BOBI NE SHVATA KONCEPT KERA

[Armagedda]

Hvala drf. Ukazao si mi na greške koje se provlace i kroz ranije pokusaje pisanja.

Nisam uniformisano lice. Verovatno si to pomislio čitajući deo sa uniformom prebačenom preko stolice. Istražujući malo po netu, saznao sam da veliki broj serijskih ubica ima uniform fetiš. Ili si možda pomislio da je autorovo umeće pisanja intelektualnog ekvivalenta jednog policajca

[drf]

Ili si možda pomislio da je autorovo umeće pisanja intelektualnog ekvivalenta jednog policajca

Ne. U prošlom ratu protiv Amerike, upoznao sam neke pilote. Obrazovane ljudi, ali ima neki dodatk u rečenici. Možda je zajednički njihovom okruženju. Interesantno, uočio sam ga i u kod našeg kolege Gospodina Legije u romanu "Gvozdeni rov".

[Armagedda]

Legiju nisam čitao. Koji je to dodatak?

[Lurd]

Ghoule, ako se ne varam, ovu priču si objavio na Screamingu.

Drfe, just take your time. Ja ionako uživam u celoj ovoj situaciji, pomalo je nestvarna...

[Ghoul]

mislim da se varaš, ne pamtim, ali nisam 100% siguran.

nisam je davao za natječaj, te stoga - ne verujem da je kačena tek onako...

[Lurd]

Hmmm. Samo da razjasnim da ne mislim da si je davao na konkurse, već samo ovako, da se okači pod Friške priče. Ako nisi, onda je tek meni misterija odakle je znam.

[Ghoul]

Ma ne mogu da metnem ruku u vatru ni da nisam davao na SP. Jebem li ga.
Čak sam toliko senilan da ne isključujm mogućnost da sam je nekad OVDE, na ZS, kačio.

Usput, libeat sam reko šta sam imao u 4 oka, a ove ostale ću da koljem uskoro.

[drf]

Legiju nisam čitao. Koji je to dodatak?

Veoma ugrubo, da bih bio jasan(?):

...i navukao pancir, zastitno sredstvo...

primer nije neki; radi se o cestom pojasnjavanju jasnog, a veoma odredjeno, frazom koja se koristi u prirucnicima. Ne samo borbenim. Moj prijatelj Pilojac svaki pu kad upotrebi termin iz psihologije, ima zarez i definiciju, pa nastavlja.

[Mica Milovanovic]

Prvo Fipa.

Aj' da  počnem od skakanja samom sebi u usta. Ono što mi najviše smeta u tvojim pričama, pa i u ovoj, upravo je ono što Boban tvrdi za fantastičnu kniževnost, a ja mu sporim.

Vrlo često dok čitam imam osećaj da se u tvojim pričama sve može dogoditi, da je sve podređeno kreiranju lepih slika, zanimljivih jezičkih egzibicija, koje me nose kroz priču, zadovoljnog što povremeno provaljujem šta se krije ispod prvog sloja, zadovoljnog što sam ponovo gvirnuo u tvoj svet senki. Ali da me neko pita što je dvostruki pandursko-poslastičarski entitet izabrao baš "magični smej" za finalni obračun sa Zveri, rek'o bi mu "nemam pojma". A to bi, valjda, trebalo da razumem. Pošto osećam da ti znaš zašto je to tako, pošto osećam da u tvom svetu ne postoji drugi način za borbu sa Zveri, onda ostaje samo činjenica da ili nisi pružio dovoljno elemenata da ja kao čitalac to razumem, ili je problem u meni, što takođe more biti, ali tu nema mnogo pomoći. Ili možda misliš da to ne bi trebalo da znam?

Smeta mi, takođe, insistiranje na nonšalanciji pripovedanja, tipa "ali ni čiča nije lud", na retoričkim pitanjima, ali sve je to manje bitno u odnosu na ono prvo.

