Oto Oltvanji - Kičma noći (2010)

[Kunac]

Ne može se roman opisati tvrdnjom "ovo je pulp" i staviti tačka na čitavu priču. (Okej, može - teoretski - ali onda to ne bi bio rivju nega jedna rečenica.) Pulp dolazi u širokoj paleti varijeteta, simplifikacija tipa crno-belo nije moguća. Znači, valja objasniti... Taksativno, stavku po stavku.

Što se medveđih usluga tiče, to sam već pominjao. Medveđa usluga je kada neko hvali roman na sva usta kao da mu život od toga zavisi. (Takav tretman, eventualno, zaslužuju remek-dela, a takvih nema puno - pogotovo ne u srpskoj  književnosti.) Toga smo se već nagledali.

Potencijalnom čitaocu valja objasniti šta ga očekuje ako kupi roman. Ko uzme da čita Kičmu noći posle porčitane recenzije na Popboksu, sigurno neće biti razočaran. Znaće šta da očekuje i biće pripremljen.

[Boban]

Možda je degutantno da pričam o tome, ali ja posle tvog prikaza zasigurno neću ni pokušati da čitam tu knjigu jer si mi taksaktivno naveo sve što u knjigama mrzim. Ne kažem da je trebalo da me lažeš ali možda naprosto treba prihvatiti činjenicu da je to jedna beznadežno slaba knjiga koja nikome sem nekolicini piščevih drugara neće darivati dovoljno zadovoljstva za mrcvarenje u 500 koraka.

[Kunac]

Odlično. Onda sam ti učinio uslugu.

[anabel]

Pogledala sam recenziju! Posto uvek citam i komentare imala sam sta i da vidim! Smejem se neprekidno.....svaka cast na ideji....      

[crippled_avenger]

Žika K. je danas dobio Otoa na čitanje. Očekujem sud jednog od retkih Sagitaša više okenutih literarnom mejnstrimu. Slutim da će biti zgrožen, ali možda grešim.

[crippled_avenger]

Još dva prikaza koja sam našao

http://www.mondo.rs/s167463/Kolumne/Aleksandra_Niksic/Bez_daljinskog_u_rukama_makar_jedan_dan.html

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=3213

[Boban]

Ti si bre postao opsednut ovim romanom.
Opusti se, ne može on daleko...

[scallop]

Zirnuo sam sinoć u Milošev primerak. Knjiga mi lepo izgledala. Tekst teče, sve je čisto i jasno, ledeno korektno. Sigurno se veoma dobro čita. Toliko mi je dozvolio.

[---]

Žika K. je danas dobio Otoa na čitanje. Očekujem sud jednog od retkih Sagitaša više okenutih literarnom mejnstrimu. Slutim da će biti zgrožen, ali možda grešim.

ma dobro, ja jesam klasičarski tip konvencionalno-konzervativnog pogleda na književnost, ali nisam gadljiv na palpizaciju (koja, doduše, zvuči mnogo učtivije nego šundizacija).

[crippled_avenger]

Nisam opsednut nego je ovaj roman ipak nešto što se dugo očekivalo od jednog tako uglednog člana naše žanrovske zajednice. U tom smislu, smatrao sam da je u redu da stavim linkove do prikaza koji su se do sada pojavili.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

..sinoć, malo iza ponoći sam završio sa čitanjem Oltvanjijeve KIČME NOĆI. Uz svu pozitivnu predrasudu (koja je mahom počivala da pukoj činjenici da je sam pogled na kjigu sugerisao da se radi o ambicioznom delu (a ja o+posebno cenim ambiciozan pristup u književnosti), posebice u odnosu na niskokenergetsko-niskokalorične CRNE CIPELE), ovde priznajem da sam u velikoj meri nezadovoljan pročitanim...

..ako se po strani ostavi očita ambicija, ostaje tek prenabudženo, ispušteno i loše konstruisano štivo, čiji veći deo ozbiljno vapi za dobronamernim štrihovanjem. KIČMA NOĆI je primer potpunog odsustva samokontrole, a koja uvek signalizira na samodopadljivost i manjak zanatske osvešćenosti. Šta više, ovde je čitav jedan krak polta (onaj sa crnpurastim kung fu taksistom Milanom Nikolićem) sasvim suvišan i ne samo što je neuzlobljen u ostatak priče, nego je dodatno usporava i pomera van fokusa, a sam po sebi nosi čitav buljuk potpuno izlišnih likova i događanja...

...na nivou stila, Oltvanji započinje sa očiglednom idejom da napravi ovdašnji pandan Ellroyevim vratolomnim stilskim figurama, ali ono što dospe pred čitateljstvo ovde je smeša koja odbija svojom pretencioznošću i usiljenom duhovitošću, gotovo uvek sa onu stranu banalnog i vicolikom. Osim toga, stalna boljka ovdašnjih autora - svi likovi su izašli iz istovetne modle, n a idejnom planu su teško razaznatljivi, te je i po tom pitanju redukcija mreže likova naprosto bila nužnost. Naravno, i ovde srećemo problem istovetnog registra jezika za kojim posežu likovi koji bi autor da nam predoči kao jedinstvene i neponovljive...

..ni ja nisam najbolje razumeo Oltvanjijevu odluku da radnju izmesti u blisku budućnost, budući da od te odluke ne zavise ni mogućnost ni uverljivost onoga što se događa u romanu. Ako je cilj bio da se naglasi da se stvari u Srbiji ne maenjaju, pa ne menjaju, reč je o jeftinoj poenti koja KIČMI NOĆI u miraz ne donosi ama baš ništa značajno...

