BOBI NE SHVATA KONCEPT KERA

[PTY]

za junaka.

[Lurd]

za junaka.

Šta hoćeš da se sadrži u tom imenu? Da li želiš da bude deo lika, tj. da ti samo ime olakšava karakterizaciju ili treba da bude neutralno i u tonu sa ostatkom priče? Skreće pažnju? Ne skreće pažnju? Angažovano? Neutralno?

[Lurd]

Drfe, i u ovoj najavi si pomenuo neke od stvari, tj. problema koje bih i ja pomenuo.

[PTY]

I jos za Li: Nenad u stvari nije blizanac, vec glavni junak u malo mrdnutoj senci. Nisam to opisao, mrzelo me, a i posao je da objasnim otkud zver u svim senkama a pojma nema da su razlicite. I kako pandur zna za shetanje kroz paralelne svetove.

Ma slutila sam ja da tebe treba dešifrovati...
A užas jedan, čitati na poslu; odneću kući i ponovo iščitati natenane.

[PTY]

za junaka.

Šta hoćeš da se sadrži u tom imenu? Da li želiš da bude deo lika, tj. da ti samo ime olakšava karakterizaciju ili treba da bude neutralno i u tonu sa ostatkom priče? Skreće pažnju? Ne skreće pažnju? Angažovano? Neutralno?

pa ti izaberi. ko ovde daje odrednice, a?

[drf]

Samoupravljanje je cudo.
Zvizdoje
Mrki
Lice
Lindro
Misara
Chuchko

[Lurd]

- urbana sredina
- serijski ubica
- osecaj jeze, paranoje i visceralnog uzasa
- oralni seks
- poremecaj percepcije realnosti

To su moje odrednice, SVE ostalo je na autoru, pa čak i ime. No, ako ti je problem, samo reci. Ja ti mogu pomoći, obožavam da smišljam nadimke i imena, ali nemam pojma kako che to da izgleda. Kapiš? Ne bih voleo da ti kažem neka se junak zove Malachi Wrench, a ti radnju smestiš u Niš.

Ili da se zove Ido Kozikaro, a sve se dešava u Tokiju ili Slavoljub Nenadić a Slovenac ili da se zove sir Solomon Dunne, a kod tebe je neki pijanac-geak.

I te fore.

[PTY]

Aaaa, tako znači.

E, nisam ukapirala iz prve, mislila sam da je reč o nekakvom bogtepitaj lancu i tako to. Ali ovo je zapravo super: imam jednog Đorđa sa kojim se već neko vreme mrcvarim, pa kao, odlična prilika da se neko drugi malo mrcvari.  

[PTY]

Ceremonijal je uvek isti.

Koraka gipkih i ležernih, pit-bos nečujno klizi po debelom vunenom tepihu glavnog pita i pruža ruku. Lice mu je naizgled ljudsko ali odaju ga oči: zmijske zenice plutaju beonjačama poput žive dok prezrivo mere Đorđev bordo džemper od kašmira.

Već smo pomislili da si nas zaboravio, Georgi... pit-bos očnjacima kasapi Đorđevo krsno ime. ...pomislili smo da si se izdajnički priklonio našoj konkurenciji.

Đorđe oprezno prihvata ruku pruženu u pozdrav. Pit-bos je zasigurno krvopija višeg reda a takvi zahtevaju svakodnevni manikir, pošto im kandže naočigled rastu.

Ne, ne, to nikako. Odan sam  Karuselu koliko je i Karusel odan meni. Znaš i sam kakav je život; posao, obaveze...

Naravno, naravno...i, šta će biti večeras, Georgi? Punto banko? Blekdžek? Manila? Teksas holdon? Otvoreni poker?"

Ceremonijal je uvek isti.

Obojica nastavljaju šaradu učtivih banalnosti.

Đorđe se ljubazno raspituje za zdravlje pit-bosove žene i dece.
Pit-bos odmereno dotiče relevantne teme foreksa i jučerašnjeg indeksa berze sve dok zmijskim zenicama ne fiksira neku drugu žrtvu vrednu pozdrava.

Đorđe onda prilazi baru i naručuje kafu od kelnerica koje su već odavno kliznule na prisnost iskasapljenog krsnog imena.                

Vazduh je otežan dimom i neprekidnim zvrndanjem džekpot mašina. Vazduh je toliko gust da nasilno ulazi u pluća i nalik je kiseloj sluzi koju treba iskašljati uz ogroman napor volje.

[drf]

ko moj cimer Mato bubanj, s ledja

[PTY]

*grin*

[PTY]

Javni pit je pretvoren u utopiju.

Okean zamenjuje nebo a tlo je vunena psihodelija cvetnih dezena i geometrijske trivije dijamantskih simbola. Svod kupole je rasporen spiralom akvarijuma i konveksnih ekrana a mante lenjo krstare u vrtlogu planktona rastegnutog kroz plavetnilo veštačke tišine.

Do šest uveče, u kazinu su otvoreni samo stolovi malih denominacija. Za njima sede ne-ljudi čije atrofirano meso postojano curi na debeli vuneni tepih javnog pita. Ne-ljudi koji kupuju, sakupljaju i napamet znaju svih dvadeset i pet stranica džepnih izdanja bestselera tipa "Sve tajne Blekdžeka" ili "Apsolutan Sistem za Uspeh na Ruletu".

Đorđe ih prezire.  

Prezire upornost kojom usitnjuju poslednje zalihe vremena dok opstaju isključivo na nadi da će nekada, nekako, uspeti da postanu iznimke sveopštih pravila.

Prezire odsutnost kojom zaboravljaju svoju zanemarenu decu na parkingu, zaključanu u automobilima, ili kod kuće, da se igraju šibicama.

Prezire letargiju njihovih ispraznih života provedenih u krajnje besmislenoj nadi da će u akvarijumu Karusela naći ono što ni sam bog nije našao za shodno da im udeli.



Đorđev karakter diktira da se takva vrst dubokog prezira ispolji pedantnom ljubaznošću. Učtivo pozdravlja neke koje iz viđenja poznaje i, ignorišući lakoću kojom njihova ljudskost klizi sa kostiju omekšanim vrelinom javnog pita, ljubazno se raspituje za zdravlje njihove zlostavljane dece.

[PTY]

Tačno u šest, krupije prilazi praznom stolu. Nosi poslužavnik sa žetonima u boji. U štekama od po dvadeset, vešto ih postavlja na čoju, u polukrugu oko točka.

Inspektor dolazi sa zaključanim sandukom.

Krupije preuzima šteke vrednosnih žetona.

Proverava ih i stavlja u mali plastični kabinet na kraju svoje strane stola.

Polaže doli na čoju.

Stavlja rezervnu kuglicu na vrh tornja.

Stavlja radnu kuglicu na nulu.

Letimičnim pogledom se uveri da je sve kako treba.

Odmereno pokrene točak.

Uključi displej.

Stane pored stola, ruku prekrštenih u iščekivanju.

Desni dlan oko leve podlaktice.



Sto je otvoren.



Neki kockari vole da odigraju prvi spin na tek otvorenom stolu. Sujeverno kontrirajući volji krupijea, naivno biraju stranu točka suprotnu od nule, teško pokrivajući sve brojeve male serije.

Ako dobiju taj prvi spin, svu noć ostaju kod tog stola, uvereni da im je naklonjen.

Ako izgube, oni kivno zapamte krupijeovo lice i ostatak večeri ga izbegavaju na svim stolovima, osvetnički mrmljajući vulgarnosti sve dok krupije ne završi svoju dvadesetominutnu smenu.

Đorđe prezire to praznoverje i naklonjen je ljudskim krupijeima zbog svega što moraju da podnose.

Krupijei tu naklonost uzvraćaju. Muškarci ga poštuju a devojke naprosto obožavaju i ne trude se da sakriju zadovoljstvo dok mu isplaćuju uspešan spin.



Đorđe je u Karuselu poznat kao džentlmen koji sa lakoćom oprašta čak i greške, koji precizno zna svoju isplatu i krajnje uljudno skreće pažnju kada misli da nije tačna, koji sa jednako strpljivom gracioznošću podnosi gubitak i dobitak i koji nikada, ama baš nikada ne gubi nerve.

[PTY]

Displeji na rulet stolovima pokazuju rezultate poslednjih devet spinova.  Đorđe sa nepokolebljivom pažnjom prati svih šest stolova javnog pita. Strpljivo obilazi jedan po jedan sto, vrebajući displeje, čekajući.

Đorđe ignoriše splitove i kolone.

Ignoriše boju i par/nepar.

Đorđe ignoriše i ševale i četvrtine i šestine zato što ne veruje u delimična rešenja.

Veruje jedino u serije sa punim brojevima.

Ako izgubi, u idućem spinu udvostruči ulog.

Ako i tada ne dobije, progresivno diže ulog sve dok jedan od brojeva iz te serije ne izađe.

U najgorem slučaju, povrati izgubljeno.


Negde pred ponoć te poslednje Đorđeve noći, verovatnoća ukazuje na sirotane: osam brojeva uguranih između male i velike serije, pet na zapadu točka a tri na istoku.

Neposredno posle ponoći, kada je gužva na spinovima  najveća i kada svi jaki stolovi redom imaju najiskusnije krupijee, sirotani obznanjuju svoje prisustvo: dva stola sa najboljom verovatnoćom izbacuju najpre 6, pa 34, pa 20.

Đorđe u svakom spinu ima maksimalan bet na tim brojevima.

U tom preciznom momentu, krv mu kola venama poput rastopljenog zlata.
Đorđev duh, sklon da u svim drugim momentima čuči zguren duboko u očnim dupljama upravljajući telom kao kočijom, sada se besramno prostire kroz svo to biće čiji je vlasnik i nesumnjiv gospodar.
Đorđev duh napokon ispunjava ceo svoj mesnati, koščati, savršeni univerzum do samih granica kože, do krajnjih periferija noktiju, svestan svega.

Svestan sebe.

