UPRAVO ČITAM (A NIJE SF, F, H)...

[ridiculus]

Avaj, da nije njega, paučina bi se ovde hvatala. Jeste da tamani paukove nuklearnim oružjem, ali moram vas malo animirati, o Sagitaši!

Hmm. Pa nije ovaj sajt mnogo manje mrtav od nekih drugih mesta.

Mislio sam konkretno na ovu temu.

[dark horse]

Dobro, to da, mada je po mom mišljenju kvalitet puno opao ako se zadnjih desetak strana ovog topika uporede sa prvih desetak...

[džin tonik]

ti sandmane, da parafraziram mehana, zelis reci da je to nesto lose? ili nedostaje "dobri drugari razmenjuju utiske dok to ne prati niko osim njih"?
bolje priznaj da ne volis zabranjeno voce, vinetua...

[dark horse]

Volem Vinetua, al ne volem politizovanje... sve ti se na temi vrti oko nacizma... 

[ridiculus]

Osim toga, voleo bih i druge slične antologije da vidim, opipam, pročitam; da vidim da su stvarne.
...

tebi sigurno ne treba hint, mozda si i citao, ali od domacih stvari lijepo ide uz prilog, neovisno poezije, prosto da se zaokruzi stvaralastvo: viktor zmegac.
u biti, tko nije iznimni talenat, jedan od milijun, malo nadahnut, u danasnje vrijeme ne bi trebao ni pomisljati na (ozbiljno) pisanje prije no upije ova dva rada. ako ne zeli proizvesti tek dio prolazne mode.

Za novo, treće izdanje knjige Povijesna poetika romana autor Viktor Žmegač rukopis je znatno proširio, osobito u poglavljima o 19. i 20. stoljeću. Autor je ugradio i kritičke osvrte na neke nove poetološke tekstove, a u knjigu je integrirao i nove spoznaje stečene prilikom pisanja njemačke verzije rukopisa Der europäische Roman. Geschichte seiner Poetik, 1990., koji je dosad objavljen u dva izdanja. To se izdanje, naravno, u pojedinim poglavljima uvelike razlikuje od hrvatskoga, jer je prije svega prilagođeno zahtjevima njemačkih čitatelja. Treće hrvatsko izdanje u mnogočemu se približilo knjizi napisanoj na njemačkome jeziku, i to znatno više negoli drugo zagrebačko izdanje iz godine 1991. Matičino izdanje sadrži i niz odlomaka, mahom o najnovijoj građi, koji se ne nalaze ni u njemačkoj publikaciji. Na adekvatan način dopunjena je i bibliografija.

Strast i konstruktivizam duha - Vrsno znanstveno i kulturološko djelo o temeljnim umjetničkim pokretima prošloga stoljeća i njihovim manifestacijama u književnosti, glazbi i slikarstvu, jasnim i preciznim analizama potkrepljuje polaznu autorovu tezu da se bez poznavanja prvih triju decenija 20. stoljeća ne može shvatiti današnja umjetnost. Deklarativno antimimetična i radikalno suprostavljena dotadašnjim tradicijama, nova je umjetnost prekinula kontinuitet »ulančavanja« i logična smjenjivanja stilskih pravaca po imanentnim zakonima umjetnosti, uvodeći kao temeljno estetsko načelo simultanizam ‒ »pluralizam koncepcija i modela koji supostoje na umjetničkoj sceni«.

Zahvaljujući Žmegačevoj erudiciji i intermedijalnim uvidima, čitatelj će lako uočiti mehanizme kojima su suvremeni umjetnici postmodernizma apsorbirali brojne elemente iz avangardnih pokreta s početka 20. stoljeća, oslanjajući se pritom na varijaciju, reciklažu, tautologiju i repeticiju kao jedine elemente umjetničkog izražavanja preostale nakon ekspresionističke, fovističke, futurističke, dadaističke i nadrealističke umjetničke prakse.

Žmegačeva knjiga pionirsko je djelo u komparativnome proučavanju djelomice i nepoznate ili manje poznate građe umjetničke avangarde u Hrvatskoj i Njemačkoj kao važnih sastavnica jednog od najvažnijih razdoblja u povijesti europske i svjetske kulture.

Nisam čitao, ali tematika ove druge knjige mi je zanimljiva i donekle poznata. Skoro je na drugom forumu bila rasprava o tome šta nam sledi (metamodernizam?), gde sam ja tvrdio da je postmodernizam u književnosti neumesna šala, produženje ili agonija modernizma, mada možda ne tim rečima i ne tim redosledom Ključ za sve to je u prvom delu XX veka.

I kad je već pomenut nemački (jezik i književnost), a ja sam prethodno pomenuo latinski, evo nečeg na šta možda naletiš, s obzirom da je originalno napisano na nemačkom:



Nisam čitao, ali sam uspeo da bacim pogled, i mnogi se klanjaju Curtiusu do zemlje na učenosti i temeljnosti. Mislim da bi Black Swan pao mrtav  od depresije i iscrpljenosti pre nego što stigne da napiše koju lošu, u očajničkom pokušaju da dosegne tastaturu - toliko je ova knjiga nabijena informacijama koje prosečan svet ne zanimaju. Ali zapravo ukazuje na jedinstvo evropske književnosti.

[Father Jape]

Nisam čitao, ali tematika ove druge knjige mi je zanimljiva i donekle poznata. Skoro je na drugom forumu bila rasprava o tome šta nam sledi (metamodernizam?), gde sam ja tvrdio da je postmodernizam u književnosti neumesna šala, produženje ili agonija modernizma, mada možda ne tim rečima i ne tim redosledom Ključ za sve to je u prvom delu XX veka.

Koji je to forum na kom se raspravlja o takvim stvarima?
(može i u dm ako ne želiš javno reći)

[ridiculus]

Pa da, teško da ćeš takve rasprave naći na vidnim mestima na javnim forumima. Obično je gurnuto u neki podrumski deo.

Stripovi.com, sekcija Umetnost. Lako ćeš naći tamo.

[mac]

http://www.znaksagite.com/arhiva/linkovi/donji.html


Ima par linkova ovde, mislio sam da se taj forum nalazi tu, ali zapravo nema stripovi.com. Treba osvežiti ovu stranicu, Bobane, reaguj!

Uzgred, kada klikneš na neki link brauzer kaže da si još uvek na sajtu Znaka Sagite. Vrlo sumnjivo ponašanje.

[ridiculus]

Još malo o poeziji.

Alfred, Lord Tennyson je bio istovremeno i VELIK i POPULARAN pesnik. Amen. Dobar deo XIX veka se može nazvati "dobom Tenisona". Popularnost nije došla odmah, ali je došla, i kažu da od pesnika niko osim Bajrona nije bio toliko čitan. 1850. postaje zvanični pesnik krune, pesnik-laureat, i time, kao što Blum kaže, institucija, što ostaje sve do smrti, 1892. Imam utisak da ga danas manje pominju upravo zbog toga, jer se priča odmah svede na kukanje o nepravdi britanskog imperijalizma, što je zapravo nepravda prema Tenisonu, koji je bio pametniji nego što takav odnos sugeriše.



Doduše, nisam ni ja znao kako ću da reagujem na njegove pesme napisane u čast krune ili nacije - koje su manji deo njegovog opusa, potrebno je naglasiti, iako su možda najpristupačnije, budući pisane za mase. Ali Charge of the Light Brigade je vrlo svedena u tom pogledu, i imamo i ovakve stihove:

Theirs not to make reply,
Theirs not to reason why,
Theirs but to do and die.
Into the valley of Death
Rode the six hundred.

Ovde mi je bilo palo na pamet da nema šanse da Robert Howard nije čitao ovu pesmu i da nije uticala na njega.

Ali Tenison je u ranoj fazi, pre nego što je umro njegov blizak prijatelj Hallam, bio high romantic, i D.H.Lorens reče da te njegove rane pesme mora da je napisao neki daemon, čiji se tragovi neće izgubiti ni kasnije u Tenisonovoj karijeri.