...KIČMA NOĆI dodatno posrće pod teretom autorove želje/potrebe da nam otvori oči i saopšti šta on sve smatra pogubnim u bitisanju Srbije danas; problem je što je to karambol opštih mesta (korumpirana policija, mlohava vlast, propali umetnici kao večite podrepi i ideološki master-mind-ovi, krvožedni i senzacionalistički mediji, polariziovano društvo, vlada "incestuozno" jedinstva, izbegavanje suočavanja sa brljotinama i zločinima iz prošlosti). Budući da se ovde radi o književnoj nepotetnoj i potpuno nepotrebnoj tiradi, lično meni smetaju i nadobudni pici koji gore od potrebe da nama manje verziranima i (očigledno) nedovoljno iniciranima predoče sve krupne istine koji mi ne možemo ili ne želimo da uočimo kao takve...

...potreba da se i priči koja ipak počiva u užežanrovskim okvirima obezbedi širi društveni kontekst nije sama po sebi greška, ali za to je potrebno daleko više umeće od onog koji nam Oltvanji ovde pokazuje. Stoga KIČMA NOĆI stoji kao zmijoliki mutant nasleđa Ellroya i didaktičnosti Isakovića, Lalića i sličnih državotvornih pisaca minulih era. Krajnji rezultat je roman koji sav kipi od viškova i promašenih odluka, a ti silni viškovi naprosto onemogućavaju onom vitalnom u samoj postavci da prodiše kako treba...

...na planu upotrebljenih tehnika, Oltvanji (poput svih neformiranih i samoformiranih pisaca bez jačeg uredničkog nadzora) poseže za najlakšim i najprizemnijim prepričavanjem, te poslednjih 200 stranica (kada i nastane potpuni kurcšlus kako u zapletu, tako i na polju smisla i ritma) potroši da nam prepriča baš sve o svima pomenutih u prethodnom delu priče. Time Oltvanji još jednom upada u zamku narodnog tribuna koji bi da gusla kada treba delati...

...ovakva KIČMA NOĆI (posebno njena druga polvina) čini medveđu uslugu pokušajima ovdašnje žanrovske scene u večitom nastajanju, odvlačeći stvari u pravcu trivijalnog i budalastog, vezujući i ruke čitaocima voljnim da ovakva štiva prihvataju i sa više digniteta nego što je to razumno i upitno činiti...

...pre KIČME NOĆI, ja sam uživao u majstorijama Ildiko Lovaš, nežanrovske spisateljice takođe iz Subotice (i samo par godina starije od Oltvanjija) koja je u ŠPANSKOJ NEVESTI pokazala kako se valja i može nositi sa vlastitim ambicijama. Ali prvo se mora znati. To Oltvanjio ovde nije pokazao...


*** KIČMA NOĆI se da i treba konzumirati, preporučuje je dinamičnost u prvoj polovini i neutemeljeno samopouzdanje autora da može i više i bolje od CRNIH CIPELA, ali čitalac to samopouzdanje spozna tek kada već zagazi dublje u roman, a kompletisti ne ostavljaju stvbari na pola puta. Kao što je Oltvanji, nažalost, uradio...

[crippled_avenger]

Kad je već Ginger izašao sa detaljnom analizom, evo i moje koju sam doduše linkovao na jednoj drugoj diskusiji:

Ako se vratimo na jedan konvencionalan pogled na književnost, sa kojim ja kao neko ko uglavnom konzumira žanrovsku literaturu moram da se složim, a to je da iako žanrovska književnost može da iznedri remek-dela, sama po sebi u celosti svoje produkcije ipak nije po dometu ravna "visokoj književnosti", koliko god ja neproporcionalno više uživao u njoj, onda uopšte izdavanje romana "Kičma noći" u ediciji "Busola" Samizdata B92 mora biti uzeto kao početna tačka u polemici o ovom romanu.

Neko ko, recimo, nije verziran u naša žanrovska zbivanja, prateći izdavački koncept "Busole" pomislio bi da je reč o knjizi koju izdavač stavlja uz rame sa Mirkom Kovačem, pa u krajnjoj liniji barem kod Pelecanosa, i sa punim pravom bi mogao biti šokiran činjenicom da je reč o teškoj palpčini, što samo po sebi nije greh, ali potpuno je neočekivano u ovom izdavačkom paketu. Vrlo sam uzbuđen da vidim šta će o ovom romanu reći kritika koja s pravom od izdanje iz edicije "Busola" očekuje ipak neki glavni književni tok, da ne kažem dela sa umetničkom vrednošću čak i onda kada pripadaju žanru.

Plašim se samo da će reakcija samo dokazati iracionalno veliki ugled Samizdata B92 kao brenda.

"Kičma noći" nije ta vrsta žanrovskog crossover uspeha, niti to po svom literarnom postupku i pretenzijama pokušava da bude.

