Montevideo, Bog te video!

[Father Jape]

Film jos nisam gledao, ali da ubacim svoja dva centa u diskusiju oko himne - verujem da cu hteti malo da bljucnem kad bude dosla ta scena, ma koja himna da je u pitanju, ali i da ce mi muzevno zatitrati donja usna, kako to obicno biva.

Nego, sad mislim po prvi put odslusah Vostani Serbije. Nije uopste lose. Najkrace receno, narodskija je od Boze pravde. Ne samo po tekstu koji nije satro duhovan vec, 'nako, revolucionaran, nego i muzicki. Ne b' se bunio da to bude himna.

A ovo:

ja mu kažem da i srbi govore ijekavicu, on mi ne veruje, pa reko, evo ti srbi u bosni, to ti je odma tu preko reke, sigurno to znaš, a on mi kaže: nisu to srbi. 

je drzim preovladjujuci stav kod osoba tih godina. Neko bi rekao daleko zdravorazumskiji nego onaj drugi.

[SIMERIJANAC]

Iživljavanju nad Bugarima na terenu nemam mnogo zamerki (ima tu oštrog, gotovo rasnog kontrasta njihovih Tuta-Maradona fizionomija i naših vitkih, kao isklesanih mladića) i čak je akcentovan njihov fer plej.

Bugari su stvarno smehotresni,izgledaju kao braća Dalton.

  Ali svako malo idemo u ložu gde će nadrkana Srbenda sve da ih zajebe mrkim obrvama, pokojom psovkom i pištoljem. Ne valja im takav poso, ozbiljan primer nenamernog samo-podsmeha.

To je baš fora,naša raja je došla na tekmu kao u neko grčko pozoršte za sirotinju da se smeje i uživa u tome kako će naši Spartanci da ponižavaju i ismevaju mrskog neprijatelja.A znaš kako kaže naš narod:-U slučaju nekog rata,slobodno udari na Bugare,nećeš pogrešiti.

Lično sam najemotivnije doživeo scenu u kojoj Tirke-dečak posmatra fudbalicu oko poljske bolnice(?) i kada mu prilazi naš dragi saveznik Francuz. Odličan omaž! Ostale suzne momente urnišu gudala na prvu loptu.

Svi ste bre zasuzili na te momente sa himnom i ratnim fleš bekovima,al meni je najlasnije bilo  da pustim suzu kad je Tirke na kraju filma ostavio uplakanu Rozu ispred kafane da bi otišo na SP u Urugvaj. Da ne znam da će tamo da postigne gol za pobedu protiv Brazila i doprinese osvajanju trećeg mesta sigurno bih povikao:
-Šta ti je Tirnaniću,ovakvu devojku da ostaviš samu mesec dana u Beogradu zbog fudbala,jesi li ti normalan?
E sad videćemo kakva joj je Bjela iskušenja spremio u nastavku,po trejleru izgleda da će je na prvo staviti razuzdana Valerija.Sigurno je morala da je napije ne bi li joj jedno pošteno seosko čeljade dozvolilo ono što se tu vidi.

Meni su najjače dve himne (ako zanemarimo srpsku i jugoslovensku za koje sam emotivno vezan i one će mi uvek biti najlepše na svetu, naravno)  ruska i nemačka. Himne su kao kola (u smislu automobila, ne narodne igre), po njima vidiš kakav je narod, i najlakše proceniš da li se razume u rat. Ove dve himne pokazuju da se i Rusi i Nemci razumeju u rat.

Igzekli,jer ove dve kao da pale motore tenkova i aviona,naježiš se kad ih čuješ,osetiš da iza njih stoji sila i moć,da možeš da jebeš kevu neprijatelju ili sportskom protivniku svejedno, a ova naša gde se moljakamo te uspava ili u najboljoj varijanti rasplače a to ne sme da bude funkcija himne.
Evo čak se i Rambo usro kad je čuo nemačku himnu.

Escape to Victory - Deutschland über Alles (Anthem of Germany)

[Shozo Hirono]

dobra je nemačka himna, mada, ako izmemo u obzir hajdnov opus, on je ovakve i slične kompozicije pisao uz doručak.

čudi me ipak da niko, ali niko, nije pomenuo najlepšu himnu, po mom mišljenju; koja ujedno opovrgava tvrdnju da marš ne može biti i kvalitetan national anthem.

Fratelli d'Italia　-National Anthem of Italy-

[Джон Рейнольдс]

Meni je italijanska himna suviše tra-la-la. Među najdražima mi je Du gamla, du fria, švedska:

Sweden national football team against England in Worldcup 2006

Npr, ova verzija je... da se naježiš.

Swedish National Anthem

Edit: Ili je Ultima Thule pocepaju:

Ultima Thule - Du gamla, du fria / live 1994

[Father Jape]

Ja vec neko vreme planiram da lepo sednem i obrazujem se glede himni.
Nemacka mi recimo nikad nije bila nesto, kao ni engleska (Rule Britannia je uvek bila za tri duzine bolja od God Save the Queen/King).

Francusku i rusku sam uvek voleo (ruske narodne pesme inace volim, interesantno).  
Americku takodje, posebno neka ovakva izvodjenja recimo:
http://www.colbertnation.com/the-colbert-report-videos/78006/november-08-2006/john-hall (gledati od 3 minuta)

Medjutim tortu, kad se radi o tim himnicnim pesmama, bez ikakve sumnje uzima The Battle Hymn of the Republic, koja zapravo nikad nije bila himna. Kad sam gledao snimak Cercilove sahrane dok je to islo u pozadini... uh.
Omiljeno izvodjenje: u prvom delu Civilizationa, kad se podesi da ide sa PC speakera.

[cutter]

To je baš fora,naša raja je došla na tekmu kao u neko grčko pozoršte za sirotinju da se smeje i uživa u tome kako će naši Spartanci da ponižavaju i ismevaju mrskog neprijatelja.A znaš kako kaže naš narod:-U slučaju nekog rata,slobodno udari na Bugare,nećeš pogrešiti.

E to jeste super, kada gologuzija utrči na stadion jer je namirisala krv, samo Sergej je tamo po službenoj dužnosti još od početka i njegova Gedža-gluma se očigledno mora istrpeti. Mora to gospodskije, ta i Bugari su više poniženi posledično, pimplanjem naših vragolana, igranjem na vic, nego što su im fabrički utrpavali u mrežu, recimo zavlačenje kroz insinuaciju da je Hrvatu uvaljen triper nije loše (mada on verovatno drži apoteku pa će se izlečiti).

Americku takodje, posebno neka ovakva izvodjenja recimo:
http://www.colbertnation.com/the-colbert-report-videos/78006/november-08-2006/john-hall (gledati od 3 minuta)

Pa ovi su harmoničniji nego ABBA! Mada im nedostaje studijski kvalitet koji imaju Mima & stadion.

[crippled_avenger]

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8316

[SIMERIJANAC]

Ponosan sam na ,,Montevideo, Bog te video"

BEOGRAD - Nakon prašine koja se digla zbog dobijanja funkcije člana Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, Srđan Dragojević se ovih dana vratio u centar pažnje javnosti i iz sasvim filmskih razloga – on je autor scenarija filma ,,Montevideo, Bog te video" reditelja Dragana Bjelogrlića. Dragojević za ,,Blic" kaže da je to njegov sedmi filmovani scenario i da je od onih koje nije sam režirao, ovaj najbolje ispao.

Mislim da je ,,Montevideo" jedan jako lep bioskopski film, na koji bi trebalo da budemo ponosni, pogotovo zato što se što se bioskopski filmovi u Srbiji, nažalost, sve manje snimaju. Očigledno je je to razlog zašto domaći film, koji je uvek bio favorit publike, više to nije - kaže Dragojević.


 

On nije želeo da govori o svom novom rediteljskom poduhvatu, filmu ,,Parada", kao ni o svom novom političkom angažmanu.


- Ovde smo da promovišemo film Dragana Bjelogrlića, a ne mene - bio je kratak Dragojević.


Međutim, na pitanje da li očekuje da će se spoj fudbala i filma pokazati kao dobar recept za vraćanje publike u bioskope na projekcije domaćih filmova, on kaže da recepta za dobar film nema unapred.