[PTY]

e Mićo, znaš i sam koliko već dugo kmezam što nemam niti fidbeka niti brice da mi... eh, znaš već šta.

Ali vidim, rešili ste da mi ovde i sada sve to nadoknadite.

Ako, ako.

Inače, na odmoru sam, slavim svoj 39-ti celu ovu sedmicu, pošto me svi stalno uveravaju da će život počne tek u 40-toj. A to mi daje još godinu dana fore za zajebancije, posle ima da se uozbiljim.

Enivej, vraćam se u ponedeljak pa gledajte da me ovde dočeka šta god konstruktivno.

kiss.

[PTY]

[Mica Milovanovic]

pošto me svi stalno uveravaju da će život počne tek u 40-toj

Lažu.

[drf]

1.što mi najviše smeta u tvojim pričama, pa i u ovoj, upravo je ono što Boban tvrdi za fantastičnu kniževnost, a ja mu sporim.

2.Ali da me neko pita što je dvostruki pandursko-poslastičarski entitet izabrao baš "magični smej" za finalni obračun sa Zveri, rek'o bi mu "nemam pojma". A to bi, valjda, trebalo da razumem.

3.Smeta mi, takođe, insistiranje na nonšalanciji pripovedanja, tipa "ali ni čiča nije lud", na retoričkim pitanjima, ali sve je to manje bitno u odnosu na ono prvo.

Pozdrav, Mićo.

Što lažeš Libeat o četrdesetim? svakom dobronamernom je poznato da je sve započelo jednostranom secesijom kose, zuba i hormona. U to ime, dabogda pocrkali dušmani.

1. I dalje mu spori. Ako ti kažem da je višedecenijski rad potreban za nalaženje mesta raznim pojava u veoma definisanom svetu, reći ćeš da serem.
Znam da se to ne vidi, ali i kad se ludo zajebavam ne kršim načela svog sveta. Mnogi hard SF su ili iz struke, što je manje naporno, ili su pitali nekog ko zna da nadograde znanje iz popularnih knjiga. Svako sistematsko znanje podrazumeva vrlo ozbiljan rad. To nas vodi do


2. Da je sreće, trebalo bi da znaš za jedan udarac  demonu i magični smej. No, sreće nema: više se zna o obredima i verovanjima Pigmeja, Čukčija i Vrnih vrana nego o onim koje smo posisali s majčinim mlekom.

To je obrađeno i u etnološkoj literaturu. I Čajkanović. To bar nisam morao da rekonstruišem. Lurd je uvideo da mogu da pišem o bilo čemu a da neke stvari ostaju iste. Preformulisaću ga: mogu sve pojave koje me dotaknu da propustim kroz sito i rešeto svog sveta. To nas vodi do

3. Ćošak kevće. I njemu hitnem jednu kost. (Ovo nema veze sa čitaocima. Ustvari, nema veze uopšte.)Ja opet ono o radosti pisanja. Više puta si čuo da ne bolujem od nedodirljivosti, ali očekujem da mi neko objasni da je ta metafora, psovka... sranje i da se to radi tako i tako.
Ne stigoh da te pitam: jesu li i tebi Haskiji nerazumljivi?
I opet: u slučaju ove priče prijatelji će izglasati stil.
U ime svih nas iz...Ma, u ime mladih ti se zahvaljujem na pažnji. Ako budeš imao vremena, malo se pozabavi sledom dogadjaja. Znam da tvoj vodoplavni mozak vidi rupe u nasipu. (Umalo da lanem da smo nekad druge rupe uočavali, al neću)

[Mica Milovanovic]

I dalje mu spori.

Oću. Ne brini.

Ako ti kažem da je višedecenijski rad potreban za nalaženje mesta raznim pojava u veoma definisanom svetu, reći ćeš da serem.

Neću.

Znam da se to ne vidi, ali i kad se ludo zajebavam ne kršim načela svog sveta.

Fipo, ja to znam, ali problem je što to 99,9% čitalaca to ne nikako ne može da vidi.