Sam literarni postupak je bliži strip scenaristici, sa vrlo jasnom, suštinski gotovo filmskom (ili po obimu televizijskom) pričom koja čini okosnicu romana, sa digresijama koje su po svojoj formi bliže stripu nego onim mogućnostima koje nudi proza. Oltvanji pripoveda u slikama, kroz jasno definisane dramske situacije u kojima se likovi izražavaju kroz delanje a mnogo manje kroz pripovedanje, što je dakle još po aristotelovskoj definiciji dramski izraz. Suštinski, Oltvanjiju dakle bolje ide izražavanje u slikama i situacijama nego na nivou definisanja pojmova i stvaranje nekih produbljenijih proznih konstrukcija. Ovakav ishod pisanja opet sam po sebi nije nedozvoljen, ali "Kičma noći" mnogo više liči na hendikepirani strip nego na punokrvan roman iako je pisana kao proza. To se pre svega vidi kroz neprirodno brzo čitanje, što može biti kompliment kada bi proisticalo iz napetosti i potrebe da se sazna šta će biti sledeće, a ne iz suštinske praznine teksta u kome su dramske tačke glavni sadržaj a prozni opisi više neka vrsta lako odstranjivog viška.

Ipak, ako uporedimo sa "Crnim cipelama" koje su se podjednako brzo čitale, ali su bile na nivou skeleta za roman od 170 strana, onda se svakako može reći da je Oltvanji ovde napredovao u svom izrazu. Međutim, ni ovaj stil pisanja sigurno nije krajnja tačka njegovog napretka i rekao bih da postoje još mnogi potencijali proze koje on nije ni dotakao kao pisac i da njima tek treba da ovlada.

Kad je reč o onima kojima se dobro služi, pre svega najproblematičniji su dijalozi. Iako, Oltvanjijeva veština leži u dramskom segmentu proznog izraza, njegovi dijalozi su vrlo artificijelni, često usiljeni i preopterećni izveštačenim pokušajima cinizma ili tvrdokuvanog humora.

Ta konstantna potreba da se bude tvrd ili duhovit, ne proističe samo iz hardboiled proze već upravo i iz novog američkog stripa, u kome su paradoksalno glavni scenaristi Britanci, koji su preoterećeni konstantnim pokušajima humora ili hardboiled mačizma.

Iz slične stripovske postavke proističe i prva velika neuralgična tačka Oltvanjijevog romana a to je odmak u odnosu na savremeni Beograd. I u ranijim pokušajima pisanja proze, sticao se utisak da se pisac oseća kako je iznad onoga što je srpski tematski krug pa da ne kažem i srpska književnost. Možda je to i tačno, ali ova knjiga to ne pokazuje. Pre svega, iako je njegov Beograd odmaknut od onog realnog, zaplet je u svojoj samoj srži vezan upravo za ono rasulo koje postoji u današnjoj Srbiji, bez njega ga ne bi bilo, i u tom smislu ova mala pomeranja ka nekoj vrsti fantastike pre bi imala smisla u stripu gde bi se to pomeranje vizuelno pojačalo kroz neke detalje. U proznoj formi, svako izmeštanje ili transformisanje stvarnosti mora ipak imati ishodište u samoj priči.

Komentari socijalnih okolnosti dati kroz jasne aluzije na sadašnji trenutak nedovoljno su oštri, u čemu prednjače zapleti o tabloidima i senzacionalističkim emisijama kao produktima cinika koji žele da se bave subverzijom. Ne samo da u piščevim primerima njihovog rada datim u knjizi toga nema, da su Klinareve kolumne i Alkalijeve emisije pitome ne samo za srpske uslove već recimo i za Warrena Ellisa na čije poglede najviše liče ti segmenti, nego izražavanje kroz aluzije deluje potpuno apsurdno u današnjim okolnostima kada čovek ne samo da može da napiše šta hoće nego time čak može da privuče i poklonike. Uostalom, zar nije Ellroy upravo kroz korišćenje istorijskog konteksta i ubedljivo smeštanje priča u određeni period izgradio svoj stil pokazujući naličje nečeg što nam je poznato kao istorijska činjenica?

S druge strane, ako se pisac gadi Srbije i srpskih javnih ličnosti i njihovog palanačkog dometa u svakom smislu, zbog čega je onda društvo u ovom romanu toliko slično našoj realnosti, u najboljem maniru Vojka i Savla?

U svakom slučaju, 2010. godine potpuno je besmisleno kritikovati ili prikazivati srpsko društvo kroz aluzije.

A još je promašenije smestiti jednu priču koja iz krimića prerasta u petparački horor sa monstrumima u takav blago izmešten Beograd jer onda cela stvar prosto prestaje da bude relevantna osim kao jedan ambiciozan i jalov pulp eksperiment sa nejasnim postavkama. Horor je ipak ubedljiviji kada je smešten u neke koliko-toliko realistične okolnosti a gubi na svojoj snazi kada se duplira stilizacija.

Ako se ostave pripovedački problemi i seting po strani, "Kičma noći" nudi petparački pristup žanru, sa situacijama i radnjama koje se graniče sa apsurdnim i infantilnim, naročito u drugoj polovini. Ipak, čini mi se da publika željna čitanja o borbama zgodnih riba protiv monstruma u sebi i drugima nema dovoljno interesovanja za aluzije o problemima srpskih medija i evrointegracija tako da roman nudi dosta neujednačen spoj pretenzije i banalnosti.

U tom smislu, sva upečatljivija recentna izdanja srpske fantastike kao što su "Konstantinovo raskršće", "Poslednji Srbin" i "Bakarni bubnjevi" relevantnija su i na socijalnom (idejnom, filozofskom, političkom) i na žanrovskom planu. Iako ni te knjige nisu bez mana, njihov socijalni stav je hrabriji i otvoreniji a žanrovski postupak je sofisticiraniji.