- Fudbal je, svakako, dobra tema za bioskopski film, kao što je, uostalom, i politika. Ali, problem je u tome što je prema domaćoj kinematografiji poslednjih godina napravljena jedna vrsta nepravde. Naime, kroz konkurse se poslednjih nekoliko godina forsira nešto što su ljudi nazvali autorskim filmom. Ja mislim da je svaki film koji ima reditelja autorski film. Međutim, činjenica je da je naš film u dubiozi, pošto je naišao jedan talas reditelja koji prosto snimaju filmove za svoje prijatelje i širu rodbinu i za nešto što oni misle da je festivalski film. A zapravo, čini mi se da je mojih nekoliko filmova pokazalo da film može da funkcioniše i kao bioskopski i kao festivalski - kaže Dragojević.


- Mi zaboravljamo činjenicu da je sedamdesetih godina i u Evropi i u Americi bilo mnogo velikih autora koji su pravili filmove za publiku. Mislim da su Felinijevi, Trifoovi, Pekinpoovi filmovi bili pravi autorski filmovi, a publika je hrlila u bioskope. Bojim se da danas imamo tendenciju da autorstvo podrazumeva nedostatak veštine da se režira, na primer, dijaloška scena sa više od dva glumca. U takvom autorstvu se krije mnogo nemuštosti u izrazu, mnogo amaterizma, nedostatak kreativnosti, srca i muda. Mediokritetski talas koji je došao u našu kinematografiju je naneo ogromnu štetu našem filmu, a mislim da bi ,,Montevideo" mogao vratiti publiku u bioskope - objašnjava reditelj i scenarista.


Inače, nakon što je završio snimanje filma ,,Sveti Georgije ubiva aždahu", Dragojević je najavio snimanje filma ,,Parada", koji bi trebalo da tretira tabuiziranu temu homoseksualnosti u Srbiji.


- To je zapravo priča o tome šta je sve čovek spreman da uradi za ljubav osobe koju voli, nebitno da li je ona žena ili muškarac. ,,Parada" je film o toleranciji, razumevanju, mogućnosti da veoma različiti ljudi postanu prijatelji, bez obzira na seksualnu, nacionalnu ili versku pripadnost. Po tome, on je mnogo više od filma o gej paradi. Sama činjenica da bi film trebalo da bude koprodukcija Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije dosta o njemu govori. Veoma se radujem ovom filmu, mislim da je scenario veoma dobar, i smešan i tužan... - kazao je Dragojević u jednom od ranijih intervjua za naše novine.

http://www.google.com/url?q=http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/224651/Ponosan-sam-na-Montevideo-Bog-te-video&sa=U&ei=e-IuTZq6OMnsOYOYvLUK&ved=0CBIQFjAAOB4&usg=AFQjCNF69vsdtdUmY-AUmNEKOhd6KfvU0w

[lou benny]

Drugo, naša država nije jaka, nema svoju moć kao SFRJ tako da je jako važno da nas barem filmovi obodre kad već sama država ne može. Bolje bi bilo da je obrnuto ali nije. U SFRJ gde su stvari naizgled dobro išle, bilo je čak negde i u redu napadati pukotine u sistemu, ali danas, meni je potpuno deplasirano, neukusno, kretenski biti filmski reditelj koji oseća potrebu da se još i on izbljuje po ovom narodu po kome su se svi izbljuvali već po nekoliko puta.

cripe, slažem se da današnja država srbija nije jaka, ali zar ne misliš da je najjača od svih država u kojima smo živeli? (meni je tokom svih 32 godine života, a verujem i tebi tokom tvojih nešto manje, beograd stalno mesto prebivališta )

[lou benny]

To bi objasnilo zašto stalno čisti taj orden

[crippled_avenger]

Drugo, naša država nije jaka, nema svoju moć kao SFRJ tako da je jako važno da nas barem filmovi obodre kad već sama država ne može. Bolje bi bilo da je obrnuto ali nije. U SFRJ gde su stvari naizgled dobro išle, bilo je čak negde i u redu napadati pukotine u sistemu, ali danas, meni je potpuno deplasirano, neukusno, kretenski biti filmski reditelj koji oseća potrebu da se još i on izbljuje po ovom narodu po kome su se svi izbljuvali već po nekoliko puta.

cripe, slažem se da današnja država srbija nije jaka, ali zar ne misliš da je najjača od svih država u kojima smo živeli? (meni je tokom svih 32 godine života, a verujem i tebi tokom tvojih nešto manje, beograd stalno mesto prebivališta )

Uh, ubacio si kosku. Od država u kojima sam ja živeo, svaka je imala neki ozbiljan sistemski problem. SFRJ se raspala, dakle očigledno je imala neki ozbiljan problem u samim temeljima, a ona mi je ulivala snažno poverenje (mada, bio sam mali). Slobina Srbija je nekako bila opuštena, jer imala je neki suverenitet, i sve što se dešavalo nekako se "nije važilo" jer smo znali da Sloba odlazi. U njoj su tegovbe bile toliko velike da su se najlakše podnosile.

Ovo sada najteže pada jer se nekako najzad sve računa. Narod je dobio ono što je hteo a ne ono što je želeo. Teško je sada odmeriti da li nam je suočavanje sa svojim mogućnostima u "okvirima zbilje" pomoglo da ojačamo. Plašim se da nije. Jer snaga Srbije je uvek bila u ideji. A ideje nema. I u SFRJ i kod Slobe imali smo ideju. U SFRJ zajedničku, kod Slobe svako svoju, sada nema niko više ništa.

[lou benny]

pa i moja shvatanja i osećanja vezana za prethodne države su slična. kod slobine države bih dodao - samo kao eksplikaciju, ti si to između redova - kohezivni momenat koji imao taj režim kao "neprijatelj svih" i kao instanca čije je uklanjanje nužan i dovoljan uslov dobrog života.

ali što se tiče ove države... "instrumentalistički" i "pragmatistički" (u najvulgarnijim značenjima ovih termina) - dakle zanemarujući ideju i potencijale - aktuelna država, tj. državni aparat, predstavlja najfunkcionalniju tvorevinu tog tipa u poslednjih 30+ godina na ovoj teritoriji. to je moja poenta. i poenta koja, između ostalog, čini dosta apstraktnim zahteve (ultra)desničara koji žude za "jakom srpskom državom", a bune se protiv aktuelne vlasti.

[lou benny]

dobro, na tragu tvoje postavke bi neki desničari mogli da sadašnjoj državi odaju priznanje kao "najjačoj u poslednjih 30+ godina", ali da tvrde da kritikuju njen kurs ili nepostojanje istog i da kažu da je ovo što postoji najviše što ta država može da postigne... ali to je bitch move

[SIMERIJANAC]

nego, recite vi meni zašto hrvati nisu hteli da igraju fuzbal u reprezentaciji?

Zbog premeštanja sedišta Fudbalskog saveza iz Zagreba u Beograd.

Kao što smo videli, za nas je ispalo super što su bojkotirali jer bi u suprotnom ta reprezentacija gotovo u celini bila sastavljena od hrvatskih fudbalera koji su u to vreme važili za najbolje u Jugoslaviji.U tom slučaju srpski fudbaleri ne bi ni videli Montevideo pa ne bi ni bilo sjajnog uspeha Srbije na Svetskom prvenstvu a bogami ni ovog lepog filma.
Osim toga,da su hrvati otišli moguće je da bi reprezentacija Jugoslavije u tom sastavu i osvojila SP,pa bi onda danas kockasti sve zasluge za taj uspeh pripisali lijepoj njihovoj i imali puno pravo da ga ističu kao dokaz superiornosti njihovog reprezentativnog fudbala u odnosu na naš.
Ovako,mi smo bili treći na svetskom prvenstvu kao i oni, sa tim što smo mi na putu do tog uspeha pobedili i jedan Brazil i to posle tri nedelje napornog putovanja brodom. 

[crippled_avenger]

pa i moja shvatanja i osećanja vezana za prethodne države su slična. kod slobine države bih dodao - samo kao eksplikaciju, ti si to između redova - kohezivni momenat koji imao taj režim kao "neprijatelj svih" i kao instanca čije je uklanjanje nužan i dovoljan uslov dobrog života.

ali što se tiče ove države... "instrumentalistički" i "pragmatistički" (u najvulgarnijim značenjima ovih termina) - dakle zanemarujući ideju i potencijale - aktuelna država, tj. državni aparat, predstavlja najfunkcionalniju tvorevinu tog tipa u poslednjih 30+ godina na ovoj teritoriji. to je moja poenta. i poenta koja, između ostalog, čini dosta apstraktnim zahteve (ultra)desničara koji žude za "jakom srpskom državom", a bune se protiv aktuelne vlasti.

