All That Jazz

[Meho Krljic]

Ove Nedelje malo prijatnog, svedenog fri džeza da kompenzuje kvarenje vremena i ponovni polazak u školu za decu i njihove nastavnike koji ionako štrajkuju a ako i ne štrajkuju razmišljaju da bi verovatno TREBALO da štrajkuju. Album A Word By Any Other Name snimili su Elliott Levin i Hernán Hecht, Maja ove godine i na Bandcampu je on izašao negde potkraj Jula. Dakle, radi se o letnjoj ploči koju slušamo na kraju leta ali i o ploči koja na vrlo ugodan način podseća ne na pakleno leto koje još nismo sasvim za sobom ostavili – a čeka nas, jelte, jednako paklena zima – već na to koliko je avangarda u jednom trenutku recentne ljudske istorije delovala kao oslobađajući, svenarodni fenomen koji će možda u nekom momentu zaista dovesti do toga da u svakoj osobi prepoznamo umetnika i da svaki umetnk ima prostora da se izražava onako kako najbolje oseća da treba i da će kreacija i stvaranje biti prirodan deo svačijeg življenja...

Naravno u praksi ne samo da društvo nikada nije zaista pokazalo da će avanzovati do ovog stadijuma razvoja, nego su se i avangardom uglavnom bavili privilegovaniji članovi društva. Dobro, možda ne baš sad neka VLASTELA i deca državnih funkcionera (mada svakako i među njima ima avangardista) ali bez sumnje je ona ostala igralište za srednju i višu srednju klasu – jedan, ako smemo da tako kažemo, ipak prirodno buržoaski fenomen.

Ali naravno da ona to nije PLANIRALA tako, pogotovo u džezu. Dobro, i u džezu su avangardu velikim delom gurali školovaniji muzičari, oni koji su opet imali privilegiju da ne budu baš najradničkija od sve radničke klase i da mogu da ne samo žive od muzike, već da žive od muzike koja je prkosno razbijala dotadašnje kalupe, mutirala forme i predstavljala stvarnu evoluciju umetničkog izraza, ali ti muzičari su uvek imali jaku sponu sa bazom, svest o socijalnim, rasnim i duhovnim realnostima života svoje zajednice pa je i njihov avangardni džez imao mnogo više topline od „klasične“ akademske avangarde koja je karakterisala eru šezdesetih godina prošlog stoleća.

Elliott Levin je saksofonista, flautista i poeta iz Filadelfije. Iako rođen u jednom od neksusa avangardne džez scene, 1953. godine, muzičku je naobrazbu dobio na zapadnoj obali gde je na Univerzitetu Oregon studirao muziku i kreativno pisanje. Naravno, po povratku na istočnu obalu, nastavio je da radi na muzičkom usavršavanju, pa je učio kod Michaela Guere, ali zatim i kod Cecila Taylora u čijem je sastavu i svirao. Flauti ga je podučavala Claire Polin, jedna ugledna kompozitorka savremene muzike a kada bih uzeo da nabrajam sve sastave iz Filadelfije sa kojima je Levin svirao, bili bismo ovde do jutra. Tako da ću pomenuti samo Sound of Philadelphia, New Ghost i Odean Popes' Saxophone Choir. Paralelno, Levin se bavi i pisanjem poezije i recitacijom pa njegova biografija uredno nabraja saradnje sa pesnicima kao što su Miguel Algarin, Gloria Tropp, Mbali Umoja, Marty Watt i Frank Messina, a objavio je i više knjiga poezije i više puta je nagrađivan za svoj rad. Eugene Chadbourne, koji je i napisao kratku Levinovu biografiju što se dalje citira po intenetu (uključujući na Levineovom sajtu), insistira da Levine samo izgleda kao medved a da je njegova svirka, pa, ezoterična.

Levineu je partner na ovom albumu argentinski bubnjar, kompozitor, promoter, podučavalac ali i vizuelni umetnik, Hernán  Hecht, višestruko nominovan a jednom i dobitnik latinske Gremi nagrade, i, kako kaže njegova biografija, aktivni član više od dvadeset džez, rok, world music i elektronskih grupa kako u Meksiku, gde, kako shvatam, sada živi, tako i u SAD, Argentini ali i u Evropi. Takođe spada u 500 najvažnijih bubnjara na svetu, po mišljenju sajta Drummeroworld (bar njegove evropske verzije). Hecht, naravno, i sam ima ozbiljnu naobrazbu i navodi da je učio kod mnogo uglednih muzičara od kojih bih ja izdvojio imena kao što su Fred Frith, Joe Zawinul, John Scofield ili Dave Weckl, a svirao je sa vrlo impresivnim imenima od kojih ćemo opet izdvojiti samo neka: Cyro Baptista, Tim Berne, Ikue Mori, Zeena Parkins, Elliot Sharp. Tu je još mnogo ljudi iz latinske Amerike i sa njujorškle downtown scene a Hechtov sajt navodi i da je snimio više od dve stotine albuma sa raznim postavama, kao i da je kreator ili koordinator raznih festivala. Čovek je takođe vegan.

Dakle, imamo jak pedigre na programu a koji, veoma prikladno, proizvodi i jaku muziku. A Word By Any Other Name je izvrsna kombinacija recitovanja i free jazz svirke, osmišljena u vrlo old school maniru i odsvirana sa potpunom uverenošću u to kako kombinovati diskurzivnu konkretnost stihova sa apstraktnom, a opet seksi, šmekerskom free jazz svirkom.

Naslovna numera koja album otvara pokazuje kako će stvari stojati, sa Levineovom strastvenom recitacijom u koju se Hecht uključuje organski. Kada Levine uzme saksofon u ruke i nastavi da svira umesto da priča, Hecht potpuno prirodno hvata ritam i gruv i ovo je fri džez sviran bez ikakvog napora, ikakvog forsiranja, ali i bez ikakvog razmišljanja, spontan i spontano snažan.

Artists for a Free World počinje na sličan način, Levineovom recitacijom i Hechtovim ritmom koji perfektno prati kadence i dinamiku pesnikovog govora. Možemo pretpostaviti da su Hecht i Levine ovo ipak vežbali, tek toliko da se naviknu jedan na drugog. Levineova poezija je, naravno, razigrana, puna igara reči i teksturalnih trikova kao što su neočekivane asonance i rime a kada pređe na flautu ovo je lep spoj džeza i modernističke atonalne svirke. Hechtovi bubnjevi, svirani metlicama tokom celog komada su izvanredni.

A Trip of the Tongue, narednu kompoziciju Levine otvara lepom saks-meditacijom koja se razvija u pointilisitčku razmenu između njega i bubnjara. Ovaj komad dalje dotiče neke momente „klasičnog“ free jazza sa Levineovim preduvavanjem i Hechtovim udaranjem u obod doboša, ali i jedan ni drugi muzičar nisu zainteresovani da prosto imitiraju ajlerovski model i smena tema, apstraktnih tekstura, soliranja i recitovanja (pomene se tu i „hashtag MeToo“) je potentna, iako kulminira u predvidovo furioznom finalu.

Lost Labor of Love je tribalniji komad, sa Hechtom koji svira gruv i Levineom koji pored recitovanja vozi i simpatičan bluz na flauti. Night Sweat je duži i slobodniji komad free jazz improvizacije a finalna and...Howl ima himničan početak a zatim skoro jedanaest minuta improvizovanja oko Levineovih tema i recitacija.

A Word By Any Other Name je album vrlo programski smešten u epohu i estetiku u kojoj su pesnici i muzičari naporosto bili deo istih kolektiva i radili za istu stvar, sanjajući o istoj revoluciji. To ovaj album možda čini malo staromodnim a njegova instrumentalna svedenost neće – i pored vrlo korektne produkcije za koju je zadužen Hecht – biti svakome po ukusu. No, ako ste, kaoneki od nas, slabi na baš ovakav tip free jazza, zaljubljen u ideju da su umetnici ti koji treba da predvode svet i vrlo relaksiran u svojoj formi, naprosto prirodan i neužurban, u ovom albumu ćete gotovo sigurno uživati.

https://elliottlevin.bandcamp.com/album/a-word-by-any-other-name

[Meho Krljic]

Ove Nedelje na meniju imamo jedan vrlo prijatan živi album koji nominalno spada u fri džez odsek, ali se ovde uglavnom čuju plesni gruv i prijatne, poletne melodije. Up Hear! (Live at the Lily Pad) je snimio sastav nazvan Ellwood Epps and Togetherness!, sklopljen od Amerikanaca, Kanađana i Nizozemaca preseljenih u SAD, ali muzika na albumu je u velikoj meri poreklom ili mentalitetom iz Južnoafričke Republike, pa na tu frekvenciju treba i podesiti svoja očekivanja.

Ellwood Epps je rodom iz Toronta, sada nastanjen u Bostonu, i njegov glavni instrument je truba, mada na ovom nastupu svira i melodiku. Togetherness! mu je trenutno glavni projekat ali Epps na svom sajtu navodi i da redovno svira sa muzičarima kao što su Eric Zinman, Gylnis Lomon, Matt Crane (prisutan i na ovoj ploči), Luther Gray, i Steven Lantner. Pošto je živeo u Montrealu duže od jedne i po decenije, tamo se bavio i muzičkom promocijom pa je i jedan od osnivača festivala New Trumpet Music Canada.

Rođen polovinom sedamdestih, Epps je do sada imao vremena da snimi više od stotinu albuma, a kaže da je na bar četrdeset njih bio u ulozi lidera ili ko-lidera, sa muzičarima kao što su Steve Lacy, Josh Zubot, William Parker, Michel F Côté, John Butcher, Yves Charuest, Henry Grimes, John Heward, Marshall Allen, Lori Freedman, Jean Derome... Jaka imena a i jaki izdavači su ovo objavljivali, uključujući kanadski Victo, Constellation, Ambiances Magnetiques i tako te neke ugledne kuće. Epp je, dakle, posvećen improvizator i zapravo kaže da već trideset godina uči druge sviranju trube i improvizaciji a duže od deset godina je kroz seriju radionica pod naslovom Studio d'Improvisation de Montréal radio na podučavanju mlađih muzičara tajnama improvizacije.

Uz svu tu priču o improvizaciji, ali i uz imena koji čine Togetherness!, bilo bi vam oprošteno da instinktivno zauzmete zaštitni položaj, malo uvučete glavu u ramena i zažmirite čekajući kanonadu atonalne, aritmične muzike iz zvučnika. Ali, ponavljam, ovo nije TAKAV fri džez i ovo nije takva ploča.

Što se muzičara tiče, ovo je druga inkarnacija Togetherness! Prva je začeta u Torontu 2016. godines sa sasvim drugim muzičarma a ova sada je bostonska inkarnacija i u njoj bubnjeve svira Curt Newton iz Bostona, jedna, jelte, iskusna faca sa pedigreom koji uključuje decenije svirke sa likovima kao što su Ken Vandermark, Joe Morris, Nate McBride, Eric Hofbauer... Za sebe kaže i da se bavi aktivizmom vezanim za klimatske promene a ima i master iz džez svirke. Alt saksofon svira poznati nizozemski (a već dve decenije američki) muzičar Jorrit Dijkstra a onda je tu i još poznatiji trombonista Jeb Bishop (znamo ga iz decenija saradnje sa muzičarima kao što su Joe McPhee, Ken Vandermark, Peter Brotzmann, Fred Lonberg-Holm, Michael Zerang, Josh Abrams ili Hamid Drake a svirao je i bas gitaru u kultnom no-wave projektu Weasela Waltera Flying Luttenbachers), pa čikaška kontrabasistička institucija Nate McBride koji nema s kim nije svirao a ovde se dohvatio električnog basa, a postavu zaokružuje gore pomenuti Matt Crane, bubnjar i perkusionista koji ovde svira konge i Epp je u najavama koncerta posebno naglašavao njegov doprinos zvuku sastava.

Up Hear! (Live at the Lily Pad) je i debi album ove postave, snimljen Maja ove godine u prostoru Lily Pad u Kembridžu i u pitanju je jedno prilično sigurno i zabavno prikazivanje programa ovog sastava, a koji se sastoji isključivo od sviranja tuđih kompozicija, maltene isključivo napisanih od strane južnoafričkih muzičara. Zanimljivo je, naravno, slušati severnoameričke muzičare kako sviraju muziku stvaranu od strane crnih muzičara na jugu Afrike, a kasnije dodatno mutiranu saradnjama sa britanskim i evropskim muzičarima, ali ovo je album koji pre svega karakteriše dobro raspoloženje i prijatan plesni gruv. Jeste to sve malo relaksiranije po formi i utoliko ispunjava kriterijum da bude nazvano free jazzom, ali ovo nije ni agresivno ni dekonstruktivno već pre svega napravljeno da slavi muziku koja je izvorno pravljena da bude puna energije i optimizma.

Album otvara Mra Khali, koju je napisao Dudu Pukwana, saksofonista, pijanista i jedan od članova legendarnih Blue Notes o kojima sam pisao prošle godine. Ova kompozicija nalazi se na njegovom poslednjem albumu urađenom za života, iz 1990. godine i u pitanju je radosna i prijatna kombinacija džeza i lokalnih folk atmosfera koju Togetherness! izvode sa prigodnim raspoloženjem.

Sledi je Kwela P'Kwana legendarnog nizozemskog pijaniste Mishe Mengelberga (o kome sam takođe pisao prošle godine) i ako ste navikli da od njega očekujete samo cerebralnu, atonalnu muziku, prijaće vam podsećanje da je on pisao i melodične, razigrane teme a Kwela P'Kwana je i nastala kao posveta južnoafričkom džezu i perfektno se uklapa u ovaj set.

Iza nje dolazi Sonia, a koju je napisao Mongezi Feza, trubač i još jedan od članova Blue Notes. Ova je kompozicija jedna od Fezinih najpoznatijih i njegovi su saradnici nju svirali još dugo godina nakon njegove smrti 1975. godine. Togetherness! je sviraju relaksirano, dajući prostora improvizacijama na glavnu temu, sa lepim ritmičkim gruvom i prijatnim bluz-prelivom.

Abdullah Ibrahim (nekad poznat i kao Dollar Brand) (o njemu sam pisao ranije ove godine) je ovde, kao jedan od najpoznatijih džez muzičara iz Južnoafričke republike zastupljen sa čak tri kompozicije. Mamma je sa albuma African Sketchbook sa kraja šezdesetih i Epp i njegov sastav ovu kompoziciju sviraju nežno, a opet radosno, uživajući u njenoj temi i razradi. Takođe Ibrahimova Salaam (sa istog albuma) ovde zvuči vrlo meditativno, skoro sakralno i pretapa se u Looking for Gilchrist Williama Parkera za koju mislim da nikada još nije snimljena u studiju i jedino prethodno izvođenje pesme koje nalazim na internetu je živi snimak gde Epp svira sa Parkerom. Ovde to lepo i vrlo „južnoafrički“ zvuči sa Dijkstrinim nadahnutim soliranjem.

Jabulani je poslednja pesma na albumu i treća od tri Ibrahimove kompozicije, a kako je ona originalno snimljena na albumu sastavljenom samo od solo-klavirskih komada, njena je interpretacija ovde i najslobodnija, sa free-jazzerskom energijom i snažnom poliritmijom

Najduža kompozicija na albumu je Emazenkeni a koju je u originalu uradio južnoafrički Makhona Zonke Band odnosno Makgona Tsohle Band, sastav za koji se smatra da je solidifikovao Mbaqanga stil, odnosno neku vrstu južnoafričkog soula utemeljenog na tradicionalnim folk obrascima iz devetnaestog veka. Emazenkeni je u ovoj verziji veoma free jazz po stilu, sa temom koja se obrađuje u vrlo slobodnim formama, ali održava svoju narodnjačku, optimističnu energiju.

Konačno, Appear je napisao Johnny Mbizo Dyani, kontrabasista Blue Notesa i jedan vrlo uposlen muzičar što je pre svoje prerane smrti 1986. godine svirao i sa Peterom Brotzmannom, Donom Cherryjem, Davidom Murrayjem, naravno i sa Abdullahom Ibrahimom i Wadadom Leom Smithom. Appear je poletan, marševski komad koga Togetherness! sviraju sa puno entuzijazma.

Ima, naravno, nečeg simpatičnog i pravednog u tome kako posle toliko decenija beli muzičari sa zapada obožavaju južnoafrički džez i mada je istorija te muzike prepuna teških kolonijalnih koncepata i nepravdi, svejedno mi je prijalo da slušam sa koliko iskrene sreće Epp i njegov sastav prolaze kroz ove kompozicije i odaju im dužnu poštu, ne opterećujući se istorijom već je oživljavajući i predajući dalje, da se ne zaboravlja. Tako, valjda, i treba da bude.

https://ellwoodepps.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lilypad
https://jebbishop.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lilypad
https://curtnewton.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lily-pad

[12]

metal kao mladalacki kontinuum, a jazz dokaz zrelosti. secam se da su u moje vreme metalci bili budale, neke druge forme valorizovanije. interesantno da nisam sreo dzezera koji ne misli da slusalacki nije postigao nesto u zivotu. uglavnom konzervativci. formalizovani

[Meho Krljic]

Kod mene teško da se radi o zrelosti, metal sam počeo da slušam sa 11 godina, džez sa 14, tako da je sve to zakopano duboko u mojoj adolescenciji...

[Meho Krljic]

Današnji džez album donosi jako lepu kombinaciju džeza i folklorne muzike sa ostrva Reinion, pod nazivom Maloja. Gaël Horellou: Dalonaz je ploča lepih tema, dostojanstveno razrađenih u kompozicije koje improvizaciju besprekorno venčavaju sa ritualnim, plesnim ritmovima a tradicionalne narodne instrumente, uglavnom udaraljke, sa orguljama. Zavalite se i uživajte.

Gaël Horellou je pre svega saksofonista sa klasičnom naobrazbom i sada već tridesetogodišnjom karijerom u džezu, improvizaciji ali i elektronskoj muzici. U prvoj polovini devedesetih bio je član sastava/ kolektiva Collectif Mu i bio jedan od osnivača džez kluba Le Crescent u Mâconu, gde je nastupao sa raznim muzičarima poput Stevea Grossmana, Waynea Dockeryja ili Petera Kinga, ali je paralelno tražio i način da spoji interesovanje za elektronsku muziku sa svojim džez zaleđem. Već 1996. godine je počeo saradnju sa „electro-drum’n’jazz“ sastavom Cosmik Connection, da bi prema početku novog veka svirao sa sekstetom Laurenta de Wildea ali i radio sa elektronskim muzičarima (UHT, DJ Volta, DJ Ben) pa zatim krenuo i u solo nastupe pod nazivom Dual Snake gde je kombinovao drum’n’bass i džez.

Radovi u ovom stoleću su za Gaëla uglavnom bili, dakle, smešteni između elektronike i klasičnijeg džeza, sa projektima poput NHX, i saradnjom sa muzičarima kao što su Ari Hoenig ili Abraham Burton sa kojim je, recimo, pre osam godina snimio vrlo lep album akustičnog džeza, Legacy, posvećen klasičnom Blue Note zvuku (možete ga poslušati ili kupiti ovde). Ovo naglašavam jer Horelloua možda u pretežnoj meri doživljavaju kao eksperimentalnog muzičara sa sklonošću ka elektronici (što nije netačno, veliki broj njegovih projekata jesu istraživanje interakcije između džeza i elektronske muzike/ kompjuterske kompozicije) iako on sam insistira da „njegovo bavljenje elektro-džez fuzijom njega ne sprečava da bude ozbiljan igrač na francuskoj džez sceni“.

Pre nešto više od pola decenije Gaël Horellou je krenuo u saradnju sa orguljašem po imenu Florent Gac, klasično obrazovanim francuskim pijanistom koji je nakon okončanja standardne edukacije u klasičnoj muzici svim srcem počeo da se bavi džezom i već oko dve decenije mu je ovo glavno interesovanje. Od 2004. godine je Gac počeo da se sve više bavi sviranjem električnih Hammond orgulja – jednog možda više rok nego džez instrumenta – i uveo ih na bine mnogih džez festivala u Evropi. Od 2015. godine on učestvuje sa Horellouom u projektu pod nazivom Identité koji je izbacio prvi album, takođe nazvan Identité 2017. godine, spajajući klasičan, američki džez zvuk sa pomenutom folklornom tradicijom ostrva Reinion koja se, rekosmo, naziva Maloja. 2019. godine je snimljen i drugi album projekta, Tous les Peuples a Dalonaz je treći nastavak istog koncepta, sa nešto promenjenim muzičarima, i još izraženijom posvećenošću da se Maloja naglasi i organski uveže sa džezom krzoz spajanje francuskih muzičara sa perkusionistima sa Reiniona. Originalni album Identité je bio od strane autora opisan rečima „Identitet koji treba tražiti negde između krova kolibe od valovitog gvožđa i crvene cigle u Bruklinu“, ali je istina i da je, barem za moje uho, ova ploča nešto više naginjala Americi, sa pesmama poput Nature Boy i Lonely Woman, klasicima američkog džeza aranžiranim za egzotičniji perkusionistički instrumentarij (i, dobro, orgulje). Sa druge strane, Dalonaz akcenat više stavlja na originalne kompozicije i sklad između džeza i maloje je prirodniji i harmoničniji.

Maloja je jedan od dva glavna tipa lokalne muzike pravljene na ostrvu Reinion. Ova daleka, veoma daleka prekomorska francuska teritorija nalazi se duboko na jugu Indijskog okeana i mada do ovog ostrva doći nije ni tako lako, ono se zvanično smatra delom Evropske unije i na njemu je valuta Evro. Naravno, kako je ostrvo bilo nenaseljeno kada su ga prvo otkrili Portugalci a kasnije naselili Francuzi, svo stanovništvo danas je po poreklu migrantsko i mešavina kulture koja dominira na ovom otoku ima elemente francuskog, afričkog, kineskog, malajskog i indijskog nasleđa. Maloja je relativno novog datuma, sa korenima u muzici robova dopremanih sa afričkog kontinenta i Madagaskara i mada se često zna reći da je to neka vrsta ostrvskog bluza – zbog sličnih korena – istina je  da ona ne zvuči baš mnogo kao bluz i da je u pitanju mnogo „afričkiji“ zvuk oslonjen pre svega na udaraljke, glasove i „muzički luk“. Ovo stoji u jasnoj opoziciji sa drugim glavnim muzičkim stilom na Reinionu, muzikom koju zovu séga i koja koristi zapadnjačke žičane i duvačke instrumente. Maloja je u tom smislu svedeniji, pa i ritualniji stil, zasnovan na strukturi poziva i odziva i kompulzivnom, zaraznom ritmu.

Nećete se iznenaditi da album Dalonaz pored trojice francuskih muzičara (Horellou na saksofonu, Gac na orguljama i gitarista Nicolas Beaulieu) ima još četvoro muzičara sa Reiniona koji svi sviraju udaraljke: Vincent Aly Béril, Emilie Maillot, Fredo Ilata i Guillaume Vizzutti, dodajući i dosta napeva u kompozicije pored vokala koje daje Vincent Philéas.

Dalonaz je jako lepa ploča snimljena u koncertnom prostoru Auditorium Harry Payet, u mestu Saint-Joseph na Reinionu i njen skori izlazak (zvanično 30. Septembra) je najava i francuske turneje koja počinje u Oktobru. Moram da kažem da album ekstremno dobro komunicira ideju da će ovo biti sjajni koncerti izuzetnog raspoloženja i vrelog ritma.

Naprosto, ovo je odličan koncept. Gaël Horellou sa svojim kompozicijama i aranžiranjem na Dalonaz – a što u prevodu sa Kreolskog koji se između ostalog priča na Reinionu i na kome se peva većina Maloja pesama znači „drugarstvo“ – demonstrira jedan sasvim novi, zreliji uvid kako uvezati džezerske improvizacije sa klasičnijim Maloja temama i ritmovima. Već Kisa Larivé koja album otvara zvuči perfektno odmereno, neužurbano, sa jasno vođenom poziv-odziv temom koju nose vokali i lepim Horellouvim soliranjem na alt-saksofonu.

Pesme su uglavnom duže, kako i dolikuje plesnim komadima koji treba da vas dovedu na povišenu radnu temperaturu i tamo onda drže mešavinom ritma i hipnotičkih tema, ali ima ovde dosta džeza, pa sledeća, Somin Lespwar počinje uvodom na saksofonu pre nego što pređe u vokalnu temu i moćni ritam. Gacov Hammond se ovde prirodno i organski (heh) uklapa a glavni vokali Emilie Maillot i harmonsko pevanje ostatka benda idealno idu uz orgulje i saksofon.

Antananarivo je još jedna sjajna plesna tema sa sjajnim džez rifovima i vrelim ritmom, dok je sledeća, Ti Brine, najkraća pesma na albumu sa jedva preko šest minuta trajanja i nešto najbliže baladi što ćete ovde čuti. Naslovna kompozicija, Dalonaz je još jedan brz, ritmičan komad sa mnogo lepog soliranja i zapravo vrlo malo pevanja. Ovde kao da Gac i Horellou hoće da pokažu šta imaju. Piedbwa part I kreće svedenije, sa akcentom na tradicionalnim ritmičkim matricama da bi se do kraja razvila melanholična ali poletna tema, dok njen nastavak Piedbwa part II odmah kreće saks-temom koja je izuzetno energična i optimistična, podcrtavana Gacovim orguljama i, naravno, vatrometom čitave raspoložene ritam-sekcije. Album zatara Kala, najduži komad na albumu sa gitarskim uvodom koji se razvija u vrlo afrički-zvučeću vokalnu temu i do kraja, naravno, dobijamo puno soliranja i zapaljivog ritma.

Dalonaz je izvrsna ploča na kojoj će ljubitelji klasičnog džeza dobiti neke odlične solaže vođe benda sa sve sinkopama i modalnim programom koji vole da čuju, ali i sa aranžmanima koji sa zaista izuzetnim autoritetom spajaju dva nasleđa, oba sa poreklom od afričkih robova ali sa različitim razvojnim putevima, u celinu koja zvuči impresivno i opojno prirodno. Uživanje:

https://gaelhorellou.bandcamp.com/album/dalonaz

[Meho Krljic]

Danas imamo na repertoaru album narodne muzike. Baš narodne, prelomljene kroz džez prizmu, svakako, ali dovoljno narodne da možete da je pustite na prosečnoj srpskoj svadbi i da tu padne časna i poštena lomljava čaša, flaša i ostalog sitnog inventara. Ne kažem da bi se uz ovo oni gori među nama i potukli ali znate kakvi su ljudi – puni energije koju negde treba da izbace pa onda čak i lepe stvari mogu da dovedu do ružnih ishoda. Balkan Roots sastava Balkan Fusion Orchestra je ploča na kojoj energije ima, ali ona nije forsirana u prvom planu i ovo je džezom oprljen folk iz različitih delova bivše Jugoslavije, interpretiran dostojanstveno i nežno uz slatku nostalgičnu dimenziju ali bez onih otužnih sentimentalnih nota kakve često znamo da čujemo kod populističkih interpretacija.

Iza projekta Balkan Fusion Orchestra stoji čikaški muzičar ovdašnjih korena, Zvonimir Tot. Tot je obrazovan, muzički i životno u Novom Sadu, i umeo je da kaže kako je od profesorke Mirjane Ivković naučio sve bitno što zna o muzici. Možemo da spekulišemo da je u međuvremenu (ova izjava je stara više od deset godina) naučio još ponešto jer je Tot danas ugledni vanredni profesor na Univerzitetu Ilionis u Čikagu gde predaje džez gitaru, harmoniju itd. Biografija na njegovom sajtu kaže i da ima „previše fakultetskih diploma“ ali, znate kako je, previše je samo kad previše biju. Tot je svakako napravio dobar potez što se iz Vojvodine preselio u Ilinois jer tamo ima prilike ne samo da dalje razvija svoju akademsku karijeru, već i da svira sa različitim zanimljivim muzičarima ali i da vodi sopstvenu izdavačku kuću Groove Art Records koja stoji iza nekoliko njegovih albuma sa različitim postavama.

Tot naglašava da njegova džez istraživanja puno duguju njegovim „evropskim“ korenima i on je svakako i pre odlaska u SAD imao interesovanja za saradnje sa različitim džez muzičarima sa starog kontinenta i navodio razne Nizozemce i, naravno, susedne Mađare kao uzore. Sa različitim je postavama do sada, tako, snimio šest albuma, no sedmi, Balkan Roots je njegov prvi album na kome se u folklorno nasleđe bivše Jugoslavije ulazi za sve pare i ovo je, kako rekosmo, album koji sasvim legitimno možete puštati na svadbama ili u kafanama. Klijentela će možda primetiti po koju džez harmoniju ili sinkopiran saksofonski solo, ali ovo je muzika verna svojim etničkim korenima i Totova ambicija nikako nije bila da je dekonstruiše već da je nadgradi, idealno dodajući joj interesantne harmonske ideje i zanimljive teksture (na albumu ima ful gudačka sekcija sa dve violine, violom i violončelom, uz, naravno, kontrabas, a u skoro direktnom produžetku prethodnog Totovog projekta Jazz Stringtet koji je kombinovao džez i gudačke aranžmane), ali ne da pobegne od čistote njenih tema ili od zapaljivosti njenih ritmova. Naprotiv.

Zanimljivo je i da Tot u nekom svom dosdašnjem opusu gotovo uopšte nije baštinio tradicionalnu muziku sa ovih prostora. Štsaviše, esej koji je za ovo izdanje napisala Marija Vitas, eminentna domaća etnomuzikološkinja koju šira javnost zna kao glavnu urednicu magazina Etnoumlje, ovo naglašava citirajući i samog autora koji veli da kao klinac i nije slušao narodnu muziku, osim, jelte, osmotski, na svadbama i ispraćajima i da kada je postao akademski muzičar, i pored ljubavi prema njoj, nije osećao da išta smisleno ima da doda korpusu tradicije. To se, očigledno promenilo u poslednjih par godina i možda odmah i vredi podvući da, ako ste nekakav džez čistunac ili, generalno neko ko „ne sluša narodnjake“, Balkan Roots nije ploča za vas. Što se mene tiče, ovo je jedno uredno, umiveno, ispolirano i dobronamerno interpretiranje klasičnih muzičkih tema uz veliko poštovanje za njihove emocije ali i uz akademsku pristojnost koja se prosto podrazumeva, ali ako jednostavno ne podnosite vokalne trilere, sedmoosminske ritmove uz koje u okolini južne pruge pucaju čaše, flaše a ponekad i glave smatrate vulgarnim a dert vam je anticivilizacijski koncept koji treba zakopati u najdubljim balkanskim ponorima nakon što ceo region budemo bombardovali iz orbite, jer je to jedini način da budemo sigurni – pa, onda ovaj album baš nije za vas.

Ekipa koja izvodi Totove aranžmane narodnih pesama je šarolika i u njoj je, rekao bih, ključno troje naših muzičara – Slavica Momaković-Miljanović na vokalnim dužnostima je svakako najprominentnija i neko koga ćete najpre i prepoznati. Ova Novosađanka ima dugu karijeru izvođenja izvorne, starogradske i ciganske muzike, sa ključnom ranom saradnjom sa Janikom Balažom što je trajala četiri godine i pevačici obezbedila dragoceno iskustvo ali i reputaciju. Nju je onda ona iskoristila da pređe u Beograd i postane članica legendarnog sastava Đerdan gde je pod Mirom Vasiljević učila da izvodi tradicionalnu muziku iz svih krajeva stare Jugoslavije, izbrusila i uho i tehniku. Slavica Momaković-Miljanović je naprosto hardcore, sa neprebrojnim nastupima na raznim kontinentima i Tot nije mogao izabrati bolju osobu da mu bude vođa navale.

Pored Slavice Momaković, tajno oružje albuma je harmonika koju svira ovdašnji rumunski maestro Lelo Nika, danas sa stalnom adresom u Danskoj i sa velikim obrazovanjem vezanim za skandinavsko sviranje harmonike ali ipak i sa korenima u ovdašnoj muzici kojoj ga je podučavao legendarni Barnimir Đokić.

Da se zasladimo,  tu je na bubnjevima i „etničkim udaraljkama“ Nikola Đokić, nekada cenjeni udarač beogradske džez scene koji je posle završenih master studija napustio stalno radno mesto u Pozorištu na Terazijama i preleteo Atlantik kako bi nastavio svoje muzičko usavršavanje. Đokić danas ima doktorat iz džez-bubnjeva i živi u Ilionisu, pa je i ovo pravi čovek na pravom mestu da ovom albumu obezbedi dah autentičnosti. 

Ostali muzičari su većinski „pravi“ Amerikanci, ali Balkan Roots je ploča koja u vrlo solidnoj meri hvata duh narodne muzike ovih krajeva i oplemenjuje ga zanimljivim fuzijama sa džezom i, kako je sam autor čitajući ovaj moj prikaz ukazao, sa koncertnom, tj. klasičnom muzikom. Naravno „etnički džez“ nije nikakva Totova novotarija i čak i ja ovako neuk i blentav vam mogu nadugačko pričati o raznim ovakvim fuzijama koje idu barem pola veka unatrag. Video sam da uz ovaj album po raznim sajtovima pominju klecmer kao blisku odrednicu što ima smisla jer, naravno da klecmer podseća na našu narodnu muziku i vice versa, ali naravno i da nema smisla jer je balkanska muzika sopstvena muzika i od ovog albuma nikako ne treba očekivati Johna Zorna, Davea Douglasa i Masadu. S druge strane, MENI bi najbliža odrednica koju bih pomenuo kada bi mi prislonili pištolj uz čelo svakako bio Boris Kovač, ali ja sam pritvorna osoba željna da Borisa Kovača pominje u svakom mogućem kontekstu, i kad to ima i kad to nema smisla. Ovde smisla ima utoliko što i Kovač i Tot piju sa istog izvora ali uz drastično drugačije intencije. Tot se trudi da u našoj narodnoj muzici nađe logičnu sponu sa džezom (i klasikom) i često mu to spektakularno uspeva. Kovač se, naravno, od džeza odavno razveo i sad se viđaju povremeno, u vidu sumnjivih kres-šema i ako se džez i ušunja u njegove folklorne sanjarije, to je na mala vrata i praktično tako da autor to ne primeti, dok je klasično aranžiranje kod njega odavno deo ličnog izraza.

Ključna razlika je svakako to da Kovač uglavnom izvodi sopstvene kompozicije dok je Balkan Roots kolekcija aranžmana tradicionalnih tema pa ovo zaista treba gledati kao izdvojen program od onog što smo navikli da dobijamo od Kovača i raznih projekata nastalih u njegovoj orbiti.

Hoću reći, a možda sam i preterano prostora na to potrošio: Zvonimira Tota i Balkan Fusion Orchestra pre svega treba gledati kao AMERIČKI projekat koji balkanskim narodnjacima prilazi iz vrlo svežeg ugla, sa tom prednošću da u svojim redovima ima ljude u direktnom dosluhu sa tradicijom koja se analizira i fuzioniše sa džezom i kamernom muzikom.

Neću sada ići redom kroz sve pesme i komentarisati ih jer je to već bolje od mene učinila Marija Vitas, ali hoću da naglasim koliko Balkan Roots lepo spaja gudačke aranžmane, propisan narodnjački gruv koji naglašava – ali ne i prenaglašava – ritam i originalne teme sa džez harmonijama. Iako ne vidim da Tot na svom sajtu sebe posebno reklamira kao aranžera, mora se skinuti kapa za to kako je aranžirao ovaj desetočlani ansambl da sačuva vatru i šmek originalnih tema a da im zatim doda nekoliko slojeva nadahnute interpretacije i harmonske ekstrapolacije.

Verka Kaluđerka, recimo, koju je Momakovićeva, nagađam bar par puta izvela za vreme svoje službe kod Janike Balaža je, recimo, savršen sažetak albuma sa svojim ciganskim ritmom (naravno da Đokić ovde cepa tarabuku), zapaljivom temom, ali vrlo prirodnim nastavkom u džez-solaži na tenor saksofonu i savršeno ukloljenim gudačima. Iza nje onda dođe Još ne sviće rujna zora koja je jedna od meni ličo najlepših narodnih pesma na svetu, a ovde je dobila izvanredan aranžman sa Đokićevim marševskim ritmom i prelepim kamernim aranžmanom za gudače. Tajno oružje je ovde svakako harmonika koja ovoj crnogorskoj, praktično nezvaničnoj himni daje izuzetan džez spin.

Džez čistunci svakako treba da čuju Oj, Jelo, Jelo, Jeleno koja ovde nije BAŠ čist džez ali prilazi najbliže čistom svingovanju i kada Chip McNeill solira na tenoru, ako niste malo skoncentrisani, skoro da ste se teleportovali u neki čikaški džez klub. Naravno samo dok Lelo Nika ne krene da opet svira  temu a Slavica Momaković poonovo ne zapeva. Onda smo opet u Skadarliji ali Čikago je i dalje u kući itd. Hoću reći, fuzija je ovde toliko prirodna i laka da, kako rekosmo, o dekonstrukciji nema ni govora. Ovo je muzika ekstremno dobrog raspoloženja, urađena sa puno sigurnosti i čistote vizije.

Tot je ovde zablistao kao aranžer i vizionar, ali po cenu toga da se njegova akustična gitara jedva da čuti na albumu. No, to ne bi trebalo da je problem jer Balkan Roots i pored svoje blage akademske smirenosti i opreza, zvuči živo i zabavno. Ovo je album koji, ako bude dovoljno zainteresovanih da ga ovde proguraju zaista može da dobaci i dalje od elitističkih slušalaca mog profila, pa i da u nekim momentima upeca i publiku kojoj bi Frajle bile prirodnija meta. Ako je Tot planirao da nas oplemeni i inspiriše da slušamo narodnu muziku – ali i džez – na nov način, mislim da mu je više nego upalilo. Slušajte:

https://zvonimirtot.bandcamp.com/album/balkan-roots

[Meho Krljic]

Pošto je prošlog vikenda preminuo jedan od najvećih saksofonista koji su stvarali na polju spiritualnog, avangardnog džeza, prilično je jasno da danas moramo slušati neki od mnogo albuma na kojima je svirao Pharoah Sanders. Izbor je bio veliki i, da otvorimo karte, ovo nikako nije bio i JEDINI album sa zvukom Sandersovog saksofona koji sam slušao u proteklih nedelju dana, ali jeste jedan od najlepših.

Izbor je bio veliki jer je Sanders bio jedan od najvažnijih i najzaposlenijih saksofonista svoje generacije. Iako ne LIDER na nivou Johna Coltranea, Archieja Sheppa, Ornettea Colemana ili Alberta Aylera, Sanders je bio i lider ali je bio i sajdmen kakvog ste samo mogli poželeti, koji je potpuno razumeo vašu muziku a onda na njoj gradio nešto svoje. Pišući prošle godine o albumu Promises na kome je Sanders svirao uz Floating Points i Londonski simfonijski orkestar dao sam i opširniju verziju ovog mišljenja, sa sve osvrtom na kasniju karijeru velikog saksofoniste pa ste slobodni da kliknete na gornji link  i ne složite se sa svim onim što je Mehmet već rekao i verovatno do sada i zaboravio a što se tiče mesta Pharoaha Sandersa u panteonu džeza.

Dakle, mogli smo danas da slušamo neki do albuma koje je Sanders potpisao kao lider, i ne bi nam ništa falilo i da smo pustili Black Unity ili Rejoice ili Jorney to the One, sve spiritualne, strastvene ploče meditacije u pokretu snimane sedamdesetih godina prošog veka u doba velike potrage i tranzicije ali sam se na kraju odlučio za, rekoh, nešto drugo. Ptah, the El Daoud je treći album koji je pijanistkinja i harfistkinja Alice Coltrane potpisala kao lider i na kome je Sanders svirao, nastavljajući saradnju koju su imali svirajući u sastavu Johna Coltranea, i jedan od onih albuma o kojima se ne priča onoliko koliko su možda zaslužili.

Jedan od razloga je i to da se Ptah, the El Daoud, iz današnje perspektive, najpre može gledati i kao tranziciona ploča, pa čak i topla proba za veličanstvene radove koji će uslediti, prevashodno za naredni album Alice Coltrane, Journey in Satchidananda i njegov nastavak, Universal Conmsciousness koji se mogu smatrati punom realizacijom pijanistkinjine vizije kombinacije avangardnog džeza, spiritualne potrage i sinteze različitih – mahom istočnjačkih – sistema verovanja. No, ako i odaberete da gledate na Ptah, the El Daoud kao na puki zametak nečeg važnijeg, u pitanju je i dalje važna i izvanredna ploča.

Pharoah Sanders je do ovog momenta, dakle 1970. godine (album je snimljen u Januaru a izašao na jesen, naravno za Impulse!) bio prepoznat kao jedan od unikatnih i značajnih njujorških saksofonista sa istorijom saradnje sa takvim institucijama kao što su bili Sun Ra (Arkestra je na tviteru uredno objavila smrt svog nekadašnjeg člana iako je Sanders srazmerno kratko radio sa ovom postavim) i John Coltrane. Svirka sa Johnom Coltraneom je verovatno bila presudna za prepoznavanje talenta i intenzivnosti ovog muzičara ali je i imala snažnog uticaja na razvoj stila samog Coltranea. John Coltrane je u ovoj fazi svog rada počinjao da menja svoj zvuk, prepoznajući srodnost sa avangardnim vetrovima što su duvali iz pravca Ornettea Colemana, Cecila Taylora, Sun Ra i pre svega Alberta Aylera, a za mlađeg saksofonistu intenzivni, intenzivno spiritualni i glasni Aylerov stil je bio prirodno magnetičan. Albumi na kojima je Sanders svirao sa Coltraneom se mogu slušati i kao demonstracija toga kako dvojica muzičara utiču jedan na drugoga, Coltrane dajući Sandersu liričnost i učeći ga svom „sheets of sound“ pristupu, Sanders lideru vraćajući brzinom, distorzijom i eksplozivnošću, ali možda je najvažnija lekcija koju će Sanders naučiti svirajući sa Johnom i zatim Alice Coltrane bila ta o univerzalnoj duhovnosti i njenom sponom sa dnevnim životom i politikom.

Utoliko, nakon smrti Johna Coltranea 1967. godine, Sanders će, bez obzira na razvoj svoje solo karijere biti i prirodan saveznik udovice Alice koja je četiri godine bila udata za velikog autora i bila istovremeno i učenica i učiteljica, utičući na transformaciju Johnovog zvuka makar onoliko koliko je on uticao na nju.

Klasično obrazovana pijanistkinja, Alice Coltrane je imala i naobrazbu iz džeza i svirala u klubu Blue Note u Parizu učeći paralelno pod Budom Powellom. Pre pristupanja Coltraneovoj grupi već je bila lider sopstvenog trija, i nastupala sa raznim drugim postavam u Detroitu, ali je kratak period koji je provela svirajući sa mužem bio, rekosmo, veoma transformativan i za njega i za nju.

Utoliko njeni albumi nakon Johnove smrti bili su ne samo nastavak spiritualnog traganja započetog sa albumima kao što su bili Stellar Regons ili Expression već i pronalaženje novog izraza ali i, ne manje važno, deo procesa tugovanja za mužem.

Ptah, the El Daoud je prvi album na kome je autorka dodala duvače (sem Sandersovog gostovanja na jednoj kompoziciji na njenom prvom albumu iz 1968. godine) i snimljen je u podrumu njene kuće na Long Ajlendu u posehnoj atmosferi, sa grupom muzičara koji su dolazili iz raziličitih sfera modernog džeza. Intimna, neužurbana atmosfera, neprimetno prisustvo Impulse!-ovog producenta Eda Michela, sve što se na ovom albumu čuje je zvuk crne autorke koja osvaja sopstvenu teritoriju, samovlasno i moćno kao nikada pre.

Sanders (ovde na desnom kanalu) je svirao tenor saksofon i flautu naspram Joea Hendersona na levom kanalu na istim instrumentima (plus, kod Hendersona su  dodavani i praporci tako karakteristični za njujorški free jazz onog vremena). Henderson je bio tradicionalniji svirač, više utemeljen u melodiji, Sanders, naravno, skloniji teksturi i ajlerovskom ekspresionizmu, pa je ovde njihova međuigra savršena, sa Hendersonom koji je tamniji i Sandersom koji je skloniji begu iz harmonije. Sanders je bio i jedina stvarna spona sa sastavom Johna Coltranea koju je Alice čuvala, namerno ukrštajući muzičare iz relativno različitih konteksta na ovoj ploči. Ron Carter na kontrabasu i Ben Riley na bubnjevima su savršen par, sa Carterom koji je svirao na mnogo Blue Note ploča i držao temelj ove svirke čvrsto ušančen u bluzu, a ipak sa jednom razigranom energijom potrebnom da se prati šefica, te sa Rileyjem koji je nežan, tih, ali ne stidljiv bubnjar svestan da ovo nije obaranje brzinskih rekorda i probijanje zvučnog zida na koje je poslednja faza rada Johna Coltranea navikla publiku. Ptah, the El Daoud (nazvana po egipatskom demijurgu kome je dodat arapski epitet „voljeni“ u jednom namernom mešanju različitih a organski povezanih tradicija i verovanja) je kontemplativna ploča; na njoj nema mnogo harmonskih promena, sama Coltraneova svira svega po par akorda po kompoziciji i teme se razrađuju disciplinovano i svedeno a sa mnogo sporog, bluziranog osećaja. Sami naslovi pesama jasno aludiraju na različite duhovne tradicije i prakse ali muzika nije, kao što bi možda danas bila, puko lepljenje različitih muzičkih nasleđa jedno za drugo. I John i njegova poslednja žena su bili sintetičari, a ne kompilatori i ovaj album se okreće i Africi i Aziji svojim pogledom sa Long Ajlenda, nadajući se da će se prirodno upisati u milenijumima građenu biblioteku muzike koja nam pomaže da proširimo svest i osetimo se kao da smo deo nečeg višeg.

Tako su prva i treća kompozicija, uslovno rečeno, „afričke“, sa saksofonima i flautama koje razrađuju teme, a druga je azijska, sa direktnim pozivanjem na princip „čiste svesti“ iz Hindu filozofije i učenja možda najpoznatijeg indijskog mistika 19. veka, Ramakrišne Paramahanse. Poslednja kompozicija, šesnaestipominutna mantra je nazvana baš tako – Mantra, sa manifestnim spojem hardbop i postbop zvuka i razmišljanja sa meditativnom, mantričnom muzikom što se uvija sama u sebe i bluzom Hendersona, Rileyja i  Cartera koji se sudara sa Sandersovom dekonstrukcijom harmonije i šeficinim atonalnim klavirom.