Pluća cede čist kiseonik iz dimom otežanog vazduha, ostavljajući tek smrdljivi vakuum za ostatak bezvrednog, neljudskog sveta.  Stomak je ribaća daska od čelika i kamena, o koju može sa lakoćom da se skrši i cunami.

Na krajnjem stolu oko kojeg je najveća gužva, Đorđe uz osmeh gleda kako krupije stavlja doli na broj 14, dva spina za redom. Oba puta Đorđe dobija maksimum na broju i oba puta traži da ga se isplati u najvećoj denominaciji vrednosnih žetona.

Đorđevi džepovi su nabrekli žetonima.

Pit-bos se taktično nudi da ih odnese na kasu.

Đorđe izručuje sedefaste kvadrate u krvopijin poslužavnik, ne prekidajući koncentrisano vladanje stolom  ni za sekund.  Od svih sirotana koji u sumanutom talasu preplavljuju stolove jedino devetka izmiče, dva puta dopustivši kuglici da iskoči u 31.

Đorđe gaji naklonost za devetku, ponajviše od svih sirotana.

Tri puta nosi dobitak na broju 31 a onda kuglica preko 22 skreće u veliku seriju i bonanza se završava, naprasno kako je i počela.

[PTY]

Pit-bos uslužno pruža ček; očnjaci su mu sada jedva vidljivi dok jezikom senzualno oblizuje tanke usne. Pit-bosovo poštovanje je osenčano prezirom za džemper od kašmira ali ček odnosi prevagu.

Đorđe iskreno prima neiskrene čestitke. Pit-bosovi nokti su sada uredno kratki i nimalo zlokobni u svom manikiranom sjaju.

Zajedno sa sedefastim kvadratima u džepovima, Đorđe je teži za svotu novca tačno trideset puta veću od one sa kojom je ušao u kazino.

Bogatstvo dovoljno da ga pronese kroz skoro pet godina razumnog življenja.
Dovoljno da mu kupi većinu stvari koje je ikada u životu istinski poželeo. Dovoljno da ga odnese na put oko sveta, na egzotične plaže koralnih ostrva na kojima vlada večito leto a ljudi su nestvarno ljudski, nestvarno mladi i nestvarno lepi, sa bronzano preplanulom kožom i od sunca izbledelom kosom, okupirani isključivo mešanjem i ispijanjem koktela od ruma i gustih sokova tropskog voća kojemu je čak i miris jestiv.

Ali.

Đorđe je kockar.
Njegov život je ispunjen  beznačajnim trenucima između spinova - dok kuglica miruje a pare menjaju stranu stola, dok se isplaćuje, kupuje, stavlja, menja, kombinira, planira, odlučuje i prepravlja -  i svodi se na prosto čekanje, na  strpljivo istrajavanje.

U njegovom umu nema mesta za snove, čak ni sopstvene.


Đorđe uzima ček i iskrenim osmehom kontrira pit-bosovu deformisanu grimasu iskežene uljudnosti.

Korak je nestvarno lagan.

Stomak mu je i dalje ribaća daska, krv mu je još uvek tečno zlato a noge mu i dalje nose kolosa sa rodosa.

Klizi po debelom tepihu kroz haos zvuka i slike, pored voštanih lica izranjavanih ljudi i njihovih deformisanih pogleda što vise u vazduhu poput mrtvih ptica.
Klizi kroz vazduh otežan dimom i neprekidnim zvrndanjem džekpot mašina, kroz prigušeno svetlo večitih reflektora, u pravcu izlaza.

Ali.

Pre izlaza, mora da prođe pored ogromnih, slonovačom dekorisanih vratnica Salon Privea.

Ali.

Salon Prive se kupa u blagom svetlu i prigušenom mrmoru, treperav i iskričav poput zabačenog tropskog ostrva.


Svet buke, smrada, raspadnutog mesa, zvrnanja i atrofiranih pokreta prestaje na tim masivnim vratnicama kao nožem odsečen.  Iza vratnica od slonovače čak su i krupijei nečujni u svojim prijatno-ljudskim obličjima; Salon Prive je hram novca u kom je sva komunikacija svedena na tihu razmenu učtivih suština.

U vazduhu visi opijajući miris kožnog nameštaja i Mocartov Hafner.

[PTY]

Pit-bos Salon Privea susreće Đorđev pogled i smeši se u pozdrav, odobravajuće klimajući glavom. Zna za Đorđev uspeh, zna apsolutno sve - pit-bos Salon Privea zna tačnu težinu, debljinu i kvalitet najsvežijih guano naslaga na stenju Galapagosa. Zenice su mu savršeno ljudske a lice mu je neopisivo privlačno u svojoj poslovičnoj ozbiljnosti.

Ne ponavlja greške svoje nesavršene, nametljive krvopijske varijacije u javnom pitu – ne nudi niti piće niti banalnosti. Ne nudi apsolutno ništa i čak izgleda pomalo odsutan, gotovo rasejan, dok očinskim pogledom procenjuje sadržaj plastičnih kabineta na stolovima.

U tapaciranim kožnim foteljama Salon Privea sede ljudi zbog čijih aviona kazino poseduje pistu, toranj, parking i 24-časovnu opslugu dečački sitnih Taj-devojaka.  Pored takvih ljudi, Đorđe je mravlja senka, sve zajedno sa svojim čekom i bordo džemperom od kašmira.


Krupije desnog ruleta je mlada ljudska ženka prema kojoj Đorđe već dugo oseća iskrenu naklonost. Zlatna pločica na njenim grudima obznanjuje da joj je ime Irena ali Đorđe zna da su većina tih imena na pločicama izmišljena; mladim ljudskim ženkama je lakše da podnesu psovke ako im se ne psuje krsno ime.

U Ireninim zelenim očima Đorđe zatiče iskrenu dobrodošlicu. Zbog te dobrodošlice, on procenjuje sopstveni život na finom kantaru od  slonovače i Haffnera - procenjuje težinu običnih momenata dok se stavlja, menja, kombinira, planira, odlučuje i prepravlja. Procenjuje verovatnoću koja objedinjuje sva njegova jutra i sve njegove večeri.

Razmišlja neko vreme.

A onda.

Bez reči stavlja ček na zelenu čoju.

Uz osmeh, Irena uzima skupi papir sa vodenim pečatom Karuselovog logoa i utkanom zlatnom niti koja predstavlja ekvivalent tuđih snova.

I razmenjuje ga za.

Plastiku četvrtastih sedefa desetica i mentol belih okruglih žetona  hiljadarki.

Đorđev duh se iznenada povlači sa periferija mesišta u kom je tako lagodno leškario.

Povlači se u sigurnost ništavila iza Đorđevih očiju, vireći sa zebnjom u blago svetlo i prigušen mrmor tropskog ostrva natopljenog Mocatovim Hafnerom.

Ostavlja za sobom prazninu koja Đorđetu najavljuje svoje postojanje hladnoćom u prstima i sitnim kapljama znoja na slepoočicama.

[Lurd]

Ako nastavim ovakvim tempom, nikada neću stići do groblja, so bolje da sada iznesem poneku observaciju, nego da čekam da nakupim vremena za sve, jer toga neće biti uskoro.

Dakle, osnovno što mi smeta je što je cela priča napisana u fantastičnom tonu, onom tvom epsko-pesničkom stilu. Ne kažem da treba da menjaš stil, ali se ovako ne vidi dobro iskrivljena percepcija junaka. Čitaocu podjednako fantastično izgledaju i njegova "normalna" razmišljanja i halucinogeni momenti. Mislim da bi tu trebalo da se napravi neka razlika. Možda prvo lice - treće lice.

Ne bi bilo loše da se ubaci neki bekgraund za likove, koji su prilično nedefinisani za ono što sam imao na umu. Bilo bi dobro da osetimo bar neki strah za junaka, ali i da nam neprijatelj bude bar malo strašan. E, da. Neprijatelj  - mislim da bi na njemu trebalo da se poradi, da se produbi, da mu se da neka priča i neki dobar motiv da radi to što radi. I da bude čovek.

E, sad, ne bih da ispadne da treba da pišeš roman, samo želim da kažem da je ovako sada bi deluje da je stil ispred sadržaja, to jest, da si mogao da pišeš o bilo čemu.

Biće još kasnije.

[Lurd]

libe, kamo još? Ovo će biti neka duža priča. Sjajno.

[drf]

Lurde, probaj da budes odredjeniji. Neces me zamoriti ni oterati, samo napred.
Kao pobednik kviza imas privilegiju, ali bih voleo da se jos poneko ukljuci.
Ajd, bre, da se zanimamo.
Raduje me sto Lebeat radi ko zvrk. Procitao sam nekoncentrisano - kad zavrshi isprintacu, pa natenane.
Mladi i malo manje mlad pisci, sta cekate?
Moja ideja(?) je da izrucimo nekoliko prica po postavljenim zahtevima, a ko izricito kaze da zali da mu se brlja po radu demokratski, da mu to priustimo.
Nece biti stete .
Jos za Lurda: kad utanacimo sinopsis do detalja, ponudicu sedam stilova pisanja. Ili glasanjem, ili ti odluci sta ti se cita.

[PTY]

Irena zna način Đorđeve igre; zna da će Đorđe možda satima čekati znakove samo njemu vidljive, samo njemu razumljive. Svesna je i da je Đorđeva gomila plastike daleko najbeznačajnija od svih gomila na njenom stolu.

Irenina naklonost je očigledna i Đorđe u njoj uživa koliko i u finom mirisu kojeg je Irena utisnula u njegovu svest umesto imena. Kada nakon nekog vremena pristigne njena smena, Irena ceremonijalno klizi dlanom preko dlana, ostavljajući iza sebe osmeh pun neskrivene naklonosti.  

Ali.

Tri sata kasnije, Irena ponovo dolazi na smenu.
U mesinganom žlebu za žetone zatiče jedan jedini Đorđev kvadrat. Dok Đorđe nežno gura sedef ka sredini stola, ona svesno izbegava podizanje pogleda sa zelene čoje stola.

Irena neke stvari odbija da gleda, nadajući se da će time poništiti njihovo postojanje. Istinski želi da je negde drugde, u nekom drugom svetu, svetu punom ne-ljudi za koje nimalo ne mari i u kome ama baš ništa ne ovisi od nje lično.