Ali, to je jedna od ironija Srbije. Zar nije svaki sistem u kom smo živeli bio demokratskiji od prethodnog, uključujući i Slobin koji je bio demokratskiji od SVIH prethodnih?

Tako i sa organizacijom države, sadašnja je organizovanija od prethodnih, to je tačno, ali ne treba biti u zabludi - Srbija je bila najjača onda kada je bila najslabija. Nismo pobedili u ratovima kad smo bili jači nego kad smo bili slabiji. A to upravo proističe iz Ideje.

[---]

a dobro, i slobin režim je bio kohezivni faktor kao neprijatelj samo za jedan deo populacije. oni koji su glasali za njega nisu ga tako videli, a njih je bilo dosta.

[crippled_avenger]

Sloba je bio kohezivni faktor za sve nas, a danas najviše nedostaje upravo onima koji ga nisu voleli u ono vreme, a on je želeo samo jedno...

[Джон Рейнольдс]

a dobro, i slobin režim je bio kohezivni faktor kao neprijatelj samo za jedan deo populacije. oni koji su glasali za njega nisu ga tako videli, a njih je bilo dosta.

Ne bih se baš složio s drugim delom, u vezi sa Slobinim glasačima. Treba imati u vidu da je Sloba došao posle komunizma i to kao (eks-)komunista, dakle faktor inercije je tu veoma važan, tim više što je posle pablik stantova tipa Osma sednica, "događanje naroda", itd imao značajan zamajac. Gro populacije je i glasao za Slobu videvši ga ne kao dobro, nego kao manje zlo od "opozicije" (što, iz ove perspektive gledano, uopšte ne mora da ne bude tačno). Slično nešto se sada događa DS-u i Tadiću. Nemam neke dokaze za ovu tvrdnju osim da, kad je počeo Slobin pad, malo ko je od tih vajnih glasača i stranačkih junoša stao uz njega, a isti zamajac + inercija zakačila je DS. Sloba jeste bio kohezivni faktor za deo populacije, ali je na tu stranu vučen i ostatak, iako je glasao drugačije.

[SIMERIJANAC]

Блу Јунионси објаснили.

[arf]

Bijah u petak u 22 na prikazivanju u Ušćetu. Nije bila skroz puna dvorana, ali pristojno. Pljesak na kraju. Vrlo dobar film. Možda i više od toga, ali to ću znat kad mi se slegnu utisci. Ipak, moram primjetit da ima sitnih nelogičnosti. Kad Tirke loptom pogađa kantu punu vode na prozoru izgleda kao da je sama odlučila da se prospe. Nigdje se ne govori o reprezentaciji Jugoslavije, već samo o reprezentaciji. Pri tom Belogrlić prikazuju samo 10-11 igrača. Tada nije bilo klupe? Super je što se tada u Knezu šetalo po pločnicima postavljenim nekoliko desetljeća kasnije. Čubura ima na svakih deset metara stub ulične rasvjete. Zahebali su i današnji Njujork. Izgleda da se nekad sa Čubure brže stizalo do kule Nebojše. Svijet je izgleda bio manje mjesto... Fora sa dežmekastim Bugarima je kontraproduktivna. Bolje da ih je odslikao kao ibermenše, pa bi pobjeda "reprezentacije" bila upečatljivija. Neko zna, je l' stvarno "reprezentacija" otišla u Montevidjeo tako što je Sergej pretio pištoljem Bugarinu? To istina? U filmu se previše psuje. Ko da je scenario pisao Nikola Pejaković.

[crippled_avenger]

Mislim da je bilo rezervi ali manje nego danas. Nisu bila po dva cela tima jer nije bilo izmena.

[arf]

A Serđ i Bugar? Se stvarno desilo?

[cutter]

Super je što se tada u Knezu šetalo po pločnicima postavljenim nekoliko desetljeća kasnije.

Bolje da snime granit s kraja osamdesetih, inače gde bi našli ovoliko oldtajmera?

[SIMERIJANAC]

Разговор недеље: Петар Стругар, глумац

Фудбал се некад играо из љубави, а сада за новац

Благоје Марјановић Мошаје имао свој парфем, своју линију одела и личног обућара који му је правио ципеле. Моша је био један од оних одмерених и скромних људи који су сматрали да је радост у малим стварима, чиме се и ја водим 
Приоритети су ми да дипломирам глуму на Факултету драмских уметности, као и да завршим пројекат ,,Монтевидео, бог те видео", каже у разговору за наш лист глумац Петар Стругар који у редитељском дебију Драгана Бјелогрлића тумачи лик Благоја Марјановића Моше, важне карике успеха репрезентације Југославије на Првом светском шампионату у фудбалу у Уругвају 1930. године.

Млади глумац(1988) нада се и новим филмским ангажманима – прижељкује улогу у неком акционом филму попут опуса Гаја Ричија, у позоришту би волео да игра у ,,Ђавољевом ученику" Бернарда Шоа јер је, како каже, ,,наизглед комичан, али озбиљан". Стругар је одрастао у Будви, глуму је студирао на Цетињу, али је улога у гледаном ,,Монетвидеу" променила много тога.

Иако фудбалер великог талента, Моша је био спреман на компромис зарад већег циља – опстанка репрезентације?

Моша је био господин француских манира, културан, угледан и поштован. Био је човек који је знао како да се понаша у сваком тренутку. Иако је био фудбалер сматрали су га за великог господина, дакле не као данас када влада мишљење да су фудбалери сељаци. Снимајући филм, мало смо променили лик Моше, желели смо да га прикажемо и као мангупа. Још тада он је имао свој парфем, своју линију одела и личног обућара који му је правио ципеле. Међутим, фудбалери тада нису могли све то да приуште себи, већ су их спонзорисали људи који су их због фудбала обожавали. Моша је био један од оних одмерених и скромних људи који су сматрали да је радост у малим стварима, чиме се и ја водим. Једноставно је савршено, величина је у једноставности и увек сам за компромис.

Међутим, иако господин, Моша је знао да покаже и песнице?

То је тада било питање части. Некада се тукло због озбиљних разлога, витешки, фер и на песнице. Данас нема песница, већ се ваде пиштољи. Скоро сам прочитао да се 90 одсто убистава у Београда деси због ,,гледања попреко" у кафићима и ресторанима.

Тридесетих година 20. века фудбалери су играли из задовољства и мало су зарађивали, за разлику од милиона који се обрћу данас?

Утридесетим годинама прошлог века нико од наших фудбалера није зарађивао. Моша је био једини који је зарађивао и добијао је 100 динара по датом голу. Александар Тирнанић Тирке је тада говорио да ,,фудбал играју сиромаши, а гледају богати". Данас је обрнуто. Једна од анегдота после Мошиног шлога каже да га је физиотерапеут питао да ли онда, као старији, гледа фудбал, а он му је одговорио да не гледа јер су он и његове колеге играли из љубави, а да млађи играју за новац. Бекам је својевремено по минуту добијао 9,80 евра.

Времеу коме је Моша постизао добре резултате, био миљеник народа и идол клинцима, било је часније него данашње. Шта су биле добре стране тог времена којих данас нема?

То време је имало приоритете који су били тачни и прецизни. Тада су се више цениле оне праве ствари важне за појединца, за међуљудски однос, однос са девојкама, за пријатељство и поштовање. Љубави су биле веће, јаче, темељније и озбиљније. Сада су се изгубиле те праве вредности.

Како да се вратимо тим вредностима које недостају?

Култура и образовање могу да помогну. Неквалитетна музика, квазиуметници и забављачи не могу да нам помогну. Треба развијати укус код младих да препознају праве вредности.Није лоше живети брзо, али треба живети квалитетно.

Однос према девојкама некада је био дубљи и темељнији. Удварања данас готово да нема. Друштвени и комуникацијски развој нису нам помогли, чак су нас удаљили?

Због културолошких разлика некадашњег и данашњег времена, девојке данас мање цене себе. Када не цените себе, неће вас ценити ни други. Важно је мишљење које имате о себи и слика којом се приказујетепред другима, као и како вас види окружење. Импулси који млади данас одају су погрешни, подједнако и код девојака и код момака.

А и момци се, чини се, не труде довољно?

Актуелна брзина живљења проузрокује да момци данас немају времена за удварање. Све се своди на: хоћеш или нећеш.

Верујете ли да ће ,,Монтевидео" имати едукативну улогу на младе?

