ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pogledao sam I NOW PRONOUNCE YOU CHUCK AND LARRY Dennis Dugana.

Reč je o dobrom vehicleu Adama Sandlera koji u sebi spaja jednu humanu human rights temu, sa dosta simpatičnog buddy grossouta i suštinski kaprijanskim konzervativizmom.

Ono što ovaj film donekle odvaja od tipičnog Sandlerovog vehiclea jeste to što su scenario pisali Jim Taylor i Alexander Payne sa još jednim Sandlerovim veteranom, i to je filmu sigurno dodalu odeđenu sentimentalnost, a čini mi se i malo nepotrebnu minutažu.

No, ono što je zanimljivo u filmu svakako je konzervativna caprijanska priča vrlo liberalnim sredstvima, dakle kroz priču o gay braku, humorističkom prikazu gay zajednice koja ide u rasponu od komično ritualističkog do razumevanja koje stiču junaci ali ne i publika, pošto se u suštini nikada ne smeje zajedno sa homoseksualcima već su oni uglavnom do kraja filma meta ismevanja.

Tako do kraja filma dolazimo do poente reafirmacije porodičnih vrednosti, do toga da ne treba lagati, da treba u potpunosti reafirmisati heteroseksualnu zajednicu, i do toga da karikaturalni mačo muškarci na kraju mogu imati razumevanja za karikaturalne homoseksualce, ali nema nekog suštinskog pomeranja.

I to je vrlo zanimljivo.da film koji žarko želi da bude PC, propušten kroz Capru nikako ne uspeva da bude PC.

Međutim, van toga, to je zaista simpatična komedija, sa dosta besramnog, prljavog humora, simpatičnim protagonistima i sigurnom egzekucijom već veterana Dennisa Dugana koji to već jako vešto radi a povremeno napravi i remek-delo.

CHUCK AND LARRY nije remek-delo. Možda bi bio da ga je radio David Dobkin kako je prvobitno planirano, pošto Dobkin ima tu sposobnost da sve digne na neki ozbiljniji nivo.

* * * / * * * *

Pojavio se na dvd-u Sex And Death 101. Napisao ga je i rezirao jedan od nasih dramaturskih favorita iz proslosti, Daniel Waters. Nista revolucionarno i tek polu-gledljivo, ali makar veteran kao Waters radi nesto. Mnogo simpa riba i sporednjaka iz serija kao sto su The Wire, Scrubs, Lost, Entourage, Treshold, Crossing Jordan, The Guardian & The King of Queens; i uvijek pozeljni Marshall Bell. Cak se pojavljuje jedan od ubica iz Kiss Kiss Bang Bang [onaj sto ne igra u Prison Break]. Iako se Winona jedva donekle - tek na par trenutaka - pojavljuje u trecini filma, za one koji se pale na Ryderovu... ili joj prave detaljnu filmografiju... ovo je to.

Ne budi tako grub prema Danielu...

Nisam grub. Iako osrednji, Happy Campers je cak bolji od ovoga filma...

Meni je HAPPY CAMPERS bolji ali je opet s druge strane HAPPY CAMPERS remek-delo. Mada mislim da u nekom širem kontekstu, upravo zbog svog high concepta, SEX AND DEATH 101 može imati/dostići veću slavu...

Jesi gledao Hitman? Skip Woods, uprkos standardnim rupama u scenariju, umije da zadrzi paznju svojim amalgamom senzancionalistickog akcionog palpa. U pitanju je reciklaza hiljadu vec vidjenih tema od Assassins do Bourne-trilogije, scena i dijaloga ugraviranih u jedan od boljih mindless akcijasa ove godine - za razliku od toliko losih, kao npr. Shoot 'Em Up [sve ucestalije ne umijem da ukapiram takve flikove]. Svakako nije bolji od Swordfish-a od koga je kanibalizovao, da upotrijebim tu frazu Rejmonda Cendlera, flashback.

T. Olyphant je skoro savrsen za ulogu Agenta 47. Istina je da mu je Deadwood produzio holivudsku karijeru [volio bih da se slicno dogodi sa Michael Chiklisom iz "The Shield", jos jedan harizmaticni manijak...], ali nakon ovoga i Live Free or Die Hard (a donekle i u The Girl Next Door, gdje je stvarno dobar) bojim se da Olyphant ne ostane pidgeonholed i u narednih pet-sest filmova ne odigra jos pet-sest robota, i u tren oka mu karijera ne izmakne iz ruku.

Nisam ga još gledao ali uvek sa punom pažnjom gledam Skip Woodsa!

Pogledao sam rimejk SISTERSa, u režiji Douglasa Bucka, courtesy of Kunac.

Douglas Buck zvuči kao ima nekog porno reditelja, i čini se da gotovo nije primereno rimejku jednog od najsofticiranijih De Palminih filmova. Ja sam veliki fan De Palminog originala i gotovo da nisam mogao da poverujem u hype koji je bio stvoren oko Buckovog rimejka.

I sada kada sam ga pogledao, mislim da ne treba verovati u hype ali da film svakako nije loš u onim apsektima koje očekujemo da budu slabi u rimejku.

Naime, SISTERS nije neko jeftino preuzimanje De Palminog originala radi besramne eksploatacije premise. Buck je zaista pokušao da snimi ozbiljan film u kome je na svoj način reinterpretirao priču sa punom ambicijom.

Međutim, u toj svojoj interpretaciji se udaljio od De Palme, i izgubio je osnovnu vrlinu njegovog postupka a to su senzacionalna stilska rešenja, violentnost i hitchcockovski suspense, da bi ih zamenio hladnim cronenbergovskim prsitupom za koji je ova priča prvo previše tanka, a zatim ni taj postupak nije sproveo do kraja.

Ipak, SISTERS zaslužuje izvesno poštovanje zbog dometa koji je ostvario na malom budžetu, i izvesnoj dinamičnosti koju je ostvario uprkos pogrešnom postupku u odnosu na priču.

Koliko vidim, film je solidno prošao na festivalima pošto odaje utisak art house filma. Iako je reč o promašaju, nije mi žao što sam ga pogledao.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam HOT ROD Akive Schaffera, courtesy of Ginger.

Reč je o filmu koji je bio zamišljen kao vehicle za Will Ferella, i on na kraju u njemu nije igrao ali je ostao executive producer. Jasno mi je zašto Will nije igrao u ovom filmu. Naprosto, ovo bi bila jedna "sportska" komedije u više u njegovom opusu.

Međutim, ovaj film svakako nije višak za Andy Samberga, SNL zvezdu koja je sada na putu afirmacije.

Osnovni problem HOT RODa koji traje ekonomičnih 88 minuta jeste to što film nije narročito smešan a trebalo bi da bude i dosta scena je koncipirano isključivo radi smeha.

Međutim, isto kao i simpatični GRANDMA'S BOY, film ima vrlo pitku priču, efikasnu egzekuciju i što je najvažnije zanimljive i razvijene likove i samim tim se izdvaja po kvalitetu čak i od nekih nominalno smešnijih filmova.

I baš zato, HOT ROD mogu da preporučim strpljivijim ljubiteljima gross outa pošto fuilm u sebi nosi objektivne iako prilično skrivene kvalitete.

E sad, ono što je eksplicitan kvalitet svakako jeste Isla Fisher o kojoj više i ne vredi trošiti reči, naročito kada ima ovakvu kanonsku ulogu.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam ANTARCTIC JOURNALS, korejski spektakl o antarktičkoj ekspdiciji, sniman na Novom Zelandu, koji je koštao dobrih 6 miliona dolara a treba imati na umu da je u tom trenutku najskuplji film u istoriji Koreje koštao oko 9 miliona.

Kad se sve sabere i oduzme, reč je o dramski praznoj ali sporadično zanimljivoj i vizuelno bezmalo senzacionalnoj horor-drami. Nažalost, cela priča o potonuću u ludilo tokom eskpedicije ne nudi ni puno toga novog ni puno toga dobrog. Nažalost, čini mi se da ta ispraznost koja mi je ostala kao utisak nije nastala usled neke nemogućnosti da komuniciram sa korejskom kulturom.

Mislim da je ovaj film upravo potvrda one Ghoulove teze kako Koreja ima još jako puno prostora za napredak pre nego što proizvede istinski uspešan horor.

* * / * * * *

Pogledao sam HEARTBREAK KID Braće Farrelly, courtesy of Ginger.

Mnogi smatraju da se Braća vraćaju sa ovim filmom. Da je baš HEARTBREAK KID njihov pokušaj da se izvuku iz teške krize u koju su zapali još u vreme SHALLOW HAL. I na neki način, ovaj film verovatno jeste nešto najbolje što su snimili još od ME MYSELF AND IRENE. Mislim da je u ovom filmu jako dobar spoj njihove kanonske zvezde Bena Stillera i sklonosti ka ozbiljnom storytellingu što je oduvek bila njihova karakteristika, i što je u suštini i oplemenjivalo njihov grossout.

Međutim u ovom filmu, unutar strukture, Braća suštinski toliko odlaze od grossouta da svi gross momenti koji se sporadično pojave, a ima ih i dobrih, deluju potpuno deplasirano.

E sad, kad se pak proceni priča filma i zaplet kao zaplet, i kad se to postavi u kontekst vrlo izdašnog trajanja od 115 minuta, onda nažalost moram kostatovati da je priča jako tanka a da je film nepodnošljivo predug i da je HEARTBREAK KID (ponovo) ponudio nešto nedopustivo-a to je dosadan film Braće Farrelly. Očigledno se to osetilo i na blagajnama pošto je ovaj film bio priličan flop i sada već treba ozbiljno sagledati gadnu poziciju u kojoj se Braća nalaze.

* * / * * * *

Pogledao sam P2 Franck Khalfouna, courtesy of Kunac i mogu reći da sada već uspevam da nazrem obrise onoga što će mladi EuropaCorpovi hipsteri doneti Holivudu. Sve ono što se osećalo kao vrlina i kao nedostatak EuropaCorpovih žanrovskih filmova, biva preneto u Holivud u njihovim filmovima i zanimljivo je kako ni holivudske okolnosti nisu uspele da artikulišu i reše neke od njihovih osnovnih problema.

P2 je high concept film. P2 je toliko high concept film da boli. Pojavio se nešto malo posle prvog revivala high concept kamernog trilera u kome su bili naslovi poput RED EYE, COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR i sl. Međutim, generalno fluktuacija high concept projekate je velika i zapravo mnogo više ih je u developmentu nego što na kraju biva realizovano.

High concept kao takav je potpuno legitimna tradicija trilera koja vuče korene od autora kao što su Hitchcock ili Cluzot ili Castle, i ovaj pristup trileru je imao svoje zlatne dane u više navrata. Dakle, ovo nije neka savremena ili pak francuska izmišljotina, ali čini se da jednostavnost i trilerska ekspresivnost high concept filma mogu biti dobar calling card mladim i/ili stranim rediteljima.

Međutim, P2 nije baš najuspeliji high concept, i definitivno nije sam po sebi dobro ostvarenje što ne znači da ne treba da bude calling card za ovog reditelja. Naime, Khalfoun se u ovom filmu pokazao kao solidan igrač zadatka i pokazao je da naprosto ume da realizuje određene stilske žanrovske figure što naravno uvek stoji kao velika nedoumica kad su strani reditelji u pitanju. Doduše, to su pokazali i Siri i Richet pa su ipak vraćeni nazad u Francusku, verovatno obeshrabreni slabim projektima koji su im ponuđeni.

Mislim da ni Khalfoun neće imati znatno drugačiju sudbinu i pitanje je koliko će imati strpljenja da sledećih nekoliko godina radi nešto ovako isto.

P2 je kao koncept odličan ali nažalost scenario koji su napisali Aja, njegov stalni saradnik Gregory Levaseur i sam Khalfoun nije iskoristio potencijal ove priče. Koncept je vrlo jasan. Mlada poslovna žena na Božić biva zatočena u podzemnoj garaži poslovne zgrade i biva prepuštena na milost i nemilost čuvaru psihopati koji je njome opsednut.

Ovaj koncept, ma koliko generičan bio u samoj postavci odnosa manijaka i žrtve, nudio je nekoliko jako dobrih linija konflikta. Naravno primarni konflikt je manijak-žrtva, izopačenost-normalnost, zatim muškarac-žena, birokratija-radnici, gornji spratovi-podrum, klasni konflikti po nekoliko linija, tehnologija-biološki opstanak, i sve bi naravno trebalo da kulminira dosezanjem civilizacijske nulte tačke u tom prostoru.

Međutim, mi prvo nikada ne saznamo koja su svojstva glavne junakinje. Ona je očigledno vrlo zauzeta i radi do kasno. Međutim, mi ne znamo da li je to zato što je ona jako vredna i uspešna ili je to zato što je glupa i sporija od drugih, ili je to zato što je pokvarena i radi nešto kolegama iza leđa. Ne, mi samo znamo da ona ostaje do kasno i da ju je startovao kolega na poslu, koji joj se zbog izvinjava i ona nema neki naročit drušveni život i ide na porodično božićno slavlje. Međitim, mi ne vidimo nijedna razlog za te postavljene okolnosti i samim tim nemamo odnos ni prema tome ko je ona, niti želimo da joj se želje ispune niti bilo šta. Ona je kliše zauzete poslovne žene, i čak bi i to na nekom banalnom nivou bilo u redu da film ima ikakav stav prema tome.

