ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Meni je prilično dobra.

Pa dobra ti je kad ne moraš da se ženiš sa njom.

Baš sam malopre rekao Sunčici: nikad kravata, nikad stalan poso, nikad žena.

Proteklih dana sam pogledao par filmova ali nisam stigao da o njima izvestim.

Prvo sam pogledao film KONTAKT Sergeja Stanojkokog u bioskopu, no iako sam ga pogledao u bioskopu, mogao bih da kažem da je courtesy of otaku. Naime, ne znam da li ste posetili ovaj link
http://www.popboks.com/film/kontaktss.shtml

ali to je otaku žešće jevanđelizovala ovaj film.

Ja ne mogu da kažem da se do kraja slažem sa ovako afirmativnom ocenom, ali takođe mogu da kažem da sam u ovom filmu iz regiona u kome su scenarista i glavni glumac odavde, video neke stvari koje odavno nisam video u srpskom filmu.

Ono što sam video to je da sam sat i po vremena gledao neke ljude za koje sam mislio da su neki likovi, a ne, kao što mi se dešava sa našim filmom da zurim u glumce koji me ni na sekund ne ubede da gledam likove.

I to je zaista veliki domet koji zvuči smešno kada se uporedi sa onim što inače očekujemo od filma, zar ne? Praktično prebacivanje rampe podrazumevamo kod svakog filma. Međutim to se u srpskom filmu odavno nije desilo a KONTAKT ima taj fundamentalni kvalitet.

Same reference na SKORO SASVIM OBIČNU PRIČU i STVAR SRCA koje iznosi otaku su tačne, s tim što se KONTAKT evidentno nastavlja i na tradiciju crnog talasa u kojoj je Mihić zauzimao izuzetno značajno mesto kao scenarista, kako u saradnji sa Ljubišom Kozomarom, tako i sam.

Međutim, srpski film je na tom putu negde zalutao i vrlo je zanimljivo da su tu autori-debitanti (iako je Mika Aleksić mator) zapravo raskinuli taj neki glumački kontinuitet. Zar nisu upravo naslovi poput KLOPKE, HADERSFILDA, SKORO SASVIM OBIČNE PRIČE i sl. bili među prvima istinski lišeni toga da gledamo likove (ovde namerno napadam filmove koji se smatraju glumački uspelim, ne govorim o smeću poput USLOVNE SLOBODE)?

Još je užasnija emocija kada neko oseti nostalgiju za zadovoljstvima koja ti je pružala već arhaična SFRJ kinematografije, što je samo po sebi grešna pomisao, u ravni incesta. Međutim, šta mogu, priznajem, tako je.

* * / * * * *

Quote from: "Meho Krljic"Baš sam malopre rekao Sunčici: nikad kravata, nikad stalan poso, nikad žena.

Two men in an airport bump into each other.
The first man says 'I can't find my wife'
The second replies 'I can't find mine either,
what does yours look like?'
"Well", the first man replies, she's 5ft10,
blonde, big boobs, wearing a mini skirt
and high heels. What does yours look like?'
"Fuck her", says the second man,
"Let's look for yours".

Zatim sam pogledao korejski film TUBE Woon Hak-Baeka, koji je izašao na Prooptikijevom low-cost DVDu na trafici.

Film mi se dopao, iako je vrlo derivativan i predug.

Reč je o klasičnom korejskom akcijašu koji je očigledan rip-off američkog filma, u konkretnom slučaju to su HEAT, DIE HARD, SPEED, THE ROCK i UNDER SIEGE 2. I ta deriuvativnost jeste zaista jedan od osnovnih problema filma. Naime, film se kreće unutar krajnje predvidljivih rešenja, koja na mikroplanu čak i nisu već viđena ali na makroplanu svakako jesu.

Ono što je paradoks i što filmu daje jednu naročitu notu jeste činjenica da je film briljatno realizovan, apsolutno na nivou američkih izvornika koje ripuje i moglo bi se reći da je sposobnost ove ekipe da falsifikuje američki film zastrašujuća. U tom smislu se postavlja pitanje zašto drugi južnokorejski filmovi nemaju tu neverovatnu uglačanost koja je apsolutno na nivou vrhunskog američkog filma?

Da li su oni savršeni falsifikatori ali svoj materijal ne umeju da urade tako dobro ili pak samo reditelji ovakvih indigo rip-offova dobijaju adekvatan budžet i saradnike.

Međutim, ovlašnim pogldom na saradbnike koji su radili film videćemo da ova ekipa (recimo DP) radi neki najrazličitiji asortiman korejskih filmova.

Film se otvara apsolutno savršenim falsifikatom završnog shootouta iz HEATa sa sve identičnim naoružanjem, pokretima kamere, rezovima, ritomom, čak i istim količinama čaura i srče.

Od tog momenta film ne popušta i Han-Baeku se mora odati priznanje da sam film u stilskom smislu drži u žstokoj stilskoj napetosti. Iako kritike kažu da je film non-stop akcija, nije baš tako. Ima dosta emotivnih pasaža, koji su naravno konfekcijski, uzevši u obzir celu rip-off narav filma, međutim, film u stilskom smislu apsolutno nema nijedan nepormišljen kadar koji se ne nadovezuje na prthodni na svim nivoima. Moglo bi se to čak uzeti i protiv filma pošto se čini da je sve akcentovano i da je sve prikazano kao važno, a ovo nije film u kome sve može da bude podjednako važno, međutim takav fokus u egzekuciji odavno nisam video ni u američkom filmu.

U svakom slučaju, iako je TUBE sigurno skup visokobudžetni korejski film, on je po mentalittu B-film i mogu reći samo da je srećna kinematografija koja ima ovakve B-filmove.

TUBE je u svakom pogldu korak napred za SHIRI koji je zanimljiv na svoj način, i iznenađuje tehničkom veštinom, ali nije ovako savršen falsifikat.

Mislim da je ovaj film svakako apsolutna preporuka za milana i Death Wisha.

* * * / * * * *

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/07/hot-transfuzz.html

Pogledao sam EL LOBO Miguela Courtoisa.