U ranim kolekcijama njegove poezije ima dosta pesama naslovljenih ženskim imenima, i to mi je odmah prizvalo u misli Cocteau Twins. Blum u svojoj antologiji daje Marianu, jednu od najboljih, ali Tenison takođe ima i The Lotos-Eaters, koja svojom temom predviđa kasniju psihodeličnu muziku - gde, naravno, spadaju i pomenuti Cocteau Twins.

Death is the end of life; ah, why
Should life all labour be?
Let us alone. Time driveth onward fast,
And in a little while our lips are dumb.
Let us alone. What is it that will last?
All things are taken from us, and become
Portions and parcels of the dreadful past.

(Ove reči Tenison stavlja u usta jedačima lotusa, praočevima današnjih ljubitelja psihodeličnih supstanci.)

Čitajući delove The Idylls of the King, ciklusa pesama o kralju Arturu, - gde spada i Morte d'Arthur, koju Blum takođe daje u celosti - odmah je primetna sličnost, da ne kažem istovetnost, sa Boormanovim Excaliburom, ali to verovatno sledi iz zajedničkih izvora, tj. od Thomasa Malorija (kojeg nisam direktno čitao, već samo u prepričanoj formi). Ali Tennyson je vizuelno upečatljiviji od Boormana - koliko god se to činilo čudnim, s obzirom na razlike u mediju.

Scena iz filma kada Ekskalibur odlazi u jezero odakle je došao:
https://youtu.be/XwK90ecdrXg?t=38

Ista scena iz pesme (koja je pisana bez rime):

So flashed and fell the brand Excalibur:
But ere he dipped the surface, rose an arm
Clothed in white samite, mystic, wonderful,
And caught him by the hilt, and brandished him
Three times, and drew him under in the mere.

Na Tenisonovoj verziji priče se napajao Howard Pyle, a na njegovoj verziji se napajao Harold Foster, tako da ste u Princu Valijantu čitali pomalo od Tenisona. Dosta od njegove slikovitosti i rečnika je nastavilo da živi u T.S.Eliotu, priznavao ovaj to ili ne.

Evo veze između Tenisona i Džona Kenedija:

https://www.youtube.com/watch?v=x6VVXCMzmNc

A evo i Stephena Colberta na istu temu:

https://youtu.be/aJb_zJbJ7FI

Blum u antologiji posle Tenisona predstavlja Edwarda Fitzgeralda, koji je ovome bio prijatelj, a poznat je kao prevodilac pesama Omara Hajama. Zapravo, dosta prostora u antologiji je uzeo The Rubaiyat of Omar Khayyam, neuobičajeno mnogo s obzirom da je u pitanju prevod. Ali Ficdžerald je bio pod velikim uticajem Tenisona, posebno In Memoriam, i Blum kaže da je prevod Rubaiyata najpopularnije pesničko delo na engleskom. Interesantno je znati da Hajam nije bio poznat u rodnoj Persiji kao pesnik, i da je taj krug zatvoren tek sa prevodom.

Još jedan značajan Tenisonov prijatelj je bio Edward Lear, pre svega slikar, ali i pesnik besmislenih stihova, koji će postati kamen-temeljac dečije poezije. Njegova fotografija pokazuje da je bio zakkov predak, ili, u fantastičnijoj varijanti, sam zakk koji je nekako našao načina da ode u prošlost:



A onda su tu prerafaeliti, pre svega brat i sestra Rossetti. Christina Rossetti, koju Blum smatra jednom od najvećih britanskih pesnikinja ikad, mi je takođe u fokusu interesovanja, budući poseban spoj senzualnog i religioznog. Posebno njena fantastična i dugačka pesma Goblin Market, koja se lepo nadovezuje na radove Keatsa i Tennysona.

[džin tonik]

iljf / petrov - zlatno tele
sareni ducan, koprivnica, 2018., 360 str., tvrdi uvez, 99 kuna
prijevod: vladimir geric

rat u ukrajini prekinuo je citanje vinetua.
povukla me zelja vratiti se zlatnom teletu koje ispod naizgled trivijalne radnje u detalju nudi vrlo dubok uvid u elementarni mentalni sklop raznih aktera, sve jos i geografski ispravno. vrhunska karakterizacija pojedinih aktera, iako bi povremeno moglo djelovati naivno. ludilo, kalkulirano ludilo, ludilo izvan kontrole i ludilo iz raznih perspektiva, savrseno uhvaceno u rijec.

"klijenta treba moralno razoruzati, ugusiti u njemu reakcionarne vlasnicke instinkte."

jedan biser u nizu, haiku, svidja mi se posebno jer precizno obuhvaca temelj 99% kanalizacije koja se vise od stoljeca slijeva iz bg-a na susjede, nauceno u sovjetskoj moskvi, a u medjuvremenu je i ostali svijet sagledao prednosti; lgbtskj, zeleni aktivisti i sl.
vrhunsko stivo, vrhunski prijevod.

[Truba]

Jaoj to imam od 1995
Misteriozno se pojavila u kuci kad sam se vratio iz izbjeglistva
Valjda neko iz haustora kad je bjezao ostavio kod nas 50ak knjiga...samokovlija gogolj perl bak edgar alan po...sve kompleti te tartarinova trilogija zlatno tele i veegilijeva smrt

[džin tonik]

dobra stvar. mislim, kad covjek danas pogleda mnoge komentatore raznih vijesti, prosto se osjeti da nikad nisu upoznali velikog kombinatora, nista ne razumiju. kod mene sad repriza svojevrsnog nastavka zlatnog teleta:

ne radi hosting slike

hans peter rullmann - krisenherd balkan
(hans peter rullmann - krizno zariste balkan)
Facta, Hamburg, 1989., 596 str., tvrdi uvez sa zastitnim uvitkom

suvisle i objektivne knjige o "nasoj regiji" na stranim jezicima u pravilu se mogu traziti povecalom i izbrojiti na prste jedne ruke, et-a. ovo je jedna od njih.

rullmann, bivsi korespondent velikih njemackih casopisa u beogradu, vrlo solidan um, 1970. u yu biva uhicen i strpan u zatvor pod optuzbom spijunaze za - varsavski pakt. onako, uobicajena yukom-konstrukcija u stilu drzte lopova, da ne duljimo.
relativno brzo biva otpusten, te se vraca u njemacku i posto je neukusnu zezanciju shvatio vrlo osobno postaje zakleti i vrlo aktivni neprijatelj banditskih yukom-bitangi. objavljuje u svim relevantnim novinama i casopisima, pokrece specijalizirani list oko hrvatskih pitanja, radi i kao sudski tumac u pitanjima azila za politicke emigrante i sl.
vrhunac vrlo plodnog rada predstavlja doticna knjiga iz 1989. koja na citanju ili sazeto organizacijski po nekim poglavljima (formalni naslov - stvarni podnaslov u smislu velikog kombinatora):

- jugoslavensko samoupravljanje ili privreda kaosa
- ustav ili kult tita
- titov uspon ili pocetak kraja
- titov raskid s moskvom ili uspostava sovjetskog satelita
ili meni osobno najdrazi
- jugoslavija u europi ili kein reich, kein volk, kein führer

596 stranica najnevjerojatnijih ostapbenderovskih anegdota iz svih zamislivih oblasti samoupravnog cuda, svih razina. pravi je uzitak provjeravati pojedine navode, pri cemu nije nimalo jednostavno dokuciti koje je sve izvore taj covjek morao imati. tipujem i na neke akte bnd-a.
primjer zlatnog teleta iz oblasti izdavastva:

autor navodi razne gluposti poput titovih "biografija", vrlo detaljno, jako solidno crta koncept, i onda krece u sporedne primjere manjih ob-a:

dane sijan - moc titove rijeci: koherentnost revolucije
sezdesete godine, budalastina dovitljivog umirovljenika u mnogo izdanja (pa i inozemnih) u nakladi od preko 100.000, vrhunska srpdacina, zarada preko 300k dem. na kraju sud (zavist ili los dogovor) i zatvor.

