nezadovoljan.

https://youtu.be/bFCGBWA0qnw

Mayhem su već nešto drugo. Mayhem su prvotalasni bend, bend oko koga postoji čitava superstruktura crne, mračne istorije podmetanja požara, samoubistava i ubistava – bend čiji su članovi nosili na uzicama oko vrata delove lobanje svog prvog pevača što ju je razneo sačmarom, a čiji je gitarista, pomenuti Euronymous, ubijen od strane tadašnjeg povremenog basiste Mayhema putem dvadeset i tri ubodne rane.

Mayhem su jako daleko iza sebe ostavili ovu fazu svog rada, ali Mayhem su bend koji nikada neće prestati da bude opsednut smrću. Ovogodišnji izvanredni album, Liturgy of Death, tek sedmi za preko četiri decenije rada nije samo demonstracija uigranosti benda koji u stabilnoj, nepromenljivoj postavi radi već duže od decenije već i veličanstveni, metodični filozofski ogled o smrti i njenim aspektima, istovremeno panegirik najmoćnijem konceptu u univerzumu ali i album o očaju i beznačaju ljudskog postojanja koje je samo anomalija na večitoj pozadini beskonačne smrti i ništavila.



Mayhem večeras imaju jaču produkciju od Marduka i ekran iza benda nudi dijabolični galimatijas slika, prizora i animacija. Lobanje kao personifikacija mrtvog, ali i ljudska lica koja se razlivaju u nestanku identiteta i posebnosti presecana su fotografijama bivših/ mrtvih i sadašnjih članova bend, čestim ponavljanjem njegovog logotipa, da se ne zaboravi da ovaj bend slavi haos, u njegovoj najnesputanijoj formi.

A tako i zvuče: Mayhem je večeras verovatno jedno 15% preglasan – možda kao posledica toga da imaju dve gitare ali možda i samo zato to su šefovi benda u ritam sekciji i onda bubnjevi i bas moraju da se BAŠ jako čuju. Naravno, Hellhammer je jedan od najboljih bubnjara u ekstremnom metalu uopšte i vredi čuti svaki kontakt njegovih palica sa kožama i metalom a, ni Necrobutcher, da budemo fer, nije tako rđav na basu. Svakako je bolji od malog naciste i ubice Varga Vikernesa koji je – eto ironije – snimio bas-gitaru na prvom albumu benda pomažući čoveku koga je zatim ubio nekoliko meseci pre nego što će album uopšte izaći. Da ne podsećam koliko je Euronymousova porodica bila neprijatno iznenađena kada je shvatila da ubica svira na albumu koji je praktično čitav napisao ubijeni.

Mayhem su, dakle, preglasni i kada rešetaju blastbitovima, a to je nekih 60-70 posto vremena, vrlo je teško razaznati i jedan ton u tom prenapregnutom betonu što leti ka vama sa bine i pikira vam na lice. Efekat JESTE dobar, ali na duže staze proizvešće monotoniju i ljudi oko nas su se žalili na zvuk i to da se bend naprosto ne razume.



No, Mayhem, ako ništa drugo, sviraju STRAHOVITO i kada prevaziđete ideju da njihov koncert takođe treba da bude dobar-rok-koncert sa bržim tempom i više vrištanja od proseka, počne da se pomalja spoznaja da slušate muziku koja možda zaista nije sa ovog sveta. Mayhemove pesme nemaju strukturu rok-kompozicije, u njima retko postoji pravilnost tipa strofa i refren, one su složeni obrasci mnogih ponavljanja, neprirodnih ritmova, harmonija koje forsiraju frigijske moduse i hipnotičke hromatske nizove nota što često nemaju razrešenje nego se uvijaju natrag u sebe i pesme deluju kao da im nikad neće doći kraj. A onda je tu i Attila Csihar.

Mađarski maestro makabr teatra i opere pakla je možda najvažniji element Mayhemove koncertne osobenosti, ne samo kao figura veća od života što kostimima, šminkom i živom gestikulacijom muzici daje potreban imaginarijum, već pre svega kao pevač čiji glas skoro doslovno pred vašim očima kida realnost i kroz posekotinu u njoj pušta demone u naš svet.



Attila je onaj idealni pokazni primer vašim normi-prijateljima koji podsmešljivo primećuju da se u blek metalu samo vrišti i da to svako može da radi. Jer, jednostavno je: ovo što Attila radi ne može da radi svako. Zapravo gotovo niko na planeti ne može da radi ovo što radi Attila, sa vriscima koji su neprirodno dugački, neprirodno glasni, neprirodno visoki, sa alikvotnim pevanjem kao da je malopre sjahao sa konja u mongolskoj stepi i sebi mora da da malo oduška, sa operskim pasažima koji usred apsolutnog haosa koji proizvodi bend zvuče kao da vam se sam pakao podsmeva pre nego što vas proguta. Za Mayhemov prvi koncert u Beogradu 2010. godine sam napisao ,,ubistveni duo za kraj – Buried by Time and Dust i De Mysteriis Dom Sathanas tokom kojih deluje kao da se pod sale SKC-a odlepljuje od okolnih zidova i tone u pakao", ali večeras je Buried by Time and Dust već druga pesma, odmah posle Realm of Endless Misery i ovo znači da smo mrtvi i u paklu praktično od početka.



Mayhem sviraju punih sat i po (sa samo kratkom pauzom da se malo odvoji bis) i ovo je precizno odabran set kompozicija, da se tema smrti i propadanja podvuče kako starim komadima poput Ancient Skin, tako i novim poput Life Is a Corpse You Drag, napisana u sklopu pripreme najnovijeg albuma, objavljena kao singl, ali zatim izostale sa albuma.