Džez iz ove faze rada Alice Coltrane često nazivaju eksperimentalnim, ali mislim da je to promašivanje poente. Coltraneova nije eksperimentisala, postavljajući teze i isprobavajući pretpostavke. Ona je svesno i vrlo jasno išla daljim putem ka sintetisanju muzičkih i duhovnih tradicija, kreirajući prostor u kome zaista SVE postoji odjednom, zajedno i u harmoniji koja je višeg reda od prostog sazvučja nota. Kada, recimo, na Blue Nile Coltraneova rastrže harfu, čini se, na komade, ovo nije prosta analiza tonalnih kapaciteta i boje ovog instrumenta, već, naprotiv, jedan izuzetno siguran, samouveren odlazak iz klasične tradicije, a zatim i iz „avangardne tradicije“ u smeru muzike koja dovodi svet na Long Ajlend a Long Ajlend čini svetom. Termin „world music“ još nije bio izmišljen, pa ni fourth world onako kako su ga koristili Eno i Hassell deset godina kasnije i Coltraneova je naprosto svirala muziku onako kako je čula, spajajući tradicije i krećući se između, kako je i sama rekla „intelektualnijeg“ Hendersonovog sviranja i „apstraktnijeg, transcendentnijeg“ Sandersa.

Pharoah Sanders je bio ništa ako ne transcendentan i ovo je samo jedan od albuma kojima je dao tu notu revolucije, energije koja nije bila ni bes ni bol ni agresija već čist zanos, razdvojen od notirane muzike, izdvojen od preformatiranih filozofija, slobodan i nesputan. I nek sada počiva u miru.

https://youtu.be/RzuyR6GeXRg 

[Meho Krljic]

Jeste li spremni za malo razuzdanog free jazza deco? JESMO KAPETANE!!!!!!! To je odlično jer danas na jelovniku imamo tursko-nemačko-američku koaliciju a ta je tradicionalno najopasnija. Konstrukt feat. Peter Brötzmann & Joe McPhee: w/ Friends | 2022 Remaster je, uprkos reči „remaster“ u nazivu, zapravo prvi zvaničan izlazak albuma snimljenog, nagađam 2014. ili 2015. godine u prostoru Babylon u Istanbulu i jedan savršen sažetak rada turskog sastava Konstrukt u kombinaciji sa dva titana free jazza što su od njih napravila međunarodnu atrakciju.

Konstrukt je osnovan 2008. godine na inicijativu istanbulskog multiinstrumentaliste po imenu Umut Çaglar a sa vrlo očiglednom namerom da se u okviru ovog komboa ljušti propisan free jazz, sav u energičnoj ekspresivnosti i polivalentnim potencijalima. Konstrukt ponegde nazivaju i eksperimentalnim džez sastavom, ali ovo je više na ime stalno mutirajuće postave u kojoj se zatekne i poneki instrument što ge na vezujemo intuitivno BAŠ za džez, a manje na ime nekakve stvarne ambicije da se forma ove muzike de-jelte-konstruiše. Konstrukt uglavnom zvuči baš onako kako zamišljate, stvarajući u tradiciji mahom evropskog (mahom nemačkog i nizozemskog) free jazz izraza koji je američke predloške uzeo slobodno i ukrstio ih sa evropskim artističkim i avangradnim tradicijama za leguru u kojoj još uvek ima odjeka afroameričkog revolucionarnog zanosa ali i jedne cerebralnije dekonstrukcije ideja i tradicija još uvek sačuvanih u Americi.

Nije, dakle, neko preterano čudo da je Konstrukt svoju međunarodnu reputaciju ostvario saradnjama sa nemačkim patrijarhom free jazza Peterom Brötzmannom, čovekom koji je uzeo ajlerovski ekspresivni džez i ukrstio ga sa svojim Fluxus bekgraundom, a onda u sve dodao dosta radikalne političke misli, ali i sa američkim ikonoklastom Joeom McPheejem, čovekom koji je u Evropi ostavio ogroman trag niskom izdanja za švajcarsku etiketu HatHut, osnovanu da bi se objavljivala baš njegova muzika. I Brtozmann i McPhee su rado viđeni gosti po raznim free jazz i avangardnim hepeninzima širom Evrope pa su tako više puta svirali i u gradu koji ovaj kontinent spaja sa Azijom, Istanbulu, i tamo, odvojeno, sarađivali sa Çaglarom i Konstruktom.

Dostupno je nekoliko albuma sa snimcima ovih saradnji. Sa McPheejem je Konstrukt snimio Babylon, kao i If You Have Time, a sa Brötzmannom, recimo Dolunay i The Message: Live in Kargart,  i još neki sitan kusur. Brötzmann, koji je sa njima prvi sarađivao – još 2008. godine, nekoliko meseci nakon osnivanja benda – ih je i upoznao sa McPheejem, na festivalu u Krakovu pa je 2014. godine snimljen i taj prvi album u saradnji sa njim. Konstrukt je za ovih skoro deceniju i po nanizao i brdo drugih saradnji sa legendarnim muzičarima iz domena free jazz i avangardne muzike, svirajući i snimajući sa titanima kao što su Marshall Allen, Evan Parker, Keiji Haino, Otomo Yoshihide, Thurston Moore, Ken Vandermark, pa se bez mnogo uzdržavanja može reći da se radi o bendu sa reputacijom.

A koja je, kad preslušate ovaj album, izuzetno zaslužena. Istina je da na w/ Friends | 2022 Remaster McPhee i Brötzmannom zauzimaju centralna mesta u oba seta koja se sviraju, terajući muziku u smerovima koji se njima čine interesantnim i, uostalom, dobijajući i premijum tretman u samom miksu (Çaglar je, recimo, vrlo povučen ulevo i utišan iako radi strašne stvari na gitari), ali free jazz je kolaborativna muzika i u njoj naprosto ne možete da se švercujete pa je zadovoljstvo čuti kako dva bubnjara (Cem Tan i Berke Can Özcan), električni basista (Barlas Tan Özemek) i pogotovo tenor saksofonista Korhan Futacı bez zazora i nekakvog snebivanja uleću u ring sa originatorima ovog zvuka i zajednički zakuvavaju ljutu čorbu.

Nastup u Babylonu i album koji je iz njega proistekao ne pate od ikakvog viška koncepta. Ovde nema filozofiranja, nekakvih cerebralnih uvoda i postepenog podizanja temperature. Iako McPhee ume da radi i cerebralniju, apstraktniju muziku, Brötzmann mi naprosto nikada nije zvučao ubedljivo u ovakvim pokušajima – a čovek svira značajno duže od pola veka – pa je i lepo videti da im momci iz Konstrukta i ne ostavljaju puno prostora da nešto meditiraju. Bubnjarska tekstura na početku prvog seta sklopljena je od superbrze poliritmičke svirke a bas-gitara vozi kompulzivne, dementne lupove i trojica duvača se od početka nadmeću u tome ko će biti glasniji i zabavniji. Ovo je, da bude jasno, kreativno a ne nekakvo destruktivo nadmetanje i početak seta ima jednu skoro obrednu notu iako se ne radi o duhovnoj muzici. Opet, zašto ne bismo uznesenje imali i na čisto profanim osnovama? Muzika je apstraktna umetnost, nereprezentativna i, kako rekoše pametniji od mene, maltene po definiciji iskaz čistog ljudskog duha pa tako i ova ekipa muzičara daje sve od sebe da se ne uplete ni u citate ni u neko suviše respektabilno slušanje ostatka benda već se odmah postiže jedan skoro savršen balans kreativnog haosa gde svi idu u principu u istom smeru, ali različitim putanjama.

Ovo je jedan izuzetno uspeo free jazz džem, jer za četrdesetak minuta muzike skoro da nema momenata u kojima čujete da su muzičari ispali iz raspoloženja i da samo mehanički ponavljaju gestove, trudeći se da se opet uključe u tu višu ravan stvaranja. Skoro da nema ni stajanja; muzika zna da uspori, muzičari variraju dinamiku, ali svirka je sve vreme energična i žustra. U jednom momentu tokom drugog seta, Çaglar koji je do tada pravio haos na gitari zvučeći kao da je u pitanju instrument koji je našao na proplanku u šumi, prvi put ga vidi i sada ga tretira vatrom i šiljatim štapovima da proveri je li živ, pređe na Moog sinsisajzer i ostatak orkestra se uslužno par minuta skloni u stranu da vidi šta će šef da uradi na polju kosmičke improvizacije. Çaglar se vrlo lepo snađe, naravno, ali u prvom sekundu kada se oseti da je rekao većinu onog što je imao, svi ostali muzičari složno grunu u istom trenutku i nastave free jazz šutku od pre par minuta kao da Çaglara nije ni bilo. Ovo jeste jedan gotovo komedijaški incident koji podseća na to da se ova muzka, pogotovo u svojoj evropskoj inačici, vazda naslanjala i na tradiciju apsurda, dade, humora.

Drugde dobijamo i odjeke ajlerovskih religioznih himni ali i romantične barroom svirke, ali naravno da kad god imate posla Brötzmannom, ovo dobijate samo do pola a od pola kreću napukli, distorzirani krici. McPhee i Futaci kao da ga namerno lože sve vreme i Brötzmann zvuči zaista inspirisano. Mada naravno, on ovde nije najstariji. Rođen 1941. godine, nemački majstor je ipak dve godine mlađi od McPheeja koji svoj tenor saksofon na momente zamenjuje džepnom trubom za malo ornetkolmenovskog miniranja, a na šta Brötzmann odgovara prelaskom na tarogato.

Zvuk i miks su vrlo dobri s obzirom da se ovde skoro sve vreme svira vrlo glasno kao i da je u pitanju muzika sa mnogo sitnih detalja, nasumičnih zvukova i buke koja mora biti prepoznata kao integralni deo izvođenja a ne neželjeni šum što treba da bude suzbijen. w/ Friends | 2022 Remaster nije album koji otvara neke nove horizonte ali jeste podsećanje da slobodna, nadahnuta svirka nikada ne izlazi iz mode i snimak jednog impresivnog dejta na kome muzičari sa različitih kontinenata i iz različitih generacija potpuno poništavaju vreme i prostor da bi postigli višeglasno, bučno razuzdano ali nepobitno – jedinstvo. Možda je to utopija rezervisana samo za albume free jazza, ne znam nek to utvrdi komisija, ali ovde mnogo dobro zvuči.

https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/w-friends-2022-remaster

[Meho Krljic]

Dobro je motriti šta radi lisabonska etiketa Clean Feed Records jer, kako smo već više puta utvrdili, ono skoro da ne umeju da izdaju lošu ploču. Naravno, treba da imate određenu inklinaciju ka različitim formama avangarde koja čini okosnicu njihovog kataloga, ali opet, da nemate NIKAKVU inklinaciju, verovatno ovo ne biste čitali. Ove nedelje predstavljamo album koji je izašao krajem Septembra i predstavlja jedan od onih sudara starog i novog, tradicionalnog i futurističkog, pa što da ne i kolonijalnog i kolonizovanog, u nadi da se neke istorijske nepravde isprave a neke očigledne veze iznesu na videlo. Eve Risser Red Desert Orchestra: Eurythmia je album zanosnih ritmova, prijatnih tekstura, nestašne disonance ali i uzvišene improvizacije. On nije jazz u svojoj stoprocentnosti, ali svakako jeste jazz tamo gde se računa – u svom srcu.

Eve Risser je solidno poznata francuska pijanistkinja, kompozitorka, aranžerka i improvizatorka koja za sebe tvrdi da joj je, dok je bila klinka koju su podučavali sviranju klavira, prizor grafičke kompozicije koju je videla sa jedanaest godina raspalio maštu i da ju je to odvelo putem svakojakih maštanja o nekakvim drugačijim muzikama, ali da je njen nastavnik klavira smatrao da je to sve bezveze i terao je da uči osnovne stvari i da, ako već hoće da se bavi tim nekim egzotičnijim muzičkim formama, to mora da bude nadgradnja klasičnije naobrazbe.

Risserova se svakako nije dala obeshrabriti i kako je rasla sve je više svirala improvizovanu muziku, što na klaviru a što na flauti. Nakon što je završila studije u Strazburu posvetila se klaviru ozbiljnije ali ju je sviranje samo klavira i samo klasičnim tehnikama sputavalo pa je, u potrazi za drugim bojama i teksturama sve više posezala u njegovu utrobu i tamo imitirala druge instrumente (kaže trube, saksofone i udaraljke), a prepariranje klavirske unutrašnjosti predmetima koje je sama napravila joj je predstavljalo veliku zabavu. Diskografski je aktivna negde od 2006. godine u različitim postavama, svirajući sa muzičarima kao što su  Ron Anderson, Anthony Coleman, Jérôme Noetinger, Fred Lomberg-Holm, Jon Irabagon, Benjamin Duboc, Edward Perraud i mnogi drugi, a njena sklonost ka prepariranom klaviru i snažni improvizatorski instinkti obezbedili su joj mnogo pažnje i liderskih izdanja, između ostalog za Clean Feed.

White Desert Orchestra je bio naziv projekta od pre nešto više od pola decenije baziranog na, kako sama Risserova kaže, mističnom iskustvu koje je imala u kanjonu Bryce u američkoj državi Utah i eklektični album Les Deux Versants se Regardent iz 2016. godine (takođe za Clean Feed) je utemeljio i dobar deo postave koja će ove godine sa Risserovom svirati kao Red Desert Orchestra.

U intervjuu vezanom za, dakle, ovaj album, Eurythmia, Risserova kaže da se osećala prilično limitirano time što je odrastala u jednom elitističkom okruženju, ali da je sviranje sa raznim postavama i pred različitom publikom učinilo dosta na njenoj edukaciji. Zanimljivo je da kaže da je bila i pomalo frustrirana što je njena muzika često kategorisana kao „neslušljiva“ ali da ju je to podstaklo i da razmisli o tome kako pravi muziku. Umesto da je pravi „u laboratoriji“ kaže ona, sada je pravi „za ljude“ i bez obzira što se i dalje izražava u čudnim zvukovima – koji su naprosto deo njenog jezika – ona aktivno traži komunikaciju kroz svoju muziku.

U praksi, Red Desert Orchestra je programski smišljen kao mesto na kome će evropski i afrički muzičari ravnopravno svarati i, dakle, komuncirati, pa je i prethodna postava dopunjena arsenalom zapadnoafričkih udaraljki: balafon, bara, djembe, ali i prepoznatljivim napevima zapada Afrike. Risserova navodi muziku Malija kao glavnu inspiraciju u nastajanju ovog albuma, ali naravno, pored hipnotičkih ritmova i bogate perkusionističke tapiserije, ovde ima i dosta džez elemenata u jednoj veoma prijatnoj, veoma atraktivnoj fuziji.

Risserova takođe nagašava koliko je važno da se u ovoj muzici prepozna telesna komponenta a što i nije tako teško. Na kraju krajeva, nakon godina sviranja sa free jazz i improv muzičarima koji su programski izbegavali repetitivnost u svojoj svirci, Risserova je ovde prigrlila moć kompleksne, ali prebrojive poliritmije, sasvim eksplicitno tražeći mogućnost da se slušalac zajedno sa muzičarima ubaci u plesni trans.

Ovaj album svakako ima tu finu tenziju između svirke evropskih, školovanih muzičara koji treba da se ubace u nešto spontano, kolektivistički usmereno, primitivno u onom najboljem, primalnom smislu, i muzičara sa zapada Afrike koji ne znaju da čitaju note ali koji na najprirodniji moguć način kreiraju muziku što nije namenjena pukom snimanju i izdavanju već je u značajnoj meri deo stila života zajednica iz kojih oni dolaze. To i jeste taj interesantan i pozitivan spoj između nečeg što je i sama autorka prepoznala ko po prirodi elitističko stvaralaštvo, namenjeno, jelte, nama, srednjeklasnim zapadnim ljubiteljima lepih umetnosti i jednog „narodnog“ muzičkog rada, koji nastaje u sasvim drugačijim okolnostima. Možda je najzanimljivije to da oba ova pola muzičkog spektra imaju zajedničko to da se teško monetizuju ali iz vrlo različith razloga.

Kako je zanimljivo sociološki promišljati ovu ploču, isto je tako zadovoljstvo slušati je. Ona, da ponovim, jeste zvuk tenzije, ali na kraju tenzije koja je pozitivna, puna respekta i koja se završava u harmoniji. Risserova je počinje uvodom bez ritma zasnovanom na jednostavnoj harnmoniji od po tri note koja afričku tradiciju spaja sa avangardnim evropskim istraživanjem boje i teksture. No, već od druge kompozicije, SO, kreće sinkopirani bas-rif i orgija udaraljki. Ova je kompozicija i dalje srazmerno „avangardna“ sa atonalnim klavirskim ubodima i šuštećim analognim sintisajzerom između kojih se provlače duvači, ali je postavljena na osnovi moćnog, neodoljivog ritma.

SA, koja iza nje sledi je srazmerno više džezerska, sa slobodnim ritmom i soliranjem na alt-saksofonu i ovo je zapravo tek aperitiv za centar albuma koji kreće sa DESERT ROUGE, moćnim jedanaestominutnim komadom u kome Risserova pušta da se uticaji koje su na nju izvršili zapadnoafrički muzičari sa kojima je sarađivala poslednjih godina (Kaladjula Band, Nainy Diabaté) čuju bez ikakvog stida i zadrške. I ovde dobijamo lepe džez solaže na duvačkim isntrumentima, ali DESERT ROUGE je hipnotičan komad na ime svojih bas-lupova i stalno mutirajuće, kompulzivno pokrećuće perkusionističke dimenzije. Kad negde posle petog minuta orkestar pređe u vokalnu harmoniju, tešlo je pomisliti da nećete već biti u transu i poželeti da u njemu ostanete neograničeno.

GÄMSE je kompletno napisala Risserova i ovo je deset minuta ponovo fantastične ritmičke hipnoze, ali ovog puta i sa nešto više prepoznatljivim džez improvizacijama, pogotovo sa šeficinim raspoloženim soliranjem negde u drugoj polovini gde fraze i melodije začas pređu u dronove i teksture pa se vrate nazad kroz disonance.

HARMATTAN je pesma o suvom vetru koji dolazi iz Sahare i ovo su dva minuta duvačkog drona, a za njom sledi takođe minijaturna PETIT SOIR, isto bez ritma ali ne manje hipnotička. Album zatvara SOYAYYA, kompaktna i plesno aranžirana verzija kompozicije Apr​è​s un r​ê​ve koju je Riserova 2019. godine objavila za Clean Feed kao komad za preparirani pijanino. U novoj verziji u prvom planu je ritam radije nego harmonija ili tekstura i pesma ima radostan, ujediniteljski prizvuk sa muzičarima koji relaksirano sviraju i nesputano improvizuju.

Eurythmia je jako prijatan album. Ne nužno uvek u savršenoj harmoniji, on i osvaja tim zvukom sudaranja različitih shvatanja muzike i njenog izvođenja. Kao takav on predstavlja najbolju od svih fraktura,  onu koja podstiče radoznalost i tera na dalje potrage radije nego da samo zaraste.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/eurythmia

[Meho Krljic]

Danas slušamo nešto staro pola veka ali, u našu odbranu, uglavnom je bilo nenabavljivo najveći deo tog vremena, nikada izdato na CD-u u ovoj formi i sa vinilnim izdanjima koja su imala znatno manje materijala od onoga što nam je danas postalo dostupno. Gotovo da i ne moram da kažem da je u pitanju još jedan živi album koji je izdao Sun Ra, zar ne?

Sun Ra & His Blue Universe Arkestra: Universe in Blue je snimak živog nastupa velikog džez vizionara i neke njegove postave, za ovu priliku preimenovane u Blue Universe Arkestra iz 1971. i/ ili 1972. godine. Sonny je u ono vreme već ozbiljno jahao svoj indie/ DIY etos pa je njegova izdavačka kuća, Saturn, izbacivala žive albume priličnom frekvencijom. Tokom sedamdesetih godina ovo će biti i način da se namakne keš za plaćanje plata muzičarima koje nije uvek bilo lako platiti samo od nastupa imajući u vidu veličinu orkestra. Nije, naravno, najjasnije kada je tačno i gde ovaj materijal snimljen. Urednik ovog reizdanja špekuliše da je u pitanju svirka u Njujorku, verovatno jedan od neprebrojnih nastupa u njujorškom klubu Slug u kome su Sun Ra i Arkestra nastupali praktično svakog Ponedeljka tokom nekoliko godina u drugoj polovini šezdesetih a zatim nešto nižom frekevencijom ali i dalje konzistentno u ranim sedamdesetima. Sam Sun Ra je album izbacio 1972. godine, mudro izbegavajući da napiše gde i kada je ovo zabeleženo, sasvim moguće i kako bi imao šansu da isti materijal kasnije prepakuje i proda pod drugim imenom. Pokojni Sonny jeste bio vizionar, ekscentrik, muzički genije i afrofuturistički mesija ali je bio i ozbiljan grifter pa je istoričarima i poštovaocima u amanet ostavio i popriličan izazov datiranja i identifikovanja okolnosti pod kojima su razni njegovi snimci nastajali. Rodger Coleman, bloger koji je opširno pisao o Sonnyjevim izdanjima na svom NuVoid blogu, špekuliše da je ovo možda i snimak napravljen negde na putu, dakle ne u samom Njujorku već na nekom od povrataka u matičnu Filadelfiju sa svirki po unutrašnjosti, a što bi činjenica da se na snimcima čuje relativno svedena postava mogla da podupre.

Dostupna, jelte, dokumentacija, sugeriše da je ovo materijal izabran sa snimka dužeg od dva sata a koji je datiran od strane, eh, stručnjaka na 17. avgust 1971. godine i emitovan na intenetu 2008. godine od strane predstavnika etikete ESP-Disk (koja je objavila nekoliko ključnih Sonnyjevih albuma uključujući The Heliocentric Worlds of Sun Ra jedan i dva kao i njihov nastavak Nothing Is), ali je naravno pomalo zbunjujuće to da je originalni album izašao 1972. godine izašao u mono-tehnici, dok je ESP-Diskov materijal bio stereo (sve podaci za koje sam zahvalan pomenutom Rodgeru Colemanu). S druge strane, sam tekst koji stiže uz ovo reizdanje insistira da je ovo zapravo izbor iz materijala snimljenog tokom nekoliko različitih večeri. Pošto je sa Sun Ra uvek sve bilo obavijeno velom neodređenosti, misterije i neretko namerne opsene pa i direktnog laganja, zašto bi ovaj album bio drugačiji?

Ono što je jako zgodno u ovom trenutku naše današnje, jelte, budućnosti, kada slušamo remasterovanu verziju što ju je Sun Ra nalog na Bandcampu izbacio pre nekoliko dana, je što je ovo jedina dostupna verzija ovog albuma (a bilo je par limitiranih vinilnih reizdanja, uključujući 2012. godine, ali i Avgusta ove) na kojoj imamo materijal od šest pesama, a što uključuje dva bonus snimka koji neće biti ni na CD reizdanju što se sprema za naredni Petak. Kako i stara poslovica kaže da jelte, dobar bonus donosi paks in domus (ili već nešto slično), tako je i u ovom slučaju bonus-materijal zapravo najbolji deo paketa i čini jedan album čija je najveća vrednost bila ipak u raritetnosti, bona fide slušalačkom proslavom. Ma šta proslavom, FESTIVALOM. Takođe, prva kompozicija, Universe in Blue, koja je na ranijim vinilnim izdanjima bila podeljena na dva dela ovde je restaurirana u jedan neprekinuti komad od trinaest minuta, a što je svakako pozitivan razvoj situacije. Ipak ovde pričamo o hipnotičkom, repetitivnom, mantričnom materijalu koji se najbolje konzumira bez prekida što bi slušaoca mogli da izbace iz alfa stanja.

O postavi koja nastupa na ovom snimku se može samo nagađati jer se Sonny nije naročito polomio oko toga da dokumentuje muzičare – a kada album čujete postaće možda jasnije i zašto; ovo je u velikoj meri njegov šou – no, ako je ijedan džez muzičar bio predmet opsesivnog istraživačkog rada i zapisivanja, onda je to Sun Ra pa se na osnovu poznavanja perioda i zvukova koji se čuju na snimku može rekonstruisati jedan značajan deo imena koja su ovom prilikom činila Arkestru. Svakako je tu violinistkinja i pevačica June Tyson, legendarna članica ovog ansambla čiji glas ne možete promašiti. Tenor saksofon, jasno, svira John Gilmore a tu je i Marshall Allen na alto saksofonu i drugim duvačkim instrumentima.  Reizdanje nabraja još dvanaest muzičara ukjučujući samoga Sonnyja, ali za razliku od nekih drugih Sun Ra albuma, do momenta kada postanete svesni da je ovo nešto na pola puta od klupskog džez-ansambla do big benda, proteći će dosta vode rekom Hadson.

Naime, kako i tekst koji stiže uz album naglašava, svirke u Slugu – AKO je ovo uopšte rađeno u Slugu – su tipično trajale više sati, sa Arkestrom koja bi počinjala oko devet pa vozila nekada i do četiri ujutro. I onda je sasvim legitimno što ovde na programu imamo spor, pomalo i programski oskudan set – makar na početku – u kome se forsiraju atmosfera i repetitivnost a manje se ide na dinamičnu, energičnu svirku.

Ako vas je „Blue“ u naslovu albuma asociralo na bluz, čestitke: naštimovani ste na istu kosmičku frekvenciju na kojoj je Sonny bio 1972. godine ili već tu negde. Ovo je album sporih bluz džemova i ako TO zvuči kao idealna ulaznica za slušaoce koji godinama slušaju kako je Sun Ra nešto jebeno posebno u panteonu džez-muzike, ali ih plaše atonalnost, avangardnost, afrofuturističnost i generalna abnormalnost koje se vezuju uz njegov opus, moram da insistiram da se pripazi. Meni, koji sam decenijama opsednut Sonnyjevim stvaralaštvom i čuo sam stotine negovih izdanja, od atonalnog džeza i kinematskog afro-funka, preko doo wopa i surfa do aranžmana kompozicija iz Diznijevih crtanih fimova, je ovaj album verovatno negde pri dnu liste albuma koje bih preporučio početniku kao dobar način da se upozna sa Sonnyjevim stvaralaštvom.

Jer, ne verujem da ste zamišljali muziku Sun Ra kao trinaest minuta šefovog odsutnog prebiranja po klavijaturi Farfisa orgulja dok ritam sekcija u pozadini vrti minimalni bluz gruv. A Universe in Blue baš tako počinje. Da se razumemo, prelepo je čuti Sun Ra koji samo istražuje, koji improvizuje i traži zvuk i frazu koji će mu otvoriti nove perspektive i horizonte, ali ovo je, vrlo očigledno, deo mnogo dužeg seta i samo za sebe nikako nema dovoljno kinetičke energije da vas izvozi onako kako ste možda očekivali i priželjkivali. Opet, kada se duvači uključe i krenu da soliraju, postaje jasnije kako je Sun Ra pravio magiju.

When the Black Man Ruled This Land je sedam i po minuta fantazije o faraonima i slavnoj istoriji koju bijeli đavoli danas kriju od naslednika nekada superiorne rase. Sun Ra je bio jedan od najeksplicitnijih crnih nacionalista svoje generacije džezera, sa sve vrlo komplikovanim odnosom prema današnjem stanovništvu Afrike koje je nedvosmisleno osuđivao jer su „vaši preci prodali moje pretke u ropstvo“ i sa velikim projektom izgradnje „stvarne“ istorije pune šifrovanih spona između kosmičkih događaja i afričke civilizacije. When the Black Man Ruled This Land, pak, nije komplikovana pesma već još jedan gruverski bluz u kome June Tyson pušta svoj moćni glas i vodi slušaoca kroz fantaziju što treba da zameni realnost. Kažu da je ova kompozicija u drugim izvedbama trajala i preko trideset minuta i uključivala čitav ritual koji bi kulminirao sa Sonnyjevim pozivom publici da se odrekne svoje smrti u njegovo ime – na kraju krajeva, on jeste sugerisao da je bog Sunca i životni projekat mu je bio prevazilaženje smrti tela – ali ovde je u pitanju samo lep, ekonomičan komad bluza.

In a Blue Mood je, pa, ponovo sedam minuta Sonnyjevog meditiranja na klavijaturama uz minimalnu ritmičku pratnju. Naravno da Sun Ra ovde radi razne avangardne stvari i rasteže konept bluza sve do pucanja, ali ovo je jedna naglašeno self-indulgentna kompozicija namenjena pre svega adiktima a ne generalnoj populaciji. „Zvanični“ deo albuma, srećom, završava se srazmerno bogatim programom. Another Shade of Blue je jedanaestak minuta energičnog svingovanja koje izranja iz Sonnyjeve teme na klavijaturama i ovde je konačno Arkestra razigrana u meri koju očekujete sa sjajnom Sonnyjevom pratnjom i izvrsnim solažama vedeta kao što su Allen i Gilmore. Ovde možda vredi istaći i da je kvalitet snimka na ovom albumu u najboljem slučaju šarmantno sirov ali da to ne zapažate zaista sve dok ne čujete mnogo muzičara koji u isto vreme sviraju glasno i brzo. No, čak i to doprinosi prijemčivosti muzike i Gilmoreov solo pri kraju kompozicije koji uleće u free-jazz vrištanje je pogotovo upečatljiv.

Bonus komadi su, kako je i najavljeno, jako dobri. Discipline 27-II je još jedan iz serije „discipline“ komada koje je Sonny voleo u ono vreme i ovo je tipično bogat aranžman sa moćnom, big band temom i sjajnim soliranjima na trubama (možda Akh Tal Ebah i Kwame Hadi) kojima tromboni (nagađamo Charles Stevens i Ali Hassan) i oboe (valjda James Jacson i Allen) podmeću temelje. Ovo je zvuk urnebesa koji nema nikakve veze sa haosom već naprotiv, baš sa disciplinom, bez obzira na svu radost i energiju koji isijavaju iz snimka, i u pitanju je klasični Sun Ra kakvog čujete i shvatite zašto ga toliko decenija mnogi obožavaju kao stvarno božanstvo.

Druga i poslednja bonus kompozicija je Intergalactic Research i petnaest minuta ozbiljnog free jazz freakouta koji predvodi raspoloženi Gilmore. Savršeno je naravno, a za ove dve kompozicije se ne zna kada su snimljene jer su skinute sa kasete iz Sonnyjeve arhive i samo je sigurno da su napravljene u Slugu.

Sve u svemu? Pitanje je da li ćemo ikada iscrpeti Sonnyjeve arhive i čuti SVE što je ovaj čovek ikada snimio. Lično, nisam se ni u najluđim snovima nadao da ćemo u 2022. godini i dalje dobijati izdanja sa snimcima koji nikada pre nisu objavljivani. Naravno da je u pitanju čudo i naravno da ovo morate slušati:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/universe-in-blue-2

[Meho Krljic]

Danas imamo na jelovniku prijatan album slobodnih improvizacija i avangardnog džeza, nadenutog sa samo malo elektronike, da zamiriše (i zapucketa), a inspirisanog pticama i njihovim migracijama. Već iz ovog opisa će upućeniji čitalac naslutiti da imamo posla sa evropskim free jazzom i avangardom. I još kako! Dvojica od trojice muzičara koji sviraju u postavi nazvanoj prosto European Trio su veterani, pa i bona fide legende free improv scene starog kontinenta, a predvodi ih nekoliko generacija mlađi ali vrlo talentovani, vrlo cenjeni multiinstrumentalista okrenut različitim facetima improvizacije i avangarde.

Gabriele Mitelli, John Edwards, Mark Sanders: Three tsuru origami izdao je prošle nedelje italijanski izdavač WE INSIST!, jedna fina, što se kaže grassroots ekipa prijatelja koja je udružila snage kako bi promovisala muziku i umetnost koju prave i vole. WE INSIST! se ne drže jednog žanra ili muzičke forme kao pijani plota mada je fer reći da je njihov katalog najviše ukorenjen u avangardom džezu sa zdravom količinom moderne kompozicije i neidiomatske improvizacije urolanom u palačinku. Okosnicu čine italijanski muzičari (Giancarlo nino Locatelli, Simone Fratti, Gianmaria Aprile, Cristiano Calcagnile, Andrea Grossi, Gabriele Evangelista, Giorgio Pacorig, Alberto Braida...) pa je po tome Three tsuru origami, album o kome danas pričamo, pomalo i signal izlaska iz standardnog kruga prijatelja i uključivanja velikih imena sa britanske scene, te jednog plodnog ukrštanja generacija, senzibiliteta, ideja...

Gabriele Mitelli, mozak ovog projekta je rođen 1988. godine u Bresciji a gde i danas živi i radi, kao direktor festivala Ground Music Festival čiji je jedan od osnivača, ali i u drugim ulogama. Mitelli je suosnivač projekta INDICA posvećenog improvizovanoj i istraživačkoj muzici, kao i organizacije BAO – Brescia Arts Observatory, zamišljene da bude neksus u kome će se sretati i kreativno ukrštati regionalni umetnici iz različitih disciplina, usmereni pre svega na savremenu i eksperimenetalnu muziku.

Naravno, Mitelli je pre svega muzičar, trubač po osnovnoj vokaciji ali sa intersovanjem i ekspertizom i na drugim stranama, uključujući kornet, ali i sintisajzere. Na ovom albumu on svira, pored trube i sintisajzera, i sopran saksofon i mada ova muzika nije nužno namenjena tome da demonstrira vrhunsku tehniku i zanatsku izvrsnost, fer je reći da Gabriele svaki od ovih instrumenata koristi vrlo okretno, nižući teksture, teme i boje, pa čak i kada u jednoj od kompozicija zapeva, i to zvuči vrlo solidno.

Naravno, pričamo o vrlo cenjenom umetniku koga je 2017. godine poznati italijanski magazin Musica Jazz nazvao najboljim mladim talentom u naciji a ovaj je odmah potom osvojio stipendiju koja mu je omogućila sviranje i učenje u Portugaliji na neko vreme. Mitelli je obilazio evropske festivale i tamo svirao sa impresivnom galerijom muzičara (neki od njih: Mats Gustaffson, Wayne Horovitz, Ken Vandermark, Rob Mazurek, Chris Speed, Jeff Parker, Chad Taylor, Pasqualle Mirra) a njegovi albumi, u ulogama lidera i kolaboratora su uglavnom vrlo cenjeni i objavljuju ih ugledne etikete kao što je recimo moj omiljeni Clean Feed. Kao i večina muzičara iz ove branše, i on svira u više projekata i ansambala a trenutno mu je najambiciozniji projekat E.G.O, odnosno European Galactic Orchestra, ekipa od 12 muzičara sa raznih strana Evrope (među njima i neki veoma ugledni veterani kao što je švedski svirač tube Per Åke Holmlander, britanski kontrabasista John Edwards, pa i nešto mlađa snaga, saksofonista Pierre Borel) koja spaja uticaje raznih avangardnih tradicija u džezu, od Mishe Mengelberga do Sun Ra.

European Trio pored Mitellija ima i Johna Edwardsa na kontrabasu, a pričamo o čoveku koji više od tri i po decenije svira sa kremom britanske improvizacije, sarađujući sa muzičarima kao što su Maggie Nichols, Lol Coxhill, Phil Minton, Evan Parker, Roger Turner, Eddie Prévost, Veryan Weston, John Butcher... Edwards je legenda ove scene, član London Improvisers Orchestra i London Musicians' Collective, autor silne muzike za pozorište itd. itd. itd.

Na bubnjevima je jednako ugledni Mark Sanders, perkusionista sa ogromnom kilometražom u kojoj je zabeležio saradnje kako sa britanskim tako i sa američkim muzičarima kao što su Derek Bailey, Henry Grimes, Mathew Shipp, Evan Parker, Roswell Rudd, Wadada Leo Smith, Charles Gayle, Sirone, William Parker, Peter Evans, Barry Guy, Paul Rogers, Paul Dunmall, Simon H Fell, Christian Marclay, Jah Wobble... Sanders je vrlo snalažljiv muzičar u raznim kontekstima ali i čovek ozbiljne formalne naobrazbe sa trenutnim pozicijama predavača na Koledžu muzike u Lidsu i gostujućeg tutora na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Ukratko, već samo čuti Sandersa i Edwardsa na istom snimku bio bi doživljaj vredan pažnje a Mitelli, koji ovaj program predvodi, očigledno je vrlo svestan sa kim sarađuje pa i sam iznosi najbolje što ima pred publiku.

U kratkom pratećem eseju koji dolazi uz ovaj album Mitelli govori o velikim migratorinm rutama ptica i upoređuje ih sa herojskim podvizima iz antičkih i drugih naših mitova što je... zanimljiva perspektiva. Ono što sa ovim trijom želi da postigne, kaže na drugom mestu, je distanciranje od klišea i putovanje, jelte, putem kojim se ređe ide. Zvuči smelo, i Mitelli zaista i kaže da se ovde džez dovodi do ivice, da se rizikuje, ali, da ne preterujemo, European Trio ovde zvuči udobno, razigarno i raspoloženo, ali bez nekakve šokante eksperimentalne oštrice kojima bi zasekao uho slušaoca.

Da budem iskren, tako nešto nisam ni očekivao. Sa Sandersom i Edwardsom koji su praktično definisali zvuk jedne generacije evropske improvizacije uvek znate šta približno možete da čekujete i ovde se to i dobija. Three tsuru origami karakteriše kinetička, razigrana svirka, vrlo prirodan zvuk i vrhunska improvizatorska intuicija, ali ovo nikako nije album koji redefiniše free improv koncept. Opet, i zašto bi? Ni Mitelli više nije mlad kao rosa a Edwards i Sanders su rođeni šezdesetih godina prošlog veka i njihova misija je trenutno istraživanje unutar forme koju su velikim delom sami kreirali radeći decenijama na dinamičnoj anglo-američkoj sceni i ovaj album mnogo više osvaja udobnošću sa kojom muzičari zajednički sviraju i improvizuju nego nekim naglašeno riskantnim iskakanjem iz poznate forme.

Ovim neću da kažem da je svaka kompozicija na albumu ista, jer, naravno, nije. New One koja album otvara je zabavan free jazz komad u kome Mitelli na trubi nudi i melodije pa i glavnu temu oko koje sva trojica muzičara zadovoljno improvizuju vozeći se kroz modalne harmonije i distorzirane solaže. Već druga, The Eagle and the Hawk je apstraktniji komad u kome Mitelli izvlači debele elektronske teksture, Edwards distorzira žice kontrabasa gudalom a Sanders udara u nespecifikovane „predmete“ i ovo je vrlo sigurno i vrlo upečatljivo urađeno u tradiciji evropske elektroakustičke avangarde sa samo malo džez energije dodate u miks. Go Godwit Go je ponovo free jazz koji izranja iz gesturale improvizacije i atonalni program ustupa pred spontano nastalom temom. Edwards i Sanders su, može se primetiti, savršena ritam sekcija sa neverovatnim smislom za detalj i teksturu ali i neprestanim poliritmičkim svingom kojim teraju kompoziciju unapred.

Fly Away silazi iz free jazz visine u apstraktniji, hermetičniji stil gde ritam sekcija dobija duži pasaž da u njemu svira sama i Mitelli ovde ne može da izdrži a da tiho ne zapeva preko njihovih dronova. Karma je još jedan moćan, kinetički komad free jazza vođenog trubom ali apsolutno obeleženog Sandersovim rafalnim bubnjevma, dok je naslovna pesma meditativna, velikim delom bez ritma i sa fokusom na atonalnom zvuku da bi do kraja i ona uletela u free jazz freakout modus sa Mitellijem koji hvata sopran saksofon i zaista cvrkuće kao ptica preko Edwardsovog sumanutog bas-pulsiranja. The Indian Geese and Himalaya je slične strukture ali nešto dužeg trajanja sa Mitellijem koji između soliranja na trubi ubacuje vokalne usklike u haos.

Pred kraj dobijamo još jednu elektronsku poslasticu u vidu Green Lake, Black Bird i prosto mi je žao da album ne sadrži više ovih sintisajzerski vođenih kompozicija jer je Mitelli na njima sjajan a i ostala dvojica, onoliko koliko im dopušta da se čuju, deluju vrlo inspirisani.

Album zatvara najduža kompozicija, Ritual Part 3, još jedan energični jazz komad sa Mitellijevim raspoloženim vokalizacijama i atmosferičnim soliranjem na trubi za jedno efektno i blago emotivno finale.

Slobodna improvizacija je često programski hladna, bez mimetičkih ambicija i što je apstraktnije moguće usmerena, ali European Trio na ovom albumu ne pati od programa i svira ono što mu dođe prirodno. Svakako, ovo je i dalje avangardna muzika koja harmoniju i ritam tretira kao mogućnosti a nikako kao zadate veličine, no Mitelli, Edwards i Sanders vole i teme, vole melodije i jasno uhvaćen grupni gruv i sving pa je ovo album koji se ugodno smešta na prostor između suve apstrakcije i „normalnije“ muzike i kao takav može da bude i edukativno gradivo za zainteresovane a neupućene slušaoce. Lepo:

https://weinsist.bandcamp.com/album/three-tsuru-origami

[Meho Krljic]

Prolazeći kroz recentna Bandcamp izdanja u kategoriji džeza imao sam nekoliko kandidata za ovonedeljni album koji ćemo zajednički slušati. No, onda sam čuo samo nekoliko taktova sa albuma Driven - Live At Roadburn Festival 2022 a koji je snimio Martina Verhoeven Quintet i znao da imamo pobednika. Iako, tehnički gledano, ovaj kvintet ne svira muziku koja se može uklopiti u taktove. Ili, kad smo već kod toga, ni u klasičnu notaciju dobar deo vremena. A i Roadburn je, sad me vi podsećate, metal festival i pitate se jesam li ja malo pobrkao stvari u glavi.

Ali nisam. Roadburn je, zaista, ugledna manifestacija koja, evo, već više od dve decenije donosi publici kvalitetnu muziku iz domena metala i teškog roka, ali iako je pred kraj dvadesetog veka začet kao način da se promoviše najpre stoner rok, ekipa okupljena oko Roadburn bloga spada u onu kategoriju metalaca sa otvorenim umom i pozitivnom dispozicijom spram raznih sorti eksperimentalne, avangardne i generalno muzike za ljude rafiniranijeg ukusa i pustolovnijih interesovanja. Otud ovaj nizozemski festival već izvestan broj godina pored metala nudi i sadržaje koji su srodni samo po avanturističkom duhu i preziru ka granicama, a koji nemaju nužno ni sličan instrumentarij ni zvuk. Tako su recimo 2018. godine rame uz rame nastupali Crowbar i Damo Suzuki, pa onda Godflesh, Bell Witch, Igorr, Bong Ra i Godspeed You! Black Emperor, Wolfbrigade i Cult of Luna. 2019. godine ste mogli da gledate At the Gates ali i Tryptikon  kako sa jazz i pop orkestrom Metropole Orkest svira ceo album Requiem Celtic Frosta, Mono, Sleep, Heilung, Crippled Black Phoenix, a ove godine su pored grindcorea iz kuhinje Full of Hell ili brutalnog death sludgea Primitive Man na Roadburnu nastupali i The Bug sa Flowdanom (i publika je fantastično reagovala na masivni raggamuffin) pa onda i Martina Verhoeven sa svojim kvintetom koji je oduševljenoj publici priuštio nešto manje od sat vremena izvrsnog free jazza.

Martina Verhoeven je interesantna pojava, umetnica koja paralelno radi u sferi muzike i fotografije ali zapravo najviše radi kao instruktor za mindfulness. I sad, kao neko ko je dosta zadojen čitavom tom tradicijom originalne free jazz generacije koja je u velikoj meri pronalazila inspiraciju u azijskim, poglavito indijskim religioznim praksama i teorijama, nalazim da je zanimljivo da se žena koja vrlo aktivno praktikuje mindfulness (prevodimo li mi ovo kao „svesnost“?) muzički izražava u formi veoma energičnog, veoma ekspresivnog, mišićavog free jazza. Hoću reći, ide to jedno uz drugo iako smo mi skloni da istočnoazijske i posebno indijske duhovne prakse povezujemo sa mirnom, repetitivnom muzikom, dakle svim onim što ovaj album nije.

Verhoevenova živi sa svojm mužem (i, napominje, mačkama i zečevima) u seoskom okruženju u Belgiji i za nju je mindfulness „pre svega veština“. Razume se, tokom poslednjih pedeset godina mnoge istočno/ azijske duhovne prakse su u zapadnu kulturu došle profiltrirane kroz biznis-rešeto preduzimljivih gurua i sasvim je razumljivo biti skeptičan prema svemu što zaudara po new ageu, no, kako mindfulness, i pored njegovih budističkih korena, zapravo danas koriste i u terapiji za recimo ADHD poremećaj, deluje logično da Verhoevenova priča i o tome da ova praksa pomaže kod sindroma sagorevanja ali i depresije.

Enivej, ako se na stranu stavi ovaj deo njenog života, ostaju nam fotografija i muzika. Kao fotografkinja, Verhoevenova je aktivna poslednjih dvadesetak godina i na njenom sajtu se može videti mnogo crno-belih slika muzičara u akciji ali i fotografija prirode, arhitekture i drugih motiva. Paralelno sa razvijanjem svog fotografskog stila, Martina je započela i muzičku naobrazbu, prvo svirajući električnu bas-gitaru, taj standardni instrument koji predstavlja ulaznicu za žene u i dalje vrlo muški kontekst popularne muzike, ali je u njenom slučaju ovo bio bas bez pragova i muzika je bila usredsređena na improvizaciju. Sa projektom 3 Seconds of Air je snimila dva albuma krajem prve i početkom druge decenije ovog veka, a Dirk Serries koji je bio jedan od članova ove ekipe se pokazao i kao presudna ličnost u pogledu daljeg razvoja njene karijere. Da ne pominjem života, jer njih dvoje su se i venčali.

Ako vam ime zvuči poznato to je zato što je u pitanju čovek koji je godinama radio – i gradio reputaciju među ljubiteljima avangardne muzike – pod pseudonimom vidnaObmana, radeći u domenu na međi industrijske i elektroakustične muzike. Serries je po penzionisanju ovog svog projekta napravio i nekoliko koraka u smeru slobodne improvizacije i svoje aktivnosti u ovom domenu muzike krunisao osnivanjem etikete A New Wave of Jazz za koju sam kaže da nije u pitanju nužno potraga za ZVUKOM džeza koliko za njegovom filozofijom koja se može ovaplotiti u razmim formama. Verhoevenova je snimila masu albuma u raznim postavama za ovog izdavača, evoluirajući svoj muzički jezik u smeru džeza prvo prelaskom na kontrabas a onda i na klavir. Serries je ove godine bio kurator jednog dela programa na festivalu Roadburn – nakon što je na njemu nastupao u raznim formacijama tokom proteklih godina – i nastup Martininog kvinteta je bio postavljen kao veliko finale ovog dela programa.