Đorđe uredno slaže svoje poslednje mentole na zapadne sirotane; 1, 20, 14, 31 i 9.

Ponajviše 9.

Kuglica se smiruje.

Na praznom broju 22.



Đorđe se setno smeši, pazeći da pri tom ne okrzne Irenin pogled pun tuge, pun sažaljenja i izvinjenja.

Vreme je iščupano iz svog ležišta i osipa se iz trzave stvarnosti poput prašine sa krila kolibra.

Dok ga tromi koraci odvlače do masivnih vratnica dekorisanih slonovačom, Đorđe sluša kuglicu kako se smiruje u točku.
Okreće se taman na vreme da vidi kako Irena stavlja doli na praznu devetku.

Na potpuno praznu devetku.


Đorđe se svesno trudi da odvrati pogled pre no što se njegova naklonost za Irenu iskristališe u iskrenu mržnju.

Venama mu kola motorno ulje.

Ruke su mu zadavljeni albatrosi.


Na debelom tepihu Salon Privea još uvek drhture  molitve upućene nekom odsutnom, bespomoćnom bogu - molitve isuviše lagane da potonu u magmu zemlje, isuviše teške da se ikad vinu u nebesa.


Đorđe ih gazi.

[PTY]

Napolju je sveže.

Horizont na istoku ocrtava se blagim nagoveštajem svetla. Đorđe se sa mukom provlači kroz zbijene redove parkiranih automobila, tražeći svoju tojotu.

Gotovo se sapliće o dečaka, ne starijeg od osam. Dečak se trapavo naslanja na izudaranu belu sijeru i pospano  petlja oko šlica na prljavim pantalonama. U sijeri, devojčica besno lupa dlanom o staklo; "...keva će te bije ko psa kad vidi kako si upišao sedište!!"

Đorđe obilazi sijeru.

Slučajno, sasvim slučajno, podiže pogled ka nebu; jedna zvezda klizi preko crnila i ostavlja za sobom tanku, nežnu liniju svetlosti.

Uma ispražnjenog a pogleda istinski zatupljenog, Đorđe se prisiljava da isprati njen pad samo da otkrije kako za njom sledi još jedna.

Zamisli to!
Dve zvezde!

Jedna zvezda je slučajnost.

Dve su...šta?

Đorđev um se gladno obavija oko miliona, triliona, ziliona. Smoren realnošću, Đorđev um se sklanja u cinizam; kolika god da jeste ta verovatnoća, beznačajna je u poređenju sa tri zvezde.

U odgovor, treća zvezda poslušno klizi nebom, raspaljujući gotovo ugaslu liniju pada svojih prethodnica.

Đorđe zaboravlja da udahne.

Nešto u svetu se menja.

Nebo se menja.

Sve na nebu se menja.

Sve na nebu se menja i ostavlja za sobom pomak.

Horizont na zapadu se ocrtava nagoveštajem svetla.

Đorđe se povlači jedan korak.

Povlači se dva koraka.

Povlači se koliko ga noge nose.

A onda.

Gotovo se se sapliće o dečaka, ne starijeg od osam. Dečak se trapavo naslanja na izudaranu belu sijeru dok pospano petlja oko šlica na prljavim pantalonama. U sijeri, devojčica besno lupa dlanom o staklo; "!!etšides oašipu is okak idiv dak asp ok ejib et eć avek..."

Đorđe sa mukom tetura kroz zbijene redove parkiranih automobila.

Ulazi u kazino.

Posrće po debelom tepihu javnog pita, kroz vazduh otežan dimom i neprekidnim zvrndanjem džekpot mašina, kroz prigušeno svetlo večitih reflektora prosuto po ne-ljudima.

Posrće kroz nepreglednu masu mutnog svetlucanja rastopljenih ljudskih lica što očajničkim naporom izvlače poslednje ergove iz baterija na izdisaju.

Posrće u pravcu ulaza. Prema čoveku u bordo džemperu od kašmira.

Koji.

Razmenjuje isprazne, učtive banalnosti sa pit-bosom čije zmijske zenice plutaju beonjačama poput žive.

Đorđe se trudi se da potraje dovoljno dugo da priđe tom čoveku.

Da potraje.
Da mu priđe.
Da stane pred njega.
Da mu kaže.

Ali.

Noge su mu tona zdrobljenog mramora.
Grudi  prepečena grnčarija,
Srce mehur od sapunice.
Duh maslačak u orkanu.

Um grčevito poseže za rečima.

A onda.

Shvata.



Nema šta da se kaže.

[PTY]

Eto.
To mu je to.
Ajde sad malo vi.

[drf]

Isprintao. Odoh da smislim oshtar odgovor.

[drf]

Drago mi je da si igri sklona, i da si se izlozila.
Jos draze mi je sto su ti poetika i srcanost preci od moguceg nerazumevanja.
Jer: u vremenima spustanja kriterijuma, lenjih mozgova radih da prate samo "opisni stil", svaka izazovnost i zahtevnost jesu biser, jesu opomena.
Prijalo mi je ko budali samar.

Tvoj zuj nije onaj koji je proizvod mog drhtanja. Ni latino-ameicki, usvojen i unakazen od postmodernista serbskih. Maglovito se secam da si odozgore, blizu Istre, gde kazu da je blizu povrsine tla kicma jednog od uspavanih zmajeva.

Slobodan sam da natresuma nabrojim par stvari koje bih voleo da sam procitao u prici, iako znam da je to turanje prsta u oko nabrusenog autora/ke; tu slobodu mi daje vlastita izlozenos ovde i sad.

Voleo bih da sam video agoniju i totalni pad nekoh od boranija-kockara i hladni prezir onih sto smatraju da nisu pali, ili bar ne do dna.

Cini mi se da ima prostora za kocku s nebom, ili senkom. Mozda zbog istok-zapad orjentacija u prethodnim igrama. A sta bi bio ulog, to se manje-vise zna. Najzad, kad izgubi tu partiju, koliko su Djordju vazne druge.

Procitacu jos jedared, tek da bih kenjao sladje.

Inace, sinopsis ti je doradjeniji od mog. Imam za sebe olaksavajuce okolnosti a i izmenicu par stvari; cekam prvo tudje sugestije.

Da Bobi zna sta je pravi ker, mahao bi repom doh uragan ne nastane - lepo je biti povod razigravanju.

[PTY]

Okej i slažem se sa onim za zuj; Kvarnerka, šta ćeš.  

Inače, znam da ovo nije dorađeno i znam da ne bi ikad ni bilo, ako je samo do mene; vidiš, Đorđe postoji i ovo je njegov prilično veran portret i pretpostavljena perspektiva. I šta da ti kažem, naklonjena sam mu.

Bila. Ne znam da li je još uopšte živ.

Ali imao je principe, ma kako drkave iz mog ugla, i bio im je veran sumanuto, tako da nisam mogla nego da ga gotivim. A ionako ne može proći gore no što ga ja završavam, zar ne?

Ti daj sve za šta ima prostora. Pogotovo poliranje; ja ponekad ne umem da prepoznam onu finu granicu između poetike i patetike.  Tu slobodno gazi patikama koliko imaš snage.

[godclone]

OK - posto sam neopisivo lenj, prilazem jednu stariju pricu....


                             U no}i poput ove...


...ra|aju se ideje. Milan Beli} je bio siguran u to, ali izgleda da je to ve~e proma{io porodili{te. Kreativna blokada ga je saletela iza }o{ka kao nasrtljiva prostituka, i nije imala nameru da ga pusti u skorije vreme. Sedeo je pred sterilno belim ekranom i poku{avao da razvali branu koja se iznenada podigla u njegovim mo`danim tokovima. Nije vredelo. Ni najprostija re~enica nije mogla da se prevali preko.
Protegao se na neudobnoj drvenoj stolici, zevnuo, pa pogledao na zidni sat. Kazaljke su se upravo sporile oko prava na cifru 12. Previ{e rano za spavanje, ali i previ{e kasno da nazove Dajanu. Ona je verovatno odavno legla, uostalom, san joj je bio preko potreban. Znala je da se iscrpljuje rade}i na projektima, i kad bi joj on predlo`io da se odmori samo bi odmahivala glavom uz njeno ~uveno: "  Nemam vremena za dangubljenje!" Pa, ako ni{ta drugo, ona bar nije imala problem sa nedostatkom ideja.
Poku{ao je da prisili sebe da po~ne da pi{e, pa makar i gluposti. Nije i{lo.
Nekih desetak minuta kasnije isklju~io je ra~unar, i pre{ao u kuhinju. Izvadio je tetrapak mleka iz fri`idera i popio nekoliko gutljaja i ne trude}i se da potra`i ~a{u(jo{ jedna od stvari koje su znale da izlude Dajanu). Seo je ispred TV-a, nabrzaka pregledav{i kanale. Kad se uverio da je program uvredljiv za inteligentna bi}a, isklju~io ga je i s uzdahom se zagledao kroz prozor. Napolju se jasno video u~inak zime na grad. Ulice su bile puste, rupe na asfaltu ispunjene ledom odbijale su svetlost nekoliko preostalih uli~nih svetiljki. Paradoksalno, ali odjednom je osetio potrebu da se pro{eta. Nije se mnogo razmi{ljao - bio je ~ovek koji se vodi impulsima. S druge strane Dajana je uvek delovala krajnje sra~unatao. Ponekad bi se zapitao za{to uop{te gubi vreme s njom. Pa, zato {to je bila puna love , a sem toga bila je naj`e{}a pu{ulja koju je u `ivotu sreo. Pri pomisli na njen jezik slatki trnci bi mu krenuli du` ki~me.  Bila bi stvarno sjajan komad samo da nije tolika ku~ka.
Dok je izlazio iz zgrade ~uo je dreku bebe negde s tre}eg sprata. Ostali stanari su u{u{kani pod usmrdelim jorganima jezdili predelima sna.
Istog momenta kad je iza{ao, osetio je ujede hladnog vazduha na obrazima. Podigao je kragnu i pogledao niz ulicu prema centru grada koji je li~io na jato svitaca u daljini. Odmahnuo je glavom. U ovom trenutku mu je bilo potrebno ne{to drugo. " Svetla velegrada" nije bio film koji je mislio da odgleda to ve~e.
Odlu~io je da se pro{eta po Spomen parku koji se nalazio nedaleko od njegove zgrade. No}u je znao da izgleda zaista jezivo, i nadao se da }e morbidna atmosfera povratiti inspiraciju. Bio je horor pisac - bilo bi glupo o~ekivati da inspiraciju tra`i po trendi kafi}ima.
Prve pahulje su po~ele da provejavaju i znao je da }e krovovi uskoro po~eti da se bele, a gole grane drve}a izgleda}e kao da su posute vanilin {e}erom.
Nasme{io se. Ve~eras mo`da i ne}e uspeti da napi{e prolog za novi roman, ali bar }e dete u njemu zakratko isplivati na povr{inu prizvano zavodljivim obe}anjima sne`nih vilenjaka.