I to zvuči monumentalno, sa izvrsnim odnosom suve, uzdržane melanholije u prepoznavanju fatuma kome niko od nas neće umaći, i neopisive agresije sa Attilinim demonskim vriscima i apsolutnom lomljavom ostatka benda. Kada komadi sa legenadrnog prvog albuma, De Mysteriis Dom Sathanas, poput Freezing Moon i From the Dark Past zvuče skoro kao odmor sa svojim hipnotičkim blastbitovima i psihodeličnim repetitivnim gitarskim temama onda znate da je koncert na granici da vas anihilira kao ljudsko biće.



Iako moj drugar i saborac Neman kaže da ti delovi koncerta zvuče kao Cocteau Twins ili Dead Can Dance sa blastbitom i distorzijom – i nije u krivu – naspram njih su ultra-tehnički komadi poput A View from Nihil (sa sve nasnimljenim glasom starog pevača, Maniaca, preko Hellhammerovog marševskog ritma) koji su toliko zaslepljujuće brzi i složeni da vam naprosto polome mozak. Onda bend za kraj dopušta nostalgiji da za trenutak uđe u sobu i preko snimaka ranih dana grupe gde vidimo mlađane norveške metalce kako se slikaju i auto-lakom našaran logo benda po zidovima ide koloplet old school hitova, od Deathcrush do, naravno, Pure Fucking Armageddon koja nastup zatvara. Možda smo ostali živi, ali ako i nismo, umrli smo veličanstveno, pa to da sa splava izlazimo uz zvuke Venomovog At War With Satan čime se odaje pošta pre par dana preminulom Cronosu dolazi kao idealan zaključak idealne večeri i predvorju samog pakla.

https://youtu.be/pkwNISXrK6o

[Meho Krljic]

Svašta se danas metropolom zove a onako kako se Beograd raspada još malo pa će nazvati ga i kasabom biti neumerena, nezaslužena pohvala. Ipak, neki ostaci kapaciteta za metropolitiku večeras su se mogli namirisati. Svaki grad koji za isto veče može da ima tri koncerta uglednih stranih izvođača i da sva tri budu dobro posećena ipak zaslužuje da ga malo pohvale pa možda i pomenu sa ponosom. Tako su neki večeras išli da gledaju Rihanninog muža, drugi da se poraduju mlađem (polu)bratu Rogera Mireta, a mi smo između njujorškog repa i njujorškog hardkora našli zlatnu sredinu u japanskom garažnom-drone-punk-shoegaze-dream-popu. Kraće rečeno, gledali smo Boris. I kako smo ih samo gledali!



Boris su večeras prvi put nastupili u Beogradu i Srbiji i, ako se po jutru dan poznaje, ovo im možda bude i poslednji nastup u miloj nam domovini pošto ne znam ko bi dva puta želeo da prolazi kroz neugodnosti što su bend zadesile na izlasku iz šengenske zone i ulazak u zonu apsolutnog haosa kojoj tepamo starom srpskom rečju Srbija. Da budemo fer, krivica je do agencije i tur menadžera koji nije pripremio papire, verovatno nenavikao da u ovom delu Evrope možete da natrčite na tamo neke granice i carinike, no, rezultat je bio nula muzičkog merčandajsa na štandu u Dorćol Platzu i tek nekoliko majica koje su rasprodate u najkraćem roku. Bend, dakle, u startu ima rašta legitimno da gunđa i kako se radi o ekipi koja je i dalje prilično DIY, ovde se može govoriti o nezanemarljivom monetarnom autogolu i pre nego što je sudija svirao početak prvog poluvremena.

Ako se na ovo doda i nezgodna akustika Dorćol Platza, a onda i sasvim neljudska vrućina koju niko nije očekivao da napadne baš osmog Oktobra u devet uveče – i čak će i Atsuo posle nekoliko pesama prokomentarisati ,,It's crazy hot", dolazeći iz smera već svežije Italije, Slovenije i Austrije gde je bend započeo evropski deo turneje – steklo se tu dosta uslova da prvi susret Srba i Borisa bude nezgodno krivo srastanje. Ali uslovi nek jedu govna, večeras je bilo FENOMENALNO.



Kada sam prvi put čuo Boris, ima tome dosta godina, pa i koja decenija, đavo je odneo, malo sam se zapanjio. Do tada sam već mislio da dosta dobro poznajem japanski andergraund, slušao sam mnogo njihovog panka,  hardkora, garažnog roka, bendove poput SOB, Confuse, Kuro, Crow, Carcass Grinder, Guitar Wolf, Teengenerate, ali Boris se nekako nisu uklapali ni u jednu od ovih kategorija a opet su bili pomalo od svega ovoga.

Ovo je bend čiji je prvi album, Absolutego, bio jedna pesma fidbeka, brujanja i sporog, saplićućeg ritma, urlanja i pretećih proklamacija na Japanskom, rifova koji kao da nikada nisu hteli da se završe... Termin drone-metal još niko nije koristio, Earth su doduše već bili izbacili svoj uticajni debi album ali Sunn O))) i Khanate su još uvek bili nekoliko godine udaljeni od postojanja, i niko nije znao šta da tačno radi sa Borisom.

Bend je onda izbacio Amplifier Worship, pokazujući kako ovakva muzika može da bude i raznolika i maštovita a da ne izgubi na ekstremnosti, a onda Flood koji je gotovo potpuno odbacio distorziju, fidbek, težinu i abrazivnost i slušaoca stavio u lelujavi ambijent snolikog post roka.