Ne bez razloga, kao što ćete čuti slušajući ovaj album. Martina je za ovu posebnu priliku okupila izuzetno jaku postavu, a koju predvodi izvrsni portugalski kontrabasista Gonçalo Almeida, čovek čiji sam sastav Ritual Habitual već jako nahvalio prošle godine. Holanđanin Onno Govaert svira opasne bubnjeve, sam Dirk Serries je na gitari a postavu zaokružuje londonski saksofonista Colin Webster, jedan veoma zaposleni free jazz/ free improv muzičar sa već vrlo solidnim diskografskim tragom iza sebe na pedigriranim etiketama kao što su Serriesov A new Wave of Jazz ali i Raw Tonk i gerilcima kao što je recimo Armageddon Nova. Naravno Serriesov uticaj i duh je ono što je celu ovu ekipu okupilo u jedan, jelte, organizam, ali kad svirka krene, jasno je da niko ovde nema nameru da se sklanja ispred iskusnog avangardiste i da je lider ove ekipe pijanistkinja. No, kako je ovo hardcore free jazz tako i liderka ima pored sebe četiri vrlo raspoložena muzičara da sa njima razmenjuje udarce i ogleda se ne u tome ko je jači već ko može onog drugog jače da inspiriše.

Kao što je i običaj, pogotovo u evropskoj free improvizaciji/ free jazzu, ovaj nastup ima dva dugačka seta i kraći bis i sve je usredsređeno na muziku. Ovde nema priče, objašnjavanja, konceptualizacija. Muzičari se izražavaju isključivo svirkom a oduševljeni povici iz gledališta u trenucima nešto tišeg izvođenja potvrđuju ispravnost ovakvog pristupa. Martina Verhoeven Quintet, da odmah razjasnimo, ne svira potpuno apstraktno i mada je muzika najvećim svojim delom atonalna, bučna i, pa, tehnički gledano agresivna, ovo je takođe i najvećim svojim delom free jazz a ne sasvim neidiomatska improvizacija. Sam Serries je u svom evoluiranju iz „zvučnog umetnika“ u „muzičara“ najveći delom bio inspirisan muzikom i filozofijom Dereka Baileyja, britanskog patrijarha slobodne, neidiomatske improv muzike i u njegovom stilu sviranja gitare se svakako čuje mnogo Baileyja sa tretmanom instrumenta kao da je pronađen u šumi i sada proveravate šta sve ova čudna sprava može da uradi, ali kvintet ima vrlo opipljiv, vrlo snažan gruv, iako u neprebrojivom ritmu i, pogotovo uz način na koji Verhoevenova svira klavir, ovo je zvuk džeza, atonalnog, oslobođenog većine harmonskih pravila, ali svakako džeza.

Verhoevenova  je vrlo talentovana muzičarka jer je njena svirka na klaviru naglašeno zrela sa vrlo dobrom osećajem za to kada treba da predvodi i gura ostatak orkestra prema sve jačim i moćnijim krešendima, a kada da se povuče u pratnju i napravi prostora za druge. Almeida nema nikakvu dilemu oko SVOJE uloge i ovde je kontrabas ne tek uzemljenje koje drži ostale muzičare da ne odlete potpuno iz svog žanra, već ekstremno mišićavo, moćno prisustvo u sredini miksa koje daje muzici kinetičnost i težinu. Govaert je brz, dinamičan bubnjar lake ruke koji dobro razume kada treba navaliti snažno a kada voziti prozračni free-swing i on i Verhoevenova daju muzici najveći deo njene natprirodne brzine. Webster je, ispostaviće se, najjača spona sa jazz tradicijom sa svojim izuzetno lepim pristupom temama i njihovom razvoju. Volim saksofonistu koji nema problem da iza njega bukvalno urla četvoro muzičara kao istrčalih iz samog predvorja pakla, skroz u atonalnom, poliritmičkom haosu a da je na njemu da celoj toj urnebesnoj amorfnosti podari glas. Webster ne smara nekakvim filozofskim izvlačenjem meditativnih tonova kakva neretko čujemo kod saksofonista koji nemaju pojma gde da se uključe u muziku koja se ispod njih lomi i mrvi, već vrlo prirodno ulazi sa hardbop temama i solažama i daje muzici jasan smer i orijentaciju.

Priznajem da sam na momente bio sumanuto impresioniran, jer Martina Verhoeven Quintet zvuči kao da slušate neku postavu Cecila Taylora – a što je za mene najjači kompliment koji mogu da dam – i jedina je razlika u tome da ovaj kvitet ne svira svom snagom sve vreme već ima i apstraktnije momente koji perefektno balansiraju agresivnu prirodu ove muzike sa lepim radom sa teksturama i dronovima ali i finom neidiomatskom improvizacijom koja se dalje besprekorno pretapa u novi free jazz juriš. Time Martina Verhoeven Quintet izvrsno sažima istorijat i filozofiju jednog partikularnog krila avangardne muzike a Serries sve na kraju zaokružuje veoma dobrim miksom i masterom koji sa mnogo razumevanja prenose energiju ali i višeslojnost ove muzike. Ako volite free jazz, ako baš baš volite muziku koja je konfrontativna i agresivna a istovremeno prijateljska i želi da je čujete i razumete, Driven je perfektan album da se sa njim ogledate:

https://dirkserries.bandcamp.com/album/driven-live-at-roadburn-festival-2022

[Meho Krljic]

Pre nekoliko dana je omiljeni čikaški izdavač International Anthem izdao album Toma Skinnera naslovljen Voices of Bishara i time mi neizmerno ulepšao jutarnji odlazak na posao. Sa jedne strane neobavezan, ekonomičan i prijatan, ovo je sa druge strane i album koji impresionira svojom raznolikošću i ozbiljnošću u kompoziciji, kao i nekim zaista upečatljivim izvedbama. Tom Skinner možda snima solo albume retko  – njegov solo debi, pod imenom Helly Skinny je izašao još 2012. godine, a nastavak, Watermelon Sun 2017. – ali očigledno je da to ne radi tek tako i da ima dobar razlog, jaku priču i koncepciju kada uđe u studio.

Skinner je inače bubnjar po vokaciji i najveći broj normalnog sveta ga zna kao bubnjara sastava The Smile gde svira rame uz rame sa članovima Radiohead, Thomom Yorkeom i Jonnyjem Greenwoodom. The Smile je zapravo vrlo recentan fenomen, nastao usred COVID ere, 2020. godine i ovo je Skinneru verovatno dobro poslužilo da pokrpi ekonomske rupe koje su nastale sa pandemijskim zatvaranjima, tokom kojih nije mogao da se mnogo bavi svojim ezoteričnijim, avangardnijim ili naprosto manje mejnstrim projektima (Kano, Wildflower). Prošle godine sam pisao o odličnom albumu Sons of Kemet, Black to the Future na kome je Skinner svirao kao jedan od dvojice perkusionista u potentnoj kombinaciji džeza, afrokaripske muzike, recitacije i avangarde. Skinner, jedan od originalnih članova Sons of Kemet, ima višedecenisku karijeru saradnje sa veoma različitim umetnicima, pa njegov sajt navodi, recimo, Grace Jones, Floating Points ili Grahama Coxona, ali što se mene tiče, vredi istaći i saradnje sa Matthewom Hebertom, kao i nastupanje sa Mulatuom Astatkeo,m te saradnju sa trombonistom Peterom Zummom (koji je svirao na drugom Hello Skinny albumu). Skinner je ove godine već izbacio jedan album sa The Smile, ali je Voices of Bishara „ono pravo“ jer je ovde Skinner bio autor (gotovo) sve muzike, odabrao muzičare koji će sa njim svirati i, naravno, muziku zasnovao na vrlo ličnim opsesijama.

Konkretno, Skinner kaže da je tokom izolacije u najžešćoj fazi COVID pandemije sedeo kod kuće i opsesivno vrteo („ultra retki“, navodi International Anthem) album violončeliste Abdula Waduda iz 1978. godine, By Myself.* Wadud je ovaj album napisao sam, odsvirao sam (mada neki momenti zvuče kao da po violončelu trči bar dvoje-troje male dece i nekoliko mačaka) i izdao sam, za sopstvenu etiketu Bisharra.
*Naravno, ako niste gadljivi na JuTjub i ne smatrate da je samo originalna vinilna kopija jedini i isključivi način da se ova klasična ploča sluša, onda taj album nije tako težak za nalaženje.

Sad, Bisharra ili, u uobičajenijoj transkripciji na latinicu, Bishara, je arapsko ime koje najavljuje dobre vesti i može se prevesti i kao „vesnik dobrih vesti“, pa je jasno kako i zašto je Skinneru u situaciji koja je mnogim muzičarima trigerovala depresivne epizode, bilo potrebno nešto da mu podstakne optimizam i veru u, u tom trenutku se činilo neizvesnu budućnost. I dok je sve ovo još uvek bilo na razini razmišljanja i emocija, album Voices of Bishara je nastao na sledećem koraku, podstaknut zanimljivim programom improvizacije. Naime, londonski klub Brilliant Corners organizovao je seriju sesija naslovljenih Played Twice na kojima bi prvo bio puštan neki klasični džez album, da bi zatim grupa muzičara na licu mesta improvizovala „odgovor“ na taj album. Skinner je sa još četiri saradnika odslušao album Tonyja Williamsa za Blue Note, Life Time, iz 1964. godine a zatim ga je svirka koju su odmah potom priredili toliko nadahnula da je seo i napisao čitav album nove muzike. Ekipa je zatim ušla u studio i zajednički odsvirala Skinnerov materijal a on je onda odneo snimke kući i mesecima rigorozno editovao muziku, bežeći od ikakve primisli da treba da se sačuva čistota snimljene izvedbe, tražeći interesantne skrivene teme i forme. Voices of Bishara je, dakle, jedan od onih džez albuma koji su se ovaplotili kroz tri evolutivne faze – pisanje, izvedbu i editovanje – priznajući studio (ili u ovom slučaju kompjuter) za ključni element kreativnog procesa, ne samo alatku da se već gotova muzika zabeleži.

Skinnerovi saradnici na ovoj ploči su neki muzičari od ugleda i neki muzičari na počecima svoje svetle karijere. Violončelista – pošto je violončelo na ovom albumu moralo da se čuje – Kareem Dayes je bliži ovom drugom, sa grupom United Vibrations sa kojom svira već više od decenije i još ponekim kolaboracijama. Kontrabasista Tom Herbert je, pak, veliko ime, predavač na londonskom BIMM Institutu, član raznoraznih postava, npr. London Contemporary Orchestra i Acoustic Ladyland, ali i kolaborator sa sasvim mejnstrim imenima kao što su Adele (i to u temi za film Skyfall), Beck ili Roots Manuva, Cibo Matto i Yoko Ono. Nubya Nyasha Garcia je ovde svirala tenor saksofon i flautu a radi se o ekstenzivno nagrađivanoj mladoj džez muzičarki koja kroz svoju dosadašnju karijeru ima i eksperimentisanje sa elektronikom ali i sviranje afro-džeza u sastavu Maisha. Takođe na tenor saksofonu i na bas klarinetu je londonski muzičar Shabaka Hutchings, osnivač Sons of Kemet i čovek o kome sam već pisao prošle godine, jedan svestran muzičar vrlo zainteresovan za spajanje različitih muzičkih tradicija ali i žanrova.

Uz ovako jak tim u studiju, sasvim bi bilo u redu očekivati album svečane atmosfere i velike konceptualne težine koji možda ne bi na kraju krajeva ZVUČAO naročito snažno, ali ovde se Skinnerovo editovanje pokazalo kao dobar kreativni izbor. Voices of Bishara je vitak i ekonomičan album jedva duži od pola sata, sa mnogo klasičnog avangardnog džeza u svom zvuku, ali i sa ljupkim interesovanjem da se odmakne od pukog omažiranja klasike i istraži neke nove teritorije.

Album otvara Dayesovo violončelo na pesmi Bishara i ovo je verovatno najklasičnije „džez“ kompozicija na celom albumu, sa ekstatičnim dozivima i odzivima saksofona, obrednim, mantričnim temama na violončelu, pa onda na kraju i klasičnim free jazz freakoutom u kome Hutchingsov napukli tenor saksofon vrišti i pleše preko Skinnerovog slobodnog ritma.

No, već naredna, Red 2, formatirana kao slobodno asocirana verzija kompozicije Two Pieces Of One: Red Tonyja Williamsa je sanjivi, impresionistički komad halucinacije sa graciznom Garcijinom flautom i Skinnerom koji ovde najavljuje kako ovo zapravo nije BAŠ bubnjarski album, ali da će na njemu bubnjar naći savršena rešenja za pesme koje zapravo ne žele da imaju prebrojiv ritam i u kojima će violončelo često diktirati glavni tok radnje.

The Journey je, nasuprot tome, zasnovan na vrlo naglašenom ritmičkom gruvu i Herbertovom poigravanju sa bliskoistočnim harmonijama i ovo je pet minuta plesnog ugođaja sa saksofonistima i čelistom koji pletu hipnotičke paučine preko saplićućeg šafla.

The Day After Tomorrow opet počinje violončelom i nežnim dozivanje sa duvačima i ovo je vrlo slobodan a melodičan komad u kome ritma nema iako Skinner svira mnogo i smisleno ispod slojeva duvača i gudača, kreirajući savršenu avangardnu smešu nemogućih koncepata.

Voices (of the Past), ponovo ide u drugu stranu, forsirajući ritmički gruv i pointilističke, minimalne tonalne signale koji zvuče maltene kao mašinerija koja kratkim oglašavanjem u pravilnim razmacima uverava svoje operatere da sve funkcioniše unutar specifkacija. Ovaj mehanicistički gruv zvuči odlično i Skinner pušta samo najminimalnije potrebne fraze da uđu u miks, provlačeći ih i kroz efekte koji im dodaju sloj apstrakcije što fino sugeriše spoj organskog i mašinskog, nikada ne odlazeći predaleko od „pravog“ džeza ali mu napinjući karoseriju do pucanja.

Konačno, Quiet as it's Kept zatvara album kombinujući sve pristupe koje smo do tada čuli, i ritam, i apstrakciju, i efekte, i čistu, punokrvnu svirku (Hutchings sa sjajnim soliranjem na bas klarinetu i Skinner u raspoloženom free, ali disciplinovanom modusu) i dron i zanos.

Voices of Bishara je tako nenametljiva a izuzetno impresivna ploča zanimljivih eksperimenata i avangardnih tendencija, ali sa za uho prijatnim zvukom i svečanom ali ne pretencioznom atmosferom. Jedina moja zamerka ide na vrlo glasan mastering koji muziku – inače spakovanu u prozračan miks – lišava malo dinamike i zaklanja neke njene suptilne detalje. Ali to samo znači da ćete album morati da slušate više puta kako biste pohvatali sve njegove tajne:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/voices-of-bishara

[Meho Krljic]

Danas ćemo se za porciju džeza baciti na potpuno drugi kraj sveta, sve do Australije. A i malo bi mogli da odmorimo od surove avangarde koju smo forsirali poslednjih nekoliko Nedelja i poslušamo jedan album prijatnog hardbop zvuka koji kao da je ispao iz nekih boljih, nevinijih, jednostavnijih vremena. Dame i gospodo danas je na programu Aaron Blakey: Obihiro. 

Obihiro je gradu japanskoj prefekturi Hokaido, ali album o kome pričamo snimljen je u Sidneju u Australiji još leta prošle godine od strane kvinteta/ seksteta  koji predvodi sidnejski pijanista Aaron Blakey. Obihiro je treći album koji Blakey potpisuje kao lider i moram da priznam da se, s obzirom na kvalitet i ekspertizu koje on pokazuje na ovoj ploči, zapravo o ovom čoveku jako malo priča i zna. Blakey je originalno sa Novog Zelanda, a profesionalno, kaže njegova biografija, svira od 2006. godine. Prvo je studirao na lokalnom Oklendskom univerzitetu da bi se zatim preselio u Japan gde mu je mentor bio Yuki Arimasa, a na kraju je 2011. godine prešao u Australiju i diplomirao na Sidnejskom muzičkom konzervatorijumu. U Japanu je proveo četiri godine i svirao sa lokalnim džez muzičarima uključujući u poznatom restoranu u hotelu Park Hajat u Šinđukuu koji je, sećate se, bio prikazan u filmu Izgubljeni u prevodu.

Od tada  Blakey svira u Sidneju u različitim klubovima i piše sopstvenu muziku. Osnovna postava mu je kvartet ali jedan od albuma izdatih ove godine ima i program improvizacija urađenih solo tokom drugog australijskog pandemijskog zatvaranja prošle godine i ova svedena, melanholična kolekcija kontemplativnih pesama je u priličnom kontrastu sa muzikom na albumu Obihiro koji je snimljen svega nekoliko nedelja ranije kada je delovalo da je situacija sa zarazom povoljnija. Ovde treba možda ukazati i da su tri kompozicijeveć snimljene u kvartet rasporedu još 2019. godine za EP The Grump, gde je umesto tenor saksofona u postavi bila truba.

Na albumu Obihiro sva četiri muzičara su ponovo prisiutna a trubača zamenjuje tenorista Michael Avgenicos, kolega sa Sidnejskog konzervatorijuma i vrlo aktivni lokalni muzičar (između ostalog sa bendom u kome trubu svira i njegov brat Thomas, ali i naš pijanista Novak Manojlović), a ostatak postave nije bio zastupljen na dosadašnjim izdanjima i predatavlja novu formu Blakeyjevog ansambla. Andrew Crago svira alt saksofon – i, sudeći po njegovom instagramu ne radi ništa drugo osim saksofona i teretane. U pitanju je momak koji svira od sedme godine (saksofon od devete) i diplomirao je na Univerzitetu Adelaide a član je Orkestra kraljveske mornarice Australije. Kontrabasista Tom Botting je Blakeyjev zemljak sa Novog Zelanda i kolega sa oklendskog univerziteta koji se i sam doselio u Sidnej 2011. godine i ima plodnu karijeru na tamošnjoj džez sceni ali i doktorat iz džeza sa Sidnejskog konzervatorijuma. Konačno, bubnjeve svira Tim Firth, prekaljeni profesionalac sa diplomama sa Sidnejskog konzervatrorijuma i Univerziteta u Novom Južnom Velsu, te katalogom od pedesetak albuma iza sebe (uključujući u drugim žanrovima sem džeza) i turnejama po Australiji, Aziji i Evropi. Konačno, Peter Koopman je gitarista sa dosta pedigrea na sidnejskoj džez sceni i ovde se pojavljuje na četiri od devet kompozicija savršeno se uklapajući u bop osnovu ali i dajući muzici malo moderniji šmek.

Pričamo dakle o vrlo učenoj ekipi koja konstantno svira i piše muziku i ovaj koloplet Blakeyjevih kompozicija izveden je sa vrhunskim umećem i razumevanjem forme.

Ta je forma, rekosmo, hardbop i Blakey je na ovom albumu napravio neku vrstu besprekorne posvete njujorškom zvuku iz druge polovine pedesetih i ranih šezdesetih sa odjecima onog što su u ono vreme radili Horace Silver ili Charles Mingus, naravno Art Blakey, ali i više „cool“ autori poput Milesa Davisa ili Sonnyja Clarka. Obihiro je, utoliko, i na neki način staromodan album ali bez nekakvog otužnog utapanja u nostalgiji. Muzičari ovo sviraju vrlo prirodno, vrlo izražajno i, reklo bi se, sebe kompletno pronalaze u ovakvom zvuku, ne nudeći laboratorijsku rekonstrukciju jedne prošle ere već, naprosto, njenu prirodnu ekstenziju, sa estetikom i senzibilitetom koji im dolaze bez razmišljanja i glume.

To dosta pomaže jer Obihiro zaista nije avanturistička ploča i ona ne traži način da se klasični izraz ikako dekonstruiše ili „postmodernizuje“. Obihiro nema izlete u avangardu i zbog toga je ovu ploču lako preporučiti i normalnim ljudima koji se mršte kada krenu harmonski eksperimenti a pogotovo ako se svira bučno – ovo je album koji nikada ne želi da se ne osećate prijatno i mada bi, što se mene tiče ta njegova konzervativnost možda bila problem na papiru, u praksi je u pitanju zaista lep, vrlo jasno postavljen muzički program kvalitetnih tema i ugodnih improvizacija.

Jedini prikaz albuma na Bandcampu ističe da su saksofonisti „zveri“ i to je istina ali ni ovo ne treba shvatati u nekom hiperekspresionističkom smislu, oni sviraju izvanredno ali mahom u harmoniji i bez probijanja dinamičkih granica. Album je u dobroj meri i postavljen na temama koje nose saksofoni pa tako i prva pesma, Obihiro, sa svojih sedam i po minuta počiva na ovakvoj ideji, sa relaksiranim hardbop ritmom i finim saksofonskim solažama koje slede nakon isticanja teme. Naravno, i pijanista ima priliku da solira do kraja kompozicije a slušalac prirodno usmeren ka slušanju bubnjeva, poput mene, primetiće kako Firth ima bogat program, savršenu tehniku ali i ukus u stalnom variranju ritma a da ne remeti ostale muzičare. Lepo razigravanje teme između klavira i saksofona na kraju je vrlo prijatan način da se zaključi prva kompozicija.

Haruka, koja sledi, daje samom Blakeyju više prostora za soliranje, ovo je spora, sanjiva balada sa vrlo lepom duvačkom temom a njegovo soliranje u prvoj polovini kompozicije je raznovrsno i ugodno da bi pesma malo kasnije dobila na dinamici sa ponovnim uključivanjem duvača.

The Grump je vrlo dobar hardbop komad sa izuzetnim Cragovim modalnim soliranjem nakon koga Avgenicos i Blakey i sami moraju da prikažu malo akrobacija kako bi pesma održala zalet i ovo sjajno zvuči do samog kraja sa Bottlingovim rutiniranim walkingom i odličnim Firthovim swingom. Blakey stiže da ubaci i malo honkytonk harmonija, šarmantno asocirajući na svoju barsku karijeru.
               
Taupō Bay je najkraći, najsporiji komad na ploči, nežna meditacija na kojoj ćemo prvi put čuti Koopmanovu gitaru i njegov i Blakeyjev dijalog muzici daje i malčice ’70s šmeka.

Koopman je tu i na narednoj, Little Person, ali samo da solira, dok su teme nošene prevashodno saksofonima. Ovo je takođe nešto više ’70s intonirana pesma, sa modernijim gruvom i najduži je komad na ploči sa vrlo raskošnom Blakeyjeom svirkom koja na momente dolazi i u orbitu džeretovske ekspresije.

The Crusher je povratak klasičnom hardbopu, brza, žestoka kompozicija sa puno nota, odličnim smenjivanjem saksofonista na solažama i razigranim ritmičarima. Ko voli brzinu, vraćaće se ovoj pesmi više puta da pohvata sve što svaki od muzičara radi.

Vaples opet donosi nešto moderniji gruv i atmosferu, ovog puta bez gitare, dok je Surely Not konačno kombinovanje hardbop klasike i gitarskog soliranja i Koopman ima ispred sbee izazov da posle saksofonskog vatrometa slušaoca malo umiri toplim tonovma i pažljivim improvizovanjem preko Blakeyjeve pratnje. Konačno, poslednja, Ebisu kao da samo malo pomeri težište ka free jazz izrazu sa slobodnijim gruvom i pustolovnijim saksofonima, posebno Cragovim altom. Nije ovo iskorak u avangardu i čuje se koliko je sve pažljivo aranžirano i uvežbano, ali kompozicija je sama za sebe avanturističkije napisana i beži iz dominantnog formata na ploči gde Firth na kraju praktično solira ispod ostatka ansambla koji svira temu.

Obihiro je, ne treba ni ovo prevideti, izuzetno lepo produciran album, sa toplim, dinamičnim masteringom i lepim miksom koji ne emulira ’60s ograničenja ali forsira prirodnost. Ovo jako doprinosi prijatnosti kod slušanja i, na kraju, iako se može argumentovati da pričamo o albumu koji većinu vremena ide na sigurno i beži od bilo kakvog propitivanja standardnih rešenja, to sve radi sa jako mnogo autentičnosti i šarma i, ove kišne jesenje Nedelju, uneće, nadam se, dovoljno svetlosti u svačiji život.

https://aaronblakey.bandcamp.com/album/obihiro

[Meho Krljic]

Ove nedelje na meniju imamo free jazz poslasticu pravo iz Italije a što je prava prilika da se upoznamo ne samo sa dvojicom izvrsnih muzičara već i sa etiketom koja u poslednje dve godine radi fantastičan posao na evropskoj avangardnoj sceni. Duo o kome pričamo zove se Kossiga a album Antropocene i  molim da dobro našrafite uši pre nego što ovo pustite pošto postoji ozbiljan rizik da otpadnu već tokom prve pesme.

Antropocene je izdao rimski izdavač Superpang, firma kojom je nemoguće ne biti impresioniran. Christian Di Vito je ovu etiketu osnovao 2020. godine sa namerom da izda neke albume elektronskog projekta EVOL (Roc Jiménez de Cisneros i Stephen Sharp) a nešto više od dve godine kasnije ima preko stočetrdeset izdanja u katalogu. Svakako pomaže to da je u početku ovo zamišljeno kao download-only, Bandcamp operacija, ali veoma je važno primetiti da Superpang nije nekakava amaterska, kućna firma koja izdaje bilo šta što neko od drugara snimi – a kakvih je Bandcamp, naravno, prepun – i da su pored tri albuma EVOL koje danas etiketa ima u katalogu, neki vrlo ugledni likovi iz sveta eksperimentalne, ekstremne ili samo ekscentrične muzike našeg  vremena objavili ponešto za Superpang. Tako u prvih sto izdanja možemo da naletimo na imena kao što su Kevin Drumm, Mats Gustafsson, Norbert Moslang, Francisco Lopez, Zbigniew Karkowski, Ken Ikeda, Keiji Haino, Christian Marclay pa i sam sveotac ekstremne muzike, Masami Akita. Naravno, ovo su samo klasična imena o kojima ste još devedesetih godina čitali u The Wireu i ložili se a Superpang je u ovih sto izdanja objavio i mnogo mlađih muzičara iz raznih delova sveta i dao jedan fantastičan presek aktuelne globalne avangarde. Tih sto izdanja su sva bila karakterisana i identičnim dizajnom „omota“ za koji Di Vito kaže da je funkcionalan i da za donwload izdanja slušalac ionako samo želi da prepozna koji album traži kada skroluje po telefonu pa da nekakav kompleksni, umetnički dizajn nije ni neophodan.

No, posle sto albuma, Superpang je promenio dizajn pa iako većina novih albuma i dalje ima ekstremno minimalističku naslovnu stranu, neka, uključujući najnoviji EVOL imaju i „prave“, nacrtane i dizajnirane omote. Ovo se uklapa i uz činjenicu da je Superpang neka od svojih izdanja objavio i na „fizičkim“ formatima, označavajući tako tranziciju u smeru „prave“ izdavačke kuće. Di Vito kaže da nema neki veliki sistem u tome koje će umetnike odabrati za objavljivanje, da je Superpang u početku bio način da tokom lokdaun perioda i nemogućnosti da se svira uživo, muzičari vide bar nekakav prihod od svoje muzike, a da je katalog izgradio na osnovu poznanstava, kontakata i preporuka, tako da je muzika u njemu mahom nešto što se njemu sviđa bez obzira na žanr ili zvuk.

I ovo je važno imati na umu kada slušate album o kome danas pričamo jer iako Superpang većinski objavljuje muziku koja je bazirana na elektronskim ili električnim instrumentima i najveći deo kataloga se ne uklapa u standarde klasične muzičke teorije koja se bavi ritmom, notacijom, harmonijom itd, album kao što je Antropocene, na kome imamo dva VRLO akustična instrumenta koja sviraju nešto što na početku liči na vrlo tradicionalni free jazz, se svejedno veoma uklapa u Superpangov zvuk ali i generalnu estetsku viziju. Ovo je vrlo prodorna, vrlo neposredna muzika koja ne sedi i razmišlja kako sebe da objasni već udara iz mesta i nastavlja da juri napred ozbiljnim tempom daleko nakon što se iznenađeni slušalac našao na podu pitajući se da li se oni to šale.

Kossiga je duo bubnjeva i bariton-saksofona a u kome sviraju dvojica muzičara vezana najpre za projekat Anatrofobia. Ovaj pan-italijanski bend/ orkestar/ kolektiv radi još od devedesetih godina i nije vezan za stalnu postavu muzičara niti, strogo govoreći, za jedan muzički stil. Video sam da po internetu Anatrofobiu označavaju kao muzički blisku Rock in Opposition estetici, a što je fer, ali ovo naravno ne opisuje samu muziku preterano detaljno. Svakako je u pitanju avangardni pristup formi sa nestandardnim korišćenjem standardnih – i nekih egzotičnijih – instrumenata i mnogo eksperimentisanja sa samim zvukom. Uostalom, možete da poslušate pregršt njihovih izdanja na njihovoj Bandcamp stranici.

Andrea Biondello je u ovom bendu svirao bubnjeve od 1992. do 2020. godine (kada je i objavljen poslednji album Anatrofobije) i za skoro tri decenije sa njima snimio sedam albuma i radio turneje po Italiji i Evropi. Sarađivao je i sa muzičarima kao što su Stefano Giust (Margine), Stefano Pastor, Alessio Pisani, Gianni Mimmo, Roberto Sassi, a sve vreme je u njemu, vrlo očigledno, vrebao free jazz bubnjar željan da iskoči na površinu i pokaže šta zna.

Drugi član u Kossiga je saksofonista Alessandro Cartolari (koji je bio i ljubazan da mi da malo biografskih podataka o njima dvojici s obzirom da Superpang nema kapaciteta ni vremena da pravi press materijal za sva svoja izdanja) jedan, to je na ovom mestu korektno reći, titan bariton saksofona, a koji je u Anatrofobiji svirao od 1992. do 2018. godine. Cartolari kaže da je posvećen kombinaciji improvizovane muzike, free jazza i roka u različitim formama, sa Anatrofobijom je snimio šest albuma, svirao iste te turneje po Italiji i Evropi a svirao i sa sličnim ljudima: Stefano Giust (Margine), Stefano Pastor, Alessio Pisani, Gianni Mimmo, Roberto Sassi, ali i sa turinskim haotičnim rok/ metal bendom Turin Horse. Pored Kossige, Cartolari svira i sa eksperimentalnim jazz/ noise sastavom Masche, i sa brutalnim turinskim improvizatorima Extrema Ratio i u oba slučaja njegov bariton-saksofon sparinguje sa ljudskim glasom.

Kossiga nema ni pevanje ni recitovanje pa čak ni vrištanje i jedini momenti u kojima ćete na albumu Antropocene čuti ljudski glas su oni u kojima bubnjar Biondello ispusti oduševljeni uzvik inspirisan nekim posebno uspelim momentom improvizacije dvojice muzičara. Mada, što se mene tiče, mogao je da viče sve vreme jer je Antropocene impresivno fokusirana, efektna ploča.

Ovo zaista počinje kao „čist“ free jazz i prva kompozicija, modulo 11 je onaj klasični sax/ drums duo u kome dva muzičara komuniciraju naizgled telepatski, savršeno uklapajući svoje brze, grčevite iskaze i gestove a onda takođe savršeno odmotavajući i duže teme. Ovaj komad traje svega dva i po minuta ali već se tu čuje da Cartolari nije usredsređen samo na dekonstrukciju saksofona i proširene tehnike već i da mu vrlo prirodno dolazi toplija, melodičnija svirka sa klasičnijim razvojem džez tema. Naravno, zvuk mu je bogat, snažan, jako distorziran a Biondello ispod njega sipa zastrašujuće rafale i baca jake bombe i ovo manje zvuči kao klasični Coltrane/ Ali duo a više kao nekakav italijanski odgovor na neku kombinaciju iz srednje generacije tipa Peter Brotzmann i Shoji Hano.

No, koliko god da je ova prva kompozicija uzbudljiva, a jeste, ostatak albuma smisleno gradi i ekstrapolira na njenoj osnovi, ostajući u free jazz modusu ali bez puritanskih ograničenja. Modulo 5 i sama kreće kao užurban, energičan free jazz ali se čistota forme brzo narušava Cartolarijevim korišćenjem elektronskih efekata – pre svega dileja koji mu omogućava da na neki način svira duete sa samim sobom. Ovo je još izraženije u maničnoj, crtanofilmovskoj modulo 1 koja će do kraja maltene preći u power electronics, pa je onda naredna, modulo 9 pravi trenutak za promenu fokusa i malo odmora od ekstremne svirke. Ipak, i ovo je na svoj način ekstremna kompozicija sa više od 13 minuta trajanja i odlaskom u sasvim drugu stranu – na jelovniku je ovde apstraktna, gotovo ambijentalna svirka bez ritma i sa pažljivim odmeravanjem svakog tona i udarca koji se spušta u miks. Cartoleri i Biondello ovaj komad grade sporo, metodično i veoma uspelo, dajući mu čvrstu formu i mnogo odlične teksture do kraja.

Modulo 3 koja sledi je ponovo brza, energična improvizacija sa Cartolerijem koji ponovo svira lepe, zarazne teme, modulo 7 je distorzirana, možda i besna a modulo 15 koja album zatvara je ponovo duža, apstraktnija, meditativnija kompozicija.

Cartoleri i Biondello imaju osvežavajuće neposredan pristup improvizaciji i ne zamaraju se razmišljanjem da li nešto jeste ili nije džez, da li su dovoljno dugo svirali, ili su nam dali samo skicu, da li su neke kompozicije preduge ili pretihe i treba li ih nekako „označiti“ kao free jazz koji se samo malo zamislio. Svežina ovog albuma je upravo u njegovoj spontanosti i briljantnom načinu na koji dvojica muzičara što jedan sa drugim sviraju već trideset godina komuniciraju brzinom koja prevazilazi racionalnu misao i oslanja se na čistu intuiciju sagrađenu kroz tolike decenije zajedničkog iskustva. Utoliko, ovo je fantastičan materijal koji sam sa apetitom nakon kupovine prelsušao mnogo puta a kako bend trenutno traži način da zasvira i po našim teritorijama, nadam se da ćemo Kossigu u neko dogledno vreme moći da gledamo i uživo. Slušajte:

https://superpang.bandcamp.com/album/antropocene

[Meho Krljic]

Danas ćemo skoknuti do Njujorka jer saksofonista Avram Fefer ima novi album. Juba Lee je snimio kvartet u jakom sastavu:  Avram Fefer, Marc Ribot, Eric Revis, Chad Taylor i ovo je ista postava koja je snimila pre-COVID album Testament, jednu impresivnu kombinaciju njujorškog Downtown jazza sa afričkim uticajima. Juba Lee je jednako snažan, impresivan album, inspirisan između ostalog i nekim veoma tužnim događajima koji su se u međuvremenu desili, ali i dalje pun energije i optimizma.

Avram Fefer je jedan od onih njujorških jevrejskih džez-majstora koji perfektno spajaju staro i novo, ali i klasičniji džez sa muzikom onog što i dan-danas zovemo trećim svetom. Fefer je aktivan od ranih devedesetih i imao je u svojoj karijeri prilike da sarađuje sa nekim ozbiljnim veličinama njujorške scene, počev od Archieja Sheppa ili Sunnyja Murrayja, ali i sa The Last Poets, Grahamom Haynesom, pa onda i sa orkestrima kao što su Mingus Big Band, Burnt Sugar Arkestra, Butch Morris Orchestra... Feferov otac je, naglašavaju neke njegove biografije, bio rođen u logoru u Sibiru a Fefer je, rođen u SAD odrastao na obe obale a onda pohađao Harvard, Berkli i Konzervatorijum Nova Engleska. U Parizu je proveo nekoliko godina i tamo svirao sa pomenutim Sheppom, Murrayjem i sa još mnogo muzičara koji su tu došli iz SAD, ali onda i sa senegalskim, kamerunskim, malijskim i marokanskim muzičarima koji su u njemu razgoreli želju da se pobliže uputi u muziku zapadne Afrike i arapskog nasleđa. Neko vreme je svirao i u Acid Jazz sastavu Beigels Daisy Toast koji je u Francuskoj bio prilično popularan.

Negde od početka ovog stoleća Fefer – ponovo u SAD – počinje da redovno radi i snima kao lider pa je od 2011. godine naovamo izbacio 14 albuma a naporedo je snimao i sa raznim bendovima i muzičarima kao što su Adam Lane, Adam Rudolph, Amiri Baraka...

Naravno, kvartet na ovom albumu je sastavljen od vrlo uglednih imena. Kontrabasista Eric Revis je poznat po saradnji sa Branfordom Marsalisom, Orrinom Evansom ili Russellom Gunnom, pogotovo sa Betty Carter, a odradio je smene i sa kremom avangarde (Peter Brotzmann, Ken Vandermark, McCoy Tyner, Andrew Cyrille...) i usput pokupio i jednu Grammy nagradu. Revis je i cenjen lider i u toj ulozi snimio je osam albuma – neke od njih za Clean Feed – a sa Feferom snima od početka veka.

Bubnjar Chad Taylor je, naravno, najpoznatiji po svojoj umešanost sa Chicago Underground kolektivom i saradnjama sa Robom Mazurekom i Jeffom Parkerom, ali i on snima dosta i u ulozi lidera, a sarađivao je i sa Fredom Andersonom, Davidom Lordom, i naravno Marcom Ribotom sa kojim je snimio tri albuma, i nastupao u Beogradu pre nekih jedanaest godina sa kolopletom Aylerovih i Coltraneovih kompozicija.

Ribot je verovatno najveća zvezda na ovoj ploči makar na ime karijere koja traje od sedamdesetih godina prošlog veka, saradnji sa veličinama kao što su Tom Waits ili John Zorn te osobenim pečatom koji je ovaj veliki gitarista ostavio i u jazz i u rock muzici, improvizaciji i no waveu ali i u kubanskoj muzici u dijaspori. O Ribotu sam već pisao, više puta, pa nema neke svrhe da sad kao objašnjavam ko je on i koliko je važan za istoriju savremene muzike...

Avram Fefer piše da je prethodni album za njega bio neka vrsta otkrovenja jer je dodavanje Marca Ribota u trio koji je lepo funkcionisao pre toga doneo potpuno novu dimenziju zvuku. Planirano je da se tu drže i razni koncerti ali je naravno pandemija ubacila klip u TE točkove. Pripreme za naredni album počele su krajem prošle godine ali je onda smrt Grega Tatea, bliskog prijatelja i vrlo važne osobe u pogledu kreativnog procesa koji je do tada koristio dovela Fefera do toga da se preispituje da li uopšte treba da nastavi sa muzičkim radom. Ipak, kaže da je, držeći Gregovu sliku iznad klavira seo da piše pesme i da je sve vreme čujući njegov glas u uhu na kraju izronio zdraviji i sa dvanaest kompozicija od kojih se devet može čuti na ovoj ploči.

I ima tu šta da se čuje. Fefer i kolege njujorški džez sviraju vrlo prirodno, vrlo spontano, ali ovo je album čija su spontanost i prirodnost spojeni sa veoma promišljenim konceptom. Feferova velika prednost je to sada već ogromno iskustvo koje iza sebe ima i koje mu dopušta da muziku zasnovanu na određenim programiranim vrednostima pravi lako, prirodno, kao da ona nastaje ama baš u tom trenutku, a gde se konceptualizacije čuju u srži ali nisu nikada uspele da preuzmu svu formu pesama i pretvore ih u puke zvučne eseje.

Showtime koja album otvara je, tako, apsolutno idealan otvarač – i nije bez razloga tako naslovljena – jer je ovo energičan, snažan bop komad sa Feferom koji vozi kvartet jednom mingusovskom temom i ostavlja ritmičarima i Ribotu da je ukrašavaju i razrađuju iza njegovih leđa. Fefer je, naravno, veoma dobar saksofonista, sa lepim legato tonom i taman toliko distorzije da svirci doda karakter a da ne odluta od tradicije a Ribot na ovoj kompoziciji igra ulogu pijaniste i podseća zašto ga smatraju jednim od najboljih sideman muzičara koji su ikada radili u Njujorku.

Već druga, Bedouin Dream seli nas na sever Afrike i mada se ovaj kvartet neće nikada pretvarati da dolazi direktno iz pustinje, njihova kombinacija džeza i pustinjskog bluza je veoma lepa. Taylor ovde svira „etnički“ ali bez glume, Revis obezbeđuje pokretački gruv a Ribot i Fefer imaju dijalog u kome Fefer ponovo demonstrira taj savršeni balans između meke legato svirke i distorziranog, nestašnog preduvavanja.

Sky Lake je i sama zasnovana na gruvu mada je ovo bliže prepozatljivim njujorškim jazz radovima kakve vole downtown muzičari, sa Ribotom koji će ovde solirati u bluz-rok maniru i odličnim Taylorovim variranjem ritma preko kao hridina stamenog Revisa.

Naslovna kompozicija će otići u free jazz smeru, kao što smo svi bili svesni da u jednom momentu mora biti i ovo je dobrodošla diverzija, sa vrlo užurbanom, vrlo gustom svirkom a  koja se ne oslanja isključivo – ili čak pretežno – na snagu. Ovo je free jazz u kome muzičari intenzivno slušaju jedni druge i u kome zaista postoji onaj egalitaristički standard da svako treba da jednako doprinese kompoziciji. No, svakako ne treba gubiti iz vida da je ova kompozicija istovremeno zasnovana na jasnoj temi (sa klecmer mirisom) i hardbop pristupu istoj i da će i publika koja se plaši free jazza u njoj naći mnogo toga bliskog.

Brother Ibrahim je još jedan gruv-komad, ovg puta sa malo latinskog šmeka i ovde Fefer daje neke od najzabavnijih solaža sa živim „miksovanjem“ zvuka tako što će se pomerati oko i udaljavati od mikrofona. Za njim sledi smireni, minimalistički Ribot pa onda Taylorov solo – koji ni jednog momenta ne napušta gruv – i čovek mora malo da se divi Revisu koji sve ovo drži na okupu.

Love is in the Air je neka vrsta free jazz balade, sa još malo latin harmonija i nemirnom poliritmijom u svojoj srži i ovo zvuči odlično, dok je Gemini Time bebop sa Ribotom koji ovde zvuči kao da je vremeplovom otišao nekoliko decenija unazad a Fefer ga onda prati u stopu. Revis ovde konačno dobija priliku da solira ali to radi zajedno sa Taylorom i ovo je sjajan momenat komunikacije između dvojice ritmičara.

Say You're Sorry je možda najviše „downtown“ komad na ploči sa slobodnim ritmom, mnogo improvizacije i muzičarima koji kao da idu sopstvenim putanjama kroz kompoziciju, samo da bi se obradivali kada jedni druge slučajno sretnu. Prijatan, dobroćudan haos. Konačno, Sweet Fifteen (for G.T.), posvećena Gregu Tateu je „prava“ balada koju Ribot i Fefer izvode sa puno pijeteta ali i nesputanog optimizma i služi kao idealna tačka na ovaj album.

Juba Lee je lepa vožnja kroz Feferova interesovanja ali i kroz svirku nekih od najboljih muzičara koji operišu u američkom jazzu poslednjih godina pa i decenija. Ovo je nenametljivo eklektično, prijateljski avangardno i mada ima nešto od one downtown hermetičnosti u zvuku, svakako jako prijatno za slušanje. Pa slušajte:

https://avramfefer.bandcamp.com/album/juba-lee

[Meho Krljic]

OK, ove nedelje ćemo definiciju „džeza“ rastegnuti prilično agresivno kako bismo uklopili album u kome sam proteklih dana uživao a danas u njemu možemo da uživamo zajednički, ako bude dobre volje. Nije, naravno, ništa novo ili revolucionarno u tome da slobodnu improvizaciju podrazumevamo kao podvrstu džez muzike ili barem njenu logičnu ekstrapolaciju, a kako na ovom albumu ima i truba i vibrafona, mislim da smo na vrlo bezbednoj teritoriji. Los Amargados: Noche de Los Amargados je zabavan, razbarušen album slobodne, neidiomatske improvizacije koja svoje spone sa džezom nije baš sasvim presekla, a što se, pored instrumentarija koji pominjem – mada na albumu dominiraju električni i elektronski instrumenti – čuje i u korišćenju akustičnih bubnjeva i prisustvu slobodno improvizovanih ali prepoznatljivo „džez“ ritmova. Hoću da kažem da i pored mnogo elektronskog šuštanja i prdkanja Noche de Los Amargados nije ploča apsolutno i programski apstraktne muzike a što je čini na neki način podesnom i za iniciranje nevinih dušica u free improv.

Los Amargados su češki duo koji je za ovu prigodu proširen u šire-evropski kvartet a album je snimljen u studijskim uslovima, tokom dve sesije Januara i Aprila ove godine u gradu Pardubice koji je zajedno sa češkim Ministarstvom kulture i fiansijski pomogao proizvodnju ovog materijala. Večitu istinu da ova vrsta muzike ne bi bila živa bez pomoći država ili makar privatnih fondacija će jedni nastaviti da tumače kao potvrdu dekadencije modernog društva i pervertiranja ideje javnog interesa a drugi kao ipak hvale vrednu praksu u kojoj efermerna, teška za shvatanje ali u krajnjoj liniji za moderno društvo značajna umetnička praksa ipak može da opstaje zahvaljujući razumevanju od strane nekih činovnika na ključnim mestima – no krajnje pitanje svih pitanja ostaje da li vas ta umetnost „radi“. Jer ovaj album je valjda enciklopedijski primer kako ovakve stvari mogu da budu i komunikativne, pa i pitke. Naravno da ćete „običnoj“ osobi, da ne kažem civilu, i dalje morati da podrobno objašnjavate šta je to toliko „umetnički“ u muzici koja ne demonstrira ni (klasičnu) tehniku ni (klasičnu) teoriju i koju, reklo bi se, može da odsvira bukvalno bilo ko kome u ruke date instrument i ovde je uvek vredno setiti se načina na koji je Sun Ra reagovao na razgnevljeni komentar pripadnika francuske publike koji je ustvrdio da bi njegova predpubertetska ćerka mogla da odsvira sve što su Arkestrini muzičari prikazali na koncertu. Sonny je, kaže njegov biograf, John F. Szwed sa odobravanjem klimnuo glavom i potvrdio da bi ona to sigurno mogla da odsvira. Ali, uzvratio je zatim pitanjem, da li bi to ona mogla da napiše?