Reč je o filmu u tradiciji francuskog političkog filma koji se bavi sukobima baskijske oslobodilačke vojske ETA i agenata španske policije i tajne službe i naslovnom undercover agentu, Baskijcu, koji je zbog mešavine razočaranja u baskijske borce i potrebe za novcem postao doušnik.

Film je vrlo zanimljiv, pošto prikazuje mehanizme jednog sukoba koji nije često prikazivan na filmu. Međutim, isto tako Courtois ima i neke velike zbunjenosti na planu odnosa stilizacije i realističkog pristupa, motivacije likova i generalnog žanrovskog opredeljenja filma.

Baš zato EL LOBO definitivno nije MUNICH, ali jeste zanimljiv za ljubitelje političkog trilera, i deluje vrlo podsticajno. Courtrois je potom uradio i film GAL koji se bavi španskim prljavim ratom protiv ETAe za vreme vlade Felipea Gonzalesa.

* * 1/2 / * * * *

Sutra putujem u Pulu na letovanje, tako da ćemo se manje viđati na Forumu, to ne znači da smete da se opustite.

Lepo se provedi!

Ja idem relativno blizu Pule (Krk) ali tek u oktobru.

Cripple je stigao u Pulu. Za sada je sve u redu, za sada je sve u redu...

Quote from: "crippled_avenger"Cripple je stigao u Pulu. Za sada je sve u redu, za sada je sve u redu...

rekao bih ti 'break a leg' kad bih znao da me nećeš shvatiti bukvalno!

Quote from: "crippled_avenger"Cripple je stigao u Pulu. Za sada je sve u redu, za sada je sve u redu...

Važno je prizemljenje, nespa?

Quote from: "crippled_avenger"Cripple je stigao u Pulu. Za sada je sve u redu, za sada je sve u redu...

Nek si ti nama ziv i zdrav.  

Malo me čudi Kriplova smelost da ode u Pulu posle svih zločina koje je počinio u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji.

Pre nego što te ujke oderu, predlažem da vikneš  

Ujaci vole da se igraju sa plenom.

To sam provalio.

Hoće da se igraju sa nama.

Sva sreća da su domaćini bili dovoljno glupi da nam daju apartman sa šporetom na plin. Zahvaljujući tome smo otac i ja uspeli da napravimo male paklene mašine koje nosimo oko pojasa (bilo je malo zaguljeno naći tako široke opasače pošto smo otac i ja gojazni ali sva sreća u okolini ima Mercator)...

Sad je to igra nerava između vas i ustaških hordi koljača. Lovac i lovina sve vreme zamenjuju uloge!!! Baš onakvo letovanje kakvo ja volim!!!

Dragi prijatelji, ja sam danas ušao u more sa mobilnim telefonom u džepu. Uspeo sam da spasem SIM karticu, a memorijska je još uvek neizvesna no nada mi je veća od strepnje. Plašim se da je uopšte probam u nekom ujačkom uređaju pošto se plašim da bi oni mogli skinuti najškakljivije poruke, pokušaje hot SMSa, i kontakte srpske filmske i obaveštajne elite. No, čak i da mi radi memorijska, trenutno nemam aparat u koji bih je mogao udenuti. U to ime, bilo bi dobro da mi SMSom pošaljete svoje brojeve da vas ponovo lociram.

Je si li prethodno smanjio jačinu zvona?
Zvuk se u vodi brže prostire, pa bi bilo šteta da hrvatske ribe ogluve...
I nipošto ne uključuj vibraciju...

QuoteDragi prijatelji, ja sam danas ušao u more sa mobilnim telefonom u džepu

Zašto si to radio kad to može da ošteti telefon?

Zašto si uopšte ulazio u more? Pokretljivost ti je tu smanjena i pretvaraš se u laku metu za neprijateljske snajpere.

Quote from: "Meho Krljic"Zašto si uopšte ulazio u more?

Pokusao je da sakrije iznenadnu erekciju.

Quote from: "Plissken"Pokusao je da sakrije iznenadnu erekciju.

ima on stomacic za to!    

Iju! Kakav šlagvort za anegdotu!
Enivej, maj best frend se omužio pre nekih tri meseca i izabranik njegovog srca – (masivan čovek, po svim zapreminskim merilima) – se ovih dana bacio na dijetu. I to opaku, baš, vegetarijansku + low GI... gadna stvar.
Na moje e-mejl pitanje dal' će to da defit d prps, sad kad su prstenćići razmenjeni i sve to, on mi odvrati – ma nije u pitanju estetika nego, eto, oće on, jadan, da najzad vidi sopstvenu kitu, makar kad je erektivna, kad već...

Hu!

Neprimereno, ovo... stvarno... mislim... plus - ne rade mi emotikoni pa se sortiraju tek na dno poruke, tako da...





           

Grešite, tokom ovog letovanja sam pretvorio svoje telo u ultimativnu borbenu mašinu.

Da parafraziram Klauzevica, "Letovanje u Hrvatskoj je produžetak Domovinskog rata drugim sredstvima."

Vratija se Cripple.

Uspeli su da nas razmene za jednu hrvatsku porodicu otetu na koncertu Red Hot Chilli Peppersa. na granici nas je dočekao Ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić i snimili su nas za sve informativne emisije.

I to je sve? Šu, pričaj kako je bilo!

Dobrodošao u srpsku verziju pakla.

Uzalud sam verovao, da si otišao zauvek.    

Pogledao sam KNOCKED UP i mogu reći da je Judd Apatow snimio jednu od komedija-graničnika kako za svoju generaciju tako i za temu neočekivane trudnoće na filmu.

Judd Apatow je trenutno najaktivniji američki producent komedija koji je oko sebe okupio čitav klan saradnika sa kojima radi kao scenarista, reditelj i pokrovitelj. Specifičnost njegovog metoda je u tome da je predvodnik velikog povratka improvizacije u komediju pa zato i ne čudi što su njegovi saradnici među glumcima često ostvareni i kao scenaristi.

Već decenijama redirelji holivudskih komedija anticipiraju krizu filmske komedija zbog snažnog razvoja stand up komedije i sitkoma koji se snima pred publikom i koji su zbog neposrednog kontakta sa gledalištem i svesti šta je smešno a šta ne postali znatno dinamičniji i uspešniji od klasične igrane komedije.