Sve ovo ne znači da Oltvanjijev glas na našoj sceni nije potreban, ali nesumnjivo znači da se njegova borba sa ličnim kreativnim demonima još nije završila i da je "Kičma noći" u stvari ponovo debitantski roman koji otkriva puno ozbiljnih, sistemskih problema, kada se on bavi dužom formom.

Pre svega, rekao bih da njegova tendencija ka palpizaciji srpske stvarnosti sama po sebi nije loša kao koncept, ali da ovo naprosto nije put. Drugo, da je obilje referenci u samom tekstu već ozbiljan znak da je njegov opus baziran a ishrani nekim drugim, tuđim, ranijim, delima.

Čitao sam negde da Oto ima priču o partizanskom filmu u Antologiji o urbanim legendama. Samu priču nisam čitao ali rekao bih da je možda njegova snaga u tome da se bavi pričama o artefaktima popularne kulture, da u jednoj fikcionalnoj formi, kroz vid kreativnog pisanja formuliše dela koja bi bili nekakvi fikcionalizovani eseji o drugim delima. Mislim da je to nešto gde bi se on bolje snašao. Svoju oslonjenost na druga dela koja je u ovoj formi slabost, treba da pretvori u prednost, a to je jedan put.

Objektivno najfiniji vez koji Oltvanji pravi je u onim situacijama kada se nadoveže na popularnu kulturu, bilo da se bavi omažiranjem velikog Milana Nikolića, daje imena junakinjama po romanima Mome Kapora ili podsećanjem na lik Gorice Popović iz "Halo Taxija", ali realno to su sve detalji koji nisu previše važni na nivou celine. Međutim, ako bi se dar za tu vrstu detalja izbacio u prvi plan, onda bi i delo bilo kvalitetnije.

Drugi put koji mi pada na pamet je bavljenje istorijskim temama, čini mi se da bi tu taj efekat temporalne izmeštenosti koji provejava njegovim romanima (kao i u "Crnim cipelama" i u "Kičmi noći" nema puno detalja osim mobilnih telefona i Interneta koji pokazuju da se priča dešava danas, a ni ta tehnička pomagala nisu esencijalna za zaplet) mogao da se bolje prikrije, ne samo na planu osvarivanja ubedljivog miljea nego i vezano za dijaloge.

Ako je neki roman još na nivou sinopsisa mogao da bude popravljen savetima urednika ili dobronamernog prijatelja, to je "Kičma noći" i ovaj roman stoji kao još jedan primer nedostatka pravih urednika u našem izdavaštvu. I to ne samo na nivou kanalisanja piščeve energije i popravljanja konkretnog dela, već i u pronicanju u ono što je piščev adut i izbacivanju toga u prvi plan.

[Boban]

Pravo pitanje na ovom mestu jeste da li je City naplatio objavljivanje ovog intervjua kao što inače traže od običnih smrtnika... http://www.citymagazine.rs/page.php?id=1858

[zakk]

Pravo pitanje je zašto tamo nema tvog, Jakšićevog, Anđelkovićevog itd intervjua, a ne to tvoje. Svi mi znamo kako svet funkcioniše.

[scallop]

Tačno. Pa, pošto znaš kako svet funkcioniše, objasni nam, a ne da se ovde poturaju floskule o tome da pisci nemaju kontakt sa čitaocima zato što su loši.

[zakk]

Znaš bolje od mene, čitao si a i praksao te marketinške knjige: slobodno ti pojasni. Kod mene se svodi na plan, pare ili kontakte, od čega ja imam možda, donekle, treće, a i to ne puno.

[scallop]

Svakako da dobro poznajem marketing, ali nisam naišao na praksu "svako svoj marketing". Kao ni na "puzajući" marketing. Ni "marketing bez marketinga". I, ako ja bilo šta napišem, onda se to tumači kao neki moj "vapaj". Počeo sam čitav topik sa ciljem da dokažem derutnost domaćeg "komunikacionog kanala" sa stručne strane i dobio reakcije kakve sam dobio. No, ovo nije taj topik. "Kična noći" ima feedback i može se reći da Otova knjiga živi i pošto je ispario višak štamparske boje. Naravno, svako ko čita ovaj topik ima svoje zaključke o tim reakcijama. Ni one se ne uzimaju zdravo za gotovo.

[crippled_avenger]

Slabo živi, ipak, budimo realni, ako je ZS dosta referentan forum za sondiranje čitanosti ove knjige, a ja mislim da jeste, na kraju ispada da ju je jako mali broj ljudi pročitao i da većina ovih koji su čitali ima dosta slabo ili osrednje mišljenje o njoj. Ako imamo u vidu da je ovo knjiga koja se jako brzo konzumira, reakcija bi već moralo da bude mnogo više.

Ovaj intervju nije dobar iz prostog razloga što uopšte ne predstavlja knjigu već pisca a pisac ponajmanje predstavlja sebe već se više bavi predstavljanjem nekog trećeg. Ja razumem intervjue sa umetnicima u kojima oni komentarišu tuđi rad, i kad je reč o značajnom umetniku i zanima me šta ima da nam preporuči, naravno. Ali, kad izađe knjiga, očekujem da se govori o njoj, a ne o prošloj ili o tuđim knjigama. Ova knjiga dakle ne živi ni u piščevom intervjuu.