Los Amargados, naravno, većinu svoje muzike svaraju in situ i ovo nisu notirane „pesme“ ali spontana kompozicija je i dalje kompozicija a Noche de Los Amargados nisu samo jedno jutro ustali i uleteli u studio i bez razmišljanja pohranili sat vremena muzike na harddrajv – ovoje slobodna improvizacija, da, ali slobodna improvizacija koja se temelji na decenijama proizvođenja muzike, slušanja muzike, razmišljanja o muzici, rada sa muzikom.

Petr Vrba je polovina originalnog članstva ovog benda i čovek koji se bavi neidiomatskom improvizacijom već, jelte, decenijama, svirajući trubu i klarinet pored gomile nestandardnih instrumenata. Vrba je uobčajena kombinacija organizatora muzičkih događaja, radijskog didžeja i muzičara koji sarađuje sa eksperimentatorima i improvizatorima sa raznih strana sveta, uključujući ljude kao što su Ryu Hankil, Christof Kurzmann, Thomas Lehn, Ava Mendoza, Seijiro Murayama, Susanna Gartmayer, Ingrid Schmoliner, Michael Zerang... Par godina je proveo i u Indoneziji studirajući Gamelan.

Njegov partner u ovom bendu, George Cremaschi je klasično obrazovani kompozitor sa trideset godina prakse izvođenja i snimanja moderne kompozicije (Cage, Feldman, Xenakis, Penderecki, Oliveros, ali i Mingus i Braxton, dakle, ima tu i džeza) ali i sa velikim improvizatorskim stažom gde je svirao sa vrlo uglednim imenima i iz džez orbite: Marshall Allen, Mats Gustafsson, Paul Lovens, Louis Moholo, Butch Morris, Evan Parker, Rova Quartet, Cecil Taylor, John Tchicai... Cremaschi i Vrba su i suosnivači orkestra Prague Improvisation Orchestra a Cremaschi predaje zvuk na filmu na uglednoj praškoj Akademiji FAMU.

Ostala dva člana Los Amargados su Elia Moretti, Italijan koji trenutno živi i radi u Pragu i bavi se naučnim radom vezanim za savremeni muzički teatar ali i za „ekološku percepciju zvuka“, a ovde je zadužen za razne udaraljke i vibrafon, te Pasi Mäkelä, finski konceptualni umetnik, koreograf i muzičar takođe trenutno u Pragu. Mäkelä bazira dobar deo svog rada na japanskom buto-plesu i nisam bio preterano iznenađen da neke od kompozicija na albumu pokazuju jasne uticaje japanske avangardne muzike.

Noche de Los Amargados je pre svega prilično zabavna ploča. Ovo je kolekcija relativno kratkih kompozicija – najduža ima nešto više od šest minuta, najkraća manje od dva – koje su uglavnom bazirane oko jedne centralne teme ili motiva. Ne nužno „teme“ u smislu prepoznatljive melodije, ali, da, u nekim slučajevima i prepoznatljive melodije. I Vrba i neki od drugih učesnika ovih sesija su sa prošlim projektima ulazili u teritoriju noise muzike, ali Noche de Los Amargados ima bar isto onoliko momenata „čiste“ svirke koliko i momenata pukog teksturiranja. Glavno je da, kako rekoh, kompozicije imaju prepoznatljivu temu i najčešće jedno zvučno središte oko koga se improvizuje i kada se oceni da su iscrpene varijacije i ideje koje ovo jezgro obezbeđuje, one se načelno završavaju, bez forsiranja neke ekspanzivne strukture.

Štaviše, Nos ponemos al día koja album otvara je malo i nekarakteristična jer je u pitanju relativno „spora“, uzdržana kombinacija drona i atonalne improvizacije na trubi. Album nakon nje postaje značajno dinamičniji pa je Con frequencia zasnovana na gitarskim rifovima i free jazz bubnjevima, sa dodacima u vidu analognih sintisajzera a Las montañas y nosotros ima taj „japanski“ šmek sa gitarskim tonom koji čini središte kompozicije, vokalnim improvizacijama bez reči ali sa dosta teatra i puno igre između sitnih udaraljki i elektronike.

Album u sebi sažima prilično širok vokabular avangarde iz različitih era i sa različitih krajeva sveta. Analogne elektronske improvizacije podsećaju na tranvserzalu AMM-Thomas Lehn-MIMEO, kvazitribalne udaraljke na britanska post-punk istraživanja iz orbite 23 Skidoo ili Pigbag, gitare na američki no wave ali i na Japan, pogotovo uz  Mäkeline vokale i ovo je jedna ugodna vožnja kroz različite pristupe slobodnoj improvizaciji koja podseća da je i neidiomatski improv na kraju postao idiom za sebe i da se u njemu mogu pronalaziti jasni citati, uticaji i fuzije postojećih stilova.

No, kako rekosmo, najvažnije pitanje kod ove muzike je da li „radi“. Jer ako ne radi imamo samo zvučni esej ili, još gore, enciklopedijsko nabrajanje. Dinamičnost i žustrina sa kojima Los Amargados sviraju, srećom, znače da je ovo album koji je prijemčiv već na sasvim površnom nivou energičnosti koja, pak, nikada ne prelazi u čistu proizvodnju buke. Kliše je da slobodna improvizacija po svojoj formi u 90% slučajeva počinje šapatom a završava se vriskom, a ovde baš zato prija taj format kratkih kompozicija koje su dinamički ujednačene i ispituju jednu temu, jednu ideju i završavaju se kada se ona iscrpi.

S druge strane, voleo bih i da je ova postava sebi u zadatak stavila sviranje bar dve-tri duže kompozicije koje bi zahtevale dalji rad sa zvukom i temom nakon što su njihove očigledne konsekvence istražene ali ovaj album naprosto nije takav i ovo je serija vinjeta od kojih su neke mogle da budu duže i kompleksnije ali neke jesu savršene takve kakve su – na primer  Muerto de hambre sa svojom kombinacijom kompleksnog ritma i žuboreće elektronike ili Engañando a un ciego koja ima gruv i gotovo da se kvalifikuje za fank pesmu. Vrlo kvalitetan studijski zvuk i miks u mnogome doprinose da se ova muzika sa puno sitnih detalja i nestandardnih zvukova sluša sa apetitom i uživa u njenoj neprekidnoj začudnosti:

https://marecords.bandcamp.com/album/noche-de-los-amargados

[Meho Krljic]

Ove Nedelje ćemo se grejati uz free jazz. James McKain, furiozni saksofonista sa kojim smo već imali jedan urnebesan susret ranije ove godine bio je toliko ljubazan da mi pošalje novi album improvizacija i harmolodičkog free jazza a koji je snimio sa još dva saborca za malu konektikatsku etiketu firstname lastname. Ja sam se naravno oduševljeno bacio u smeru ovog zvuka, pogotovo kada sam video naslov albuma i nazive kompozicija. James Mckain, James Paul Nadien, Caleb Duval: Dancing dolazi i uz kratku ali jasnu eksplikaciju koja kaže: „glupa muzika za glupe ljude/ živela harmolodika/ posvećeno Ornetteu“ i ovo je, uglavnom sve što treba da znate o ovom albumu, mada je zapravo idealno da ga slušate bez ikakvih, čak i ovako skromnih predznanja.

Jer, u idealnom slučaju, slobodna improvizacija treba da vas uhvati nespremnog. Ako, na kraju krajeva, sami muzičari nisu imali pojma šta će svirati tokom narednih pola sata, zašto bi slušalac imao nepoštene prednosti i dolazio do plodova njihovog rada uz unapred pripremljen kontekst? Mnogo slobodne improvizacije u poslednjih šezdesetak godina, bilo u okviru akademske muzike, bilo u okviru jazza, bilo u okviru drugih formi popularn(ij)e muzike, programski je bilo utemeljeno upravo na ideji ispražnjenosti, odsustva konteksta, bekstva od sviračke tehnike ali i bilo koje postojeće teorije, usmereno da bude čista, ničim zaprljana emanacija ljudskog duha u trenutku izvođenja muzike, izdvojena od tradicije, teritorije teorije, istorije, identiteta i imenovanja bilo koje vrste.

No, naravno, čim je više od jednog muzičara počelo da radi slične stvari, kontekst se kreirao sam od sebe. I to ne jedan kontekst – pregršt konteksta. Neki su ljudi „slobodnu muziku“ stvarali temeljeći se na zen-budističkim principima slučajnosti koja je vrednija od autorske namere (notabilno John Cage), neki su svojim muzičarima davali eksplicitna uputstva da je dopušteno da iz svog instrumenta puste bilo kakav zvuk samo u momentima kada im je um potpuno ispražnjen i kada NE misle (Karlheinz Stockhausen), neki su svojim muzičarima davali instrumente koje oni prvi put vide u životu i instruirali ih da je u pitanju „vežba iz neznanja“ (Sun Ra), neki su prosto uzimali ogromnu količinu psihodeličnih droga i udarali u bubnjeve dok im ruke ne poplave (Angus MacLise).

A onda smo imali i neke koji su bili na pramcu džez-avangarde, bili poznati po napuštanju harmonije i akorda, samo da bi kasnije napravili interesantan zaokret i, uz električne instrumente i naklon fanku kreirali jedan sveobuhvatni muzički svetonazor koji je dopustio i melodiju i harmoniju i ritam, ali ni jednom od njih nije dao prednost nad drugima. „Harmolodika“, kako je Ornette Coleman krstio svoju muzičku filozofiju iz sedamdesetih godina prošlog veka je nastala spajanjem reči za harmoniju, melodiju i pokret i predstavljala varljivo nehijerarhijski pristup pravljenju muzike nameran da iz svakog muzičara izvuče njegovu suštinu a zatim tu suštinu sjedini sa suštinama drugih muzičara u jednom slobodnom ali intuitivno, prirodno koordiniranom kolektivnom muzičkom izrazu. Iako su muzičari poput Jamesa Blooda Ulmera ili Jamaaladeena Tacume poznati po tome što su formalno usvojili principe harmolodike u svom stvaralaštvu, fer je reći da je Ornetteov pristup kreiranju slobodne ali strukturirane muzike imao ogromnog uticaja na praktično sav avangardni džez (i fank) koji su došli posle njegovog albuma Dancing in Your Head iz 1977. godine.

James McKain nam je već poznat kao, rekosmo, furiozan, energičan saksofonista kod koga je u prvom redu strast a ne puka snaga i o albumu Blekingegade sam proletos napisao mnogo lepih reči. Za ovu priliku se McKain udružio sa još dvojicom muzičara da bi njih trojica u, kako sami kažu „znojavom, odvratnom magacinu u Filadelfiji“ snimili nekih 37 minuta bučne, slobodne, spektakularno drske muzike.

Bubnjeve je ovde odsvirao James Paul Nadien, perkusionista (+pijanista) i improvizator trenutno nastanjen u Bruklinu. Kaže da je trenutno dobrim delom usredsređen na sviranje solo udaraljki, ali i na saradnju sa nekoliko projekata kao što su Toadal Package, Postmodern Miniatures i Stalwart. Nadien je diplomirao udaraljke na Konzervatorijumu Nova Engleska kao stipendista je fonda porodice Blow a njegove dosadašnje saradnje ubrajaju i neke ugledne muzičare kao što su Anthony Coleman, William Hooker, Joe Morris, Stephen Gauci itd.

Na električnom basu imamo Caleba Duvala, improvizatora koji, sudeći po biografiji na njegovom sajtu veoma mnogo i veoma ozbiljno razmišlja o tome šta je slobodna muzika i kako ona na najbolji način može da ujedini sve različite ideje koje o muzici mogu postojati, ali i sve uticaje muzičara i ljudi koje srećete tokom života i rada. Duval kaže da iako „improvizacija trenutno ima rast popularnosti, istovemeno ima i pad autentičnosti“ i da „muzika postaje isuviše akademska i estetizovana“ te da je njegovo interesovanje kao muzičara sasvim suprotno i da želi da slobodnu muziku vrati radikalizmu iz njene prošlosti. Duval i sam svira sa projektom Stalwart i sarađuje sa gitaristom po imenu Luke Rovinsky a na ovom albumu svira električni bas.

I, pa, Dancing je svakako zvuk tri čoveka koji sviraju zajedno ali od kojih i svaki u isto vreme svira slobodno, nesputano i individualno. Nazivi kompozicija (in, your, head) su dodatno uputstvo za to kako treba slušati ovu muziku ali McKain, Duval i Nadien ni ne pokušavaju da imitiraju zvuk Ornettea Colemana, iz njegove Prime Time ili bilo koje druge faze. McKain je, na kraju krajeva tenor-saksofonista i njegov topli, masivni zvuk ne podseća mnogo na Ornetteove lake alt-melodije. Mada, da bude jasno, nekoliko puta tokom ove tri kompozicije čućete fraze koje eksplicitno asociraju na Ornettea i njegovu radosnu, rasterećenu, praktično zen-bop svirku iz bilo kog perioda njegovog rada. McKainov saksofon je često snažan, distorziran i glasan ali velikim delom njegova svirka na ovom albumu bavi se melodijom i njenim varijacijama sa nešto manjim akcentom na teksturi i ekstremnm tehnikama koje maltene po definiciji vezujemo za tenor saksofoniste u free jazzu.

No, kome je do ekstremizma, za njega je na ovoj ploči zadužen Duval. Iako ćemo čuti i nešto što bi se uz malo dobre volje moglo nazvati i električnim džezom ili fankom u njegovoj svirci, sa brzim preplitanjem po žicama i pregrštima tonova koji iz njih izleću, Duval je, reklo bi se, zainteresovan pre svega za teksturu i stohastičnu buku. Njegova bas-gitara uključena je u nepoznat broj pedala i Duval jedan veliki deo ovog albuma provodi u praktično power electronics modu, puštajući u miks zastrašujuća elektronska urlanja i distorzirane vriske.

Nadien, pak, nudi razuzdanu poliritmiju u prepoznatljivom free jazz ključu i njegova grčevita ritmička pulsiranja muzici daju jak pokretački impuls. Ovo nije „lep“ free jazz koji radi na građenju gruva i gde bi bubnjar postavljao pozadinu za ostale muzičare da preko nje soliraju, već mnogo više znojava, prljava borba u kojoj se svaki od muzičara rve sa nekim svojim demonom i pronalazi neku svoju sreću a najveća sreća je kada se njihove tri sreće susretnu i zaigraju zajedno.

Naravno, priroda ove muzike je da se to neće dešavati baš stalno, pa možda ni većinu vremena ali priroda slušanja ove muzike je upravo u tome da slušalac aktivno učestvuje u procesu i traži spone koje spontano izleću kroz svirku što je jedinstvena, neponovljiva i predstavlja polaroid tri prirode koje su se zatekle u istom prostoru u isto vreme i rešile da se poigraju. Dancing nije album plesne muzike u užem smislu, ali u širem smislu, on će sa vama rado igrati mnogo mnogo puta. Pa uživajte:

https://f14l14.bandcamp.com/album/dancing

[Meho Krljic]

I onda za poslednju Nedelju u ovoj godini možda je sasvim prikladno da se opustimo uz još jedan free jazz freakout. Ionako ćemo narednog vikenda biti potpuno dezorijentisani i baviti se retrospektivom prethodne godine i generalno biti nesposobni za dve konsekutivne misli. A kao idealan uvod u tu dezorijentisanost i nesposobnost poslužiće novi album norveškog ansambla Large Unit pod ilustrativnim nazivom Clusterfuck.

Paal Nilssen-Love je bez neke velike rasprave jedan od najimpresivnjijih, najupečatljivijih, najkreativnijih bubnjara koje sam ikada gledao uživo. Ovaj Norvežanin, rođen 1974. godine u svojoj biografiji uslužno podseća da je praktično odgajen u džez-klubu koji su vodili njegovi roditelji, pa je i prvu sviračku naobrazbu stekao svirajući na ćaletovom bubnju. Nilssen-Love je kasnije išao i u prave škole i dobio i teorijsku podlogu za svoje buduće stvaralaštvo ali je u pitanju ipak pre jedan od onih tradicionalnih frikova koji uče kroz rad. Još kao tinejdžer Nilssen-Love svirao je sa Frodeom Gjerstadom, jednim od ključnih norveških fri-džez avangardista starije generacije, a sa preseljenjem u Oslo sredinom devedesetih krenula je njegova vrlo ozbiljna karijera i saradnje ne samo sa važnim savremenim norveškim već i svetskim muzičarima. Naravno da znamo da je ovaj bubnjar svirao sa praktično svima koji mogu da nam padnu na pamet, ali je interesantno i to da se od kraja devedesetih veoma zainteresovao za solo udaraljke pa i snimio nekoliko albuma u ovakvoj postavi i nastupao sam.

Ipak, naravno, najveći broj ljudi ga poznaje po nekim ključnim bendovima sa kojima je radio. The Thing, smo u beogradu videli 2008. godine i ovo je, ako je verovati mlađem i lucidnijem Mehmetu bio strašan koncert. Nije mi teško da mu poverujem jer su i svi albumi koje je The Thing snimio – u sada svojoj već dvodecenijskoj karijeri – bili provrazredni događaji. Ovaj power trio sa Matsom Gustafssonom i Ingebrigtom Håkerom Flatenom je bio poznat po beskompromisnom, intenzivnom free jazz zvuku i radom kombinovanju tradicionalnog instrumentarija sa (prilično bučnom) elektronikom. Paralelno, Nilssen-Love je bio i član svojevrsne skandinavske jazz supergrupe Atomic koju smo gledali pre deset godina u dvorani Kolarčeve zadužbine i bili, primereno, raspamećeni.

No, Nilssen-Love je Atomic napustio par godina kasnije (zamenio ga je mladi Hans Hulbækmo) u želji da se usredsredi pre svega na rad sa sopstvenim projektom Large Unit.

Large Unit postoje od 2013. godine i zamišljeni su kao veliki bend, ako već ne „big band“ u tradicionalnom džez smislu, i ovde je Paal Nilssen-Love preuzeo na sebe najveći deo komponovanja i aranžiranja muzike. Naravno, kao čovek koji ćitavog života svira free jazz i u ovom projektu je bubnjar akcenat stavio na improvizaciju i slobodu muzičara da operišu unutar parametara koje je on zadao. Začeti na Molde Jazzfestival festivalu u Norveškoj, Large Unit su već u prvih pet godina operisanja obišli više kontinenata uključujući Južnu Ameriku i Afriku i proširili se sa inicijalnih 14 članova na 21 člana na bini.

Naravno, pandemija je usporila rad i ovog projekta, kao i mnogih drugih ali Large Unit je još živ i, čućete na ovom albumu, još uvek zdrav. Clusterfuck nije „lepo“ ime za album, ali ovo nije mutzika sastavljena isključivo od nasilja i resantimana, naprotiv, rekao bih nakon preslušavanja albuma da imamo posla sa svojevrsnim obredom očišćenja koji treba da tamne godine globalne zaraze na neki način konačno protera u istoriju i spremi čovečanstvo, ili bar onaj njegov mali deo koji se loži na free jazz, grafičku notaciju i neidiomatsku improvizaciju, za novo doba.

Clusterfuck je snimljen u studiju, dakle, ovo nije živi snimak kakvi su najčešći za ovakve projekte. Štaviše, ovo je decidno „neživi“ snimak jer je srž benda snimila glavni deo muzike tokom tri dana Septembra prošle godine a zatim su harfistkinja Lotte Krüger i elektroničar Tommi Keränen svoje kontribucije nasnimili u odvojenim sesijama u Oslu i Helsinkiju, zamagljujući tako granicu između „čiste“ improvizacije i organske zajedničke izvedbe i klasičnijeg „studijskog“ rada. No, rezultat je u zvučnom smislu da je ovo izuzetno kvalitetan snimak u kome ansambl od čak petnaest muzičara zvuči vrlo dobro sa kvalitetnom separacijom instrumenata i potpunim izbegavanjem natrpavanja zvučne slike. Miks Christiana Engfelta i mastering Christiana Obermayera obezbeđuju da muzika koja je na momente vrlo manifestno bučna nikada ne postane puka buka koju će vam uho čuti ali duša ignorisati.

Nilssen-Love je komponovao sva tri dugačka komada na ovom albumu, zapravo nudeći svojim saradnicima grafičku kompoziciju kao predložak za improvizovanje. Kako je to već i uobičajeno sa ovakvim sastavima, Clusterfuck je procesija zvučnih događaja u kojima se smenjuju užurbana, energična, bučna, KRLJAČKA svirka sa tišim, meditativnijim momentima u kojima imamo elektronska zujanja, šuštanja i pucketanja kao osnovne molekule zvuka a sam slušalac popunjava veliki deo ostatka ambijenta.

Za klasičnog jazz slušaoca ovde neće biti MNOGO programa. Saksofonisti Kristoffer Berre Alberts, Marthe Lea i Klaus Ellerhusen Holm će tokom prve, najduže kompozicije u par navrata dati i neke melodičnije linije ali ovo je album koji programski uglavnom izbegava harmoniju, melodiju, teme. Ovo je uglavnom atonalna muzika svirana sa energijom i dušom free jazza, često postavljena na idealno mesto između kinetičke, pokretačke džez svirke i cerebralnih teksturalnih istraživanja. Ima ovde klasičnih harmonskih instrumenata – od harfe do harmonike – ali oni nisu ni na koji način favorizovani u odnosu na, recimo, dva kontrabasa u postavi, trojicu perkusionista (jedan je brazilski veteran Celio de Carvalho), ili na švedskog veterana tube Pera Åkea Holmlandera.

Large Unit je, naravno, na mnogo mesta tokom ovih pedesetak minuta svirke podeljen u manje odrede gde u prvi plan dolaze gitara (Ketil Gutvik) ili truba (Richard Köster), ili harmonika (Kalle Moberg) ili trombon (Mats Äleklint), sparingujući sa kasnije dodatim Keränenovim elektronskim teksturama ili se probijajući kroz šumu udaraljki. Sam Nilssen-Love pored bubnjeva svira i velike udaraljke kao što je gong i daje svemu i meru obredne ozbiljnosti.

Ipak, Clusterfuck već i imenom sugeriše jednu manje obrednu, više katarzičnu i anarhičnu energiju i ovo i dobijamo. Iako album nikada ne prelazi u power-electronics/ noise vode kakve su uvek primamljive kada imate ovoliko ljudi na okupu i bubnjara poznatog po brzini i glasnoj svirci (omot je, na kraju krajeva dizajnirao Lasse Marhaug), Large Unit bez sumnje ovde nudi mišićav, energičan program svirke koja je zabavna ako znate da se zabavljate na kraju sveta i zastrašujuća ako ne znate. Idealno, nalazićete se negde na sredini između ove dve pozicije i imati nezaboravno iskustvo za kraj ove godine. Nilssen-Loveov PNL Records, dakle, zatvara sezonu na vrlo upečatljiv način a slutimo da će desetogodišnjica rada orkestra naredne godine biti dostojno obeležena, pa, eto, vidimo se s druge strane:

https://pnlrecords.bandcamp.com/album/clusterfuck

[Meho Krljic]

Evo i miksa muzike sa džez izdanja iz 2022. godine koja su mi se dopala, pa kome ne smeta moj malo iritantan ukus, može da se posluži:
 
 DJ Meho – Jazz of 2022

[Meho Krljic]

Za prvu pravu džez Nedelju ove godine možda je sasvim prikladno da se ponovo vratimo muzici koja zaziva harmolodičke principe Ornettea Colemana, čak i ako je do njih stigla sasvim odvojenim putanjama. Danas slušamo živi album koji je snimio kvartet Jade trubača po imenu Nick Malcolm a koji je nazvan Live at Cafe Kino.

Nick Malcolm je Britanac, trenutno predavač u školi Wells Cathedral u Somersetu, jednoj instituciji koja se hvali tradicijom dužom od milenijuma, a  gde podučava decu sviranju trube. Sam Malcolm navodi sledeće muzičare kao svoje učitelje: Ambrose Akinmusire, Chris Batchelor, Dave Wickins, Ralph Alessi, ali je takođe nastupao i svirao i sa velikim imenima britanske jazz i improv scene kao što su Roger Turner, Shabaka Hutchings, Mark Sanders i mnogi drugi. Njegov izraz je u velikoj meri improvizatorski ali ne usmeren isključivo u smeru slobodne improvizacije pa se Malcolmovi bendovi u dobroj meri oslanjaju na džez gruv i smele ali prepoznatljive harmonske sklopove. Do 2015. godine njegov glavni projekat je bio Nick Malcolm Quartet sa kojim je snimio tri albuma, da bi sa trećim, Real Isn’t Real iz 2019. godine njegov zvuk istovremeno evoluirao kroz dodavanje ženskih vokala, ali i inspirisao ga na narednu fazu njegovog rada, odnosno na kvartet Jade.

Jade je osnovan nakon pauze koju je trubač pravio iz zdravstvenih razloga i zamišljen je kao istovremeno dekonstrukcija muzike koji je Malcolm već radio sa prethodnim sastavom, ali i kao pronalaženje novih formi koje će „čist“ jazz ukrštati sa drugim žanrovima na, pretpostavka je, plodonosan način. Sam autor kaže da je u ovoj fazi slušao dosta britanske muzike iz domena dubstepa i hip-hopa (Burial, JDilla) ali i elektroakustičke projekte Wadade Leo Smitha, te da su na rad ovog kvarteta uticali i čikaški AACM ali i engleska crkvena muzika. Sad to zvuči jako komplikovano i treba se setiti da je Malcolm i povremeni izvođač kompozicija savremene akademske muzike (pominju se tu naši stari znanci čije je radove izvodio za BBC 3: Richard Barrett i Iannu Dumitrescu), ali muzika na albumu Live at Cafe Kino ima jedno vrlo izraženo kinetičko jezgro i gruv koji možda nije „čist“ jazz ali čija je svrha da pokreće telo i tera ga u jedan ritualni ples, kako bi cerebralna dimenzija ovih kompozicija imala  pravilan temelj da se na njega osloni.

Pored Malcolma na trubi u ovom kvartetu tenor saksofon svira Jake McMurchie, saksofonista, diplomirani matematičar, po profesiji web-dizajner rođen u Južnom Londonu, danas nastanjen u Bristolu. Sa Malcolmom ovaj muzičar sarađuje redovno pa i posle penzionisanja Jade kvarteta, njih dvojica nastavljaju saradnju u postavama Out Front, a koja je novi Malcomov glavni projekat, ali i Jazz Defenders koji predvodi George Cooper. Malcolm i McMurchie imaju vrlo primetnu hemiju i lepo je znati da njihova saradnja i dalje traje, a saksofonista pored ovoga predvodi i svoj akustični kvartet i svira sa još par projekata. Naglašava da ga je Keith Tippett regrutovao za svoj bend kao zamenu za Paula Dunmalla ali da je veliki pijanista, nažalost preminuo baš na dan kada je McMurchie trebalo prvi put sa njim da nastupi.

Na kontrabasu i električnom basu na ovom koncertu nastupao je Will Harris, londonski muzičar koji regularno svira sa kvartetima Kevina Figesa i Andyja Haguea, sa McMurchiejem je u sastavu Michelsona Morleyja a svira i sa Karen Street’s Streetworks i Colman Brothers. Harris na ovom snimku ima ne samo jako topao i snažan zvuk na oba instrumenta već i odličnu tehniku koja garantuje stalno mutirajući, a opet nenametljiv, kinetički gruv.

Postavu zaokružuje bubnjar Ric Yarborough za koga Malcolm kaže da je ključna komponenta ovog projekta ne samo na ime svog osećaja za ritam i gruv već i po tome kako koristi sempler i elektroniku koji igraju važnu ulogu u dekonstruisanju (i, pretpostavićemo, rekonstruisanju) Malcolmove muzike. Yarborough za sebe veli da bubnjeve svira od druge godine (!!!) mada da je počeo da ih formalno uči „tek“ od sedme, a da je sa 14 pošao u muzičku školu u Chethamu da uči perkusije. Tamo ga je tri godine drilovao ugledni David Hassell, pa kasnije Dave Walsh a Sophie Hastings mu je dala poduku iz brazilske i kubanske muzike tako da Ricova profesionalna karijera obuhvata svirku u mnogim stilovima. Na konzervatorijumu u Birmingemu je studrao kod Tonyja Levina i počeo da svira i sa velikim imenima (na primer Wayne Shorter), što ga je na kraju dovelo do profesionalne karijere koja i danas traje.

Live at Cafe Kino je snimljen u kafeu Kino u Bristolu Marta 2019. godine, dakle godinu dana pre pandemijskih problema koji su stigli na evropski kontinent. Malo me i uplaši pomisao da je ovo skoro četiri godine star snimak ali je on i dovoljno dobar i zanimljiv da me taj strah ne odbija od čina slušanja. Jade je odličan, usviran kvartet sa jasno izraženim konceptom i mada ovo nije muzika za svakoga – ali koja muzika JESTE za svakoga? – već sam kvalitet zvuka i pomenuta hemija među muzičarima su dovoljni da obezbede interesovanje i pomno slušanje.

Dekonstruktivni element ove muzike se zaista čuje u semplovima koje Yarborough koristi da zada ritmičku srž nekim od pesama a preko kojih će muzičari uživo improvizovati. Ovo su kratki lupovi udaraljki, harmonskih instrumenata pa i vokala, obrtani u kompulzivnim ponavljanjima, ali i manipulisani u realnom vremenu po uzoru na hip-hop ili trip-hop didžejeve i kombinacija živog bubnja i obrćućih semplova je ovde potentna i vrlo sigurno tera muziku napred.

No, glavni deo ove muzike je svakako više „jazz“. Malcom na trubi zadaje osnovne teme i one su često melodične pa i uzdržano emotivne, sa jasnom idejom da budu odjek neke postojeće teme (ili emocije) i postave osnov za improvizovanje. Sam Malcolm solira na ovom albumu čak manje nego McMurchie koji ima snažan i topao ton na svom tenor saksofonu i pun je zdravih improvizatorskih ideja. Kako je ovo muzika zasta više rađena u ključu harmolodike nego „klasičnog“ free jazza onda u njoj nema takmičenja u brzini i ko-će-jače izduvavanju, već se sve podređuje gruvu i njegovim mutacijama. Ovde je ritam sekcija presudna, naravno i Yarborough i Harris su dobar tandem koji mehanicističke ritmove i mikroskopske molekule bas-frekvencija stalno raspoređuje u novim formatima kako se ređaju taktovi, nudeći muziku koja zvuči istovremeno i mašinski i organski – kao da je mašina stekla samosvest i eksperimentiše sa oslobađanjem od svog programiranog ponašanja.

U principu, rekao bih da ovom albumu fali malo editovanja odnosno da samoj muzici fali možda mrva autorskog usmeravanja od strane Nicka Malcolma jer su kompozicije veoma dugačke i često se pretvore u možda i previše opsesivno igranje sa malim ritmičkim strukturama i njihovo nežno, možda suviše uzdržano dekonstruisanje/ rekonstruisanje. Kada duvači uđu u zvučnu sliku prominentnije, soliraju snažnije ili zajednički razvijaju temu, ova muzika zvuči puno i usmereno. No, opet, ovo donekle jeste jasan ishod harmolodičkog pristupa stvaranju muzike i sloboda u interpretaciji osnovne ideje ovde daje te dugačke, dinamički ujednačene kompozicije mehaničko-organskog gruva i sanjive, oprezne improvizacije. Uz vrlo dobar zvuk i enzutijastičnu publiku, meni je to sasvim prijalo:

https://greeneyesrecords.bandcamp.com/album/jade-live-at-cafe-kino

[Meho Krljic]

Danas bismo mogli da poslušamo malo brzog, energičnog čikaškog hardbop/ postbop džeza, zar ne? Take Yokoyama Mahjong Crib je ime projekta koji predvodi (sada) čikaški kontrabasista Take Yokoyama, a album Tapenik, snimljen u studiju Audio Bistro polovinom prošlog Novembra je prvo studijsko izdanje za ovaj kvartet. I odlično je.

O muzičarima koji su ovde svirali ne znam skoro ništa a o lideru ponajmanje. Vidim da je Take Yokoyama cenjen na čikaškoj klupskoj sceni i da ga klubovi tamo nazivaju jednim od najperspektivnijih mladih kompozitora. Take je inače iz Japana i u Čikagu nastupa sa različitim kvartet i kvintet postavama. Mahjong Crib mu je najnoviji projekat, čvrsta, disciplinovana hardbop četvorka sa trubom, tenor saksofonom, bubnjevima i kontrabasom nazvana po tradicionalnoj japanskoj igri na tabli, a sve pod uticajem Fele Kutija koji je svojevremeno izjavio da je „muzika naša spiritualna igra“ i onda je Yokoyama to povezao saMahdžongom. Najbolje da ne razmišljamo previše o tome. KOME JE RAZMIŠLJANJE IKADA IŠTA DOBRO DONELO?

Trubu je ovde svirao mladi Will Mallard koji se pored džeza bavi i elektronskom muzikom sa projektom A Brief Glimpse, a ima i neku vrstu rok-jazz projekta Neptun3 Blu. Mallard je inače diplomirao džez na Berkliju a u Valensiji je bio na master studijama i u pitanju je mlad ali vrlo cenjen muzičar i kompozitor. Na Tapenik on trubu svira bez mnogo kočnica, nudeći energične solaže i odlične bop hedove za naše slušalačko zadovoljstvo.

Sparing partner na tenor saksofonu mu je Rufus Parenti, jedan još mlađi muzičar, još uvek na muzičkim studijama na Univerzitetu DePaul (čovek je bukvalno završio srednju školu 2020. godine) i sa vrlo lepim muzičkim ambicijama. Parenti svira u više postava, uključujući sopstveni kvartet a njegova svirka na tenor saksofonu je tečna, prirodna i vrlo prijatna za uho.

Postavu kompletira Isaiah Keith, perkusionista koji je studije bubnjeva i vibrafona odradio na Muzičkoj školi Univerziteta Delaver a sada je na master studijama na Muzičkoj školi Eastman. Keith je veoma dobar bubnjar za postavu ovako mladih muzičara jer unosi u muziku potrebnu energiju i maštovitost a da opet ne nastoji da nužno dominira zvukom.

Elem, Tapenik je snimljen u studiju ali ovo je, i po zvuku i po svirci klasičan živi nastup, sa one-and-done mentalitetom i sirovim, organskim kvalitetom samog snimka, gde su svi muzičari u istoj prostoriji a instrumenti se u miksu čuju kao jedna nerazdvojiva celina, bez ikakvih ustupaka studijskom trikeraju i peglanju. A kako i treba da bude. Ovo je energični, snažni bop jazz i studijska sterilnost bi mogla samo da ubije snagu ove muzike.

Prva kompozicija, Blues 22 započinje sporim, zamišljenim temama na sasksofonu i trubi i Keithovim saplićućim šaflom na bubnjevima, da bi se spontano i postepeno kroz improvizaciju razvila u brži hardbop. Ima ovde dosta elemenata free jazz estetike, sa sve Yokoyamom koji solira pred kraj kompozicije, ali kvartet se najvećim delom drži čvrstog, mada lepršavog ritma i pažljivog walkinga na kontrabasu.

Druga, Al Pacino je već mnogo energičniji hardbop. Yokoyama ovde svira brzo, iz Keithovu rafalnu paljbu po bubnjevima koja zvuči izvrsno a da opet ne privlači previše pažnje na sebe, dok duvači imaju priliku da pokažu šta znaju. Mallard je veoma raspoložen ovde sa prvom solažom pa onda i Parenti, kada dođe na red, mora da se dokaže. Njegov solo je melodičniji, veseo i optimističan,a odsviran legato, bez forsiranja i glume. I Keith ovde na kraju solira i ovo je ekonomična, zabavna solaža na bubnjevima, bez mngo kontemplacije i preteranog filozofiranja, baš po meri ovako brze i energične kompozicije.

Dig In The Crates (D.I.T.C) je još jedan sporiji šafl, sa old school temom na početku ali i sa ritam sekcijom koja posle minut detonira celu strukturu. Keith i Yokoyama ovde odlaze u zabavnu, ritmičnu ali slobodnu improvizaciju i kada im se duvači pridruže više nema mnogo harmonskih pravila na meniju. Opet, Parenti je i dalje izrazito melodičan, pa i malo nostalgičan u svojoj svirci, pa i Mallard ne moe da odoli da ne ubaci malo klasičnih gilespijevskih likova u svoju svirku.

Ibiza je još jedan energični, na momente veoma brzi hardbop i kombinacija promenljivog tempa i duvača koji ukrštaju svoje improvizacije na osnovnu temu je snažna i jako vuče kompoziciju unapred. Keith je i ovde izvanredan, sa agresivnom svirkom koja ima puno nota i brejkova a da opet njegov udarac nije nametljiv niti odvlači pažnju od „glavnog“ jela. A dobijamo i još jedan odličan solo na bubnjevima. Parenti ovde daje neke od svojih najboljih linija na celom albumu, dotičući se kontemplativne, šepovske dimenzije tenor saksofona.

Konačno, Floating Weeds je sporija, hermetičnija kompozicija sa modernističkim tendencijama. Duvači ovde sviraju impresionistički dok je ritam sekcija slobodnija i ovaj komad do svog kraja prelazi gotovo u potpunosti u free jazz, doduše bez ekstrema u ekspresiji, ali sa jednim nemilosrdnim razaranjem „klasične“ forme i improvizovanjem po osećaju. Parenti ovde krade šou svojim lepim tonom i meditativnim improvizovanjem da bi finale bilo na kraju filmski spektakularno.

Kao prvi „studijski“ album ove postave (postoji još jedan koncertni album od jeseni prošle godine ali vodi se kao bootleg, dakle, nije snimljen profesionalno), Tapenik je sa jedne strane vrlo skroman, nenametljiv rad, snimljen jeftino i odsviran u cugu, bez daljih peglanja i fejsliftinga. Meni se upravo to i dopada jer hvata bend onakav kakav zaista jeste na bini, sa sirovim, prirodnim zvukom u kome nema laži i prevare i improvizacijama koje su spontane i izvlače stvarni karakter iz muzičara, bez prostora za glumu i nameštanje najboljeg profila za fotkanje. Nadam se da će Mahjong Crib potrajati (Yokoyami su pre neki dan ukrali kola sa sve kontrabasom i on sad skuplja pare da nekako nadoknadi štetu) jer ovaj prvi studijski iskaz meni je doneo dosta sreće:

https://mahjongcrib.bandcamp.com/album/tapenik

[Meho Krljic]

Danas imamo na meniju jednu umiljatu eksploziju free jazza i organske, zdrave i spontane improvizacije što je izvode neki sjajni latino-muzičari predvođeni WASP veteranom koji gitaru svira još od šezdesetih godina prošlog veka. Ja se uvek malo raznežim i pišnem od milja kada čujem kako muzičari koji se doslovno sećaju ljudskog sletanja na Mesec, što su ga gledali svojim očima, i danas snimaju albume koji obaraju s nogu svežinom, energijom, jednom autentičnošću koja proseca kroz generičke žanrovske gestove i isporučuje čistu, nepatvorenu ekspresiju, neposredni uvid u ljudski duh prelep u svojoj razigranosti, maštovitosti, ljubopitljivosti. Dok me poetsko nadahnuće ne ponese baš sasvim i izgubim se u dubinama svog rektuma da imenujem album koji danas slušamo. U pitanju je sastav Organon Quartet i ploča nazvana The High Vast Irradiation. Spuki!

Organon Quartet je samo jedan od mnoštva projekata gitariste iz Konektikata po imenu Joe Morris. A koji je, nećete se iznenaditi, kao i mnogi muzičari svoje generacije (rođen je 1955. godine) produkt vibrantne kontrakulturne epohe u kojoj su se sudarali potpuno različiti muzički, filozofski i kulturni uticaji a omladina se formirala u atmosferi stalne pretnje ali i stalno izranjajućih novih horizonata slobode. Morris je sa dvanaest godina krenuo da uči da svira trubu ali je ovo batalio posle godinu dana i 1969. godine uzeo svoje prve časove sviranja gitare. Kaže da je posle samo nekoliko časova batalio formalno obrazovanje i krenuo da uči sam, a što u prevodu znači da je uzeo da sluša Hendrixa i odlepio kako i dolikuje klincu koji je upravo pronašao svoju religiju. Vrlo prikladno, od sestre je dobio Coltraneov Om na slušanje pa je pored bluzine koju je već tada religiozno učio pod uticajem Jimija Hendrixa i drugih savremenih gitarista, krenuo da se interesuje i za (avangardni) džez. Pošto je u srednju školu išao u instituciju koja se zvala „The Unschool“, tj. „Neškola“ a kojom su upravljali sami učenici i imali poptunu slobodu da biraju koje će obrazovne, jelte, sadržaje, pratiti, Morris je najveći deo školovanja provodio slušajući folk, bluz, klasične i džez ploče, pohađajući koncerte na obližnjem kampusu Univerziteta Jejl (navodi Wadadu Leoa Smitha kao memorabilan nastup kojem je svedočio u to vreme) i svirajući sa drugim učenicima. Kaže da je prvi profesionalni nastup imao već 1970. godine, sa nežnih petnaest, a da je od sedamnaeste godine već bio odlučan da pronađe svoj glas u okvioru avangardnog krila džeza, sa snažnim uticajem koji su na njega izvršili Coltrane, Miles Davis, Thelonius Monk, Ornette Coleman, Cecil taylor, AACM, ali i asortman evropskih improvizatora onog vremena. Naravno, svirao je sve od roka do slobodne improvizacije u to vreme a onda se polovinom sedamdesetih preselio u Boston, pa tamo radio na organizaciji koncerata i počeo da piše muziku i predvodi svoje sastave. Osamdesetih je išao u Evropu i nastupao u Belgiji i Nizozemskoj pa po povratku u Boston osnovao Boston Improvisers Group i počeo i sa snimanjem albuma.

Do danas je Morris potpisao više od stopedeset ploča kao lider ili ko-lider a lista muzičara sa kojima je snimao ili nastupao je tolika da ću sa nje izdvojiti samo nekoliko meni najdražih imena iz SAD, Ujedinjenog kraljevstva i Evrope: Anthony Braxton, John Zorn, Evan Parker, William Parker, Matthew Shipp, David S. Ware, Sunny Murray, Han Bennink, Gerry Hemingway, Mark Dresser, Paul Lytton, Billy Bang, Ikue Mori, Zeena Parkins, Peter Kowald, Suzie Ibarra... U principu, dakle, pričamo o instituciji američke i svetske free muzike i čoveku koji, evo, na pragu osme decenije života i dalje radosno stvara i svira muziku ne onako kako bismo joj prišli vi i ja, razmišljajući o žanru, ritmu, harmoniji, temama, dinamici, nego onako kako to rade ljudi kojima je muzika prirodni način izražavanja: bez ikakvog razmišljanja, bez ikakvog stila, bez zadatog ritma, harmonije ili teme, samo puštajući da kroz njega muzika prođe i izađe pred slušaoca naga i bestidna. U pozitivnom, jelte, smislu. Mislim, muzika koja nema čega da se stidi a ne muzika koja ima nečeg da se stidi ali se ne stidi jer je nestašna. Razumemo se!

Organon Quartet je sklopljen od vrlo impresivnih muzičara latinoamričke provinijencije. Kontrabasista Kenneth Jimenez je poreklom iz Kosta Rike, trenutno baziran u Njujorku i njegov glavni projekat u ovom trenutku je trio Triangulate the Landscape u kome pored njega kao lidera sviraju još i  bubnjar Francisco Mela, te gitarista Drew Wesely. Jimenez je pored toga svirao sa još mnogo muzičara, od kojih nabraja ljude kao što su Michael Attias, Tom Rainey, Satoshi Takeishi, Angelica Sanchez, Gerald Cleaver, Ingrid Laubrock, Stephen Scott, Brian Lynch, Gary Campbell, Roxana Amed, Martin Bejerano, Jose Luis de la Paz, Josefiina Vannesluoma, Emilio Solla i Rodolfo Zuniga. U triju sa Zunigom je i saksofonista Hery Paz a koji je član i Organon kvarteta. Paz je sopranista i tenorista, ali i vizuelni umetnik poreklom sa Kube koga veoma cene u SAD i zabeležio je razne saradnje sa muzičarim akao što su Fred Hersch, Dave Liebman, Thomas Morgan, George Garzone, Francisco Mela, Kris Davis, Ralph Alessi, Ethan Iverson, Miguel Zenón, Tom Rainey, Gerald Cleaver... Što se slikarskog dela njegove ličnosti tiče, Paz sarađuje sa nekoliko izdavača muzike kao autor omota za njihova izdanja, ali njegov glavni posao je trenutno profesura u džez laboratoriji Konzervatorijuma Nova Engleska na kome je i odbranio master rad. Pre par godina uradio je i kratki film u kome je svirao sa Morrisom (koji je za tu priliku dohvatio kontrabas) a bubnjeve je tu svirao Argentinac Juan Pablo Carletti, četvrti član Organon Quarteta. Carletti je bubnjar sa karijerom u tradicionalnom džezu i slobodnoj improvizaciji, od 2006. godine sa sedištem u Njujorku. Od tada je nastupao sa veličinama kao što su  Tony Malaby, Andrew Cyrille, Daniel Levin, Mat Maneri, Angelica Sanchez, Kris Davis, Michael Attias, Rob Brown, Roman Filiu, Roman Diaz, Aruan Ortiz i William Parker a stalni je član kvarteta Roba Browna. Od 2015. godine predvodi i svoj sastav sa Tonyjem Malabyjem i violončelistom Christopherom Hoffmanom.

Dakle, jaka ekipa iskusnih i pedigriranih muzičara, većinski latinoameričkog porekla, ali The High Vast Irradiation nema u sebi ni trunke nekakvog latin-jazz šmeka. Ovo je free jazz od vrha do dna, muzika sklapana bez, jelte, predumišljaja, bez tema ili harmonskih međa, pa kao takvu, neomeđenu, i treba da je konzumirate.

I, naravno, shvatam ja i ako je čovek ovde malo na oprezu jer ima dosta slobodno improvizovanog džeza kome treba puno vremena da se pokrene iz mrtvila, dođe na radnu temperaturu i zaista proradi a i to se često dešava više silom nego, jelte, milom, sa forsiranjem snažne, ekspresivne svirke, bučnog izraza, intenziteta koji treba da slušaocu drži pažnju dok muzičari traže prave fraze da se, jelte, izraze. Baš zato je The High Vast Irradiation ovako prijemčiv album jer na njemu nema ništa od svega toga.