Kada sam onda čuo Heavy Rocks, prvi novomilenijumski album Boris, mozak mi je eksplodirao. Bend kome su kompozicije od po petnaest i sedamdeset minuta do tada bile hleb nasušni snimio je album garažne stoner rok i pank psihodelije koji je zvučao kao da ste na traktor stavili motor lovačkog aviona i natovarili ga neeksplodiranim bombama iz Drugog svetskog rata. Od Borisa se, shvatili smo, može očekivati bilo šta i bend je od nepredvidivosti i eklektičnog, granicama i žanrovskim pravilima neopterećenog pristupa muzici napravio karijeru. Kada su sarađivali sa Merzbow, pravili su umiljatu ambijentalnu i sakralnu pop muziku. Kada ste od njih očekivali pank svirali su uozbiljenu, sporu psihodeliju a kada ste se spremali na doom metal, dobijali ste hardcore thrash.

Album Pink iz 2005. godine, deveti ,,redovni" u njihovoj diskografiji je predstavljao neku vrstu sume svega što su Boris do tada radili, nudeći šokantno drsku vožnju kroz više stilova rokenrola, uključujući metal i hardkor pank u njihovim ekstremnim verzijama, ali onda i naklone minimalističkoj kompoziciji, post roku, čak i dream pop eteričnosti. Na prvo slušanje sam, sećam se, ostao praktično bez reči, Pink je bio manje muzički album a više univerzum zvuka, ploča fraktalne kompleksnosti koja je istovremeno nudila najznojaviji, najdistorziraniji, najprljaviji rokenrol na planeti.

Da se razumemo, bend ni dve decenije nizvodno ni slučajno nije izgubio na eksperimentalnom duhu i ambiciji da svira ono što ga u tom trenutku zanima a ne ono što od njega drugi očekuju, ali prepoznavanje da je Pink bio neka vrsta važne vododelnice, album sa kojim su Boris počeli da prepoznaju i ,,pravi" novinari – u to vreme još nismo imali influensere – i koji je uspeo da zvuči komunikativno a da nije žrtvovao ni molekul beskompromisnog karaktera ovog benda je naprosto dobar biznis pored toga što je u pitanju prilika da grupa reflektuje na jedan od mo(nu)menata iz svog opusa i pruži nam novu perspektivu iz koje ćemo ga i mi spoznati.



Ne i prvi put – Boris su pre deset godina, slaveći deceniju od izlaska Pink izbacili živi album snimljen u Tokiju na kome su svirali Pink u celini – a dvadesetogodišnji jubilej je zavredeo da dobije i celu turneju, začetu u Tajlandu, pa su preko Malezije, Singapura i Japana dobacili i do Evrope.

Dorćol Platz je večeras bio ugodno pun – da je bio iole puniji, padalo bi se u nesvest od vrućine – i mislim da se Beograd ni malo nije izbrukao, pogotovo što je, i pored ruskog promotera koji nam je prošle godine dovodio i Merzbow, ovde bilo dosta zaista domaće publike. Šarenog profila pritom: od propisnih metalaca i pankera, preko alternativaca opšteg usmerenja pa do nečega što bih mogao da opišem kao pozitivno zainteresovane civile, ovo je bila masa koja je ne samo skandirala ,,Boris! Boris!" i pre nego što je bend izašao na binu, već je napravila izvrsnu atmosferu i sa trojkom na pozornici komunicirala cunamijima energije i erupcijama nepatvorene ljubavi.



Pink se večeras – i na ovoj turneji uopšte – svira u skraćenoj, čeripikovanoj verziji, ali i dalje pričamo o preko osamdeset minuta muzike koja počinje sporo, teško, ali ne mučno već odmah ekstatično. Zvuk je strašno muljav prvih nekoliko pesama – ni u prostorima sa boljom akustikom nije lako namestiti zvuk benda koji je OVOLIKO distorziran, OVOLIKO nisko naštimovan i pola muzike mu se sastoji od mikrofonije – ali Blackout koja otvara koncerte na ovoj turneji ne zvuči preteće ni mračno, već baš kako treba, psihodelično, ekstatično, kao nešto što sporo i teško izlazi iz jame sa katranom i uprkos svemu širi svoja krila.

Odmah zatim na red dolazi Pink i kreće skakanje. Boris nam ovde daju svoj pun program: Takeshi svira svoju dvovrati instrument, prelazeći sa basa na gitaru i natrag po potrebi, Wada je na strašno distorziranoj gitari a Atsuo udara u te svoje bubnjeve kao da ne treba da mu potraju do kraja turneje i peva zajedno sa Takeshijem kao da su rokabili bend koji svira svoju prvu školsku igranku i ne može da se kontroliše od sreće.



Za Boris su umeli da kažu da sviraju ,,kao džez muzičari", a što je pokušaj da se valjda, opiše muzika koja je manje uhvaćena na papiru i u notama, a više stvar spontanosti na bini i hemije između troje (ponekada i četvoro) muzičara i mislim da se večeras to dobro čulo. Veliki deo propisnih rok pesama koje Boris ovde istresu su komadi kakve bi sebi poželeo bilo koji garažni pank bend koji drži do sebe, ali kada ih Boris izvode one imaju nekoliko dodatnih dimenzija.