                                                    *

U no}i poput ove, ra|aju se monstrumi. Dragan Perovi} nije verovao u iste,                  
ali zato je ~vrsto verovao da je njegova `ena prava ve{tica. Tokom proteklih dvadeset godina imao je bezbroj prilika da se uveri u tu pretpostavku. On nije bio prek ~ovek, {tavi{e, kom{ije su ga smatrale za izuzetno finog i vaspitanog debeljucu. Zora, njegova `ena bila je su{ta suprotnost - mr{ava, sitna, otrovnog pogleda i jezika, bila je u stanju satima da se dere na njega i to uglavnom zbog bezna~ajnih stvari, poput podignute daske na {olji ili zaostalih malja u slivniku. To ve~e, ponovo je bila u elementu.
" Konju debeli, koliko puta moram da ti ka`em da prljave ~arape ne ostavlja{ na podu sobe. Postoji mesto za to u kupatilu", stala je izme|u njega i TV-a.
Namr{tio se, i pomerio glavu u stranu. Bio je suvi{e zauzet pra}enjem utakmice, a sem toga, nau~io je da se ne upu{ta u verbalne duele s `enom koja je bila u stanju da melje satima. Ponekad je, dok bi ona neumorrno pri~ala, imao viziju kako joj sipa p{enicu kroz otvor na glavi, i kupi bra{no koje je ispadalo kroz njena usta. Jebeni vodeni~ni mlin.
" Aha, igramo se ignorisanja!", bila je zajedljiva. " E, pa ne i ovaj put!"
Ruka, koja joj je sve vreme stajala sakrivena iza le|a, sunu prema njemu i pre nego {to je uspeo da se izmakne, par skorelih, pocrnelih ~arapa na{ao se ispred njegovog nosa.
" Vidi{ li ti ovo?", po~ela je da hvata zalet. " Misli{ li da ja imam vremena da tr~im za tobom po ku}i i sakupljam prljav ve{? Dvadeset godina ponavljam neke stvari, ali izgleda da `ivim sa komadom bukve".
^arape su se klatile na desetak centimetara od njegovog lica, sa ogromnim rupama na mestima gde bi trebalo da se nalaze pete. Procentualno govore}i, to nisu bile ~arape sa rupama - ta~nije bi ih mogli nazvati rupe sa ~arapama. Nije mogao da zadr`i osmeh. Naravno, to ju je bacilo u vatru.
" Sme{no zar ne! Ja }u da rmba~im dok se ne sru{im, a gospodin }e da se smeje. Ne}e mo}i! Nisam ja rob u ovoj ku}i, imam valjda i ja prava na odmor...". Sitne kapljice pljuva~ke izletale su napolje dok je nastavljala u beskraj.
I tad je Dragan osetio prve trudove. Monstrum, koji je poput fetusa rastao u njemu, krenuo je napolje. Dragan je znao da }e taj dan pre ili kasnije do}i. Dugi niz godina gutao je uvrede, poni`enja i psovke , hraniv{i njima zver koja je rasla u materici suspregnutog gneva. Sada je kona~no do{ao trenutak da njegovo ~edo ugleda svetlost dana.
Ustao je, odla`u}i nedovr{enu fla{u piva u stranu. Na TV-u je komentator urlao da je gol pao " petnes'" minuta pre kraja. Tromim korakom uputio se ka kuhinji. Zora ga je pratila u stopu, ma{u}i rukama i trabunjala ne{to o zaslu`enom odmoru u banji.
Sme{kao se, dok je pogledom prelazio po kompletu ner|aju}ih no`eva na kuhinjskom radnom stolu. Kontrakcije su postajale ja~e.
" [ta je, gospodin je gladan? ", ~uo je njen glas iza le|a. " Pravi sam sebi ve~eru, svinjo. To jest ako si u stanju posle toliko popijenog piva".
Izabrao je no` sa se~ivom dvostruko {irim od dr{ke - neke stvari nikada ne izlaze iz mode. Okrenuo se ka `eni sa kojom je proveo pola `ivota. Sme{io se, jer za razliku od nje, koja nije mogla da ima decu, on je upravo donosio novi `ivot na svet. ^ak i kad je podigao se~ivo visoko iznad glave, ona nije shvatala {ta se doga|a - nastavljala je pri~u, slepa za sve oko sebe.
Kriknuli su u isto vreme. Ona od bola, kad joj je o{trica proletela izme|u rebara, riju}i svoj put ka dubinama tog rudnika mesa; on od olak{anja, jer je podariv{i `ivot nasledniku, umirao, ostavljaju}i zveri u nasledstvo najdragoceniju stvar koju je imao - sopstveno telo.
Krik novoro|en~eta ~uo je samo mladi} u sivoj zimskoj jakni koji je upravo izlazio iz zgrade. Ostatak kom{iluka je, zamotan u }ebad koja su smrdela na pra{inu i znoj, sanjao o boljoj budu}nosti.
Monstrum, koji se nekad zvao Dragan Perovi}, nastavio je da se~e be`ivotno telo na podu. Pola sata kasnije, iza{ao je, nose}i gomilu nabreklih najlonskih kesa i bacio ih u kontejner oko koga je patrolirala grupica ofucanih pasa.
Nije znao kako se zove. Oba roditelja su nestala ostaviv{i ga bez imena i mesta u svetu.
Sa no`em u unutra{njem d`epu kaputa, krenuo je niz ulice, u potrazi za osobom koja }e mu dati ime i svrhu.
     

                                                          *  
U no}i poput ove ra|aju se potrebe. Iskusan predstavnik zakona kakav je bio Grujo znao je kako da ih zadovolji. To je znala i sedamnaestogodišnja klinka koja je skakala po njegovim preponama, stenju}i i uzdišu}i.
Noćne patrole po Mitrovici umeju da budu u`asno dosadne. Zato je policajac Grujo Nagradi} pola sata pre po~etka smene ušetao u kafe-bar '' Aureus '', popularnije zvan '' Pendrek bar '' s namerom da pokupi neku od fufica koje su se tu skupljale. Bila je to neka vrsta pre}utnog sporazuma - devojke su rado pristajale da odrade pokoju '' nabrzaka '' za protivuslugu u vidu poklona, love ili naj}eš}e - jednog kruga u skupim kolima. Jeste da su uglavnom bile maloletne, jeste da se to moglo nazvati  i prostitucijom, ali oni su bili spremni da za`mure na '' sitne '' prekršaje.
Startovao je preterano našminkanu plavušu koja je sedela sama za stolom u }ošku. Popili su po pi}e, uz razgovor koji se svodio na klišeizirane replike iz jeftinih filmova i  ta~ne podatke o njegovom automobilu i njenim merama.  Ivana, to joj je bilo ime, spremno je prihvatila njegov predlog da mu pravi društvo tokom no}ne smene.
Sada, dok mu je njena dojka u potpunosti ispunjavala usnu duplju, pitao se koliko li je ve} puta bila s muškarcem. Delovala je previše mlado u odnosu na tehniku koju je posedovala i taj raskorak ga je zbunjivao.
Ubrzao je ritam, osetivši da se bli`i vrhuncu. Zajecala je, zabivši mu nokte u ko`u na le|ima. Pumpao je još minut - dva, a onda u trzaju svršio.
Poljubila ga je de~ji, u obraz.
'' Hej, bio si super! Ono, majke mi, baš je bilo great '', rekla je zakop~avaju}i brus.
Nasmešio se u odgovor.
'' Danas mi je ro|endan '', rekao je dok se nespretno smeštao ponovo na mesto voza~a.
'' Stvarno? Baš cool! Koliko puniš? ''
'' Trideset pet '', slagao je ne trepnuvši.
'' Divno! Onda ti je ovo kresanje došlo kao poklon''.
'' Ne, ako moram da ga platim''
'' Pa šta ti misliš - da sam ja neka kurvica? '', pokušala je da zvu~i ljutito. Nije joj uspelo. '' Uradila sam to zato što mi se svidjaš. Još uvek nemaš stoma~inu kao ve}ina tipova koji se skupljaju u '' Aureusu ''.
Pogodila je mesto. Sa punih trideset devet godina, stvarno je bio ponosan na ~injenicu da mu je telo još uvek izgledalo miši}avo.
'' Izvini. Nisam mislio da te uvredim'', slegnuo je ramenima.
Gledala je kroz prozor. Napolju je po~eo da pada sneg .
'' U redu je. Samo ne bih da pomisliš da sam jedna od onih... Da li bi ti bilo teško da me odbaciš do ku}e?''
'' Ve} letimo. Samo ka`i kuda?''
'' Naselje Pi~kovac'', rekla je, pa brzo dodala: '' I nije nimalo smešno!''
Desetak minuta kasnije, zaustavili su se pred njenom ku}om.
Poljubila ga je još jednom u obraz, a onda otr~ala. Posmatrao je kako polako otvara ku}na vrata i uvla~i se unutra. Zapitao se da li njeni roditelji uopšte znaju ko je njihova }erka. Odmahnuo je glavom, zapalio cigaretu i okrenuo kola nazad prema gradu. Bio je policajac - morao je nešto i da radi to ve~e.
U gradu kakav je Mitrovica i nije bilo previše posla za njega. Tu i tamo pokoja provala, kra|a kola, kafanska tu~a. Svake prestupne godine po ubistvo. U stvari, sve što je on radio svodilo se na hvatanje narkomana, koji su kao armija zombija hodali gradom. Odveo bi ih u stanicu, tamo bi ih malo maltretirali -  ~isto da ubiju vreme, i onda bi ih puštali, samo da bi ih ponovo uhvatili ve} slede}e nedelje.
Mrzelo ga je da to ve~e obilazi kafi}e i tra`i prestupnike. Umesto toga odlu~io se na sigurniju varijantu - Spomen park. To je bilo stecište stondiranih zombija i nije ni malo sumnjao da su i ve~eras tamo, iako je sneg sve ja~e vejao.
'' Pa vreme je da 'vatamo loše momke'', rekao je kad je parkirao kola i zakora~io na kaldrmisanu stazicu na ulazu u Spomen park. '' Samo prati put od `ute fasadne cigle i na}i }eš ih''.
Niko ga nije ~uo. Zaogrnut sne`nim plaštom grad je sanjao o prole}u...