veseljko vidovic - tito svjetionik mira
1982., pjesmice drugu faraonu, razina toliko surealna, da je probudila sumnju (ili zavist?) u kolege momcila popadica, koji podnijeo tuzbu protiv vidovica u smislu da su pjesme toliko izrazajne poput ismijavanja, znaci diverzija na lik i djelo najveceg ostapa!
pa sudija branko seric u strahu dotaci slican predmet moli da ga partije odbace, da nije dovoljno nepristran. a ovi odbijaju, pa konacno sam sebe proglasava pristranim i predmet prebacuje na drugog sudiju...

odlican nastavak zlatnog teleta. rekao bih da mu knjigu lijevo-liberalna struja koja ubrzo nakog yu-rasula preuzima kormilo na zapadu doticnu nije nikad oprostila. danas je potpuno marginalizirana, kao i autor, cancel kultura. prikazao je u istinskom svjetlu nikad prezaljeno socijalisticko samoupravno cudo, velikog ljubimca idiota sa zapada. tako du su mu pred kraj pripisali kao desnicarske tendencije (klijenta treba moralno razoruzati) i sl.
knjiga ih je toliko dotakla da nije pomoglo ni sto pokrenuo pederski casopis, povukao se i na kraju odselio u maroko.

[džin tonik]

proradio hosting slika. elem, u sklopu cancel kulture i moje tvrdnje da je rullmanovo djelo opus magnum i the referenca na stranim jezicima u pogledu samoupravne jugoslavije, neoptereceno raznim goldsteinima ili beogradskim ekvivalentima za fantastiku, znaci tek istina i istina, osvrnuo bih se i na izdavaca koji kratko bljesnuo i ekspresno ugasen:

facta oblita (= zaboravljene cinjenice ili bolje: presucena istina)

rullmann, znaci kao navodni desnicar kako bi to danas zeljeli razni veliki "antifasisti" i kultura brisanja, knjigu je izdao u facta oblite, sve na poziv vlasnika koji inace poticao nekolicinu serioznih autora sa dubokim integritetom da istraze i u njega objave dvadesetak naslova poput:

jakob kurz - pljacka umjetnina u europi 1938-45
anna schlotterbeck - zabranjena nada - iz zivota jedne komunistkinje

pa razna djela koja se osvrcu na k(lj)ucnu banku ss-a: dresdner bank, te primjerice i

johannes ludwig - bojkot, izvlastenje, ubojstvo - arizacija njemacke privrede

sazeto, izdavacka kuca koja kratko bljesnula i objavila dvadesetak naslova, medju njima i rullmanovu knjigu o jugoslaviji, nastala je iz kruga nekolicine visokostrucnih novinara koji su cijenili profesiju u tolikoj mjeri da su napustili visedecenijski rad u vodecim njemackim tjednicima poput spiegela ili sterna - od muke i nepristajanja na sve izrazenije posrnuce u manipulaciju i laz doticnih medija. pri radu nisu pravili razliku izmedju nacional-socijalista i "internacional"-socijalista, znaci raznih frakcija duhovno iste bande ostapbenderovaca, pa se tako u drustvu nasli i osvrti na komuniste i na naciste, dva sijamska blizanca.

kako svjedoci ludwig (bojkot, izvlastenje, ubojstvo), facta oblita je u biti bila svjesna zajamcenog neuspjeha, izdavala niske naklade u iscekivanju reakcije (i opstrukcije) raznih bandi poput dresdner banke koje su isto djelovale i za nacizma i za demokracije, znaci akteri samo promijenili kaput. no ostale su, iako pod kulturom brisanja, vrlo vrijedne knjige i svjedocanstva, pa tako i rullmannova.

ludwig inace bijese od mladje generacije, te se "jos drzi", t.j. objavljuje i danas poglavlja knjige koja rezultat istrage oko "arizacije" jedne od najvecih njemackih pivovara, sve uz poglavlje "sta bijese od kljucnih aktera". koji je postao ministar, koji cijenjeni privatnik, a koji odlikovan kakvim ordenom u novoj, novoj njemackoj:

nacisti, banka i pivo

uglavnom, to je drustvo rullmanna "desnicara", koji je opjevao identicni "mehanizam poslovanja" poput nacistickog, tek u jugokomunista.

[džin tonik]

sad jos treba dodati cinjenicu da je rullmann poslije desetljeca vrlo predane borbe za demokratizaciju pri posjeti hrvatskoj poslije prvih slobodnih izbora od strane tudjmanove ekipe vec sa aerodroma ekspresno otpremljen kao persona non grata (!), te uvrijedjen vise nikad nije posjetio hr.

u obranu hrvatske frakcije jugokomunista mora se biljeziti da su se vrlo solidno kretali u politici moguceg, pri razlazu sa srpskom frakcijom bande nisu upali u zamku nemoguceg ili idealnog, pa je tako razumljiv i postupak spram rullmanna koji je predstavljao beskompromisnu istinu u svjetskom okviru lazi.

jedno je politika moguceg, drugo predanost istini u knjizi. meni kao konzumetnu dobrog stiva odgovara rullmann, jer ne volim citati eseje za idiote, goldsteina i slicne - vrijedjaju.

[ridiculus]

Ajmo još malo o poeziji.

Theodor Adorno reče jednom da je pisanje poezije posle Aušvica varvarska stvar, ali mislim da se on ohoho-žestoko zbunio, i stavio je "pisanje poezije" umesto "bavljenje politikom".

Što se tiče evropskih jezika, odavno imam utisak da engleski ima najbogatiju i najraznovrsniju poetsku tradiciju. Ne samo zbog Amerike (ili Kanade, Australije, i drugih bivših kolonija), već i na nivou Velike Britanije. Mislim, ruska književnost se zaista izdvaja tek sa Puškinom, a engleska sa Čoserom, 400 godina ranije. Harold Blum kaže u antologiji koju sam pomenuo, The Best Poems of the English Language, da je njemu jedan od glavnih kriterijuma za izbor bila čudnovatost, strangeness, a ja bih dodao i raznovrsnost kao bitan aspekt. Francuzi takođe imaju bogatu književnu tradiciju, ali u njoj je poezija najslabija karika, kako priznaje i Paul Valery u jednom od svojih tekstova ("La situation de Baudelaire", 1924), dok je kod Engleza (iliti Britanaca, jerbo ima i Iraca i Škota) najjača, rekao bih, uprkos monumentalnoj nadmoći Šekspira u svetu drame (ili možda upravo zbog toga).

U pomenutoj antologije, sledećim pesnicima je dato najviše prostora, datim redom: Tennyson i Shelley sa po skoro 50 stranica; Whitman, Milton, Coleridge, Spenser, Wordsworth, Browning, Keats, Lewis Carroll...  Da, Carroll je tu sa svojom genijalnom pesmom The Hunting of the Snark, najluđom ikad napisanom za decu, a možda i šire. Šekspir je tek jedanaesti, ali Blum nije hteo previše da se zadržava na njemu (ovaj put). Što znači da ni posvećeni prostor nije bio apsolutno merilo važnosti ili značaja (ili uticaja), a to nam takođe govori i situacija sa modernim pesnicima. Za njih Bloom kaže:

The major poets of the twentieth century, in Britain and America... Thomas Hardy, W.B.Yeats, D.H.Lawrence, Robert Frost, T.S.Eliot, Wallace Stevens, and Hart Crane among them.

A za Yeatsa kaže:

The Anglo-Irish poet W.B.Yeats probably was the major poet in English of the twentieth century, surpassing even [umetnite ovde ostale nabrojane u gornjem citatu]

a ipak on ne zauzima ni 10 stranica u ovoj knjizi. Hardy je dobio još i manje. Ali čitalac ne dobija utisak da su oni manje vredni, pod uslovom da pročita uvodne tekstove kod svakog imena. W.B.Yeats, Mistik; Thomas Hardy, Pesimista; T.S.Eliot, Vernik; Wallace Stevens, Filozof - raznovrsnost na delu.