Prvo, ovde se od nula do sto stiže gotovo bez ikakvog zagrevanja, sa kvartetom koji se estetski i dinamički uklapa kao da su ovo isto radili bar petsto-šesto puta do sada. Album je sasvim lišen tema i ni Morris ni Paz se ne upetljavaju u neke na licu mesta izmišljene melodije koje treba da muzici daju nekakvo seme klasične forme oko koga dalje treba improvizovati i tu formu eksplodirati/ dekonstruisati. Suprotno – i gitara i saksofon sviraju brzo, energično i bez mnogo ponavljanja harmonskih sklopova, slobodno leteći po skalama i izvan skala i pružajući jedan istraživački, smeo melodijski program. Morris je, kad se uzme u obzir da mu je Hendrix bio prvi uzor, zapravo naglašeno artikulisan „džez“ gitarista koji svira gotovo suvu gitaru, lišenu filtera i njegov je pristup ovde zasnovan na notama i njihovim sklopovima radije nego na teksturi i efektima. Kao Pat Metheney samo nestašnije, brže, luđe. Paz je sa svoje strane idealan sparing partner jer ni on nije „snagaš“ i ovde nema koltrejnovsko-ajlerovsko-brocmanovskih proklamacija kakve ja apsolutno obožavam ali koje bi delovale možda prenaglašeno teatralne za muziku čiji je glavni kvalitet ta spontana, brza, radosna mutacija sve vreme. Paz, naprotiv, svira brzo ali meko, lako, duhovito i bez mnogo gubljenja u nekakvim citatima i omažima. On sluša ostale muzičare i gleda da se uklopi uz generalni smer kvarteta ali istovremeno predstavlja i svojevrsni svetionik koji tom smeru daje orijentir.

Jimenez je ovde izuzetno otkrovenje za mene jer je apsolutno impresivan i u brzim, muskularnim ritmičkim deonicama, ali i jednako ubedljiv sa gudalom u rukama. U trećoj kompoziciji, symbolistic, međuigra kontrabasa, gitare i saksofona koji svi rade brze jurnjave kroz skale u isto vreme a onda im se bubanj pridruži i ponese celu konstrukciju u nebo na idealan način sažima filozofiju ovog kvarteta.

Naravno, ja volim muziku koja je luda i brza ali naglašavam da Organon Quartet nije zasnovan na ideji ekstremnog zvuka, da ovo nije demonstracija snage niti odglumljena ekspresija, već samo jedna organska, idealno odmerena igra četiri izuzetna muzičara (Carletti je naravno i sam savršeno spontan, tečan, pun odličnih ideja a ne preterano nametljiv) koji improvizuju onako kako to u savršenom svetu i treba da bude: bez razmišljanja, bez kajanja, bez osvrtanja i bez bezbednosne mreže ispod njih. Izuzetan album:

https://glacialerratic.bandcamp.com/album/organon-quartet-the-high-vast-irradiation
 

[Meho Krljic]

Ove zimske nedelje grejanje ćemo dopremiti direktno iz Japana. Prolifični izdavač DIWPRODUCTS/ diskunion nam je upravo obezbedio kompletno izdanje albuma Tsuyoshi Yamamoto Trio: Blues for K a koji je u formi dva odvojena vinilna izdanja prvi put izašao Septembra upravo otpraćene 2022. godine za etiketu Somethin’ Cool. Izdat je i CD u Oktobru, za Diskunion, sa dve bonus kompozicije, a ovo onlajn izdanje se može legitimno tumačiti kao ovogodišnji album, uzevši u obzir da sakuplja svih dvanaest kompozicija sa snimljene sesije i stavlja ih u jedan kompletan paket, ali i to da je CD rasprodat i da se može nabaviti samo sekondhend. Radi se, da bude jasno, o pravoj poslastici za ljubitelje, recimo tradicionalnog džeza, sa nekoliko Yamamotovih kompozicija ali sa većinski američkim programom koji obuhvata i takve legende kao što su George Gershwin, Errol Garner i Henry Mancini.

Tsuyoshi Yamamoto ima veoma dugačku karijeru u džezu. Dužu od pola stoleća. Rođen 1948. godine, Yamamoto je uglavnom samouk muzičar koji jeste kao dete i formalno učio klavir ali je po upisivanju univerziteta Nihon u Tokiju počeo ozbiljno da vežba pa i da nastupa, i to profesionalno, kao prateći muzičar za japansku legendu popularne muzike, pevača engleskog imena (i engleskog porekla) Mickey Curtis koji je još pedesetih u Japan uneo rokabili energiju a onda šezdesetih predvodio prog-rok sastav Mickey Curtis and Samurai. Curtis će napraviti još veću karijeru kao glumac na filmu i televiziji – a što se muzike tiče sedamdesete će provesti producirajući druge muzičare u Japanu – ali je Yamamoto sa njim još 1967. godine, dakle, sa nepunih dvadeset imati prilike da svira evropsku turneju.

Za Yamamota je jedan od prelomnih trenutaka rane karijere svakako bilo što je dobio stalni posao kao pijanista u uglednom klubu Misty u Tokiju 1974. godine a kada je za etiketu Three Blind Mice i snimio svoj prvi album u ulozi lidera, Midnight Sugar. Ovaj album miksovao je Yoshihiko Kannari, jedan značajan producent ne samo za Three Blind Mice već generalno za japanski džez sedamdesetih godina, sa desetinama albuma kojima je sedeo u kokpitu i kreirao prepoznatljivi zvuk ove decenije. Ovo napominjem jer je Blues fo K zapravo ponovno ujedinjenje Kannarija sa Yamamotom i ovaj album ćete definitivno želeti da slušate i zbog samog zvuka.

Yamamoto je diskografski bio najaktivniji sedamdesetih, ali je u ovom stoleću snimio već desetak albuma, što je, kad znamo da se radi o čoveku sada na polovini osme decenije života, nije nimalo loš rezultat. No, Yamamoto čak nije ni najstariji čovek u postavi na Blues for K. Već je Kannari stariji od njega punih pet godina, a bubnjar, Toshio Osumi je rođen 1944. godine i ima iza sebe jako dugačku karijeru o kojoj se na zapadu vrlo malo zna. Osumi sa Yamamotom svira konzistentno poslednjih par decenija, a isto važi za kontrabasistu po imenu Hiroshi Kagawa.

Ono što je bez sumnje i što se čuje već posle prvih nekoliko taktova na Blues for K je da Kagawa, Yamamoto i Osumi imaju praktično telepatsku vezu i da sviraju kao jedna osoba sa prekobrojnim udovima i mozgom sposobnim da se izbori sa tri instrumenta u isto vreme. Ovo naravno mislim u umetnički najboljem mogućem smislu, jer i muzika na ovom albumu je tradicionalna, čvrsto utemeljena u formama koje su sa vremenom cementirane i vrlo je važno napomenuti da Yamamotov trio, iako ne ide preko pune linije niti lomi kalup da bi doneo revoluciju džezu onako kako se to u Japanu dešavalo sedamdesetih, svejedno pruža slušaocu prvorazredno muzičko uživanje, svirajući ovaj materijal sa mnogo osećaja, ljupkosti, lakoće ali i elegancije.

Kako rekosmo, prvo je važno da ukažemo na to koliko je zvuk lep na ovom albumu. Three Blind Mice izdanja su bila karakteristična po svojoj lepoj dinamici i Blues for K ponavlja ovu estetiku, mada se, naravno, čuje da je ovo album sniman 2022. godine – neke kompozicije, pogotovo tamo gde Yamamoto svira sam imaju i izvesu količinu šuma u snimku, svedočeći o visokom nivou ulaznog signala kako bi se uhvatile sve Yamamotove nijanse u sviranju. Pretpostaviću da je vinilno izdanje imalo nešto tiši mastering, zbog prirodne dinamičnosti samog medijuma na kome su ploče izdavane – na digitalnom se svakako čuje malo kompresije ili je barem ja čujem u tome kako su pogotovo visoke note na klaviru oštre, a metalni delovi bubnja naglašeni. No, generalni zvuk je izuzetno prijatan, sa bubnjem koji Osumi svira srazmerno tiho, velikim delom vremena metlicama, a snimak uspeva da uhvati sve lepe detalje i daje posebno ugodan sloj brujanja činela u bržim delovima. Kagawin kontrabas takođe zvuči toplo i prirodno, što se posebno čuje u retkim solažama koje imaju trodimenzionalnost i snagu a bez veštačkog pojačavanja. Naravno, klavir je ovde glavni instrument i Yamamotova dinamična svirka sa stalno varirajućim volumenom i kontrolom trajanja nota je uhvaćena u svojoj punoći.

I što se tiče miksa, dobijamo vrlo lep, prostoran album gde su muzičari jasno raspoređeni po pozicijama i zvuk trija je takođe trodimenzionalan i pun a istovremeno prozračan.

Kako rekoh, materijal je sastavljen od raznih kompozicija iz istorije džeza. Gerswhin je tu sa But Not For Me, Jimmy Van Heusen sa Darn that Dream, a Henry Mancini sa Love Theme From Sunflower. Yamamoto ovde prikuplja neke od pesama koje je nesumnjivo sam slušao kada je počinjao da uči klavir i izvedbe koje trio pruža su izuzetno bogate i zvučno i svirački, a sa izraženim respektom za izvornik. Ovo ni u kom slučaju nije nekakvo avangardno čitanje predložaka, naprotiv, Blues for K je sa svojim hardbop pristupom i vernošću formulama raih sedamdesetih i sasvim konzervativna ploča, ali je i izraženo autentična, sa muzičarima koji bi mogli da pruže puko fraziranje i prolazak kroz obavezne forme što su ih toliko puta do sada svirali tokom višedecenijskih karijera, ali koji zapravo isporučuju nadahnut, optimističan, radostan program.

Svi su sjajni ali naravno da Yamamoto zauzima centralnu poziciju sa svojom svirkom koja je romantična i pronalazi idealnu sredinu između razigranosti i jedne mudre, veteranske uzdržanosti gde se prepoznaje kada je sama tema toliko dobra da muzičar ne treba da je dodatno dinamizuje nekim svojim varijacijama. Rezultat je da se njegovi ukrasi, trikovi, povremeno teatralna, vodviljska rešenja prepoznaju i na sebe skreću pažnju baš zato što nisu glavni deo njegove svirke već strateški raspoređeni dodaci u muzici koja je pre svega okrenuta časnoj, proživljenoj rekonstrukciji bluza, balada i hardbop đuskanja.

Da je Yamamoto i izvrstan kompozitor svedoče i tri njegove kompozicije na albumu, naslovna, kao energični hardbop, zatim izvrsna Gentle Blues sa istoimenog albuma od pre deset godina i u kojoj se vide Yamamotova istraživanja izvan „normalne“ matrice nežnog bluza, kao i Midnight Sugar, naslovna tema njegovog prvog albuma iz 1974. godine, ovde odsvirana kao barski bluz od sedam minuta, uz puno entuzijazma i energije.

Kao sada stariji čovek ja se uvek iznova oduševim kada muzičari stariji od mene po četvrt veka izbacuju albume pune života i optimizma. Blues for K nije ploča inovacije i avangarde, nije revolucionarna, naprotiv, otvoreno je nostalgična, ali u njoj naprosto ima ŽIVOTA i ona će ga i vama preneti. Prepustite joj se:

https://diwproducts.bandcamp.com/album/blues-for-k

[Meho Krljic]

Ove Nedelje večeramo u paklu. I, mislim, doručkujemo. I užinamo. Imamo all-inclusive aranžman, rekao bih, jer album ToprakEv'de M​ü​zik a koga izvodi ansambl  Konstrukt feat. William Parker, Hüseyin Ertunç, Doğan Doğusel & Cem Tan je više od osamdeset minuta baš paklenog, urnebesnog lo-fi free jazza koji sleti sa šina već u prvih nekoliko taktova i nikada se više na njih ne vrati. Nije da tako nešto ne očekujemo od turske mašine po imenu Konstrukt. A upareni sa jednim od najvećih jazz kontrabasista poslednjih pedesetak godina, ovi su se ljudi na ovom snimku vinuli u neslućene visine. Ili, da ostanemo u temi pakla, spustili u njegove katranom namirisane, vrele dubine i tamo zahvatili nesvetu vodicu pravo sa izvora, da nam pokažu da je sve to jedna igra i zabava i da je pakao samo, jelte, konstrukt koji su zavidljivci izmislili da nas malo cimaju kada nam je lepo. Drugim rečima, ovo je muzika bez tema, bez harmonija i klasične lepote, ali ovo je i muzika koja nije puki „zvuk u pokretu“ već autentična kolektivna džez svirka ljudi koji misle slobodno, delaju slobodno, sviraju slobodno.

O sastavu Konstrukt sam već pisao prošle godine, a povodom njihovog albuma sa Joeom McPheejem i Peterom Brötzmannom, ali za slučaj da vas BAŠ mrzi da kliknete na ovaj link, evo dajdžesta: Umut Çaglar je ne samo mutzičar već jedan umetnik šireg interesovanja i zahvata, član, a neki bi rekli i jedan od ključnih činilaca istanbbulskog andergraunda već priličan niz godina. Çaglar je i vizuelni umetnik i didžej a kao muzičar on pre svega svira gitaru a onda i asortiman duvačkih instrumenata, uglavnom iz tradicionalnog registra. Tokom poslednjih par decenija imao je mnoge muzičke avanture, kao osnivač i predvodnik bendova poput Konstrukt i Karkhana, ali i u solo-vodama, uključujući i dve studijske saradnje sa Thurstonom Mooreom. Çaglar voli da kombinuje tradicionalno i eksperimentalno, narodno i avangardno pa ćete na njegovim pločama često videti kombinaciju etničkih instrumenata i elektronskih efekata. Sa Konstruktom je Çaglar napravio vrlo lepu sintezu raznih svojih interesovanja, temeljeći zvuk (promenljive) postave na nasleđu evropskog free jazza i improvizacije i zatim ostvarujući nisku uspelih saradnji sa patrijarsima avangardnog džeza kao što su pomenuti Joe McPhee i Peterom Brötzmann, ali i, dalje, sa mnogim drugim važnim imenima: Marshall Allen, Evan Parker, Keiji Haino, Otomo Yoshihide, Thurston Moore, Ken Vandermark... Ozbiljna, dakle, firma, ozbiljna koncepcija, ali uvek duboko i snažno ukorenjena u eksperimentu, u nepredvidivosti, u spontanosti i ambiciji da se iz prisutnih muzičara izvuče ono neočekivano, iznenadno, pomalo i transgresivno.

Album o kome danas pričamo snimljen je 2014. godine u Bodrumu i nikada ranije nije izašao, pa se, eto, 2023. godina može već sada pohvaliti time da nam je podarila jedan izgubljeni klasik. Jer, moram da kažem, ToprakEv'de M​ü​zik zvuči kao klasik od prvog tona. Prljav, opasan i ružan na najlepši način, naravno, i toliko jeftino snimljen da bukvalno na momente deluje kao da slušate poslednje trzaje free jazz nastupa koji upada u cru rupu i prisustvujete špagetizaciji zvuka zajedno sa muzičarima koji ne prestaju da sviraju – ali jebeni klasik.

Jer, mislim, William Parker je ovde RAZULAREN a on čak nije ni najrazulareniji čovek na ovoj bini.

O Parkeru se valjda dovoljno toga zna, ali za potrebe ljudi kojima je ovo danas prvi susret sa free jazzom, da kažemo da se radi o uglednom njujorškom muzičaru, lideru, improvizatoru i, možda i najvažnije, inspiratoru, koji je živa legenda što u osmoj deceniji života još uvek nekako prirodno i bez napora spaja klasične trope džez avangarde sedamdesetih godina prošlog stoleća sa modernim trenutkom. Parker je kontrabasista što je svoje ožiljke i ordenje zaradio sedamdesetih, pa onda svirao deset godina sa Cecilom Taylorom, kaleći se u najvrelijoj od svih free jazz vatri onog vremena, a od početka osamdesetih je i lider i diskografski aktivan u mnogim kontekstima. Gotovo da nema smisla nabrajati sa kime je sve Parker radio tokom ovih pet decenija. Pošto je radio sa praktično svima koji vam padaju na pamet. Naravno, jedno od najvećih poglavlja u njegovom životu bila je duga i plodna saradnja sa pokojnim Davidom S Wareom, ali Parker je mnogo snimao i sa Matthewom Shippom, sa Ivom Perelmanom, sa Charlesom Gayleom, sa Peterom Brötzmannom, Frodeom Gjerstadom, Jemeelom Moondocom, Hamidom Drakeom... sa svima.

Ne znam kako se zatekao na istoj bini sa Konstruktom te 2014. godine ali Bodrum je svakako poznat po svojim ekstravagantnim jazz programima, no, ovaj snimak, napravljen ručnim Tascam snimačem, verovatno nikada namenjen da bude distribuiran kao komercijalno izdanje, je takva erupcija energije da je teško odoleti joj.

Mada morate imati afinitete ka avangardnom, ekscentričnom, ikonoklastičnom. Morate biti neko ko u deformisanom zvuku nalazi interesantne nove estetike a ne neko ko se mršti što se „ne čuje baš dobro“. Jer ovo je takva svirka da je malo verovatno da su i muzičari jedni druge čuli baš dobro. Naprosto, ovo je free jazz rađen bez ikakvih prethodnih priprema. Ovde nema tema, nema harmonija, nema čak ni solaža. Tokom tri dugačka seta (najkraći je nešto ispod trinaest, najduži gotovo četrdeset minuta) muzičari sviraju apsolutno kolektivno, krećući se u istom smeru i sa istim namerama ali gotovo bez ikakvih pretenzija da sviraju zajedničke melodije ili teme. Ovo je muzika gustih tekstura i debelih slojeva zvuka, sa bubnjarima (Korhan Argüden i Cem Tan) koji sipaju freetime ritmove gotovo sve vreme i prekidaju ih samo kada spontano ulete u primitivni, tribalni gruv. Ovde nema svingovanja i šmekerskih sinkopa, ovo su free jazz bubnjevi koji više podsećaju na bombardovanje nego na muziku za ples i takav ritam i od neprebrojne duvačke sekcije zahteva adekvatan odgovor. Sam Umut Çaglar ovde ne svira gitaru već zurlu, ubacujući brutalne, prodorne etničke tonove u haos, a pored jednog jedinog „stvarno“ džez instrumenta (alt saksofon koga svira Korhan Futacı), sve ostale duvaljke su ovde striktno folklorno intonirane, od tradicionalnih (gralla, koja potiče iz Katalonije) pa do küstüfona koji je izmislio Ömer Küstü. Čak i Parker ovde manje svira kontrabas a više küstüfon, mada on čak i nije jedini kontrabasista na bini. Özün Usta svira drugi kontrabas ali je i treći bubnjar u ovoj postavi i to valjda dovoljno objašnjava koliko je ovo haotična i divna muzika.

Jer, iako je ovo dugačak, vrlo jeftino snimljen album, sa sirovim, abrazivnim zvukom, i muzičarima koji samo zasipaju bučnim, prodornim linijama, teškim, rafalnim udarcima, iako Parkerov kontrabas, kada se čuje (uglavnom kada ga svira gudalom) deluje kao ledolomac što proseca arktičke naslage i krši sve pred sobom, ovo je i dalje muzika lepote. Ne klasične, nikako, ne dostojanstvene i otmene lepote uz koju mirno kontemplirate. Već muzika razbarušene, umrljane, zadihane i neopisivo vesele lepote koja samu sebe stvara i proždire svakog sledećeg momenta i nudi slušaocu kontemplaciju višeg nivoa. Onu u kojoj će svakog trenutka biti pred novim izazovom i radosno prepoznavati da mu je dorastao. Nipošto ne propustiti:

https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/toprakevde-m-zik-2014-unreleased
 

[Meho Krljic]

Ove Nedelje slušamo dva fina džez albuma a to nije zato što sam ja sad nešto široke ruke i darežljivo raspoložen već zato što se radi o albumima koji čine dva dela jednog celovitog paketa. A u pitanju je paket posveta Steveu Lacyju. Što se kaže, imao sam vašu pozornost a sada imam vašu radoznalost. Coastlines: Music of Steve Lacy Vol​.​1: Quartets i  Coastlines: Music of Steve Lacy Vol. 2: Duets su dva albuma izašla početkom ovog meseca a u, kao što im imena vele, postavi kvarteta i dua, puni su aranžmana Lacyjevih kompozicija i mada nam ništa i nikada ne može vratiti samog Lacyja sa večnog počinka na koji je daleko prerano otišao pre, evo, još malo pa dvadeset godina, ne mogu da kažem da uz ove albume nisam uživao.

Dva čoveka koji stoje iza ovog projekta su prilično ugledni muzičari i edukatori sa utemeljenjem u klasičnoj, akademskoj estetici ali sa puno ljubavi prema slobodnoj improvizaciji i džezu. Prvi od njih je cenjeni holandski saksofonista Jorrit Dijkstra, rođen u Ajndhovenu još polovinom šezdesetih a već više od dvadeset godina na privremenom (i verovatno permanentom) radu u SAD, gde trenutno živi u Bostonu i profesor je na muzičkom koledžu na Berkliju, kao i predavač na konzervatorijumu Nova Engleska. Dijkstra je svoje veštine sticao u Amsterdamu svirajući sa raznim muzičarima i uživajući u spontanom međusobnom prožimanju scena džeza, world muzike i slobodne improvizacije. Formalna znanja je stekao studirajući kompoziciju i improvizaciju, a između ostalih baš mu je Steve Lacy bio jedan od edukatora, pored takvih teškaša kao što su bili Misha Mengelberg, Steve Coleman, Lee Hyla i drugi. Kao kompozitor on danas voli da povezuje svetove akustične i elektronske muzike (recimo projekat Music for Reeds and Electronics) ili svetove free jazza i gitarske rok muzike a u svojoj svirci saksofona nije gadljiv na korišćenje analognih elektronskih pomagala. Tokom svoje američke faze sarađivao je sa brojnim jakim imenima, pa ću ovde pomenuti samo najočiglednije: Jeb Bishop, Nate McBride, Frank Rosaly...

Sa svoje strane Kanađanin François Houle sebe reklamira kao čoveka sa jedinstvenim improvizatorskim jezikom. I, fer je reći da niska njegovih saradnji i nastupanja po Severnoj Americi i Evropi (pa i Australiji) ubraja deljenje pozornice sa nekim od najjačih imena free improva, kao što su Evan Parker, Mark Dresser, Gerry Hemingway, Dave Douglas, René Lussier, Eyvind Kang... Houle je prevahodno klarinetista sa diplomom univerziteta Jejl a koji je danas zaposlen na Vancouver Community College School of Music i sa istorijom rada na Univerzitetu Britanska Kolumbija, te saradnjom sa raznim drugim institucijama, kako u Kanadi tako i u Evropi (npr. italijanska fondacija Civitella Ranieri). Sarađuje ili predvodi gomilu raznih grupa, svirajući raznorazne alotropske modifikacije moderne muzike oslonjene na džez, improvizaciju i klasični izraz, a ima tu i elektronike i svakojake avangardne ambicije. No, zanimljivo je videti da na ova dva albuma koje danas slušamo a na koja oba sviraju i Houle i Dijkstra nema ni „e“ od elektronike. Dobro, svakako ima u tehnici snimanja i miksovanja, ali sami instrumenti su ljuto akustični, suvi i snimljeni uz minimum efekata.

Jer, Steve Lacy je na neki način i ostao zapamćen po tome što je od minimuma pravio maksimum. Započevši svoju karijeru u (progresivnim) njujorškim diksi bendovima pedesetih godina (sa Pee Weejem Russellom, Henryjem Allenom i gomilom stare garde koja se još držala), Lacy je već u drugoj polovini decenije beznaporno pivotirao prema avangardi, uhvativši se sa Cecilom Taylorom na čijem je prvom albumu svirao a zatim i nastupao na Njuport festivalu 1957. godine sa njegovim kvartetom. Lacy je imao i notbilnu saradnju sa Gilom Evansom a jedan od presudnih momenata za razvoj njegovog muzičkog identiteta bila je svirka u sastavu Theloniousa Monka 1960. godine.

Monk će ostati jedan od najvažnijih uticaja tokom celog Lacyjevog života a koji ga je – život, ne Monk – kao i mnoge druge džez avangardiste šezdesetih godina odveo u Evropu, prvo u Kopenhagen, pa u Italiju, gde je sarađivao sa Enrikom Ravom, ali i južnoafričkim apatridima (Johnny Dyani, Louis Moholo) da bi se na kraju skrasio u Parizu gde je živeo sve do par godia pred smrt, predvodio svoj sekstet i postao jedna od vodećih figura solo saksofona. Lacyjevo interesovanje za vizuelne umetnosti vodilo ga je i ka saradnji sa savremenim slikarima, uz to je pisao muzičke komade kao dopunu tekstovima omiljenih pisaca (Beckett, Melville, Gysin i drugi), ali i taoističkoj i haiku poeziji. Ta ljubav ka svedenom, minimalnom, neposrednom se čula i u njegovoj muzici i njegovo sviranje sopran saksofona dobilo je svoju finalnu formu u solo snimcima i improvizacijama koje su bile građene oko jednostavnih tema i mada avangardne i slobodne, retko odlazile u smeru „čiste“, neidiomatske imptovizacije. Lacyjeva ljubav ka melodiji, ali i umeće kako da je razvija bez odlazaka u barokne aranžmane, samo uz minimalne, efektne permutacije i varijacije je ostavila ogroman pečat na istoriju džeza.

I baš to ova dva albuma nastoje – i u dobroj meri uspevaju – da podcrtaju. Obe ploče su izbor Lacyjevih kompozicija, aranžiranih za male ansamble, snimljenih svedeno i izvedenih uz vernost Lacyjevim pincipima kompozicije i aranžmana.

Na prvom albumu kvartet čine, pored Houlea i Dijkstre meni malo poznati kontrabasista Karlis Silins te bubnjar Kenton Loewen, Kanađanin koji već sarađuje sa Houleom u raznim postavama (notabilno u triju sa Gordonom Grdinom). I mada pričamo o ekipi dosta naklonjenoj slobodnoj improvizaciji i mešanju džeza sa elektronskom muzikom, Coastlines: Music of Steve Lacy Vol​.​1: Quartets je serija kratkih, veoma lepo, optimistično obrađenih tema Stevea Lacyja od kojih je svaka posvećena nekom velikom umetniku njegove ere. Uglavnom su to muzičari (Rahsaan Roland Kirk, posveta kome, naslovljena Succotash otvara album, pa Count Basie i Jimmy Garrison), a ima i slikara (Mark Rothko, naravno). Houle ovde služi u dobroj meri kao predvodnik ansambla i kako su Lacyjeve kompozicije sklopljene oko tema koje postavljaju pitanja da bi ostatak muzike pružio nekakav odgovor, često je on taj čiji klarinet postavlja ovu upitnu frazu da bi Dijkstra na nju zatim odgovarao. Houle je i vrlo raspoložen improvizator i solaže su mu razigrane kada na njih dođe red i često odlaze u visoke registre koje će Dijkstra moći da dosegne tek prelaskom sa tenor saksofona na sopran. No, ovde nema mnogo razbijanja forme i pesme uvek čuvaju jezgro izvorne teme, podređujući joj i ritam i dinamiku.

Sve to zvuči vrlo lepo, organski odsvirano i možda samo malo hladnije snimljeno – ali pričamo o muzičarima vrlo akademske provinijencije pa ne treba ovde očekivati kafanski gruv – i moram da priznam da sam uživao u ovim malim, kompaktnim razradama Lacyjevih tema sa ritmovima pretvorenim u kratke, kompulzivne petlje. Samo jedan pesma, Follies, posvećena Cannonballu Adderleyju je u bibop formi i služi da podseti u koje je vreme Lacy zapravo stasavao i stvarao i ovo je veoma prijatan album.

Coastlines: Music of Steve Lacy Vol. 2: Duets je jednako prijatan mada za mrvicu apstraktniji time što ovde nema ritam sekcije i postava je svedena na dvojicu duvača. Houle ovde i dalje zvuči jako razigrano a Dijkstra takođe ima još više prostora da prikaže svu raskoš svojih interesovanja ali i tehnike. Reći ću i da sam malo strepeo da bi ovaj album, posle kvarteta, sa svojom svedenjom formom možda mogao da mi bude previše hladan i akademski intoniran, ali nije bilo tih problema. Izbor pesama je odličan (posvete dobijaju i Jean Arp, francuski pesnik, slikar i vajar, ali i, recimo, Ravel) a dvojica muzičara sviraju odmereno radosno, sa vidnim enzutijazmom ali i poštovanjem prema Lacyjevom materijalu i senzibilitetu, kreirajući seriju divnih vinjeta koje ovako lišene pratnje zaista simpatično zamagljuju granicu između džeza i klasične muzike, dajući nam idealan odnos cerebralnog i prosto prijatnog. Pa, eto, uživajte:

https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/coastlines-music-of-steve-lacy-vol-1-quartets
https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/coastlines-music-of-steve-lacy-vol-2-duets
https://afterday.bandcamp.com/album/coastlines-vol-1-quartets
https://afterday.bandcamp.com/album/coastlines-vol-ii-duets-2
 

[Meho Krljic]

Kao samoproklamovani crni nacionalista, sebe često prekorevam što procentualno isuviše mali deo savremene džez muzike koju slušam i tu, kao, nešto promovišem, dolazi od strane afroameričkih (ili, uopšte, „afro“ muzičara). Istina je svakako da veliki broj afroameričkih autora koji sebe vide kao nastavljače džez tradicije zapravo stvaraju u drugim žanrovima, baštineći elemente džez estetike ili teorije u različitim formama plesne ili elektronske muzike, ali istina je i da sam naprosto lenj ili nespretan da iskopam ono pravo koje znam da se krije ispod naplavina tek korektnog ili nezanimljivog. Danas, zato, sa dosta zadovoljstva pišem o jednom albumu crnog autora a koji i dolazi sa vrlo cenjenim legatom u svom CV—ju. George Coleman Jr: Resurgence je jedna infuzija dobrog raspoloženja, plesnog latino ritma i nadahnutog soliranja i nadam se da će vam ulepšati Nedelju onako kako je i meni ulepšala prethodnih nekoliko dana.

George Coleman Jr je, kako mu i ime sugeriše, sin slavnog saksofoniste Georgea Colemana. Coleman stariji je, jelte, dobrodržeći osamdesetsedmogodišnjak, rođen u Memfisu u Tenesiju 1935. godine a koji je u prvo vreme svirao alt saksofon, radeći i učeći rame uz rame sa takvim veličinama kao što su bili Booker Little, Charles Lloyd ili Hank Crawford. U kasnijoj karijeri, Coleman je prešao na tenor, sarađivao sa Rayjem Charlesom, Johnnyjem Griffinom, Milesom Davisom, Herbiejem Hancockom, Maxom Roachom... George je imao dugu karijeru koja čak ni sada nije završena, a saradnja sa Maxom Roachom je bitna za našu današnju priču jer je baš slavni bebop bubnjar bio taj koji je Georgovom sinu, Georgeu junioru, kada je ovaj imao nežnih sedam godina, poklonio prvi komplet bubnjeva. I to je, jelte, odredilo sudbinu ovog momka, a danas zrelog čoveka sa svojim prvim albumom u ulozi lidera.

George Coleman Jr je učio da svira bubnjeve kod ljudi kao što su bili Sam Ulano, Michael Carvin, Harold Mabern i Jamil Nasser a kao ključnu osobu u svojoj muzičkoj naborazbi pominje Billyja Higginsa koji ga je naučio da i sopstvenu svirku ali i muziku koju izvodi sa drugim muzičarima posmatra u širem kontekstu. Živeći i radeći u Njujorku Coleman Junior je pored svoje bubnjarske karijere preuzeo na sebe i očuvanje legata svoje familije pa je 2019. godine producirao dokumentarni film “Another Kind of Soul: The Coleman Family Legacy” u kome je govorio ne samo o muzičkom nasleđu svog oca već i majke, pokojne Glorije Coleman, kompozitorke, kontrabasistknje, orguljašice i pevačice koja je svirala sa Hankom Crawfordom i Leom Wrightom a kao liderka snimila nekoliko albuma za Impulse! George Junior je pored učenja bubnjeva vredno učio i matematiku i druge prirodne nauke pa je danas i diplomirani hemičar.

Što je verovatno korisno jer je pitanje koliko se od džeza danas može živeti, čak i kada ste, jelte, sin dvoje uglednih muzičara. Ovo pričam, a tužno mi je malo, jer znam da je prvi album u ulozi lidera, dakle ovaj o kome sada govorimo, Resurgence, George Junior između ostalog morao da finansira moleći narod za novac putem kraudfanding platforme indiegogo. I, da ne bude zabune, ne mislim ni slučajno da je nekakva sramota tražiti novac od zainteresovanih slušalaca radije nego se podastirati kapitalu oličenom u izdavačima, ali me duša zaboli kada vidim da je onaj deo muzičke industrije koji se bavi koliko-toliko autorskom i umetničkom muzikom do te mere oslabljen da ploče poput ove, a koje su pune života i energije, nastaju tako što njihovi autori moraju da maltene prose novac od neznanaca... Mislim, ako sama muzika nije dovoljno jaka da ubedi izdavače – a morala bi da bude, ovo je vrlo ubedljiv album, pritom veoma umiljat i prijemčiv za uho najšire publike – čovek bi mislio da će Colemanov porodični pedigre nešto značiti.

Kako god, Resurgence je nastao nezavisno, pa je utoliko i u pitanju baš ona ploča koju je George Junior hteo da snimi i možemo da pretpostavimo da je time i jača i bolja. Coleman Junior veli da je album pravio sa eksplicitnom željom da u živote slušalaca unese ljubav i dobro raspoloženje i da ih pokrene na ples kojim će se zalečiti stresovi svakodnenog života, i to se ovde vrlo dobro čuje.

Ansambl koji je sa Georgeom Juniorom snimao ovaj materijal ubraja njujorškog alt-saksofonistu po imenu Mike Dirubbo, koji je tokom poslednje dve decenije sarađivao sa Christianom McBrideom, Alom Fosterom, Eddiejem Hendersonom i mnogim drugim imenima, zatim veterana jazz gitare Paula Bollenbacka čija se diskografska karijera proteže u osamdesete godine prošlog veka, njujorškog orguljaša (i pijanistu) Briana Charettea kao i goste: perkusioniste Daniela Sadownicka i Richarda Livingstona Huntleyja ali i Georgeovog oca Georgea Colemana starijeg na tenor saksofonu. Coleman Junior je uradio kompozicije i aranžmane a album je specifično smešten na poziciju da spoji afrokubanski ritam i nasleđe memfiske crne muzike pa će tako i početi naglašeno ritmičkim kompozicijama The Call i Rakin’ and Scrapin’.

No, ovo nije u celini arfokubanska ploča i zapravo najveći deo kompozicija se vrti u hardbop metrici, dajući slušaocu visok plesni tempo a muzičarima puno prostora za razdragano soliranje.

Zvuk na Resurgence je vrlo prijatan i Michael Carvin u ulozi producenta ovde svakako ima čime da se pohvali, nudeći topao, pun i dinamičan miks, sa lepim masteringom Davea Darlingtona, tako da se bogati akordi orgulja i nežne žice gitare fino uklope uz legato svirku Dirubba, ali i uz Colemanove vrlo energične bubnjeve.

Coleman je svakako bubnjar po mom ukusu, čovek koji neviđeno komplikuje u pratnji ali je onda vrlo uredan i ekonomičan u solažama. Nekoliko mesta na albumu na kojima on dobija priliku za svoja soliranja su uvek minijature od par taktova u kojima se ritam što je do tada sviran ekspanduje na zanimljive načine ali tako da prazni prostori i tišine koje Coleman Junior kreira budu jednako bitni kao i note koje je odsvirao. U pratnji, pak, ovaj je bubnjar vrlo dominantan, ne trudeći se, doduše, da preuzme kontrolu nad kompozicijama i natera ostatak orkestra da se sa njim takmiči u tome ko će glasnije i agresivnije da svira – to ovoj muzici, uostalom, ne bi ni prijalo – ali puneći svaki takt notama i udarcima, ne prošuštajući ni jednu priliku da ukusnom sinkopom podeblja fraze i usloži solaže kolega.

Kolege se, da se razumemo, sjajno snalaze i iako ovo nije nikakav ekstravagantni i avangardni kontekst, pa je muzika umivena, uredna i dobrohotna, ja sam bez rezreve uživao u finim temama i improvizacijama koje su iza njih usledile. Resurgence je topla, nežna i zaista dobro raspoložena ploča, modernog hardbopa i kubanskih ritmova i Coleman Junior ovde može bez ostatka da bude ponosan na to kako u budućnost nosi nasleđe koje su mu ostavili roditelji:

https://georgecolemanjr.bandcamp.com/album/resurgence-2
 

[Meho Krljic]

Ove nedelje sam se fino proveo slušajući dosta prijatnog skandinavskog harmolodičkog džeza ali me je toplije vreme na kraju podstaklo da za današnji napis ipak odaberem nešto iz toplijih krajeva. Guglielmo Pagnozzi: Gentle Heartquake je, verovatno, svojim naslovom simpatični omaž poznatoj kompoziciji Lala Schifrina Gentle Earthquake iz njegove relativno rane faze, kasnih šezdesetih godina kada je ostvario svoj prvi veliki uspeh komponujući temu za televizijsku seriju Mission: Impossible, i, ne sumnjajte u to, Gentle Heartquake je album koji u sebi nosi priličnu količinu šifrinovske DNK. Ali, da budemo sasvim fer, verovatno i isto toliko morikoneovske DNK, sa svojim vrlo kinematskim, višeslojnim aranžmanima i evokativnim temama. Opet, Gentle Heartquake zvuči i modernije i jasno je da se Pagnozzi svojim radom nastavlja na tradiciju koja je Shifrina i Morriconea uzela kao osnovu a zatim na tu osnovu dodala sijaset popukultrunog šljunka i šljake, lepeći stvari jedne uz druge onako kako se u tom trenutku čini uzbudljivim a ne onako kako bi bilo koja vladajuća muzička teorija propisivala. Otud je i ovaj album istovremeno i jedna uzbudljiva, nepredvidiva hrpa tema i improvizacija koje se odvijaju simultano u nekoliko žanrova, ali i udoban, sasvim predvidiv komad kvalitetne, znojave svirke koja inovaciju i avangardnu ambiciju nikada ne pretpostavlja dobrom gruvu i atmosferi. Najbolje od oba sveta? Sasvim moguće.

Na moju veliku sramotu, za Pagnozzija nisam nikada ranije čuo. Doduše, koliko je promotivnog „napora“ uloženo u oglašavanje činjenice da je ovaj album izašao svedoči i to da sam na njega naleteo sasvim slučajno* a da sam se kasnije dobro oznojio da proverim da li ovaj album zaista postoji ili sam ga tek halucinirao, s obzirom da gugl čak i sa vrlo jasnim parametrima pretrage insistira da sam ja sigurno mislio na Gentle Earthquake i krije Pagnozzijevu ploču od svih sem od najistrajnijih pretražitelja.
*ako se pod „sasvim slučajno“ može podvesti moje sada kompulzivno češljanje Bandcampa u potrazi za jeftinim uzbuđenjima i skupim lekcijama

Pagnozzi i inače nije naročito mnogo zastupljen na internetu. Čovek, koliko uspevam da iščačkam, nema ni sajt ni prisustvo na društvenim mrežama, a reference na album sam našao na svega par italijanskih sajtova koji su u Decembru pomenuli činjenicu da se ovo izdanje pojavilo. No, kako je tek u Februaru ono dobacilo do Bandcampa (a nema ga ni na striming servisima koje, jelte, preziremo, ali su oni verovatno najfrekventniji legalan način na koji današnji čovek konzumira muziku), recimo da se u mojoj evidenciji Gentle Heratquake vodi kao izdanje iz 2023. godine a koje ne treba propustiti jer je, pa, u pitanju jedna od najzabavnijih ploča koje sam do sada čuo u 2023. godini.

Guglielmo Pagnozzi nije, da bude sasvim jasno, nikakav mladunac sa svojim prvim albumom pa da se ova vrsta maltene anonimnosti može time pravdati. Rođen 1970. godine, dakle, godinu dana stariji od autora ovih redova, momak iz Bolonje je počeo da svira saksofone i klarinet sa šesnaest godina a onda je od početka devedesetih krenuo i da aktivno učestvuje na italijanskoj džez sceni, kao izvođač ali i kompozitor i aranžer. Privučen avangardnijem ogranku džeza i muzike uopšte, polovinom devedesetih je sa istomišljenicima iz svoje generacije (Fabrizio Puglisi, Cristina Zavalloni itd.) osnovao asocijaciju Bassesfere koja se bavila promocijom „kreativne i avangardne“ muzike. Što se tiče ljudi sa kojima je svirao, svakako je najveće ime u ranim devedesetima bio Enrico Rava, ali tu su bili i trubač Paolo Fresu i kultni samouki trubač i kontra/basista  Furio di Castri. Tokom svoje kasnije karijere, Pagnozzi će svirati sa mnogim internacionalnim velikanima kao što su Lester Bowie, Steve Lacy, Giani Gebbia, Famoudu Don Moye... Tokom devedesetih je, kako je to tada uostalom bilo sasvim očekivano od muzičara njegovog profila, pružio pipke svojih interesovanja u mnogo „etničkih“ smerova pa je svirao i klecmer (sa sastavom Dire Gelt) i muziku Magreba (sarađujući sa marokanskim violinistom Jamalom Ouassinijem) pa i šire afričku muziku (sa multiinstrumentalistom iz Burkine FasoGabinom Dabirèom), pa hip hop (sa Mixed Blood) a onda i napolitanske narodnjake sa Guidom Sodom i sastavom Cantodiscanto. Njegov najpoznatiji projekat je Voodoo Sound Club koji meša džez sa afrobitom, pustinjskim bluzom, afrofankom i psihodelijom i aktivan je od prve decenije ovog stoleća ali Pagnozzi u istom periodu svira i sa Jazz Gang koji istražuju džez iz vremena pre bebopa, pa sa Mop Mop koji su sebe okarakterisali kao nu-jazz. Njegova interesovanja za afričku muziku su dalje išla kroz saradnju sa Lorenzom Gasperonijem sa čijim je sastavom Mamud svirao kompozicije Fele Kutija, te kroz sopstveni sastav Bandanera čiji je suosnivač senegalski perkusionista Moulaye Niang, takođe član Voodoo Sound Club.

Gentle Heartquake je na neki način sinteza skoro svih Pagnozzijevih interesovanja iz trodecenijske karijere, ploča sklopljena oko kompaktnog ansambla od pet muzičara što su materijal odsvirali gotovo potpuno uživo. Pagnozzi je kasnije nasnimio nešto sintisajzera i dodatne linije na svojim saksofonima i klarinetima, pa je ovo album koji gotovo idealno spaja živi, znojavi gruv sa avangardnijim, ako hoćete i malo apstraktnijim pristupom u kome se studio doživljava kao instrument a sviranje dueta jednog čoveka sa samim sobom je neka vrsta dijabolične refleksije u iskrivljenom ogledalu.

Pagnozzi je, narvno, napisao i aranžirao sve kompozicije na ovoj ploči. Dve od njih su napisane još početkom devedesetih ali album ima jednu ugodnu stilsku i zvučnu konzistentnost koja se, doduše, oslanja baš na kontraste i tenzije između stilova i žanrova koji se sviraju u isto vreme i privoljeni su da se uklope milom ili silom.

Naravno, Pagnozziju to odlično ide i, kako rekoh gore, nije da je ovo nekakva ploča koja će iz sve snage uprti da polomi sve dosadašnje kalupe. Pagnozzijevom pristupu svakako možemo naći brojne preteče, kako u muzici Johna Zorna i drugih njujorških inovatora, tako i u japanskom organku ove scene, poglavito radovima Otoma Yoshihidea i njegovog Ground-zero.

I ima smisla da će muzika očigledno konceptualizovana i stilski oblikovana u devedesetima u sebi nositi tragove ovih utemeljivača postmoderne avangarde, pa ne samo da ovaj album u sebi ima taj izvrsni balans moćnog, znojavog gruva i eksperimentalnog, jump-cut razmišljanja, već i sa Pagnozzi u svojoj svirci ponekad zvuči kao legendarni Kikuchi Naruyoshi koji je svirao sa Ground-zero a danas je poznat pre svega po svojoj muzici za brojne anime serije.

Gentle Heartquake ima samo četiri kompozicije ali one su dugačke i vrlo minuciozno aranžirane. Opet, ovde ne treba očekivati hladni, akademski pristup razvijanju tema jer u korenu Pagnozzijevog pristupa na ovom albumu su i rok i afrobit sa svojim zaraznimrifčinama, kompulzivnim plesnim ritmovima i snažnim bas-linijama. Dvojica perkusionista (Danilo Mineo i Gaetano Alfonsi) kombinuju teške, pokretačke bitove sa sitnim udaraljkama koje proizvode brojne zvučne efekte a Salvatore Lauriola na električnom basu i sint-basu, kao i Davide Angelica na električnoj gitari daju muzici puno morikoneovske saundtrak energije ali i propisnog modalnog džeza.

Pagnozzi je, svakako, zvezda ove ploče ne samo svojim pretrčavanjem sa saksofona na kalrinet i nazad, proizvodeći razigrane, zapaljive teme i njihove varijacije, već i prominentnim sintisajzerima koji nezaustavljivom fank energijom guraju ove pesme unapred.

Rezultat je izuzetno prijemčiva muzika koja svoju avangardnu, višesmernu eksperimentaciju sa teksturama i komplikovanim, matematičkim linijama uparuje sa kinematskim atmosferama i neodoljivim, energičnim ritmovima. I džez i psihodelični rok i električni fank i prljavi afrobit, Gentle Heartquake je dovoljno nežan da vam zatrese srce a da ga ne polomi, ali i album koji ćete slušati kad god poželite da sebi ili nekom sebi dragom priuštite malo dobrog raspoloženja. Ne propustite:

https://guglielmopagnozzi.bandcamp.com/album/gentle-heartquake

[tomat]

Оде Вејн Шортер

https://n1info.rs/posts/preminuo-legendarni-vejn-sorter-autor-nekih-od-najpoznatijih-dzez-kompozicija

[Meho Krljic]

E, pa... RIP. Velikan.

[Meho Krljic]

Imali smo neke druge planove za ovu Nedelju ali u Četvtak, drugog Marta umro je, sa nepunih devedeset godina Wayne Shorter, jedan od titana džez-saksofona iz epohe u kojoj je džez od kafanske bio priznat kao akademska a zatim se otrgao pravilima i postao avangardna muzika, dodirnuo se sa bujajućim pokretom koji je tražio ravnopravnost za manjine u SAD i smelo se upustio u ukrštanja sa drugim žanrovima, poglavito rokenrolom. Shorter je bio učesnik ovih procesa a saputnik i saborac nekih od najvećih muzičara u istoriji žanra, stojeći zasluženo rame uz rame sa njima i svojim kompozitorskim talentom i glađu za novim i neistraženim pomažući da muzika evoluira i pronađe sveže, još uvek nečuvene forme.