                                                          *

U no}i poput ove ra|aju se nove ljubavi. Branislav je ose}ao blagu drhtavicu dok je sedeo na klupici u Spomen parku, ~ekaju}i da se Jelena pojavi. Nije bio siguran da je to od zime.Bolje re~eno, bilo je od treme. Nije imao iskustva u ovakvim stvarima - imao je osamnaest godina, ali devojke su za njega još uvek predstavljale misteriju. Bilo je prilika i ranije, svakako, me|utim njegova nezainteresovanost bi uvek odnosila pobedu. U svakom trenutku bio je radije spreman za dobru partiju FRP-a nego za odlazak na `urku sa gomilom dobrih riba. Njegova predstava savršene ve~eri svodila se na preterano duga~ku partiju Heroes of might and magic-a sa prijateljima, litre Pepsija i neobavezno švrljanje Internetom u potrazi za besplatnim SF pri~ama. Izlazak u grad? Ne, hvala.
A onda se pojavila ona. Prvi put ju je ugledao na ro|endanskoj proslavi kod druga iz razreda. Sedela je kraj muzi~ke linije i zainteresovano prevrtala po gomili diskova. On je na suprotnom kraju prostorije pijuckao |us-vodku i pratio nezanimljivu raspravu o kvalitetu pojedinih proizvo|a~a mobilnih telefona. Masa oko njega usporeno je tripovala uz zvuke starih i proverenih doma}ih rok hitova, koje je on otvoreno prezirao.
'' Propala `urka '', pomislio je. '' Vrhunac ve~eri ima da bude Van Gogh ili neka sli~na šugavština''.
A onda iznenadjenje! Lagana muzika koja je dotad plivala po zadimljenoj sobi na trenutak se prekide. Deset sekundi kasnije zvu~nici su eksplodirali.
'' He's a looser, she says!'', provrištao je peva~ Static-X - a  i re`e}i zvuk gitara i ritam mašina prodrmao im je kosti. Industrial u svom najboljem izdanju.
Pogledao je u pravcu ozvu~enja  s namerom da se zahvali osobi koja je spasla ve~e. Tamo je stajala ona, klimaju}i glavom u ritmu muzike i smeškala se gledaju}i u njega.
Istog ~asa poverovao je u postojanje cyber boginja. Nosila je poliestersku trenerku i jaknu, koja je podse}ala na skafander, sa uzvišenoš}u heroina iz Manga crta}a. ^ak su joj i o~i izgledale neprirodno krupne. Prišao joj je bez oklevanja, što je iznenadilo i njega samog.
'' Slušaš industrial? '', upitao ju je.
'' Aha '', odgovorila je ne prekidaju}i s igrom. '' A ti? ''
'' Šališ se? Pa ja sam najzagri`eniji fan u gradu ''
'' Sad znaš da nisi jedini '', skakala je, izgledaju}i previše nestvarno, previše digitalno za tako trulu `urku. '' Jelena '', pru`ila je ruku.
'' Branislav '', šaka joj je bila hladna i glatka kao ledenica.
'' E pa, Branislave drago mi je da smo se upoznali '' . Kosa obojena u crno-crvenu kombinaciju šibala je kao pocepano jedro na vetru. Novo ose}anje, koje se javilo u njemu, razbilo je gotovo poslovi~nu nezainteresovanost koja ga je pratila tokom `ivota. Nije znao kako da ga imenuje, ali znao je da `eli svaki naredni trenutak, do kraha univerzuma da provede sa devojkom u plastici. Ostatak ve~eri proveli su u razgovoru, igraju}i uz kosmi~ke zvuke bedova Orgy i Gravity kills.
U nekoliko slede}ih dana otkrio je da su toliko sli~ni, da je bio spreman da se opkladi da su izgubljeni blizanci. Imali su obi~aj da se sastaju na neobi~nim mestima, kao što su zar|ali tankeri u pristaništu, ili izlo`be na koje niko nije išao. To ve~e izabrali su Spomen park.
Otresao je sneg iz kose i pogledao na sat. Pono} je prošla za nekih dvadesetak minuta i ona je kasnila. Nije mu smetalo. Bio je spreman da je ~eka, pa makar to zna~ilo da }e klinci sutradan imati novog Sneška.
Duvao je u pomodrele šake, pokušavaju}i da pogledom probije kroz sne`nu zavesu. Ve~e je bilo predivno. Bregovi u parku, prekriveni belom glazurom, li~ili su na sne`ne dine. Nijedan zvuk nije narušavao savršenu tišinu predela.
Poput sne`ne kraljice izronila je kroz izmaglicu, u kovitlacu pahulja. Nosila je belo - tako primereno trenutku. Plastika, naravno.
'' Moja  digitalna princeza '', pomislio je, pritiskaju}i usne o njene. '' Kad bi samo ovaj trenutak mogao trajati ve~no''. Po`eleo je da mo`e da ga kopira na neku vrstu emocionalnog hard diska i sa~uva od zaborava. Niko, i ništa nije moglo sad da ih razdvoji. Bili su nevidljivim linkom spojeni na zajedni~ku matricu. Do kraja vremena...
Glas iza njih progovori : '' Moje ime... Koje je moje ime? ''

                                                          *
Milan nije verovao u sudbinu. Ideja da su ljudi, kao bi}a, lišeni volje i mogu}nosti slobodnog izbora, bila mu je više nego glupa. Odbijao je da poveruje da postoji samo jedan zacrtani put kojim se njegov `ivot kretao. On ga je oduvek zamišljao kao beskona~ni niz raskrsnica, koje su vodile jedne u druge. A u samom srcu raskrsnica le`alo je njegovo veli~anstvo Slu~aj.
Upravo slu~aj ga je doveo iza kulisa drame, koja je uskoro trebala da se odigra na pozornici Spomen parka. Mada on to nije znao, u~esnici u komadu, koji samo što nije po~eo, ve} su krenuli ka svojim mestima, jednako nesvesni svojih uloga. A on je, bio izabran za kriti~ara, koji }e pokušati da oceni njenu vrednost.
Hodao je polako, u`ivaju}i u hrptavom zvuku snega pod |onovima. Sne`ni vilenjaci ( u koje je verovao s istom ~vrstinom  kojom je verovao u pohlepne izdavace)  presvukli su grad u potpuno novi kostim. A taj kostim Mitrovici nije pristajao. Nevinost kojom su zra~ili beli krovovi, zavejani automobili i putevi delovala je licemerno. ^inilo mu se da gleda kurvu u ven~anici - bespogovorno ~istu i belu, ali sa triperom ispod '' ne~eg starog, ne~eg novog, ne~eg plavog ''. Dobro je znao koliko je prljavštine i |ubreta le`alo pod površinom.
Prošao je kroz avetinjski pust šumarak iza naselja i krenuo po ose}aju u pravcu parka. Sneg je prekrio staze i lako se moglo desiti da izvrne zglob u nekoj rupi, kojih je tu bilo na stotine. Sre}a ga je poslu`ila i uskoro se našao u lavirintu od `ivice koji je stajao na ulazu u park. Put je znao napamet - ~itavo detinjstvo proveo je na tom mestu.
Park je le`ao pred njim, veli~anstven i pust. Dostojanstvo i mirno}a kojom je odisao ~inili su da se ose}a kao uljez, nepozvani gost koji prekida decenijski san duhova umorenih ljudi. Pokušao je da zamisli kako je isto to mesto izgledalo šezdesetak godina ranije, sa ~itavim brdima nabacanih tela streljanih civila. Stresao se od prizora koji mu je igrao pred o~ima. Dajana je bila u pravu - isuviše `iva mašta nije dar, ve} prokletstvo.
Prisilio je sebe da razmišlja o vedrijim stvarima. Nije mu baš uspevalo. Na kraju je osetio da mu je bešika puna preko svake mere i potra`io je zgodno mesto da se olakša.
Dok je mlakim mlazom pravio potpis na snegu osetio je kako mu se trnci zadovoljstva spuštaju niz ki~mu. Protresao je \okicu tri puta(jer sve preko toga je ve} drkanje) i vratio ga nazad u toplo gnezdo. Krenuo je klupici na koju je nameravao da sedne i zaustavio se. Neko ga je ve} pretekao. Klinac, kome nije bilo više od osamnaest, sedeo je na klupi i duvao u šake.
Našao se u neugodnoj situaciji. Bio je nekih desetak metara iza le|a  de~aku, sakriven deblom, i ako bi sad izašao ovaj je mogao da pomisli da je Milan neki od manijaka koji su tuda ~esto krstarili. @eleo je da izbegne neprijatnu scenu i stoga je ostao prikriven iza drveta, u nadi da }e onaj koga de~ko ~eka ubrzo da nai|e.
Odluka se pokazala ispravnom. Nekoliko minuta kasnije pojavila se i devojka, obu~ena u nešto nalik belom skafanderu. Poleteli su jedno drugom u zagrljaj u najboljoj tradiciji romanti~nih ljiga filmova. Obasipali su se poljupcima i gledaju}i ih, Milan oseti zavist. Dajana i on nikad nisu bili ovako bliski. ^ak i dok su vodili ljubav mogao je da oseti koliko je bila daleka. Ne, ono što su ovo dvoje klinaca imali, za njega je bilo udaljeno kao letnje kiše.
Zanimljivo, ali od njih troje baš niko nije primetio tipa koji je iznenada izronio iz vejavice. Prišao je iznena|enim ljubavnicima i nešto ih upitao.
Ono što je nakon toga usledilo, Milan nije video ni u najgorim primercima italijanske horor škole.