[scallop]

Nisam čitao intervju, pa nemam ni mišljenje o njemu. Mada, kad predstavljaš pisca, predstavljaš i knjigu. Pisac je u svojoj knjizi, zar ne? Kako na ovom forumu stvari teku, može se očekivati da će i to biti negirano. Nisam čitao ni knjigu. Jednostavno, nemam vremena za sve knjige, a Otov pristup mi nije mnogo ležao ni kad sam čitao njegove rukopise. Nikada mi nije bio - iskren. Nije me ubedio da verujem da on veruje u ono što piše.

Međutim, uredno sam pročitao sve komentare na ovom topiku. I prilično sam zadovoljan jer prepoznajem dobru meru objektivnosti. Subjektivnosti je malo, neću da upirem prstom, ali subjektivnost nikada nije bila konstruktivna i funkcionalna, pa neće ni ovde. Recimo, jako sam zadovoljan kratkom analizom GT2G. Kao isečci neke šire analize, taman po meri topika. I shvatam šta je napisano, nema muljanja tipa "dobro je ovo, ali nije". Prepoznajem da je viđeno previše kompromisa, ulagivanja glavnom toku, uz fokus na stanje u društvu, na fiktivni tempo, a bez vidljivog napretka u pisanju i opravdanja za mesto gde je knjiga objavljena.

Potpuno različiti efekat ima tvoj tekst, CA. Bojim se da u njemu nema kritične doze samopouzdanja u sopstveno mišljenje. Sve je u granicama "ja, eto, pa vi, eto". Taj komentar nije ni kritika ni rivju (što bi neko rekao). Nije dobro kad nije ni jedno ni drugo. Ne stimuliše. A, dobar kritički komentar mora da bude i vodič za čitaoce, ali i vodič za pisca. Ja sam se, u onome čime sam se bavio, morao da budem skoncentrisan na recenzije svojih radova i da vodim računa o svakoj zamerci, da je usvajam ili ne usvajam. Čini mi se da one razlikuju od kritika samo po javnosti. Recenzije nisu javne, tim gore za autora, jer njih čitaju oni koji odobravaju radu pristup javnosti. Čini mi se da je to nekada bila zakonska obaveza i u izdavaštvu. Da vlasti znaju ko je još kriv za objavljivanje osim pisca. 

[Boban]

Pravo pitanje je zašto tamo nema tvog, Jakšićevog, Anđelkovićevog itd intervjua, a ne to tvoje. Svi mi znamo kako svet funkcioniše.

Pa mog nikada neće biti jer ja svoje intervjue naplaćujem svima onima koji takođe traže da platim za pominjanje bilo čega što radim u kulturi ovog grada i ove zemlje. Vi niste u stanju da zamislite o kolikim se tu parama radi i zato sam rekao da me zanima da li je to neko i kako platio. Pre svega, zašto... jer ova knjiga nema nikakav potencijal van drugarsko-ortačkog kružoka.

A u Srbiji se lako događa da pojedinci dobiju intervju za prestavljanje i najavu knjige i mnogo pre nego što knjiga uopšte uđe u proces štampe.

[crippled_avenger]

Moj tekst je napisan za forum. Piscu da pomognem ne mogu, prekasno je. Jedno je kad se piše recenzija da bi se nekom delu pomoglo, dok je u fazi izrade, drugo je kad je delo već izašlo. Na kraju sam govorio o nekim mojim utiscima šta i kako dalje, kad bude sledeća knjiga.

Što se mog samopouzdanja tiče, ja cenim tuđu struku do te mere, da zaista ne želim da sebe postavljam kao autoriteta za pitanja književnosti. Ginger je čovek koji je ipak diplomirao književnost i on o tome govori sa punim pravom, ja ovo više pišem kao čitalac i želim da to bude jasno onome ko čita taj post. Otud odsustvo samopouzdanja u vlastiti sud.

Ipak, uprkos odsustvu samopouzdanja, mislim da su moje primedbe i stav vrlo jasni.

Ja sam stručan za neke druge vrste pisanja.

[Kunac]

Cripp, ne obaziri se. Odlično si napisao. Scall to provocira u nadi sa će biti uzbudljivije na forumu. 
A što se GT2Govih kvaliteta tiče, oni su neosporni i nebrojeno puta potvrđeni. Retko se nađe neko toliko kompetentan, stručan i konstruktivno dobronameran. Zapravo, već kad smo kod toga, ja ne mogu da se setim nijednog aktivnog književnog kritičara koji bi mogao da mu parira.

[scallop]

Zar nije uzbudljivije?

[zakk]

Tjah. Ne na dobar način.

[Dirty Old Man]

Biće uzbudljivije na dobar način ako se uključi neko žensko.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...Oltvanji otvara dušu na sajtu svog izdavača i spremno dočekuje hvalospeve:

http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_id=431631

[Boban]

Osoba koja je radila prelom knjige nikad nije čula za pojam vertikalnog razvlačenja teksta, pa visina sloga varira plus minus jedan santim.
Pritom, u knjizi postoji zahvala autora prelamačici, pa kada se sve uzme u obzir to liči na zajebanciju.

Meni u ovoj knjizi najviše smeta što pisac nije dočarao nikakvu atmosferu, posebno u drugom delu...  gomila brzih natuknica, metafora i pokušaja duhovitosti, a nigde te ne okupira, jedno ravno pripovedanje koje ma koliko bilo žustro zapravo tom žustrinom doseže monotoniju.

[Kunac]

Meni u ovoj knjizi najviše smeta što pisac nije dočarao nikakvu atmosferu, posebno u drugom delu...  gomila brzih natuknica, metafora i pokušaja duhovitosti, a nigde te ne okupira, jedno ravno pripovedanje koje ma koliko bilo žustro zapravo tom žustrinom doseže monotoniju.