Manijak s druge strane je jedna teatralna budala. Međutim, u stanju ove totalne ambivalencije prema glavnoj junakinji taj lik je mogao preuzeti prevagu. Taj lik je mogaobiti neko u čije se ludilo može projektovati neki sadržaj naročito jer atakuje na osobu bez svojstava. Da su autori iole branili taj lik, na bilo koji način, imajući u vidu slabost glavnog lika, manijak je mogao postati moralni centar filma. Junakinja je toliko objektifikovana i toliko bez svojstava da je manijak mgoao biti pozitivac. Ali, ne, njegovo ponašanje je toliko teatralno i toliko klišetizirano da nema nikakvog utemeljenja, i mi pokušavamo da pratimo sukob između dva nepostojeća lika pa je samim tim i sukob nepostojeći.

Kao što znate, ja svakako nisam neko ko naročito insistira na likovima, međutim, u ovakon svedenoj strukturi, likovi su ipak potrebni, naročito pošto Khalfoun insistira na character-driven scenama.

E sad tu dolazimo do još jednog krajnje bizarnog nedostatka a to je da ovde gledamo character-driven piece koji su pisala trojica ljudi koji nisu English-speakeri i nisu Amerikanci, tako da likovi naročito zbog toga deluju jako šuplje i imaju beskrajne dijaloške scene u kojima se ponavljaju replike, odnosi stagniraju, nema nikakvih promena, itd. Dakle, film pati od jedne potpune statičnosti kad je reč o odnosima likova. Nisu ni pokušali da aprave neku psihološku igru ili neki preokret u odnosima, ne samo unutar scena što je jako bito za ovakve priče, nego ni na globalnom nivou filma, gde je uvek bitno, to je tako oveštala fraza da dođe do promena u likovima.

E sad, ono što je ključno pitanje jeste kakvo je rokanje. Hm, ima recimo jedna i po dobra scena, a to je zarobljavanje junakinje u liftu. Kad je reč o aspektu fizičke akcije, film je krajnje predvidljiv. naravno, predvidljivost kao takva je vrlo često iznuđena, naročito kada se operiše na lokaciji koju svi znamo i sa napravama kojima svi raspolažemo. To bi naravno trebalo da pruži filma novi sloj suspensea, ali isto tako ga neumitno tera i u predvidljivost. Moram priznati da me u recentnoj žanrovskoj produkciji mnogo više impresioniraju reditelji koji uspevaju da prevaziđu predvidljivost nego oni koji su originalni, pošto je upravo prevazilaženje konvencije unutar konvencije možda najveće majstorstvo u žanru.

Reditelj koga je recimo poštujem zbog toga je Rob Schmidt. On ima dar da tačno proceni koja od neizbežnih scena, nije mesto za akcenat i preko koje treba preći što brže i efikasnije, i to je pokazao i u WRONG TURNu i u svojoj MoH epizodi. Khalfoun nema tu sposbnost i gomilu prdvidljivih scena (uključujući i moj favorit "slučaj Martina Balsama" tretira smrtno ozbiljno i pretenciozno i pokušava da nas uplaši. A akcentovanje takvih scena daje filmu naroćitu redundantnost i baš iritira gledaoca. Siguran sam da uživanje u filmu može biti nekih 20% veće nekome ko ne gleda previše žanrovskog filma, ali mislim da većina publike ima otpor prema ovakvim situacijama.

Na sve to, iako P2 ima neku vrstu prestiža i neku auru koju emituje sam film kroz prilično glamuroznu fotografiju (na svu sreću glamur nije opteretio broj kadrova tako da je film lepo raskadriran), zaista se lako srozava na nivo tipičnog studijskog take the money and run programmera.

Ono što je svakako za pohvalu su hard-R momenti, međutim oni nisu dovoljno ekstremni, duhoviti i raigrani (kao u npor. FINAL DESTINATION 2) da bi bili kvalitet sami po sebi niti posebno mariš za ljude kojima bivaju naneti.

Staljinistički rečeno, P2 nosi sve simptome EuropaCorpovih produkcija s tim što naravno ovog puta nema egzotike da ga odbrani pošto ne stoji na braniku odbrane od američke repertoarske hegemonije već joj služi.

Ipak, ja i dalje ostajem sucker za ovaj milje i tu produkciju i sa nestrpljenjem, dodatno pojačanim Trippovim hypeom čekam da u slast poalpćem xavier gensovog HITMANa. BTW, jel neko gledao taj Gensov horor oko kog postoji ogroman hype?

* * / * * * *

Pogledao sam D-WARS Hyung-rae Shima, courtesy of Ginger.

Posle HOSTa koji je bio pravi revival monster filma na svetskom nivou i zaista jako velikog tehnološkog napretka korejskog filma, bilo je pitanje vrem,ena kada će pokušati da svoju kompetenciju koja odavno dostiže Holivud izbace u samu holivudsku arenu i da napadnu Holivud na njegovom terenu.

D-WARS je upravo taj pokušaj. Reč je o monster spektaklu na tragu GODZILLAe, REIGN OF FIRE i sličnih monster/disaster projekata. Film je pripšreman osam godina a prošle su dve godine od snimanja, što znači da je postprodukcija bila duga, ali intenziovna, kada se sagledaju rezultati. Film je koštao 70 miliona dolara i svaki dolar se vidi na ekranu pošto je u većem delu apsolutno na nivou holivudskih filmova, naročito ako se uzme u obzior da bi holivudski film ovog tipa bio tehnički tek nešto malo bolji a koštao bi 150 miliona dolara.

Film je English-speaking i iako u sebi nosi dosta azijske mitologije, i dug fleš-bek u drevnoj Aziji, uglavnom se dešava u LA i glumi B-ekipa američkih glumaca. Podela je konceptualno slična TRANSFORMERSima, i film jako liči s tim što je sniman pre Baya.

Štaviše, film ima nekoliko sugestivnih B-faca koje podsećaju na osamdesete što je bio čak i prijatno osveženje u vreme ovih sterilnih new age podela.

Čudno je da se nisu potrudili da izuzev Roverta Forsetar privuku još nekog name actora, ako imamo na umu ko sve rtadi DTV, a ovo je ipak na kraju bio theatrical fim.

Kad je reč o priči i konceptu, D-WARS opet pati od SHIRI i PHANTOM THE SUBMARINE i TUBE problema, što je reč o žešćem rip-offu, ovog puta strukturalno je prenet TERMINATOR i spojen sa fantasy elementom zmajeva.

Mnoge kritike se obrušavaju na to kako su prilča i dijalozi glupi. Hm, nisu nešto mnogo gluplji od filmova ovog tipa inače, jedino što ih nisu pisali skupo plaćeni pisci pa onda nema tih nekih sitnih detalja kojima se tako neka postavka malo osveži, tipa nekim one-linerom i sl.

Ovaj scenario je tup ali sasvim legitiman, naročito ako imamo na umu tehjničku kompleksnost koja sama po sebi vuče jednu fiksiranost u scenariju plus činjenicu da film nisu radili Ebglish-speakeri.

Štaviše, taj besraman koncept negde i nedostaje savremenim holivudskim filmovima. D-WARS je po mnogim stvarima sličan TRANSFORMERSima, kao da je neko možda čak i čitao scenario, no u svakom slučaju, ovakvih fun lovin' projekata više nema u Holivudu izuzev narečenog Bayovog filma i mislim da je D-WARS da je imao major distributera mogao biti solidan uspeh na američkim blagajnama i u internaconalnioj areni.

U svakom slučaju, D-WARS je pokazao kako je ono što je glavni  adut Holivuda a to je filmski spektakl, postao na neki način dostižan i ovaj film, iako nije naročito dobar jeste važan pošto se može tumačiti kao signal i dovoljno je zabavan i funkcionalan da odbrani ovaj koncept.

* * 1/2 / * * * *

Merrick here...


Captain Plantastic chatted with director Kathryn Bigelow about her new movie THE HURT LOCKER.

In case you're not familiar with it, THE HURT LOCKER is about an EOD (Explosive Ordinance Disposal) team in Iraq & stars Ralph Fiennes and Guy Pearce.

It's been a while since we've gotten a big project from Bigelow, whose previous credits include NEAR DARK, BLUE STEEL, K-19: THE WIDOWMAKER, STRANGE DAYS, and some television work (like HOMICIDE: LIFE ON THE STREET).


Here's how things went down between Captain Plantastic & Ms. Bigelow...




KATHRYN BIGELOW INTERVIEW
BY
CAPTAIN PLANTASTIC

Captain Plantastic here with an exclusive from the American Film Market.

"The Hurt Locker" directed by Kathryn Bigelow ("Point Break," "Near Dark") deals with the most dangerous job in the world: the bomb technicians of the Explosive Ordinance Disposal(EOD) team.

Two films come to mind dealing with this subject: Hammer's "Ten Seconds To Hell" starring Jeff Chandler and Jack Palance, and "Juggernaut" with Richard Harris and David Hemmings along with the classic, BBC television series, "Danger: UXB" that captured the intense situations of these men where one mistake on the job was your last.

"The Hurt Locker" is destined to fall into that category of excellence.

I was lucky enough to see twenty minutes of "The Hurt Locker" - a tense and realistic movie about the EOD teams in Iraq that stars Jeremy Renner, Anthony Mackie, Ralph Fiennes and Guy Pearce .

Here's what director Kathryn Bigelow has to say about the film:

CP- From what I've seen your picture's very intense.

KB- I wanted to make this film where you get as close to the soldier's p.o.v. and moment-to-moment experience where the audience is put into the soldier's head seeing what he sees, hearing what he hears and feeling what he feels from the droplet of sweat on his brow to the harsh sun in his eyes to make it as realistic as I could. These men have a predatory, paranoid tension about them because in a city of bombs, safety is a fantasy.

CP- What are the characters in the movie like?

KB- They're not ordinary soldiers, but volunteers who have the right stuff to join the elite ranks of the EOD. They're highly intelligent. You have to be to get the job. To many of them, danger is a drug.

James is flawed and tragic, like the classic Greek hero. But, like in all mythology, there is no guarantee of invincibility.

Sanborn is the hardened veteran. A little more grounded, skilled and fearless.

Eldridge is the moral center of the film and shows us what its like to have life hanging in the balance every single day.

CP- Your Director of Photography, Barry Ackroyd ("Wind That Shakes The Barley," "United 93.") created some memorable and haunting images from what I saw.

KB- He painted a spectacular sense of canvas for the film . Throughout, there are sequences of struggle and chaos punctuated by periods of stillness and intimacy.

Imagine three EOD techs getting up from their mess tent and into this hostile Martian inferno alerted to several wounded techs walking back to the base out of a sandstorm bleeding and shaking like some modern day prophets of doom.

Still, even great warriors must rest and have peaceful moments like the scene where James stands under a canopy of stars calling home to his girl after a rough day. Its moments like these, that are treated with beauty and respect that allow the audience to recover and regroup. before the roller coaster of another day in the field that plunges them down again.

CP- Your film is very topical, especially in this day and age after 9/11.

KB- Indeed. New York, London, Tokyo, Paris, Madrid...they've all been hit by terrorist bombs or IED's(Improvised Explosive Devices) and the threat of more bombings hangs over every world metropolis.

They have become a part of the fabric of everyday life. Just pick up a newspaper or turn on the television and you can't help but see the smoky aftermath of some explosion, with burnt wreckage and body parts strew across the street. Sadly, it's the signature of our age.

"The Hurt Locker" looks at how brave men deal with danger, and in a sense, its themes are the universal and timeless subjects: trust, brotherhood, loyalty and honor.

In the past, bomb techs have worked in secrecy. They've been off-camera heroes toiling under the cloak of classified doctrines, because their jobs are so critical in the fight against terrorism.

CP- Mark Boal wrote the script. What's his background?

KB- He's a journalist who did ground-breaking reporting on the classified world of the U.S. Army's bomb squad. His work is technically correct and factually accurate. Its depictions are real and true.

CP- Why do you think this was a story that needed to be told?

KB- Without politicizing or preaching, I wanted to make a film that will pay tribute to these brave men. They have one of the most dangerous jobs in the world and in these times, they provide the only shield between us and the chaos and another bomb.

CP - Thank your for your time. I look forward to seeing the completed film.

KB- Thank you.

Pogledao sam BEOWULFa i mogu reći da me je film oduvao!

U ovom filmu sadržano je mnogo toga što je Zemeckisove veselije filmove bojilo posebnim mračnim šarmom ranije, i konačno se potvrdilo koliko je Zemckis gadan čiča postao i koliko je vredno njegovo svesno odricanje od live action filma radi ovakvih eksperimenata.