                                                             *

Bilo je usamljeno.
Novoro|en~e-monstrum lutalo je gradom u potrazi za društvom. Tra`ilo je Onog-koji-deli imena, oca svih znanih stvari. On }e mu podariti ime, a kad jednom sazna ko je, sazna}e i svrhu svog dolaska na svet.
Park je bio pust. Nespretno je prelazilo preko bre`uljaka, sapli}u}i se i upadaju}i do kolena u rupe koje su se kao skrivena usta otvarale u snegu pod njim. Je}alo je, u agoniji.
A onda ju je ugledalo. Bela poput stvari koja je padala svud oko njega, mogla je biti gospodarica ovog strašnog mesta. Kretala se kroz no} kao da je poseduje. U svojoj infantilnosti pomislilo je da ona sigurno zna gde se nalazi Onaj-koji-deli imena i po~elo je da je sledi. Smejalo se, gutaju}i bale koje su se cedile iz nosa. Trenutak se bli`io...

                                                           *
Branislav je bio uveren da je tip ispred njih potpun ludak.
Stao je ispred Jelene i njega i kao mutav ponavljao da ne zna kako se zove. Iz nekog sumanutog razloga, bio je uveren da Branislav zna njegovo ime. Naravno, Bane ga je video prvi put u `ivotu.
'' Ma šta ti je ~ove~e, ostavi nas na miru! '' rekla je Jelena i uhvatila Branislava ispod ruke. Mogao je da oseti kako ispod jakne drhti kao prut.
'' ^uo si devojku. Ostavi nas, ili se ne}eš dobro provesti '' , za`eleo je da to zvu~i kao pretnja, ali bio je uplašen koliko i ona.
'' Moje ime...Moje ime... Koje je moje ime? '', bio je uporan debeljko u ofucanoj zelenoj jakni.
'' NE ZNAM!!! '', proderao se Branislav.
Izraz na debeljkovom licu po~eo je da se menja. Ushi}enje i egzaltacija polako su prepuštali mesto razo~arenju, za kojim je neumitno sledio bes.
Sa urlikom je posegnuo ka d`epu kaputa.
Branislav oseti kako mu se noge odsecaju kad ugleda kako ludak vadi no`.
Iza njega, Jelena je po~ela da vrišti.

                                                         *

^im je za~uo prve krike, Grujo je iš~upao pištolj iz futrole i uz psovku potr~ao ka unutrašnjosti parka. Nešto je te ve~eri bilo strahovito pogrešno . Uobi~ajeno je bilo da se parkom razle`u cerekanje i pevanje ura|enih klinaca. Krici koji su sada parali no} nisu bili oglašavanje narkomana. Neko je vrištao s iskrenim u`asom.
'' Divota! Gde baš sad da mi uleti silovanje? '' prolazilo mu je kroz glavu dok se lomatao po klizavim stazama. Bio je ube|en da neki pijani kamiond`ija siluje prostituku. Nije to bilo prvi put. Ve} se spremao da seljoberu naplati `estoko za ovaj no}ni sprint.
Sad je mogao i da ga vidi. Okrenut le|ima, rvao se s nekom sitnom devojkom u beloj jakni. Zaleteo se prema njemu s namerom da ga udari drškom u glavu.
Prekasno je primetio telo na zemlji i crvenu lokvu koja se širila oko njega. S obe noge uleteo je u krvavi sneg, okliznuo se i pao na le|a ispustivši pištolj, ose}aju}i kako mu vazduh napušta plu}a. Zacrnilo mu se pred o~ima.
Ubica se iznena|eno okrenu,  pa videvši ga, zare`a.
'' Ime.....''
Uz vla`an zvuk izvu~e se~ivo iz grudi devoj~ice, boje}i joj jaknu u crvenu.
Srušila se, krkljaju}i. Bore}i se s nesvesticom, Grujo se pridi`e, na vreme da do~eka monstruma koji je jurišao na njega. Ne i dovoljno brzo da izbegne oštricu. Se~ivo mu se zari u rame, proletevši kroz meso i zaustavi se kod klju~ne kosti. Zgrabio je ubicu za šaku kojom je dr`ao no` i šutnuo ga me|u noge. Uz urlik, ovaj pade na kolena povla~e}i no` za sobom. Grujo oseti kako mu metal prolazi kroz miši}e sve do ispod pazuha i sru~i se preko protivnika. Nastavili su sa rvanjem. Nekako je uspeo da iš~upa no` iz tela i nogama odgurne ludaka od sebe. Uspravio se, tra`e}i pi{toljr. Nigde ga nije video. S druge strane i ubica se podigao, mašu}i no`em.
Bilo je loše. Rana ga je pekla, a prokletnik ispred njega imao je snagu ludaka. Bio je uveren da se ne}e izvu}i `iv. Manijak je ponovo kretao u napad...
Pucanj zaustavi obojicu.
Bilo je vreme da se pojavi i onaj koji je posmatrao predstavu iza kulisa.

                                                        *

Milan je, paralisan strahom, posmatrao kako neznanac kasapi nesre}ni par. Uspeo je da se pokrene tek kad mu je pištolj, koji je ispustio pandur, pao pred noge. Podigao ga je drhtavim rukama, proverio da li je otkočen i izašao na scenu s praskom.
Pandur i manijak su gledali u njega, zaustavljeni u pokretu. Milan još uvek nije verovao da se sve to zaista doga|a. Pandur se prvi snašao.
'' Šta ~ekaš? Pucaj, ubi skota!'', proderao se. Milan pogleda  u ubicu. Ovaj je plakao.
'' Moje ime...Molim vas, recite mi...ime ''
Oklevao je. Pandur ponovo po~e da se dere.
'' Pucaj,bre! Ho}eš da nas obojicu iskasapi? Pucaj! ''
Milan ponovo pogleda ubicu. Ovaj put, on uzvrati pogled.
U tom trenutku koji je trajao i trajao, desile su se dve stvari. Prva - Milan je postao svestan da se u dubinama njegovog uma budi nešto što je godinama le`alo skriveno; nešto što je sad grabilo i preuzimalo kontrolu nad njegovim telom. Druga - monstrum je po~eo da se smeši jer pred njim se nalazio onaj kojeg je tra`io.
Grujo je i dalje urlao na Milana da puca. Uzalud.
Prepoznali su se.
Pucanj je odjeknuo kroz no}. Odmah za njim i re~.
Ime.
                                                       *

U no}i poput ove ra|aju se ~udna prijateljstva.
Onaj-koji-deli-imena i Pokr{teni otišli su sa pozornice bez aplauza, bez poziva na bis. Bi}e vremena i za to. Sada je bilo va`nijih stvari koje je trebalo uraditi. Probuditi ostale Uspavane, okupiti pleme.
Sneg je još uvek padao kada je ~udni dvojac krenuo u potragu. Svud oko njih, u ku}ama, u zgradama, u hotelima ljudi su spavali.
Uskoro, neki od njih }e po~eti da se bude...

[drf]

dobrodosao, clone. pricu cu sutra procitati, pa sta te snadje.
budi laf pa spucaj makar priculjak po lurdovoj shemi. brusicemo je zajedno.

[drf]

Lurde, sta mislish da se price okace negde, cele, a da se ovde samo pregonimo i isterujemo mak na konac?
Izgleda da ce da bude jos poneka...

[zakk]

mogu da okačim sve u Virtuelnu književnu radionicu na forumu društva lazar komarčić. ideja postoju odavno, realizacija je još uvek u toku, al može već sad da posluži. ili već negde, ako ne želite tamo.

[drf]

Svejedno, samo nek bude lako dostupno. Lurde? Ostali?

[mac]

Još uvek postoji http://sfbay.datavoyage.com/ , samo što se izgleda ne obnavlja više

[Lurd]

Ma da. Naravno, ugušiće se topik ako se budu kačile priče i komentari; a još ako krene in vivo obrada - mislim da će biti teško čitljiv. Ja se izvinjavam što davim, nisam stigao ni libeatinu priču da dovršim. Nije do mene, probaću večeras.

[drf]

Draza je postavio sajt FORUMASKE PRICE sa ove tri.
Ajde, Drazo napisi i ovde adresu.

[Draza]

Adresa je:
http://www.geocities.com/forumaskeprice/index.html

Sajt je veoma simplifikovan i napravljen je samo za svrhe lakseg pracenja radova koji se stvaraju na ZS forumu.

Vremenom ce biti dodavane neke nove opcije.

[Armagedda]

Apsolutni sam početnik. Priča je sranje. Ali eto... da vidim ko će na najkreativniji način da je ispljuje.

              Čovek Koji Je Uhvatio Pogrešnu Frekfenciju

Nije mogao čuti pucanj kojim je upravo dezintegrisao bravu i otvorio vrata.
   Lidijin pogled je nadoknađivao ono što njene usne, sputane tkaninom, nisu mogle reći. Nedavno je plakala. Ruke su joj se pomerale pokušavajući da se oslobode čaršava kojim su bile vezane za metalne šipke kreveta. Skrenuo je pogled tražeći nešto čime bi mogao da je pokrije. Bilo mu je neprijatno zbog njene obnaženosti. Verovao je da se ona isto osećala. Ušao je unutra, skinuo ćebe sa komode i prebacio ga preko njenog tela.
   Pogledom je snimao prostoriju. Enterijer sasvim oskudan. Na komodi stoje godinu dana stari magazini. Skinuo je paučinu koja mu se zakačila za ruku. Pravi mali, prašinom prekriveni, zabavni park za bubašvabe. Jedna se odvažila i krenula preko stola ka tanjiru sa ostacima hrane. Primetio je policijsku uniformu uredno složenu preko stolice.
   Prešao je preko sobe i jednim pokretom joj oslobodio usta.
   ''Šta se ovde, za ime boga, dešava?'', reče ona.
   ''Nemam sada vremena da ti objašnjavam. Brzo, reci mi gde je on.''
   ''Otišao je u kuću po nešto. Trebalo bi da se vrati svaki čas.''
   Zaustio je da nešto kaže, ali senka ga je presekla. Neko je stojao na vratima. Škljocanje pištolja je propratilo njegov brzi okret.