Da je sreće, trebalo bi da znaš za jedan udarac demonu i magični smej. No, sreće nema: više se zna o obredima i verovanjima Pigmeja, Čukčija i Vrnih vrana nego o onim koje smo posisali s majčinim mlekom.

Jebi ga, ne znam. Nisam proučavao metode borbe protiv demona. Nije bilo potrebe. Moja baba iz Bajine Bašte celog života me je uspešno čuvala od njih, salivala stavu, ostavljala po džepovima i u krevetima čudne zamotuljke, a ja sam izbegavao da je pitam, jer sam smatrao da ne valja pitati. Danas kada nastavlja da me prati sa livada povrh Radosavljevića, jako mi je žao, ali i dalje mislim da je dobro što nisam pitao.
Međutim, pretpostavio sam da je tako nešto u pitanju. Shvatio sam to iz konteksta priče. Znajući tebe i znajući da si to proučavao i znajući da ništa ne pišeš bez razloga. Ali stavi se u moju poziciju i poziciju bilo kog drugog čitača tvoje priče. Čak i kad sam shvatio da je magični smej veoma delotvoran protiv Zveri, to mi i dalje ne omogućava da sagledam zašto baš magični smej, a ne neko drugo oružje borbe protiv demona – a ima ih. Ti to verovatno znaš, ali, veruj mi, i nama ostalima bi bilo drago da saznamo, da nam daš još neku natuknicu, da nam pomogneš da s tobom podelimo do kraja tvoj svet. Probaj da jedna od 7 verzija priče bude "Priča za početnika u Fipinom svetu".

Ja opet ono o radosti pisanja. Više puta si čuo da ne bolujem od nedodirljivosti, ali očekujem da mi neko objasni da je ta metafora, psovka... sranje i da se to radi tako i tako.

Pored radosti pisanja, postoji i radost čitanja. Koja se sastoji, uglavnom, bar kod mene, u pokušaju da se otkrije ta metafora, da se otkriju niti koji povezuju čudne svetove nastale u nekoj tuđoj glavi. Fipo, ne znam kako je s drugim čitačima tvojih priča, ali, veruj mi, ponekad mi se čini da su te niti sve tanje i tanje i odlaziš u neke prostore u kojima te mi prosečni čitači ne možemo pratiti.

Ne stigoh da te pitam: jesu li i tebi Haskiji nerazumljivi?

Pa, mislim da sam stigao do nekog nivoa razumevanja. I bio srećan. Pusti me da uživam u tome.

[Mica Milovanovic]

lb.
Dobra priča. Pogađa. Dokaz da pisac treba da piše o onome što najbolje poznaje. Mogao bih da jedem govna i nalazim povremeno grube rečenice i kojekakve jezičke nepreciznosti, ali, u suštini si u jednom dahu ispljunula ono što si htela. Lektor da sredi i to je to.

Lurde, daj batali te tvoje igrice i pređi na pravu stvar.

[Lurd]

Šta? Ne razumem. Kakve igrice? Ja ne igram igrice. Šta je to prava stvar? Stvarno ne razumem.

[Mica Milovanovic]

Eto.
Već si počeo da zaboravljaš.
I da ništa ne razumeš.
Sve je to posledica prekomernog buljenja u ekran prilikom igranja igrica.
Eto.

[Lurd]

Aaaaa!!! Pa podseti me. Ono, što jes' jes', buljim u monitor ceo dan, ALI NE IGRAM IGRICE!

A sad stvarno, šta beše prava stvar?

[Mica Milovanovic]

Kupio sam originale Warcaft 3 i TFT. Oba su 1.800 dindži. I jako mi je drago. U igranju nema baš, baš nikakve promene, ali stvarno mi je drago što sam kupio igru najboljeg game developera na svetu (ovo valjda nije sporno.

Hm?

šta beše prava stvar?

Rulet. Možeš puno para da izgubiš. Pitaj lb.