Iako je Shorter možda mlađoj generaciji najpoznatiji po svojoj fjužn grupi Weather Report iz sedamdesetih i ranih osamdesetih godina koja je džez rok muzici dala dimenziju mejnstrim prepoznatljivosti i neraskidivo je povezala sa konceptom instrumentalnih virtuoza, činjenica je da je ovaj saksofonista svoju reputaciju kao jednog od najinovativnijih kompozitora i eksperimentatora u džezu izgradio još pre nego što su sedamdesete godine započele. Herbie Hancock je, pričajući o svojim iskustvima sviranja u Drugom velikom kvintetu Milesa Davisa sasvim jasno rekao da je za njega glavni kompozitor u ovoj postavi bio baš Shorter: „On je i dalje majstor. Wayne je bio jedan od retkih ljudi koji bi doneli muziku Milesu a ovaj u njoj ne bi ništa menjao.“. Sam Miles je takođe hvalio Shortera, govoreći da piše muziku za svakog člana grupe ponaosob „onako kako želi da oni zvuče“, ali je i podvukao njegovu radoznalost u pogledu pravila koja su u muzici vladala. Ovo je bila epoha u kojoj je generacija akademski školovanih džezera (uključujući samog Davisa, mada on nije i završio svoje studije odlučujući da je sa svojim znanjem on daleko ispred kurikuluma) eksperimentisala sa izlascima iz evrocentrične muzičke teorije, pa je Shorter, kako kaže Miles „pravila, ako nisu funkcionisala, kršio, ali muzički smisleno; on je razumeo da sloboda u muzici podrazumeva poznavanje pravila kako biste mogli da ih savijate na sopstveno zadovoljstvo i u skladu sa svojim ukusom.“

Shorter, rođen u Njuarku 1933. godine je završio umetničku školu ali je voleo muziku. Njegov stariji brat Alan je svirao saksofon i trubu a otac je Waynea podstakao da proba klarinet i ovaj je pre odlaska u vojsku i završio muzičke studije na Univerzitetu Njujork, da bi u vojsci imao tu sreću da svira sa Horaceom Silverom.

Posle skidanja, Shorter je nastavio da se bavi muzikom, svirajući sa kanadskim trubačem Maynardom Fergusonom i slušajući velike saksofoniste, poglavito Sonnyja Rollinsa, Colemana Hawkinsa ali i Johna Coltranea da bi ulaskom u Art Blakey's Jazz Messengers počela njegova karijera ne samo izvođača i sajdmena nego i kompozitora i koordinatora. Sa Blakeyjevim legendarnim ansamblom Shorter će dogurati do mesta muzičkog direktora i autora mnoge muzike koju će ova postava izvoditi a turneje po Evropi, SAD ali i Japanu će prikazati talenat mladog saksofoniste globalnoj publici.

Od polovine šezdesetih, Shorter je svirao sa Milesom Davisom, snimivši sa njegovim postavama nekoliko ključnih albuma ne samo za Davisa već za čitav džez (uklučujući Miles Smiles, Nefertiti, Filles de Kilimanjaro, In a Silent Way i naravno Bitches Brew) i pored do tada ekskluzivnog tenor saksofona svirajući sve više i sopran, ali je imao i paralelnu vrlo cenjenu karijeru kao lider i uradivši nekoliko albuma za Blue Note, kod kojih je već imao izvrsnu reputaciju na ime svoje karijere sa Jazz Messengers.  Shorterovi albumi za Blue Note, neki od njih objavljeni znatno kasnije (na primer The Soothsayer, snimljen 1965. godine a objavljen tek 1979.) su bili sklapani oko postava u kojima su radili muzičari sa kojima je Shorter i inače sarađivao (na primer trubač Freddie Hubbard, pijanista Herbie Hancock, kontrabasista Ron Carter, bubnjar Tony Williams), većina njih i sami iz orbite Milesa Davisa (mada na Speak No Evil, recimo, bubnjeve svira Elvin Jones, tada u kvartetu Johna Coltranea) i demonstrirali Shorterovo interesovanje za evoluciju džez medijuma i formata na veoma uzbudljive načine.

Miles Davis će, naravno, sa svojih nekoliko ključnih albuma definisati jazz-rock kao novu stvar u džezu i sedamdesete godine će onda njegove ideje uzeti i odvesti na razna mesta, kroz rad mnogih muzičara koji su svirali sa Davisom, formirali svoje postave i dalje evoluirali fjužn u razlilčite strane: Mahavishnu Orchestra, Return to Forever i, naravno Weather Report.

I, ne znam koliko će sad to zvučati snobovski ali iako sam slušao dosta fjužna u mladosti, moram da priznam da mi ništa od onog što su radili Davisovi saradnici nije bilo uzbudljivo niti maštovito koliko njegova originalna niska džez-rok-fank albuma sa kraja žezdesetih i početka sedamdesetih.

No, danas ionako slušamo album Schizophrenia iz 1969. godine, jednu od poslednjih ploča koje će Shorter snimiti za Blue Note pre formiranja Weather Report i mada je Weather report, može se argumentovati, revolucionarnija postava, sa inovativnijim zvukom i jasnije isprofilisanim žanrovskim identitetom, meni je Schizophrenia upravo na ime svoje prelazne forme i osećaja uzbuđenja koji dolazi uz muziku koja, jelte, pokazuje da zna pravila a onda ih savija, draga ploča.

Pored Shortera na tenor saksofonu, ovde imamo Hancocka na klaviru i Cartera na kontrabasu. Bubnjeve svira Joe Chambers, veteran svirke sa Samom Riversom, Milesom Davisom, Donaldom Byrdom itd. Na trombonu je kolega iz Jazz Messengersa, Curtis Fuller, a koji pedesetih stigao da svira i sa Coltraneom, i Sonnyjem Clarkom i Artom Farmerom, da bi sedamdesetih radio sa Countom Basiejem. Konačno, flautu i alt saksofon svira James Spaulding, šezdesetih godina najpoznatiji po saradnji sa Freddiejem Hubbardom ali i Bobbyjem Hutchersonom. Kao producent albuma je upisan Francis Wolff, nemački imigrant i Jevrejin sa ljubavlju ka džezu još iz nacističke Nemačke, a koji je do 1969. godine od pomoćnika i fotografa napredovao do de fakto predvodnika Blue Notea. Ne verujem, naravno, da je on nešto presudno doprineo zvuku na ploči, ali ovo je snimao legendarni Rudy Van Gelder i radi se o jednom od onih klasično zvučećih Blue Note albuma iz poznih šezdesetih sa zvukom koji, za moje uši, do danas nije prevaziđen.

A ni muzički nema baš mnogo toga što bi danas vredelo čuti pre nego Shorterovu svirku iz kasnih šezdesetih. Schizophrenia je, uprkos imenu koje ima negativne konotacije, zapravo album razigrane svirke i radosnog eksperimentisanja. Shorter je napisao pet od šest kompozicija na ploči i ovo je zvuk ansambla koji post-bop i hardbop formate, tako dominantne na istočnoj obali u šezdesetim godinama, lagano i sa interesovanjem razgrađuje i ukršta sa nascentnim džez rok formama.

Nije to naročito napadno – sam zvuk i fraziranja su dosta klasični i album definitivno nema apstraktnu, pomalo tuđinsku formu kakvu su imali Milesovi radovi iz ovog perioda, ali Shorter vrlo dosledno dekonstruiše ostatke bop filozofije i traži nove harmonije, ali i aranžmanska rešenja koja izlaze iz domena klasike i ulaze u polje eksperimentisanja. Tom Thumb koja album otvara je post-bop komad u kome se zvuk Jazz messengersa još snažno čuje sa Shorterovim tenorom kao predvodnikom navale, sinkopiranim, blago latiniziranim ritmom i raspoloženim Hancockom. Naredna, Go, je mirniji, atmosferičniji komad, možda zaista na tragu davisovske apstrakcije koju smo čuli na In a Silent Way, sa umiljatom Spauldingovom flautom i smirenim ali i dalje razigranim ritmom.

Naslovni komad kreće tiho i diskretno, samo da bi Chambers označio ulazak u manični tempo i prvu brzu hardbop kompoziciju na albumu. Chambers i inače dosta tvrdo i snažno udara u doboš na ovoj ploči, signalizirajući gledanje prema rok strani sveta, a na ovoj kompoziciji njegovo svingovanje na momente zazvuči kao bombardovanje sa činelama koje seku i pršte. Shorter ovde solira moćno, prebacujući svoj saksofon na rafalni režim rada, a Fuller i Spaulding ga prate u stopu. Naredna, Kryptonite je jedina kompozicija na ploči čiji autor nije Shorter. Spaulding, koji ju je napisao ima prvi solo, na flauti, dajući još jednom brzom hardbop komadu peliv nežne, sanjive atmosfere, bez obzira na visok tempo i smelo fraziranje. Sledi Shorter, ali najrazigraniji solo ovde ima Hancock koji razbija ritam i vraća se u njega kao da ga zaista lomi kriptonitska radijacija.

Iako se Shorter od svoje žene Teruko Nakagami rastao još pre pola decenije, ljubav prema zajedničkoj ćerki, Miyako je obeležila dobar deo njegovog stvaralaštva pa je naredna kompozicija, Miyako, emotivna ali i eksperimentalna balada sa velikim dinamičkim amplitudama i smelim harmonskim izletanjima.

Album zatvara Playground kao najsmeliji, najeksperimentalniji komad na kome se ritam, i tempo, harmonije i fraze menjaju kao da ih svira nekoliko različitih bendova. Hipnotički elementi Shorterove muzike na ovom albumu, sa kompulzivno ponavljajućim ritmom i kratkim frazama su u finalu dovedeni do vrhunca, pogotovo u kodi kojom se kompozicija završava. Takođe, Shorterov solo na ovom komadu je izvanredno ekspanzivan i ekspresivan.

Shorter je imao dugačku karijeru i posle Weather Report, vraćajući se, nakon prelaza u novi milenijum akustičnom džezu i mnogim starim kompozicijama koje će aranžirati i mutirati na nove načine, da bi se 2018. sa sada već ozbiljnim zdravstvenim problemima, penzionisao kao muzičar ali ne i kao kompozitor. Poslednji veliki rad bila je opera Iphigenia, sa premijerom 13. Novembra 2021. godine a koju je izvodio njegov kvartet (bez njega) u kome su svirali neki od njegovih dugogodišnjih saradnika uključujući Johna Patituccija, i bubnjare Briana Bladea i Jeffa Wattsa.

Shorter je otišao i nadajmo se da će se odmoriti, ali sedam decenija njegove muzike još uvek su sa nama i ovo je opus kakvim se malo koja osoba u ljudskoj istoriji može pohvaliti. Slušajte ga. Slavite ga.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLg7mJ3BwdABKG-nLF6G1TzgdO2PNvChQe
 

[Father Jape]

 

[Meho Krljic]

Prijalo mi je slušanje albuma Gravity a koji je snimio trio Martin Wind, Peter Weniger i Jonas Burgwinkel, a izdao ga je bremenski Laika Records. Ova kompanija se još od osamdesetih godina prošlog veka bavi publikovanjem džeza i world music izvođača ali Gravity je više kombinacija džeza sa klasičnom, akademskom muzikom, doduše na jedan razigran, pa i zabavan način. Ima ovde izvesne rezervisanosti ali Gravity nije zaista uštogljena ili akademski kruta ploča već najpre zvuk trojice ljudi koji sviraju odmereno, bez želje da podižu buku, namerni da se njihove složene kompozicije i pažljivo uvežbane kompleksne interakcije lepo čuju. I tako i jeste. Snimljen 2020. godine, ovaj je album miksovan prošle godine od strane Gerta Mullera na berlinskom Džez institutu i zvučno nudi topao, živ materijal koji daje jedno organsko iskustvo slušanja, sa finim, punim tonom ali i sa simpatičnim parazitskim zvucima koji u jednoj instanci podrazumevaju pevušenje Martina Winda sebi u bradu dok svira komplikovanu melodijsku liniju na svom kontrabasu.

Martin Wind je ozbiljan akademski muzičar i radnik, sa nogama u obe, jelte, muzike, dakle u džezu i klasičnoj muzici. Ovaj rođeni Nemac (iz Šlezvig-Holštajna, i prvi džezer koji je ikada dobio nacionalnu kulturnu nagradu ove državice) i (rođeni!) kontrabasista svoje osnovne akademske studije odradio je na Muzičkom konzervatorijumu u Kelnu a godinu dana po sticanju diplome polovinom devedesetih preselio se u Njujork da bi 1998. godine odbranio i magisterijum. Wind je osvojio brdo nagrada što u Nemačkoj što u SAD, a jedna od njih je podrazumevala i snimanje albuma za Blue Note 1996. godine kada je njegov trio pobedio na takmičenju kojim su traženi novi, mladi muzičari i ansambli za ovu uglednu izdavačku kuću.

Wind je nastupao sa mnogim uglednim muzičarima sa svetske scene – što valjda dokazuje da je svakome potreban DOBAR kontrabasista iza sebe – pa možemo da ovde pomenemo imena kao što su Pat Metheny, Clark Terry, pre par nedelja pominjani Lalo Schifrin, pa Mstislav Rostopowitch, Hank Jones, Herbie Hancock, John Scofield, Johnny Griffin, ali i sa prilično impresivnim brojem mejnstrim zvezda kao što su Sting (za koga znamo da voli džez i kontrabas), Aretha Franklin, Chaka Khan... U uže džezerskoj i autorskoj sferi, Wind je svirao ili i dalje svira u trio postavama sa muzičarima kao što su Bill Mays, Dena DeRose, Bill Cunliffe, Ann Hampton Callaway i Ted Rosenthal kao i u kvartetima koje predvode Matt Wilson i Ken Peplowski. Naravno, pričamo i o autoru koji radi i klasične kompozicije (koncert za kontrabas „Legacy“, pisan za orkestar iz njegovog rodnog grada, sonata za kontrabas „Into the Light“, rad za pozorište i aranžiranje za film...), predaje na univerzitetima u SAD i u okviru raznih kampova, a i predvodi brojne sopstvene projekte, uključujući, recentno New York Bass Quartet.

No, Gravity je snimljen u Nemačkoj, sa nemačkim muzičarima. Jedan od njih je saksofonista (i kompozitor) Peter Weniger, a koji je napisao (ili aranžirao) oko polovinu materijala naovom albumu. Weniger je stara, iskusna kajla, koja od osamdesetih godina svira, komponuje ali i predaje sa naglaskom na akademskoj karijeri poslednjih decenija. Bio je direktor Džez instituta u Berlinu do pre četiri godine, trenutno radi na Federalnoj akademiji za kulturnu edukaciju ali i na Visokom nacionalnom konzervatorijumu u Parizu. No, kao muzičar i autor, Weniger je prvi album izdao još 1988. godine i od tada radi sa brojnim postavama i kombinacijama, baveći se džezom i fankom. Navodi da je nastupao sa mnogim muzičarima širom sveta (od jakih imena tu su Lionel Richie, Maceo Parker i Billy Cobham), a trenutno su mu glavni projekti Point of Departure, Peter Weniger's Déluge i duo sa Davidom Friedmanom, Élégance. Weniger i Wind se znaju još od osamdesetih kada su bili suosnivači Nemačkog nacionalnog omladinskog džez orkestra pa je i naziv albuma, Gravity donekle aluzija na to kako ih ova sila spaja i ne dopušta im da se, uprkos raznim projektima kojima se bave, ikada sasvim udalje.

Bubnjar Jonas Burgwinkel je nešto mlađi ali i on u svojoj biografii navodi da ima preko pedeset snimljenih albuma i nastupe sa opasnim imenima kao što su John Scofield, Lee Konitz, Uri Caine, Chris Speed, Nils Wogram...

Gravity na prvi pogled nije album koji bi bio nešto specijalno po mom ukusu. Naravno radi se o akustičnoj džez-trio ploči rađenoj u post-bop ključu što je svakako dovodi u moju sferu interesovanja, ali ovo je i album uglavnom sporih, relaksiranih bluz-kompozicija, u veoma odmerenom ekspresivnom registru, bez ekscesa i ekstrema koji mene, istorijski, privlače. No, Burgwinkel, Wind  i Weniger su izvanredni muzičari koji su pritom i prijatelji i u njihovoj, na momente izluđujuće kompleksnoj svirci se oseća mnogo autentične ljubavi i radosti.

Still Friends koja album otvara je tako na neki način i manifest. Ova Windova kompozicija napravljena je kao posveta prijateljstvu između njega i Wenigera koje, uprkos Windovom preseljenju u Njujork polovinom devedesetih nikada nije zamrlo. Naprotiv, kaže Wind, svirka sa Wnigerom je njemu uvek dolazila kao najprirodnija stvar. I čitav ovaj album, zapravo, je jedan omaž prirodnosti, relaksiranom gruvu i svingovanju uprkos tome što su kompozicije napisane, pa, rekoh već, na momente izluđujuće kompleksno. Kada čujete muzilare koji dugačke teme sa velikim brojem detalja sviraju ovako lako, prirodno, sa osetnim zadovoljstvom, skoro da je nemoguće da deo tog zadovoljstva ne pređe i na vas.

Wenigerov saksofon je razdragan ali nikada preglasan, mada sa druge strane nikada ni pretih. Wenigerovo sviranje zaista mogu da opišem najpre kao prirodno, bez artificijelne drame i glume. On voli melodije koje svira i voli da se igra sa njima, bez želje da sebe stavi u centar događaja, podrazumevajući da kao instrument sa najsvetlijim zvukom u ovoj postavi, saksofon svakako zaokuplja najveći deo slušaočeve pažnje.

Što je dobro jer je Wind ovde taj koji svira iz sve snage i za sve pare. Ne u smislu da je nametljiv ili da mnogo solira, već najpre u tome da i u svojim a i u Wenigerovim kompozicijama kontrabasista uvek ima vrlo promišljene, vrlo guste bas-teme i nudi puno zvuka i tona, potvrđujući Windovu tezu da je kontrabas srce ansambla i da on zapravo, poput Sunca u Sunčevom sistemu, drži na okupu ostale instrumente, što harmonski, što ritmički. Naravno, kada onda imate i maštovitog, razigranog bubnjara kao što je Burgwinkel, dobijate mnogo kompleksnog a opet prijatnog, simpatičnog rada u ritam-sekciji. Burgwinkel ove kompozicije svira koristeći dosta evropskih ritmova, što iz domena folklora, što iz domena umetničke (ali mahom plesne) muzike, i album samo na par mesta vozi „klasični“ džez sving, ali sva tri muzičara znaju šta je gruv i rado ga sviraju. Opet, Burgwinkel solaže svira maštovito, napuštajući ritam ali ne dopuštajući kompozicijama da padnu u svojoj tenziji.

Mada tenzije, da budem jasan, ovde nema previše. Gravity je opuštena, sa zadovoljstvom odsvirana ploča kompozicija koje svoju kompleksnost ne guraju u prvi plan već se najpre ponose lepim zvukom i prijatnim temama i improvizacijama. Uz jedan aranžman Betovena i jedan Geršvinov komad na kraju, album i ugodno spaja klasičnu i džez muziku, dajući svemu dašak tevtonske strogosti ali ne prestajući da se smeši sve vreme.

https://laikarecords1.bandcamp.com/album/gravity

 

[Meho Krljic]

Čim sam video da je izašao novi album australijskog trija The Necks nazvan samo Travel ispustio sam mali jecaj zadovoljstva i zabeležio dvadesetčetvrti Februar ove godine kao posebno prijatan datum. U međuvremenu se dešavalo svašta pa prikaz ovog albuma stiže, evo tek danas. No, The Necks su i poznati po tome kako poništavaju sam koncept vremena svojom muzikom pa je tako i ovih par nedelja što je album imao da se marinira i udobno namešta u mojim ušima i srcu samo još više doprinelo želji da se u tom prikazu izražavam isključivo u apsurdno preteranim superlativima.

Ali The Necks naprosto zazivaju takav diskurs i to ne od nedavno. Tony Buck, Chris Abrahams i Lloyd Swanton sviraju u ovoj formi još od 1987. godine kada su formirani više kao neka vrsta intimnog eksperimenta koji nikada nije trebalo da bude podeljen sa javnošću. Kao članovi više džez, rok i pop grupa (The Benders, The Sparklers, Dynamic Hepnotics, Great White Noise itd. itd. itd.) sva trojica su već imali prilično muzičko iskustvo i interesovanje za improvizaciju i već njihov prvi album iz 1989. godine, Sex, sa jednom jedinom kompozicijom okrenuo mnoge glave i odmah se nametnuo kao nešto drugačije, utemeljeno u džezu i improvizaciji ali formatirano na osoben način.

Tridesetčetiri godine kasnije, The Necks bi sa svojim devetnaestim albumom trebalo da su već duboko u jami manirizma. Koliko puta uopšte možete da izvedete isti trik a da on ne postane dosadan, zapitao bi se svaki mađioničar posle trodecenijske karijere. No, Abrahams, Buck i Swanton kao da se naprosto ni malo ne opterećuju ovom vrstom razmišljanja. Njihova muzika je uvek spontana, uvek improvizovana od nule, uvek nastaje od jedne ideje ili fraze i traje onoliko koliko ta ideja ili fraza imaju smisla. I, slušajući Travel, sa svoje četiri kompozicije od kojih svaka zauzima po jednu stranu duplog LP-ja – najkraća ima 17 minuta i 14 sekundi, najduža skoro da dobacuje do 21 minut – počinjem da mislim da bi odgovor na pitanje mađioničara iz one gornje rečenice u slučaju ovog benda bio „bezbroj“.

I, mislim, da se odmah izvinim što sam magiju zazvao već u trećem pasusu, ali u svoju odbranu, jedina rečenica koja mi je padala na um slušajući Travel po prvi put je bila nešto u stilu „Ovo nije muzika: ovo je MAGIJA“ i ako to nije apsurdno preterani superlativ kakav biste od mene očekivali, imam ih ja još u magacinu. Ali, opet, samo preletanje preko stvari koje su ljudi unazad decenijama pisali i govorili o The Necks će nam pokazati da i drugi misle slično. LA Times je The Necks nazvao „mađioničarskom tačkom koja se prerušila u klavirski trio“  a New York City Jazz Record kaže „skoro da je njihova muzika potpuno odvojena od konvencionalnog ljudskog dodira i dolazi iz nekog nepoznatog apstraktnog izvora.“

Pre dobrih četrnaest godina gledao sam The Necks na, pa, da, magičnom nastupu u beogradskom Rexu, naravno u okvoru festivala Ring Ring i tada sam napisao: „The Necks su poslednjih godina postali još minimalniji u svom izrazu i muzika im se pomerila još dalje od jazza a još bliže totalnom zvuku, brujanju života i večerašnji nastup je to dobro demonstrirao, polazeći od ništavila i završavajući u blagoslovu overtonova i interferencija.“ I ako se apstrahuje da sam direktno zavario engleski „overton“ na srpski jezik koji za ovo koristi (meni) malko nezgrapniji termin „alikvotni ton“, ovo je vrlo lep sažeti opis njihovog tadašnjeg nastupa. U intervjuu koji sam pre ovog festivala uradio sa Tonyjem Buckom a koji je, zahvaljujući nestalnosti interneta kao medijuma sada zanavek izgubljen za ljudsku rasu (sem, naravno, ako ne koristite Wayback Machine), Buck naglašava da niko od tri člana benda nema klasičnu muzičku naobrazbu, da je svima džez nekakva praktična osnova, „ali mislim da je važno naglasiti da se kao bend oslanjamo na mnogo više nego samo na džez tradiciju. Na sve nas utiče soul muzika, rege, afrička muzika, klasična ili indonežanska muzika, a to su samo neki primeri.“ Dalje on veli „Ne mislim da bismo sami sebe opisali kao džez grupu, kao avangardu ili kao bilo šta. Ta vrsta definisanja je nevažna za naš proces pravljenja muzike.“ A najvažniji deo je verovatno ovaj: „Kada smo osnovali bend bili smo veoma zainteresovani da pravimo muziku koja će stvarati prostor, zvučni prostor, ali i „vremenski prostor“. To je, valjda, razlog što povremeno sviramo prilično tiho. Ne mislim da ima smisla svesno nastojati da se pravi „meditativna muzika“. Mi želimo da obezbedimo vreme slušaocu da se usredsredi na našu muziku i u nju potpuno uđe. Muzika The Necks, u stvari, može da postoji na više nivoa u isto vreme.“

Sve ovo valja držati u mislima idelano ne dok SLUŠATE album Travel već nakon što ste ga prvi put preslušali i iz nekog razloga se uzdržali da odmah ne krenete iz početka, dok pokušavate da artikulišete svoje misli i emocije o muzici koju niste toliko ČULI koliko je ona prošla kroz vas i transformisala vas. Buckova opaska o vremenu i ulaženju slušaoca u muziku je i dalje sve što o ovome zaista treba da se kaže, bez ikakvih dodatnih filozofija i konceptualizacija.

Jer, The Necks i dalje uspevaju da budu potpuno minimalni, ispražnjeni od značenja, gestova, aluzija, citata (iako im se i na Travel čuju jasni uticaji etničkih muzika sa raznih strana sveta) i njihova muzika prevashodno POSTOJI, radije nego što NASTAJE. Slušanje Travel je kao da ste se uključili u besprekidnu, jelte, muziku samog kosmosa i u njoj prebivate radije nego da je samo slušate.

Iako uživo The Necks rade praktično isključivo kao trio kontrabasa, klavira i bubnjeva, Buck je u intervjuu naglasio i da bend na studijskim albumima rado i stalno koristi nasnimavanje, pa je i Travel album koji organsku, živu improvizaciju trija kombinuje sa nasnimljenim instrumentima. Abrahams pored klavira ovde svira i Hammond orgulje, Buck udaraljkama dodaje električnu gitaru a Swanton, standardno, svira i kontrabas i električnu bas-gitaru.

I sve onda, i pored bogatstva zvuka, deluje čisto, prozračno, savršeno svedeno, bez ičega što bi bilo višak, ukras ili eksperimentalno ubačeni element koji u krajnjem produktu štrči i mogao bi biti izbačen. Travel, dakle, zvuči i raskošno i svedeno u isto vreme, sa zvukom i frazama koji su istovremeno i minimalno dovoljni da ovo čujete ka muziku ali i maksimum onog što je potrebno da se izgubite u toj muzici.

Signal, koja album otara je i najgruverskiji komad sa kompulzivnom kontrabas-frazom i improvizovanim ritmom oko nje, u dvadeset minuta čiste hipnoze. Forming je onda dvadesetominutni dron-komad, sa udaraljkama, da, ali bez ritma. Imprinting kreće iz tišine i formira se kao ritmički komad koji priziva u misli tribalne obrede ali i klasičnu psihodeliju, dok završna Bloodstream predstavlja jedan dugački, fascinantni dron-krešendo, psihodeličan kao bilo šta što je ikada napravio Angus Maclise, ali nimalo abrazivan, nimalo preteći.

The Necks muziku prave naizgled sa takvom lakoćom da slušalac odmah pomisli da bi u nju moga da se uključi bilo ko. Ovo verovatno nije ni netačno – osim što The Necks nisu menjali postavu decenijama niti su poznati po mnogo kolaboracija sa drugim muzičarima (barem ne kada sviraju kao The Necks). Ima nečeg zaista osobenog i, pa, da, magičnog u tome kako ovaj bend i dalje postoji izvan vremena i kako njihova muzika to vreme savija, uvlači ga nazad u njega samog i tera da se i ono samo izgubi. Travel je možda samo još jedna mađioničarska tačka, ali ona i dalje nosi izvornu začudnost magije ponosito na svom reveru:

https://thenecksau.bandcamp.com/album/travel

 

[Meho Krljic]

Ove nedelje umesto čistog jazza – ako to uopšte postoji u ovom ukletom milenijumu – slušamo fank. Ali nikako čisti fank. Özel Türkbaş Orkestrası: Bouzouki & Organ Improvisations je kolekcija improvizacija na tradicionalne folklorne teme, urađenih u razigranom fank stilu, sa malo džeza, da zamiriše, i sem ako ste baš BAŠ nezgodan svat u kome anadolijske harmonije i neparni ritmovi trigeruju osećaj nekakvog istorijskog gađenja, gotovo je nemoguće da nećete biti beskrajno šarmirani ovim albumom.

U pitanju je, naravno, novo izdanje male onlajn etikete Arsivplak, situirane u Londonu i orijentisane na Bandcamp izdavanje opskurnih artefakata iz turske istorije popularne muzike. Pre par godina sam sa izuzetno puno entuzijazma pričao o izgubljenom poslednjem danskom albumu pokojnog Atille Engina, a izdavač je u međuvremenu izbacio još gomilu rariteta i kurioziteta. Arsivplak se ne bavi samo džezom niti čak pretežno džezom i intersovanja ove, pretpostaviću jednočlane operacije, nalaze se negde na razmeđi fanka, džeza, disko muzike, folka, psihodeličnog roka, sint-roka itd. Pričamo uglavnom o materijalu starom po 40 i više godina, spasenom od zaborava i ponuđenom internacionalnoj publici za vrlo malo novca, mada Arsivplak izdaje i savremene radove, kao što su na primer stvari koje pravi Beynelmilân, francuski didžej i elektronski muzičar turskog porekla čiji su album Anatolian Funk izdali pre nešto više od godinu dana.

Slutim da je i Özel Türkbaş Orkestrası savremena postava, jer je produkcija na albumu Bouzouki & Organ Improvisations vrlo čista i deluje kao da su snimci urađeni u poslednjih par godina, ali o ovom bendu nažalost ne znamo ama baš ništa. Arsivplak obično ponudi makar neke najosnovnije informacije o izvođačima koje izdaje, no Bouzouki & Organ Improvisations dobija samo šturi tekst o tome da se radi o muzici koja je na rasponu od tradicionalnog narodnog melosa pa do fanki kompozicija namenjenih trbušnom plesu – a što bi trebalo da je jasno i iz naziva orkestra, jelte – i koja je aranžirana u zapadnom stilu, koristeći između ostalog normalan „rok“ set bubnjeva, Hammond orgulje i električnu bas gitaru. A što ćete i sami čuti čim pustite ovaj album. S obzirom na cenu od „dajte koliko date“, utisak je da ni izdavač a ni izvođači sa ovom pločom nisu imali neke velike ambicije i da je u pitanju zaista samo kolekcija džemova slupanih na brzinu, možda za jendo popodne i bačenih na internet iz zabave.

No, da je tako, ne bismo danas ni pričali o ovom albumu. Bouzouki & Organ Improvisations je pre svega vrlo lepo produciran studijski album na kome se džemuje odgovorno i kompozicije su vrlo čvrsto sastavljene oko jasnih centralnih tema. Ni jedna ne prebacuje četiri minuta tako da je ovde na programu ekonomična, fokusirana improvizacija koja se pozabavi zadatom temom i uredno se završi daleko pre nego što zapreti rizik rasplinjavanja i praznog hoda. Štaviše, ako imam ikakvu zamerku na ovaj album to je da mislim kako bi bilo sasvim legitimno da su pesme nešto duže i da su muzičari sebi pustili na volju i improvizovali izvan vrlo disciplinovano samonametnutih granica, unoseći elemente psihodelije u vrlo čvrstu folk-fank svirku.

No, to je zamerka na nešto što album nije a ne na ono što album jeste, pa je uzmite uz malo rezerve. Ono što je sigurno je da ćete na ovoj ploči čuti neke od najvrelijih ritmova ove godine u potvrdi decenijske istine da kombinovanje afroameričkog fanka i orijentalističkog pristupa sa korenima u Anadoliji daje u rezultanti muziku uz koju je gotovo nemoguće ostati miran. Bouzouki & Organ Improvisations je nestašan melanž folka i fanka koji biste mogli da pustite i na svadbi u okolini Bele (ili Krive) Palanke, ali i u noćnom klubu negde na beogradskom Dorćolu i da dobijete maltene identične somatske reakcije nominalno veoma različite klijentele. Ovo je muzika za ples, telesni ali i cerebralni i ona će učiniti apsolutno sve što je potrebno da vas pokrene.

Ime ovog benda je, razume se, posveta Özel Türkbaş, apsolutnoj legendi moderne turske, jelte, poplarne kulture, ženi koja je pored karijera glumice, fotomodela i pevačice učinila možda najviše od svih individua na planeti da se trbušni ples – i orijentalna muzika što uz njega ide – popularizuje na zapadu a notabilno u Severnoj Americi. Njen album iz 1969. godine Bellydance with Özel Türkbaş: How to Make Your Husband a Sultan došao je kao prirodna nadgradnja njenog života i nastupanja u Njujorku nakon dekade koju je provela u SAD, nastupajući širom države, uključujući učešće u produkciji opere Thais u Dalasu. Album je bio uspešan i Özel Türkbaş ga je ispratila sa još nekoliko sličnih, tematskih ploča, venčavajući, kako i naslovna strana prvog albuma kaže „vrhunske turske muzičare sa najfinijim američkim inženjerima zvuka“.

Özel Türkbaş Orkestrası idu korak dalje i kombinuju tradicionalne anadolijske instrumente sa modernim zapadnim instrumentarijem i album Bouzouki & Organ Improvisations je vrlo srećan spoj fank gruva i orijentalnih tema. Već prva kompozicija       Bouzouki Solo jasno postavlja stvari, nudeći prljav, izmoduliran buzuki i zapaljiv, zarazan ritam, pozivajući na, jelte, prljavi ples u manje od dva minuta svirke. Onda naredna, Organ Improvisation u orkan udaraljki ubacuje orgulje koje sviraju sitno i vrlo evokativnu temu prorađuju u nešto manje od tri minuta orijentalnih sinkopa.

Nisu sve pesme visokog tempa i nemilosrdnog ritma. Organ Improvisation II koja stiže nešto kasnije je sporija, ali i dalje provokativna, sa sedmoosminskim klecavim ritmom i kompulzivnim gruvom uz koji je nemoguće makar ne zamisliti plesače kako se senzualno uvijaju.

Sultan’s Heart će biti instant prepoznatljiva ovdašnjoj publici jer se radi o temi često i rado prorađivanoj na eks-jugoslovenskim prostorima, a svakako najpoznatiji komad na ovoj ploči je i najduža Misirlou, pesma koju je snimila i sama Özel Türkbaş, ali koja je daleko starija i od nje same. Danas se ne zna ko je autor ovog narodnog hita, ali već u trećoj deceniji prošlog veka ova tema je svirana i od strane arapskih i od strane grčkih i od strane jevrejskih muzičara, da bi prvi snimak (za koji znamo) bio grčki, iz 1927. godine. Ova tema je poznata i unašim krajevima, notabilno utkana u pesmu Lela Vranjanka koju je snimio Staniša Stošić početkom osamdesetih, ali je, naravno, postala globalni hit kada je Quentin Tarantino za svoj film Pulp Fiction iskoristio surf-rock verziju koju je šezdesetih snimio američki gitarista Dick Dale. Dale, inače pola Libanac, je iako nazivan kraljem surf-rocka zapravo bio samo jedan od američkih muzičara koji su ovu pesmu rado izvodili, pa je prva američka verzija snimljena još 1946. a iako je Daleov hit iz 1962. njena najpoznatija verzija, u ovoj su je deceniji svirali i Beach Boys, Trashmen, Martin Denny...

Özel Türkbaş Orkestrası je, naravno, sviraju „mekše“, nešto sporijim tempom ali sa MNOGO više ukrasa na žičanim instrumentima i slojevitijim aranžiranjem, postižući jedan zanosan, vrlo orijentalni i plesni ugođaj.

Bouzouki & Organ Improvisations je, dakle, po ambicijama skroman ali po sadržaju visokokaloričan album moćnih plesnih komada uz koje ples – trbušni i drugi – dolazi vrlo spontano. Ni malo se ne bih bunio da isti izdavač uskoro najavi i nekakvu novu kolekciju sličnih fank-džemova jer mi je ova ploča neizmerno ulepšala nedelju.

https://arsivplak.bandcamp.com/album/bouzouki-organ-improvisations
 

[Meho Krljic]

Szilárd Mezei je jedan  od on domaćih muzičara za koje imam utisak da ne dobijaju dovoljno pažnje uprkos respektu koji imaju i na internacionalnom planu i, u slučaju ovog kompozitora i violiste/ violiniste, sada već strahopoštovanja vrednom opusu kompozicija i snimljenih albuma, da ne pominjem decenijsko živo nastupanje sa neprebrojnim postavama u kojima je izvođena delom komponovana, delom vrlo programski improvizovana muzika. Čini mi se da je novi album, Szilárd Mezei Ensemble: The Kangaroo is Watching dobra prilika da podsetim da je ovaj čovek trenutno na vrhuncu svoje kreativne karijere i da je verovatno ovo idealan trenutak da se oni koje to može da interesuje upoznaju sa njegovim stvaralaštvom.

Mezeija sam gledao, evo ne znam ni sam koliko puta, uglavnom na njegovim nastupima u okviru Ring Ring festivala, mahom u improvizovanim kontekstima i uvek me je impresionirala očigledna posvećenost i strastvenost sa kojima je izvođena jedna skoro po definiciji hermetična muzika. Neću sad da pravim neke divlje hipoteze i nagađanja o tome kako vojvođansko podneblje, jelte, ima depresivnu notu koja onda i muzici što je već u startu malo distancirana od većinske publike dodaje još na otuđenju, no fakat je da među domaćim muzičarima retko ko ima takav istorijat doslednog stvaranja unutar vrlo, vrlo cerebralnih granica, sa vrlo vrlo VRLO malo naklona bilo kakvom masovnijem ukusu, a da se i dalje radi  o muzici koja je negde na razmeđi klasike i jazza.

Ko ga ne zna, Szilárd Mezei je školovani muzičar iz Sente koji je diplomirao violinu (mada danas, kao i na ovom albumu, najčešće svira violu), učeći u Senti i Subotici, a onda i studirao kompoziciju u Beogradu u klasi profesora Zorana Erića. Uvek naklonjen džezu i improvizovanoj muzici, Mezei još od polovine devedesetih nastupa sa mnogim postavama, prvo po tadašnjoj  i eks-Jugoslaviji a onda i po mnogim festivalima u Evropi, uglavnom se baveći improvizacijom koja, iako slobodna, nikada nije prešla u potpuno neidiomatski domen. Mezeijeva muzika uvek je utemeljena na jasno strukturiranim osnovama i time ona čuva sponu sa karakterom klasične muzike i džeza, pa su i svi njegovi orkestri najčešće izvodili njegove kompozicije u kojima je improvizacija programski uključena. Sam navodi da su Witold Lutoslawski sa svojom aleatornom strategijom i Anthony Braxton dvojica kompozitora između kojih je pronašao svoj kreativni izraz, iako je kao mladić stremio pre svega Bartoku i Szabadosu. Tu negde treba pomenuti i njegovo angažovanje u okviru očuvanja mađarskog folklornog nasleđa, sa sviranjem narodne muzike i komponovanjem za pozorište, a album The Kangaroo is Watching je, rekao bih jedna skoro idealna suma njegovih interesovanja kao kompozitora, izvođača, improvizatora, predvodnika orkestra ali i, ako to nije isuviše teška reč, intelektualca sa zdravim interesovanjem za spajanje različitih svetova i koncepata.

Gledam šta sam pre skoro trinaest godina na Jazzinu pisao o tada aktuelnom albumu koji je izdao ugledni britanski Slam Productions i vidim da sam i tu imao dosta slične impresije: „Ako ovo zvuči kao užasno intelektualna teritorija, to je zato što jeste. Mezei ima i paralelnu karijeru kao izvođač autentične narodne mađarske muzike, ali njegov sopstveni opus koga proizvodi poslednjih petnaestak godina kao improvizator, kompozitor i vođa orkestra je najčešće karakterisan kao nepraštajuće cerebralna muzika. Tönk je zato, u određenom smislu, iznenađujuće pitka ploča. (...) Szilárd ovde svoj osmerac provodi kroz znatno više idiomatskog džez (i „jazzy“) zvuka nego što nas je do sada navikao da očekujemo. Razume se, dobar deo muzike zasniva se i dalje na atonalnim gestovima i strukturama koje su obrazovane oko događaja radije nego oko harmonije, ali ima ovde i propisnog svingovanja, čiste melodije i čistog soliranja. I na prethodnim Szilárdovim albumima bilo je svih ovih elemenata, no evolutivni proces ovde daje dosta tema za promišljanje dok slušamo kako složene dvadesetominutne kompozicije izrastaju iz jednostavnih tema koje se dalje harmonski variraju na različitim instrumentima, samo da bi se razlile u dugačke improvizacije u kojima surova disciplina okteta ni za trenutak ne popušta.“

Pa, recimo da je sa trinaest proteklih godina sve ovo tačno i za album The Kangaroo is Watching, samo apdejtovano za tih, jelte trinaest godina. The Kangaroo is Watching je i sama iznenađujuće pitka ploča koja i dalje čuva jedan vrlo hardcore cerebralni stav u svojoj srži, ali koja pažljivo, promišljeno, štavište strogo i disciplinovano napisane kompozicije stavlja u službu motiva koji su povremeno, pa... ljupki. A to je reč koju mislim da nikada nisam iskoristio da opišem bilo koji Mezeijev projekat. Recimo, treća kompozicija, desetominutna Léckeringő / Lath-Waltze i pored momenata u kojima nema prebrojivog ritma a muzika se kreira preplićućim, atonalnim improvizacijama na flauti, violini, udaraljkama, kontrabasu, itd. zaista ima i elemente valcera, a kada se u svirku uključi truba ona donosi ne samo svetliju boju čitavom programu već i povuče u smeru džeza.

Ansambl koji izvodi ove kompozicije ima čak dvanaest članova i pošto je album snimljen uživo, prošlog Avgusta, u Kulturnom centru Novog Sada, neophodno je i da ukažem koliko je zvuk dobar ali i koliko impresivno Mezei predvodi ovaj orkestar i obezbeđuje autoritativna izvođenja zaista kompleksnih kompozicija koje će slušaoca osvojiti i lepim motivima, pa i džezerskim improvizovanjem. Tako, recimo, Metal Cat, od šest i po minuta, koja album otvara odmah prikazuje da ćemo slušati kombinaciju klasičnog i džezom oplemenjenog zvuka, ali oboa, fagot, klarineti, vibrafon i saksofoni se ovde na momente vrlo lepo razigravaju i improvizuju slobodno i radosno.

Centralni  događaj albuma je druga kompozicija, Bucu (Hommage á Kőrösi Csoma Sándor*, dedicated to Ervin János Lázár), najambiciozniji Mezeijev komad koji sam do sada čuo, dugačka više od pola sata i sa strahopoštovanja vrednim putem koji ona kroz kompleksne transformacije iz džeza (sjajne solaže na trubi i saksofonu) u impresionističku klasiku pređe a da ni jednom ne izgubi korak.
* Sándor Kőrösi Csoma, inače rođen u Transilvaniji karejem osamnaestog veka je bio veliki mađarski i evropski filolog, autor prvog tibetansko-engleskog rečnika i jedan od najposvećenijih proučavalaca budizma svog vremena

I ostale kompozicije su podugačke. Najkraća je Heli, koja sa nešto više od četiri minuta nudi umiljatu kinematsku sanjariju što me je podsetila na nastup koji sam svojevremeno gledao na kome je Mezeijev tadašnji kvartet svirao preko filma sklopljenog od scena iz starih, crno belih noir radova, ali je ovo znatno interesantniji „filmski“ muzički komad od onog što sam tada čuo, sa sigurnijom formom i besprekornom improvizacijom.

Uopšte, ansambl koji ovo svira je izvrstan, sa kombinacijom muzičara koji dolaze iz polja klasike i džeza (recimo Emőke Gnjatović na oboi, Predrag Okiljević iz Dragon’s Fuel na tenor saksofonu, stari kadar Ivan Burka na marimbi, vibrafonu i ksilofonu, Svetlana Novaković na flauti, Slobodan Dragaš na trubi itd.) i izvode Mezeijev složeni program sa puno razumevanja za senzibilitet i ton koji se želi postići.

Ovaj nastup dešavao se u okviru programa Dunavsko more, jednog multimedijalnog napora usmerenog na „predstavljanje kulturnog nasleđa i očuvanje prirodnih bogatstava jedne od najvećih evropskih reka“ i kao takav je, čini mi se, spojio elemente tradicije, folklorne ali i umetničke, sa za Mezeija uvek dragocenim pogledom u horizont i improvizovanjem izvan zadatih teorijskih granica. Finalna kompozicija, skoro četrnaestominutna Néz a kenguru je i najglasniji, najbučniji iskaz u ovom programu, označavajući bez stida tu aktuelnu fazu razigranosti i energičnosti koja se prirodno spaja sa Mezeijevom u osnovi uvek vrlo intelektualnom muzičkom građom. Pa, lepo. Uživao sam.

https://szilardmezei.bandcamp.com/album/the-kangaroo-is-watching
 

[Meho Krljic]

U četvrtak je u Minhenu u devedesetdrugoj godini umro Duško Gojković, jedan od najpoznatijih i najuticajnijih evropskih džez trubača, a bez sumnje najvažniji džez trubač ikada potekao sa ovih prostrora. U to ime, danas jedino možemo slušati njegov debi album, Dusko Goykovich – Swinging Macedonia, ambiciozni spoj makedonskog folklora i džeza iz 1967. godine kojim je jugoslovenski i srpski trubač odvažno stupio na međunarodnu scenu i zapadnoj publici doneo dah vrelog juga.

Duška Gojkovića sam gledao samo jednom, čini mi se da je to bilo na Beogradskom džez festivalu 2011. godine kada je veliki trubač proslavljao svoj osamdeseti rođendan nastupom u beogradskom Domu omladine. Nije mi ova svirka ostala u posebno impresivnom sećanju i utisak mi je bio da je sam Gojković relaksiran i spreman na lep provod, dok ostali muzičari na sceni pomalo kao da imaju tremu što nastupaju sa legendom pa su, sem Ratka Divjaka koji je ako se ne varam tu gostovao na bubnjevima, svi svirali pomalo uzdržano i u prilično bezbednim frazama i gestovima.

No, valjda je to tako moralo biti. Sećam se da sam par godina pre toga imao diskusiju sa prodavcem diskova ispred SKC-a koji je sa mnogo samouverenosti rekao za Gojkovića da je „prva bela truba sveta“. Na moju iznenađenu reakciju i sugestiju da je možda ovo ipak utisak obojen patriotizmom, čovek nije ustuknuo ni za milimetar, insistirajući da je Gojković u džez uneo sasvim osoben senzibilitet i estetiku i da mu u svetu nema parnjaka.