***

   Posmatrao je razdragane prijatelje i uspaljene ljubavne parove. Studirao je njihove pokrete i pamtio razgovore. Učio je. Ponekad se osećao kao filmska zvezda. Nije žalio što neće dobiti oskara. Imao je neka druga zadovoljstva da ispuni.
   Izašao je iz svog zamračenog ugla i prišao nepoznatoj devojci. Približio je svoje usne njenom uvetu. Trgnula se.
   ''Ćao, ja sam Bogdan.''
   ''Šta?!'', reče devojka.
   ''Bogdan! Zovem se Bogdan.'', reče on pokušavajući da nadglasa muziku koja je dolazila sa bine. ''Primetio sam te par puta ovde...''
   ''E, ništa te ne čujem. Hajde da izađemo ispred.''
   Posmatrao je njeno telo dok su se probijali do izlaza. Približivši glavu na bezbednu udaljenost, omirisao je njenu kosu. Parfem ga je podsetio na neku drugu devojku. Na neke druge momente. Pokušavao je da se seti. Golicalo mu je um.
   ''Ja sam Maša. Uh, kako je vruće unutra. Nego, kako reče da se zoveš?''
Glumeo je pažljivog slušaoca dok je pričala o sebi. Pitao se kada će prestati. Jedna od onih cura sa prokletstvom verbalnog rafala. Nije zabavno kada sve zna o njima.
Stopalom je udarao o stub na koji je ona bila naslonjena. Pogledom je sa vremena na vreme zverao okolo, fokusirajući svoju pažnju na nebitne elemente svog trenutnog okruženja. Poput podivljalog majmuna, klimao je glavom posle svake njene rečenice. Ubrzao je rad stopalom. Nekim poznatim ritmom je to radio. Osećao se kao dete ispred izloga poslastičarnice koje čeka svoju mamu da se vrati iz radnje prekoputa, i kupi mu stvar koja je trenutno, u njegovoj glavi, najbitnija na svetu.
Voleo bi da mogu da prestanem, ali ne mogu. Nijedna druga uzbuđenja mi nisu preostala, pomislio je.
Predložila je da nastave kod nje. Potvrdno je klimnuo glavom i pokazao rukom ka izlazu.

   Voleo bi da mogu da prestanem, ali ne mogu. Nijedna druga uzbuđenja mi nisu preostala, čuo je.
Pogledao je u pravcu svoje sestre koja je sedela sa druge strane stola i večerala.
Spustila je kašiku u tanjir i uzvratila mu pogledom. Kapljice znoja su mu se pojavljivale na čelu. Osećao je kako mu se nešto penje uz grlo. Pogledom je počeo šarati po kuhinji.
   Nije morala da mu postavi pitanje. Njene šake podignute u znaku čuđenja, i upitni izraz lica dok je brzo završavala zalogaj, dovoljno su  govorili sami za sebe.
   ''Čujem.'', reče Andreja promuklim glasom. Grlo mu se osušilo. Uzeo je gutljaj vode i nespretno vratio čašu na sto.
   ''Kako misliš 'čujem'? Nemoj da me zajebavaš.''
   ''Ma, kažem ti, upravo sam čuo nečiji glas. Muški. Jebeni muški glas.'' Pomerivši ruku zakačio je čašu vode. Veoma brzo je našla svoje mesto na podu.
   Andreja nije mogao da čuje od svoje šeste godine.
Još kao dečak je voleo vodu. Prilikom jednog od mnogobrojnih ronjenja sa drugovima, otišao je previše duboko. Veliki pritisak mu je uništio bubne opne. Njegova ljubav prema morskim dubinama ga je koštala sluha. Bolno iskustvo kojeg nije želeo da se seća. Bilo je izuzetno teško privići se na svet tišine, ali vremenom je to počeo prihvatati. Zadnje što je čuo bio je šum morske dubine. Sada je to glas nepoznatog muškarca.  
   ''Moguće da ti se učinilo. Mislim, da li može osobama sa oštećenim sluhom da se učini da su nešto čuli.'', pročitao je sa njenih usana.
   ''Ne znam.'' Sagnuo se da pokupi komadiće stakla. Na putu ka kanti za đubre ova izjava mu je delovala prihvatljivo. Ali, ipak, znao je da je iracionalna.
   ''A šta si to čuo'', upita ona.

   ''Kakav je osećaj, znati da ćeš umreti?'', upitao je svoju žrtvu pre nego što joj je prerezao vrat u naletu primordijalnog ponašanja. Čak joj je recitovao bibliju. Nagovarao je da bude hrabra pred licem smrti.
Da je, kojim slučajem, neko ušao u njen stan, zatekao bi užasavajući prizor.
   Spokojno je ležala na krevetu, sa presečenim grlom i muvom koja je letela oko ishitreno i divljački napravljenog reza. Posteljina je bila strgnuta sa kreveta i nabijena u njenu vaginu. Pogled joj je bio uperen u nešto neodređeno, u nešto na tavanici.
Za njega, ovo je vrhunac. Orgazmatron. Ne postoji ništa što bi u tolikoj meri nadražilo njegove prezasićene nerve.
Ali, sa završetkom ovog blasfemičnog čina, taj klimaks je nestao ostavljajući ga bljutavoj stvarnosti.
Presavijenih nogu i leđima naslonjenim o zid, nespretnim pokretima je brisao krv sa lica. Pridržavajući se jednom rukom, ustao je i otišao da se umije.  

Kasnije te noći, Andreja je ponovo  čuo glasove. Prvobitno ih je čuo u snu, misleći da su njegov deo. Ali, kada se naglo probudio, oni su nastavili da odzvanjaju unutar njegove glave. Sada je bio u potpunosti siguran da je glas pripadao psihopati. Ubici. Kao da mu se replay dugme pokvarilo u umu, učinivši da zvukove čuje iznova.
''Ovo je plač majke božije.'', pomisli.
Živeti godinama u malom gradu rezultuje makar oskudno poznavanje svih stanovnika. Iz tog razloga je pretpostavljao da ubica nije iz njegovog mesta. Što je više razmišljao više je sumnjao.
Posmatrao je svoju sestru dok je, glave sagnute ka podu, češljala svoju dugu crnu kosu. Zevajući je produžio do kupatila. Prethodno veče nije spavao zbog emisija neželjenog sadržaja. Nije bio raspoložen da večeras ode na žurku. Planirao je da ostane kući i gleda televiziju. Otpratio je sestru i zaključao vrata. Pošao je ka dnevnoj sobi, grickajući nokte i razmišljajući. Strepeo je od mogućnosti kontakta između njegove sestre i ubice. Tešio je sebe da je to nemoguće. Ipak, neki predosećaj mu je govorio da stvari ne stoje baš najbolje.

''Kakav ples, kao u sred Teherana!'', prodere se devojka u bordo haljini dolivajući sebi čašu vina, pola prosipajući na tepih.
''Ćuti, piljarice mala! Pazi kako sipaš... nego, ko je onaj slatkih tamo kraj pulta? Posmatra me već pola sata, kao da prvi put vidi devojku.'', reče Lidija.
''Onaj tamo... ehm... pa nemam pojma. Mislim da je došao sa jednim od Srđanovih prijatelja. U pravu si. Dečku će ispasti oči.''
''Da... ovaj, idem ja da popričam sa njim... sačuvaj mi koji gutalj tog crnog, nemoj sve da isisaš.''
Pronalazila je nešto čudno u njegovom pogledu. Pun energije i potisnute želje.
Na rasklimatan način je krenula ka njemu. Napredovala je uz ujednačen, stalno ponavljajući ritam muzike. Nije bila ljubitelj ovakvog zvuka, ali previše je ucirkana da bi je bilo briga.
Mislio je o njoj bez trunke stida. Čak, naprezao se da je zamisli na što perverzniji način. Nije mu bilo potrebno previše truda.
Stavila je svoje piće na pult, pored njegovog, i obratila mu se.
''Mislila sam da ste vi savremeni muškarci sigurniji po pitanju startovanja riba. Toliko si me zaintrigirao da sam morala da ti priđem. Uzgled, zovem se Lidija.''
''Hm... Lidija... lepo ime. Izvinjavam se zbog otrcanog komplimenta.'' Brinulo ga je njeno samopouzdanje. Njena neposrednost. Uvek je birao nesigurne i zbunjene. Osobe slabije od sebe. Da li ću pogrešiti ukoliko prihvatim njen flert?, pitanje mu je prolazilo kroz glavu.
''Neka moje ime ostane tajna.'', raširio je usne u đavolski osmeh. ''Hajde da me načinimo još misterioznijim. Šta kažeš.''

Pritiskajući dugmiće na pilotu, kako je on zvao daljinski upravljač, uhvatio je kanal koji je po svaku cenu želeo preskočiti.
Ovoga puta na programu - njegova sestra i ubica.
Nogama je zbacio ćebe kojim je bio pokriven i iskočio iz kreveta. Njegov mozak, preplavljen brigom i strahom, ali pre svega besom, je stao. Nije znao šta da radi, gde da ode i odakle da počne. Nogom je srušio par knjiga koje su piramidalno bile naslagane pokraj ležaja. Bio je bespomoćan.
A onda mu je, u trenutku očaja, pao na pamet pištolj pokojnog oca koji se nalazio u ostavi - tetka. Potrčao je ka ostavi. Par kutija je palo na njega dok je pretraživao gornju policu. Najzad, našao je staru kutiju dečijih cipela u kojoj se nalazi očev pištolj i par magacina. Izvadio ga je, napunio i gurnuo u pojas. Ponovo ga je izvadio da proveri da nije otkočen. Setio se priče o tipu koji je razneo sebi jaja tako što je otkočen pištolj stavio u pantalone.
Upalio je kola i krenuo na žurku.