Надам се и верујем у то, јер сам сањар. Филм је популаран, очекује нас и други део, а и ТВ серија. Некада су сви желели да буду Прле и Тихи, а данас ће ваљда неки клинци желети да буду Моша и Тирке јер су то квалитетне личности од којих се може много научити.

Моша и Тирке су били тандем који се ценио, који је утро добар пут српском фудбалу. Имамо ли данас неки спортски тандем какав су некада били њих двојица?

Мислим да су последњи добар тандем били браћа Вања и НиколаГрбић. За одрастање једне особе, а поготову младе, спорт је врло важан. То је здрава средина. У здравом телу се развија и здрав дух.

Глумачки тандем Драган Бјелогрлић и Никола Којо обележавао је једно време нашег филма. После премијере ,,Монтевидеа"могло се чути да сте Ви и Милош Биковић, који игра Тиркета, новим тандем српске кинематографије. Како то коментаришете?

Не бих се тако лако упустио у таква поређења. С Милошем сам постао врло добар пријатељ, недавно смо заједно радили и вежбу на Академији. Обожавам да радим с њим и мислим да смо добар тандем. Када сам тренирао кошарку, тренер ми је рекао да може да нас научи игри, али да ћемо кошарку најбоље научити једни од других. Од Милоша сам доста научио о глуми, учим и даље. Волим да чујем и примим критику, да ми се каже шта не ваља и не зазирем од тога, а Милош зна да да праву критику јер добро примећује ситнице.

Због ,,Монтевидеа" сте напустили студије глуме на Факултету драмских уметности на Цетињу, али сте остварили наизглед немогуће: примили су Вас на београдски ФДУ?

На цетињској академији, где се инсистира на прецизности, студирао сам у класи проф. Бранимира Поповића. Кренуо сам у трећу годину студија када сам због кастинга морао чешће да долазим у Београд. Требало је да будем у Београду дужи период, да продукција ,,Интермедија нетворк"и редитељ виде да ли ћу моћи да се прилагодим екавици и савладам фудбал. Договор с проф. Поповићем је био да се на Академију вратим по завршетку снимања. Међутим, снимање се одужило. Размишљао сам да се пребацим у Београд на студије. Чуо сам да је немогуће да наставим студирање на ФДУ, да је то апсурдно пробати, па сам размишљао да студирање наставим на Академији уметности. У Београду сам имао часове глуме код проф. Драгана Петровића Пелета, јер је Драган Бјелогрлић желео да загрејем глумачки апарат и да се не запустим. Пеле ме је натерао да конкуришем на ФДУ, полагао сам пријемни пред комисијом, примили су ме, признали су ми две године и сада сам на трећој години глуме.

Како сте се физички припремали за улогу Моше. Иако сте тренирали кошарку и одбојку, сада је требало бити веродостојан у фудбалу?

Као мали, тренирао сам фудбал око годину дана. У кошарци и одбојци, које сам најдуже тренирао, заступљен је дугачак корак, а фудбал је спорт ситног корака. Сви који играмо фудбалере у филму спријатељили смо се на почетку снимања, постали смо тим већ на трећем тренингу. Имали смо одличне тренере: Александра Поповића, Александра Миленовића и Драгана Даковића. Желели смо, ако ништа друго, да изгледамо као фудбалери. Највише смо радили на раду на пријему, вођењу и предаји лопте, дриблингу, пасу, реалним покретима који су најбоље постижу лаком атлетиком, правилном трчању и држању у трчању, дизању колена и прегледу игре. Тренирали смо шест пута недељно, три пута у теретани, а остало фудбал на терену.



У ,,Монтевидеу" навијачи су на трибинама у оделима, навијају жучно, али без насиља. Недавно, филм ,,Шишање" је одсликао хулиганство навијачких група које нам се дешава и на улицама. Како Ви гледате на овај озбиљан проблем с којим држава покушава да се бори?

Важна је култура понашања. Одрастао сам у Будви, имао сам безбрижно детињство и тамо није било таквих случајева. Хулиганство и толика количина насиља мени је несхватљива. То је непотребан вид искаљивања било чега. Има другачијих начина за каналисање енергије. Мене је моја породица учила да бес каналишем на другачији начин, у нечему корисном, да окопавам мандарине у башти. Насиље јавно искаљују они који себе не цене. Улога родитеља, школе, система образовања и квалитетних професора су најважнији, као и начин васпитавања и усмеравања деце и младих. У Београду су многи усмерени на улицу.


објављено: 16.01.2011
   
Иван Аранђеловић

Политика

[SIMERIJANAC]

Nigdje se ne govori o reprezentaciji Jugoslavije, već samo o reprezentaciji.

To je zato što je ta reprezentacija bila sastavljena isključivo od srpskih fudbalera,odlična odluka autorske ekipe.

Čubura ima na svakih deset metara stub ulične rasvjete. Zahebali su i današnji Njujork.

Neki gledaoci su takođe prigovarali da se u sceni tuče vide na zgradama klima uređaji.
Još jedan dokaz da smo u svemu bili prvi.
Dok su na evropskim dvorovima ždrali rukama, Srbi su jeli zlatnim kašikama.
Dok su se u evropskim prestonicama pokušavali da su spasu vrućine ventilatorima, Srbi su se hladili klima uređajima.

Fora sa dežmekastim Bugarima je kontraproduktivna. Bolje da ih je odslikao kao ibermenše, pa bi pobjeda "reprezentacije" bila upečatljivija.

To bi onda bio SF jer ko bi od gledalaca poverovao da postoje takvi Bugari.

Neko zna, je l' stvarno "reprezentacija" otišla u Montevidjeo tako što je Sergej pretio pištoljem Bugarinu? To istina?

[arf]

Da je odlična odluka autorske ekipe - neje. Ipak je to bila zvanično reprezentacija Jugoslavije. Pogotovo za strendžere kojima puca prsluk koje pleme je poslalo većinu igrača. Ne znam da li u Fifinoj zvaničnoj evidenciji stoji da je to zapravo bila "reprezentacija" sočinjena od junačnih serbskih igrača, ili samo stoji da je to bila Jugoslavija? Hebi ga, da je bila srpska reprezentacija zvala bi se tako - reprezentacija Srbije. Ali neje. A nekulturno je prebrojavati ljudima krvna zrnca. Uostalom, u dobrom dijelu filma vidimo kako Ćetko, Leka, Đuričko i ostali pate za Rvatima i pokušavaju ih čak i kurvinjski uvuć u jugo repku. A onda kad ih zapadna braća ispale, to naprasno postaje samo "reprezentacija"? Hebeš takve Srbe. Ljigaviji su od Rvata. Kao, kad neće Rvati, nećemo ni mi Jugoslaviju? Fuj. A da su Šokci pristali bilo bi sve uredu? Izbjegavanje imena Jugoslavija u filmu, u suštini znači njeno negiranje i u tome saučesništvo, makar i filmsko, sa zapadnom "braćom". A znamo da ono što Rvati ne vole/mrze ne mož biti loše, zar ne? Negiranjem Jugoslavije Belogrlić svoje Srbende izednačava sa Hrvatima. A to je grozno. Nisam pristalica Juge, ali u njenom negiranju ne treba se pridruživati Rvatima. Ispada da su četnici i ustaše isto. A nisu, zar ne?
Što se tiče Serža, to sa pištoljem je trebalo izostaviti. Mislim, kad već govorimo o prošlosti s naknadnom pameću, ako smo odlučili da je preimenujemo u samo "reprezentacija", i ono sa Tutom Bugarinom je moglo izostati. Čisto zbog imidža. Ispada da su glupi i nasilni Srbi (dakle ne Jugosloveni) otišli u Montevidjeo isključivo zahvaljujući mafijaškim metodama. To je ko da se hvališ da mlaz pišaćke možeš sebi sprovesti u usta. Glupavo. A možda je neko ponosan na takvo ponašanje? Ono za klima uređaj je zanimljivo, ali nas (Srbe, ne Jugoslovene) opet čini glupavima. Izmislili uređaj, nismo znali unovčiti, stranci uzeli pod svoje, pa danas tu tehnologiju uvozimo sa strane?! SJAJNO!

P.S. Glede dežmekastih Bugara. Postoji i kum Miroslava Ilića Hristo Vaistinu Stoičkov. I on je potomak nekoga/nečega. Hebiga.

[SIMERIJANAC]

Devojke su uvek padale na fudbalere

Iako se u domaćim bioskopima prikazuje tek nepunih mesec dana, domaći film ,,Montevideo, bog te video" već je videlo 100.000 gledalaca.