Međutim, bilo bi pogrešno odmah početi od tehničkog aspekta filma pošto mislim da je njegova najveća vrednost u scenariju koji su napisali Avary i Gaiman. Mislim da posle ovog filma zaista populistički fantasy ima jako dobar svetionik u kom pravcu treba da se kreće. Posle ovog filma se dodatno pokazuje koliko je LORD OF THE RINGS pogrešno kocipiran, o čemu sam naravno govorio još onomad, i kako se u stilskom smislu valjano tretira ovakva priča.

Prvo, ep je učinjen koherentnim. Pročitao sam ep kasda je Zemeckis najavio film, kao njegov No 1 fan i moram priznati da mi je to bilo žešće maltretiranje. Ne samo da je ep obesmišljen svojom arhaičnošću nego je još i sav u nekim fragmentima pa se i sam tok epa teško prati. Gaiman i Avary su uzeli samo bazičnu premisu i napravili KOHERENTAN film, iako mislim da se BEOWULF svakako neće koristiti kao pomoć za lektiru. Dakle, književno delo je podređeno filmu što je ipak najvažnije.

U samom tretmanu miljea u kome se ep dešava, Gaiman i Avary su napravili zaista odličan posao pošto su priču epa tretirali savršeno racionalno, i realistično u ključu nekog 80s filma tipa PREDATOR, dakle ne naturaluistički ali sa vrlo jasnim smeštanjem u neku realnost u kojoj živi gomila mačo likova.

S druge strane, upliv istorije u cenario je takođe zanimljiv. naime, junaci nisu dati kao predstavnici neke drevne otmene cvivilizacije kako se obično tretiraju na filmu, već je prisutan njihov primitivizam i naivnost. Gaiman i Avary odlično pokazuju da su to ljudi koji su stvarali matrice po kojima mi danas živimo i percipiramo kulturu, i to što se oni tako ponašaju ne proističe iz toga što oni imaju naše stavove, već su oni dokučili da treba da imaju naše stavove.

Naravno, film nije antropološka studija, ali ovaj odnos prema temi se vrlo jasno čita iz raznih gestova likova,

Konačno, sam odnos prema monstrumima, ima neke jako zanimljive karaktristike. Dakle,monstrumi su tretirani kao svakodnevna pojava, neka vrsta prirodne nepogode, koju ljudi pokušavaju da zaleče i vrate nazad u predteističko doba.

Film je izrazito ateistički. Neki junaci su čak i svesni toga da bogovi ne mogu pomoći ljudima ako oni to sami ne urade, i isto tako spremni su da prihvate nova božanstva kako bi rešili sadašnje nedaće.

Konačno, Beowulf je nacista, on negde vrlo spontano shvata sociologiju religije i žali za paganskim danima kada su ratovi bili časniji, pre nego što se zemlja usled hrišćanstva ispunila slabićima, kukanjem i milošću. Beowulfovi stavovi su toliko nazi da to boli, ali isto tako, upravo zbog civilizacijske distance, upravo nema neke jefzine identifikacije sa njim pa se za BEOWULF ne može reći da je nazi film, mada kao i POLAR EXPRESS ima nekih takvih tonova.

Konačno, kako na planu scenarija, tako i na vizuelnom planu, Zemeckis, gaiman i Acary ne beže od humora kojim zaista unapređuju film. Humor proističe iz karaktera i situacija, baš kao u zemeckisovim najboljim filmovima iz osamdesetih.

Zemeckisova ekspertiza u režiranju neočiekivanih i mračno-duhovitih situacija ima svoje mesto čak i u akcionim scenama. U tom smislu treba se setiti uticaja koji su autori kao Tex Avery i Chuck Jones imali na Zemeckisa i koji se javlja na najneočekivanije načine ovde, u potpuno drugačijem vidu animiranog filma.

Kad je o tehnici reč, moram napomenuti da prvih pet minuta filma zaista deluju nepodnošljivo dok se ne privikneš na tehniku kojom je sve rađeno. Moram priznati da sam u toj fazi zaista bio ožalošćen gledajući film i razmišljajući šta je to trebalo Zemeckisu ali sam na kraju filma zaista jako ozbiljno pratio glumačke interpretacije sa ushićenjem.

Dakle, u tehničkom smislu ovo je napredak u odnosu na POLAR EXPRESS, i vrlo je zanimljivo da sam ja jedan od retkih koji se nije upitao zašto sve ovo isto nisu radili live action.

Naime, meni je to jasno. Kompjuterska slika ipak nudi mogućnost da se neke stvari ma koliko banalno zvučalo mistifikuju. Recimo kostimi. U igranom filmu uvek sve spadne na to da ti negde vidiš teksturu tog materijala, suočiš se sa njegovom fizičkom banalnošću dok animacija pruža tu vrstu mistifikacije. To su sve realni objekti koji jako liče na nešto što je stvano, ali je sve taman dovoljno odmaknuto da zadrži taj neki fetišistički naboj.

Naravno, već pokreti kamere su neviđeni i ne bi mogli da se urade dovoljno dobro u live action filmu.

I u tom smislu da li treba sumnjati da je to sve senzacionalno i spektakularno i dinamično preko svake mere. Štaviše, mislim da celo 3D MAX iskustvo može biti i too much pošto j meni ovaj film u 2D bio zaista izuzetno intenzivan.

Važno je napomenuiti da je film vrlo adult-oriented i da deci nije mesto u bioskopu, ma koliko da on liči na bajku i da je animiran. Grendel je zaista gnusan monstrum a nasilje je vrlo brutalno i sugestivno. Brutalni su i odnosi među likovima i to mi se naročito sviđa.

U svakom slučaju, ja sam zaista beskrajno uživao u ovom filmu.

* * * * / * * * *

Sta kazes za novi deo American Pie-a?

BETA HOUSE još nisam nabavio...

Bas me zanima kako ce ti se svideti.
U pocetku sam mislio da ce biti bolji od proslog dela (ostala su dva glavna lika iz proslog dela + neunistivi Noah), ali mi druga polovina filma nije dala nista vredno paznje. Mozda je to zato sto su geekovi predstavljeni kao negativci, a jocks kao pozitivci.

Ceo ovaj drugi serijal mi se nimalo ne svidja. Porodica Stifler kao glavni junak, yeah right. Originalni Stifler je bio odlican lik, ali ovo sa njegovom bracom (koja su u roku od par godina ostarila 20) mi ne funkcionise. Sve me ovo podseca na National Lampoons ediciju, gde su samo stancovali filmove se tim prefixom, a zapravo nisu bili ni za prineti originalu.

Pa dobro, mislim da si video da sam ja blagonaklon prema BAND CAMPu i NAKED MILE.

OK, sad da nadoknadimo ono što nisam stigao da zabeležim kao odgledano.

Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji ponedeljkom KRALJEVSKI VOZ Aleksandra Đorđevića.

Reč je o high concept WW2 filmu koji na hitchcockovski način govori o radu ilegalaca na železnici.

Film je iz 1981. godine i definitivno je malo arhaičan u odnosu na ono što su tadašnje tendencije u trileru. Međutim, Đorđević nudi koherentan, jasan rediteljski postupak koji je dosledan u svom old school duhu, i iako pripada šezdesetim, deluje prilično funkcionalno. Pa ipak, ovakav rad već u tom trenutku više pripada televiziji.

Đorđević je jedan od naših najpotcenjenijih reditelja, i šteta je što nije napravio nešto uspešniju karijeru na filmu, nego je završio kao Smokijev minion a kasnije je zarobio na televiziji. Uostalom, kad smo već kod televizije, Đorđevič je tamo i ostvario svoje most grundbreaking delo OTPISANI koje je u svoje vreme bilo na nivou svetskih trendova.

KRALJEVSKI VOZ je priča o železničaru koji posle neuspelog pickupa na ranžirnoj stanici u Beogradu mora sam da prenese poverljiva dokumenta vozom za Kraljevo. na tom putu sreće vrlo pitoresknu galeriju likova među kojima su slatka jevrejska devojka sa hrvatskim akcentom, razni ilegalci, kolaboracionisti, siledžije, kurve i sl.

Snalazeći se među njima, on mora da obavi zadatak. Da stvar bude napetija Specijalna Policija i Nemci znaju da je on u vozu.

Scenaristička struktura je vrlo solidna i vešto balansira između hronike okupirane Srbije i jasne žanrovske priče. Štaviše, u pojedinim momentima, scenario čak dobija izvesne žanrovske kvalitete kako u vešto postavljenim anticipacijama raznih detalja koji će spasiti junaka, tako i u uvođenju "železničara" koji treba da ukloni Smokija, što je stilsko rešenje par exellence. Šteta što se njihov finalni face-off ne desi na vozu ili barem u fazonu FROM RUSSIA WITH LOVE ali je isto tako vrhunski detalj to što Miki Krstović igra tog Smokijevog arch-nemesisa, i što je još važnije, to radi with gusto i bez karakterističnih preterivanja u prikazivanju srpskih kolaboracionista kojima su naši autori bili skloni.

U svakom slučaju, Kunac, Žika i ja smo se lepo proveli i ja mislim da će nas slabost prema WW2 filmu neizbežno odvesti ka oportunoj varijanti double billa MOST/ WHERE EAGLES DARE.

* * / * * * *

Pogledao sam RESURRECTION OF THE LITTLE MATCH GIRL Sun-Woo Janga, courtesy of Ginger.

Reč je o jednoj od prekretnica u istoriji korejskog visokobudžetnog filma, pošto se ovaj film koristi kao njihov GATES OF HEAVEN u svim kritikama i koristi se kao etalon komercijalnog promašaja i pogrešno koncipiranog visokobudžetnog filma.

Kad je reč o promašenosti, ona je prilična, film je koštao 9,2 miliona dolara a zaradio je 0,8 miliona. Međutim, kad je reč o koncepciji ona je takođe pogrešna ali na vrlo zanimljiv način. Naime, uopšte činjienica da jedan art-house sweetheart kao što je Sun-Woo Jang dobije da radi najskuplji korejski film sa ovoliko efekata je sama po sebi radikalna i podseća na Ciminov slučaj. Naime, ovaj skupi film je očigledno bio pokušaj da se na tragu LOLA RENNT i AMELIE snimi poumetničenje nekih klasičnih žanrovskih idioma i da se reinterpretiraju neke od najkomercijalnijih stilema savremenog komercijalnog filma. Očigledno je cilj ovog filma bio prevazilaženje američkog filma i pokušaj da se korejski film nametne kao veštiji i pametniji od američkog i da se napravi crossover između komercijalnog i arta. Doduše, ova namera je ostvarena u HOSTu, ali očigledno je već ovde pokušana.

Pokušaj da se korejski visokobudžetni film pomeri iz reproduktivne kao klreativnoj fazi je danas već legitimisan. U tom smislu je RESURRECTION ružno pače koje u svojih nimalo nežnih dva sata trajanja nudi nekoliko zaista izuzetnih set-pieceova mariniranih u žestokoj stilskoj konfuziji, kako u rediteljskom smislu (Sun-Woo Jang u inscenaciji luta izmedju neobaroknih Francuza i hongkonških majstora do nekog pseudorealističnog prosedea azijskog socijalnog filma) tako i na globalnom planu (Sun-Woo Jang nema jasan odnos prema emocionalnosti svojih junaka i situacija, ne ume da se opredeli između poente i vizuelne atrakcije, i konačno ne ume da se opredeli između anatomije art i repertoarskog filma).

Zbog svih ovih kontradikcija i pokušaja da se razne ambicije zadovolje, RESURRECTION nije film ni za koga, iako sam siguran da u njemu mogu da učestvuju kompletisti akcionih filmova zbog niza sekvenci vrednih pažnje.

* * / * * * *

Pogledao sam REDACTED Briana De Palme.

Kada bih rekao da je ovaj film De Palmin KORDON bio bih prestrog pošto je KORDON ipak jedan momački režiran film sa prilično slabim scenarijem. De Palma u REDACTEDu ima kudikamo gori scenario od KORDONa na nivou realizacije zamisli ali je vrlo zanimljivo to da su u suštini oba scenarija konceptualno bliski i da su im neke fundamentalne konceptualne mane identične.

REDACTED je isto kao i KORDON pakleno teatralan i ima korene u pozorištu, s tim što bi po logici stvari De Palmin pozorišni njuh trebalo da je istančaniji od Markovićevog pošto je De Palma stasavao uz Schecknera, a Marković u BDPu i sličnim mestima. Međutim, De Palmin tekst na kraju ispada dosta sličan Romčevićevom, sa sličnim konceptom grupe likova gde je svaki opterećen svojom dramom do te mere da se osnovna nit gubi u digresiji, a junake jedino povezuje pripadnost jedinici i obesni zločin koji počine.

U KORDONu je to premlaćivanje studenta na protestu a u REDACTED je to silovanje devojčice u Samari. Obe stvari su čak i povezane sa stvarnim događajima.

KORDON i REDACTED se toliko prepliću da imajući u vidu festivalsku sudbinu Markovićevog dela, uopšte me ne bi čudilo da je De Palma zaista maznuo nešto iz Markovićevog filma.