Apatow je pokušao da te tendencije pomiri. I ranije su glumci bili regrutovani za filmove posle uspešnih stand up karijera, i radili su kao ko-scenaristi filmova, međutim Apaptow je uneo novu slobodu u sam rad na setu.

Uostalom YouTube je pun outtake improvizacija iz njegovih projekata.

KNOCKED UP je pored ovakvog postupka koji se u ovom konretnom slučaju pokazao kao uspešan, uspeo da se osloni na jednu prepoznatljiv vanvremensku emociju i čiutav kompleks razmišljanja i strahova koji su karakteristični za savremenu libidilno-prokreativnu ekonomiju, i time je stvorio jednu višeslojnu priču koja ima jako dalek domet.

KNOCKED UP zato može da se sagledava istovremeno kao film o odrastanju, ljubavna priča, film o prijateljstvu, gross out komedija, studija stanja savremenog američkog društvenog tkiva, i upravo u toj višelojnosti leži njegov glavni kvalitet koji ga čini važnim filmom čija će relevantnost biti trjna.

kada je reč o fiksu za fanove bioskopse zabave, tu uopšte nema greške, KNOCKED UP je jedna od onih retkih komedija koje ne popuštaju u svom intenzitetu, komika prositiče iz likova i traje kad god su oni na ekranu.

Posle RINGERa u KNOCKED UP, Katherine Heigl već pšostaje ikona kvalitetnog gross outa.

U svakom slučaju, KNOCKED UP se nameće kao je jedan od najvažnijih filmova godine, i preporučujem ga bez ikakve griže savesti.

* * * * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Vratija se Cripple.

A jesi kupija kola?
Jesan.
A koja.
Nisan.
Pa jesi kupija kola?
Pa jesan!
Pa koja?
Pa Nisan!!

Hahahahaha!!!
(ne znam za domovinu ali ...izgleda da bar otadžbini sleduje što je zaslužila... )

Pogledao sam AGIJA I EMU i vreme je za polemiku sa Ghoulčinom.

Pre svega, don't believe the hype!

AGI I EMA je raritetan i zanimljiv film, ali ne bih rekao da je nešto čemu bih se opet rado podvrgao, a strancima bih ga pokazivao samo kao blef pošto zbog svoje sveukupne fakture ume da bude critic proof.

Ghoul je uporedio Stefana Lazarevića sa mnom u TITO I JA. Iako nemam sujetu prema vezanu za tu ulogu, ona je uostalom više zasluga Gorana Markovića nego mene, Zoran i Agi su potpuno neuporedivi. Naime, Zoran je punokrvni dramski lik. Zoran je psihološki utemeljen lik koji ima niz dramskih scena i sparinguje sa ozbiljnim likovima.

Mali Stefan pak je vizuelno slatko dete koje nema naročitu ekspresivnost pred kamerama. Njegove emocij esu dominantno iskazane kroz voiceovcere, ponovo znatno slabije od voiceovera u TITO I JA.

TITO I JA i Zoran, dakle, po svojoj ozbiljnosti daleko nadmašuju ovaj blef i zaista sam zapanjen da Ghoulu ovakvo poređenje uopšte padne na pamet.

AGI I EMA je najpre dosadan film koji nije za decu, ali nije ni za odrasle. Naime, roman je više bio namenjen deci no odraslima, ali pošto nema jasnu fabulu pretvorio se u film za odrasle.

Čak ni neizbežna igra reči sa ault movie mu ne izmiče pošto se čitanje iz vizure seksualnosti samo nameće.AGI I EMA svakako u ovim iskvarenim danima nose određenu vrstu seksulane energije. Naime, svođenje filma na isključivu poentu kako ljudi u punoj snazi isključuju decu i stare pa se oni prepoznaju i ujedinjuju, što bi nominalno mogla biti društveno prihvatljiva poruka filma, oet u sebi nosi znakovitost susreta predpubertetskog dećaka i postklimakterične starice.

Svaka nevinost u čitanju AGIJA I EME je nestaa kada se projekat odrodio od dece.

Ghoul je pominjao kako film deluje kao strani i to je donekle istina. AGI I EMA liči na neki vešto urađen skandinavski film. Predrag Bambić je još jednom pokazao kako zaista sjajno vlada zanatom i kako je šteta što ne radi više van Miletovih produkcija.

Aljkavost u pristupu scenariju i bleferska pretencioznost dovode do toga da AGI I EMA bude kao neka sterilisana, impotentna varijantna Gilliamovog TIDELANDa kojoj je značaj veštački pridat usled jednoličnosti i niskog nivoa ostatka produkcije.

Inače, ja volim TIDELAND a to da za AGIJA I EMU ipak nisam imao dovoljno strpljenja ipak dosta govori o tome šta vas čeka na ovom filmu koji je nemoguće ceniti ali ga na nekom nivou morate poštovati.

* * / * * * *

Kada ilegalci iz "Mlade Bosne" u filmu BELLE EPOQUE kažu da ne treba ubiti cara, pošto je na samrti, da treba udariti na vitalniji organ, upitao sam Žiku Kišobranca, "Aha, znači neće ubiti Franz Ferdinanda već Arctic Monkeyse?"

BELLE EPOQUE je bezmalo dvoipočasovni vlažni san srpskog reditelja - pretenciozna istorijska rekonstrukcija sa solidnom dozom filmofilskih posveta, erotike i raznih mračnih urota.

I što je najvažnije, Nikola Stojanović je radio u uslovima u kojima je mogao biti i zadovoljan egzekucijom i uslovima koji su mu obezbeđeni, tako da će za dogledno vreme BELLE EPOQUE i ostati san srpskih reditelja.

E sad, snovi srpskih reditelja lako umeju da se pretvore u gledaočev košmar. BELLE EPOQUE nije baš takav ali svakako jeste dekadentan film o dekadentnom dobu snimljen u dekadentno vreme.