Uspeh ovog filmskog hita čiju režiju potpisuje glumac Dragan Bjelogrlić, možda najviše duguje originalnoj, istinitoj, ali gotovo filmskoj priči o odlasku fudbalskih reprezentativaca nekadašnje Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u Montevideu 1930. Iako su u centru priče muški junaci, tri gracije koje se pojavljuju u filmu, mlade glumice Danina Jeftić, Nina Janković i Tamara Dragićević, zavredile su posebnu pažnju kao žene koje su osvajale srca najpopularnijih beogradskih frajera tridesetih godina prošlog veka.



Nina Janković: Miloš Krasić me impresionira

Koliko ste pre filma pratili fudbal? Jeste li nekad odlazili na stadion?

- Samo jednom, pre dve i po godine kada je na stadionu Partizana, za koji navijam, gostovao Fenerbahče. Super sam se provela jer sam otišla sa društvom, ali mislim da sama nikada ne bih kupila kartu i otišla da gledam fudbal uživo.

Da li ste bili upoznati sa životnim biografijama reprezentativaca koji su 1930. nastupali na Svetskom prvenstvu u Montevideu?

- Nisam znala ništa o njima, ali nas je pisac istoimene knjige upoznao sa biografijama Moše, Tirketa i ostalih. Uz to smo ostvarile i divna poznanstva sa ćerkama i unucima glavnih junaka koji su nam najbolje približili njihov lik i delo, a tu je bio i muški deo ekipe koji se dobro razume u fudbal.

Mislite li da su se Tirke, Moša i Milutinac lepše udvarali devojkama od današnjih momaka?

- Apsolutno su bili bolji, tačnije, imali su bolji pristup. Mislim da su tih tridesetih muškarci više cenili žene i birali reči kojima im prilaze.

Kako vam se čine savremeni fudbaleri u poređenju sa junacima iz Montevidea?

- Mislim da su Tirke i ostali više igrali iz ljubavi i da ih je ljubav prema igri vukla napred. Danas je fudbal sve manje zabava i igra, a više biznis u kome su igrači malo precenjeni.

Koju ligu pratite na TV-u?

- Fudbal pratim s vremena na vreme, kada moj dečko ili društvo gledaju neku posebnu utakmicu na TV-u i, naravno, kada igra naša reprezentacija. Od stranih liga mi je najzanimljiviji italijanski Kalčo, pogotovu ako igraju Milan i Juventus.

Mislite li onda da je Pižon dobar selektor?

- Nisam stručnjak, pa ne mogu da procenim kvalitet Pižona, ali ono što znam i što čujem od ljudi iz svog okruženja jeste da je Antić bio super i da je dobro vodio ekipu.

Imate li omiljenog fudbalera?

- To je ubedljivo Miloš Krasić. Drugačiji je i zato povremeno pratim Juventus.

Najvažnija sporedna stvar na svetu za muškarce je fudbal, a za žene?

- Za mene je prva i najvažnija ljubav, a sporedna bi mogla da bude šoping (smeh).



Tamara Dragićević Navijam za 'orlove'

Da li vas je film motivisao da pratite dešavanja u fudbalu?

- Nisam upućena u dešavanja u fudbalu. Volim da gledam tenis, vaterpolo i košarku. Gledam samo utakmice u okviru svetskih i evropskih prvenstava i tada navijam za naše.

Jeste li bili upoznati sa biografijama reprezentativaca iz Montevidea?

- Pošto igram Eli koja je bila u ljubavi sa Milutincem, njegov lik me je posebno impresionirao. On je davao sve od sebe da balansira između porodice i fudbala, a kada je Eli umrla, bio je potpuno predan njihovoj deci. Kada sam upoznala njegovu ćerku, ona mi je pričala da je bio divan otac.

Mislite li da je ono vreme bilo bolje za ljubav i udvaranje od ovog današnjeg?

- Mislim da će svako reći da jeste, ali ima tu malo i onoga da nam je uvek lepše ono vreme o kojem slušamo nego ono u kojem živimo. Ono što je sigurno jeste da je tada sve bilo prirodnije, pa i udvaranje. Danas su i devojke i muškarci izgubili osećaj za odmeren pristup i romantiku. Uvek sam za to da je muškarac taj koji osvaja i koji treba da priđe ženi, zato mi se današnje vreme ne sviđa.

Pošto govori o fudbalu, da li je ,,Montevideo, bog te video" film koji je namenjen muškoj publici?

- Iako je fudbal u centru priče, ovo je i te kako ženski film. Uostalom, svaki muški lik uz sebe ima i svoju ljubav, pokazuje emocije, a tu su i porodični odnosi i praštanje. Znam da su sve žene koje su ga odgledale oduševljene pričom.

Imate li omiljenog domaćeg ili stranog fudbalera?

Za one najpopularnije, poput Bekama, znam iz novina, ali zaista ne pratim njihovu igru i nemam omiljenog.

Za koga navijate?

U mojoj porodici se oduvek navijalo za Partizan, mada sam dok je brat igrao košarku u Zvezdi navijala i za Zvezdu.

Šta je za žene najvažnija sporedna stvar na svetu?

- Unutrašnja lepota, odnosno bilo kakav doprinos da se žena oseća ispunjeno i zadovoljno.



Danina Jeftić: Pratim Real Madrid zbog Ronalda

Koliko ste pre filma pratili fudbal i da li ste bili upoznati sa karijerama fudbalskih legendi iz Montevidea?

- Nisam ni znala mnogo o Tirketu, Moši i ostalima. Privatno zaista volim da odgledam dobru utakmicu, a dešavanja u stranim ligama pogotovu pratim sa tatom. Moram priznati da slabo pratim igru domaćih igrača i ne odlazim na stadione, jer me pomalo plaše velike gužve i agresivni navijači.

Kada bi vam dečko rekao da neće sa vama u grad jer je na TV-u važna utakmica, šta biste mu rekli?

- Ne bih mu zamerila, radije bih mu se pridružila (smeh). Pošto i sama volim da gledam fudbal, kako onda da nemam razumevanja za njega?

Imate li omiljenog fudbalera?

- Da, Kristijana Ronalda! Možda je to očekivan izbor, ali ja ga posmatram kao i svaka žena. Dakle, naravno da lepo izgleda, ali je i odličan igrač. Pošto igra za Real Madrid, onda mi je njegov klub ujedno i omiljeni.

Šta je za vas najvažnija sporedna stvar na svetu?

- Pošto mi je porodica na prvom i najvažnijem mestu, onda bih mogla reći da je posao odnosno gluma druga ili najvažnija sporedna stvar.

Da li je danas udaja za fudbalera dobra investicija za budućnost?

- Nekada to nije bila nikakva investicija, ali danas, nažalost, jeste. Mada, lično se ne slažem sa takvim razmišljanjem. Smatram da devojka treba da ima svoj posao, profesiju koja je ispunjava i od koje može da živi. Divno je kada živiš svoj život, nezavisno od toga čime se bavi tvoj partner.

U filmu smo videli kako popularni fudbaler Tirke ume romantično i nežno da se udvara Rosi. Mislite li da su se tih tridesetih godina u Beogradu devojke osvajale na lepši način nego što je to danas slučaj?

- Definitivno je to bilo bolje vreme za udvaranje. Momci su svoje simpatije iskazivali suptilnije, s više ukusa, a manje interesa. Generalno su se više trudili oko devojke koja im se dopada i zato bih volela da sam živela tada. Danas se ceo svet iskvario, pa tako i momci koji sve manje umeju da impresioniraju nas žene.


D. Grubačić

PRESSONLINE

[SIMERIJANAC]

18. januar 2011.
"Montevideo" gledaniji od "Šišanja"



Rediteljski prvenac glumca Dragana Bjelogrlića "Montevideo, Bog te video" postigao je dvostruko veći broj posetilaca od filma "Šišanje", drugog po gledanosti u srpskim bioskopima.

Drama Stevana Filipovića, "Šišanje", u 15. nedelji prikazivanja u bioskopima privukla je 75.156 gledalaca. "Montevideo" je u četvrtoj nedelji prikazivanja stigao do, za trenutne domaće uslove, izuzetno visokog broja od 158.041 posetilaca.

Za razliku od ostalih filmova koji se prikazuju samo u bioskopima, Bjelogrlićeva priča o odlasku reprezentacije Jugoslavije na prvo Svetsko prvenstvo u Urugvaju 1930. godine, prikazuje se i u sportskim dvoranama gradova u Srbiji.