E sad, ono gde je Marković superiorniji svakako jeste odsustvo straha da se posluži svojim stilskim arsenalom čak i kad je suočen sa ovakvim dokumentom, dok De Palma toliko beži od sebe da film na kraju počinje da liči na težak diletantizam, i štaviše daleko prevazilazi tipično nezadovoljstvo koje imamo suočeni sa filmom velikog autora tipa, "zašto film ne liči dovoljno na De Palmu i sl."

Međutim, ono što je De Palmi i Markoviću potpuno identično u narečenim filmovima jeste očajnička potreba da budu relevantni. Obojica su ubeđeni kako su baš oni dužni da i dalje budu politička savest svoje zemlje, i dok se Marković celu svoju karijeru samo time i bavi, De Palma je pravio pauze posle svoje godarovske faze i zato sada još grčevitije pokušava da se dokaže kao poltički angažovan umetnik.

* 1/2 / * * * *

Drugi film koji smo overili na našoj redovnoj projekciji jeste OPERACIJA BEOGRAD Žike Mitrovića.

Ginger je prošao kroz prilične nevolje dok nam je obezbedio ovaj flick, međutim celo maltretiranje je vredelo pošto je reč o jednom od najboljih prikaza urbane gerile u našem filmu koji može stati uz rame sa OTPISANIMA i VALTEROM. Zanimljivo je da ovaj film nema veći cult following, možda je to naprosto zbog prilične izraubovanosti Beograda kao lokacije za stuntove ovog tipa.

Po zapletu OPERACIJA BEOGRAD je prilično slična VALTERu i reč je o špijunskoj intrigi koja mora da ima komandosko razrešenje. Oboren je avion u kome je bio sovjetski obaveštajac koji nosi neke esencijalne informacije pred konferenciju u Teheranu, zarobili su ga Nemci i partizani moraju ili da ga oslobode ili da ga ubiju.

Međutim, Nemci su svesni da je Rus prenosilac važnih informacija i oni spremaju svoju psihološku igru time što mu podmeću svoju operativku koja se pravi da radi za Engleze i tretiraju ga skopolaminom.

Konačno, sami Nemci su u rasulu, Italija je kapitularala i njeni oficiri rade za partizane, a glavnom SS lekaru se osladila okupacija u Beogradu pošto mu jedna la belva di SS obezbeđuje joz division zarobljenice za perverzne seksualne igrarije.

Dakle, Mitrović nas uvodi u jedan punokrvni, BLACK BOOKoidan univerzum, u kome se samo povremeno javljaju plakatski momenti, ali postoji ambivalencija na svim stranama, pa čak i među partizanima gde imamo još jedan lik mladog neobuzdanog, bezmalo monstruoznog mladog borca, igra ga Faruk Begolli, koji pokazuje sličan hibris kao Bambino u MOSTu.

Naročit fetiš za gledanje su Duško Bulajić i Aleksandar Gavrić kao pravi leading men u najboljoj tradiciji, team upovani na str5ani partizana, kojima još pomažu Faruk i Đuza Stojiljković, nasuprot Nemaca gde opakog SSovca igra Bata Živojinović a Zdravka Krstulović (nezaboravna upravo iz Žikinog DOKTORA HOMERA) igra infiltriranu operativku koja se lažno predstavlja zarobljenom Sovjetu.

Dakle, Žika dovodi teškašku podelu, pituje ih jedne protiv drugih, i koristi ih maksimalno.

U inscenacijama borbi jedino što je arhaično su prilično teatralni padovi pogođenih Nemaca ali praktično što se tiče kadriranja, dinamike i orijentacije u prostoru nema zamerki.

Žika pokazuje odličan location work. Noćni beograd izgleda impoznatno, kao pravi noir pakao sa zanimljivom arhitekturom koja inspiriše foul play. Žika stvara odličnu atmosferu i odlično gradi karaktere upravo kroz njihove moduse kretanja kroz okupirani Beograd.

Iz današnje vizure deluje potpuno nestvarno da i ovako ispod radara mogu da se nađu odlični akcioni filmovi iz vremena kada su naši reditelji umeli da naprave sebi modus koji opravdava stvaranje žanrovskog filma što danas ne postoji. OPERACIJA BEOGRAD je zaista naslov koji zaslužuje istinski hype u svakoj analizi ove tendencije u istoriji srpskog filma.

* * * / * * * *

Pogledao sam HITMAN Xaviera Gensa.

Što zbog pozitivnog iskustva sa BEOWULFom, što zbog Trippovoe preporuke, što zbog Skip Woodsa, pa konačno i zbog Xaviera Gensa o kome čujemo toliko toga lepog i "hosteličnog", odlučio sam da pogledam HITMANa na otvaranju, u punoj sali u Tuckwoodu, što je užasno bitno za gledanje akcionog filma koji ima potpuno drugačiji odjek u praznoj sali.

Nažalost neko kolektivno iskustvo, kao što je recimo bilo na DIE HARD 4.0 je izostalo, pre svega zato što je veći deo ekipe iskoristio film da date movie, no HITMAN je isporučio dosta jako zanimljivih stvari.

Naime, HITMAN bi se olako mogao otpisati kao generic hitman akcijaš, što u svojoj dubokoj suštini i jeste, ali po određenim konceptualnim rešenjima spada u red generic akcijaša iz nekih boljih dana, iz dana u kojima su takve stvari pakovali momci poput Joela Silvera a to su ljudi koji su umeli da iz B-filma napraavo pravo umetničko remek-delo.

Otud film radi Xavier Gens, tip koji je radio torture porn horor, dakle svakako ne neko ko je neki budala hipster, i po tome se znatno razlikuje od ekipe koju Francuzi sada eksportuju u Holivud. Što je najvažnije, u rediteljskom postupku se oseća da je Gens teškaš. Meci pogađaju telo i kada ga pogode rasipa se neobično mnogo krvi. Tuče u filmu su neobično šibadžijske a svaki fancy move boli pošto likovi zaista interaguju, kako među sobom, dakle kad se tuku-udarci bole, odnosno kada ih neko baci, oni padaju i udare se od nameštaj, zidove i sl. ne odleću u neki apstraktan prostor. Tuče u Gensovom filmu su iscrpljujuče, traju dugo i nose u sebi jednu finu atmosferu obračuna koji nekako mora da se završi ali u pojedinim trenucima dobija neke nepredviđene komplikacije što daje posebnu energiju dešavanju. Na prvu loptu bi se moglo reći da taj pristup tuči ima veze sa Bourneom, i verovatno ima u incepciji, s tim što je sama egzekucija bliža svemu onome što se pričalo o CASINO ROYALE a da zapravo nije baš i postignuto u filmu.

Pucnjave su takođe vrlo mišićave, meci zaista momački razvaljuju kako tela i krvne sudove tako i scenografiju i mislim da Gens obraća posebnu pažnju na te detalje. Sama koreografija pucnjava je strejtaška, i prilično old school, i Gens drži stilske digresije u ovakvim scenama na minimumu.

Torture porn zaborava nema, tako da Gens nuddi par sočnih uvoda u mučenje, nažalost bez pay-offa.

E sad, film se pretežno dešava u Rusiji, a sniman je u Bugarskoj, tako da istiočnoevropske lokacije, iako su autentične, nisu najzanimljivije koje bi se na tu temu mogle naći, i naravno malo se oseća da su film radilibugarski filmski radnici, i to pre svega u domenu dekora i rada sa statistima. Mislim da Bourne ima jače settinge i šteta je što lokacije nisu zanimljivije i autentičnije. Očigledno je Xavier Gens u Bugarskoj imao all the money can buy, ali to očigledno nije bilo dovoljno.

Inače, second unit je radio Olivier Megaton koga znamo po polu-akcijašu SIRENE ROUGE sa Asiom Argento a neke stutove je radio Cyrill Rafaelli, koga znamo iz B13 i DIE HARD 4.0.

Kad je reč o Timothy Oliphantu, ja sam zadovoljan njegovom ulogom, mislim da on jeste dosta zanimljivo i dinamično predstavio svu zbunjenost i nezrelost Agenta 47 kao čoveka koji savršeno zna šta treba da radi iako to znanje nema temelj u njegovoj ličnosti već u perfektnoj uvežbanosti. Ono što je zanimljivo u vođenju ovog lika jeste to što Agent 47 ni u jednom trenutku ne dolazi u podređen položaj, uvek je korak isperd svih i nema obligatornih scena otimanja dragih osoba, otimanja njega samog i sličnih bullshita.

Na tome treba da zahvalimo Skip Woodsu koga je posle solidnog indie krimića THURSDAY regrutovao Joel Silver kao naslednika Shane Blacka i Woods je pisao vrlo blackovski film SWORDFISH koji je nažalost dosta svoje silveričnosti izgubio kroz angažovanje Dominica Sene koji je ipak pre sve Bruckheimerov reditelj, a to su ipak suprotne estetike i jedino je Tony Scott to uspeo da prevaziđe mada je Tony bio Don Simpsonov kadar. U svakom slučaju, Woods je u ovom scenariju vrlo ekonomičan, na svim nivoima i stvari drži vrlo svedenim što je dobro.

U konačnom zbiru, iako HITMAN nije neki naročit film, on podseća na vreme old school hard-R akcijaša na kojima smo odrasli i u savremenim okolnostima se ipak izdvaja u odnosu na neki isti ovakav projekat koji je vrlo lako mogao pisati neki levak i režirati Andrzej Bartkowiak.

* * 1/2 / * * * *

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/12/prljavi-igraju-prljavo.html

Evo još jedne ,,Popboks u senci" recenzije:

OPO – Znaš ko te pozdravio (Automatik, 2007)

Novi album Oružjem protiv otmičara bio bi pravi poziv na oružje ili barem slamka spasa za ovogodišnju srpsku scenu kada bi pouzdano znali da se ima šta spasiti. OPO se vraćaju na scenu u paradoksalnoj situaciji da su počeli kao zanimljiv alterna pop bend, postali najtiražnija grupa treće Jugoslavije, a sada praktično počinju ponovo od početka, s tim što su nažalost deset godina stariji i već pomalo zaboravljeni.

Dokazi njihove zaostavštine su evidentni. Poslednja sećanja na vreme kada je u Srbiji postojala scena vezuju se za njih, poslednji pravi gitarski hitovi našeg rokenrola su njihovi,  i činjenica je da je OPO ostavio neizbrisiv trag u istoriji našeg rokenrola, da će se ovaj žanr kod nas uvek meriti u odnosu na njih. Možda jioš veću zaostavštinu imaju u regionu, pošto sam i lično bio svedok da u Hrvatskoj OPO sasvim regularno imaju pesme na radiju. Isto tako je činjenica da je možda poslednji trenutak za spas Srpstva bio kada je Nikola Pavković bio angažovan da radi pesme za Kseniju Pajčin (,,Divan dan"), i kada je dakle power pop umalo postao etalon čak i Pink mejnstrima. No, to se nije desilo i bombardovanje 1999. je koicidiralo sa izlaskom ,,Komadića koji nedostaje" i simbolički je označilo kraj ,,vojvođanske power pop bajke" a Nebojša je prevazišao Nikolu na listi najpopularnijih Pavkovića.

Već od prvih taktova novog albuma, pesme Nikole Pavkovića zvuče kao deo naše ,,Bolje prošlosti". ,,Znaš ko te pozdravio" nije najbolji album OPO. Čak je po kvalitetu tekstova i komponovanja možda i najslabiji od sva četiri, s tim što bolje zvuči od ,,Maštopolova" pošto je ambicioznije produciran i znatno veštije otpevan, ali Pavkovićevo vladanje stilom i formom power popa je neprikosnoveno na našem terenu i automatski izbacuje ovaj album u sam vrh srpske ovogodišnje ponude.

Na promotivnom koncertu za ovaj album, OPO su odsvirali perfektan presek svoje karijere, sa posebnim akcentom na prvi album koji im je i doneo ugled, i osnovni utisak sa tog koncerta jeste da je Pavković napravio ozbiljan i prilično obiman opus baziran koliko na bestidnoj eklektičnosti toliko i na perfektnom poznavanju pop formi, i disciplinovanoj primeni pop obrazaca koja često nedostaje našim autorima.

Najveći pogodak i najlogičniji izbor za prvi singl i mesto na potencijalnom ,,Best Ofu" OPO jeste ,,Ona", sa hit potencijalom najvećih smash hitova sa prva dva albuma. Međutim, za prvi singl izabrana je nešto jednostavnija brza numera ,,Baš me briga" koja je takođe vrlo dobra, ali ne pokazuje da su se OPO vratili u punoj snazi. U svakom slučaju, nadam se da će i ,,Ona" izaći kao singl.

Placeboidna ,,Lice" na tragu ,,Bitter End" pokazuje da su OPO spremni da se modernizuju i odmaknu od svojih Pixies-Muffs-Lush korena, i da Pavković ume da ,,mazne" ponešto i od mlađih. Kao siguran hit nameće se i odlična obrada ,,Miki, Miki" u kojoj se otkriva koliko je ranija scena bila produkcijski i aranžerski snažnija i koliko ta pesma strukturalno i stilski, iako je obrada, deluje superiorno. Ako imamo u vidu da je reč o simplifikovanom i banalnom hitu, a pokazuje toliku nadmoć u odnosu na današnju muziku, gotovo me hvata strah od slušanja boljih ploča. Inače, zanimljivo je da je ovih dana isti ovaj Slađanin hit oživljen u reklami za neku banku.