[Lurd]

A to.  

Ma kakvo kockanje. Jedini porok u životu koji je uspeo da me mimoidje i hvala Bogu na tome. Mislim, to jest ZNAM da se nikada neću upuštati u to. A i ja volim igre u kojima mnogo toga zavisi od tvoje veštine ili znanja, a ne sreće.

[PTY]

E, samo da upadnem na sekundicu i kažem dva-tri slovca povodom Fipinog stila. Da ne ispadne kako jedino zakkovi sa smorenim mozgom umeju da izađu na kraj sa sap o tri metafore u jednoj rečenici.

Dakle, meni Fipa nudi igrariju. Sa svime a pogotovo sa jezikom.

Meni to prija – smatram da je jezik alatka kojom ljudi komuniciraju apstrakcije a jebeš autora koji se ne usudi da ti komunicira zahtevnu apstrakciju nego je svodi na priprost prosto-proširen rečenični kostur. Jebeš banalne metafore koje samo trpaš u mentalnu korpu za klišee bez da se i na sekund dvoumiš da li bi uopšte bilo vredno truda i vremena "prevesti" ih u optičku iluziju. Ghoulu je to možda trivijalno ali meni zapravo prija što me neko natera da se zapitam kakav to zvuk proizvodi cepanje jebenih šifonskih gaća. Meni je to izazovno, ja zbog toga zastanem u čitanju i posvetim prevođenju te apstrakcije makar i sekund-dva a pamtim ih dugo nakon što zaboravim i samu priču kao takvu.

Drugo što mi Fipa nudi tim i takvim stilom je originalnost. Ne samo originalnost izraza nego originalnost celokupne proze. Njegova proza je istinita, njegovi likovi su stvari, imam osećaj da postoje i da sa Fipom komuniciraju baš tim jezikom. Fipina fantastika je u Srbiji, ne u Bangladešu ili Santijagu ili nekoj vanplanetarnoj selendri – njegova proza egzistira u njegovom komšiluku a meni to upravo njegov stil pisanja daje na znanje.

Treće što mi Fipa nudi tim svojim stilom je intima.  Ja nekako slutim da on ima razloga za taj i takav izbor i osećam da mi tim stilom direktno komunicira svoje unutarnje, intimno viđenje apstrakcije. Sam fakt da slutim kako on u svakodnevnom životu ipak upotrebljava svakodnevni jezik garantuje mi mogućnost kako ću u njegovoj prozi, pisanoj tim intimnim stilom, naći informaciju koju mi on lično možda i ne bi pružio, čak i da ga poznajem u svakodnevici; njegove standarde, intimne stavove i zapažanja, ličnu strukturu 'važnog' i 'nevažnog' u životu, sklonosti, naklonosti, averzije, razočarenja, strepnje, nade i slutnje. Prosto, interesuje me da dokučim kako mu radi mozak i kako vidi, tumači i prihvata svet oko sebe. A to i jeste krajnja motivacija u čitanju proze, bar bi trebalo da bude, zar ne.

[PTY]

Momci, rulet je svet za sebe. Ceo svet. Nisje slučajno što se na točku ruleta čovek orjentiše po brojevima istoka i zapada, severa i juga.

To vam je pomalo ko su doku; bolje se u to ne pačati.

[PTY]

Ljudi moji, napolju je trijesosam u hladu! U hladu!
A auto mi nema erkon.  

Ne mrdam nikud do predveče, inače ima da cvrcnem ko mravac na vreloj plotni.

[Mica Milovanovic]

Dobro, bre, lb, s kim ti polemišeš? Ko je uopšte pominjao Fipin stil?

[Lurd]

Ja sam pominjao Fipin stil i to odmah. Libe, ovde postoji problem, hajd' da tako kažem, primene stila. To jest, jebeš stil ako pojede sadržaj. Meni se, naime, čini da ovakav stil otežava razvoj priče i praćenje radnje za prosečno inteligentnog čitaoca. Hoću da kažem da mislim da bi za ovakvu vrstu priče bilo bolje da se koristi mirniji stil koji bi istakao šta u priči, a da bi ovaj sadašnji stil bio primereniji nekoj kako priči.