Prvo je tu taj apsurdno duboki štim koji svemu što bend radi daje težinu što s graniči sa apsurdom. Onda je tu ta strašna distorzija i vrištanje fidbeka koji se odbija od kamenih zidova i plafona i pada po publici kao usijano kamenje što izleće iz vulkana. A onda je tu i taj spontani, anarhični nastup, bend koji nikada ne svira istu pesmu u istom tempu ili istom dinamikom, koji uvek iznova gradi krešendo i kada krene da ga gradi zapravo ni ne zna gde će završiti.



Ovo je onda još izraženije u dužim, sporijim komadima, kao što je recimo monumentalna a bao a qu koja na sredini koncerta potpuno demolira percepciju vremena i pokazuje kinematsku dimenziju benda koji od dream pop teze na početku stiže do ekstatičnog post-metal zaključka kroz deset minuta zastrašujuće eskalacije.

Svira se još pesama koje nisu sa Pinka, na primer Kratka petarda Ibitsu, ili The Evilone Which Sobs, jedna iz opusa kolaboracija sa Merzbow a koja, uprkos onome što očekujete zapravo zvuči elegantno, malo i setno.



Bend je, zapisano je to, i posle više od tri decenije svirke, veoma agilan što se tiče turneja i snimanja novih albuma. Potreba za kontaktom, za, sami kažu, gledanjem u lice sa ljudima – sve važnija otkada smo se istrenirali da i lica gledamo na ekranima – večeras se bogato zadovoljava. Boris nemaju nekakav izgrađen ,,šou" na bini, ali sve troje su lepi za gledanje a Atsuo je šou sam za sebe, sa svojom ofarbanom kosom, hipi autfitom, prenaglašenim potezima dok svira, čestim ustajanjem i obraćanjem publici, okretanjem leđa i ritualnim sviranjem gonga koji stoji iza bubnjeva... Svo troje se zahvaljuju publici na toplom prijemu a publika je večeras zaista osvetlala obraz, sa mnogo spontanih reakcija i između ali i usred pesama, i atmosferom jedne intimne, domaće žurke gde se svi znaju. Atsuo će sasvim iskreno u jednom momentu reći ,,You are awesome", a onda koncert privesti kraju sa skraćenom ali ne ublaženom verzijom Just Abandoned Myself i sanjivom, otmenom Farewell.

Pink se time završava ali ne i koncert. Publika je već ranije ispucala obavezno skandiranje univerzalne lozinke ,,pumpaj!" ali uspeva da dozove bend za jedan bis i naravno da se svira ubitačna Korosu za kraj. Boris ovim koncert završavaju na jednoj od najboljih pesama koje su ikada napisali i sada samo treba preživeti do 2032. godine kada će se slaviti trideset godina od izlaska (prvog) Heavy Rocks pa da se ponovo gledamo. Držite se.

https://youtu.be/_vwgC3JY2sM

[Meho Krljic]

Godina je 2004. i moj poznanik koji se bavi koncertnom promocijom mi govori da dovodi Deep Purple u Beograd za koji mesec. Kažem mu da ja na to teško da ću da idem jer je koncert na Sajmu koji sam gledao 2003. godine bio razočaravajuće slab. Bend je svirao rutinerski, zvuk je bio jako loš, atmosfera zagušljiva, prevruća, neizdrživa. ,,Pa nisam lud da kao te budale pravim koncert na Sajmu", kaže on. ,,Ovo će biti u Areni, kulturno, gospodski." Nisam otišao.



Godina je 1984. i u svojoj sobi (koju delim sa bratom) slušam Made in Japan po ko zna koji put i šokiran sam koliko ZVUKA može da napravi pet ljudi na bini – koji u vreme te turneje uglavnom međusobno nisu više ni pričali; Gillan je spavao u odvojenim hotelima i slično – i da svaki put kad pustim ovaj album za koji sam ne jednom u životu izjavio da je najbolji živi album u rokenrolu uopšte, čujem JOŠ zvuka, nešto novo, neki novi način na koji ovi ljudi iz bazične matrice bluza i restlova klasične muzike koje pamte iz škole kreiraju nešto unikatno i uzbudljivo.

Godina je 2026. i gledam Deep Purple u Areni u Beogradu. Nikada nisam bio na koncertu koji ima bolji zvuk. Nikada nisam verovao da će Deep Purple pedeset i osam godina od svog osnivanja zvučati OVAKO dobro. Nisam mogao, naravno, ni da zamislim da će gitarista Deep Purple u 2026. godini biti osam godina mlađi od mene.

Verovatno je deplasirano govoriti o tome KOLIKO su Deep Purple bitan bend u istoriji rokenrola – nije preterano ustvrditi kako ne postoji osoba na svetu koja sebe smatra slušaocem rok muzike a koja ne zna rif iz Smoke on the Water – ali jeste možda za pravilnu recepciju moje neumereno pozitivne reakcije na večerašnji koncert važno dodati da su oni u mom životu jedan od temelja svog mog shvatanja muzike.

Naravno, pre njih su došli Maiden, Motorhead, Judas Priest, bendovi koji su početkom osamdesetih gradili novi zvuk metala. Deep Purple su u to vreme bili počivši, legendarni bend iz neke druge epohe koja je udarila osnovu svemu onome što je osamdesetih bilo glasno i agresivno. Slušao se Rainbow, slušao se Whitesnake, slušao se Gillanov bend, ali kada su na red došli Deep Purple, to je zaista bio fundament.