Kao kod svih bubblegum power pop bendova od Oružjem protiv otmičara se traži da ponove ugođaj sa prethodnih ploča, da se opuste i ne razmišljaju previše. I tako, ,,Pravimo se" je slična ,,Maštoplovu" sa istoimenog albuma, produžetak te vrste razigranog popa; ,,Izvini" zvuči kao pixiečan komad sa prvog self-titled albuma; ,,Sama" je redovna mračna OPO balada na tragu ,,1000 kišnih dana", ,,Tonemo" ili ,,Kome"; a ,,Reda radi" je skriveni hit koji će se nametnuti tek na koncertima kada bude dodatno pojačan živom svirkom.

Dakle, OPO su se i na novom albumu držali ranije, dobro potvrđene koncepcije, koja je već postala jedna od lepih i prepoznatljivih tradicija našeg rokenrola, i pravi fetiš za sve power pop buffove. Međutim, problem je u tome što je u ovom trenutku u Srbiji komunikativan power pop zapravo muzika za elitu, pošto nema svoje mesto ni u masovnim medijima a kako vidim po nekim ,,alternativnim" kanalima poput Popboksa ni među ,,elitom". Imajući u vidu da je Nikola Pavković autor u godinama kome izdanje radi izdanja ne znači ništa i koji sigurno ima ozbiljnije poslovne ambicije sa ovom pločom, ne znam koliko će u konačnom skoru biti zadovljan ovom pločom.

Međutim, mislim da fanovi OPO zaista njome mogu da budu zadovoljni i da konstatuju da se OPO vratio with a vengeance.

7 / 10

Pogledao sam CRIME + PUNISHMENT IN SUBURBIA Rob Schmidta. Nisam ga gledao na vreme kada je izašao a posle kad me je Schmidt zainteresovao sa WRONG TURN, nisam uspevao da ga našem. Međutim, Ginger je nailovao kučkinog sina.

C + P je vrlo slobodna adaptacija Dostojevskog iz pera Larry Grossa, najčuvenijeg po scenariju za 48 HRS koji je međutim kasnije radio razne druge žanrove, a sad je ipak pao u neku drugu liku nekadašnjih mainstream scenarista. Ovo mu je jedan od poslednjih major scenarija. C + P je teen angst film, na liniji RIVER'S EDGE ili GUNCRAZY, pa čak i te linije rimejkova trilera sa mladima tipa onog rehasha FATAL ATTRACTION sa Mark Wahlbergom ili onog sličnog filma sa Aliciom Silverstone i sl.

U svakom slučaju, ono što uzdiže ovu prilično konvencionalnu i prevaziđenu Grossovu postavku (naročito u svetlu AMERICAN BEAUTY koji se ubrzo pojavio) jeste egzekucija Rob Schmidta. Schmidt je maksimalno iskoristio ovaj film kao svoj showcase i mislim da ga u tom smislu nije zloupotrebio već ga je baš unapredio. Iako ti filmovi u kojima se mlad reditelj napne da snimi showcase mogu da pojedu sami sebe, međutim Schmidt je stvorio takve okolnosti da je on zaista glavna zvezda filma.

U tome mu pomaže odlično odabran cast sporednih likova u kome su Michael Ironside (u ulozi očuha molestera), Ellen Barkin kao majka koja još uvek nudi neku seksualnu privlačnost, i Jeffrey Wright kao njen crni ljubavnik. Uvođenjem ovako iskusne i sugestivne podele, Schmidt uspeva da mlade i neiskusne glumce popravi u scenama sa ovako opakim matorcima koji su suštini i jako dobri personality actors i sami po sebi (Ironside & Barkin) donose energiju.

Dodatno bestidan ali zaista besprekorno urađen touch je senzacionalan soundtrack na kome su sve sami hitovi alterna popa, od Pixies do Depeche Mode. Schmidt zaista vešto koristi ove numere da našminka scene i ovakav zahvat se može smatrati jeftinim svaki put kad nije ovako vešto urađen.

U svakom slučaju C + P je mnogo bolji film nego što bi trebalo da bude pa zato i treba da ga pogledaju oni kojima na prvi pogled ne izgleda kao njhova šolja čaja.

* * * / * * * *

Pogledao sam jako zanimljivu islandsku sportsku gay komediju ELEVEN MEN OUT (nisam zapamtio ilsandski naslov) koja nažalost nije dovoljno smešna da bi je svi, a imajući u vidu neke mentalitetske razlike smatrali komedijom. U stvari ako želite da vam bude zaista super, bolje je da vam je ja pričam, pošto sve što se u filmu dešava nije plasirano na način koji mi percipiramo kao komediju. Film jako podseća na neki danski polu-DOGME stil, na neki statičan art-house sa dosta redundantnosti i pokušajima realističnosti tamo gde im nije mesto, no sasvim je moguće da islanđani misle da je baš takav stil duhovit.

Pa ipak, priča je toliko funny sama po sebi da mislim da film zapravo može da ima neku solidnu art-house sudbinu van granica Islanda, iako nije kadar da u potpunosti zadovolji gledaoca. Ne znam ima li MCF ovaj film na nišanu? Reynoldse?

Plot je sledeći. Islandski prvoligaški star-centarfor izlazi iz plakara i priznaje da je gej. Supruga, bivša mis islanda automatski tone još dublje u alkoholizam, sin ga grdi pošto ga u školi zezaju deca, majka pada u postelju od očaja, a iz kluba ga izbacuju. Centarfor tada počne da igra za neki amaterski klub u kome se polako okupljaji razni gej fudbaleri i oni polako postaju senzacija, između ostalog i zato što pobeđuju na utakmicama službenim rezultatom pošto niko neće da igra protiv njih. Na privatnom planu, centarfor pokušava da se potpuno prilagodi novom načinu života, nalazi dečka, ali porodica mu se raspada iznutra a u vezi ostaje frustriran...

Film nudi zaista nekoliko fenomenalnih situacija i generalno priča ima jako puno komičnog potencijala, s tim što samo u par scena zaista mogu reći da taj semi-DOGME stil zaista pomaže filmu. Ono što definitivno jeste zanimljivo jeste taj naturalizam u prikazivanju homoseksualnog snošaja koji se u kontekstu ovako high concept komedije retko sreće. I uglavnom se humor umesto iz situacija i likova crpi iz tih nekih kako stilskih tako i lokacijskih idiosinkrazija.

Mislim da bi holivudski studiji zaista sa oduševljenjem rimejkovali ovo u miljeu američkog fudbala recimo.

Konačno, ono što mi je zanimljivo jeste ta otuđenost islandske omladine koja je u ranijim filmovima bila često tema filma, a sada je prikazana kao datost, biva "pa normalno je da su deca otuđena". Mislim da je zanimljiva i upotreba metala kao muzike koju sluša sin i da taj sklop neobičnih društvenih odnosa sigurno ima snažnu refleksiju na metal sceni-ne znam šta Meho kaže na to?

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam RESIDENT EVIL:EXTINCTION Russell Mulcahyja, courtesy of Kunac.

Mulcahy se vratio with a vengeance i potpisao jedan zaista odličan zombie akcijaš. Meni kao što je poznato Paul Anderson uopšte nije mrzak i raniji RESIDENT EVILi su mi bili zaista jako dobri. S druge strane, Mulcahy je zaista briljantan reditelj i začetnik određenih tendencija koje su mi među najdražim u savremenom filmu, i njegovo odsustvo sa velikog ekrana i getoiziranje u raznim vrstama maloekranskih projekata koincidiralo je sa krizom tendencija koje je on započeo.

Njegov povratak u bioskop isto tako vraća nadu da estetizovani hiperkinetički akcijaš iz osamdesetih ima šansu da se javlja u raznim oblicima i u sadašnje vreme. Pa makar bio ponižen i sveden na drugi sequel hit filma pravljenog po igrici.

Ono što je Mulcahy u ovom odličnom i ambicioznom filmu pokazao jeste da ono što ume da pruži i dalje korespondira sa vrhunskim standardima repertoarskog filma. Mulcahy još uvek ume da napravi energičan obračun, i dobar scare i da kadriranjem odlično izmistifikuje svaku banalnu stvar na koju ga scenario navede.

Sam Andersonov scenario bi se mogao definisati kao ROAD WARRIOR u okolnostima zombi apokalipse iz RESIDENT EVIL. scenario koji Anderson potpisuje je vrlo jasan, ekonomičan, likovi su dati spartanski, taman koliko treba, i u sebi sadrži sve one rudimentarne kako mehaničke tako i značenjske elemente koje sa sobom treba da nosi jedan dostojasntven B-film.

I upravo rečnik RESIDENT EVILa kao B-filma je meni najzanimljiviji. Naime, čini mi se da savremeni B-film sebi može da dopusti avangardnost bez presedana. Nije EXTINCTION jedini film koji kada pogledaš gotovo da ne možeš da veruješ koliko je savremeni gledalac uznapredovao i šta sve možeš da mu opušteno plasiraš kao najjednostavniju datost.

Naravno, RESIDENT EVIL se dešava u izgrađenoj mitologiji, ali je potpuno moguće da ga neko gleda i po prvi put i čini mi se da bi gledaocu mogao da bude jasan. osnovne pripovedačke matrice kojima se Anderson služi su krajnje jednostavne i rudimentarne. EXTICTION je priča o opstanku i film putovanja smešten u okolnosti ponovo Podivljalog Zapada. I to je negde sasvim jasno. Međutim, na sporednim kolosecima se dešavaju razna ludila koja pokazuju koliko nam je pulp ušao u hromozome. EXTINCTION je film u kome se casual koristi kloniranje kao najobičnija, rutinska medicinska aktivnost i od toga se ne pravi nikakav big deal niti se išta objašnjava, Anderson zna i ne greši da je savremenom gledaocu kloniranje najnormalnija stvar; virtuelna realnost i sticanje natprirodnih moći na tragu MATRIXa su takođe potpuno uobičajene stvari, i adresuju se samo kada neko od junaka hoće da pokaže nelagodu što je ovaj drugi opremljen tim sposbnostima; mrtvi ustaju i zaražavaju žive kad ih ujedu, o tome kao apsolviranom rešenju da ne pričamo...

Isto tako na rediteljskom planu vidimo gomilu stvari koje su nekada bile avangarda a sada su rutinska stvar. Mislim da ovakva lakoća izlaganja raznih pulp koncepcija pokazuje da je film sazreo za radikalna pripovedačka i vizuelna rešenja jer je mnogo šta što je do juče delovalo nezamislivo, sada postalo potpuno očekivano. EXTINCTION bi 1997. godine bio potpuno avangardni akcijaš. Danas je on već tretiran kao disposable stvar koja se bavi već masovno eksploatisanim stvarima.

Znam da i sama ova priča deluje redundantno, međutim nije pošto ako bi se vratili samo deset godina unazad, pre BLADEa i MATRIXa, videli bi da oavkve stvari ne bi mogle ovako lagano da se plasiraju.

U tom smislu, ukoliko je sve ovo uticaj igre, mislim da će u sledećem talasu osvežavanja kinematografije ključna tačka biti strip. I da je sada vreme za ekranizaciju nekog ko nudi jako radikalne dramaturške koncepte. Kad kažem dramaturške koncepte ne mislim na neke fundamente funkcionisanja priče na planu razvoja karaktera i pripovedanja, već više mislim na priče koje su ranije delovale predinamično i prekompleksno da bi se razumele na filmu.

Kada se pogleda šta se u okolnostima filma kao što je EXTINCTION tretira kao jednostavna usputnaa stvar, vidimo da su perspektive ogromne.

Kad je reć o glumačkoj podeli Milla i Ali su zaista super, pravi dvoglavi napad, i uopšte nisam nespokojan pred najavama da bi Ali mogla da zameni Millu u sledećim nastavcima. Ipak, budimo realni, EXTINCTION je ipak i dalje Millin film o čemu svedoči i to da se film završava otkrivanjem armije njenih klonova tako da Ali u ovom delu još uvek nije fetišizovana u punoj meri ali ima sve predispozicije za finu fetišizaciju.

* * * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Pogledao sam jako zanimljivu islandsku sportsku gay komediju ELEVEN MEN OUT (nisam zapamtio ilsandski naslov) koja nažalost nije dovoljno smešna da bi je svi, a imajući u vidu neke mentalitetske razlike smatrali komedijom. U stvari ako želite da vam bude zaista super, bolje je da vam je ja pričam, pošto sve što se u filmu dešava nije plasirano na način koji mi percipiramo kao komediju. Film jako podseća na neki danski polu-DOGME stil, na neki statičan art-house sa dosta redundantnosti i pokušajima realističnosti tamo gde im nije mesto, no sasvim je moguće da islanđani misle da je baš takav stil duhovit.

Pa ipak, priča je toliko funny sama po sebi da mislim da film zapravo može da ima neku solidnu art-house sudbinu van granica Islanda, iako nije kadar da u potpunosti zadovolji gledaoca. Ne znam ima li MCF ovaj film na nišanu? Reynoldse?