Vredan je pomena stav koji je Bloom eksplicitno bio stavio u The Western Canon (1994): kao što je Petrarka bio najvažniji lirski pesnik "aristokratskog doba", koje se završava sa Geteom, tako je William Wordsworth najvažniji lirski pesnik novog, "demokratskog" doba. A Wordsworth je imao, pa, problema psihološke prirode. Ali ne usuđujem se da kažem da su svi veliki pesnici bili ludi ili bar jako nesrećni, iako je T.S.Eliot napisao The Waste Land posle nervnog sloma, i Keats je rođen u familiji koja je bolovala od tuberkuloze i umro je mlad (i ne iznenada, već je znao da umire), i Tennyson je iz velike porodice gde je svako bio problematičan (epilepsija, droga, alkoholizam), i Hugo je nadživeo svu svoju decu osim kćerke šizofreničarke, i Whitman se plašio ljudskog dodira... itd. Verujem da ima izuzetaka, a i o Čoseru i Šekspiru ne znamo dovoljno, a njihova poezija je paradigma vitalnosti (i ironijske distance).

Takođe, kada pričamo o američkoj kulturi, poezija joj je jaka strana, u skladu sa najvišim standardima drugih nacija. Walt Whitman i Emily Dickinson su nezaobilazne gromade u istoriji (i sadašnjosti) te umetnosti.

Postoji još takvih zbirki vrednih pomena, ali jedino bih izdvojio jednu koja popunjava prostor koji Bloom ostavlja praznim: vreme posle Drugog svetskog rata. Camille Paglia je 2005. objavila svoje tumačenje 43 pesme u zbirci Break, Blow, Burn, čija polovina spada u pomenute, moderne okvire. Iako ona ima nešto drugačije poglede od Blooma u odnosu na neke kasnije pesnike (recimo, Sylviu Plath), kod klasika se uglavnom poklapaju, računajući i Wordswortha. Ima i nešto drugačije metode, jer je njena interpretacija zasnovana na "novoj kritici" (New Criticism = T.S.Eliot i mnooogi drugi) protiv koje se Bloom pobunio.

Stephen Fry ima dobar uvod u poeziju za početnike, The Ode Less Travelled (2005... takođe), a on je Keatsov akolit, što je, na dobro ili zlo, uvek bolje nego da je neki psihomoderni anal-i-tičar.

Htedoh da završim ovu malu ekskurziju stihovima Thomasa Hardyja, jednog od mojih favorita, ali dobio bih pritužbe na pesimizam, a možda ČAK neko odgovori stihovima suprotnog senzibiliteta, a TO nećemo neću dopustiti. Stoga evo Tennysona, s kojim smo počeli ovo pisanje, i jednog od vrhunaca poezije na bilo kom jeziku. Iz In Memoriam:

I sometimes hold it half a sin
To put in words the grief I feel;
For words, like Nature, half reveal
And half conceal the Soul within.

[ridiculus]

Kažu da nova knjiga Cormaca McCarthy-ja, The Passenger, duboko zalazi u kvantnu mehaniku. McCarthy je dugi niz godina član Instituta u Santa Feu, gde se bavi problemima matematike, jezika, i svesti, ali do sada nije koristio to iskustvo u toliko eksplicitnom obliku kao što je izgleda uradio u ovoj knjizi. Izuzimajući, naravno, esej The Kekule Problem.

Još više me zanima njegova naredna knjiga, Stella Maris, koja za protagonistu ima genijalnu, šizofrenu matematičarku, i koja zvanično izlazi iduće sedmice.

Dakako, ovo su sve informisane glasine. Za moje lično mišljenje obratite mi se iduće godine. 

[džin tonik]

stipo pilic / blanka matkovic - jasenovac i poslijeratni jasenovacki logori
- geostrateska tocka velikosrpske politike i propagandni pokretac njezina shirenja prema zapadu -
hdp dr. rudolf horvat, zagreb, 2021, 640 str., tvrdi uvez

ide na citanje aktualno referentno znanstveno djelo oko jasenovackih logora.

pribiljezio sam se za posudbu u knjiznici instituta za slavistiku u hamburgu prije - 8 mjeseci. cesto kupim kakvu stariju knjigu, a novija izdanja posudim, sto je vrlo nekomplicirano, uglavnom. no moram primijetiti da je u ovom slucaju trebalo, ni vise, ni manje, no 8 mjeseci dok institut nije oslobodio jedan od dostupnih 15 primjeraka. pitam gospodju zasto se toliko oteglo: kaze studenti i struka imaju prednost, a knjiga je vrlo trazena u okviru tekucih istrazivanja i radova.

ovako u preletu obecavajuce.

[džin tonik]

veliki trud i rad, ali ne moze se reci da sam bas odusevljen.

pokusava biti sveobuhvatno, tu su povijest jasenovca i jasenovacke posavine, pa do ww1, pa da ww2, pa poslije ww2, pa kao zajednica u kontekstu garasanina, kao srpska agentura, sve i u strateskom smislu, sve uz osvrt na previranja ubosni, pa kuen-hedervari i srbi, pa uspon i pad obitelji bacic, veleizdajnicki proces, pa (formalne) promjene u srbiji kroz prostor i vrijeme, pa karadjoredjevici, pa obrenovici, pa istok i zapad...

pa opca povijest razvoja logora na svjetskoj razini, pa britanski, pa sovjetski, pa nacisticki, pa slicnosti i razlike, pa usporedba: a tu je definitvno neoprostivo poslije odlicnog prikaza razvoja zle brace staljinistickih i nacistickih logora auschwitz-birkenau (nepotrebno!) svesti "tek" na "logor za prisilni rad kroz koji je proslo vise od milijun logorasa". za malo pazljivije ovo je jasan signal da je rad, koliko god se trudio i koliko god bio ispravan u mnogim zakljuccima, podvala (svjesna ili nesvjesna).

kako god, dalje bi poslije tih 200 stranica svojevrsnog uvoda ocekivali da poglavlje naziva "jasenovacki logori u ww2" sadrzi vise od 20 stranica. plus, na ovom mjestu bi bilo umjesnije osvrnuti se na mrezu logora, kontekst, u nastavku uvodnog raspredanja o staljinistickim i nacistickim logorima. da ne duljim zasto.

u nijansama povremeno izvire i odredjena, rekli bi, ljutnja spram tretmana cjekupne tematike koja je jos uvijek ispolitizirana, te se "priznata" historiografija uglavnom oslanja na yukom-podvale, beogradske mitove i lazi, ali ovo nije put do istine. ne moze se stvarni znanstveni rad vezati uz relativizaciju pojma poput auschwitz-birkenau.

preostaje jos nekih 400 stranica, pri cemu autori predstavljaju visegodisnji istrazivacki rad po arhivama usmjeren na dokaz post-ww2 jasenovackih logora, pa imamo jasenovac u sluzbi velikosrpske propagande, itd. preko devedesetih do aktualnih dana. imamo, ali vise namamo volje za ozbiljnim citanjem. jebeno ne mozes rushiti yukom/bg-podvale i mitove ako uz to vezes relativizaciju stvarnog logora industrije smrti. sve nepotrebno, prosto da ispadnes budala, dok ga ne znas uvesti u kontekst predmeta koji razmatras. 

ispod crte: ovako po osjecaju laickog konzumenta prica i pricica, te nekim nijansama koje proviru izmedju redova, ocijenio bih autore u pogledu istrazivackog rada i truda vrlo pozitivno, no svjesno ili nesvjesno zloupotrebljene, pomalo naivne. nijanse kojima nije mjesto u knjizi vrlo smrde na englesku skolu, a ne bi me cudilo ni da je aleksander korb malo pronjuskao oko autora; svi uz "korisne savjete" (kako uraditi glupost), onako prijateljski.
inace vrijedan rad, ako (prepoznamo i) zanemarimo te sitnice.