[PTY]

Vidi sad vas dvojicu!!

Pa lepo je baja rek'o:

I opet: u slučaju ove priče prijatelji će izglasati stil.  

Ja dajem svoje priloge za pro i contra; šta, da pustim Lurda da odluči o tome, samo zato što je pre mene izguglao za patike???

(A za vaš info, polemišem samo sa gulijom.   )

[Lurd]

NISAM. IZGUGLAO. ŠANGAJKE.

Hajde da vidim kako ćeš to da izguglaš. Ja sam to nosio u petom osnovne i znam da su jako mekane i mekše od starki, ali da smrde beskonačno.

[Mica Milovanovic]

E, pa ovo mora da se istera na čistac.

Ghoule, javi se, da ne primenim magični smej.

I ne vređaj Lurda, to se ne gugla.

[Mica Milovanovic]

Uzgred, ne slažem se ni sa Lurdom. Nije u pitanju stil već količina informacija (što je, na neki način, povezano i sa stilom, ali ne uzročno-posledično).

[PTY]

Mda, kako da ne; guglaju bre sve naudejz!

Nego, ovako, da prospem mrvice hleba e da nekog ne izgubim tokom praćenja toka moje misli:  

Lurde, jedno vreme sam bila strašno besna na Fipu, upravo zbog toga što i sam primećuješ - stil mu pojede priču. Recimo, Zlatna knjiga mi je legla ali sve priče posle nje su maltene izgubile identitet i stopile se u jednu zvrndavu celinu iz koje nisam više mogla da izvučem niti jedan jedini pojedinačan zaplet.

Ali vremenom mi nekako samo od sebe došlo da pojedinačni zapleti nisu ni bitni; kod Fipe sve i jeste jedna zvrndava Celina. Ja danas sve njegove priče čitam kao ofspinove nekog ogromnog romana u kontinuitetu.

[PTY]

Inače, reagovala sam na ovo:

takvo pričanje ubija ritam čitanja, svaku rečenicu moram da prevrćem nekoliko puta da vidim šta je tu zapravo rečeno, pa onda kakav smisao ima u kontextu, itd. drugim rečima, narator, i idiosinkrazije njegovog govora toliko su sveprisutni u textu da je text maltene samo izgovor za njihovo ispoljavanje. ne mogu da čitam priču ako imam utisak da je autor svaku rečenicu morao da natrpa fazonima kakve niko još nije načinio, i poređenjima koja su toliko preterana da obesmišljavaju ono što, kao, opisuju (npr. zašto iskusni prodavac sladoleda, kome to nije ni prvi, a ni drugi dan na poslu ' Odmotava Rumenka kao da hiljadu slojeva papira skida'? itd. itsl.), pa još filovano narodskim, starostavnim, lokalnim i drugim neuobičajenim rečima i izrazima koji, posmatrani IZOLOVANO jesu super –zabavni, duhoviti i sve to- ali u priči češće nemaju razloga za svoje postojanje nego što ga imaju. ako se na sve to doda (namerno) zamumuljeno opisivanje dešavanja, onda je krajnji rezultat manja ili veća konfuzija po pitanju toga šta se tu zapravo desilo.

Fazon je što ghoul uopšte nije u krivu, ali svejedno nije ni u pravu.
Poenta nije u tome šta se desilo nego kako je to dešavanje izgledalo Fipi.

[Lurd]

U principu se slažem, ali mislim da je ovde šta itekako važno. I, Mićo, slažem se da može i tako da se kaže - količina informacija je presudna.

[Mica Milovanovic]

Ja danas sve njegove priče čitam kao ofspinove nekog ogromnog romana u kontinuitetu.

E sad si me prosvetlila.