Znači, ipak si pročitao KN.

[scallop]

Ma, jok. Drp odavde, drp odande. Onako - izdavački.

[asja]

citam bas "kicmu noci" i palpcina jeste ali ne i plitka, iako je hmmm, onako trendovski pitka. mozda je to i namerno tako htelo da bude? pitajmo pisca.
amerima istog zanra, tesko da bi se desio naslov kao sto je "kicma noci".

[Boban]

Blic, 15. 06. 2010.

CIRKUS

(Oto Oltvanji, Kičma noći, Samizdat B92, 2010)

piše: Vesna Trijić

U Oltvanjijevoj prozi žanrovski mehanizmi (horora, pornografskog i akcionog filma) nisu sami sebi cilj, već su u službi umetničkog transponovanja i kritike (društveno-političke i istorijske) stvarnosti. U zlokobnoj atmosferi ovog romana, s fantastičnim bićima i raznim vrstama nasilja (od emotivnog zlostavljanja do produženih scena ljudožderstva), lako se mogu prepoznati činjenice iz našeg društva u tranziciji, ali u prenaglašenom i mutiranom obliku kako bi bile bolje uočene; može se čak reći da se takvim postupkom Oltvanji približava velikim majstorima groteske koji unakazuju i izobličavaju stvarnost da bi je odredili. Zato je "Kičma noći", za razliku od precenjenog "Konstantinovog raskršća" Dejana Stojiljkovića, iako u okviru zajedničkog ukrštanja popularne i tzv. ozbiljne literature, na tragu istinskog umetničkog stvaralaštva.

Napominjući da se sva radnja dešava noću i da u mraku sve izgleda drugačije (strano, otuđeno), pripovedač sugeriše da smisao ovog romana ne treba tražiti u njegovom fantastičnom, već egzistencijalnom sloju. Postoji čitalačka perspektiva iz koje njegove pričljive aždaje koje gutaju ljude u komadu, uglađeni građani zverskih apetita i sitne ribe mučene savešću postaju cirkuski urnebesni. I sam narator, previše govorljiv i prečesto u sukobu sa dobrim ukusom, poput kamere iz Vladušićevog "Forwarda", neguje karnevalski humor koji je, pretvarajući užasno i nepodnošljivo u smešno i nakaradno, najadekvatniji izraz (naše) generacije iz sedamdesetih čije su sve pobede (bile) plišane, na rečima, u ironijskom otklonu.

Najgora greška ovog romana je kompoziciona: uvod zauzima čak 150 strana, jedna od glavnih ličnosti postaje epizodna, zaplet nije koherentan. Sažimanje je majka dobrog pisanja.

[asja]

nakon ove kritike, malo bi se ko, olako odvazio, da iz dzepa pljune 500. din, jer za isto moze da popije i puno piva i to nocom, pa izes ti tu "kicmu noci"
vesna je mozda ozbiljan kriticar koji ce citaoce ili zbuniti ili navesti na razmisljanje.  ako prihvatimo da je roman " na tragu istinskog umetnickog stvaralastva", ali da njegov uvod traje 150. strana, nema koherentan zaplet, kompozicija mu je ko pokvareni motor,  onda smo svi mi koji smo ga citali, citamo ili cemo ga citati, prave budaletine.

[Boban]

Meni nije jasno zašto novine objavljuju ovakve smušene prikaze, jer to sigurno ne doprinosi afirmaciji knjige, što bi trebalo da bude prvi razlog.
Nekada ne tako davno i kod nas su važila pravila da su prikazi u novinama uglavnom pozitivni jer se ograničeni prostor kulturnih rubrika troši na promociju dobrih stvari a ne na ukazivanje na loše i pljuvanje istih.
Naravno, sada živimo u drugim vremenima; svašta se objavljuje i svašta se o tim knjigama piše; neumereno kuđenje ili hvalospevi u zavisnosti od rasporeda moći i uticaja na medije. Kad vidim ovakav prikaz, prvo pomislim šta se autor ili izdavač zamerio prikazivaču/časopisu.

[zakk]

Asja, knjiga je još skuplja

Elem, Vesna je oštar kritičar i to nam treba ko leba, ali sam često zapitan nad njenim sistemom vrednovanja i svrhom teksta. Imamo ovde, ajde ne baš pohvalu, ali svakako naklon postojanju "umetničkih aspiracija" u Olvanjijevom pisanju i "korišćenju žanra u umetničke svrhe", uz konstatovanje nekih realnih mana, ali ipak ne i iznošenje konačng suda (mada se meni čini da na kraju nije negativan). U tekstu o Vladušićevom FORWARDu takođe izbegava da se izjasni. Za razliku od teksta o "Konstantinovom raskršću" gde je evidentno.

[Kunac]

Taj deo o "umetničkim aspiracijama" mi nije jasan.

Kičma noći nije pisana da bi se našla u konkurenciji za NIN-ovu nagradu (što smatram izuzetno osvežavajućim).

U pitanju je pulp.

To i sam autor ne krije.

[---]

s tim što on želi da bude pulp kao ellroy i simons, a to je već neka ozbiljnija pulp literatura

[crippled_avenger]

Pušti Ellroya iz te priče...