"Montevideo, Bog te video" je preko vikenda imao 28.266 gledalaca, a drugoplasirana holivudska komedija "Guliverova putovanja" ukupno 3.410.

[arf]

Taccan tekst zapravo glasi:

PST-SSOU BIZNIS
Montevideo dvostruko gledaniji od SSissanja

BEOGRAD, 18. januara 2011. (Beta) - Rediteljski prvenac glumca Dragana
Bjelogrlicha "Montevideo, Bog te video" stigao je do dvostruko vecheg
broja posetilaca od drugog po gledanosti filma u srpskim bioskopima
"SSissanja", pokazuju podaci distributerske kuche "Tak".

Drama o neonacisticckim navijaccima u Srbiji Stevana Filipovicha
"SSissanje" u 15. nedelji boravka u bioskopima privukla je 75.156
gledalaca, ali je "Montevideo" ussavssi u ccetvrtu nedelju
prikazivanja stigao do, za trenutne domache uslove, izuzetno visokog
broja od 158.041 posetilaca.

Za razliku od ostalih filmova koji idu samo u bioskopima,
Bjelogrlicheva pricca o odlasku reprezentacije Jugoslavije na prvo
Svetsko prvenstvo u Urugvaju 1930. godine, prikazuje se i u sportskim
dvoranama po unutrassnjosti.

"Montevideo" je samo preko vikenda imao 28.266 gledalaca, a
drugoplasirana holivudska komedija "Guliverova putovanja" 3.410.

Trechi po ukupnoj gledanosti u Srbiji je svetski hit "Hari Poter i
relikvije smrti" (Harry Potter and the Deathly Hallows) koji ima
54.289 bioskopske posete.

(kraj) arf/sas

[marlowe]

Treba znati da se o reprezentaciji, kada se govori odavde, najčešće govori samo kao o "reprezentaciji", jer univerzalna su stremljenja svakog jezika ka skraćivanju iskaza, tzv. jezičkoj ekonomičnosti.
Treba, takođe, znati da se kraljevina zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca sve do pred kraj 1929. (otprilike vreme dešavanja filma), da bi onda bila preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju. Dakle, moglo bi se govoriti o rprezentaciji Srba, Hrvata i Slovenaca, reprezentaciji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, reprezentaciji Jugoslavije kasnije, ali pitanje koliko je to bilo uvreženo u narodu tada.
Treba takođe znati da je reprezentacija koja je otišla na svetsko prvenstvo kolokvijalno nazivana "Belim orlovima" i da su novine sa tim nadimkom izveštavale o uspesima ove, definitivno srpske, reprezentacije.

[---]

a je l zna neko što je prebačen nogometni savez iz zagreba u beograd?

[SIMERIJANAC]

Da bi sedište Saveza bilo u glavnom gradu a i da bi se doprinelo jačanju srpskih klubova koji su u to vreme zaostajali za hrvatskim.

[SIMERIJANAC]

Fudbalski počeci u Srbiji i Jugoslaviji
Kralj Aleksandar: Fudbaleri su uradili više nego sva diplomacija na jačanju ugleda zemlje
Srpski Jevrejin Hugo Buli, koji je prvi doneo loptu u Srbiju (1896) uz podršku Andre Nikolića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, u maju 1899. u ,,Trgovačkoj kafani" osnovao je ,,Prvo srpsko društvo za igru loptom", a za predsednika je izabran Feti Bej, turski poslanik u Beogradu. Fudbalom su se tada bavili ljudi koji nisu znali pravila igre, pošto do 1905. nije postojao prevod fudbalskih pravila.
U proleće 1911. godine igrači kluba ,,Srpski mač" zakazali su utakmicu sa zagrebačkim HAŠK-om, što je bila prva međunarodna utakmica. Uprava kluba nije odobrila ovu utakmicu, a igrači su otputovali u Zagreb i nastupili kao reprezentacija Kraljevine Srbije. Prvu utakmicu reprezentacija Srbije odigrala je 19. maja 1911. i od HAŠK-a izgubila 0:8. Sutradan je poražena 0:6, a zagrebačke novine su izveštavale o srpskim fudbalerima koji su imali hrabrosti da izađu na megdan mnogo boljem protivniku. ,,Politika" je, međutim, izvestila o našim fudbalerima koji su se izbrukali.
Posle formiranja Kraljevine SHS, 18. aprila 1919. na sastanku u Zagrebu osnovan je Jugoslovenski savez, koji se zvao ,,nogometni". Na Olimpijadi 1920. godine nastupila je reprezentacija nove države, imala je samo 11 igrača, od kojih su devetorica bili Hrvati i po jedan Srbin i Slovenac.
Nogometni savez Kraljevine SHS raspušten je 1929. i prebačen u Beograd, gde dobija naziv fudbalski. Zbog toga hrvatski fudbaleri nisu želeli da putuju na Svetsko prvenstvo u Montevideu 1930. godine, gde je ekipa sastavljena isključivo od srpskih fudbalera u grupi pobedila favorizovani Brazil i ušla u polufinale. Pošto utakmica za treće mesto nije odigrana, pitanje koje je mesto osvojila Jugoslavija jedno je od najzanimljivijih za fudbalske istoričare. Prema izvorima FIFA, naša selekcija je odbila da igra taj meč, razočarana lošim suđenjem protiv domaćina u polufinalu. Iako je u jednom almanahu FIFA zabeleženo da je taj meč odigran i da je naša selekcija pobedila 3:1, reč je o prijateljskom meču, koji je naša selekcija odigrala protiv Argentine posle Svetskog prvenstva, i izgubila pomenutim rezultatom. Međutim, sin Koste Hadžija, potpredsednika Jugoslovenskog fudbalskog saveza i vođe puta naših fudbalera, sačuvao je bronzanu medalju koju su dobili naši fudbaleri.
Kralj Aleksandar je jugoslovenskim fudbalerima poslao telegram da su ,,fudbaleri Jugoslavije u Montevideu uradili više nego sva diplomacija na jačanju ugleda države".

[---]

zanimljivo bi bilo da se istraži ta priča o raspuštanju saveza, voleo bih to da pročitam - ko ga je raspustio, s kojim opravdanjem, ko je bio u zagrebačkom savezu a ko u beogradskom, na koji način su zagrepčani protestovali, je l tu bilo nekih novinskih prepucavanja, i šta je bilo posle, nakon raspuštanja...

inače ne razumem tu priču o bugarima koji idu na mundijal, a jugoslavija kao onda ne može, pa sergej interveniše u bekstejdžu stadiona... koliko ja razumem iz ovih internet članaka, mogla je da ide bilo koja reprezentacija iz FIFE koja je mogla da plati put, pošto nije bilo kvalifikacija. verovatno sam propustio neku informaciju o tome u filmu... šta, bio je neki dogovor bugarske i jugoslavije oko para, ili kako?

[Джон Рейнольдс]

Najzad pogledao Montevideo. Posle svih pozitivnih kritika očekivanja su mi bila velika i film je sve ispunio. Ako bih baš cepilačio, davio je jedino pred utakmicu s Bugarima, oćemo igramo - nećemo igramo, ajde da glasamo, tra la la... Ali nije bilo toliko strašno. Veoma gledljivo ostvarenje, sve je pre mene već rečeno i malo toga ima da se doda. Priznajem, iznenađen sam. Domaći film! 

Danas, dakle 22. januara, u subotu doduše, predstava od 17.15 h u Rodi bila je potpuno rasprodata! Kupili smo bukvalno poslednje dve karte na najidealnijim mestima, to jest - bile su rezervisane, pa se neko nije pojavio ili je zakasnio. Ne pamtim kad sam poslednji put bio u dupke punom bioskopu a da je reč o redovnom repertoaru (recimo, bio je to Beverly Hills Cop), a još ovoliko posle premijere... Dakle, Montevideo je potpuni hit. Publika je bila raznolika, uglavnom klinčadija, pa je uspeh filma još veći jer mi mljackanje, šuškanje, cerekanje i domunđavanje nije mnogo smetalo. Dve povelike grupe navijača i navijačica, jedna ciganska, druga bez obeležja. Na himnu niko nije coktao ili išta loše komentarisao, štaviše mislim da se kakofonija koju bioskopska prasad stvara utišala. Nije bilo razloga da pravim scene i ustajem kako sam najavio. Jeste, bilo je prasadi, ali ološa ne ili veoma malo.