Ovo je bio bend koji je osnove hard roka i hevi metala iscrtao svojim rukama, svu njegovu preteranost  i teatralnost već lansirao u popularnu kulturu u embrionalnoj formi. A taj je embrion bio delo, kako to reče Dejan Cukić u vreme dok je još pisao za magazin Rock, ,,petorice egomanijaka" koji su se nadmetali da pokažu ko svira bolje, eksplozivnije, zajebanije. Purple su bili savremenici prog i simfo rok talasa koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih spajao rokenrol sa klasičnom muzičkom teorijom i orkestracijama i i sami su imali pesme od po dvadeset minuta, ali su istovremeno bili i bend koji je mnogo više improvizovao i svirao po sluhu nego što je imao strpljenja za kompleksne klasičarske aranžmane (njihov jedan album iskomponovan za rok grupu i orkestar se još onda smatrao ambicioznim promašajem; danas ga se niko i ne seća) i veliki deo njihovih rešenja na kraju je u osnovi imao buku, distorziju, disonancu. Ritchie Blackmore je redovno koncerte završavao potpuno raštimovan jer je svojoj gitari radio sve ono što Hendrix nije mogao jer je bio mrtav, a na nekima ju je i lomio, bacao pojačala sa bine, udarao kamere, svestan da ga prenosi televizija i željan da svet prepozna njegovu destruktivnost. Iako nisu imali ambiciju da se takmiče sa, recimo, Soft Machine, Purple su imali više eksperimentalnog džez vajba u svojoj muzici nego veliki deo britanske prog rok scene, a koketiranja sa klasičarskim strategijama kakva ste u to vreme slušali kod Nice ili King Crimson kod njih su završavala u atonalnoj buci.



Naravno, pričamo o ranim sedamdesetima. Dok je došla polovina decenije, bend je već bio fatalno ranjen svađama i zloupotrebom, jelte, supstanci, Ritchie je već bio otišao, Gillan još i pre njega, a Tommy Bolin, koji je menjao Ritchieja se raspadao od heroina i umro 1976, kada je i bend odlučio da se rasformira.

1984. godine je, dakle, od raspada benda bilo prošlo osam godina – isto onoliko koliko je bend u svom originalnom tajmlajnu i postojao i potpuno izmenio istoriju rok muzike. Kada je najavljeno ponovo okupljanje i to Mark II postave, one najbolje i najlegendarnije, na koju svi i pomisle kad se kaže Deep Purple, to je delovalo bukvalno kao da se spajaju dva univerzuma i dešava nešto nezamislivo.

I, sad, Deep Purple od 1984. godine traju praktično neprekidno. Menjaju članove, to da, Ritchie je zauvek otišao a Jon Lord je preminuo, na kraju je i Steve Morse, Ritchiejeva decenijska zamena, morao da ode da bi negovao bolesnu suprugu, ali Deep Purple traju. Neprekidno. Ian Gillan je, protivno svim zakonima biologije, i dalje živ i u stanju da peva. Ian Paice je i dalje najbolji bubnjar hard roka svih vremena. Roger Gover je i dalje vezivno tkivo koje ne dopušta ludacima da rasture najbolju stvar koju je u životu imao.

Purple od 1984. godine nisu snimili ni jedan posebno bitan album. Dobre pesme, to da, ali svaki put kada bih proverio kako SADA zvuče to je bilo slušljivo ali neesencijalno. Na Sajam 2003. godine sam otišao čisto da uživo vidim bubnjara koji je u mom panteonu postojano i zauvek na samom vrhu kada pričamo o rokenrolu* i taj koncert, čak i da je imao bolji zvuk, mi ne bi ostao u nekakvom važnom sećanju. Bio je, naprosto, rutinerski.
*Da, Bonham je Bonham, ali Bonham se ugušio od sopstvene povraćke sa 32 godine i nije imao sledećih 46 godina eksperimentisanja i rafiniranja svoje bubnjarske filozofije. Paice jeste.

Kada je pre četiri godine Steve Morse morao da ode i u bend došao Simon McBride, odjednom su moje uši čule nešto novo. =1 nije bio naročito memorabilan album, ali Purple su na njemu zvučali SREĆNO, kao da im je ponovo zadovoljstvo što sviraju zajedno a McBride je imao zvuk i ton koji je gotovo svetogrdno podsećao na Ritchieja. A onda je letos izašao Splat! i ja sam, sasvim šokiran, shvatio da su Deep Purple snimili najbolji album u ovom veku i ploču koju iz čistog zadovoljstva slušam po više puta. Jednostavne, elegantne pesme, dobar gruv, prirodan, snažan, a neusiljen zvuk, bend koji zvuči kao da nešto hoće da KAŽE a ne da samo imamo grupu vrhunskih tezgaroša koji mogu da album od 40 minuta izdžemuju za dvadesetpet i još da naprave puš-pauzu.

Album je prelomio moju odluku da porodično odem na možda i poslednji koncert Deep Purple u Beogradu* a tamo sam onda, ponovo, bio pozitivno šokiran koliko su Deep Purple DOBRI u 2026. godini.
*gradu u kome su Purple na svom prvom koncertu u sedamdesetima navodno bukom oštetili zidove Hale Sportova

Ali pre toga predgrupa. Organizator je, hajde da kažemo, bio dosta uzdržan po pitanju, jelte, preciznih informacija o večerašnjoj predstavi, tako da najveći deo publike koja je došla u Arenu (po slobodnoj proceni između 12 i 15 hiljada duša) nije ni znao da pre Deep Purple sviraju Jayler. Ovaj bend ne samo da nije bio naveden ni na plakatima ni na kartama, nego su sajtovi koji najavljuju koncerte do bukvalno poslednjeg dana najavljivali da će Deep Purple na binu izaći tačno u osam uveče.