Plot je sledeći. Islandski prvoligaški star-centarfor izlazi iz plakara i priznaje da je gej. Supruga, bivša mis islanda automatski tone još dublje u alkoholizam, sin ga grdi pošto ga u školi zezaju deca, majka pada u postelju od očaja, a iz kluba ga izbacuju. Centarfor tada počne da igra za neki amaterski klub u kome se polako okupljaji razni gej fudbaleri i oni polako postaju senzacija, između ostalog i zato što pobeđuju na utakmicama službenim rezultatom pošto niko neće da igra protiv njih. Na privatnom planu, centarfor pokušava da se potpuno prilagodi novom načinu života, nalazi dečka, ali porodica mu se raspada iznutra a u vezi ostaje frustriran...

Film nudi zaista nekoliko fenomenalnih situacija i generalno priča ima jako puno komičnog potencijala, s tim što samo u par scena zaista mogu reći da taj semi-DOGME stil zaista pomaže filmu. Ono što definitivno jeste zanimljivo jeste taj naturalizam u prikazivanju homoseksualnog snošaja koji se u kontekstu ovako high concept komedije retko sreće. I uglavnom se humor umesto iz situacija i likova crpi iz tih nekih kako stilskih tako i lokacijskih idiosinkrazija.

Mislim da bi holivudski studiji zaista sa oduševljenjem rimejkovali ovo u miljeu američkog fudbala recimo.

Konačno, ono što mi je zanimljivo jeste ta otuđenost islandske omladine koja je u ranijim filmovima bila često tema filma, a sada je prikazana kao datost, biva "pa normalno je da su deca otuđena". Mislim da je zanimljiva i upotreba metala kao muzike koju sluša sin i da taj sklop neobičnih društvenih odnosa sigurno ima snažnu refleksiju na metal sceni-ne znam šta Meho kaže na to?

* * 1/2 / * * * *

Kažem da ovaj tvoj siže zaista deluje sjajno i smešno i zabavno. Rado bih pogledao ovaj film. Što se tiče metala i homoseksualnosti, dovoljno je da kažem Rob Halford, zar ne?

Ja kad sam bio metalac u osnovnoj školi, tad još Rob nije izašao iz plakara, i dan-danas mi nije jasno kako nisam uspeo da prepoznam očigledno.

Kad je reč o metalu, nisam mislio na homoseksualizam već više na tu neku konstantu da otuđena deca u skandinavskim filmovima kao jednu od osobina uvek imaju i to da slušaju neki ekstreman metal, a u poslednje vreme sva deca u skandinavskim filmovima su otuđena, to mi je bilo zanimljivo. Dakle, ne znam da li je to realan društveni problem ili je tako samo na filmu.

Pa, sad... sigurno ima i otuđene dece koja slušaju emo i otuđene dece koja slušaju kojekakvu gotiku itd... Ali istina je da ih ima dosta koja slušaju metal... Ne samo u Skandinaviji, naravno, jebiga, metal nudi prvo te neke izmaštane situacije, predele i odnose koji su primamljivi kada si usamljen i tužan a drugo, ima taj neki community spirit (makar onlajn) koji možda druge muzike i ne nude... Naravno, sve strogo detinjasto, pa je zato i primamljivo mladima.

Što se tiče Roba Halforda, hahaha, meni je ko klincu njegovo 'kožiranje' i metalisanje a pogotovo kožna šapka koju je nosio uvek bilo malo sumnjivo pa sam posle sa zadovoljstvom klimnuo glavom kada se potvrdilo da je tu bilo poprilično Village People šmeka.

Ali zar nije upravo Rob važio za metalca sa najvećim spolovilom (što ne mora da bude netačno) i baš iz toga crpio taj kult mačizma (što takođe ne mora da bude kontraindikovano homoseksualizmu)?

Ili sam ja nešto pomešao u tim sećanjima na osnovnu školu...

Kad je reč o otuđenosti i metalu, hteo sam da kažem da je prikaz metalaca u možda najjačim metal-kulturama vrlo klišetiziran da ne kažem pun predrasuda, što me čudi pošto tamo metal upravo ima najširu prihvaćenost i u društvu i unutar muzičkog establišmenta.

Još jedna kolumna Duleta Maljkovića:

A brate kako je u Švici?
"Brate kul je u Švici!", odgovara Juice, u okviru jednog od značajnijih projekata u pop-kulturi u poslednje vreme. To je, međutim, tema za neki drugi blog... Povod za ovaj su učestali rasistički ispadi. Videli smo da nije dug put od "optuživanja" za "ciganski i romski mentalitet" u Republičkoj skupštini  do materijalizacije rasističke retorike u nameri ograđivanja žicom naselja za "socijalno ugrožene", među kojima su i Romi. Kada na to dodamo prebrojavanje "prekobrojnih" Bošnjaka, albanske dece, kao i "pretnje" kosovskog nataliteta i ostale bio-političke zanimacije ovdašnje političke elite, stižemo do tačke u kojoj nam izgleda da ovdašnje društvo peni "govorom mržnje". To je mnoge navelo da ponovo okarakterišu Srbiju kao "fašističku državu".

Kakogod stajalo sa ovom "teškom" konstatacijom, zanimljivo je videti kako stvari stoje u drugim evropskim državama, naročito onima koje se iz ovdašnje perspektive doimaju kao "gastarbajterski raj", ali i kao ideal kome treba težiti, društva-uzori. Takva je sigurno Švajcarska, u kojoj je nedavno na izborima pobedila desničarska Švajcarska narodna stranka, a intrigantni tekst, koji prenosim, tim povodom pojavio se u blogerski neomiljenom nedeljniku NIN (autor Nikola Vesić). Možda ćete biti iznenađeni činjenicom da ni tamo ne cvetaju ruže multi-kulturalizma (već pre uspeva trnje), no treba uvideti sledeće -- etno-rasizam nije balkanski ekskluzivitet, već evropsko "opšte mesto". Ne bih mogao da se složim sa Žižekom kada kaže da je Balkan "ispred evropskog vremena" jer je imao svoj federalni proces i njegov raspad (što predstoji i EU, po predviđanjima evro-skeptika), nasupot etno-rasističkim predrasudama zapadne Evrope o "primitivnom" Balkanu kao mestu večitog ponavljanja (krvave) istorije. Ma kakav bio ishod  ove nevesele prognoze, rasizam ostaje savremeni usud, prisutan u "balkanskoj" Srbiji kao i u "evropskoj" Švajcarskoj. Nažalost.

POBEDA NAD "CRNCIMA SA BALKANA"

,,Ako su najniže rase neupotrebljive, šta uraditi da se postepeno istrebe?"

August Forel (1848-1931), švajcarski utemeljivač eugenike i rasne higijene, čija je fotografija na novčanici  od 1.000 franaka



Na železničkoj stanici u ciriškom predgrađu Erlikon početkom aprila osvanuo je plakat sa nasmešenim licem mlade devojke. Ali, ovog puta kolor-plakat nije prodavao kozmetiku, turističke aranžmane, čokoladu... Lice sa plakata, potpisano kao Sanja Levnajih, tražilo je mesto u školi sa praksom. Tek nakon trista poslatih molbi, ovaj originalan način je privukao medijsku pažnju i Sanja je konačno dobila šansu. Zašto oni konvencionalni pokušaji nisu dali rezultat? U biografiji devojke, koja je inače Hrvatica, na samom početku stoji podatak koji je nju kao kandidata, u devedeset odsto slučajeva, diskvalifikovao - njeno prezime se završava na - ić.

Kristof Bloher, švajcarski ministar pravosuđa iz Švajcarske narodne stranke (ŠNS), koja je na nedavnim parlamentarnim izborima (21. oktobra) dobila 29 odsto glasova i danas je ubedljivo najjača u toj zemlji, kaže da u svojoj fabrici Ems-Chemie ,,odavno više ne želi da zapošljava radnu snagu iz bivše Jugoslavije" (Die Weltwoche, 2004). Bloherova politička karijera bi bila nešto krivudavija kada bi isto ili slično javno govorio za Jevreje ili neku drugu nacionalnu grupaciju sa više finansijskog, kulturnog ili simboličkog kapitala. Ovako, njemu i njegovoj partiji ide sve bolje. Na takve reči gotovo se više niko kritički ne osvrće - najmanje trećina Švajcaraca je uverena da to tako i treba. Čuvenu dosetku Maksa Friša kako smo ,,hteli radnike - a došli su nam ljudi", danas, u izmenjenoj političkoj kulturi i klimi, mnogi bi najradije preinačili u ,,...a došli su nam kriminalci".



Plakat1Izbornu kampanju u Švajcarskoj obeležio je plakat koji je oštro polarizovao duhove i izvan ove zemlje. ,,Njujork tajms" ga je okarakterisao kao izuzetno rasistički, dok se čelnicima nemačke neonacističke partije NPD veoma dopao. Na plakatu su tri ovce, na podlozi švajcarske zastave, i jedna od njih stražnjim nogama izbacuje ,,crnu ovcu". A u dnu slogan: ,,Da se obezbedi sigurnost." Po tumačenju članova i simpatizera ove nacionalističke partije, crna ovca je ,,kriminalac", dok ostali prepoznaju rasističku poruku. A nije prvi put da se eksploatiše motiv crne boje na izbornim plakatima te stranke. Na jednom od prethodnih plakata, povodom referenduma o olakšanom dobijanju državljanstva iz 2004, crno se takođe pojavljuje kao preteća opasnost: na njemu su crne ruke koje gramzivo posežu za švajcarskim pasošem. Ali, crno je metafora čiji cilj nije da ukaže na opasnost od jednog kontinenta (Afrike), koliko od jednog potkontinenta - Balkana, čiji su žitelji u Švajcarskoj neuporedivo brojniji od Afrikanaca.

Mnogi Švajcarci su nezadovoljni i zabrinuti zbog visokog procenta stranaca u svojoj zemlji. Po statistikama, u Švajcarskoj živi više od 20 odsto stranaca, što je, uz Luksemburg i Lihtenštajn, jedan od najvećih pro­cenata u zapadnoj Evropi. I to uprkos tome što je procedura za dobijanje državljanstva u Švajcarskoj znatno rigoroznija nego u zemljama EU. (U Belgiji je npr. minimalni boravak za dobijanje državljanstva tri godine, dok je u Švajcarskoj dvanaest; a Holandija je u poslednjoj deceniji 20. veka dodelila strancima svoje državljanstvo sedam puta više nego Švajcarska.) Ono što pitanje stranaca u Švajcarskoj čini poslednjih godina tako zapaljivim nije, međutim, toliko njihov broj, koliko uverenje da je broj ,,pogrešnih" stranaca prevelik. Najbrojnija pojedinačna nacionalna grupa stranaca u Švajcarskoj su Italijani, ali oni već nekoliko decenija nisu više u pravom smislu ,,stranci", nego se pod ,,strancima" pre svega podrazumeva heterogena skupina naroda poreklom sa područja bivše Jugoslavije, koja se podrugljivo naziva ,,Jugosima".

Danas u Švajcarskoj ima oko 350.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Oko 200.000 su Albanci sa Kosova, što je, kako se često ističe, 10 odsto kosovske populacije (štampa u poslednje vreme rado ističe i brojku od 50.000 albanskih mladića koji žive u Švajcarskoj). Srba ima preko 100.000. Broj građana sa  jugoslovenskim pasošem u Švajcarskoj 1980. iznosio je svega 45.000. Početkom devedesetih dolazi veliki talas, kada je ,,sezoncima" i radnicima sa boravišnom vizom ,,B" omogućeno da u Švajcarsku dovedu porodice. Već 1990. broj useljenika iz Jugoslavije skočio je na 100.000. Emigranti s tog područja, po jednima, zbog kulturnih osobenosti i skromnog obrazovanja, nisu sposobni za integraciju, a, po drugima, malobrojnijim, samo švajcarsko društvo nije pokazalo dovoljno spremnosti da ih integriše. Valja primetiti da je birački uspon Švajcarske narodne stranke gotovo srazmeran porastu broja useljenika sa Balkana: 1991. su osvojili 11,9 odsto glasova, a 2007. je taj procenat skoro trostruko veći.

Za useljeničku populaciju u Švajcarskoj, među kojom je ona sa prostora bivše Jugoslavije najbrojnija i socijalno najranjivija, idu pokazatelji: obavljaju 80-90 odsto najtežih poslova, 48 odsto registrovanih  nezaposlenih su oni, 55 odsto kaznenih slučajeva pripisuje se stranim državljanima, a u pojedinim zatvorima su i do 80 odsto stranci. Posebno je uznemirujuća razlika u obrazovnim šansama švajcarske dece i dece stranaca: deca stranaca u proseku četiri puta teže dolaze do školskog mesta sa praksom, procenat stranaca u gimnazijama, iz kojih se ima direktan pristup fakultetima, u kantonu Cirih je, primera radi, za školsku godinu 2002/2003. iznosio 7,3. Od tog procenta je 7,2 dece poreklom iz Srbije i Crne Gore. Jedno istraživanje na nacionalnom nivou iz 2001. godine zaključuje da je «broj učenika u gimnazijama poreklom iz Jugoslavije pre 20 godina bio veći». «Stranci su», kaže savremeni francuski filozof Etjen Balibar, «naši današnji proleteri».