BELLE EPOQUE je krajnje eklektičan film na tragu ekstravaganci Lordana Zafranovića. U neku ruku je sličan OKUPACIJI U 26 SLIKA po atmosferi, s tim što pokriva duži istorijski period, ima plošnije karaktere i iste uticaje koje ima Zafranović koristi na, za nijansu, drugačiji način.

Naime, BELLE EPOQUE je slično OKUPACIJI U 26 SLIKA baziran na Viscontiju, međutim, tu aproprijaciju Stojanović radi sterilnije od Lordana, pošto je Nikola više intelektualac a Lordan je više instinktivac.

I upravo u tom nedostatku instinktivnosti, čiste čulnosti, BELLE EPOQUE ne uspeva da zaživi kao koherentna celina.

Međutim, na nivou čistih senzacija, BELLE EPOQUE ima sporadično zanimljivih trenutaka, pre svega zato što Stojanović sporadično pokušava da režira, što se uglavnom retko sreće u našem filmu danas.

na planu kultur-fetišizma film nosi hrpu zadovoljstva. Recimo, Mute igra Gavrila Principa i pritom je badly dubbed. It can't get cooler than that.

U svakom slučaju BELLE EPOQUE stoji kao podsetnik na vreme kada je Jugoslavija u kadrovskom i tehničkom smislu mogla da snimi ozbiljan film. I to ne samo spektakl već i film jednog bezmalo marginalnog reditelja, kao što je Nikola Stojanović, koji nije bio reditelj superstar u SFRJ.

Pitanje da li je film zaslužio pobedu u Novom Sadu ipak ostaje. BELLE EPOQUE nesumnjivo jeste sniman na filmskoj traci i ima priču velikog zamaha, i zato bi imao potencijal za nagradu, da ipak nije film od pre 17 godina, usled čega je ipak trebalo da bude van konkurencije.

No, pošto je pobedio kao potpuni underdog, nije štetno za srpski film što je tako snažno ošamaren kroz pobedu starog filma čime se i bukvalno pokazalo da su najbolji filmovi kinematografije koja nema budućnost, oni filmovi koji su snimljeni u dalekoj prošlosti.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam ARMIN Ognjena Sviličića, jednog od pobednika pulskog festivala. Film je prikazan u potpuno neregularnim uslovima video bima u banjskom bioskopu i sa uzasnom slikom i tonom, i povremeno je izgledalo kao film koji je pre završene post-produkcije leakovao na Internet.

Međutim, ne mogu da verujem da se taj DVD emituje tek tako, pa sam sklon da poverujem da je ovo ipak završen film.

ARMIN je potpuna papazjanija i skandalozno je loš čak i za hrvatsko-bosanske niske standarde.

Ako ostavimo po strani mučnu političku korektnost i fondacijsku poniznost po strani, ARMIN je po mnogo čemu neverovatan film sa zanatske strane, pošto ima dobro četvrtinu koja bi mogla da bude izbačena zbog čiste redundantnosti. Kada to kazem, ne mislim na neku vrstu estetske primedbe na montazu već na to da neki delovi izgledaju kao da su greškom ostali u filmu.

A i ono što izgleda da je namerno ostavljeno uspeva da ozbiljno uzdrma stavove koje sam imao o tome šta je rediteljsko zanatsko dno. Ako je SEDAM  I PO film čoveka koji ne zna ništa, onda je ARMIN film čoiveka koji ne zna da bi išta trebalo da zna.

Rudimentarno kadriranje je prepleteno sa fotografijom u najboljoj tradiciji BEOGRADSKE HRONIKE. Sve to u spoju sa pseudo-kontemplativnom licemerno-kritičkom pričom o ocu koji pimpuje sina na audiciji za nemački film, dostize diletantizam nekog Third World Cinema rada što ipak nisam očekivao da ću videti pod skutima ex-sfrjugoslovenskog filma.

Jel' to gore od GO WEST? Ako jeste, moram odmah da ga ovjerim  

Quote from: "crippled_avenger"Pogledao sam AGIJA I EMU i vreme je za polemiku sa Ghoulčinom.

Pre svega, don't believe the hype!

AGI I EMA je raritetan i zanimljiv film, ali ne bih rekao da je nešto čemu bih se opet rado podvrgao, a strancima bih ga pokazivao samo kao blef pošto zbog svoje sveukupne fakture ume da bude critic proof.

Ghoul je uporedio Stefana Lazarevića sa mnom u TITO I JA. Iako nemam sujetu prema vezanu za tu ulogu, ona je uostalom više zasluga Gorana Markovića nego mene, Zoran i Agi su potpuno neuporedivi. Naime, Zoran je punokrvni dramski lik. Zoran je psihološki utemeljen lik koji ima niz dramskih scena i sparinguje sa ozbiljnim likovima.

Mali Stefan pak je vizuelno slatko dete koje nema naročitu ekspresivnost pred kamerama. Njegove emocij esu dominantno iskazane kroz voiceovcere, ponovo znatno slabije od voiceovera u TITO I JA.

TITO I JA i Zoran, dakle, po svojoj ozbiljnosti daleko nadmašuju ovaj blef i zaista sam zapanjen da Ghoulu ovakvo poređenje uopšte padne na pamet.

AGI I EMA je najpre dosadan film koji nije za decu, ali nije ni za odrasle. Naime, roman je više bio namenjen deci no odraslima, ali pošto nema jasnu fabulu pretvorio se u film za odrasle.

Čak ni neizbežna igra reči sa ault movie mu ne izmiče pošto se čitanje iz vizure seksualnosti samo nameće.AGI I EMA svakako u ovim iskvarenim danima nose određenu vrstu seksulane energije. Naime, svođenje filma na isključivu poentu kako ljudi u punoj snazi isključuju decu i stare pa se oni prepoznaju i ujedinjuju, što bi nominalno mogla biti društveno prihvatljiva poruka filma, oet u sebi nosi znakovitost susreta predpubertetskog dećaka i postklimakterične starice.

Svaka nevinost u čitanju AGIJA I EME je nestaa kada se projekat odrodio od dece.