[džin tonik]

zora marov - wandering years
vlastita naklada, usa, 1984., 886 str., tvrdi uvez sa zastitnim omotom, engleski jezik

ovo sam vec jednom naceo, pa stao, prilika za nastavak. knjiga me prilicno fascinira, zasluzuje da se cita polako, sve uz produbljivanje navoda.

elem, pomalo neobicna prica: autorica pishe autobiografski roman koji obuhvaca razdoblje od 1941. do 1948., izvorno na hrvatskom, sto ne objavljuje, vec prevodi na engleski i tako 1984. izdaje u kaliforniji. sve u "tisini"; cak i jedan bogdan radica knjigu zapaza tek 1985. i posvecuje joj nakon dvije noci citanja recenziju u "novoj hrvatskoj" (u uvjerenju da se radi o pseudonimu).
fascinira sto se ne radi tek o "zaboravljenom" djelu, vec o iznimnom autobiografskom romanu koji zapravo nikad nije ni otkriven. vrlo su rijetka slicna djela, dok ovaj roman ima i fascinantnu komponentu po profilu autorice.

zora marov porijeklom je iz komize, sa otoka visa, kcerka uspjesnog poduzetnika, mlada djevojka, svjetska zena. tu su guvernanta, putovanja prvom klasom i glasoviri, pa: 
radnja pocinje u zagrebu gdje se mlada protagonistica 03/1941 nalazi na skolovanju, razmislja o studiju, itd., te uskoro krecu prekretnice koje ju vode od 4 godine nezavisne drzave hrvatske u izbjeglistvo preko austrije i njemacke, venecuele i kanade, sve do kalifornije.

roman je vrlo izdasan, te pruza zanimljiv pogled na razne mikrokosmose iz specificnog ugla mlade djevojke vise srednje klase. primjerice uvodno u smjestaj u zg-u gdje srecemo staru madjarsku aristrokratkinju, te hrvatske, slovenske i bugarske studente. ili pri povrataku u komizu (03/1941), pri cemu prenosi priliku kad brod pristaje u visu, te se komizani sa barke i lokalci nadmecu:



pozadina sa wiki:

Doba Kraljevine SHS, odnosno kasnije Kraljevine Jugoslavije je razdoblje prve krize otoka, uzrokovane gubitkom velikog tržišta. Također dolazi do sukoba oko podjele kolonatskog zemljišta, što koriste tadašnji velikosrpski krugovi iz Beograda. Oni su obećali zemlju Višanima koji prijeđu na pravoslavnu vjeru, što je velika skupina težaka i učinila. Prema podatcima Hvarske biskupije, od 1925. – 1933. je na pravoslavlje prešlo 292 osobe i to jedino u mjestu Visu, od čega se tijekom vremena 58 osoba vratilo katoličanstvu, a do kraja Drugog svjetskog rata su ostale samo 3 osobe u pravoslavlju. U Visu je 1933. podignuta velika pravoslavna crkva (oštećena 1944. kad je Treći Reich bombardirao Vis, a srušena 1963.

roman vec u uvodnim poglavljima pruza uvid u vis koji je ozbiljno narusen prvom srpskom okupacijom, te posljedicnom propascu privrede i kolonizacijom preko srpske sekte, a skoro unisten drugom okupacijom od (zaokruzimo) 1945. kad vis pretvoren u zatvoreni otok. hrvati sa visa uglavnom su poslije iseljavanja ustalili najvecu us-industriju oko ribarstva, san pedro; autorica dolazi iz te sredine. bilo bi zanimljivo saznati je li sacuvan izvorni rukopis na hrvatskom, no to je vec pitanje za komizane ili ono sto je od njih ostalo.

[džin tonik]

evo i osvrta bogdana radice:

b. radica - nh12/85

[džin tonik]

bio sam pomalo i skeptican, maltene 900 stranica, ali ovo je odlicno. ima i komedije i tragedije. ljepota je u tom uvidu u mikrokosmos koji historiografija ne biljezi, a sve postavljeno u shiri okvir, imamo kontekst. moram podijeliti jedan od bezbroj primjera:

znaci, autorica poslije bg-prevrata 03/1941 u zg-u prekida skolovanje i u iscekivanju raspada jugoslavije i kaosa sklanja se u komizu na otoku visu, roditeljsku kucu. tu izmedju ostalog pruza lokalni prikaz srpske okupacije do i u trenutku kad svi zandari iscekuju prekretnicu (biljeziti koronu):



pa krece mobilizacija otocana u jugoslavensku vojsku, napustanje iste, bijeg centralne srpske vlade, hrvatski prevrat (kopneni dio):



kopneni dio, ali mi se nalazimo na otoku!
tu je korona jos u sluzbi:

[ridiculus]

Evo dve knjige koje sam pročitao krajem prethodne godine. Zapravo, preslušao, jer sam uzeo audioknjige. To je specifičan način konzumacije, nalik na slušanje predavanja, možda, i verovatno sam manje toga zapamtio nego što bih u slučaju da sam zaista čitao. No, neke stvari sam već znao, a uvek mogu da slušam ponovo.

Prva je Extraordinary Popular Delusions and the Madness of Crowds od Škota Charlesa Mackaya, napisana sredinom XIX veka, ali danas još uvek jedan od najboljih izvora za proučavanje masovnih histerija do tog vremena. Knjiga je podeljena tematski, na primer, deo vezan za ekonomiju (koji bi mnogima bio najinteresantniji, pretpostavljam), pa za religiju i sujeverja, (pseudo)nauku, itd. Autorovo mišljenje nije posebno bitno; ono po čemu je ova knjiga izuzetna je bogatstvo opisa i detalja, posebno istraživanje koje je Mackay obavio povodom kompanije "Misisipi" (Mississippi Scheme), kada je jedan drugi Škot zamalo srušio francusku ekonomiju početkom XVIII veka. Pa pomama za lalama u Holandiji XVII veka (Tulipmania), kada je tada egzotični koren lale na tržištu dostizao cene veće od čitavih kuća. I slično.

U svakom slučaju, kada sam ovo preslušao, prva misao koja mi je došla u vidljivom obličju bila je kako bi bilo lepo kada bi neko napisao sličnu knjigu o dešavanjima od 1850. naovamo. Valjda se nešto izmenilo? Valjda smo napredovali?

ALI...

...ništa se nije izmenilo, ne u ovom smislu o kome pričamo.

Druga knjiga o kojoj pričam ovde se zove The Madness of Crowds i lepo se nadovezuje na prvu. Autor je Britanac Douglas Murray. Pretpostavljam da Murray poznaje ovu prethodnu knjigu sa kojom njegova deli naslov, jer je oksfordski obrazovan, ali nisam primetio da je igde pomenuo. Svejedno, tema je nešto drugačija, jer je podnaslov Gender, Race and Identity. Ono o čemu svi volimo da diskutujemo. 

Zapravo, knjiga je podeljena na 4 glavna dela: (muška) homoseksualna populacija, žene (tj. moderni feminizam), rasa, i trans, sa nekoliko kraćih poglavlja između. U tim kraćim poglavljima leže i neke od najinteresantnijih stvari, na primer, marksističke osnove vokizma, uticaj tehnologije i društvenih mreža, i sl.