Kada Švajcarci kažu ,,Jugos", misle uglavnom na Albance. Iako ni Srbi nisu ,,cvećke" kad je reč o kriminalnim statistikama, koje su poslednjih godina ozbiljno potresale javnost, reč je uglavnom o Albancima: dilovanje droge, opasne auto-trke na putevima, prošlogodišnjn slučajevi silovanja petogodišnje devojčice od strane dva albanska dečaka (11 i 13 godina starosti) u malom mestu Recins i silovanje u više navrata 13-godišnje devojčice u ciriškom predgrađu Zebah (od strane 13 mladića starosti od 15 do 18 godina, koji su to i zabeležili kamerom mobilnog telefona), ulične tuče i čak ubistva.

Ali ozbiljan problem Srba u Švajcarskoj je što se stigma odnosi i na njih. Ako ujutro na teletekstu nacionalne televizije pročitate da  je grupu švajcarskih tinejdžera napala nepoznata grupa mladih koja je govorila ,,švajcarsko-nemački sa slovenskim akcentom", uveče ćete verovatno na istoj televiziji imati priliku da, posredno, u nekoj humorističkoj emisiji - gde se karikira delinkventski govor mladih ,,Jugosa" - čujete fonetsku potvrdu tog ,,slovenskog akcenta" (reč je nedvosmisleno o albanskom akcentu). Kriminalne statistike se vode po državljanstvu, a u medijima se sve donedavno isključivo pominjala zemlja porekla počinioca, odnosno Srbija i Crna Gora, tek odnedavno se više čuje ,,Kosovo-Albaner".



Plakat 2Većina Švajcaraca je imača prilike da sazna da se Albanci, na primer, ne prezivaju na ić, da na Balkanu ne žive samo muslimani, da u Srbiji postoji urbana celina (Beograd) koja po veličini ne postoji u Švajcarskoj, da Srbija nije prekookeanska zemlja nego da su njeni veliki delovi, poput Vojvodine, biti u sastavu Habsburškog carstva kao i neki delovi Švajcarske, poput dela kantona Argau u 18. veku. Međutim, sve je to za većinu irelevantno, Balkan se doživljava kao homogen, pre imaginarni nego geografski prostor. A posle pada Berlinskog zida, kada Zapad gubi svog realnog i simboličkog ideološkog neprijatelja, onaj ,,drugi" više nije pripadnik tuđinske ideologije, nego druge kulture. Paradoksalno je da se to dešava upravo kad se u modernom teorijskom svetu najmanje veruje u stabilne identitete. Švajcarska popularna uobrazilja, budući da nema dovoljno svojih ,,Arapa,,, ,,Turaka,, i ,,crnaca", Balkancima namenjuje ulogu ,,varvara".

Kada se, međutim, odmaknemo od mi-oni odnosa, i koncentrišemo na odnose ,,unutar njih", iz švajcarske vizure nivelacija bledi i političko svrstavanje na jednu, albansku stranu, gotovo je pravilo. Sve stranke se zalažu za otcepljenje Kosova, oko 68 odsto Švajcaraca je podržavano NATO bombardovanje Srbije, te su Amerikanci, sa nešto preko 50 odsto javne podrške bombardovanju, u odnosu na Švajcarce hipi pacifisti.

Ono što je lako uočljivo u retorici ŠNS jeste da agresija i nasilništvo mladih Balkanaca nikad nije odgovor na diskriminaciju i znatno umanjene šanse za dobijanje mesta u školama ili poslova u firmama, nego je uvek ,,uvezena" bolest, ,,nečista krv". Bloher, treba ponoviti, ,,više nikog ne zapošljava sa prostora bivše Jugoslavije" jer svi su sumnjivi. I jedini model integracije u društvo i tržište rada koji taj ministar već sprovodi, a njegova stranka preporučuje, jeste, zapravo, model dezintegracije.

Integraciju stranaca posebno čini teškim činjenica da nacionalna pripadnost u Švajcarskoj određuje ujedno i klasnu pripadnost. U višu klasu se stranci izvan zapadne Evrope ne mogu integrisati, jer su razlike u primanjima, životnim stilovima, mestima stanovanja i često obrazovanju nepremostive, dok klasa Švajcaraca koja im je po primanjima slična, želi od njih da se distancira kako bi na taj način štitila nešto bolji socijalni status. Pre petnaestak godina ugledni švajcarski književnik Adolf Mušg je govorio kako ništa ne znamo o kulturi Balkana i istočne Evrope, ,,ni o njihovoj književnosti, ni o prirodi, snovima, strahovima i vrednostima". Primedba nije izgubila na aktuelnosti i, kako podseća Džudit Batler, na mnogo drastičnijem primeru američko-iračkog sukoba", ,,nepoznavanje" je uvod u ,,dehumanizaciju": ,,Kako možete žaliti živote koji za vas prethodno i nisu bili životi."

Program ŠNS je deo tradicionalne zapadne konzervativne političke agende. Ona idealno otelovljuje ono što su nekad radikalne feministkinje zgodno zvale: kapitalistički patrijarhat. Nekada ugledni liberalni nedeljnik Veltvohe je možda najbolji indikator te politike. On je postao gotovo stranački list (glavni urednik i odnedavno vlasnih lispa Rodžer Kepeler je u broju posle izbora potpisao četiri članka o Bloheru, kakva se kod nas ne pišu još od Titovog vremena). Meta napada su liberalni političari sa njihovim "multi-kulti naivnostima". List je podr­žavao rat u Iraku, a jedno retoromansko udruženje (švajcarska starosedelačka nacionalna manjina romanskog jezika i negermanskog porekla, koja broji svega oko 70.000 ljudi) tužilo je novinara lista zbog rasističkih izjava o Retoromanima koje naziva ,,ucenjivačkim i pljačkaškim"; gotovo zaboravljeni homoseksualci listu postaju zanimljivi zbog njihovog ,,monopola na sidu", nasilje i kriminal stranaca su neizostavna tema...

,,Novi rasizmi i fundamentalizmi", kaže Slavoj Žižek, ,,nisu nažalost nikakvi anahronizmi. Globalni kapitalizam uništava socijalne sfere života koji su donekle garantovali stabilne identitete. Oni daju privid lažne stabilnosti svetu koji se promenio». Time se možda može objasniti (što se Srbije tiče) da zemlja koja crpi demokratski legitimitet tako što proklamuje ,,Švajcarska Švajcarcima", Balkancima šalje Karlu del Ponte ili, recimo, posmatrače na izborima.

Odnos prema strancima se, inače, stalno pogoršava i neki donji pragovi, kao što je verbalna diskriminacija, odavno su pređeni. Za naciste između dva svetska rata ,,pošvajcarivanje" (verschweizern) imalo je negativno značenje -nedostatak svesti o naciji i istoriji. Danas bi, pak, nemački nacisti za svoju zemlju želeli da se pre svega ,,pošvajcari".

Meni tu neima dvojbe: vecina zapadnoevropski` naroda ima izrazen rasisticki stav prema "balkancima" od uvijek. Vjera, boja i nacija nebitno. Pojam "jugos" nije nista drugo nego kolektivni naziv za tu pojavu. Ko god je tamo bio mog`o je to vidjet. Nemoj im rec odakle si, a pitaj ih sto misle i sve ces cut. Jedino sto oni tamo prifataju, to su ovi pro-zapadno, neo-liberalni, "elita" sto se pojav`la odskora, sto bolje engleski govori nego svoj jezik i sto nikad nije ni htjela bit Balkanac, nego uvijek Amerikanac. Tak`i su samo dobrodosli na zapadu. Jer mrze na Balkan vise no ovi prvi.
A i oni, opet, dobri su - samo za jednosatnu upotrijebu. Pa natrag u brlog.
Kazem, dakako su i sami Balkanci tome doprinijeli u velkoj mjeri, no, svejedno, to ne opravdava fasisticke i rasisticke stavove zapadnjaka prema svima nama. A posto mislim da su upravo ti zapadni shoopci i izazvali svo njesra ovdje, ova slika postaje jos vise kristalno jasna. I kraj.
Rijesenje: Sami Balkanci bi trebalo da se uzmu upamet i da ne trce vise k`o shoopci i ovce na zapad, gdje cine slabo placeno roblje zapadnim gornjima, nego da ovdje izvade prst iz guz`ce i krenu nesto konkretno i vrijedno radit.

Quote from: "crippled_avenger"Time se možda može objasniti (što se Srbije tiče) da zemlja koja crpi demokratski legitimitet tako što proklamuje ,,Švajcarska Švajcarcima", Balkancima šalje Karlu del Ponte ili, recimo, posmatrače na izborima.
Odnos prema strancima se, inače, stalno pogoršava i neki donji pragovi, kao što je verbalna diskriminacija, odavno su pređeni. Za naciste između dva svetska rata ,,pošvajcarivanje" (verschweizern) imalo je negativno značenje -nedostatak svesti o naciji i istoriji. Danas bi, pak, nemački nacisti za svoju zemlju želeli da se pre svega ,,pošvajcari".

sjajan text.
s tim što me ispunjava gađenjem ne toliko prema šiptarima ili švajcarcima ili 'jugosima' (mada i to!), koliko prema ljuckoj sorti UOPŠTE: jer svi smo mi, ili bar ogromna većina, u dubini duše 'fašisti' i rasisti, samo ako nam se pruži adekvatan kontext u kome to nesmetano možemo biti, kao što je to slučaj u tzv. visokorazvijenim zemljama.
might is right, to je biološki zakon, a svi smo mi, ipak, još uvek - životinje.
ovo ne treba shvatiti kao apologiju tog stanja, nego samo kao podsećanje na tužnu nedostatnost 'kulture' kao superstrukture koja je u tankom namazu stavljena preko našeg majmunskog, rozeguzopavijanskog bića.

1981. godina

1. princ Charles se ozenio
2. Liverpool postao prvak Evrope
3. umro Papa

2005. godina

1. princ Charles se ozenio
2. Liverpool postao prvak Evrope
3. umro Papa

Pouka 1: kada se princ odluci ozeniti treci put, a Liverpool zaigra u
finalu Lige sampiona, treba upozoriti Papu!

Pouka 2: kada se princ odluci ozeniti treci put, a papa umre, treba se
kladiti na Liverpool .

Scenarista NAKED MILE je uspeo da razbije stigmu DTV csenarista i radi theatrical film:

Ari Sandel ("Vince Vaughn's Wild West Comedy Show") is set to direct the Fox Atomic comedy "Brad Cutter Ruined My Life ... Again" reports Variety.

Joe Nussbaum's script concerns a high school nerd who, after getting a good job and a beautiful girlfriend, becomes unhinged when his company hires the guy who was most popular in his high school, and who made the nerd's life unbearable.

Production is scheduled to begin early next year.

Ovde ću storovati originalnu Zoranovu kritiku HASDERSHITA, pošto mi se sviđa ali se ispostavilo da ima nekih činjeničnih problema sa nekim detaljima pa smo to morali da editujemo na blogu:

Thursday, December 13, 2007
kritika HADERSFILDA


Pošto film HADERSFILD govori o ljudima u tridesetnekim godinama, nismo žellei da ga recenziraju naši mali kritičari Tvrdiša i Čedomir pošto su suviše mali da bi to razumeli. Film je zato pogledao Zoran Janković, čovek koji generacijski razume ovaj problem, vojvoda od Podrinja, i filmski ekspert extraordinaire.




Evo šta Zoran kaže:




Hadersfild – Ivan Živković

Big Chill na zozovači

"Ovi likovi nemaju da ponude ništa jedni drugima te im preostaje da fingiraju razračunavanje tokom te jedne sudbonosne noći navodeći karakterene razlike i preference kao ključne argumente u tom motivacijski neutemeljenom i nategnutom sukobu. Zbog toga se čini da je priča koju predstavlja Hadersild mogla da potraje još satima u filmskom vremenu, baš kao što se i mogla završiti negde na trećini inače teškom silom navučenih devedest i kusur minuta. "


Scenario: Nikolaj Kraljačić i Uglješa Šajtinac (po pozorišnom komadu Uglješe Šajtinca)
Uloge: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Suzana Lukić, Damjan Kecojević, Vojin Ćetković, Josif Tatić, Jelisaveta Sablić, Predrag Miki Manojlović
Žanr: nevoljki arthouse o tranzicionom grču
Trajanje:95 minuta



Savremeni srpski film sjajno je i pouzdano izvorište grešnih zadovoljstava za kompletiste-mazohiste koji ga još uvek istrajno prate. A zna i da te mnogonapaćene gledalačke duše nagradi nenadanom spoznajom. Tako je potpisnik ovih redova zapao u dubiozu koja ga muči već danima - da li je možda ogrešio dušu na istom ovom mestu sasuvši drvlje i kamenje na Karažićevu nejač pod nazivom Promeni me. Dok je Promeni me bio musava i nemoćna populistička komedija izvedena o privatnom trošku, Hadersfield Ivana Živkovića je više slučaj nego film, uz to i sa mnogo zlokobnog znamenja u svojoj bagaži.