Ghoul je pominjao kako film deluje kao strani i to je donekle istina. AGI I EMA liči na neki vešto urađen skandinavski film. Predrag Bambić je još jednom pokazao kako zaista sjajno vlada zanatom i kako je šteta što ne radi više van Miletovih produkcija.

Aljkavost u pristupu scenariju i bleferska pretencioznost dovode do toga da AGI I EMA bude kao neka sterilisana, impotentna varijantna Gilliamovog TIDELANDa kojoj je značaj veštački pridat usled jednoličnosti i niskog nivoa ostatka produkcije.

Inače, ja volim TIDELAND a to da za AGIJA I EMU ipak nisam imao dovoljno strpljenja ipak dosta govori o tome šta vas čeka na ovom filmu koji je nemoguće ceniti ali ga na nekom nivou morate poštovati.

* * / * * * *

... i Danko Ješić se  na b92 osvrnuo na domete AGI&EMA uratka...


http://www.b92.net/kultura/mojugao/?yyyy=2007&mm=08&nav_id=259263?nav_id=259263&fs=1

Quote from: "Harvester"Jel' to gore od GO WEST? Ako jeste, moram odmah da ga ovjerim  

Nije gore. Nema gore.

Pa dobro, hm, da, mislim da je Danko pogodio u metu.

Ovog puta Milutin se samozaljubljeno upleo u vlastitu priču kako je to dečji film. Trebalo je da ga proglasi za konceptualnu umetnost i tako bi se izvukao.

što se tiče polemike glede AGIJA & EME, ne vidim da se nešto bitno ne slažemo oko dometa tog filma.

rekao sam da to NIJE film za decu, već da " prosto smrdi po onoj 'kako matori Đokica zamišlja šta bi neko dete danas čitalo/gledalo'."

rekao sam da sumnjam da bi neko dete danas volelo/želelo to da gleda.

rekao sam da se 'zaplet' sastoji iz "niza proizvoljnih epizodica."

rekao sam da "ta fantazija niti je preterano maštovita niti bogata niti ne znam kako zanimljiva" i da je  tek "umereno zabavna".

rekao sam i da mi "sama srž tog bondinga: matora BABA + mali DEČAK ne pije vodu".

dimbo i danko su odlučili da akcenat stave na ono što im je smetalo. dakle, na ovo što sam i ja pomenuo kao nedostatke.

ja sam, pak, uprkos pomenutim nedostacima, odlučio da istaknem pozitivne stvari filma, tj ono što mi se u njemu dopalo i što smatram vrednim pohvale. dakle, jednom u životu sam odlučio da ejpujem Kunca i da polupraznu čašu prikažem kao poluPUNU, i sad mi se to zamera? što su me određeni kvaliteti kupili dovoljno da osetim potrebu da, na pozadini od čemernih filmova (HADER-SOS-PESAK) istaknem jedan koji je meni barem bio gledljiv, pa možda čak i ponovo-gledljiv?

što se tiče poređenja zokija i agija: mislim da i jedan i drugi igraju starmalu decu i samim tim imaju preveliki teret na svojim nejakim plećima; nijedan ne uspeva da zaživi kao ubedljivo, prepoznatljivo, živo dete koje stvarno postoji negde izvan tog platna, ali agi ima tu prednost u tome što on nije ni smešten u neku dramsku, soc-polit. 'stvarnost' (za razliku od zokija), i utoliko priznajem da je on imao lakši zadatak; ipak, agi prirodnije deluje u okruženju filmskog sveta u kome se nalazi nego što to uspeva recitator zoki u TITO I JA...

takođe, ne sviđa mi se dankovo insistiranje na nekoj 'normalnosti' i uzusima 'dečjeg filma'; ja poštujem to što je milutin hteo (i donekle uspeo) da napravi naizgled dečji film koji je zapravo za odrasle, i zameram mu samo što u tome nije išao do kraja (kao gilijam), a ne to što filmu nije podario hepiend ili naravoučenije o socijalizaciji itsl. potonje je, za mene, vulgarno i zlonamerno 'čitanje' toga šta 'dečji' film jeste i treba da bude.

Pogledao sam PEŠČANIK Sabolča Tolnaija. Da je film kao forma mozda pre stotinak godina pošao nekim drugim putem u svojoj evoluciji, onda bi PEŠČANIK u tom nekom drugačijem svetu bio bolji film. Međutim, film nije pošao tim putem i samim tim, sem izvesnog poštovanja, teško da išta dobro mogu da kazem o ovom ostvarenju.

Na mikroplnu se moze govoriti o solidnom Tolnaijevom rediteljskom rukopisu, pa čak se i u globalu moze reći da on pristojno mehanički vodi ovaj film.

Međutim, na planu dramaturgije ili bilo kog drugog pokušaja da se to što gledamo sklopi u celinu, Tolnai potpuno promašuje. On se ni ne trudi da gledaocu išta bude jasno ili da na bilo koji način učestvuje u toj priči. Jako dobri poznavaoci Kišove proze (ja ne spadam među njih ali Kiša sam prilično podorobno čitao) kazu da su uspeli da prepoznaju izvesne detalje u filmu ili da ih povezu, ali što se mene tiče, film baš zato izneverava Kiša, pošto je njegovu prozu upravo moguće čitati bez naročitog predznanja.

Iako ta besprizorna hermetičnost u svojoj drskosti, pa čak da kazem i ekskluzivnosti svakako zasluzuje poštovanje, PEŠČANIK spada u onu vrstu filmova prema kojima ne mogu da imam razumevanje, a to su filmovi koji se razumeju tek iz petog gledanja i nisu jasni ukoliko detaljno ne oznaješ neku drugu oblast. Ja volim da gledam filmove po više puta, ali verujem isključivo u snimanje flmova koji su dobri i jasni na prvo gledanje, a svako sledeće treba da sluzi za utvrđivanje gradiva.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam TRANSFORMERS Michael Baya.

Moram priznati da sam u filmu izuzetno uživao, iako sam prepoznao niz problema koji mu kvalitet čine diskutabilnim ali koji mu daju poseban identitet.