Svakako pričamo o osobi sa bogatom, impresivnom biografijom, bosanskom klincu rođenom u Jajcu 1931. godine, obeleženom porodičnom istorijom četništva – pa mu je otac streljan a brat umakao u Austriju – koji je od 1946. godine živeo u Beogradu i u muzičkoj školi Stanković uprkos tadašnjem prilično negativnom stavu prema džezu, učio da svira trubu i na njoj improvizuje. Pamti se njegova izjava „Moje improvizacije na trubi nijedan komesar nije mogao da kontroliše. Džez je sloboda.“ a nesporno je da je Gojković zaista uvek težio slobodi i sopstvenom izazu za koji je čak i srazmerno slobodnija, relaksiranija Titova Jugoslavija nakon razlaza sa Staljinom bila malo tesna.

Gojković je već prvom polovinom pedesetih, posle studija na Muzičkoj akademiji u Beogradu i svirke sa raznim džez i diksi sastavima otišao u (Zapadanu) Nemačku, od 1956. krenuo da snima kao sešn muzičar i da nastupa sa big bendom Kurta Edelhagena. 1958. godine se zatekao u Americi svirajući sa Evropskim omladinskim orkestrom i tamo ostavio lep utisak pa je 1961. došao da, sa stipendijom, studira na Berkliju. Preporuku za ključnu akademsku instituciju džez-muzike napisali su mu, legenda kaže, Stan Getz, Art farmer i Oscar Peteford, ispisavši je na meniju nekog kafića u Frankfurtu gde su doručkovali.

Gojković je dalje svirao sa kanadskim maestrom Maynardom Fergussonom, pa je na kraju, po povratku u Nemačku osnovao svoj sekstet i mada ovo nije bila institucija dugog daha, Gojković je sa njim 1967. godine snimio Swinging Macedonia, svoj prvi album u ulozi lidera, kompozitora i aranžera, donoseći, kako rekosmo, duh balkanske folk muzike pred zapadnu publiku koja je ionako padala u nesvest svaki put kada bi se kakav ruski motiv provukao kroz džez.

Odmah da kažemo da je Swinging Macedonia neizmerno važna ploča jer je njome praktično utemeljen koncept balkanskog etno-džez zvuka koji je i danas odrednica za sebe u svetskoj muzici. Naravno da se mogu naći i raniji primeri spajanja balkanske narodne muzike i džeza, ali Gojković je praktično prvi koji je programski napisao, snimio i objavio čitav album ovakve muzike – i to za jaku firmu kao što je bio Philips u to vreme. Etnički džez će postati popularan u narednoj deceniji, sa sve više muzičara zainteresovanih za folklorno nasleđe na festivalima širom sveta i pojavljivanjem albuma koji su baštinili razne narodne tradicije, no, Gojković je ovde svakako bio svojevrsna avangarda.

Muzički, album je interesantna smeša različitih estetskih i tehničkih komponenti. U prvom redu, jedan od najvažnijih detalja, i razlog što je ova ploča našla svoj put i do (barem dela) američke publike, je taj da klavir ovde svira Mal Waldron, jedan od legendarnih pijanista svoje generacije koji je sarađivao i sa Mingusom i sa Coltraneom i sa Kennyjem Burrellom, a koji je po preseljenju u Evropu – nakon predoziranja heroinom i pauze u bavljenju muzike – sarađivao sa vrlo različitim muzičarima i interesovao se za različite žanrove, uključujući kraut rok i etničku muziku.

Pored Waldrona koji ovde svira skoro ekskluzivno ritmički, ritam sekciju čine belgijski bubnjar Cees See i nemački basista Peter Trunk i ovo je jedna vrlo „evropska“, vrlo čista ritmička postava koja svira sa matematičkom preciznošću i čiji je sving ubedljiv – ipak malo i uštogljen – i kada se sviraju klasični njujorški ritmovi, i kada se svira latin-džez. Notabilno, ovde ima vrlo malo ritmova koje bismo automatski asocirali sa (Severnom) Makedonijom, i folklorni program se ovde pre svega čuje u temama i melodijama.

Gojković je na ovom albumu već vrlo autoritativan i dobro se čuje da se više ne radi o mladom, neiskusnom muzičaru koji treba da uči od drugih pre nego što pusti glas već o sada već pedigriranom imenu koje sa pravom predvodi sopstveni orkestar. S druge strane njegova svirka je, kao i kasnije u karijeri, već i ovde bila obeležena jednom čistotom i neposrednošću koje su mu postale zaštitni znak. Kod Gojkovića nikada nije bilo glume i napadnog teatra pa je i svirka na Swinging Macedonia lišena ornamentike i trikova i čak i u momentima kada se duva jako i izlazi u visoke registre, Gojković je prijatan i nenapadan, postavljajući teme i varijacije jednostavno i organski.

Nathan Davis je ovde, može se reći, najupadljivije, najprominentnije prisustvo u miksu. Svestrani muzičar (sarađivao sa Ericom Dolphyjem, Idrisom Muhammadom, Joeom Henersonom, Grachanom Moncourom trećim itd.) ovde svira tenor i sopran saksofon i flautu, ubacujući u makedonske teme finu dozu bebop i funk senzibiliteta, obogaćujući osnovne melodije autoritativnim fraziranjem i na nekim mestima se idealno ukrštajući sa Gojkovićevim soliranjem, dajući na flauti finu kolornu dopunu Gojkovićegoj trubi ili flugelhorni. Italijansko-belgijski saksofonista Eddie Busnello ovde svira alt saksofon i duvačka sekcija se veoma zabavlja sa Gojkovićevim aranžmanima kompozicija zasnovanih na poznatim temama kao što su Saga Se karame, Bem-Basha itd.

Gojković je ovde vrlo dobro postavio odnos lokalnih folk tema i zaista fino svingujuće džez razrade ali ovaj album je istovremeno i veoma ublažio svoje folk elemente, verovatno sa željom da se bude bliže džezu. Tu se negde onda čuje i pomalo rutinerska svirka u nekim momentima, a gde bi prosečan stanovnik Balkana očekivao upadanje u stanje izmenjene svesti i uletanje u ekstatičnu svirku i ples. Swinging Macedonia je ipak mirniji materijal, tek prvi iskaz u procesu uspostavljanju balkanskog etno džez izraza pa je kao takav i vrlo značajan da ga i danas slušamo i proučavamo.

https://youtu.be/hGC67Hj9PWk


 

[Meho Krljic]

Nadam se da ste ove Nedelje raspoloženi za razuzdani, bučni free jazz jer, oooooh, dobićete upravo to. Posred face. Ryosuke Kiyasu and Ondrey Zintaer: Brain je možda i cerebralna ploča ako se gleda iz pravog ugla ali s obzirom na to da omot prikazuje mozak u koji je zakucana poprilična količina eksera a i kompozicije se zovu prosto „Nail“, od jedan do četiri, bezbedno je reći da ovo nije neki akademski pogled na „cerebralnu“, improvizovanu i slobodnu muziku već prljava, sirova, agresivna improvizacija ljudi koji vole abrazivne teksture, visok tempo svirke i radije će se rvati u blatu nego imati uštogljenu diskusiju o tome kako se svira izvan vladajućih harmonskih i ritmičkih teorija. No, uz sve to, Brain zapravo nije album koji treba da slušaoca poravna sa patosom pukim volumenom zvuka i iako pričamo o zaista potpuno slobodnoj svirci gde se džez fraziranja u vazduhu ukrštaju sa elektronskom bukom (i tamo ljupko eksplodiraju), ovo je ZAPRAVO znatno meditativniji materijal nego što se na prvi pogled čini. Drugim rečima, iako ovo sigurno nije onaj „duhovni“ fri džez koji su svirali razni Koltrejni i Ajleri i namera mu nije da slušaoca spoji sa božanskim pa nek oni u srdačnom razgovoru vide šta će biti s njegovom besmrtnom dušom, ovaj blend free jazza i power electronicsa svakako ima u sebi jednu transcendentnu dimenziju i zaziva cerebralnost hipnotičkom privlačnošću.

Možda je ovo u stvari način da kažem, kako na ovom materijalu uglavnom slušamo vrlo sličan zvuk i svirku sve vreme. Ovde nema motiva oko kojih se improvizuje, nema varijacija u dinamici tokom kompozicija (ili ako ih ima one se svode na to da je početak malo tiši a nastavak malo glasniji), nema stajanja pa ponovnog kretanja, nema promena ritma. Brain je kao brza planinska reka u koju ste nesmotreno upali i sada se kotrljate niz brzake, udarate o kamenje, slušate žubor vode i u svemu tome, između modrica koje se gomilaju i preplavljenosti snažnim šumom pronalazite jedno neočekivano značenje.

Ryosuke Kiyasu je veoma, veoma zaposlen bubnjar na japanskoj avangardnoj sceni. Možda najpoznatiji široj publici po tome što već više od deset godina svira kao bubnjar u dugovečnom bendu Keijija Hainoa, Fushitsusha, Kiyasu ima i sopstveni bend, Sete Star Sept (skraćeno 7s7 a u pitanju je referenca na paćinko), a koji trenutno radi u duo postavi gde Kiyasu svira bubnjeve a žena po imenu Kae svira električni bas i vrišti. Inspirisan podjednako free jazzom i japanskom tradicijom noisecorea, Sete Star Sept nastupa rado i često, bez problema se pojavljujući i na festivalima rezervisanim za ekstremni metal (kao što je na primer kultni češki Obscene Extreme Festival na kome je i vaš skromni izveštač imao svoj internacionalni debi). Sete Star Sept je, rekao bih, idealna ekipa za ljubitelje abrazivnijeg japanskog zvuka na transverzali Fushitsusha-Gerogeri Gegege-Hijokaidan, pa se zainteresovani mogu sa radom ovog benda pobliže upoznati putem njihovog sajta.

No, Kiyasu je i propulzivan solo-umetnik, koji već dvadesetak godina nastupa širom sveta radeći solo koncerte i to na kojima svira samo doboš. Bubnjare često posprdno nazivaju dobošarima (iako nema BAŠ NIČEG negativnog u sviranju samo doboša) ali Kiyasu je od ovog napravio temelj svog solo-identiteta i njegov Bandcamp je PREPUN živih snimaka sa njegovih nastupa gde svira samo doboš (recimo: Live in Hamburg, Germany on March 2nd, 2023, ili Live in Copenhagen, Denmark on March 3rd, 2023 ili Missing Time / Satisfied Time, a koji su svi izašli istog dana, dan pre albuma Brain o kome danas pričamo).

No na albumu Brain partner u zločinu mu je Ondrey Zintaer, Slovak iz Košica koji se uglavnom bavi elektronskom i eksperimentalnom muzikom. Zintaer, kao što je uostalom običaj među noise/ eksperimentalnim muzičarima, pravi i objavljuje mnogo muzike, na kasetama i onlajn, sarađujući sa raznim muzičarima sličnih inklinacija sa raznih strana sveta (Noitt, Slovak Misanthrope, Paolo Tognola, Filippo Bøtøx Cocozza...) a sa Kiyasuom je već imao jednu kolaboraciju prošlog leta, minialbum Dreamy Storm.

No, Dreamy Storm je bio abrazivnija ploča, agresivnija po zvuku i manje dinamična po formi utoliko što su se muzičari ovde uglavom bavili istraživanjem tekstura i proizvodnjom mučnih, bolnih zvukova. Brain, kao njegov zvanični nastavak, je, uprkos svojoj pretnji vezanoj za zakucavanje eksera u mozak zapravo prijatniji po zvuku i, ako je to uopšte ispravan termin, zabavniji kao muzika.

Zintaer i inače svira saksofon na nekim svojim radovima a ovde je iskombinovao saksofon i sintisajzer za finu akustično-elektronsku protivtežu Kiyasuovoj perkusionističkoj kanonadi. Ovo, naravno, nije materijal snimljen uživo i iako autori ne daju nikakve podatke, pretpostavljam da je Kiyasu prvo snimio bubnjeve, a da je Zintaer onda preko njih odsvirao saksofon pa dodao elektroniku.

Jedna od definišućih dimenzija klasičnog japanskog free jazz/ noise/ harsh noise opusa je svakako i relativno nizak kvalitet zvuka i jeftini produkcijski uslovi. Ako je to za Masayukija Takayanagija i Kaoura Abea bila prosto socio-ekonomska datost, do vremena kada su Merzbow, Hijokaidan, Fushitsusha ili Hanatarash krenuli da zaozbiljno snimaju ovo je već bio ugrađen element estetike, pa tako i Brain, iako snimljen u daleko boljim studijskim uslovima nego što su originatori imali, programski čini parazitske zvuke integralnim delom muzike. Ovo se pre svega odnosi na Kiyasuove bubnjeve čije klipovanje i deformisanost visokih registara idu u paru sa zvukom sobe u kome je snimano a koji se kreće, pojačava i slabi u ritmu Kiyasuovog sviranja zahvaljujući podešavanjima kompresora. Rezultat je, posebno na drugoj komoziciji jedan halucinantni, psihodelični odnos bubnjara i prostora oko njega koji kao da sve vreme napadaju jedan drugog i nikako da jedan od njih prevagne.

Kiyasu svira moćno, brzo i energično, a opet meko i relaksirano, bez ikakvih pokušaja da ponudi prebrojive ritmove a uvek u sjajnom free-flow gruvu. S obzirom na analognu buku koji Zintaer podiže oko njega, ovaj me je album malo podsetio na ciklus što ga je Merzbow radio pre nekoliko godina, sa serijom albuma o japanskim pticama na kojima su kombinovani bubnjevi i analogno-digitalna buka. No, naravno Kiyasu je mnogo slobodniji bubnjar od Masamija Akite i njegova je svirka ovde utemeljena pre svega na free jazzu.

Zintaer sa svoje strane saksofon svira, pa, skoro razorućavajuće meko, nižući simpatične fraze i improvizacije koje nisu ni isforsirano agresivne niti u njima ima ambicije da se imitiraju free jazz velikani saksofona. Naravno, nema ovde ni neke sentimentalne, naglašeno melodične svirke, ali Zintaer uspeva da njegova svirka na altu i, sopran saksofonu bude i sama cerebralna ali prijatna za uho, sa ugodnim gruvom.

Naravno, oko svega toga ide analogni sintisajzer koji daje i duboka brujanja i visoke, na granici čujnosti postavljene teksture. Iako se sempler ne pominje na spisku instrumenata, na prvoj kompoziciji se čuju horske teme uz koje Zintaer lepo improvizuje pa je jasno da ovde ima i semplova.

Brain je prijatna ploča koja podseća na zen dimenziju slobodne improvizacije u jednom relaksiranom maniru. Ona je bučna i abrazivna, da, ali nije ZAISTA agresivna a još manje sadistički nastrojena. Kiyasu i Zintaer žele da vas svojim zvukom obuhvate, obgrle i čvrsto drže, ne da vas od njega odbiju. A šta ćete vi u tom zagrljaju raditi, to je već vaša stvar:

https://ryosukekiyasu.bandcamp.com/album/brain
https://zintaer.bandcamp.com/album/brain

[Meho Krljic]

Nešto nas je ove godine zaređalo memorijalno slušanje... Pošto je prošle nedelje umro, u devedesettrećoj godini, veliki američki pijanista i kompozitor, Ahmad Jamal, red je da se danas malo podsetimo njegovog rada, kroz slušanje jedog od njegovih prvih albuma, snimljenog još pedesetih godina prošlog stoleća. Chamber Music of the New Jazz by Ahmad Jamal je ime pod kojim je ova ploča poznata danas, mada je originalno bila izdata samo kao Ahmad Jamal Plays 1955. godine za malu i kratkovečnu etiketu Parrot koju je 1953. godine osnovao Al Benson, čikaški radijski didžej, da bi na njoj izdavao savremeni bluz, džez, du vop i gospel. Parrot je prestao sa radom 1956. godine ali je u svom aktivnom periodu izbacio gomilu singlova između ostalog i bitnih muzičara kao što su bili Coleman Hawkins ili Paul Bascomb, a Jamalov album je bila jedina dvanaestoinčna ploča koju je firma izdala za života (snimljena su još dva albuma, jedan od strane Paula Bascomba a jedan od strane Johnnyja Griffina ali ni jedan nije izašao). Sa dobrim razlogom, jer se radilo o veoma dobrom materijalu a koji je promptno otkupljen od strane čikaškog Chess Records, pa objavljen ponovo, pod novim imenom za njegovu podetiketu Argo Records 1956. godine. Argo je bio džez imprint firme prevashodno orijentisane ka bluzu i u svom katalogu pored više Jamalovih izdanja ima i imena kao što su Kenny Burell, Max Roach ili Illinois Jacquet.

Jamal je rođen u Pitsburgu 1930. godine i tada se zvao Frederick Russell Jones ali je već kao tinejdžer iz baptističke crkve prešao u islam – nakon što se upoznao sa muslimanskom zajednicom u Detroitu – pa sa dvadeset godina promenio i ime. Ovo je bila relativno česta praksa onog vremena i ticala se osvajanja prava na sopstveni identitet, ali i propulzivnosti verzije islama koju su propovedale afroameričke zajednice. Sa sedam godna je počeo da formalno uči sviranje klavira kod Mary Cardwell Dawson –vrlo uticajne i bitne crne pijanistkinje – ali se sa crno-belim dirkama upoznao još kao vrlo malo dete kada ga je stric Lawrence kroz igru podučavao prvim muzičkim koracima. Lokalna pitsburška scena je veoma uticala na njegov muzički razvoj a Jamal je navodio džez muzičare kao što su Earl Hines, Billy Strayhorn, Mary Lou Williams i Erroll Garner kao svoje glavne uzore. Sa četrnaest godine je počeo profesionalno da se bavi muzikom i dobio jaku podršku slavnog Arta Tatuma, a nakon završetka srednje škole, sa osamnaest postao je član orkestra Georgea Hudsona. 1950. godine se preselio u Čikago gde je redovno svirao a onda počeo i da snima kao lider trio postave, 1951. godine.

Ahmad Jamal Trio je bio format u kome je pored Jamala na klaviru gitaru svirao Ray Crawford, takođe originalno iz Pitstburga, dok se na kontrabasu smenilo nekoliko muzičara. Do momenta kada je snimljen Ahmad Jamal Plays 1955. godine, kontrabas je svirao čikaški muzičar Israel Crosby a koji je sa Jamalom imao studijske saradnje još počev od 1951. godine. Ova trio postava, u kojoj nije bilo bubnjeva je snimila samo dva albuma, ali jeste se izdvajala osobenim „kamernim“ zvukom, kako će novi izdavač i prekrstiti Ahmad Jamal Plays i kada je Jamal 1956. godine Hawkinsa zamenio bubnjarem Walterom Perkinsom, pa zatim njega Vernelom Fournierom ovo će biti početak njegovog strelovitog uspona sa vrlo cenjenim nastupima i izlaskom odlično prodavanog živog albuma At the Pershing: But Not For Me.

Jamal će tokom šezdesetih i sedamdesetih raditi sve popularniju muziku (uključujući instrumentalnu verziju teme iz filma i serije M.A.S.H., Suicide is Painless), radeći i u pop i fjužn poljima, da bi kasnije ekstenzivno sarađivao sa raznim muzičarima ali bio i cenjen edukator i mentor mlađim pijanistima.

Kažu da je Jamal izvršio priličan uticaj na Milesa Davisa i njegovi rani radovi su se izdvajali od trendova sa početa pedesetih time da je u eri karakterisanoj brzom svirkom i virtuoznim soliranjem Jamal namerno relaksirao i hladio svoj izraz. Umesto preovlađujuće bebop paradigme on će raditi sa manje nota, više gruva, namerno praveći pauze i prazne prostore u svojim frazama, praktično sam dolazeći do onog što će biti kršteno kao cool jazz i proslavljeno od strane muzičara kao što su bili Davis, Gerry Mulligan, Stan Getz...

Chamber Music of the New Jazz by Ahmad Jamal je veoma dobra demonstracija ove Jamalove orijentacije. Trio postava bez bubnjeva daje kompozicijama jedan relaksiran, manje napet format, ali svedenost instrumentarija dalje ističe maštovitost muzičara u improvizovanju i aranžiranju. Gershwinova A Foggy Day, druga pesma na albumu, odlično pokazuje kako ovo funkcioniše sa perfektnim tempom i gruvom koji trojica muzičara drže i sa kreativnim variranjem osnovnih tema tako da se kompoziciji da osoben zvuk i ukus.

Jamalovi saradnici su ovde bili veoma dobri muzičari. Ray Crawford je na početku svoje karijere bio saksofonista i svirao sa takvim velikanima kakvi su bili Art Blakey i Fletcher Henderson. Preživljavanje tuberkuloze ga je ostavilo sa oslabljenim plućima pa je prešao na gitaru i sa Jamalom svirao od 1949. godine, prateći ga iz Pitsburga u Čikago i razvijajući poseban stil svirke koji je pored harmonskog sadržaja i soliranja davao triju i perkusionistički element, služeći kao ritmička dopuna onome što bi radili kontrabas i klavir. Kasnije će svirati i sa Gilom Evansom, Rayjem Charlesom i Tomom Waitsom. Israel Crosby je sa svoje strane bio značajno stariji od ostale dvojice (jedanaest godina od Jamala i pet od Crawforda) i već tada smatran legendarnim muzičarem koji je 1935. godine snimio prvi pravi solo na kontrabasu, svirajući sa svega šesnaest godina sa takođe legendarnim bubnjarem Geneom Krupom.

Crosby, Jamal i Crawford na ovom albumu imaju gotovo telepatsku komunikaciju: Jamalova kompozicija New  Rumba, koja album otvara je praktično manifest, iskaz tog „novog“ što će ga Jamal i njegovi saradnici doneti džez muzici istočne obale, sa vrlo cool latin gruvom i Jamalovim relaksiranim fraziranjem na koje se onda Crawfordova gitara i Crosbyjev topli kontrabas nadovezuju na vrlo prirodan način. Muzika ima ritam, ali ne drži se stalno istog tempa, fraze se rastežu ili prekidaju prateći osećaj muzičara a ne teoriju, izvođači jedni drugima dobacuju motive i preuzimaju tehnike.

Ray Crawford je napisao jednu kompoziciju na ovom albumu, sanjivu a i dalje gruvi baladu Jeff, a ostalo su aranžmani Gershwina, Colea Portera, Jimmyja Van Heusena i drugih autora, urađeni u savršenoj trio-formi gde svaki od muzičara ima podjednako važnu ulogu i nema podele na ritam sekciju i soliste. Ova se muzika događa ODJEDNOM, sa besprekornim kolektivnim duhom trija koji dinamiku i tempo tako organski varira kao da se radi o samo jednoj osobi sa viškom udova i savršenim osećajem za atmosferu i gruv. Jamal je u svoje vreme često trpeo kritike da je puki „kokteldžija“, odnosno muzičar za lake note bez stvarne umetničke dimenzije, ali već ovaj album bezpogovorno pokazuje da ništa nije moglo biti dalje od istine. Jamalova svirka jeste relaksirana i laka ali ona nije ni banalna ni sentimentalna, već naprotiv, gvozdeno disciplinovana u tome gde će se staviti koja nota a gde će biti tišina (slušajte ga u Gershwinovoj Darn That Dream), sa dinamikom koja je prefinjena i savršenim osećajem za frazu. Chamber Music of the New Jazz by Ahmad Jamal je ploča istančane lepote i varljive lakoće izvedbe, čiju je relaksiranost velika greška pobrkati sa nekakvom neobaveznošću. Punih 68 godina kasnije ovaj album sija kao dijamant u mraku i stoji kao jedna od najlepših jazz ploča pedesetih koju ćete ikada čuti. Pa, slušajte:

https://youtu.be/GUOOLwVMmzU

[Meho Krljic]

Danas nam je na redu album savremenog španskog/ katalonskog džeza koji, doduše sviraju dvojica lokalaca i jedan Japanac. ALI TO NIŠTA NE SMETA, naprotiv, Sergi Felipe: Biased Vision je ploča izuzetno prijatnih melodija i lepog zvuka, pre svega relaksirane svirke koja ipak ne spada u puki easy listening. Iako u principu volim free jazz kad je malo mišićaviji, Biased Vision mi je bio sasvim prijatan i vredi mu se vraćati kada je čovek u posebnim raspoloženjima.

Ovaj album izdala je (vrlo) mala etiketa UnderPool, posvećena izdavanju Felipeovih radova, ali i drugih jazz improvizatora, ne neophodno i uvek iz Barselone, gde je firma situirana, a koju predvodi isti taj Sergi Felipe (i, da se razumemo, verovatno je i jedini zaposleni u njoj). UnderPool je zapravo izrasla iz istoimenog studija koji je Felipe osnovao 2011. godine i u kome radi kao inženjer zvuka i producent, a sa jasnom željom da putem etikete promoviše džez i improvizovanu muziku. Felipe je suosnivač i druge etikete, Discos Flotants, orijentisane na više pop stranu džeza.

Felipe je originalno samouki saksofonista i flautista koji je kao klinac isprobavao razne duvačke instrumente a onda se izborio da upiše Visoku muzičku školu Katalonije (Escola Superior de Música de Catalunya) gde se fokusirao na saksofon i to u poljima džeza i savremene umetničke muzike. Pošto se pokazao kao vrlo dobar, dobio je, veli, više stipendija koje su mu pomogle da studira na više konzervatorijuma u Nizozemskoj. Po završetku studija, otvorio je pomenuti studio ali i nastavio da svira, kao studijski muzičar ali i kao propulzivni član džez scene Barselone, svirajući u više postava i pojavljujući se na raznim festivalima. Felipeova dosadašnja diskografija ubraja dva albuma sa kvartetom Whisper Songs ali i gostovanje na albumima projekata Pol Omedes ili Memoria Uno koji su kombinovali džez i savremenu klasičnu muziku, te masu albuma koje je snimao i producirao.

Za Biased Vision, Felipe je posle desetak godina od poslednjeg izdanja Whisper Songs okupio novu postavu, ovog puta trio, i napisao svih deset kompozicija, potpisujući album, dakle, kao kompletan autor, aranžer, ali i snimatelj (zajedno sa saradikom po imenu Adrià Serrano) i producent, pa je ovo na neki način i pre svega njegov iskaz.

Pored Felipea, ovde na bubnjevima imamo veterana španske džez scene, čoveka po imenu David Xirgu, a koji je svoja prva formalna muzikča znanja sticao još polovinom sedamdesetih na konzervatorijumu Liceu (gde je, naglasićemo, učio kompoziciju i klavir – bubnjeve je sam sebe naučio da svira jer je voleo Arta Blakeyja i Maxa Roacha). Danas je predavač na istom konzervatorijmu, a u međuvremenu je bio osnivač i član mnogih sastava i svirao sa gomilom važnih muzičara kao što su, recimo, Dave Douglas, John Abercrombie, Mark Feldman...

Na kontrabasu je još jedan veteran, pomenuti japanski muzičar Masa Kamaguchi a koji je krajem sedamdesetih počeo da svira električni bas pod uticajem Jaca Pastoriusa. Osamdesetih je studirao na univerzitetu Hosei u Tokiju i tamo ga je podučavao Yoshio Ikeda (učenik Garyja Peacocka), a što mu je bila dobra priprema za preseljenje u Boston i nastavak formalne obuke na Berkliju. Tamo je svirao sa raznim dobrim muzičarima (na primer Herb Pomeroy), pa i odradio turneje po Evropi i Skandinaviji a onda se preselio u Njujork, svirao sa Charlesom Gayleom, Davidom Murrayjem, Paulom Motianom, Sonnyjem Simmonsom, Daveom Douglasom... Jaka imena i jaka karijera, a Kamaguchi od 2006. godine živi u Barseloni i svira i sa evropskim muzičarima.

Kamaguchi i Xirgu ovom albumu donose jednu vrlo rutinersku, relaksiranu dimenziju. Ovo je svakako u najvećoj meri improvizovana muzika barem što se tiče ritam sekcije i Felipeove teme i melodije, iako ih ostala dvojica lepo prate, dobijaju upravo to – pratnju. Ovde nema za free jazz često tipičnog egalitarizma u bendu, gde se ne pravi razlika između pratnje i solista i Felipe je prevashodno zadužen za postavljanje i razvoj tema dok ga druga dva muzičara prate nudeći ugodni ali izrazito nenametljivi ritmički temelj. Nije da ovde nema ni malo interakcije između, da tako kažemo,  prvog i drugog reda muzičara, ali čuje se da je ovo prevashodno Felipeova muzika u kojoj ostala dvojica nemaju ambiciju da se guraju u prvi plan i soliraju. Xigu na pretposlednjoj kompoziciji, Natación Sincronizada ulazi u smelije i dinamičnije bubnjarske teme, ali većina njegove svirke na albumu je vrlo relaksirana, nenametljiva, svedena i isporučena sa merom da se ne odvuče pažnja od „glavnog“ programa. Kamaguchi, slično tome, lepo prati Felipeove teme i povremeno ima solo-deonice tokom kojih, u skladu sa svetlom tradicijom kontrabasista širom sveta, i vokalizuje svoju svirku, ali ovo su kratki, skromni pasaži koji služe samo kao mostovi do ponovnog rada na saksofonu.

Zbog toga je i dobro da je Felipe tako prijatan saksofonista. Njegov tenor-rad se smešta negde između Coltraneove ekspresivnosti i Colemanove lakoće, ako smem da ga ja tako nekako definišem, sa vrlo lirskim temama i toplim zvukom, te sa veoma organskim načinom razvijanja tema, improvizacije i soliranja. Ovde nema gaženja po gasu i upadanja u freakout deonice karakteristične za veliki deo free jazza, i umesto toga Felipe samo vrlo sigurno i uvek prijatno razvija svoje improvizacije.

Od polovine albuma pojavljuju se i gosti pa tako na Nunca Como Antes nasuprot Felipeovog tenor saksofona stoji vrlo legato svirana truba koju drži Pol Padrós a u dve kompozicije pojavljuje se i Txema Riera na klaviru. Ove kompozicije, pogotovo druga sa pijanističkim doprinosom, Old Psalm, pokazuju i dalji potencijal Felipeove muzike koji se otključava kada naspram sebe on ima druge melodijske i harmonske instrumente pa bi bilo interesantno čuti iste ove kompozicije svirane od strane većeg ansambla.

No, i ovako, Biased Vision je prijatna ploča. Zvuk je prirodan i mada su instrumenti individualno snimljeni veoma glasno (činele se razmazuju čim ih Xirgu malo jače pogleda), sam mastering završnog miksa je na kraju dinamičan i odgovara Felipeovoj neužurbanoj, nežnoj ali ne i slabašnoj muzici. Lepo:

https://underpool.bandcamp.com/album/biased-vision

[Meho Krljic]

Danas idemo u Argentinu. Universo Norris:  La Usina je snimak nastupa sedmočlanog sastava po imenu Universo Norris na prošlogodišnjem Međunarodnom džez festivalu Buenos Airesa. Održana između 23. i 27. Novembra, po petnaesti put, ova je manifestacija zapravo oživljena posle višegodišnje pauze i, uz pomoć gradskog ministarstva za kulturu bila u prilici da publiku ugosti besplatno, nudeći zanimljiv internacionalni program, ali i, a što je nama danas važno, priliku da se obeleže recentni odlasci dvojice velikih argentinskih muzičara. Jedan je bio kontrabasista Alfredo Remus, preminuo u Septembru sa skoro pune 84 godine, a drugi, trubač, pijanista, kompozitor, improvizator i podučavalac, Enrique Norris, čovek za koga se smatra da je bio jedan od predvodnika avangarde u argentinskim okvirima koji je umro krajem istog meseca. Oba koncerta u počast dvojici preminulih održana su u kulturnom centru La Usina del Arte u Buenos Airesu a mi danas slušamo snimak nastupa sastava osnovanog da sačuva i dalje nosi legat Enriquea Norrisa.

Enrique Norris je vrlo slabo poznat Evropljanima, ali i Severnoamerikancima, a što je odraz manje njegovog uticaja na nacionalni muzički korpus a više činjenice da se on zaista tokom cele karijere čvrsto držao avangardnih principa i prebivao izvan glavnog toka džeza, prosecajući svoj put kroz isprepletane žanrove džeza, improvizacije i savremene kompozicije i podučavajući generacije mlađih muzičara. Iako je iza sebe ostavio i vrlo solidan snimljeni opus, Norris je jedna, reklo bi se vrlo dobro čuvana tajna argentinskog džeza, sa veoma malo informacija o njegovom životu i radu čak i na Španskom jeziku. Posle, recimo, truda od dva dana koji sam uložio u istraživanje njegove biografije, i nekolicine nekrologa koje sam pročitao, podatak o godini njegovog rođenja sam našao praktično sasvim slučajno u Google kešu, poreklom sa stranice sajta koji više nije onlajn. Norris je, po svemu sudeći neka vrsta nacionalnog blaga Argentine, koje su Argentinci toliko ljubomorno čuvali da su ga gotovo potpuno zakopali i sakrili od čitavog sveta.

Norris je rođen 1957. godine u mestu Río Cuarto u Kordobi, a svoju muzičku naobrazbu sticao je delom samoinicijativno, istražujući šta sve može da se uradi sa klavirom, a delom uz pomoć svojih roditelja i različitih dobronamernih muzičara iz svog okruženja. Roditelji, Blanca Zupán i Héctor Norris su Enriqueu pomagali oko učenja klavira i solfeđa, zajedno sa  Mabel López i Enriqueom Welnerom, ali je dečak bio zainteresovan i za učenje trube pa su ga njenom sviranju podučavali Ettore Nebiolo i Roberto Fernández dok je od Héctora Lópeza Fürsta dobio prve poduke o harmoniji. Dalja edukacija podrazumevala je odlaske na seminare i klinike kako u Argentini tako i u SAD i tu se pominju Osvaldo Mazzola, Gustavo Bergalli, Américo Bellotto, Winton Marsalis, Norberto Minichillo, Horacio López, Luis Agudo, Quintino Cinalli, Pepi Taveira, Papa Ladji, Barry Altschul, Jim Hall, Herbie Hancock, ali i odlazak na Berkli 1987. godine gde je radio i učio sa imenima kao što su Andy McGhee, Bill Pierce, Paul Fontaine, Tommy Campbell i Gary Burton.

U Kordobi je Norris svirao sa lokalnim bendovima i tokom karijere ostvario saradnje sa brojnim argentinskim muzičarima i grupama: S.21 Jazz Group, Rio Jazz Ensemble, Fabio Miano, Horace Larumbe, Mono Fontana Trio, Lucio Mazaira Trio, Oscar Feldman Quintet, Duo PN (sa Jorgeom Puigom), Walter Malosetti Quintet, Mariano Otero Orchestra, Carlos Lastra Trio i mnogim drugima. Norris je snimio veliki broj albuma sa različitim postavama, svirajući klavir ili kornet na njima i predvodeći sastave poput Kuntu Ngoma, NGG Jazz Trío, Enrique Norris Jazz Cuarteto, Cacerola, Trío MES, Norris-Taveira Dúo, Norris Trío itd. a uglavnom se izdržavao podučavajući druge na školama kao što su Escuela Superior de Jazz Walter Malosetti ili Escuela de Música Popular de Avellaneda, pa i na Muzičkom konzervatorijumu Buenos Airesa, ali i držeći klinike i seminare.

Dakle, radi se o velikom muzičaru raskošne karijere za koga kažu da iako je ostvario ogroman uticaj na avangardnu džez i improv scenu u Argentini, nikada zaista nije potpuno napustio klasičnije muzike forme. Čak i na njegovim kasnijim albumima radio je kompozicije Bobbyja Bradforda i Erica Dolphyja a na koncertima je rado izvodio Monkove komade. Skroman, diskretan, u pravom smislu te reči andergraund muzičar (koji je sam slikao omote za svoje albume i ručno ispisivao spiskove pesama), Norris je na albumu koji danas slušamo ovekovečen kroz sedam njegovih kompozicija a koje izvodi sedam muzičara od kojih su neki bili njegovi saradnici (iako ni jedan ne svira trubu ili kornet). Tako ovde klavir svira Paula Shocron, klasično obrazovana pijanistkinja sa celoživotnim interesovanjem za improvizaciju (ali i ples) koja je sa Norrisom pre nekoliko godina snimila album Sono​-​Psico​-​Cosmica kombinujući sopstene kompozicije sa radovima Monka, Mingusa i Ellingtona. Saksofon svira Berklijev diplomac Carlos Lastra, celoživotni improvizator a danas ugledni profesor na više visokih muzičkih škola u Argentini. Kontrabasista je Maxi Kirszner, muzičar mlađe generacije sa istorijom učenja i kod Norrisa ali i kod Williama Parkera. Tu su i dva bunjara, Pablo Diaz i Mariano Moreira, obojica Norrisovi učenici/ saradnici, perkusije  je radio Carto Brandán a meni je najzanimljivije ime ovde Bárbara Togander, veteranka argentinske avangardne scene i improvizacije, sa karijerom započetom još kasnih osamdesetih u ulozi kontrabasistkinje u bendu Waltera Malosettija. Toganderova je brzo pokazala da je zanima rad izvan užih žanrovskih međa pa je počela da istražuje nekonvencionalne tehnike pevanja, improvizaciju i eksperimentisala sa konkretnim izvorima zvuka. Poslednjih deceniju i kusur ona nastupa uživo sama, kombinujući gramofon, vokale i kompjuter, a u ovoj postavi zadužena je za gramofon i glas.

Universo Norris zvuče veoma usvirano na ovom nastupu, sasvim izvesno i sami svesni odgovornosti koju su na sebe preuzeli. Ovo je free jazz natrpan kinetičkom energijom i improvizatorskom strašću, ali koji je istovremeno i vrlo uredan, kako zvučno tako i aranžmanski. Kako smo već rekli, Enrique Norris je bio predvodnik avangarde u džez muzici Argentine, ali nikada nije raskinuo spone sa tradicijom, pa je tako u muzici Universo Norris vrlo prepoznatljivo oslanjanje na New Thing zvuk džeza iz šezdesetih i produžetak ove forme u sedamdesetima. Norrisove kompozicije u ovim izvođenjima imaju odjeke onog što su radili muzičari poput Johna Coltranea ili Cecila Taylora, sa mnogo strasti ali i sa mnogo lirske emocije u muzici.

Prva pesma, Totalmente Libre je tako, uprkos svom imenu, zapravo vrlo uredno strukturirana free jazz kompozicija u kojoj dvojica bubnjara sviraju rafalnom brzinom a Lastra dominira na saksofonu, nudeći visokoenergetsko otvaranje i najavu kako će koncert izgledati. Već u drugoj, Pasando a través de la pared sin arruinarse la ropa, Bárbara Togander sketuje uz klavir, glasom razvija temu i sparinguje sa tenor saksofonom dok Shocronova sipa gustu atonalnu kišu po dirkama. Brzina i energija su ovde u prvom planu ali sa trećim komadom, koji spaja tri Norrisove kompozicije bend ostavlja slušaocu malo mesta za disanje. Ovde Toganderova donosi nešto fine teksture u zvuk, korišćenjem pucketavih ploča, manipulišući zvuk snimljenog džeza dok se ne dobije psihodelični, retro-svemirski kvalitet, a Lastra će preći na sopran saksofon i preko urednog gruva i raspoložene teme na klaviru raditi prijatne solaže. Kraj ove kompozicije donosi furiozno skrečovanje Toganderove uz uzvitlan plesni ritam i razuzdan klavir.

Futurum Antiquus ponovo donosi Lastru na tenor saksofonu, i ovo je mirnija, atmosferičnija kompozicija, sa ipak dosta tenzije koja se razrešava u finalu. Konačno, završna Conversadores sa dodatnim setom udaraljki i ponovo sopran-saksofonom je jedina kompozicija koja sugeriše „latin“ ritam i nudi ulazak u gotovo potpuno atonalne pasaže pre nego što se završi dobro pripremljenim krešendom, na oduševljenje prisutne publike.

Universo Norris je ovim nastupom ponudio mnogo dobre muzike, dostojno ispraćanje velikog kolege i učitelja na počinak, ali, nadamo se i obećanje da se neće sve završiti na jednom odavanju pošte. Muzika na ovom albumu je suviše dobra, a svirka suviše moćna i ubedljiva da bismo mogli da prihvatimo kako je ovo poslednje zbogom. Nadajmo se da je Norris, kako je to svojevremeno i Obi Wan Kenobi rekao, sada postao moćniji nego što možemo i da zamislimo i da će ovaj projekat nastaviti da radi godinama i decenijama od danas, čuvajući vatru da se ne ugasi.

https://universonorris.bandcamp.com/album/universo-norris-la-usina

[Meho Krljic]

Nadam se da se niste umorili od free jazza jer danas vozimo bez stajanja. James McKain je – od nedavno bruklinski – tenor saksofonista o kome sam pisao u par navrata prošle godine na ime njegovih razuzdanih free jazz eskapada što su u pravilnom odnosu isporučile i slobodnu, neidiomatsku improvizaciju ali i himnični, herojski, MA SUPEHEROJSKI džez. Pre nekoliko dana McKain je izbacio dva nova izdanja za etiketu Human Headstone Presents posvećenu „čudnim zvucima 21. stoleća“ ali kako se jedno od njih može čuti samo ako kupite kasetu, onda se mi bavimo onim drugim. Art Heist: Demo Tape je, kako joj i ime kaže, takođe kaseta, izdata u stotinu primeraka ali u ovom slučaju se i digitalna verzija može čuti na Bandcampu i tamo i kupiti, što sam ja, bez mnogo oklevanja i uradio. Ljubitelji agresivnog, abrazivnog, ali zabavnog i zapravo naglašeno optimističkog free jazza mogu to i sami učiniti sigurni da će dobiti i kvantitet i kvalitet za svoj novac.

Jer, iako se bend zove Art Heist, ovde se radi o grupi pojedinaca koju mi već dobro poznajemo. Na prvom mestu, tu je Sam James McKain na tenor saksofonu i o ovom čoveku i njegovoj biografiji sam ekstenzivno pisao na ovom mestu. No, za one koje mrzi da kliknu, recimo da je McKain poreklom iz ruralnog dela Ilinoisa, da je iz radničke porodice krenuo putem velikih gradova (Čikago, Njujork, Sent Luis, Filadelfija), studirao istoriju, filozofiju i muziku i razvio, paralelno sa karijerom muzičara na nezavisnoj, do it yourself sceni, zdravo interesovanje za levičarske ideologije i filozofske pravce pa i da sebe doživljava kao marksistu ali i nadrealistu. U njegovoj muzici svakako postoji određena mera nadrealističke, pomerene interepretacije „realnosti“, pogotovo na izdanjima, kao što je ovo danas, gde se više forsira interakcija između članova grupe na ravnopravnoj osnovi a manje se gledaju teme, melodije i njihov razvoj. McKain je glasan, snažan saksofonista, ali nije i siledžija i njegovo sviranje na ovom albumu je na momente beskrajno lako, duhovito i razigrano.

Ritam sekciju u Art Heist čine dva dobro nam poznata momka. Bubnjar James Paul Nadien je diplomac Konzervatorijuma Nova Engleska i trenutno živi u Bruklinu a pored udaraljki svira i klavir. Doduše ne na ovom izdanju – ovde je on striktno iza bubnjarskog seta i pored standardnih bubnjeva i činela koristi i asortiman sitnih udaraljki. Kontrabas svira Caleb Duval, jedan vrlo, VRLO aktivan kontrabasista i električni basista koji sa Nadienom svira u sastavu Stalwart ali ima i neprebrojnu količinu projekata različitog tipa u kojima ispituje razne aspekte slobodne improvizacije i, generalno zvuka. Duval i Nadien su zimus sa McKainom izbacili album Dancing, jedan programski omaž harmolodičkom džezu Ornettea Colemana, o kome sam pisao ovde pa se možete nešto detaljnije uputiti u njihov zajednički rad.

Četvrti član Art Heist kvarteta je Kelly Bray, trubačica iz okoline Bostona i potajno ključni sastojak ove ekipe. Brayjeva je takođe pohađala Konzervatorijum Nova Engleska, i nedavno je na njemu odbranila magistarski rad iz savremene improvizacije. Njena akademska karijera podrazumeva i diplome koje je stekla na Univerzitetu Masachusests Lowell, a tiču se izvođenja muzike i muzičke edukacije. U toku obrazovnog procesa imala je neke kvalitetne tutore pa joj je klasičnu trubu predavao Steve Emery, džez trubu JohnMcNeil, dok su je improvizovanju podučavali Joe Morris i Anthony Coleman. Kao i mnogi današnji slični muzičari i Kelly Bray sa jedne strane radi u okvirima džez i fri džez idioma, da bi sa druge eksperimentisala sa elektronikom i savremenom kompozicijom, svirajući sve od svadbi do vrlo formalnih koncerata savremene muzike. Ona je i aktivan edukator, ali njen autorski snimljeni opus je za sada vrlo skroman. Doduše naglašava da je sa bendom Nervous imala preko 80.000 strimova na Spotifaju, ali za sada na Bandcampu možemo da je čujemo samo sa jednom elektroakustičkom kompozicijom iz 2021. godine.

Nadajmo se da će se to promeniti jer Art Heist prikazuje Kelly Bray u sjajnom svetlu.

Elem, iako se izdanje zove Demo Tape, ovo je „demo“ samo u smislu da se njime demonstrira zvuk i svetonazor benda. U smislu sadržaja, ovaj album sadrži dva dugačka snimka načinjena 16. Oktobra prošle godine. Od kojih je onaj večernji načinjen uživo pred publikom, dok je onaj jutarnji zapravo zabeleška studijske sesije, sa vrlo kvalitetnim zvukom.

October 16th : Evening koja čini prvu stranu kasete je gotovo punih pola sata razigranog džez/ fri džez improvizovanja pred publikom koja je, kako se da zaključiti po aplauzu na kraju,  verovatno malobrojna ali puna entuzijama. Sam kvartet je svakako raspoložen za svirku i ovo je pola sata bučnog, energičnog free jazza koji po ko zna koji put resetuje sve ono što bi muzička teorija trebalo da iskoristi da makar opiše ovakvu svirku. Ovo su muzičari koji muziku vide kao okruženje jednakih šansi pa ovde nema ni govora o tome da se ansambl deli na pratnju i lidere, i McKain i Brayjeva moraju da se dobro oznoje u sparingu sa Nadienom i Duvalom, s obzirom na to koliko ova dvojica sviraju nota i koliko one umeju da ponesu kompoziciju u svom smeru.