Lično me najviše zanima pitanje rase, možda zato što sam fizički najudaljeniji od takvih problema. Naravno, moderna critical race theory je jedna ideološka gnusoba, i to mi je bilo jasno od mog prvog susreta sa njom, s obzirom da sam ja multikulturalista praktično od detinjstva. Ali, baš zato ne priznajem ove druge takozvane multikulturaliste koji su samo multitrtmrt i pričaju mnogo i pričaju glasno i vrlo često pričaju nejasno, da bi se moglo zaključiti BILO ŠTA, tj. ono što im odgovara. I, naravno, ekonomski su privelegovani. Ostaje i ostaće, večno, jelte, pitanje zašto se najviše bune oni koji su najviše privilegovani, na primer, na američkim elitnim univerzitetima, gde se pronalazi rasizam na svakom ćošku, kao da oni žive na najgorem mestu u najgore vreme u istoriji najgore žive vrste u najgorem od svih kosmosa. I svi traže od univerziteta "bezbednu zonu"... Manastir, možda?

Pada mi na pamet da sve to ima veze sa odrastanjem i edukacijom (preuniverzitetskom) i da relativno blagostanje ume da izrodi debile ako su roditelji nepažljivi, kao što, često, jesu. Jelte. Ali to je za sada samo moje nagađanje, ne čak ni čvrsto mišljenje, a ako neko ima bolje objašnjenje, posvojiću ga u činu psihološke aproprijacije, i nećete mi moći ništa.

Sve će ovo, naravno, imati efekta, i ako se neko bude pitao zašto će u budućnosti biti više rasizma a ne manje, to je zato što če postojati reakcija. Ne reakcija rasista ili ultradesnice, nego reakcija neutralne sredine, kojoj će da se smuči cela priča i da je stalno optužuju za "grehe praotaca ljudi koji imaju istu boju kože" (još jedna biblijska analogija, nasledni greh, jelte) Dakle, što više guraš na silu, više ćeš biti gurnut nazad. I kako smo došli do toga da pokret za prava crnaca ima potpuno suprotnu viziju od one za koju je Martin Luther King dao život? Evo kako to kaže naš crni brat ovde:

https://youtu.be/m66rcHzWaPU

Da li su svi Marejevi primeri tačni ili dobro odmereni? Pretpostavljam da jesu, ali to nije ni posebno bitno za generalni zaključak. Senzibilitet je tu, moje iskustvo se slaže sa mnogim primerima (zlo)upotrebe moralnog argumenta koje on iznosi, tako da smo na istom putu, on i ja.

Naravno da će odbrana ludila stići u vidu napada na Mareja, kako je on ultradesničar i slično, ali reči koje izgovaraju ljudi, posebno moderna zapadna "levica" danas ne sadrže mnogo značenja, tako da nije ni bitno. To ima veze sa ovom knjigom koliko i to koji automobil Marej vozi. Priča koju je ispričao, na primer, o Sereni Vilijams, i njenoj kazni zbog nedozvoljenog ponašanja, i kasnijim rasističkim izrazima "antirasizma" povodom toga se mogu proveriti, i mogu da ih tumačim nezavisno od svog mišljenja o njemu.

Zanimljiviji je Marejev pronalazak korena vokizma u marksizmu. Konkretno, knjiga Hegemony and Socialist Strategy, Ernesto Laclau i Chantal Mouffe, 1985, koja je vrlo često citirana u akademskim krugovima, i gde se otvoreno kaže kako je radnička klasa izdala nas (!) (tj. marksizam, kao da realnost treba da odgovara marksizmu a ne obrnuto) i da treba pronaći druge snage, druge potlačene i ujediniti ih: druge rase, žene, homoseksualce. Da li Murray, kao liberal, pokušava da pronađe krivca na drugoj strani? Sve je moguće, ali kada sam čuo ime Antonia Gramscija bio sam prinuđen da se složim sa Murrayom. Pa naravno! Destabilizuj kapitalizam iznutra, žrtvuje celu generaciju ili dve, ko ih šljivi! Samo, iz pepela verovatno - ne, gotovo sigurno - ne bi niknuo komunizam, već nova teokratija, kao što smo rekli na drugoj temi (onoj o AI-ju).

To, naravno, ne znači da će svi marksisti biti u skladu sa ovim pokretima. Pogotovo oni starog kova neće, kao što pokazuju i mnogi primeri iz ove knjige. I iz života.

Osim toga, Murray na vrlo ubedlji način dokazuje u knjizi da su ciljevi mnogih od ovih grupa ne samo drugačiji, već dijametralno suprotni. Na primer, za homoseksualne aktiviste ranijih generacija bio je prioritet da dokažu da je homoseksualnost odlika od rođenja, prirodna stvar, ne nametnuta izborom ili kulturom, i tako opravdana. A zamislite sada kako trans zajednica dokazuje nešto sasvim suprotno... I kako se to slaže sa ženama? Mnogo kontradikcija, a kontradikcije stvaraju konflikt.

[džin tonik]

propo hosting slika koji sam dugo koristio. nikad nista od tih svaba. bah.
da isprobam alternativu, cita se



leszek kolakowski - gespräche mit dem teufel
(leszek kolakowski - razgovori s vragom)
serie piper, biblioteka croatica #109, minhen, 1975., 134 stranice, kartonski uvez

edit: radi!

[klem]

goran tribuson - siva zona

dobar krimić

[džin tonik]

drina, god. xvii, br. 1-2, hrvatska legija
ur. vjekoslav maks luburic, madrid, 1967., 343 stranice, kartonski uvez sa klapnama

cita se zanimljiv broj drine koji, izmedju ostalog, uglavnom obradjuje hrvatsku legiju raznih rodova za ww2. mnostvo autora, od poznatih poput ministra vrancica do generala dragojlova, sve do manje poznatih sudionika; mornari, zrakoplovci, pjesadija razna, divizije ove-one. puno slika, zgodno. tu su usput i mikac, pa i udbasijski agent dabo-peranic sa nekakvim kratkim prilogom, ali to je manje bitno, zanemarivo, zanimljivo tek kao folklor. pa sava stedimlija o pravoslavlju u hr, itd.
vrlo solidan broj drine.







nesto gledam te slike, pa reko, ovi uglavnom djeluju kao ljudi, izgledaju kao ljudi. ne kao razni nakot poput milke planinc, bakarica, sve do ovog danasnjeg aktualnog okota. kakva je to pasmina, taj jugokomunisticki nakot? ovi tu definitivno lice na ljude. bah.

[džin tonik]

iako vise volim gledati slike, tekst je nezaobilazan, obilje je to slova u casopisu. taj luburic bijese neki skriboman. nije bas nesto pjesnicko, ali i ovo, kao i slike, djeluje vrlo ljudski. zgodan pogovor luburica na tu tematsku drinu. sve vise mi se namece pomisao da je jugokomunisticki ljudski otpad u prepjevima dehumanizirao ljude, a sebe i aktualno svoj iscaseni nakot postavio na mjesto ljudi. ali mozda se varam, procijenite sami koga zanima.

[džin tonik]

odusevljen sam koja je tu razina iskustva progovorila iz luburica, pokoj mu dushi i blagoslovljen bio, sve uz lijepo doziranu duhovitost.

ovo je predivna kritika materijalnih tendencija u onih koji se kunu u nesto drugo, sve kulminirajuci u zadnjoj recenici, gdje kao obicni covjek stepinca titulira svetim, a hebranga svjedokom pred vragom. fantasticna konstrukcija, onako, sere se stvarnost na vajne potpirije i vajne pape i trgovinu.
usput ne bi trebalo mijesati hrvatske komuniste i jugokomunisticki otpad.

svidja mi se i osvrt na srbokomuniste; to je predivan sazetak pojave koja sluzi tek kao rezervna opcija otvorenom imperijalizmu, vrlo ispravna dijagnoza.

lijepo je dijagnozu staviti i u kontekst drugosrbijanske linije proglasavanja oluje zlocinom, sto je vrlo maligno. bilo koji stvarni antifasista bi hrvatskoj vojsci zahvalio na oslobodjenju od beogradskog fasizma i humanom postupku. jer, srbija je otvorila rat, agresiju, te u raznim vukovarima postavila pravila kako se tretira porazena strana. sto hv nije preuzela, vec su se vajni agresori razbjezali kao stakori. ili zecevi, da citiramo milivoja.