Zašto je to tako – nemam pojma. Jayler su svakako jedna od najboljih grupa koje trenutno možete čuti na britanskoj sceni klasičnog hard roka i ja sam o njihovom debi albumu što je izašao proletos imao dosta lepih reči da kažem. Najveća zamerka na Jayler – da naprosto ISUVIŠE liče na Led Zeppelin – bi u kontekstu privlačenja publike da gledaju predgrupu koja otvara veče za Deep Purple bila njihova najveća prednost.

No, možda je logika bila da Jayler niko ne bi gledao da se znalo da će oni izaći na binu u osam uveče – ovo je, avaj naprosto pravilo na ovako velikim koncertima – pa je onda i onaj deo solidno popunjenog gledališta koji je primetio da ispred bubnjarskog seta Iana Paicea na bini stoji još jedan, manji bubanj, bio čistim spletom okolnosti sasvim rad da odgleda četrdeset minuta ODLIČNE rokenrol svirke.

Jer, mislim, Jayler su REAL DEAL. Taj neki novomilenijumski Led Zeppelin rivajvl nije, usotalom neka njihova ekskluzivna prćija i već imamo razne bendove ovog tipa koji poslednjih godina snimaju albume i rade turneje. Greta Van Fleet su, uostalom, pre dva dana izdali novi album, ali Jayler su, da ponovim, REAL DEAL i kod njih nema te algoritamske, nekako bljutavo-beživotne rekonstrukcije Zeppelinovog zvuka. Ovo je bend koji roka baš pošteno i ima taj ritam i bluz u krvi.

Pritom su i dobri muzičari a koji ne fetišizuju tu svoju tehniku. Bubnjar Ed Evans, recimo, svira samo sa jednim timpanom – ali zato ima dva floor toma i čim sam to video, znao sam da će da TRESE – a pevač i, na nekim pesmama, drugi gitarista James Bartholomew je naprosto rođen za binu.

Dobro, možda i kloniran – Bartholomew ne samo da peva kao Robert Plant u najboljim danima (pa onda jedno 15% bolje sa savršenom i beznapornom kontrolom u višim registrima koja je Plantu dolazila samo kad je imao BAŠ DOBAR DAN) već i izgleda kao Plant, sa istim plavim loknama, istim seksi oblačenjem raskopčane košulje  na golo telo, istim čizmama sa visokim štiklama...

Ali je izvrstan: ovo je frontmen koji ume da peva kao sam đavo, kad dohvati gitaru dobro mu stoji i čak iz nje izvuče neke iznenađujuće okej solaže, sjajno svira usnu harmoniku i kreće se po bini kao Spajdermen po krovovima Menhetna: milina ga je gledati.

Jayler pritom imaju NEVEROVATAN zvuk, nešto što za mojih četrdeset godina odlaženja na rok i metal koncerte naprosto nisam čuo da predgrupa velikog benda dobije od tonaca. Ni Wishbone Ash nisu imali ovako dobar zvuk kada su nastupali ispred Alvina Leeja a bili su ko-hedlajneri. Evo: ni bend ćerke Stevea Harrisa koji je nastupao ispred Maidena onomad nije imao ovako dobar zvuk. Jayler imaju savršen zvuk: gitara je hrskava i teksturirana, bas, debeo i okruglast, bubanj pun dinamike, sa svakom činelom koja se savršeno čuje.

I dobro, sad, trebalo bi da u 2026. godini nije neka NAUKA ozvučiti bend koji svira bazični ritam i bluz samo sa 140% gasa, ali ovo je toliko doprinelo sjajnom utisku koji su Jayler ostavili da moram da ga naglasim. Naravno, bend svira ubitačno, i roka pesme sa debi albuma (Riverboat Queen, The Getaway, Over the Mountain itd.) momački, sigurno u sebe i sa puno entuzijazma. Ovo su sve nekakve klasične rokenrol himne, o jelte, seksu, romansi, razočaranju i prevazilaženju najtežih trenutaka u životu ali bend ih radi savršeno i sve bi bilo savršenije jedino da smo umesto u gigantskoj hali ovo gledali u klubu gde bismo svi bili jedni drugima u faci i udisali tuđ dah.



Jedina moja zamerka na nastup Jayler – koji je i od publike dobili odlične reakcije – je ista kao i na album i više je konceptualna nego praktična: ako vam je Led Zeppelin tako očigledno najveći uzor onda je šteta da svoju inspiraciju tim bendom ograničavate na – odlične – ritam i bluz pesme i lepo je da se setite koliko su Zeppelini bili eksperimentalni, žanrovski eklektični, spremni na rizik i reinvenciju.

Jayler ovo (još uvek?) nemaju ali su osim toga zaista odlični i kada na poslednjoj pesmi – The Rinsk, koja zatvara i album i jedina odskače od bazične R&B matrice atmosferičnijim i progresivnijim harmonijama – odsviraju i deo Sabbathove War Pigs kao prećutni omaž preminulom Ozzyju, ovo je savršen kraj nastupa.

https://youtu.be/J0YSLir5TQQ

Purple svoj nastup počinju pesmom Mars, the Bringer of War engleskog kompozitora Gustava Holsta koja ih najavljuje preko animacije i kolaža koji su gotovo kao nekakav trejler za film. Spektakl cheesy animacija i efekata je simpatičan u svojoj naivnosti, ali kada Highway Star krene iz mesta jasno je da zezanja nema. Zvuk je KRISTALNO čist, moćan, težak a topao i lepe boje, instrumenti imaju savršenu separaciju i pesma koja je praktično pokazna vežba za to kako je ovaj bend od teškog roka prešao direktno u heavy metal ovde zvuči izvanredno. OK, jasno je da Gillan nikada više neće vrištati onako kako je vrištao pre pedeset godina – decenija vrištanja ali, važnije, zloupotrebe alkohola su uzele ozbiljan danak, pogotovo u vreme kada je imao solo karijeru i imao po dvesta koncerata godišnje, pod upalama koje mesecima nisu lečene – ali već je valjda barem pedeset godina jasno i da vrištanje nije bilo JEDINI kvalitet koji je Gillan doneo u Purple.