[crippled_avenger]

Očigledno kada ima ispravan politički stav (ili nema ali misle da ima) žanrovski pisac dobija kapacitet da postane deo mejnstrima. Evo teksta Vladimira Arsenića o KIČMI NOĆI.

e-novine.com 28.06.10
Kad likovi miruju
Oto Oltvanji, Kičma noći

Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao
Umnožavanje dela žanrovske literature trebalo bi da znači normalizaciju književnog polja, ako je suditi po logici stvari. Međutim, Srbija i njena književnost daleko su od bilo kakve logike, daleko su od bilo kakve normalizacije i normativizacije. Povećavanje broja horor, krimi, humorističkih, ljubavnih i avanturističkih knjiga, posledica je bolje povezanosti sa svetom i korišćenja Interneta, kao i pojeftinjenja troškova štampe i pojave velikih izdavačkih kuća, koje kao svoju jedinu logiku vide tržište, a ovakva vrsta literature ima svoju vernu publiku. To je dobra strana medalje. Njena tamna strana ogleda se u činjenici da se žanrovska književnost prodaje kao belles lettres i što mali broj kvalitetnih kanonskih romana zahteva od nas da se prema žanrovskoj književnosti odnosimo kao prema normi i mimo žanra. Ipak, ne želim da zvučim kao knjiežvni puritanac i da apriori negiram kvalitet žanrovskim knjigama. Samo hoću da upozorim da u sistemu/polju, zovite ga kako hoćete, ovakva vrsta literature ima svoje mesto, iz kojeg povremeno iskoči i zablista nešto stvarno izuzetno. Kod nas to jednostavno nije slučaj i sve dok budemo mešali frogs and grandmothers (hvala Vuče!) književno polje će nam biti neuređeno, aljkavo i nećemo biti u stanju da uspostavimo kanon. Još jednom podvlačim da govorim uslovno i da ne treba stvari shvatati kruto, međutim, trebalo bi da postoje određene uporišne tačke prema kojima bi trebalo da se ravnamo - a kod nas su one, blago rečeno, zamagljene i zaturene negde u močvari političkih interesa i neznanja.
Na šta se tačno m isli kada se kaže žanrovska književnost? Pre svega na formulaičke izraze i prepoznatljivu strukturu, na jednostavnu upotrebu crno-bele logike, na odsustvo, da citiram Romana Ingardena, egzistencijalne upitanosti. Žanrovska književnost, koju inače rado čitam i uživam u njoj, nema potrebu da stvari gleda iz više uglova, ne dovodi u pitanje funkcionisanje logike moći i uglavnom je preslikava iz stvarnog sveta u fikcionalni svet koji stvara. Ona teži zatvorenosti i zaključivanju, svi odnosi među likovima moraju biti dovedeni u stanje mirovanja, problem mora biti rešen. Drugim rečima, ona služi za zabavu i ne trudi se da taj svoj primarni cilj prevaziđe. Rizikujući da budem dosadan, želim da naglasim da je to legitimno, štaviše, samo što onda oko takvih knjiga ne treba dizati nepotrebnu prašinu.
Kičma noći Ota Oltvanjija (Samizdat B92, 2010) tipično je žanrovsko ostvarenje, iako bi se prema obimu teksta, koji nadilazi 500 strana, moglo reći da nije. Takođe, u narativu je propušteno dosta prilika da se roman uzdigne iznad okvira fantastike horor-krimića. Tu pre svega mislim na odličnu atmosferu koju je Oltvanji izgradio, posebno u prvoj polovini knjige, dok se ne otkrije Studentova prava priroda. Kad dođe do upliva natprirodnog u narativ, koji ima sve šanse da bude izuzetno kritičan prema odnosima moći u savremenoj Srbiji, sve pada u vodu. Priča nastavlja da se odvija po pravilima žanra i svi likovi koji su do tada mogli da deluju autentično i zaobljeno, postaju plošne sile unutar akcionog zapleta.
Ako izostavimo par nelogičnosti i nedoslednosti koje su mu se u tekstu potkrale kao što je, na primer, da se odjednom ,,desetogodišnjoj ćerki jedinici" [str. 357] pojavljuje brat koji odigrava veoma važnu ulogu u raspletu, onda se može reći da je glavna motivacija koja pokreće akciju u romanu mešavina onih koje žanr pretpostavlja kao klasične: ljubav, lova, moć, kao i da se u tim okvirima sve odigrava po ustaljenim i prepoznatljivim pravilima. Ono što je interesantno zamišljeno i što je Oltvanji motivacijski dobro uv eo u roman jeste sukob između bandi i raspad sistema u kojem se nalazi Srbija predstavljena u romanu, a koji precizno odslikava isti takav raspad iz naše svakodnevice. Kalimerosi i Odela, rokeri i narodnjaci, proevropski i kontraevropski orijentisane društvene sile nosile su određeni narativni potencijal koji je žrtvovan uzusima žanra i očigledno ličnim afinitetima pisca koji je, kao i u svom prethodnom romanu, morao da uvede elemente fantastike i horora u jedan čist politički triler što, čini mi se, u srbijanskoj književnosti ima potencijal da se izdigne iznad već viđenih i pročitanih modela.
Još jedno dobro rešenje, koje se naposletku i ne pokazuje takvo, jeste podela perspektive sa početka romana i koja dozvoljava Oltvanjiju da se stalno igra sa onim šta nartor zna, a šta saopštava. Uvodeći tri glavna lika: Milana, taksistu, Vanju, policajku i Olivera, novinara, pisac je utrostručio mogućnosti igre žmurke sa čitaocem, a ona je glavna za žanr. Pitanje koliko i kad otkriti jeste najvažnije i ako je doza netačna i neblagovremena, čitanje gubi svaku draž. U tom smislu je Oltvanji počeo roman sa odličnim tajmingom, ali je kasnije počeo da popušta, posebno kada se motivacijska struktura razvodnila i kada smo otkrili da je tekst ,,običan" žanrovski narativ, odnosno kada iz uzbudljivog i napetog političkog trilera, sa elementima horora, pređe u vode fantastike.
Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao.