[Mica Milovanovic]

Pa što ne kažeš da misliš na taj pasus. I ja se s tim ne slažem. Rumenko je ključan u čitavoj priči. To je jedino što sam razumeo  
Jebem ti, kako li će samo američkom prevodiocu biti teško da prevede Rumenka  

[PTY]

Ja danas sve njegove priče čitam kao ofspinove nekog ogromnog romana u kontinuitetu.

E sad si me prosvetlila.

Zezaš me?
Enivej, otkako sam prošle godine odrasla, promenila sam i stav prema činjenicama koje me okružuju.

Na primer, postoje činjenice koje su dokazive, kao tvrdnja da jabuke padaju na zemlju.

Postoje opet činjenice koje se temelje samo na saglasnosti, kao tvrdnja da je Sveti Kristofer zaštitnik putnika i gubavaca.

Šta sad: napisati ma kakvu prozu utemeljenu na dokazivim činjenicama je ravno literarnoj revoluciji, desi se jednom ili dva-put u pola veka i proizvede malo drake a onda zamre. Napisati prozu utemeljenu na činjenicama saglasnosti vodi pravo u klišee i banalizaciju.

Šta ostaje?
Intimna proza.
Unutrašnje činjenice.
Izvrtanje kože.

[Mica Milovanovic]

Zezaš me?

malko    i ti mene objašanjavanjem očiglednog.

Šta ostaje?
Intimna proza.
Unutrašnje činjenice.
Izvrtanje kože.

Što kaže Đoka: "Sve ja to poštujem", ali nije to u pitanju. Ne govorim ja o tome. Kad se sve ogoli, kad se zaborave metafore, kad se zaboravi izvrtanje kože i sl. ostaje činjenica da pisac saopštava čitaocu određenu količinu informacija. Ja samo hoću da kažem da Fipa svom čitaocu saopštava sve manje i manje informacija. I da mi to smeta. Da smatram da njegova proza ne bi ni u čemu izgubila da mi svojim divnim metaforičnim jezikom pruži malo dublji uvid u svoj svet senki.

[Mica Milovanovic]

Pročitao Čajkanovića. Jebi ga. Nisam znao.
Ipak, i dalje mislim da postoje legitimni kniževni postupci kojima bi mogao da čitaocu ipak olakšaš život.

[PTY]

Istina, istina...  

Ali ja imam jači razlog za zezanje; malkice si pao pod uticaj moje reputacije. Ako, ako, nisi jedini.

Znaš da je otvaranje ove moje priče posvećeno Fipi – ona scena opreznog rukovanja sa krvopijom kojoj kandže naočigled rastu. A provalio je to, znam; referenca na Matu Bubnja nije toliko proizvoljna koliko se na prvi pogled čini.

LM, teoretski si u pravu. Ali praktično me kopka fakt da Fipa piše već više od dve decenije pa ako za to vreme nije uspeo da odgoji publiku, bigaje da sad podilazi kompromisom, zar ne? (ponekad, na sekund ili dva, uhvatim sebe kako mu zavidim zbog drčnosti)

A Ghoul je, kao što vidiš, oprezan. Izbegava situaciju u kojoj mogu da ga upitam kako se nosi sa manje zahtevnim metaforama no što su 3in1 Fipine; recimo sa razapetim, zgnječenim, umirućim, zamirućim, oklagijom razvaljanim, kopljem probodenim, strelom pogođenim, iz praćke izbačenim menstrualno krvavim mejnstrim suncem, na primer.  

[PTY]

Nego Gulijo, dal da vraćam ljubaznost u četir' oka ili ne?

[Boban]

Ali praktično me kopka fakt da Fipa piše već više od dve decenije pa ako za to vreme nije uspeo da odgoji publiku, bigaje da sad podilazi kompromisom, zar ne?

Nije sve tako linearno.
Fipa stalno pomera granice pripovedanja i u početku je bio većini blizak, no, svaki sledeći njegov iskorak obeshrabri određeni deo publike i sada imamo situaciju da je Fipa tu gde je maltene sam.