Naime, ubeđen sam da je priča mogla biti zategnutija, i da je film mogao biti koherentniji. Ja sam duboko uveren da je TRANSFORMERS, iako u suštini baziran na konceptu koji se čini težak za filmovanje, zapravo imao vrlo jasne potencijalne uzore u uspešnim filmovima. Naime, zar TRANSFORMERS nije radikalizovana varijanta TERMINATORa i ROBOCOPa u kome se ljudi suočavaju dobrim i zlim i prilično neuništivim shape-shifting robotima? Sa elementima PREDATORa i ALIENSa u tom smislu da se vlada bori sa nepoznatim neprijateljem koga jako teško može da savlada a plus je taj neprijatelj privlači i kao pot6encijalno oružje?

Ja bih lično na sve to dodao i jedan postmodeni element, preuzet iz savremenog stripa, a to je da bih konstruisao realistični univerzum u kome junaci znaju za crtanu seriju TRANSFORMERS i igračke, za koje se ispostavi da su mitologija koju su sami roboti plasirali na tržište kako bi pripremnili Zemljane za svoje prisustvo. Time bi se dodala još jedna filna linija paranoje, plus što bi izbegli sve scene u kojima se objašnjava zaplet pošto bi imai junake koji odmah imaju izgrađen odnos prema robotima.

No, that's just me.

U svakom slučaju, ova direkcija koju sam ja opisao, ima snažne korene u hororu, i svi filmovi koje sam naveo su na tankoj granici između akcije i horora, i sve su ih režirali reditelji koji imaju iskustva u hororu.

Ma koliko bi film bio tako bolji, teško da bi bio ovako rejtovan i što je najvažnije, verovatno bi bio preintenzivan za najmasovniju mainstream populaciju kojoj se Bay obraća.

I zato je Bay odlučio da se okrene jednoj drugoj tradiciji. Umesto da se okrene američkim klasicima, Bay se okreće Indiji i snima dvoipočasovni demolition derby koji u sebi objedinjuje akciju sa robotima, komični paranoidni triler, film o odrastanju i spektakl o spasavenju cele planete.

Kada sam izašao sa filma, moram priznati da su mi kroz glavu prolazile scene, i da nisam do kraja imao osećaj da sam sve gledao istog dana. Bay je pružio jednu vrstu totalnog overloada, kada sam pomislio da u filmu ima scena u školi, osetio sam kao da sam je gledao prekjuče a ne iste večeri, i sve vreme posle filma sam imao fleševe na film, što znači da TRANSFORMERSi jesu priličan overload, što akademski gledano nije dobro ali meni je izuzetno prijalo.

Vrlo slično indijskom filmu, dakle, Bay ne snima koherntan film sam za sebe već dva i po sata raznovrsne bioskopske zabave savršeno tempirane za snažan kolektivni ugođaj, koji je sinoć nažalost u Tuckwoodu uglagvnom izostao, pošto je sala bila praznjikava a sva pubhlika su bili zgrčeni nerdovi koji su očigledno bili u strahu šta je Bay uradio sa njihovim najdražim propertyjem.

U ta dva i po sata zabave,ima i stvari koje ne funkcionišu, naravno, ali njih zaista nije previše što se mene tiče. Ako bih nešto morao da izdvojim, to je svakako katarska epizoda i cela priča sa vojnicima koja mi je bila manje zanimljiv deo filma.

TRANSFORMERS je pre svega odlino realizovan. Bay nas vrlo hrabro ubacuje u sred mayhema. Ne mogu baš da kažem da mi je uvek bilo jasno gografski šta se zbiva, ali mi to nije smetalo pošto film prdstavlja jednu posebnu vrstu auralnog udara i silovanja publike u najboljoj tradiciji Dona Simpsona.

Bayov jasan aurtorski konceopt vidimo u džeziranoj završnici u kojoj on apsolutno odstupa od bilo kakvog mainsrema tajminga i pravi potpuno ludački akcioni klimaks sa produženim trajanjem, neverovatnim tempom i tu se vidi kako Bay odstupa od svih zakonitosti mainstrma i istražuje svoju ličnu fascinaciju spektaklom, i time film stičće prerogativ par exellence autorskog dela kao pšto je i BAD BOYS II.

Uz BAD BOYS II i ARMAGEDDON, TRANSFORMERS je najbolji Bayov film i odličan reprezent svega onoga po čemu se Bay izdvojio od hackera među koje ga često ubrajaju.

* * * / * * * *

"Reči i slike" o projektu Creative Commons
http://www.studio-b.co.yu/radio/vestkultura.php?Id=90  
http://dictionary.reference.com/browse/Commons


Jednom godišnje , oko 300 ljudi iz preko 50 zemalja okuplja se u odabranom gradu u svetu, da bi vodili diskusije, usaglašavala stavove, iznosili nove činjenice i razvijali strategije slobodnog znanja preko Interneta za sve.



Lideri Creative Commons, besplatnog software-a , otvorene platforma za obrazovanje i slobodnog pristupa znanju, sastali su se i ove godine, u okviru trećeg globalnog samita pokreta za slobodnu kulturu iCommons Summit (skraćeno iSummit) u nastojanju da omoguće dalji opstanak i procvat slobodne kulture i decentralizovane inovativnosti koje su karakterisale rano doba Interneta.

iCommons samit održan je ove godine u Dubrovniku, a na konferencijskim panelima, radionicama i sastancima učestvovali su -



istaknuti borci za digitalne slobode,
slobodni softver,
slobodnu kulturu i otvoreni pristup znanju -



između ostalih: Jimmy Wales (pokretač Wikipedije), Lawrence Lessig (pokretač Creative Commonsa), Joi Ito (član upravnog odbora Creative Commonsa i Mozilla Fondacije), Cory Doctorow (autor najčitanijeg svjetskog bloga BoingBoing.net), Cory Ondrejka (voditelj tehnološkog razvoja Second Lifea), Yochai Benkler, Lawrence Liang, Benjamin Mako Hill (Debian i One Laptop per Child)...

U emisiji Reči i slike, Vladan Jeremić, osnivač i član Biroa za kulturu i komunikaciju iz Beograda, predstavio je neke od najznačajnijih zaključaka i perspektiva sa ovog skupa,na kome je prisusutvovao kao član nezavisne platforme slobodnakultura.org iz Beograda.