Vladimir Arsenić

[Milosh]

Ova kritika je sramotna.

[crippled_avenger]

Pa Arsenić odavno više nije kritičar. On je kao komesar čiji je zadatak da procenjuje podobnost. Od momenta kada je za neku regionalnu nagradu nominovao ŠAHT Andrije Matića izgubio je svako dostojanstvo...

[Boban]

Ovo je već druga ili treća dosta negativna kritika ove knjige.
Ne ulazeći u realnost takvog suda, zapada za oko da ovde ipak nije nešto u redu.
Elem, prikazi treba da budu pozitivni, tj. mediji treba da ukazuju na pozitivna dela i da preporučuju za čitanje.
Ukopavanje nekog dela ima smisla samo ako je ono pobralo očigledno nezasluženo nagrade i priznanja, kao što je slučaj sa Konstantinovim raskršćem. Sprdanje i izrugivanje sa tom knjigom je legitimno i prirodno, a nije zastupljeno u pravoj meri samo zbog toga što je izdavač te knjige predsednik udruženja izdavača i knjižara i takvom čoveku ne treba baš stajati na žulj.
U slučaju Kičme noći, ostrviti se na knjigu koja se tek pojavila i nije zabeležila nikakav javni uspeh, mora da krije određenu frustraciju. Recimo, sad ću ja da nagađam onako odokativno, ali to je scenario koji ima smisla; CITY je propratio Kičmu noći kao da je svetski bestseler, najava, pa prikaz, pa intervju sa autorom na celoj strani, kao što urednik CITY-a nastavlja sa recimo predstavljanjem svoje izdavačke kuće Booka, a na drugoj strani, izdavači i pisci koji nisu u krugu podobnih&omiljenih moraju debelo da plate da bi dobili takav tretman. To je sramotno ponašanje i sasvim je moguće da je CITY nekome stao na žulj i da taj koristi svaku priliku da opljune dela koje City glorifikuje.
Ja ne vidim nekakav drugi razlog da se Kičma noći napastvuje ovakvom silinom.

[Milosh]

Na stranu sva priča o samom romanu, ali ovako nadmenu pljuvačinu po žanrovskoj književnosti odavno nisam pročitao a da istovremeno dolazi od nekog ko se pravi da tobože zna o čemu priča. Prvi i poslednji tekst ovog piskarala koji sam pročitao.

[дејан]

vladimir arsenic je mnogoputaosvedocheniidiot.

[Lord Kufer]

Iz ovog što pročitah, stekao sam utisak da je Kičma noći jedno nesrećno ukrštanje žanra as we imagine it i - postmodernizma as we know it from the late Herr Pavich and others...

Imitacija spekulativne fikcije?

[Boban]

Svaka promena žanra na polovini knjige ili filma uglavnom pre ispadne problem za delo nego uspešna nadogradnja.
Većina čitalaca su ipak prosečni konzumenti koji vole unapred da znaju šta ih čeka.
A jedan od problematičnijih perelazaka je sa krimića na horor, jer mnogima jednostavno ne prija uvođenje elemenata fantastike u nešto što je izgledalo kao realistična priča; "Od sumraka do svitanja", recimo, može biti primer uspešnog prelaza, mada tu već na filmskom plakatu postoje elementi fantastike i vampirizma, plus Tarantinova reputacija nikako ne ukazuje da bi ovo bila obična drama o bekstvu i taocima.

[---]

plus je tu reč o korežiji, gde jedan reditelj radi jedno a drugi drugo, i plus tako radikalna promena žanra je ostala poznata jedino po tom filmu. bilo je još pokušaja, ali... nisam siguran koliko su uspeli.

[PTY]

Pa, kad ste već uzeli filmove u ilustraciju, meni je Predator jedan od boljih primera. Malko je suptilniji od sumraka/svitanja, a to mu dođe kao nekakav plus, valjda, a i nije u pitanju korežijsko nadopunjavanje. 

[---]

mada ti u predatoru imaš neke naznake od samog početka da je tu reč o nečem natprirodnom, imaš subjektivne kadrove predatora, tu je jasno da nisu čista posla... ali ovo da bukvalno od pola filma/knjige ti imaš potpunu promenu žanra... ne znam. ali slažem se da je za "kičmu noći" bolje tražiti primere iz književnosti .

[Boban]

Mislim da je u književnosti mnogo rizičnije menjati žanr na pola knjige i poigravati se sa očekivanjima čitalaca.

[crippled_avenger]

FROM DUSK je režirao sam Rodriguez. Tarantino je bio "samo" scenarista i glumac. U stvari, Tarantino je bio u kombinaciji da režira ali je na kraju samo pisao i glumio. No, to ne menja rizičnost postupka, a moram priznati da meni ta promena žanra u tom flmu nije prijala, a rekao bih i da je u svesti većine gledalaca ta promena žanra, nezavisno od onoga koji žanr više vole, ostala kao jedan od problema.