Lično, voleo bih da su njegovi radovi manje zatvoreni u sopstveni univerzum, ali ne osećam se sposobnim da ukazujem na stvari koje treba izmeniti, jer je možda upravo ovo što sada radi budućnost pripovedanja i možda će se za 50 ili 90 godina izučavati kao jedan od začetnika hipermoderne... kao što mi sada otkrivamo koliko su neki manje priznatui, manje poznati ili čak zaboravljeni srpski pisci s početka XX veka zapravo bili ispred svog vremena.

Možda bi mogao, onako za dušu nas staroobožavalaca, bar jednom u desetleću da nas počasti pričom-dve.

Javna poruka za Fipu: uvek je loše kada pisac piše sa nekom knjigom pod uzglavljem, pa bio to Rečnik simbola, Propast Zapada ili Čajkanovićeva sakupljanija. Seti se svega što si pričao za postmodernu ekipu i pazi da i sam ne upadneš u istu zamku, samo s druge strane.

[drf]

To za mlatikure i predvidiv niz knjiga ukazivalo je na ograničenost njihovu (svoje neobrazovanje temeljili su na prokenjavanju iz tih i srodnih izvora); Čajkanović mi je srcomor - kad vidim metod i erudiciju pizdim zbog svojih ograničenja.
Pod mojim jastukom ima mesta za Aleksandrijsku biblioteku. Samo da ova glava to složi.

[Ghoul]

Nego Gulijo, dal da vraćam ljubaznost u četir' oka ili ne?

ožeži ovde, liebe, pred svima – pa nek ide život!

[PTY]

Uf.

Ala ste mi nedostajali...

LM, trebaće mi dan da pohvatam zaostale končiće.
(strava forum, strava, ali progutao mi avatar...)

[PTY]

Inače, strava topik, strava; terate me da iznova razmišljam o koječemu što sam odavno prihvatila za zdravogotovo.

Nije sve tako linearno.
Fipa stalno pomera granice pripovedanja i u početku je bio većini blizak, no, svaki sledeći njegov iskorak obeshrabri određeni deo publike i sada imamo situaciju da je Fipa tu gde je maltene sam.

Bio bi u pravu da govoriš o nekom početniku koji eksperimentiše u potrazi za vokacijom i glasom; Fipa je oboje već našao. Ponekad imam osećaj da smo zamrznuti u vremenu, u nekom post-natalnom periodu kasnih osamdesetih. Ponekad imam osećaj da je sve ovo ciklični workshop koji vazda ostaje u prvoj fazi i nimalo ne evoluira. Priče koje danas čitam forsiraju fazone već onomad prevaziđene a platforma sa koje izjavljuješ ovo što sam citirala mi se ponekad čini inč niža od one na kojoj smo pre dekadu diskutovali.

Ponekad mi se čini da niko i ništa nije odraslo i sve i dalje pretenduje na cuclu. Veliko je zapravo pitanje ko je ovde zatvoren u sopstveni univerzum; ali definitivno sam ubeđena da bez zahtevnih pisaca neće biti ni zahtevne publike. A inducirati već ostvarene pisce da pišu razumljivije, prostije, jednostavnije, bliže čitaocu zapravo znači vakcinisati i jedne i druge protiv evolutivnog pomeranja.

[drf]

das ist Bobi

[Lurd]

Jao, bre!

Pa siroma ker! On mora da ide na korice. Ne znam kakve korice, ali mora da ide tamo.

[Ghoul]

misliš na korice od uštavljene pseće kože?

[Mica Milovanovic]

Mogu samo da primetim da je gvožđe jeftino u TU.

[PTY]

Bladi el!
Gadan je pseći život, što jes', jes'!

LM, Gule: već nekoliko dana se trudim da zamerke uobličim bar donekle konstruktivno, da ih lepo izređam na nekakvom bottom line sumiranju kako to Fipa ume - ovo izbaci, ovo ubaci, ovo obradi/doradi/objasni i sve tako.