Svakako, vrištanje jeste bilo važno, ali Gillan je apsolutni prototip belog bluz pevača, čovek sa moćnim rasponom, divnom bojom glasa (kojoj uvek prisutna promukla nota samo dodaje na teksturi), perfektnom kontrolom u svim registrima i on i večeras peva DOBRO. Ne izvanredno, sem na po koji momenat kada ga baš pogodi, ali uvek solidno i kada i odlepi grlo i uleti u falseto, to je i dalje prilično solidan ton, intenzivan zvuk.



Naravno, Glover i Paice su najbolja ritam sekcija na svetu. Oni sviraju zajedno – sa tim prekidom od osam godina – od 1968. godine i toliko se dobro poznaju i telepatski razumeju da kad jedan noću prdne u svom krevetu, ovaj drugi se automatski izvini svojoj ženi. Paice je i dalje džez bubnjar zarobljen u telu metalca i njegovi ludački virblovi i poliritmični rolovi su dragocen, neprocenjivo važan deo muzike Deep Purple. On na ovom koncertu ne solira – čak i Glover ima jedan vrlo kratak solo pri kraju nastupa – ali i ne mora: ne postoji bolji bubnjar na planeti od njega za muziku koju on svira i ovo kažem sa punom svešću da su i McBrain i Aldridge i dalje živi, i ovo je muškarac na kraju osme decenije života čije ruke i noge i dalje tresu zemlju tako da su svi prisutni svesni da je nepristojno pitati je je li doživela orgazam.

I Glover i Gillan su stariji od njega i dok je Glover, standardno, kičma benda, stožer koji svira du-dum-du-du-dum i oko koga se svi okreću, samo više ne nosi šešire i sakoe nego je ponovo otkrio rokera u sebi i pustio dugu sedu kosu te vezao maramu na glavi, Gillan je neko ko, pa... ne zna gde je.



I on to ne zna već najmanje trideset godina ali je, hvala bogu, i svestan toga i ni ne pokušava da ima nekakvu smislenu komunikaciju sa publikom jer bi verovatno promašio i kontinent, a kamoli grad. Umesto toga, on priča anegdote o (izmišljenoj) ženki nosoroga koja mu je kućni ljubimac i zahvaljuje se publici na ,,dobrom vajbu" koji ona, šatro, šalje. A što ne mogu da potvrdim: euforije u gledalištu nešto i nema i mada svi uživaju, nije ovo koncert na kome sam ikoga video da gubi razum. Sem devojčicu od recimo devet godina par redova ispod nas kojoj su verovatno kod kuće probili uši puštajući joj klasične Purple ploče pošto ona odlepljuje na Space Truckin, Black Night, Smoke on the Water i tako te hitove napisane u vreme kada sam se JA rodio.



Bend je, rekosmo, izdao šokantno dobar album pre nekoliko nedelja i sa njega se sviraju tri pesme. Arrogant Boy i Diablo su zabavni, vozački ritam i bluz komadi sa optimističnom energijom i novopronađenom svežinom i dobro dođu tu pri početku koncerta. Kada se kasnije svira Sacred Land, ona je ne samo taj dokaz da Purple IMAJU nešto da kažu posle karijere provedene uglavnom u prijatnoj alkoholnoj self-indulgenciji već je u pitanju i veoma dobra pesma, snažne, a elegantne teme i pažljivo građenog narativa.

Svira se i par komada sa =1 i uživo je ovo sasvim zabavno, iako se radi o komadima koje sam pre četiri godine poslušao, razgalio se i brzo ih zaboravio. Bend ove novije pesme uglavnom svira strejt, bez velikih varijacija na originalnu formu i improvizovanja, jer su one rezervisane za klasike.

Naravno, klavijaturista i gitarista su tu onda veoma presudni u pogledu toga šta Purple danas ZNAČE. Jesu li samo kaver-bend koji emulira ,,pravi" Deep Purple ili su legitimni Mark IX koji ugrađuje smislene cigle u monument rok-istorije?



Sa klavijaturistom je lakše – Don Airey je uostalom ista generacija kao originalni članovi (Paiceovo godište, dakle ima momačkih 78) i pripada istoj sceni i bio je, realno, prvi na listi ljudi za koje se smelo i pomisliti da mogu da zamene preminulog Jona Lorda. Airey je svirao praktično SVUDA, i sa Rainbow, i sa Whitesnake, i sa Judas Priest, i sa Jethro Tull i sa Ozzyjem i sa Sabbathom, i sa Colosseum II i sa rahmetli Garyjem Mooreom, i čak je dokačio i Zeleta Lipovaču i svirao na onom jednom albumu koje su Divlje Jagode radile u Londonu (i kažu da je baš on predložio Zeleta za Whitesnake ali je taj aranžman na kraju propao) i ima isti totalni pogled na muziku kao i Lord, koji mu omogućava da direktno iz ritma i bluza prelazi u klasiku a iz nje u atonalnu buku i koliko god da je njegovo sviranje jedan neprekidni vatromet i spektakl tehnike, ono IMA DUŠU. Airey svira više od jedne solo tačke tokom koncerta, ubacuje u njih i odlomke Šopena, ali i narodne muzike i kada se pred kraj on i McBride dobacuju frazama i ponavljaju i variraju ono što onaj drugi svira, to je kvintesencijalni Purple, na pola puta između slobodne improvizacije i crtanog filma.