   Začuđeno ga je gledala dok je ubrzano disao. Prođe joj umom da se baci u stranu. Andreja je delovao kao da će eksplodirati.
   ''Ne, kao što rekoh, ona nije ovde. Jedino što mogu da ti kažem je da je otišla sa nekim tipom kojeg ne znam.'', podigla je ruke, a zatim ih pljesnula o butine. ''Da li si dobro? Deluješ previše uzbuđeno.''
   ''Neznaš gde su otišli?'', molećivi pogled na njegovom licu.
   ''Žao mi je, ali ne mogu da ti pomognem... U čemu je tolika frka?''
   Okrenuo se i sišao niz stepenice.
   Dok je išao stazicom od šljunka, krajičkom oka je primetio šupu u zadnjem dvorištu susedne kuće. Kroz zamagljene i prljavštinom umrljane prozore je dolazila svetlost. Sa nadom u srcu, knedlom u grlu i rukom na oružju, koračao je ka šupi.

***
   
Na vratima je stajao čovek za koga je Andreja verovao da je ubica. Tu nije bilo sumnje. Izraz na njegovom licu ga je podsetio na neko dete prekinuto u jednom od svojih nestašluka.
   Ispustio je drva koja je, par sekundi ranije, čvrsto držao kao da su od zlata. Ali, njegov pokušaj bega je naglo prekinut metkom koji mu je prošao kroz  meso leve nadlaktice. Jauknuo je i skršio se na zemlju.
Od prevelikog šoka, sa zakašnjenjem je shvatio da je naglo odgurnut na sredinu prostorije i šutnut u stomak. Povratio je nešto malo hrane što je pojeo tog dana. Polako, sa vrtoglavicom u glavi, gubio je svest.
U stvari, glumeo je da gubi svest. Pokušavao je da izbegne odgovornost.
''Jebem ti mater... da ti jebem!'', vikao je Andreja iznerviran njegovom nesvesticom. ''Probudi se!''
Par minuta kasnije otvorio je oči. Podigao je obe ruke ispred lica pokušavajući da se odbrani od naleta udaraca.
''Polako, kolega.''
''Kakav kolega!? Nisam ti ja kolega, gnjido jedna.'', reče Andreja pljunuvši ga u lice.
''Ali, zar se ne sećaš? Mi smo kolege psihopate. Serijske ubice prijatelji.'', reče jedva, sa prekidima za kašljanje i izbacivanje krvi.
''O čemu ti to lupetaš?'', upita Andreja.
''Znaš dobro.'', obrisa rukavom krv koja je curila iz polomljenog nosa. ''Imali smo dogovor. Ti na njima zasitiš svoje seksualne apetite, a onda ih ja dovršim na svoj, moram priznati, prilično kreativan način. Obe strane zadovoljene. Obe želje uslišene. Zvučalo je savršeno dok  ti nisi upropastio sve. Povukao se i odbijao moje pozive.''
''Ne, to ne može biti istina. Lažeš!'', reče Andreja. Bio je siguran da laže, ali isto tako nije bio siguran u sebe. Da li je on mogao biti sposoban za tako nešto, pitao se.
''Lažem?'', izbečio je oči, a onda se iskezio. ''Nikad ne bih pomislio da ćeš ovako skrenuti. Pa, čoveče, ti si bio najviše naložen na ovo. Uspeo si čak i da me ubediš da ti se pridružim. Nije mi bilo potrebno previše ubeđivanja...he... priznajem, i ja sam bio naložen. Osvojio si me svojom, prostom, ali istinitom rečenicom – Šta je jedna osoba manje na Zemlji, u svakom slučaju.''
''Ehm... brale... ja to nikada ne bih rekao. Protivno mojim principima. Mogu ti garantovati to. Zar ne Lidija?'', nakrivi glavu prema njoj. Gledao je u njene usne, čekajući da se pomere.
Samo je nemo posmatrala dva čoveka u svom verbalnom sukobu.
''Elem, možda da ti još malo osvežim pamćenje. Stalno si trabunjao kako si posle one tvoje nezgode na ronjenju postao hiperseksualan i na kraju serijski ubica sa požudom. Par puta si se u tolikoj meri uživeo da si ih sam ubijao. Veoma nepristojno sa tvoje strane.'', ležao je na drvenim daskama, naslonjen zdravim laktom. Gledao je gore prema njemu i izgledao nadmeno. ''Simpatično mi je bilo, znaš, ono tvoje neshvatanje ljudi. Zašto jednostavno ne mogu da prihvate činjenicu da ti ubijaš zato što hoćeš da ubijaš?''
''Prestani! Prestani... ne mogu više da slušam ove gluposti.'', reče Andreja.
''Glupane jedan! Kada će tvoj prenatalni mozak da shvati da je bolestan i da voli da ubija i siluje nedužne? Prestani da izigravaš nevinašce i prihvati svoju izopačenost!''
Primetio je kako mu trza oko.
Naciljao je i potrošio sve metke na njega. Obrisao je znoj sa čela i odahnuo.
''Probavita.'', pomisli.
Na nekoga je zaboravio. Bacio je pištolj na izbušen torzo i potrčao ka krevetu. Oslobodio je sestru čaršava i skliznuo niz krevet, sa šakama stisnutim u pesnice, i zagnjurenim u lice.
Sela je pored njega, zagrlila ga i šaputala mu na uvo. Ništa nije čuo.

Andreja sedi i gleda televiziju. Oseća poriv. Snažan poriv, i što mu se duže opire to on postaje jači. Nervozno sedi u fotelji. Želi da izađe napolje i ubije nekog. Neka je rizično – nije mu to sad bitno. Po njegovim malim pravilima, sigurnost je na prvom mestu. Sve do sada je pazio. Čuvao se.  Sada to nije bitno.
''Lidija, odo' ja malo da se šećem. Zaključaj za mnom.''

[drf]

Dobro dosao, Armagedda.
Nije bit ni pljivati, ni hvaliti. Cilje je izvuci sto vise iz postovanog materijala.
Rado cu procitati i dati koji predlog.

[Lurd]

Lurd is silent, lost in tought...

Samo da naglasim da i dalje ne postižem da pročitam i ne uspevam da skrpim koji sat da uradim šta treba. A mislim non-stop.

[PTY]

Odlično, odlično!
A i super je što niste lenje bube...
Baš ste se lepo raspiskarali.
Tako i treba.

[drf]

Mein Liebe, warum?

Gore Bobi, malo desno ja; zavijamo na sivo vreme u terci.
Procitao sam sve price. Tvoja je prva za (neobavezne) sugestije.
A i ti bi mogla da se dohvatis mog pritculjka.

[PTY]

Sve je u redu, ne brini.
Imam te već na tapetu, to obavezno.  

Ali od četvrtka pa sve do sinoć sam putovala.
A 36C je u hladu.  

[PTY]

Opasan ovaj Draža.

O-pa-san.

Pojasom oko pasa...  

[Draza]

Opasan ovaj Draža.

O-pa-san.

Pojasom oko pasa...  

 

[PTY]

nego, može li link da ne ostane na samo ovoj strani nego da bude direktno vezan za ime topika?

Mislim, ako nije mnogo komplikovano...  

[Draza]

nego, može li link da ne ostane na samo ovoj strani nego da bude direktno vezan za ime topika?

Mislim, ako nije mnogo komplikovano...  

Nema veze, povremeno cu podsecati forumase na postojanje tog sajta.

Dakle, price koje su nastale na ovom topiku (neke i nisu tu nastale ali su barem premijerno predstavljene ), mogu se naci, u celosti, na sajtu: http://www.geocities.com/forumaskeprice/index.html

[drf]

Drazo,
mogu li saucesnici da kace tamo price direktno?
Ovde samo da ih/nas cedimo.

[PTY]

E, ostavio Draža tamo proviziju i za ceđenje...  
Samo što će tamo biti ujedno i moderator.
Strava, a? nema majci rif-rafa.

Nego, slušaj Fipo; ja sve čekam da ti ova lenja buba Lurd kaže što ima. Kao ono, guglo je za patike    pa je red da bude prvi.

A slutim da će i da pomene neke stvari koje bih i ja rekla, tako da čekam strpljivo u redu.

[Lurd]

Dočekaćeš ti još koliko danas, a drfovu premišljam i umišljam i tumbam i prosto nisam pametan šta da kažem prosto.

[Draza]

Drazo,
mogu li saucesnici da kace tamo price direktno?
Ovde samo da ih/nas cedimo.

Ne, ne, ne mogu ucesnici direktno da kace svoje price na tom sajtu. Uostalom, ideja je da se ovde iznose trenutna pisanija, a da se na sajtu samo objave te iste price u celosti.

Medjutim ako je neko stidljiv ili plasljiv da u delovima daje na uvid svoju pricu ostalim forumasima, onda moze celu pricu poslati na forumaskeprice@yahoo.com, pa cu je objaviti sa ostalim forumaskim pricama.

A cedjenje se ovde odradjuje.  

[drf]

Dočekaćeš ti još koliko danas, a drfovu premišljam i umišljam i tumbam i prosto nisam pametan šta da kažem prosto.

Jes, jes,  a mislio si da je meni lako!

[Draza]

E, ostavio Draža tamo proviziju i za ceđenje...  
Samo što će tamo biti ujedno i moderator.
Strava, a? nema majci rif-rafa.

Na mail adresu, koju sam naveo u prethodnom postu, citaoci mogu dati svoje komentare za price. Ali komentari moraju biti bez uvreda, omalovazavanja, i tome slicnih zanimacija dokonih ljudi, u protivnom nece biti objavljeni na sajtu.