,,Ono što nudi Creative Commons je da se legalno, na pravni način,
dalje distribuiraju radovi za koje vi želite da nekome omogućite da ih koristi,
jer je razvoj digitalnih medija doprineo promeni u statusu i poimanju autorskih prava.



Licenca "javno dobro"(public domain) koja za sada postoji,
ne mora da bude prihvatljiva za one autore
koji ne žele da se njihovi radovi bez ikakvih ograničenja reprodukuju,
stoga su ,,Creative Commons" ili licenca ,,zajedničkog dobra" pravo rešenje,
koje pruža autorima veći broj mogućnosti.



Unutar devet vrsta opcija, korisniku CC je pružena mogućnost da izabere da li želi da dozvoli da se njegovo delo reprodukuje u celini ili ne, da li je dozvoljeno koristiti delo za miksovanje, da li je dozvoljena reprodukcija u komercijalne svrhe ili ne, i tako dalje...



To znači da je ovo pravi oblik zaštite, ukoliko vi, kao autor napravite zvuk, sliku, film i slično,
i želite da to i neko drugi koristi, ali da pritom, ne zloupotrebljava vaš materijal.
Naravno, osnovni uslov Creative Commons je da izvor materijala koji se koristi, bude naveden.



Čitava ideja potekla je iz muzičke industrije,
u kojoj tek Creative Commons, posle dužeg perioda potpune konfuzije,
unose malo reda i pravne sisitematizacije, po pitanju autorskih prava,
te - "preuzimanje dvadeset sekundi nečijeg muzičkog dela radi miksovanja,
uz navodjenje izvora prestaje da bude prekršaj."



Govoreći o iCommons konferenciji, Vladan Jeremić je istakao da su, u futurističkom ambijentu,
uz Internet prenos uživo i veliki broj prezentacija, razmatrana mnoga pitanja -
osim pravnih okvira autorskih prava,
učesnici skupa razmatrali su pitanja iz oblasti obrazovanja,
socijalne i ekonomske sfere,
kao i aktivizma i aktuelne probleme širenja slobodne kulture.

On je naveo i brojne primere umetničke produkcije u svetu,
koja se uspešno snalazi u okvirima Creative Commons licence -
impresivnu filmsku industriju Nigerije gde se trenutno proizvodi 7.500 filmova godišnje,
zatim muzičku scenu u Brazilu, na kojoj muzičari žive isključivo od koncertnih nastupa,
a podržavaju Creative Commons -



"Često se pitam kako bise tačno mogao prevesti ovaj izraz.
Verovatno je najtačniji prevod ,,Opšte (zajedničko) dobro" - kaže Jeremić



"Ono što bih posebno izdvojio, vezano za ovu konferenciju, jeste da smo imali priliku da sagledamo i mogućnosti sasvim novih biznis modela, u kojima sami autori zaradjuju daleko više od posrednika i producenata.



Poznato je da su i Beastie Boys, nedavno objavili album pod ovom licencom
što je prilično uzdrmalo neke poslovne krugove."

Na pitanje da li postoji kritika ove vrste prakse, Vladan Jermić kaže da postoji blaga kritika koja je Creative Commons licenci upućena sa radikalnijeg krila istog pokreta - takozvane Piratske partije, koja je nastala u Švedskoj, a koja se zalaže za potpuno ukidanje autorskih prava, sa tezom da u digitalnoj epohi ova prava više nemaju smisla.



"U naše vreme, navode članovi ove partije, koja već ima 11 jurisdikcija u državama Evrope, sve je moguće kopirati, osim recimo, skulptura koje se nalaze u realnom prostoru."



"Ova mlada partija je veoma aktivna - ističe Jermić - te su neke ankete pokazale da bi 30%mladih stanovnika Švedske glasalo za nju i predložilo njen ulazak u evropski parlament."

U konferencijskom programu, bilo je govora i o novom jeftinom modelu laptopa čija proizvodnja košta samo 100 dolara, i kome nije potreban električni priključak za rad, kao i problematizaciji rada postojećih udruženja u svetu koja naplaćuju autorska prava u ime autora, tzv.collecting societies, a koje naročito kritikuje Lawrence Lessig (pokretač Creative Commonsa).

Uspeo sam da se dokopam četrdesetominutnog filma DEAD RIGHT koji je Edgar Wright snimio kada je imao osamnaest godina.

Za razliku od većine adolescentsko-amaterskih filmova koje su potpisali poznati reditelji, ovaj film istovremeno sadrži sve osnovne stilske preokupacije njegovog kasnijeg profesionalnog rada i pokazuje jednu neverovatnu zrelost.

Ovaj film je prosto neverovatan zbog činjenica da je sa ovakvom sigurnošću i zrelošću, invencijom na planu kadriranja i montaže, pa čak i scenarija, Edgar raspolagao u osamnaest godina.

Sada kad su amaterski filmovi počeli da se ozbiljno distribuiraju kroz Beokonov festival fantastike i Internet, mislim da je baš za tu skupinu autora bitno da pogledaju ovaj film pošto on pokazuje izvanredne domete amaterskog no budget filma, koje oni još uvek, ipak, nisu dostigli.

Isto važi i za ekipe poput onih koje su radile ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA i koje pretenduju da sa poluprofesionalnim filmovima izlaze i na tržište.

Pogledao sam NE LE DIS A PERSONNE Guillaume Caneta, courtesy of Ginger.

Nema ništa radosnije nego Srbinu prikazati francuski film koji ima tempo i strukturu američkog. Prvo, to je prilika da se napaćeni sunarodnik malo odmori od dosadnog i eurocentričnog francuskog filma koji inače gleda misleći da će se uz njegovu pomoć kulturno uzdići i prkositi Americi. Drugo, zato što tom prilikom Srbin pomisli kako je eto Evropa na pragu da pobedi američku hegemoniju na planu repertoarskog filma i da će jednog dana Evropa dostići holivudski standard.

Otud totalna egzaltacija Canetovim trilerom i ja sa emocijama koje su je izazvale apsolutno saosećam, braćo napaćena. I ja isto priželjkujem uzdizanje evropkog repertoarskog filmas pošto je to dobro i za Evropu i za Holivud.