[dark horse]

Prosto predivan čovek. Nadzire se da je bio izuzetno ljudsko biće! A tek što je bio duhovit, ljubila ga majka!

Očigledno, Bog je blagoslovio i Iliju Stanića "Mungosa" i vodio njegovu pravedničku ruku koja nije zadrhtala! 

[džin tonik]

mjok, ne bas, zar ne znas da bog ne podnosi idiote? dobro, postoji i ona da samo bog i budale nikad ne mijenjaju misljenje, ali to ne znaci da je bog budala.

stanic je bio idiot po nekoliko osnova: materijalista, a najgore: vjerovao je u srpske i jugokomunisticke bajke. mislim, stvarno moras biti potpuno tele vjerovati u srpske i jugokomunisticke bajke. to je razina ispod pod-debilizma. idiot je postao ubojica zbog malo materijalizma i puno srpskih bajki, ono, tele neopjevano, kukala mu majka retardirana, sta rodi, bolje da je konja zajasila.

nego, ako bas zelis: juga, drzava, moc, veze, uticaj, svasta. sta jednostavno nije izvela primjerice luburica pred kakav internacionalni sud?

[dark horse]

Ma, Ilija Stanić "Mungos" je genije, kakav idiot. Ne samo što se infiltrirao u ustašku emigraciju i dobio priliku da Maksu Luburiću kuva kafe i na kraju ga otruje, što nije upalilo, pa je malo radio čekić po glavi, nego je pre rata devedesetih postao i ugledni član HDZ u Bosni, jedan od osnivača. Gde ćeš većeg genija, i ustaša i HDZ-ovac, plus je radio ono što oni najviše vole, rascopavao glave čekićem kao lubenice.

Lik je odavno zaslužio da se o njegovom ubistvu Luburića napiše knjiga, a ne bi bilo zgoreg ni snimiti film ili dva.

Evo da se malo podsetimo kako je to bilo, znam da voliš istoriju i nadam se da znaš ćirilicu:

Како сам убио усташког зликовца Макса Лубурића

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу ,,Дрина", а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: ,,Добро јутро генерале, како сте спавали?" ,,Добро, добро" каже он.
Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: ,,Илија, мени је зло!"

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: ,,Туп!" Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: ,,Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!"

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам " Тристо педесет песета" каже таксиста. ,,Ево ти пет стотина, ја частим!" У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм ,,брату" у Коњиц: ,,М. никад више!"

[džin tonik]

opet si mene nasao smarati budalastinama, gdje ti je bato?
stanic, otpad, naravno da je luburic bio pod kontrolom udbe i cia, blabla, i da je to sve vodilo kud vec, da ne nabrajam, sve pishe u dijelu koji sam skenirao, luburicevim rijecima, tu pishe i zasto je ubijen. ako znas citati. a u vezi cirilice imam predrasude: obicno citati cirilicu znaci veslati kroz more budalastina da bi se nakon nekoliko kilometara mozda natipkala i kakva ocajno usamljena suvisla recenica. uglavnom nevrijedno truda, otpad, bizantsko-orijentalna fantastika.

dobro. jesi li inace citao casopis koji iznosim ili me opet zelis smarati srpskim i jugokomunistickim budalastinama?

[dark horse]

Naravno da nisam čitao. Ne želim se kontaminirati toksičnim ustaškim besmislicama.

Inače, mogao bi otvoriti zaseban topik "Dosadna ustaška smaranja iz naftalina" umesto što postuješ na ovoj temi. Krajnje bi vreme bilo.

[džin tonik]

bas zgodni broj drine, upravo vidim sadrzi i prikaz njemackog vojnog groblja u banja luci gdje je bilo sahranjeno i hrvatskih legionara.
uz ove lokacije se vezu mnoge legende koje ljudi i danas potezu nerado i ispod ruke, dosadjuju spc-popovima. pa nesto ih izgrebalo po noci, pa ih nesto gusi, tusi, pa svasta, kao da gledali previse poltergajsta. kao da je to bitno gdje zakopali svoje preminule ili gdje se naselili, je li tu nekad bilo necije groblje ili livada. zasto su mnogi srbi tako sujeverni?

[džin tonik]

groblja, uzas, kako lose stivo pred spavanje. to ne vrijedi citati bez glazbe...
https://www.youtube.com/watch?v=0YqVkpkCVTw&t=288s

[džin tonik]

milan stojadinovic, ni rat ni pakt
el economista, buenos aires, 1963., 764 str., tvrdi uzvez sa ovitkom

gledam slike iz doba progona hrvatskog ustaskog pokreta u rajha i internacije u ita, znaci za vrijeme prve jugoslavije, u kapitalnom djelu stojadinovica:





poslije musolinija i hitlera sa stojadinovicem, ova za sad vodi, hitler ispraca nekakvog pavla i olgu...

[Truman]

Čitam serijal knjiga Transurfinga Vadima Zelanda. Zanimljiv koncept i neke tehnike koje pokušavam da primenim. Rezultate očekujem, mada mislim da je bilo već nekih sitnih signala.

[ridiculus]

Jedna od knjiga koje slušam je The Coddling of the American Mind od Grega Lukianoffa i Jonathana Haidta. Haidt je psiholog, i bavi se CBT-om, što je akronim za cognitive behavioural therapy. On nam i čita ovu audioknjigu, što bi u teoriji trebalo da je dobro - ko zna sve suptilne nijanse značenja i namera autora bolje od autora? - ali Haidt čita glasom koji kao da se obraća deci, što bi nekome moglo da zasmeta.

Elem, u knjizi se govori o kulturi "bezbednizma" (safetyism) koja se javila u Americi u poslednjih 10 godina, pre svega na univerzitetima. Podnaslov je How good intentions and bad ideas are setting up a generation for failure. Ah, te "dobre namere"... Dokle ćemo to uzimati kao jedini kriterijum? Moguće da su ljudi koji su se busali njima učinili istorijski više zla (ili bar gluposti, tj. lošeg efekta) nego svi ljudi sa lošim namerama.

Polazi se od tri velike neistine, u koju moderni studenti uglavnom veruju:
1. što nas ne ubije, čini nas slabijima
2. emotivno "razmišljanje" (emotivna reakcija je uvek istinita)
3. polarizacija, Mi protiv Njih, učestvovanje u Velikoj borbi

Potom Lukianoff i Haidt daju gomilu primera, što znači, najpikantnija i najapsurdnija dešavanja na univerzitetima ili u medijima koja ilustruju početnu tezu. Jedan od njih je i događaj sa Bretom Weinsteinom na koledžu Evergreen, o kojem sam već slušao detaljno u knjizi Douglasa Murraya o ludilu identitetske politike.

A onda ide deo koji pokušava da objasni razloge za ovu pojavu. Ima ih šest, po autorima knjige, i nisu svi prisutni ili u jednakoj meri zastupljeni u svakom pojedinačnom slučaju.

Prvi je politička polarizacija u poslednje dve-tri decenije. U ovom trenutku nema veće podele u Americi (i na Zapadu) od te. Crnci koji ne pripadaju pravoj "strani" nisu "crnci",  žene koje ne pripadaju pravoj strani nisu "žene" - to se često može čuti. Dakle, sve te priče o raznolikosti (diversity) su samo površinske prirode, mućenje vode, mlaćenje prazne slame. Tamo gde postoji NAJVEĆA raznolikost - u politici - ona je skroz nepoželjna, za mnoge nominalne zastupnike iste. Valja reći da autori ne zastupaju nijednu stranu, već daju primere koji su dovodili do histerije ili nerazumnog ponašanja sa oba politička pola.

Ali trenutno sam na trećem razlogu, koji me posebno zanima, a koji se zove: paranoid parenting.