Svaka čast.

[Father Jape]

Coktanje na himnu je zaista degutantno. Ili vičeš 'Buuu!'/'Uaaaa!' ko čovek, ili ćutis.

[crippled_avenger]

Ljudi, evo sad i kad je John rekao nema šta, konačni dokaz da ovo kako je film dobar nismo izmislili Simerijanac i ja u napadu srbofrenije.

[Agota]

BEOGRAD, 21. januar 2011 (Njuz) – Ivica Škorić (27), već četvrti dan protestuje u centru Beograda jer mu se nije svideo najgledaniji domaći film poslednjih meseci ,,Montevideo, Bog te video". Kako je saopštio još prvog dana, razlog njegovog protesta je slogan koji se nalazi na bilbordima za ovo ostvarenje: ,,Film koji se svima svideo...", što, prema njegovom mišljenju, nije tačno.
- Otišao sam u bioskop samo zbog tog natpisa, jer je on garantovao da će mi se film svideti i pogrešio sam. Film je prosečan. Može da se pogleda, ali daleko od toga da mi se dopao. Ne bih želeo da još bilo ko nasedne na ovu lažnu tvrdnju – rekao je Ivica našem reporteru.
Ivica je demantovao glasine da planira da tuži distributersku kuću, kao i da traži natrag 350 dinara koliko je koštala bioskopska karta. Naglasio je da ga je oduvek užasno pogađala nepravda i da samo želi da se dotični slogan ukloni, ili da se barem ublaži i da glasi: ,,Film koji se skoro svima svideo...".
Njegov protest svodi na stajanje ispred bioskopa u centru grada u kojima se ovaj film prikazuje i držanje velikog transparenta sa natpisom: ,,Meni se ovaj film nije svideo".
Upitan zašto mu se film nije dopao, Ivica u prvi mah nije hteo da odgovori jer nije kritičar, ali je na naše insistiranje rekao da je tokom celog filma imao utisak da glumci igraju odbojku a ne fudbal, sve ljubavne priče su mu delovale kao najgori klišei, ali mu je ponajviše zasmetala rediteljeva odluka da se posluži jeftinim trikom i da za naratora izabere krezubavo dete na štakama, koje, prilično iritirajućim glasom, prosipa životne mudrosti.
Film ,,Montevideo, Bog te video" do sada je pogledalo preko 150.000 ljudi. Veliki uspeh inspirisao je legendu srpske porno industrije Slobodana Stankovića na snimanje porno nastavaka ovog ostvarenja, pod nazivom ,,Montevideo, moj te video", čije snimanje počinje u aprilu na Dunavu kod Grocke. U njemu će se obrađivati plovidba ka Južnoj Americi, na koje će svi fudbaleri povesti i svoje lepše polovine, sa kojima će, ,,što u solo akcijama, što timski", pokušavati da prekrate dugo putovanje.

[---]

meni je ta odluka da se krezubo dete na štakama izabere za naratora najzanimljivija stvar u filmu, i ovih dana ću napisati tekst o tome. "montevideo: invalidska priča"

[SIMERIJANAC]

Sramežljiva seks bomba

Milan ADŽIĆ | 22. januar 2011. 20:39 |

Glumica Nina Janković kao zavodnica Valerija u hit filmu "Montevideo, Bog te video": Volela bih da budem jedinstvena



FILM glumca i novopečenog reditelja Dragana Bjelogrlića "Montevideo, Bog te video", koji je za samo četiri nedelje videlo 200.000 gledalaca, predstavio je gledaocima novu generaciju srpskog glumišta. Među njima je i lepa i talentovana Nina Janković (22), koja je maestralno odigrala atraktivnu Valeriju, ekscentričnu slikarku iz visokih beogradskih krugova tridesetih godina prošlog veka. Dok legendarnim fudbalerima Moši i Tirketu mrsi konce "driblajući" ih na velikom ekranu, opasna i naizgled neukrotiva Valerija zagrejala je muška srca širom Srbije u ovim hladnim danima. Zahvaljujući provokativnim scenama u kojima slika golišava u ateljeu, Nina je preko noći stekla status novog seks simbola i već je porede sa Nedom Arnerić, Tanjom Bošković i Mirom Furlan.

- Divim se radu Nede Arnerić, ali volela bih da budem originalna, jedinstvena i samo svoja - kaže, za "Novosti", Nina Janković. - Snimanje golišavih scena predstavljalo mi je problem, nije mi bilo svejedno. Jednostavno, nisam mogla da se opustim. S obzirom na godine, vaspitanje i stidljivost, ako isključimo temperament i otvoren karakter, teško mi je bilo da se skinem jer sam razmišljala kako će na to da gledaju moji roditelji, prijatelji i dečko. Titula seks simbola pomalo me opterećuje, jer sam po vokaciji glumica.

* Da li ste se nadali da će vas Valerija lansirati među zvezde?

- Valerija će mi sigurno ostati jedna od najdražih uloga, jer je prva i donekle je, po temperamentu, slična meni. Moguće je da mi ona bude odskočna daska u karijeri, ali još sam mlada i tek formiram psiho-fizički profil kao osoba i glumica. Želim da glumim različite uloge i da stvorim široku lepezu karaktera.

* Postoje li sličnosti između vas dve?

- Postoje sličnosti u temperamentu, ali sam u životu ja veći borac od Valerije. Bilo je momenata kad sam se potpuno poistovetila sa njom, ali sam izgradila i kritički odnos prema liku.

* Čemu vas je naučio Dragan Bjelogrlić?

- Saradnja sa iskusnim glumcem bila mi je veliki izazov i čast. Mnogo sam naučila tokom rada i stekla samopouzdanje, a istovremeno shvatila da je ispred mene još mnogo stepenika, znoja i truda. Bjelogrlić je strog onoliko koliko treba da bude pravi autoritet, uzor i kolega.

* Ko je Nina kada se ugase reflektori?

- Mlada devojka, puna ambicije, otvorena, temperamentna, iskrena, ponekad hirovita, ali veoma emotivna i stidljiva. Imam svoje snove, tajne i želim da budem srećna u privatnom životu jer je to preduslov za uspešnu karijeru.

* Valerija je pobegla kada je shvatila da se zaljubila u Mošu. Da li biste se borili za takvu ljubav?

- U tome se Valerija i ja drastično razlikujemo. Ja sam veliki borac. Kod mene nema predrasuda i prepreka, jer volim punim srcem i borila bih se na sve načine da zadržim i ostvarim svoju ljubav.

PRONAŠLA PRINCA

* DOPADA vam se glumac Hajden Kristensen, jer vas podseća na princa iz bajke kakvog ste zamišljali kada ste bili mali. Šta treba da uradi vaš princ da bi vas

oborio s nogu, ako izuzmemo saplitanje?

- Kao i svaka devojčica, imala sam sliku svog princa iz bajke, ali te slike pamtimo iz slikovnica. Moj princ fizički nimalo ne liči na plavušane, jer mene može da obori s nogu snažan karakter, otvorenost, iskrenost, nežnost, pažnja, šarm i, naravno, inteligentan i duhovit muškarac. Što se i dogodilo. Moj princ je izuzetan, ali fizički nimalo ne liči na omiljenog glumca (smeh).

Novosti

[Tex Murphy]

Snimanje golišavih scena predstavljalo mi je problem, nije mi bilo svejedno. Jednostavno, nisam mogla da se opustim. S obzirom na godine, vaspitanje i stidljivost, ako isključimo temperament i otvoren karakter, teško mi je bilo da se skinem jer sam razmišljala kako će na to da gledaju moji roditelji, prijatelji i dečko.

Ali si na kraju ipak odrezonovala "Ko ih j..., bitan je pejček."

[Джон Рейнольдс]

meni je ta odluka da se krezubo dete na štakama izabere za naratora najzanimljivija stvar u filmu, i ovih dana ću napisati tekst o tome. "montevideo: invalidska priča"

Jedva čekam. Ima stvari koje se mogu dvojako shvatiti, recimo komentar da se mi Srbi stalno hvatamo kojekakvih novotarija i palimo se na njih. Tačno, postoji ovde buljuk žaba koje bi se rado potkovale, ali u kontekstu priče o svetskom prvenstvu ovaj se komentar može tumačiti na razne načine.

Što se klinca tiče, klinke su se tokom celog filma glasno saosećale s njim. Čovek bi pomislio da je dovoljno jednom prokomentarisati kako je "jadan" i "sladak", ali eto - nije.