Nadien je ovde vrlo suptilan i mada svira sa jako mnogo udaraca, njegovi bubnjevi su bučni samo na momente. Veliku većinu vremena on svira udarajući u obode ili sama tela bubnjeva, u ramove i držače za činele i u druge sitne perkusije, kreirajući često više teksturu nego klasičan „ritam“. A što je možda i neophodno kada svirate sa kontrabasistom kao što je Duval. Duval naprosto ne pristaje na ideju da je kontrabas zadužen za davanje ostatku ansambla ritmičke osnove i postavljanje pozadinskih tema pesama, pa je njegova svirka, kao i obično, vrlo užurbana, sa jurnjavom preko celog vrata instrumenta i komunikacijom kako sa Nadienovom kišom udaraca, tako i sa dvoje duvača koji i sami ispaljuju blistave rafale nota u publiku. Duvalovo sviranje gudalom je posebno upečatljivo sa vrlo granularnim teksturama koje tako izvlači i upadanjem u registre koji ga stavljaju na ravnu nogu sa trubom i saksofonom.

Kellyjeva je vrlo razigrana ovde, i ono što ona i McKain sviraju može se smestiti negde između ornetteovskih sobodnih asocijacija i tvrđeg, himničnog free jazza aylerovskog tipa. Njena svirka je laka, duhovita i puna interesantnih skokova – a što, da budemo fer, i mora da bude kada napsram nje stoji McKain ali i ostala dvojica muzičara koje ne interesuje previše da se sklone u pozadinu i puste je da solira na miru – a McKain se sjajno uklapa uz trubu sa svojim moćnim, zvonkim zvukom tenora i snažnim melodijama.

Ovde, naravno, nema klasičnih tema niti solaža i muzika često sasvim iskoči iz džez paradigme i pretvori se u čistu igru zvukova pa neka klasičnija publika treba da unapred zna da, iako je October 16th : Evening nominalno jedna kompozicija, nju svakako možete slušati i kao niz (eksperimentalnih) epozoda.

October 16th : Morning je, pak, studijska sesija i ako vam je živi snimak bio malo pretih, ovo onda dolazi kao melem za uši. Muzički, ovo je još skoro 24 minuta prefinjenog slobodnog improvizovanja sa džez osnovom, vrlo kinetičkog, vrlo zabavnog, VRLO energičnog, samo sada sa kritalno čistim studijskim zvukom i odmornim muzičarima. Duval ovde pravi neverovatne vratolomije na kontrabasu, Naiden kao da pada niz stepenice sa svojim bubnjevima, a Brayjeva i McKain su kao dve ptice koje obleću jedna oko druge u stalnoj radosnoj prepirci. Ako volite free jazz, bićete, na nekoliko minuta, u raju.

https://humanheadstonepresents.bandcamp.com/album/demo-tape

[Meho Krljic]

U svojim traganjima za novim džez izdanjima koja mogu da zadovolje moj sada već perverzno izopačeni i dekadentni ukus, često nalećem na albume koji imaju NEŠTO ali nemaju SVE. Ili im je muzika dobra ali je zvuk beživotan i lišen dinamike. Ili imaju dobar gruv ali su im melodije i teme nemaštovite i sterilne. Ili improvizuju bez ideje ne samo kuda su krenuli nego i odakle su došli. Onda kad naletim na album koji ima SVE, pa makar i ne bio nekakav revolucionarni produkt, obuzme me milina i pomislim „Pa, to je to!“ i onda se malo i razljutim jer mi prosto ne deluje teško da se TO postigne. Toni Saigi. Tronik: Wara je jedan od tih albuma koji su savršeno zaokruženi u svakoj od tih dimenzija koje su meni važne i pravo ga je zadovoljstvo slušati iako ni ovde na programu nemamo nikakvu revoluciju već, naprotiv, samo izuzetno kompetentno izvođenje vrlo dobro poznate, praktično tradicionalne muzike.

Već sam pre nekoliko nedelja pisao o etiketi UnderPool, ekstenziju studija koji predvodi saksofonista Sergi Felipe o čijem smo albumu Biased Vision tada pričali. Felipe je posvećen snimanju i izdavanju španskog/ katalonskog džeza, uglavnom projekata za koje niste čuli i za koje nije rezervisano interesovanje šire, jelte, međunarodne zajednice. Pošto on dobar deo ovih izdanja i snima u svojstvu inženjera zvuka a onda i miksuje i radi mastering – naglašavajući kao u slučaju albuma o kome danas pričamo da je sve rađeno analognom tehnologijom – jasno je da se radi o vrlo brižljivom radu gde se ulaže puno truda da muzika dobije svoju najbolju formu i pokaže kao dostojna internacionalne promocije.

Wara – a što je reč za zvezdu na jeziku Ajmara, starosedelačke populacije koja živi u Andima, na teritoriji današnje Bolivije – je stoga album koji od prvog takta plenui upravo jako lepim zvukom. Više puta sam već pominjao da mislim kako džez nikada nije tako dobro zvučao kao u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka sa firmama poput Blue Note i Impulse! čija su izdanja imala idealan odnos čistote zvuka, separacije instrumenata i dinamike sa jedne strane a onda i autentičnu „živu“ teksturu i boju sa druge. Wara, kao i Feliepov album od pre neku nedelju ima zvuk upravo ovog tipa, čija je dinamika prirodna a toplina umirujuća, sa četiri instrumenta čije je sazvučje idealno i pre nego što vaš mozak počne da registruje harmonije koje se koriste. Utoliko, Ware za mene ima praktično terapijsku dimenziju i mada se radi o kolekciji pesama koje prolete pre nego što očekujete, gde se teme predstave, prosviraju a onda pohrane u sećanje, bez ekstenzivnije improvizacije, album uprkos tome ne ostavlja utisak neke hladne akademske vežbe već plani ljupkošću i jednostavnošću.

Ne da su same teme jednostavne, da ne bude zabune. Toni Saigi, pijanista koji je sve ovo napisao je uložio dosta vremena u kreiranje ovih osam kompozicija, pazeći da njihove noseće teme imaju idealan odnos evokavitne, melodične, pevljive upečatljivosti i kompleksnosti koja dolazi od promena metrike usred takta i pažljivih harmonskih varijacija. Muzika otud ima jednu instant komunikativnost, pitkost, a da je opet na programu i jedan cerebralniji muzički jelovnik gde se pazi na veliku sliku i svira sa oprezom.

E, sad, samo da se ne zbunimo, postoje dva španska muzičara sa imenom Toni Saigi. I u pitanju su otac i sin. Otac, Toni Saigi „Chupi“, kako mu glasi nadimak, je ugledni klavijaturista sa dugačkom karijerom koja uključuje i rad na nekoliko filmskih saundtraka i saradnju sa masom džez sastava (Martin Leiton Big Band, Miguel Villar Quartet itd.), ali Toni Saigi o kome danas pričamo nema nadimak (još uvek), njegov je sin i, rođen 1990. godine, sa svojim sastavom Tronik, trenutno uspostavlja sopstveni muzički identitet.

Toni Saigi je rođen u Barseloni i studirao je klasičnu muziku – klavir, naravno – na konzervatorijumu Badalona a džez klavir na uglednoj školi ESEM u Barseloni. Istovremeno, svirao je sa velikim brojem postava u rodnom gradu i kažu da je danas jedan od najtraženijih pijanista na lokalnoj džez sceni. Pominju se tu DO Ensemble Next Generation de Victor Correa, Fernando Brox Quartet, Martín Leiton Big Band, Ivo Sans Quintet i drugi bendovi a sam je predvodnik po jednog trija i kvarteta. Muzičari sa kojima je svirao ubrajaju imena kao što su Perico Sambeat, Bill McHenry, Masa Kamaguchi, Raynald Colom i David Xirgu – Xirgua i Kamaguchija smo pominjali i na ime njihove svirke sa Felipeom – a do sada je sa raznim postavama snimio više od dvadeset albuma.

Njegov glavni projekat trenutno je Tronik, kvartet koji izvodi njegove autorske kompozicije i koji je aktivan od 2017. godine. Tronik je sastavljen od muzičara uglavnom mlađe generacije ali sa dosta iskustva. Saksofonista Jaume Ferrer je, recimo, mlad a što na osnovu njegovog tona nikada ne biste rekli. Njegov tenor saksofon na albumu Wara – a koji je treće izdanje za Tronik – ima i težinu i dramu i melodičnost i testuru i Ferrer zvuči daleko zrelije nego što bi možda neko očekivao za njegove godine. Slično, kontrabasista Marc Cuevas uprkos još uvek mlad, svira sa mnogo postava u Barseloni i ovde demonstrira vrlo ubedljiv ritmičarski rad. Bubnjar Carlos Falanga je takođe iskusan kao izvođač ali i lider sa prvim albumom koji je snimio kao predvodnik sopstvenog ansambla još 2015. godine za UnderPool.

Tronik je tokom poslednjih nekoliko godina intenzivno radio i Wara je album vrlo izražene hemije i vrlo upeglane a opet žive, razbarušene svirke. Saigijeve kompozicije su sve rađene u old school maniru hardbop i postbop provinijencije sa jasnim uticajima džeza iz pedesetih i šezdesetih kako u zvuku tako i u temama. Kako smo rekli, Saigi voli da napiše melodije koje su pitke i pamtljive a da istovremeno imaju i meru ritmičke i harmonske kompleksnosti i to kako Tronik sve svira tečno, prirodno, sa uživanjem zaista ume da prija uhu.

Tempo je uglavnom prilično visok i kinetičan, mada ovo nije album bučnog, ekspresionističkog džeza. Kako sam i rekao, ovde improvizacije ima srazmerno malo i uglavnom je rezervisana za samog Saigija koji razrađuje svoje teme kroz uredne, veoma ukusne solaže. Ferrerov tenor je apsolutno savršen sparing-partner, dopunjujući pijanističku osnovu kvalitetnom, osećajnom svirkom koja ni sama ne odlazi predaleko od osnovnih tema.

Uopšte, kompozicije su većinski kratke i mada ja volim kada džez ima ambiciju da uđe u duge improvizacije i soliranja, zaista je nemoguće zameriti Troniku na kompaktnosti koju ovde demonstriraju jer su teme savršeno postavljene, majstorski razrađene i onda dovedene do zaključka, bez gubljenja koraka ili rasipanja energije.

No, zato mi se i dopadaju tri sporija komada na albumu a koja i traju duže i gde muzičari imaju prostora da uđu u razrade koje nisu nužno složenije od onog što dobijamo u bržim pesmama, ali spor tempo i stručno kreiran gruv ritam sekcije proizvodi sjajne atmosfere koje imaju taj šarm old school džez balada iz vremena kada je Round Midnight bila najvrelija pesma u Njujorku.

Uglavnom, Wara je album za koji mogu da kažem da je izuzetno prijatan i da slušaoca na kraju ostavi gladnim za još. Kvalitet hemije između muzičara, tema koje je Saigi napisao i produkcije koju je Felipe obezbedio stavlja ovu ploču u klasu proizvoda za sladokusce a dalje sazrevanje ovog autora i ove postave će biti uzbudljivo pratiti:

https://underpool.bandcamp.com/album/wara

[Meho Krljic]

Moji stalni vapaji da mi treba više afričke muzike su ove Nedelje delimično uslišeni. Nije, dakle, da ćemo danas SKROZ otići u Afriku ali ćemo je pošteno očešati. uKanDanZ: Kemekem ከመከም je novi album francuske postave uKanDanZ, a ovog puta ponovo u kolaboraciji sa etiopskim pevačem po imenu Asnake Guebreyes i jedan fin paket postkolonijalne fuzije što raduje srca i pomera udove. Izašao ovog januara, Kemekem je i novo izdanje francuske etikete Compagnie 4000 koja poslednjih pet godina radi sve od produkcije albuma, preko njihovog izdavanja i promocije pa do organizovanja koncerata i turneja za kolektiv bendova koji se bave ukrštanjem džeza i raznih drugih muzičkih formata, često sa, kao u ovom slučaju, folklornim elementima, ali sa jasnom ambicijom da se kalupi razbijaju, tenzija između različitih muzičkih i estetskih nasleđa iskoristi na najkreativnije načine, a muzika koja na kraju svega toga izađe na vinilu bude opojna, zarazna, pa i psihodelična. Katalog Compagnie 4000 za sada nije veliki ali vredi da se posluša jer nudi mnogo maštovite, smele muzike.

Elem, uKanDanZ su ekipa prevashodno iz Liona, osnovana sa jasnom namerom da se spoje džez, električni psihodelični rok i etiopska popularna muzika, a ovo je sve bilo aktuelno i pre ostvarivanja željene saradnje sa Guebreyesom. Prvi album, Yetchalal izašao 2012. godine demonstrirao je njihovu viziju ovog spoja, a koju su članovi nazvali „Ethiopian Crunch Music“. Naravno, „četiri mršava belca iz Liona koja sviraju etiopski folk/ pop“ ne mora da bude naročito primamljiva ponuda, pogotovo ako ste elitistički nastrojeni poput mene i uvek u ovakvim pokušajima sumnjate na nastavak kolonizacije drugim sredstvima, gde će srazmerno bogatiji i privilegovani Evropljani ultimativno profitirati imitiranjem (ponekad možda ne čak ni dobrim imitiranjem) muzike iz Afrike a koja, da je pravde u ovom surovom kapitalističkom svetu, treba da se MNOGO više čuje na svim meridijanima.

E, sad, naravno, nisam ja UVEK tako natušten pa je fer reći da mislim i da je vrlo legitimno da muzičari sa bilo kog planete sveta rade muziku inspirisanu muzikom sa bilo kog DRUGOG dela planete, bez obzira na to koliko se u nju „stvarno“ razumeju i koliko umeju da pričaju o njenoj tradiciji bez gledanja u puškice i kliktanja po wikipediji. Muzika ultimativno profitira od eksperimentisanja ma koliko ono bilo naslepo i mada su strahovi od, jelte, „meke“ kolonijalne eksploatacije sasvim realni, svakako postoji i element promovisanja manje poznatog zvuka koji će makar iz druge ruke doći do nove publike i možda začeti nekakvu dalju osmozu. Enivej, nije da se nisam, posle inicijalnih sumnjičavosti izrazio vrlo biranim rečima o, recimo, nastupu Imperial Tiger Orchestra u Beogradu pre nekih desetak godina, a taj je sastav bio belji od sveže okrečenog zida, jebem mu mater.

No, kad pričamo o uKanDanZ, vredi reći i da je njihov entuzijazam spram mešanja etiopske muzike sa drugim, jelte, muzikama, naišao na dosta pozitivnu reakciju kod organizatora Etiopskog međunarodnog muzičkog festivala pa su oni i pozvani da na njemu nastupe i tu se desila ta prva saradnja sa pevačem iz Adis Abebe, Asnakeom Guebreyesom. Ujedinjeni u kvintet koji je, čini se, funkcionisao odlično od prvog nastupa, uKanDanZ su odradili prvu evropsko-etipsku turneju i ovo ih je učvrstilo u uverenju da spoj funkcioniše.

Od 2012. godine bend je snimio još nekoliko albuma, ali je poslednji, iz 2022. godine, 4 Against the odds bio kompletno instrumentalan, bez Guebreyesa, sav u psihodeličnim kombinacijama prog roka i džeza sa odjecima etipskog folka i popa. I zapravo vrlo dobar, demonstrirajući da uKanDanZ i u instrumentalnoj formi imaju dovoljno mišića da se preporuče našoj pažnji. Poslednja pesma na albumu je bila posvećena Francisu Falcetou, čoveku koji je bend podržavao poslednjih dvadeset godina i najzaslužnijem za onaj njihov prvi nastup u Etiopiji i sve što je posle iz njega izraslo. Falceto je, naravno, marljivi kurator koji je zapadnoj publici poslednjih decenija doneo mnogo sreće sakupljajući etiopsku muziku i praveći izuzetne kompilacije Ethiopiques kakvih je već tridesetak izašlo za etiketu Buda, a on se sa Damien Cluzelom, basistom (i ponekad gitaristom) uKanDanZ upoznao u hotelu u Etiopiji gde je ovaj spavao u sobi pored njega putujući, od svih stvari na svetu, sa cirkusom koji je tada bio na turneji. Cluzel je sa Falcetom upoznao noćni, jelte, život Adis Abebe i Asnakea Guebreyesa.

Guebreyes profesionalno radi od svoje šesnaeste kada je počeo da nastupa sa već uglednim Police Orchestra a koji su njegovu energiju i entuzijazam poredli sa Tlahounom Guessesséom, pevačem koga nazivaju i etiopskim Jamesom Brownom. Od 1990. godine Guebreyes radi i solo ali i u mnogo različitih kolaboracija. Cluzel je njime bio impresioniran i po povratku u Lion pozvao svoje prijatelje da osnuju bend koji bi svirao etiopski gruv u njihovoj interpretaciji. Falceto je pomogao oko dolaska na pominjani festival i ostalo je istorija.

Na Kemekem je Asnake Guebreyes ponovo za mikrofonom i stvari su u, reklo bi se, nikad boljem redu i poretku. Ovaj je album apsolutna proslava uKanDanZ zvuka, sa idealnom ravnotežom između melodije, teksture, gruva i tema, na momente disonantan na isti način na koji je to bio 4 Against the odds ali i prepun apsolutno zaraznih melodija koje glas i saksofon izvlače uvijajući se jedan oko drugog poput hipnotisanih zmija.

U osnovi, kako rekosmo, muzika ovog sastava ima podjednako džez ali i gruverski, psihodelični rok. Klavijature Freda Escofiera muzici daju hrapavu, toplu teksturu i umirujuće, hipnotične harmonije a ritam-sekcija Cluzela na bas-gitari i Thomasa Pierrea na bubnjevima vrti plesan, ali i prilično agresivan gruv. uKanDanZ su često na granici da se prevrnu u noise-rock smeru sa distorziranom, mišićavom bas gitarom i kompulzivnim ritmičarskim radom, ali njihova muzika nikada ne deluje preteće. Tenor saksofon Lionela Martina – inače jedne zanimljive figure sa vrlo raznovrsnom muzičkom biografijom, u koju spada i predvođenje etikete Ouch! Records, suizdavača albuma o kome upravo pričamo – je tu da obezbedi infuziju radosne, optimistične, nestašne energije u slatkim, ekonomičnim izvođenjima tema i njihovim vođenjima u ljupka krešenda.

Naravno, Guebreyes ovde predvodi paradu i njegov vokal je centar, i tematski i harmonski i energetski, svake od kompozicija. On komade kompulzivnog, psihodeličnog gruva svojim vokalom pretvara u praktično ritualne tačke gde ponavljanja tema i variranja melodija, harmonski prelazi i ukrštanje električnih i akustičnih tekstura imaju transformativnu snagu. Muzika uKanDanZ time postaje gotovo idealan spoj hermetičnije psihodelične osnove i vrlo komunikativne nadgradnje koja će jednakom lakoćom uhvatiti i publiku naklonjenu narodnoj muzici, pop muzici, ali i nas, mračne avangardiste. Sjajan album i potvrda da ponekad ta postkolonijalna muljanja proizvode moćne rezultate:

https://ukandanz.bandcamp.com/album/kemekem
https://ouchrecords.bandcamp.com/album/kemekem-2

[Meho Krljic]

Danas je na programu jedna  autentična poslastica, pogotovo ako volite taj neki, ako smem da ga tako, neprecizno, opišem, „njujorški“ stil džeza koji je istovremeno i topao i distanciran, i cerebralan i emotivan, i duboko ukorenjen u tradiciji i pun želje da inovira. Joanne Brackeen - Friday: Live At The Jazz Standard je izašao pre nekoliko nedelja u fizičkoj i pre par dana u daunloud verziji, ali u pitanju je jedan od dva snimljena a neobjavljena živa albuma ove veteranske pijanistkinje koje je njujorški izdavač Arkadia Records decenijama držao negde u svom glavnom štabu a tek ove godine rešio da ih podeli sa širim narodnim masama. Zašto? Evo, ne znam, Brackeenova je krajem prošlog i početkom ovog veka snimila za ovu izdavačku kuću dva vrlo lepo zapažena albuma i s obzirom da je Friday: Live At The Jazz Standard najavljivan kao njeno naredno izdanje još 2003. godine, zaista nisam siguran šta je razlog dvodecenijskom kašnjenju. Arkadia Records ne nude nikakvo objašnjenje, pa čak ni ne daju informaciju kada je ovaj materijal snimljen, a što je posebno frustrirajuće ako kao neki od nas imate (analni) karakter opsednut istorijskim detaljčićima. Ako ste, pak, normalna osoba, onda je sasvim razumno pretpostaviti da se nastup u njujorškom klubu Jazz Standard, deo cele nedelje rasprodatih nastupa koju je pijanistkinja imala, desio negde između 2000. i 2003. godine i da su uspomene na njen solo album Popsicle Illusion iz 2000. godne i njegov prethodnik, isto na Arkadia Records, Pink Elephant Magic iz 1999. godine još bile sveže, mada kvartet svira samo po jednu pesmu sa svakog od ova dva albuma.

Joanne Brackeen je rođena u kaliforniji 1938. godine a danas je, sa pune osamdeset i četiri i dalje profesor na Berkliju. Dobitnica je nekoliko prestižnih nagrada koje se tiču žena u džezu i profesure na Berkliju a 2000. godine je sa Popsicle Illusion bila nominovana i za Gremi nagradu. No, ima mnogo žena koje su svirale džez klavir, dobijale nagrade i ostvarile karijeru edukatora, ali ima li baš toliko žena koje su prozvali „Pikasom klavira“?

Brackeenova (rođena kao Joanne Grogan) je valjda sudbinski bila predodređena da živort posveti klaviru jer je, živeći u malom kalifornijskom mestu gde u posleratnim godinama niko nije svirao džez, već sa nežnih jedanaest počela da skida klavirske deonice sa ploča a sa dvanaest da nastupa. Kao tinejdžerka je, po preseljenju u Los Anđeles, svirala sa legendama kao što su Scott LaFaro, Charlie Haden, Don Cherry, Billy Higgins, Charles Lloyd, Bobby Hutcherson, Dexter Gordon, i Art Farmer, a onda je tokom studija (dobila je, naravno, stipendiju da pohađa Losanđeleski muzički konzervatorijum) rešila da je klasični klavir ne zanima previše pa batalila učenje, izrodila brdo dece a onda se 1965. godine preselila u Njujork da tamo nastavi sa učenjem i sviranjem džeza. Odlično joj je išlo pa je nastupala i snimala sa hodajućim legendama kao što su Paul Chambers, Sonny Stitt, Woody Shaw, Lee Konitz pa onda kasnije i Pharoah Sanders, Dave Liebman, Freddie Hubbard, Dave Holland... Bila je prva žena koju je Art Blakey regrutovao da svira u njegovom Jazz Messengers i ostala i jedina koja je svirala sa ovim orkestrom a sedamdesetih je radila sa Joeom Hendersonom i Stanom Getzom koji je bio oduševljen njenom kreativnošću u komponovanju.

Njen kompozitorski opus sadrži više od tri stotine radova, a snimila je više od 25 albuma kao lider, pa je onda došla i akademska karijera, dalje stipendije i priznanja, nedeljna emisija na njujorškoj kablovskoj televiziji Manhattan Cable TV i tako dalje.

Jazz Standard je, kako rekosmo, imao čitavu nedelju rasprodatih večeri gde je Joanne Brackeen sa kvartetom svirala što svoje, što tuđe kompozicije i ovo je bio samo deo sličnih programa koje je ugledni klub organizovao. Aktivan od 1997. do 2020. godine kada ga je pandemija zatvorila zauvek, Jazz Standard je bio mesto na kome je mnogo dobrih i poznatih muzičara snimilo svoje žive albume (Fred Hersch, Dave Douglas, Gary Bartz, Maria Schneider, Nancy King...) pa se Friday: Live At The Jazz Standard, snimljen, očigledno, u Petak uveče te nedelje kada je Brackeenova nastupala, može pribrojati ovom uglednom spisku.

Pošto izdavač ne daje dovoljno informacija u inače opširnom tekstu koji je nastao povodom izlaska ovog albuma, onda ne mogu ni da kažem da li je svih sedam večeri bend nastupao u formi kvarteta. Ravi Coltrane koji ovde svira saksofon je označen kao specijalni gost pa je moguće i da je to gostovanje bilo samo u Petak i da je ostale dane bend svirao kao trio. No, siguran sam da je čak i tako ovo bilo spektakularno, jer je Brackeenova ovde regrutovala vrlo pouzdane saradnike. Na kontrabasu je, naime Ira Coleman, legendarni muzičar rođen u Švedskoj, obrazovan u Francuskoj, sazreo u Nemačkoj a gde je i učio da svira da bi se onda preselio u SAD, završio Berkli i postao praktično američki muzičar koji je sarađivao sa masom jakih imena: Herbie Hancock, Milt Jackson, Freddie Hubbard, Grover Washington Jr., Barbara Hendricks, Branford Marsalis, a uključujući onda i mejnstrim likove kao što su Sting ili Dee Dee Bridgewater.

Bubnjeve je, pak, svirao Horacio "El Negro" Hernández, kubanski perkusionista koji je prvo na rodnom ostrvu izgradio jaku reputaciju a onda poslednje tri i kusur decenije svira po celom svetu i snima sa vrlo širokim spektrom muzičara (Carlos Santana, Jack Bruce, Roy Hargrove). Vlasnik je i jedne Gremi nagrade za svoj latin džez album iz 2001. godine, Live at the Blue Note a ovom albumu on donosi samo dašak latinice, prirodno umešan u duboki njujorški džez zvuk. Obojica su već snimala sa Brackeenovom.

O Raviju Coltraneu valjda ne moramo da mnogo pričamo – kao sin dvoje titana džez muzike iz njene najrevolucionarnije faze, Ravi svog oca jedva da je upoznao ali je njegova potonja karijera kao tenor i sopran saksofoniste bez ikakve sumnje bila obeležena porodičnim legatom i, ako nije previše da učitavam u njegovu svirku, i na ovom albumu se čuju spiritualnost i emotivnost po kojima pamtimo njegovog oca i majku, organski, prirodno i bez glume utkani u toplu hardbop svirku.

Brackeenova i Coltrane ovde oboje demonstriraju svoje liderske kvalitete tako da teme razvijaju a onda improvizuju nenametljivo, prirodno, verujući izuzetnoj ritam sekciji da će gruv u svakom momentu biti savršen i da će dinamičke varijacije, pomeranja tempa i sinkope zvučati najugodnije moguće. Coltrane pogotovo ima neke izrazito sinkopirne solaže sa ritmom koji uprkos svojoj izmeštenosti iz osnovne matrice ne štrči i nimalo ne kvari njegov vrlo bluzirani, topli senzibilitet.

Prva kompozicija, Jazz Standard, i druga, I'm Forever Blowing Bubbles su novovekovne interpretacije starog džeza. Posebno je ova druga, verzija hita iz druge decenije prošlog veka (kasnije prihvaćena kao himna fudbalskog kluba West Ham United) izuzetna demonstracija sposobnosti benda da arhaičnu ali i veoma poznatu temu svira na svež, moderan način, nalazeći u njoj prostora za emotivni i spiritualni rad.

Over the Rainbow Harolda Arlena, slavna balada iz predratnog Čarobnjaka iz Oza je momenat nepatvorene sentimentalnosti sa Coltraneovim kao med slatkim sopran-saksofonom i relaksiranom improvizacijom koja pesmi daje vrlo dostojanstven, nepatetičan format.

Popsicle Illusion, Brackeenina autorska kompozicija je ovde izvedena kao kvartet-komad, i gotovo je neprepoznatljiva sa klavirom koji je značajno smireniji od onog kako je odsviran studijski original, ali sa razigranim Coltraneom koji preko energičnog post-bop gruva pijanistkinji otvara prostor za novu improvizaciju.

Ona će dalje svirati solo na kompoziciji Lisa, nudeći užurbanu, smelu razradu motiva i kaskadno soliranje ali i finu, toplu atmosferu i vrlo džezerski ugođaj preko nečega što bi u drugačijoj interpretaciji mogla biti i klasična kompozicija.

Lucky Charm je još jedan vrlo „njujorški“ post bop komad sa relaksiranim a opet kinetičkim gruvom i dinamičnim sinkopiranim soliranjem na klaviru ali Count Down me je naterala da pažljivo slušam jer iako je u pitanju energični hardbop, radi se o zapravo ekspandiranoj verziji kompozicije Countdown sa albuma Giant Steps Jonhna Coltranea. Ravi ovde ne pokušava da imitira očevu rafalnu svirku sa originalnog snimka ali bez ikakve sumnje hvata veliki deo duha koji je ovaj unosio u svoju muziku i mada za nijansu relaksiranija, Count Down je i dalje briljantna, energična pesma koja predstavlja ekspresivni vrhunac ovog albuma.

Ploču zatvara desetominutna interpretacija bosa nova kompozicije Wave a koju je napisao i u originalu, kao instrumental, snimio Antônio Carlos Jobim 1967. godine ali koja je osvojila mejsntrim popularnost kada ju je Sinatra snimio sa sve tekstom na Engleskom jeziku (koji je napisao sam Jobim) i objavio 1970. godine. Brackeenova i njen tim ovde od nje prave višesmernu džez improvizaciju, držeći i dalje uredan, organski gruv i nudeći ponovo taj lepi odnos sentimentalnosti i cerebralnosti. Sjajan zatvarač za album koji je producirao osnivač Arkadia Records Bob Karcy, koji nudi vrlo klasičan, vrlo živ, topao i dinamičan zvuk kakav jedino i odgovara ovakvoj muzici. Neprocenjivo.

https://joannebrackeen.bandcamp.com/album/friday-live-at-the-jazz-standard

[Mica Milovanovic]

Kad smo kod afričkog džeza nedavno u nekom filmu ponovo čuh African Marketplace pa se ponovo oduševih...

[Meho Krljic]

Ah, naravno. Pisao sam o nekom njegovom relativno recentnom albumu prošlog Marta (dakle, 2022.), drži se čovek, ne da se 

[Meho Krljic]

Danas slušamo jedan dosta svež album nemačkog džeza i improvizacije, jednu bogat ponudu tema, atmosfera, improvizacija, tekstura ali i energične kolektivne svirke. Twirls: Tides & Shadows je dupli album berlinskog (i potsdamskog) dua Twirls, a koji se zapravo lako i organski proširuje i u kvartet. Otud je prvi disk ovog albuma (Tides) posvećen duo postavi, i sve kompozicije se zovu Twirls Duo, dok je drugi (Shadows) sav u kompozicijama koje se zovu Twirls Quartet. Uredno, mada malo depersonalizovano, no muzika je, da se niko ne zabrine, topla, poletna i zapravo i pored svoje cerebralne dimenzije, ne prenaglašeno hermetična. Nemce možda tu i tamo bije glas da su hladni i proračunati, ali ovaj album u srži ima vrlo jasno izraženu DUŠU, onaj element džeza koji se naprosto čuje ili ne čuje a koji može da bude presudan u pogledu toga koliko će vam nešto biti blisko ili ne. A i, mislim, pored dva Nemca tu su i jedan Nizozemac i jedan Grk. Evropa!

Twirls je, dakle, u osnovi duo pijaniste po imenu Nicolas Schulze i saksofoniste po imenu Alexander Beierbach, obojica vrlo zaposleni muzičari i kompozitori sa brojnim projektima koje drže u rotaciji – a što je valjda jedini način da se preživi kada svirate muziku koja nema ni trunku komercijalnog u sebi. Štaviše i ovaj album snimljen je uz pomoć, jelte, institucija, konkretno departmana Berlinskog senata posvećenog kulturi i Evropi, i prosto mogu da vidim američke free jazz i free improv muzičare kako škrguću zubima i stiskaju pesnice do usijane beline, zavideći evropskom socijalizmu. Činjenica da ovakva muzika dobrim delom opstaje na ime dotacija iz javnih fondova je nešto na šta ja često volim da podsetim najpre kao argument u prilog ideji da je zaista korisno imati društvenu svest o tome da avangardna umetnost koja ne komunicira tako lako sa „narodom“ treba da ima ovu vrstu podrške. Jer, ako se sve prepusti tržištu i volji, jelte, većine, neće nestati samo avangarda i apstraktna umetnost – nestaće sve. Tržište umetnost koju prave UMETNICI uopšte ne zanima i onog trenutka kada AI bude napravi prvi ozbiljan hit sa dovoljno strimova na Spotifaju da neko obezbedi sebe i par generacija zvaničnog i nezvaničnog potomstva u budućnosti, možete biti sigurni da će i Taylor Swift,  Aca Lukas ili Kanye West osetiti grubi ujed ekonomske krize (mada se ovaj prvi već nakačio na dražavnu sisu, a ovaj drugi je modni kreator od ugleda...). Kada AI bude mogao da kreira i čitave žive nastupe, „pravim“ muzičarima će biti iz ruke izbijen i onaj drugi alat kojim zarađuju za život. Zato je, između ostalog, važno da postoje javni fondovi koji podržavaju umetnike što ne bi u stvarnosti mogli da žive od puke prodaje ploča. Da ne bi nestalo sve i da se čovek ne izgubi iz muzike.

No, ako Tides & Shadows i ne bi baš zapalio top liste,  sve i da uzmete da ga reklamirate na bilbordima i televiziji, ovo nikako nije zbog nekvaliteta muzike.  Ovo je izuzetno prijatan album koji uprkos, kako rekosmo, svojoj cerebralnosti, ima dušu i komunicira sa slušaocem i na vrlo direktan način, nudeći prijatne teme i tople boje. Svakako, dobro je ako imate sklonosti ka slobodnoj improvizaciji i muzici kojoj je idiom više jedna od mogućnosti nego polazna tačka, ali ovo nije jedan od onih free improv albuma kakve bi snimali originalni dadaisti da su danas među nama.

Nicolas Schulze ima besmisleno dugačak spisak bendova, muzičara i projekata sa kojima danas sarađuje, sa vrlo aktivnim koncertnim životom u potsdamu u poslednjih deset godina i organizovanjem nastupa za masu muzičara iz Nemačke i Evrope. Od aktivnih projekata, Twirls, u duo i kvartet formi, mu je jedan od najglavnijih, a pomenuću još Breath Tongue Melody, The Great Boredom, saradnje sa pevačicom/ plesačicom Yuko Matsuyamom, gitaristom Joom Ambrosom, plesačem Shang-Chijem Sunom, flautistkinjom Sabine Vogel... Schulze je od 2019. jedan od dvoje koordinatora festivala Jazzoffensive a veliki broj njegovih kolaboracija odnosi se na koreografe i plesače, pa se i na ovom albumu čuje jedan jasan senzibilitet muzičara koji sve vreme razmišlja o tome kako bi ljudsko telo moglo da se kreće uz ono što on svira.

Alexander Beierbach je pak iz Berlina (mada rođen u Štutgartu, obrazovan u Frajburgu i Majncu), i on od 2014. godine vodi nezavisnu izdavačku kuću Tiger Moon records, zajedno sa takođe saksofonistom Almutom Schlichtingom, a koja služi kao medij da se distribuira i promoviše muzika što je oni kreiraju u raznim projektima. Na ovom albumu, Beierbach svira tenor i sopran saksofon i kroz njih izliva na slušaoca svoje poluvekovno iskustvo u slušanju i stvaranju muzike koja se nalazi na ugodnoj sredini između strukturirane kompozicije i slobodne improvizacije. Beierbach ima dosta iskustva sa sviranjem u vrlo različitim formatima, od roka, preko hip-hopa pa do vrlo avangardnog džeza i jako se ovde oseti ta lakoća sa kojom se saksofonista kreće između idioma i filozofija. Neki od njegovih glavnih projekata su The Tigers of Love, BROM i Absolutely Sweet Marie, a ovaj poslednji je posvećen Dilanovim kompozicijama rađenim u džez ključu.

Beierbach i Schulze zvuče izuzetno relaksirano jedan uz drugog na prvom disku ovog albuma, nudeći razigran, lep spoj džeza i slobodnog improvizovanja. Kako već rekoh, ovo nije muzika koja počiva pre svega na poništavanju svih muzičkih pravila pa iako Schulze ume da se vozi i u atonalnoj traci dobar deo vremena, Beierbachova svirka je naglašenije džez intonirana i često su cerebraliji pasaži na klaviru ispraćeni promuklim, lomnim bluzom. Možda mi je ključan element ovog prvog diska to što oba muzičara, i pored jasnih aluzija na obrasce klasične muzike, impresionističkih deonica i smelosti da se ode u potpuno neidiomatskom smeru – sa saksofonom koji podražava glasanje ptica i pointilističkim udarcima po klaviru – zapravo najveći deo vremena voze jedan vrlo izražen swing, jedan pravi džezerski gruv koji i najapstraktnije momente materijala čini razigranim, zabavnim i prijateljskim. Beierbachovo spontano pronalaženje tema u hodu i Schulzeovo perfektno pariranje njegovim bravurama pokazuju ove muzičare u izuzetno dobroj formi.

Ali onda kada pređete na drugi disk i čujete kako kvartet dobro zvuči, zapitate se zašto Twirls SVE ne sviraju u kvartet postavi. Nizozemski veteran Meinard Kneer ovde svira kontrabas i ovaj čovek, muzičar, kompozitor, improvizator i nezavisni izdavač muzike sa ogromnim iskustvom (i zdravim interesovanjem za radove Danila Harmsa između ostalog) se perfektno uklapa u naizged već potpuno kompletnu, zaokruženu međuigru dvojice muzičara. Kneer je maštovit i asertivan a njegovo iskustvo sviranja po Africi i Aziji se ovde čuje kroz ekspanzivnost tehnike i harmonskog razmišljanja.

Grk Yorgos Dimitriadis kompletira postavu i ovaj veoma iskusni perkusionista i kompozitor (rođen još šezdesetih u Solunu, danas baziran u Berlinu) ima respektabilan katalog izdanja i ogromnu istoriju saradnji sa masom muzičara iz Evrope, poglavito sa Kneerom za čiju etiketu danas često i izdaje. Naravno, njegovo celoživotno interesovanje spram kombinovanja perkusija i elektronike, ambijenata, tekstura i ritma je ovde kanalisano kroz vrlo prefinjen način na koji on u već veoma gustu muziku, prepunu nota, dodaje svoje akcente. Dimitriadis ovde radi isključivo akustično i nema pristup elektronici, ali svejedno uspeva da muziku oplemeni nezemaljskim teksturama, bojama i tonovima. A kad se svira brzo i žestoko, on pazi da ne preplavi zvučnu sliku bukom i da ostavi dovoljno prostora ostalim muzičarima, pogotovo Schulzeu koji je na ovom disku ubacio u najvišu brzinu.

Tides & Shadows je prava poslastica za onog slušaoca koji sebe nalazi na razmeđi avangardnog džeza, moderne kompozicije i slobodne improvizacije. Kompleksan a spontan, cerebralan a topao, nikada nesiguran u to kuda je krenuo a uvek svestan otkuda dolazi, ovo je album koji je dodatno zabavan i prijatan na najbazičnijem estetskom nivou, pa kao takav može da posluži i da se civilima pušta na kašičicu i polako ih se pridobije na našu stranu. Obavezno slušanje:

https://tigermoonrecords.bandcamp.com/album/twirls-tides-shadows

[Meho Krljic]

Današnja džez avantura odvešće nas ponovo u Nemačku. Što, slažemo se, nije preterano avanturistički. Ali ni album koji ćemo slušati nije PRETERANO avanturistički nastrojen, nudeći urednu prijatnu slobodnu improvizaciju bez neke ambicije da ponovo svu muziku izmisli od nule ili da nam ureže svoje inicijale u korteks sažižućim intenzitetom svirke. Ponekada je dovoljno da muzika zvuči toplo, spontano i da ima nekoliko bljeskova fine kolektivne maštovitosti pa da ljudi budu zadovoljni. Ako su ti ljudi ja, to jest. Frank Paul Schubert, Céline Voccia, Matthias Bauer, Joe Hertenstein: Unzeit Quartett je album sa četiri muzičara i četiri kompozocije neužurbanih slobodnih improvizacija koje zvuče lepo čak i kada ne rade ništa posebno i mogu se slušati ukrug jer nisu ni naporne niti zahtevne bilo u cerebralnom bilo u emotivnom smislu. Album je snimljen Januara ove godine u Berlinu a izašao je pre neki dan na Bandcamp stranici kontrabasiste Matthiasa Bauera.

Bauer je jedna vrlo zaposlena berlinska persona nove muzike, savremene kompozicije, improvizacije i džeza. Kako sam kaže, specijalizovan je za savremenu muziku pa često izvodi solo komade napisane za kontrabas (i u njih nekada ubacuje i vokalne linije). Kao autor, piše za ansamble raznih veličina ali i muziku za pozorište i, jelte, ples. Mada slutim neki moderan, cerebralan ples. Bauer na svom sajtu navodi veliki broj kompozitora čija dela izvodi pa se tu nađu i Xenakis i Rebecca Saunders, a onda i azijski kompozitori poput južnokorejske autorke Jin-Ah Ahn ili takođe korejske In-Sun Cho. Trenutno radi sa više sastava (Ensemble United Berlin, Asian Art Ensemble, Alchimia Organica, Ensemble Junge Musik), a sarađivao je i snimao sa Butchom Morrisom, Svenom Åkeom Johanssonom, Axelom Dörnerom, Rudijem Mahallom, Perom Akeom Holmlanderom, Rayomondom Stridom... Dakle, zaposlen i svestran čovek čije sviranje kontrabasa ovom albumu daje toplu, ugodnu teksturu.

Na saksofonu je ovde Frank Paul Schubert, nemac koji je još početkom osamdesetih seo i sam naučio da svira saksofon, da bi kasnije studirao i klasičan saksofon i džez saksofon. Krajem veka se preselio u Berlin i nastavio da svira, sarađujući sa nebrojenim muzičarima (od kojih ćemo pomenuti prošlonedeljnu perkusionističku vedetu Yorgosa Dimitriadisa, Marka Sandersa, Olafa Ruppa, Güntera Babyja Sommera, Ricarda Tejera i naravno Alexandera von Schlippenbacha) i danas radi u nekoliko regularnih postava uključujući trio i kvartet Willija Kellersa. Sa snimanjem je krenuo početkom veka i njegov sajt ima lepu selekciju albuma u različitim postavama, uglavnom u domenu slobodne improvizacije i moderne, jelte, kompozicije. Na ovom albumu on ima čelnu poziciju i radi lepe stvari na tenor i sopran saksofonima.

Za klavirom je Francuskinja Céline Voccia a koja je deo savremene berlinske scene slobodne improvizacije. Klasičan klavir je studirala u Ženevi a onda džez i improvizaciju u Parizu i Berlinu pa kaže da je njena muzika spoj klasične tehnike i džez senzibiliteta a da su na nju presudno uticali Toru Takemitsu i Olivier Messiaen. Voccia je član kolektiva Nova Evropska Improvizacija a ima nekoliko aktivnih projekata, uključujući sa Bauerom, ali i sa muzičarima kao što su Michel Doneda, Harri Sjöström i još mnogo nemačkih muzičara za koje ste vi možda i čuli ali ja nisam.

Konačno, bubnjar je ovde Joe Hertenstein, isksuni udarač koji kaže da je još kao dete pravio udaraljke od šerpi i, uh, lobanja veprova? Kaže da je do šesnaeste godine već bio umoran od sviranja timpana u Betovenovim simfonijama pa se otisnuo u smeru rokenrola, svirajući pank, hardkor, doom itd. Kao i svaki pristojan čovek, rekao bih. No, susret sa kasetom na kojoj je bio snimljen Charlie Parker mu je prespojio mozak i danas je on vrlo aktivan u polju improvizacije i džeza, na transverzali Berlin-Lar-Keln-Bruklin. Hertenstein je svirao ili i dalje svira sa mnogo važnih muzičara iz Evrope i Amerike, uključujući Michaela Moorea, Grega Cohena, Butcha Morrisa, Matthewa Shippa, Alexandera von Schlippenbacha itd. Ima mnogo snimljenih albuma kao predvodnik ansambla ili kao saradnik i njegovo iskustvo i reputacija se dobro čuju na ovoj ploči.

Ne znam da li su Unzeit Quartett uzeli ime po tome što nikada ne sviraju ni u kakvom tempu, ali, pa, eto, zaista im pristaje. Neću sad da valjam uostalom netačne stereotipe da Nemci ne znaju da svinguju, a i nisu svi muzičari na ovom albumu Nemci, no, ovo je svakako džez shvaćen pre svega kao zvuk i tekstura, a mnogo manje kao skup ritmičkih ili harmonskih pravila ili tradicija. Uostalom, muzičari na ovom albumu velikim delom dolaze iz smera nove muzike i džez u njihovom izrazu figuriše ne više od moderne kompozicije ili neidiomatske improvizacije pa onda i album daje sasvim očekivane rezultate, kreirajući ugodnu, haotičnu svirku u više smerova odjednom koja se samo retko pa i incidentno koaguliše u nečemu što biste prepoznali kao free jazz vožnju.

No, ovo nije neka mučna, izrazito hermetična ploča ispunjena bremenitim šutnjama i značajnom tišinom. Muzičari ovde sviraju mnogo i dobro, nudeći užurbani višesmerni improvizovani ambijent koji nikada ne postaje zaista gruv ali se i ne radi o izolovanim zvukovima koje drugi muzičari slušaju i pokušavaju da na njih odgovore. U tom smislu Unzeit Quartett postiže onaj ideal džeza kao kolektivne improvizacije u kojoj svi dele makar isti osećaj sasvim ubedljivo.

Schubert je ovde najizraženiji kao solista iako je to, naravno, velikim delom i zbog toga što njegov instrument ima najsvetliju boju. Iako ovde nema tema i melodija, njegovo sviranje saksofona je prijatno, toplo, sa dosta humora (ali ne i sprdnje) i zvučnih figura koje striktno gledano izleću iz domena muzike ali se lepo uklapaju u kinetički rad ostatka benda. Kontrabas i klavir su takođe topli i mada oboje muzičara ispaljuju mnogo nota, ni kod njih kao ni u slučaju saksofona nema egoističnog skretanja pažnje na sebe niti glumljenog ekspresionizma. Hertenstein je takođe tu da lakom rukom ali sa puno udaraca kreira nešto što podeća na gruv. Ovo se pogotovo uspešno dešava u trećoj kompoziciji koja je najtečnija od svih i najviše pogađa duh „klasičnog“ fri džeza. No zato je poslednja najvieš pomerena u drugu stranu, demonstrirajući jedan postepen, kolektivan napor da se od mase nemuzičkih zvukova i gestova kreira zajednički muzički iskaz.

Unzeit Quartett je mala, prijatna ploča odličnog zvuka i svirke koja ne probija neke granice medijuma niti resetuje ičije shvatanje džeza, savremene kompozicije ili slobodne improvizacije ali lepo ispuni tih pola sata i kusur što traje i lako se sluša iz početka. Ponekad je to, kako već rekosmo, sasvim dovoljno.

https://matthiasbauer.bandcamp.com/album/unzeit-quartett

[Meho Krljic]

Umro Peter Brotzmann 

https://www.youtube.com/watch?v=dtMPW35dr8k