Jedan od razloga zašto nove generacije prezaštićuju svoju decu je svakako u tome što je broj dece u porodici mali, gledano u istorijskom kontekstu. Jedno ili dvoje su norma na Zapadu, tamo gde je nekada bilo najmanje troje.
"Gde je... kako se ono zvaše... naše 46. dete, Džejmse?"
"Ne znam, Marta, bio je kod reke, mislim, možda ga je voda odnela."
"Ah, nezgodno."
Ono što je ređe više cenimo, to ima smisla. Međutim, to je daleko od jedinog razloga za uzgajanje potencijalnih socijalnih debila.

Lukianoff i Haidt pominju promenu paradigme početkom 80-ih, posle slučaja Adama Walsha, malog dečaka koji je nestao i čija je glava pronađena nešto kasnije, što je izazvalo talas panike u američkoj javnosti i posledice toga smo gledali u mnogim filmovima.

Jedan od bitnih modernih glasova ovde je Lenore Skenazy, "najgora američka mama" - kako su je mediji proglasili, ali ko još veruje medijima? A, da, izvinjavam se... ili još bolje - o, ne! U svakom slučaju, nije lako biti dobar roditelj i pustiti dete da se razvija, kada sused ili prolaznik mogu da vas prijave da ga zapostavljate ili čak ugrožavate a zakoni su na njihovoj strani. I onda mogu da vas pošalju na kurs roditeljskog ponašanja ili vam čak oduzmu to dete.

Tako da nije tačno ni da su "roditelji krivi za sve" ali mnogi, bogami, jesu. Sa najboljim namerama, naravno. Samo što prirodna kauzalnost još nije usvojila od ljudskog pravosuđa ideju da je namera bitna u realizaciji nekog (zlo)dela, pa ćemo se patiti sa visokoubeđenim ljudima još dugo, dugo vremena.

A moj savet zosku je da se mane ove literature koja vrti u krug jednu istu misao, gde se A poziva na B a B na A i tako grade čitav ciklus (cirkus?) koji navodno postoji i bez njih, i da posluša beskonačnu mudrost Williama Blakea, o tome gde se mudrost može naći:

Wisdom is sold in the desolate market where none come to buy

Ne, Bato, NE na akademiji. Ne, Meho, NE u medijima. Ne, mače, NE pred ekranom ili sa ChatGPT-om. Ne čak ni u učenjima Jordana Petersona. 

A trenutno čitam i pesmu Christine Rossetti, Passing Away. Ili, da parafraziram nekoga, ne čitam - to bi bio eufemizam - već učim napamet. Retke su ovakve pesme, bar u poslednjih 250 godina, gde svaki stih ima istu rimu, od početka do kraja pesme, što joj daje savršenu muzikalnost.

[mac]

A ako ja sad počnem da čitam tu knjigu koju ti čitaš, ali pred EKRANOM, šta ćemo onda?

[ridiculus]

Opa, jesu li to pretnje samoubistvom? 

Zapravo, odgovor je: ništa što do sada nismo radili.

Osim toga, na pogrešnu knjigu misliš. Retko kad si do sada uspevao da shvatiš o čemu ja uopšte pričam, a ja ne želim da se bavim pronalaženjem puta da objasnim to baš svakom pojedincu. Jednostavno, nemam vremena za to.

[Meho Krljic]

Šta sam ja sad skrivio s medijima???

[dark horse]

beskonačnu mudrost Williama Blakea, o tome gde se mudrost može naći:

Wisdom is sold in the desolate market where none come to buy

Vaistinu beskonačna mudrost. Odmah sam je pinovao na svom fejsbuk profilu. 


Inače, mac je jedan od tri učesnika koje si eksplicitno pomenuo, pa teško da posle samo par postova može biti "baš svako".

Ako si krenuo da nekom direktno pojašnjavaš, obraćajući mu se nickom, red je da mu pojasniš do kraja. Sam pao sam se spotakao!   

[ridiculus]

Inače, mac je jedan od tri učesnika koje si eksplicitno pomenuo, pa teško da posle samo par postova može biti "baš svako".

Ako si krenuo da nekom direktno pojašnjavaš, obraćajući mu se nickom, red je da mu pojasniš do kraja. Sam pao sam se spotakao!   

Praktično sam potrošio kvotu za danas što se tiče foruma i društvenih mreža. A sa ovim tekućim postom jesam sigurno.

Osim toga, pomenuo sam 4 imena, i svako od njih će tražiti barem objašnjenje. Ta imena su tu samo zato što sam mogao da ih povežem sa ekstremnim poverenjem u oblast koja ne zaslužuje poverenje, dok su drugi ili oprezniji ili nemaju stav o tome. Ali ono što ti vidiš kao 3 ili 4 ja vidim kao 30 ili 40 u mojim svakodnevnim aktivnostima, koje su retko vezane za Znak Sagite, ili 300 ili 400 ako uračunamo sve prilike koje mi se ukažu za davanje objašnjenja.

Macov odgovor nema nikakve veze sa onim o čemu sam pisao, pa eto kamena spoticanja pride.

[Meho Krljic]

Ja ne znam kako je došlo do ove pojmovne zbrke, ali mislio sam da je jasno da u medijima tražimo informacije a ne mudrosti. Čak ne ni nužno istinite ili tačne ili potpune inmformacije već samo informacije.

[mac]

Rekao si da se mudrost ne može naći na ekranu. Ne slažem se. Možda SVA mudrost ne može da se nađe, ali NEKA mudrost sigurno može. Uostalom, SVA mudrost sigurno ne može da se nađe na jednom mestu.


Neka mudrost možda stoji u knjizi sa kojom si počeo traktat. Ako pročitam tu knjigu u elektronskom obliku onda ću valjda biti u prilici da steknem tu neku mudrost iz te knjige. Dobar je ekran.

[dark horse]

Macov odgovor nema nikakve veze sa onim o čemu sam pisao, pa eto kamena spoticanja pride.

Dobro, to je uobičajeno. Ako ne i konstanta. Ja sam fasciniran da si ti sve to znao, prozvao ga, a onda se povukao navodeći razloge koje si znao pre nego što si mu se uopšte i obratio.

Ali dobro, valjda si zato ridikuli. 

[džin tonik]

Osim toga, pomenuo sam 4 imena, i svako od njih će tražiti barem objašnjenje. Ta imena su tu...

ne zelim te ispreskakati jer najcesce imas vrlo duboka i zanimljiva zapazanja gdje bi se mnogi odavno nasli u ocaju zbunjenosti, naslutis i nesto sto bi se tek naziralo u nijansama.
ali baviti se motivima ili "uzrocima" je zaludno i pogresno, kao sto je pogresno projicirati "30 ili 40", "300 ili 400" na bilo sta ili cijeniti upliv ili vaznost stiva kojeg god, kao i zastupanje stavova kakvih god.
u smislu igre mozes reci da se (egzemplaricno) sukobe apsolutni duh i apsolutni materijalizam, hrvati i srbi su tu prvaci (svijeta). neki su rekli da ce se na toj razini odvijati i ww3.

[ridiculus]

Odgovoriću sve... ovih dana kad ugrabim malo više vremena. Polako.

[dark horse]

Čovek ničim izazvan prozvao 4 lika na nekom tamo forumu, pa otvorio godišnji odmor da im natenane odgovori.

[Krsta Klatić Klaja]

a tek što sam ja skrivio u vezi ovoga haha
kriv sam što sam živ

jedino što moram da dodam da postoje pedagoške teorije stare par hiljada godina, a moderne bar 300 godina, tako da ničeg tu novog nema u odnosima roditelja i djece i kakva ona treba da budu ili ne

a ridikuli bi trebo malo jasnije da nam kaže šta je uopšte poenta te knjige, pošto ga ja slabo kontam

sem ako kritikuju univerzitet i ideju naučne istine i opšteg obrazovanja onda su neoliberali

[Meho Krljic]

Nebre, oni pre mogu kritikuju da se ideja naučne istine na američkim univerzitetima povukla pred kulturom političke korektnosti. Mislim, nisam čitao knjigu ali iz prikaza je to valjda vidljivo...