Ali stvarno ne ide.

Ovo što sledi je klupko nasumičnih razloga zbog kojih mi tvoja priča nije legla. Listom su subjektivni i nemaju ama baš nikakav književno-teorijski kredibilitet te si zamoljen da ih tako i prihvatiš.

[PTY]

Nije mi legla sadržina.

Recimo, u priči ovog formata očekujem ili fazon ili portret a ovde nemam niti jedno. Sveznajući narator obećava fazon ali fazona nema; u drugoj po redu rečenici speluješ da je M. psihopatski ubica i seksualni manijak i gle čuda – on ubija i postmortem siluje! Nakon (i zbog) te druge po redu rečenice, cela priča mi pada kao suvišno mrcvarenje.

Što je još gore, ono malo deskripcije po pitanju M.-a je ili suvišno ili neosmišljeno ili omaškom kontradiktorno.

Recimo, kako se to zapravo gradi persona psihopate i manijaka? Graditi personu podrazumeva graditi imidž a to opet podrazumeva ostavljati privid na okolinu: koji se pa to serijalac trudi da ostavi manijakalni privid? Ako išta,  oni se trude i uspevaju da prikriju svoju personu, zato i uspevaju u homicidnom serijalu. Ta insinuacija podrazumeva da M. zapravo  bira i forsira svoju perverziju a to ga čini primarno folirantom. Mislim, koga zanima folirana patologija? (Sem ako je foliranje baza za kreaciju zapleta što u ovom slučaju nije. U ovom slučaju foliranje ostavlja gorak okus  lapsusa.)

Dalje, to sa poezijom ti je totalno izmaklo kontroli: najpre kažeš "Njegova poezija je u zadnje vreme postajala sve gorča, sve kiselija." a već iduća rečenica tvrdi "dugo vremena nije mogao ništa da napiše." Imaš dve kontradiktorne izjave, obe u funkciji gradnje karaktera. Također, trudiš se da izgradiš motivaciju na socijalnoj neprihvaćenosti a ovamo navodiš njegovo iz-prve-ruke znanje za postere na zidovima devojačkih soba, silne izlaske u bioskop, navodna čitanja poezije 'drugaricama', bolnih razočarenja (plural, hej!) pa još i pet pristupačnih književnih kritičarki  – ukratko, M. ti žešće socijalno manevriše a to podriva i ono malo motivacije. U jednoj rečenici ga opisuješ kao introvertnog a već u sledećoj kao ekstrovertnog te kao rezultat imam papazjaniju naratora koji nema blage veze šta zapravo hoće da kaže.    

Plus, imam osećaj da ti izmiče hronologija narativne niti; ređaš sve i sva u život odrednicom fiksiran između prvog divljanja hormona i osamnaestog rođendana. Čak i da je u pitanju bio early bloomer sa prepubescentnim hormonalnim divljanjem, opet nema dovoljno vremena za sve faze koje ovlaš skiciraš.

Plus, referenca na mastilo ne vodi nikuda.

Plus, žrtve su papirnate koliko i ubica; ajde da me neko ubedi kako se katarza može iscediti iz prosipanja krempita i pasulja iz žensog stomaka ali kako se to zapravo reflektuje? Koju M. zapravo potrebu ispunjava ubijanjem tih i takvih entiteta? Kakav impakt to ostavlja na njega?

Masu stvari ne kapiram. Ono malo što kapiram nije mi kredibilno. Čini mi se da je priča napisana u samoobmani kako se radi o devičanskom terenu sposobnom da istrpi fabulu sastavljenu od trećerazrednog mozaika informacije pokupljene iz druge ruke, čitanjem fikcije. Potcenjuješ publiku (čak i ovako slabo obrazovanu po cheap thrill pitanju kao što je Libeat   ) a to je smrtonosna boljka svake naracije.