Samim tim, svaki evropski film koji opomaže estetskom i komercijalnom preporodu repertoarskog filma podržavam. Takođe, podržavam i rad Bessonove kompanije EuropaCorp koja najviše radi na tome.

Čini mi se da sam u Gingerovom nešto ranijem postu našao primedbu na polovičnost EuropaCorpovih projekata, i kako je baš canetov film prevazilazi. Međutim, meni se čini da je baš njegov film tipična Europa Corp aproprijacija. Naime, dok Gingeru smetaju Europa Corpove kopije američkih i azijskih akcijaša, ja s druge strane nisam presrećan kako se u Canetovom filmu vrši Europa Corpova aproprijacija francuskog depalmijanskog remek-dela L'APPARTEMENT.

Iako će sada ispasti kako sam ja branilac fragilnog, eteričnog, nežnog evropskog filma, kod caneta se u stvari desilo obrnut proces onom koji inače primenjue Europa Corp. Dakle, dok oni s jedne strane još pojednostavljuju fiormule holivudskih filmova i prilagođavaju nekim svojim specijalnostima i dostignućima (parkour i sl.), u ovom filmu s druge strane uzimaju koncept evropskog, francuskog trilera, chabrolovskog ili corneauovskog tipa i približavaju ga američkom filmu kroz egzekuciju.

Naime, mnogi francuski krimići su i ranije bili bazirani na američkoj literaturi, ali su uglavnom bili realizovani na tipični evropski način. Međutim, Canetov film pokušava da dostigne američku egzekuciju, sa kadriranjem koje kao da je preuzeto iz najmodernijih američkih filmova i radnjama koje svojom eksplicitnošću, pa hajde da kažem i nerafiniranošću vuku u pravcu krajnje standardizovanog trilera poput FUGIRTIVE i sl.

Uz sve to, film ima seriju priličnih scenarističkih grešaka koje ni glumci ni Canet koji je očigledno sasvim raspoložen za vizulenu ekspresivnost ne mogu da poprave. I tu dolazimo do onoga gde Canet banalizuje L'APPARTMENT. Naime, on brutalno kombinuje lirsku priču o opsesiji i večitoj ljubavi sa vrlo konkretnom i vrlo sleazy pričom o korumpiranom lokalnom moćniku na tragu CHINATOWNa i te dve tendencije ne uspeva dobro da spoji, usled čega na smenu i imamo lirske rediteljske pasaže sa neočekivano visceralnim obračunima. Konačno, ceo spoken word rasplet razotkriva koliko se zapravo malo stvari otkrilo kroz radnju i koliko je stvari ostalo nerešeno i moralo je da se objasni kroz jako mnogo žvake, prikrivene fleš-bekovima koji su tek samo malo filmičniji vid pasivnog pripovedanja.

Zbog svih ovih razloga, ova tanka Cobenova priča u većem delu filma deluje prilično prazno i ne nosi potrebnu energiju.

Međutim, ako se vratimo na početak teksta, ovo svakako jeste film koji vredi podržati samim tim zato što je reč o delu predisponiranom da bude komercijalni hit i raskine sa napornim tendencijama francuskog filma koje ga dodatno izoluju.

Upravo neki ovako pristojan film je podsetnik na kom bi nivou trebalo da budu KLOPKA ili ČETVRTI ČOVEK pošto je vo snimljivo i u Srbiji.

Međutim, za neku maksimalnu ocenu ovaj film ipak nije.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam BLADES OF GLORY, courtesy of Kunac.

Iako je reč o konciznom, preciznom star vehicleu za Will Ferrella i Jon Hedera, ipak nije reč o star-making fiklmu, pre svega zato što ovaj nije dovoljno smešan. U njemu Ferrell i Heder prevashodno isporučuju ono po čemu su poznati, u solidnoj dozi, ali to zaista nije dovoljno da bi izdiglo ovaj film iznad nivoa solidnog konfekcijskog filmmakinga.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam OUTLAW Nick Lovea, courtesy of Ginger.

Film je izuzetno zanimljiv i predstavlja još jedno parče enigmatične slagalice zvane Nick Love. Naime, Nick Love je unikatan redirtelj po tome što je kada se pojavio u osvit invazije Guy Ritchieja, Matthew Vaughna i slične ekipe imao sva obeležja njihovog talasa u filmmakingu ali je isto tako bio krajnje antiglamurozan, Za nijans8u manje flashy nego oni, mnogo više je u svoj rad izvesne socijalne tenzije i tradicije britanskog društveno angažovanog filma, dok je s druge strane donosio lakoću izlaganja i plošnost likova na nivou Zdravka Šotre.

Pa ipak, uprkos tom čudnom miksu raznih uticaja i ograničenih sposobnosti, Nick Love mi je ostao zanimljiv reditelj i uvek rado gledam njegove uprkos neizlečivim problemima.

OUTLAW se nadovezuje na sve poetičke koncepcije koje Nick Love ima, s tim što ovoga puta nudi svedenu vigilante priču o grupi Londonaca koji su svaki na svoj način iznevbereni od strane sistema i odlučuju da uzmu pravdu u svoje ruke.

Ono što je vrlo zanimljivo to je da Love u ovom filmu nudi širok raspon motiva, od naivnosti i agresivnosti mladog rasiste, preko neuklopljenosti ratnog veterana, manipulativnosti starog policajca koji ne želi više da bude sporedni šraf u sistemu do ljudi koje je sistem zaista izneverio kada je trebalo da kazni počinioce zlodela protiv njih.

I onda naravno Love to sve uradi najpovršnije moguće, međutim, taj potencijal nerazvijenog dobrog filma provejava kroz ceo OUTLAW.

Ako na to sve dodamo da Love vrlo otvoreno preuzima osvetljenje, kadriranje i montažu Tony Scotta i da mu je ovo vizuelno najintrigantniji film, onda OUTLAW zaista i može sda stoji kao jedno ozbiljno oštećeno ali osvežavajuće ostvarenje.

* * * / * * * *