Ali McBride je... heroj večeri. Ama, heroj poslednje četiri godine života Deep Purple. Ne samo da ovaj čovek ima isti zvuk i ton kao Blackmore (iako ne svira Stratokastera) nego i razume dokle ide bluz a odakle se prelazi u klasičarske skale, zna kada i da stane i da ne ode predaleko u ,,shred" arepeđa i samo u par navrata prospe one superbrze i superčiste spidranove kroz skale koje je Blackmore uvek želeo da svira ali nikada nije postigao brzinu i čistotu što ju je izgradila naredna generacija heavy gitarista (Malmsteen, Vai, Sykes...). Naprotiv, McBride KAPIRA vrednost prljavštine, teksture, distorzije i disonance i mada je savršen tehničar – kada svira vibrato to je nezemaljski – ne dopušta da mu tehnika diktira sviranje. Njegova solo tačka je, tako, jedan imerzivan narativ radije nego demonstracija brzine ili pukog volumena zvuka a on je i jedini član benda koji uspeva da publiku natera na učestvovanje u muzici kada na kraju koncerta stane na vrh bine i gledalištu dobacuje kratke, melodične fraze koje mu ono vraća.

Stare pesme su onda smelo i bez pardona dekonstruisane i rekonstruisane da dvojica ,,novih" članova dobiju prostor za svoje ideje. Lazy je bugi koji je još početkom sedamdesetih bio rastegnut do pucanja Lordovim i Blackmoreovim improvizacijama a danas je ova pesma bolja nego ikada, sa tim komplikovanim bluz rifom-koji je nosi i sjajnim promenama registra i dinamike što ih bend radi.



Perfect Strangers je takođe savršen sa tim svojim građenjem tenzije koja se oslobađa u melodičnim refrenima a kada McBride i Airey ulete  onaj denflovani rif umesto solaže u prirodnoj e-molskoj lestvici, pa na kraju pesme to ponove a Airey krene sa lordovskim orijentalnim improvizacijama, nemoguće je ne naježiti se.

Onda ide Space Truckin i ovo je podsećanje na to koliko su Purpleovu bluz rifovi bili MASIVNI, bez obzira što im je gruv bio lepršav. Ova pesma nema dugački rondo ,,nastavak" sviran početkom sedamdesetih – razumljivo – ali je i bez njega apsolutno razorna – a posle nje dolazi Smoke on the Water.

I šta uopšte može da se kaže o pesmi koju znaju APSOLUTNO SVI a bend je izvodi sa svežinom i jednostavnošću koja obara s nogu?



Sa godinama sam zaključio da su – koliko god ja voleo Purple – najbolju obradu Husha u stvari uradili Kula Shaker, ali večeras Purple vraćaju sebi titulu. Hush je iz simpatične ljubavne pesmice sa kraja šezdesetih večeras pretvoren u praktično obred, sa savršenim gruvom i savršenim improvizacijama celog benda a kada odmah zatim krene razaračka Black Night, sa Paiceovim genijalnim sinkopiranjem i tim ikoničnim bluz rifom koji publika peva, to je onako savršen kraj večeri koliko je moguće zamisliti. Ne znam da li će Deep Purple ikada ponovo ići na turneju – Gillan i Glover, koliko god da su večeras sveži i energični ove godine stupaju u devetu deceniju života – ali znam da će ljudska kultura biti siromašnija ako se to ne desi. Bilo je divno pa makar se i ne ponovilo.

https://youtu.be/Me2eoZ4ZN-k

[Petronije]

Znaš da si mator kad ovakve svirke gledaš sa tribina umesto iz partera. 

Šalu na stranu, stvarno zvuče odlično, a nisam došao jer me je drugar, inače veliki DP fan, ubedio da nema svrhe ići jer je on bio te 2003. na sajmu (Petronije služio vojsci Jugoslavije) i da su još tada bili "gotovi".

[Meho Krljic]

Pa to je bio i moj utisak, adresiram ga u tekstu. Ovo sinoć je bilo NEUPOREDIVO bolje, zvučno ali i svirački.

A jeste, mnogo sam ja star da stojim satima na koncertu, mada naravno već u Sredu uveče idem da gledam ne jedan nego četiri benda na mestu gde nema sedenja. BIĆE ZAJEBANO.

[Petronije]

Pa to je bio i moj utisak, adresiram ga u tekstu. Ovo sinoć je bilo NEUPOREDIVO bolje, zvučno ali i svirački.

A jeste, mnogo sam ja star da stojim satima na koncertu, mada naravno već u Sredu uveče idem da gledam ne jedan nego četiri benda na mestu gde nema sedenja. BIĆE ZAJEBANO.

Zato sam i spomenuo sajam. A na tribine i sam idem, ili to ili neki VIP / Fan Pit ako nije baš preskupo, ne mogu da se guram sa klincima, posle me bole leđa 3 dana. Inače Highway Star zvuči prejebeno, matori bubnjar je SABIO, gitarista isto. Gilan je definitivno najslabiji, ali dovoljno dobar.

[Meho Krljic]

Da, da, on je najistrošeniji i najbliži demenciji ali svakako se dobro drži imajući u vidu koliko se u životu nije čuvao.