Meni je klinac bio odbojan, otprilike koliko i Feral Kid iz Road Warriora u kome je dosadan, divalj i mutav, ali je ipak i narator. Očekujem da će se na kraju drugog dela ispostaviti da su fudbaleri sakupili lovu i sredili mu i nogu i zube, te im se ovaj odužuje kao hroničar.

[SIMERIJANAC]

Još samo lektora da nađu za ova saopštenja.

Film videlo preko 200 000 gledaoca
24. januar 2011.

Tokom ćetiri nedelje od početka prikazivanja, film ,,Montevideo, Bog te video", gledalo je više od 200 000 gledaoca.

Prema rezultatima od ponedeljka 24. januara, nakon četiri nedelje od prikazivanja, film ,,Montevideo, Bog te video" u debitantskoj režiji Dragana Bjelogrlića je gledalo 200 000 ljudi(205 793).

U ovoj godini je inače zabeležena za ćetvrtinu veća poseta bioskopima u odnosu na prethodnu. Film ,,Montevideo, Bog te video", sa 200 000 gledaoca tokom prvog meseca prikazivanja, ima skoro tri puta više gledaoca u odnosu na film ,,Šišanje", koji je bio najgledaniji domaći film prošle godine sa ukupnim rezultatom gledanosti od 75 156 ljudi.

U 2010. godini najgledaniji film je bio ,,Avatar" koji je gledalo 294 918 ljudi. Poređenjem zvaničnih rezultata gledanosti filmova ,,Avatar" i ,,Montevideo, Bog te video" uočava se da su oba filma, tokom prve četiri nedelje prikazivanja, imala rastući trend gledanosti. Razlika je u tome što je broj gledaoca – tokom tog istog četveronedeljnog perioda – skoro dva puta veći u korist filma ,,Montevideo, Bog te video".

Romantična filmska priča koja govori o formiranju domaće reprezentacije pred početak Prvog svetskog prvenstva u fudbalu 1930-te godine je osvežila bioskopski repertoar sa prosečnom dnevnom posetom od oko 8 000 ljudi. Ovo filmsko ostvarenje je do sad privuklo najveći broj gledaoca u nedelju 16. januara, kada ga je gledalo 11 445 ljudi.

[---]

i lektora i korektora

[namsey]

Dinko Tucaković je dodelio nagradu za najbolju režiju Draganu Bjelogrliću koji je tom priliko izjavio: ,,Ni u najambicioznijim željama, ni u najluđim snovima ne bih mogao da dosanjam da ću za svoj prvi film dobiti nagradu za režiju". Za tu nagradu su ostali uskraćeni Oleg Novković, Stevan Filipović i Srđan Karanović.

Najboljim filmom je očekivano proglašen ,,Montevideo, bog te video", koji je videlo preko 210.000 gledaoca za samo manje od mesec dana.

Montevideo, najbolji domaci film 2010. godine

[Albedo 0]

POST je ODAVDJE

Pod jedan - film je jednostavno neubedljiv. Imaš Damned United koji je odličan primer onoga što su ovi naši valjda zamislili. Priča iz fudbalske istorije kroz koju se prelama odnos dva najbolja prijatelja i trenera. Čitao sam brojne zamerke na vernost prikazanih likova i dešavanja u tom filmu ali te zamerke ne stoje jer je dovoljno ubedljiv da ti i nije naročito bitno da razmišljaš jesu li igrači Leedsa zaista bili onakvi volovi. Ovde je to sve toliko neuverljivo, ne zbog toga što se nisu potrudili da prenesu epohu već što su je bespotrebno isparodirali nekim savremenim, dnevnim momentima. Stvarno ne mogu da progutam da su Aca Stojanović i Milojko Pantić arhetipovi srpskog noovinarstva. A posle osvrta na Milenu Pavlovic Barili (pretencozno i naivno u isto vreme = transfer i to žestok) i ta vernost epohe se žešće dovodi u pitanje. Onda uhvatiš sebe da se pitaš kako je 100 mu gromova izgledao gsp tridesetih kad sa Čubure do NebojšaKule stižu brže nego danas i da li su ljudi zaita psovali na isti način na koji se danas psuje.

Dalje, kao drama film ne može da funkcioniše jer su likovi ili nerazrađeni (kao njih dvojica) ili toliko isklišeizirani da imaš utisak da listaš neki katalog stereotipa. Tu su žene u filmu posebno sahranjene. Mislim, ako su nam ono prababe (glupače i protosponzoruše) dobro smo i dovde dogurali. A i ovo što reg kaže bode oči tokom samog filma. Mislim, Pinki je u Ranama zaginuo pa je s onu stranu stekao mudrost da nam pripoveda o životu. Ovde imamo desetogodišnjeg filozofa i čistača cipela koji usta nije zatvorio svih 140 minuta.

Na kraju, kao komedija... Tu se režiser opredelio za krajnje ziheraški pristup. Gomila već pomenutih aluzija na savremena zbivanja, preterivanje sa glumcima koji zasta poseduju harizmu (Mima Karasžić i Brstina su stvarno na momente ubedljivi ali kad ih natera da ponove isti fazon tri puta pa jebiga...), prostakluci kad zafali ideja za nešto bolje itd. Čak su i fazon bog_te_video ponovili brat bratu 5 (pet) puta. Može on do prekosutra da načelno ratuje sa mediokritetskim humorom, kakve je rivale izabrao tako se i sam postavio.

Gluma, montaža... Tastatura mi je draža. Od mene i ovoliko dosta.

PS Naravno u prvih deset minuta je rečeno "kako su fudbal nekad igrali siromašni, a gledali bogati, a sad je obrnuto". Nije dovoljno ovih par miliona puta što smo čuli.

[Джон Рейнольдс]

Dobro. Pa?

[Albedo 0]

šta pa, nemam ja komentar, nisam gledao film pa da sudim, samo pridodah još jedan rivju na topik, nekog će zanimati, nekog ne.

[SIMERIJANAC]

Rediteljski prvenac Dragana Bjelogrlića oduševljava publiku u Srbiji. On za MONDO priča o "Montevideu", filmu "koji sve svima svideo". Želja - pola miliona gledalaca. Uskoro nastavak. Nadamo se.

http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.mondo.rs%2Fs197451%2FFilm%2FBjela_za_MONDO-_Bog_teuspeli_smo.html&h=e4c71

[SIMERIJANAC]

Serbian, Slovenian box office hits coming to EFM
9 February, 2011 | By Vladan Petkovic

Miha Hocevar's Going Our Way, the highest local grosser ever in Slovenia, and Dragan Bjelogrlic's Montevideo, Taste Of A Dream, the highest local grosser in Serbia since 2005, will be sold at the European Film Market in Berlin.


Belgrade-based international sales company Soul Food will be seling Montevideo, Taste Of A Dream at the EFM. The recently established company will also be selling Misa Radivojevic's How I Was Stolen By The Germans (Serbia), and two Croatian films, Mother Of Asphaltby Dalibor Matanic and Forest Creaturesby Ivan-Goran Vitez.
..........................

In Serbia, the directing debut of actor Dragan Bjelogrlić, Montevideo, Taste Of A Dream, produced by Intermedia Network, sold 350,000 admissions after seven weekends on release through Cinears, earning $1,338,333 (RSD101,500,000).

Set in the late 1920's Belgrade, Montevideo tells the story of the road to success of the Yugoslav National Football Team at the first World Cup held in Uruguay in 1930, where the team consisted solely of players from one Belgrade club. The film describes the period in detail, with high production values and a young, relatively unknown main cast, plus popular older Serbian actors in supporting roles.

Starting off on 15 prints, with the distributor adding four digital prints after the sixth weekend, the film currently stands as the 11th highest local grossing film in the territory. Serbia had eight domestic films with over 500,000 admissions in the period between 1996 and 2005, when theatrical business was blooming.

Subsequent degradation of cinema network left the market in ruins and only recently the expand of multiplexes has started to slowly revive it.

Released in the same period as Avatar a year before, on 15 prints compared to James Cameron's hit's 14, Montevideo sold 15,748 admissions for the opening weekend, against Avatar's 11,517. After the first week, in December 2009 Avatar had sold 28,129 ticketsc, compared with Montevideo which sold 41,797 tickets in its first week in December 2010. In September 2010, Avatar finished its 37-week run in Serbia with 311,627 admissions.

www.screendaily.com/festivals/