Naime, Hadersild Ivana Živkovića je još u formi ideje i scenarija bio mezimče raznoraznih komisija ( film se ozbiljno omrsio kako o republički i pokrajinski budžet tako i o opštinske jasle Zrenjanina (u kom se priča i odigrava) i RTV Vojvodina); tome treba dodati ekstremistički hajp po medijima i na kraju skandaloznu odluku Narodne kancelarije (koja funkcioniše pod okriljem države) da se baš ovom i ovakvom filmu plati iznos za 40000 ulaznica kako bi se maturanti motivisali da otkriju čari bioskopske filmske projekcije. Teško da bi ko mogao da zameri tolikom duvanju u jedra da sam film nije nedopustivo loš (čak i po inače srozanim kriterijumima predviđenim za ovdašnji film); ovako ne samo da je ojačano uverenje u potpunu arbitrarnost takve odluke, već sumnja seže i dublje.

A sve je izgledalo kao čist zicer. Još dva glumca (Nebojša Glogovac & Goran Šušljik) poželela su da iskuse producenatske muke (to je već fenomen koji je malo toga dobrog doneo srpskom filmu, a za potvrdu te teze, preporučljivo je samo na kratko gvirnuti u producentske opuse Ivane Mihić i Dragana Bjelogrlića, recimo), izabrali su pozorišni tekst, unisono hvaljen, u kom sami već godinama igraju, angažovali reditelja koji je u prestoničkim krugovima dugo označavan kao next big thing, mnoga vrata su se širom otvorila... Teško je precizno označiti tačku od koje su stvari krenule po lošem jer Hadersfild ne pogađa u metu u svim bitnim aspektima.

Hadersfild naprosto vrvi od loših procena i promašenih rešenja. Dvojac Nikolaj Kraljačić & Uglješa Šajtinac pristupio je adaptaciji pozorišnog predloška uz dosta krutosti i doslovnosti, čime su vezali ruke reditelju koji bez vidljivih intervencija i drčnijih zahvata tek tako filmskom kamerom beleži polazni tekst, glumci se zaborave te su repovi pozorišno prenaglašene glume nedozvoljivo očigledni. Time autori pokazuju ne samo upitnu filmsku pismenost, već i otvoreni prezir prema mediju u kom bi da se okušaju a za šta su i dobili izdašnu državnu pomoć na različitim nivoima. Sve to za posledicu ima da Hadersild ne samo da pada na testu filmičnosti, nego dovodi u pitanje ionako slabašan razlog sopstvenog postojanja.

Ovakav Hadersfild ostavlja utisak loše usnimljene pričaonice klimave ideološke i sadržinske vrednosti. Film nije isključivo verbalni medij i svako svođenje priče na logoreijičnu radio-dramu nije moglo da prođe bez teških posledica po krajnji kvalitet ostvarenja. I junaci Hadersilda i autori ove ekranizacije ostaju zatočeni u istim zabludama. Pred gledaocima je još jedna priča o izgubljenoj generaciji, tranzicionom grču i dalekosežnim posledicama inflatorno-ratnih devedesetih. Sve ako se i uzme u obzir kapacitet određenih motiva da budu krupne i potentne metafore tokom dužeg vremenskog perioda, ostaje činjenica da Živkovićev debi očitava dug niz problematičnih manjkavosti, koji su se možde mogle i prenebegnuti u pozorišnoj postavci a koje u filmu postaju bolno uočljive. Čvorište koje drži Šušljkov lik, lik propalog studenta, mizantropično zlobnog radio-voditelja i pedofila nešto blažeg pedigrea, u zatočeništvu ,,malog mesta u preriji" može se pripisati uticaju šireg društvenog okvira, dok lik njegovog komšije Ivana (Glogovac), lekovima ukroćenog psihotičara, bivšeg džudiste livca i sektaša nikako ne može da okrivi miloševićevsku Srbiju za svoje muke budući da su problemi sa njegovim mentalnim zdravljem počeli dosta ranije (sudeći po njegovoj ispovesti u duuuuuuuuugom monologu, jednako iscpljujućem po gledalište i njega samog).

Osim toga, ova dva lika čija se interakcija nalazi u samom korenu ciljane dramatičnosti Hasdersilda, povezani su pukim stambenim okolnostima i ničim drugim. Likovi Šajtinca i Kraljačića su papirnati, neuverljivi i ready-made postavljeni eksponenti različitih uvreženih životnih pristupa – Šušljikov Raša je rezignirani hiperintelektualac koji svoj čemer zlobno preliva na druge, Glogovčev Ivan je simbol okolnostima sputane kreativnosti (piše, vaja, guta svakojaku literaturu i još stiže da, premda ozbiljno bolestan, kontemplira nad mukama svog (formalno zdravijeg komšije), Dule Vojina Ćetkovića je beslovesna srednjački zaprložena budala, Igor, lik koji tumači Damjan Kecojević da podvesti pod stereotipe tipične relaksirane i emotivno distancirane srpske emigracije dok je Jelisaveti Sablić dodeljen potpuno izlišan lik Ivanove majke, koja rigidnost uporno demonstrira stisnutim usnama i ništa više preko toga. Ovi likovi nemaju da ponude ništa jedni drugima te im preostaje da fingiraju razračunavanje tokom te jedne sudbonosne noći navodeći karakterene razlike i preference kao ključne argumente u tom motivacijski neutemeljenom i nategnutom sukobu. Zbog toga se čini da je priča koju predstavlja Hadersild mogla da potraje još satima u filmskom vremenu, baš kao što se i mogla završiti negde na trećini inače teškom silom navučenih devedest i kusur minuta. U istoj ravni sa iskontruisanim klinčom među glavnim akterima je kalkulantski srećan kraj koji sledi scenu sna, čiji onirizam prosto nema utvrđenje unutar uber-verističke osnovne postavke.

Osim potpunog nerazumevanja (ili nezainteresovanosti) za efektan filmski jezik, Hasdersfild balansira na samoj ivici tehničke ispravnosti. Ton je zamućen a film većim delom izgleda kao lošija TV drama; mada postoji napor da se naracija povremeno oneobiči prikazima neba i ružnih gradskih lokacija, čak i kada pokuša da raskadrira scenu Živković pravi gaf do gafa - na primer, scenu u parku, scenu oproštaja vodećeg nezadovoljnika i prijatelja mu gastarbajtera on izvodi u najširem mogućem kadru, valjda u želji da sugeriše nemogućnost bliskosti kao puta ka razumevanju patnje onog drugog, ali umesto željene poente isporuči scenu u kojoj nije najjasnije šta se uopšte zbiva, šta akteri govore i zašto su baš tada i tu. U par navrata već zbunjeni i izmoreni gledaoci su predočeni sa nekolicinom scena koje nemaju nikakav oslonac niti relevevantnost u odnosu na ostatak prikazanog (scena razgovora devojaka u školskom dvorištu iz nekog visećeg kadra i/ili nemi predah Šušljikovog lika na obali reke, Glogovčevi značajni pogledi upućeni mladoj komšinici za klavirom koja potom potpuno nestane iz priče...).

Da nije tako mrtvoozbiljan, Hadersfild bi barem mogao da zabavi gledaoce imajući u vidu da poseduje znatan (mada nenameran i naravno sasvim neupotrebljen) gross out potencijal. Josifu Tatiću je dopala uloga oca alkoholičara, kanda obolelog od Turetovog sindrom jer je rola garnirana zbilja neverovatnim brojem najljućih psovki (muško spolovilo u 5-6 scena on spomene stotinjak puta, a nije pošteđena ni majčina aparatura). Sin mu Raša pati od zatvora jer dobrih petnaest minuta otpadne na njegovo zapomaganje što ne može da se olakša u kupatilu bez vrata; na sreću, to mu ipak pođe za rukom i biva nagrađen time što mu malodobna ljubavnica (Suzana Lukić), koja hoda okolo sa VHS snimkom seksualnog čina svojim hromozomodavaca, izrazi želju da se ,,on opere jer želi da proba ono... želi da ga ljubi dole". Olakšani i podmireni Šušljik posle je spreman da se upusti u podužu raspravu sa Vojinom Ćetkovićem (koji u više navrata izlaže viđenje pogodnosti seksa sa ,,matorkama") na temu komparativnih prednosti napolitanki u odnosu na nugat-kocke a kraj te noći velikih reči i bezbroj dugih, značajnih pogleda i podignutih obrva okonča pomokrivši se na voljenu statuu lava u gradskom parku. U međuvremenu u ovom srpskom mrcvarenju Kasdanovog remek-dela Big Chill na najgoroj zozovači i usputnim ,,džokavcima" nađe se mesta i za, čini se beskonačan niz nagrubljih psovki, kanda stavljenih tu da bi onih 40000 maturanata-mučenika sa plaćenim bioskopskim ulaznicama sutradan imali šta da citiraju u svojim školama.

Hadersfild Ivana Živkovića je imao želju da bude gledljivo, umereno arthouse ostvarenje sa potencijalom za kakav-takav plasman po belosvetskim revijama filmova. Tamo gde je Odbačen Miloša Radivojevića uz dosta elegancije i bez vidljivog upinjanja uspeo, Živkovićev prvenac je omanuo. Ali ruku na srce, kao kobna smesa neukosti, umišljenosti, samodopadljivosti, prevelikih ambicija i državotvornosti, on predstavlja prikladan kraj još jedne jadne srpske filmske godine, dušu dale za trenutni zaborav.

Pogledao sam GOAL II: LIVING THE DREAM Jaume Collet-Serre.

Jaume nam je poznat po pristojnom Dark Castle naslovu HOUSE OF WAX, a koliko vidim radiće i novi Dark Castle film. Očigledno ga prilično opskurna sudbina ovog FIFA meets Adidas narudžbenjaka nije mnogo omela u karijeri i zadržao je onu poziciju koju je imao.

Posle vrlo ambicioznog starta filma GOAL! kako u medijskom, tako i u poslovnom smislu, očigledno su preostala dva dela ove trilogije lagano relegatovana na video. Treći deo će režirati Andy Morahan, i sada kad podvučemo crtu ova trilogihja je uspela da apsolvira dva next big things iz sredine devedesetih koji su u međuvremenu nestali sa radara.

Serrin film je potencijalno najzanimljiviji u seriji pošto govori o dečakovom prlasku iz Njukasla u Madrid, o noćnom životu, iskušenjima i svemu ostalom što muči glamuroznog mladog fudbalera u glamuroznom klubu. Da je Serra želeo da snima ENTOURAGE na ovu temu, to bi bio fenomenalan film, pošto Serra kao veteran iz reklama ima dar da uhvati taj gloss noćnog života i ostalih high life egzibicija.

Međutim, GOAL II je koncipiran kao fable o tome kako postati veliki fudbaler i sasvim je razumljivo što je cela mračna strana samo načeta u ovom filmu.

Međutim, ono što sve dovodi u žešći paradoks to je da etička i sportska poenta filma apsolutno ostaju nejasni pošto su karakteri vrlo slabo postavljeni i na kraju veze sa ženama bazirane na ljubavi, igranje fudbala za svoju dušu, i ponovni sastanak sa izgubljenim rođacima, bivaju dioživljeni kao negativne pojave.

Prvo, devojka sa kojom se glavni junak voli ga zajebava od prvog minuta filma sa nekim potpuno besmislenim splinom, i ni u kom slučaju ne predstavlja bilo kakvu vrstu oslonca za njega niti se gledaopcu čini da mu je ona na bilo koji način potrebna. Štaviše, njegov iskusniji i promiskuitetni kolega je u mnogo većem duhovnom i emotivnom spokoju od njega, umesto da nam film dokazuje obrnuto (što mu je inače vrlo eksplicitan cilj).

Zatim, junak se povredi pikajući lopte sa svojim prijateljem iz čiste ljubavi prema igri. Jedina scena u kojoj vidimo da mu fudvbal išta znači u životu jeste ta scena i on u njoj povredi dočim na profesionalnom terenu preživljava i najbrutalnije startove i niko ne biva ozbiljnije ozleđen na terenu.

Konačno, reconnectovanje sa porodicom koja ga se setila tek kad je postao poznat jeste serija susreta sa nepodnošljivo idiosinkratičnim likovima sa kojima naš junak, do sada već izmučen maltertiranjima mora da se nosi.

Dakle, umesto feelgood osećanja, sve ono što treba da bude etički mehur filma dobija potpuno pogrešan predznak.

Scene fudvbala su sporadično zanimljive ali sve igrane situacije su vrlo nemaštovite i previše iskonstruisane, pa čak i antifudbvalske u svojoj drmaturgiji i egzekuciji.

Dok je prvi film imao jasnija etička opredeljanja i veću ambiciju da fudbal privoli na ekran, Serrin film je sporadično zanimljiva šećerlema u kojoj su se autori znatno manje trudili da ovom narudžbenjaku udahnu život, uprkos tome što je milje zanimljiviji od prvog filma.

Štaviše, stanje nekih specijalnih efekata sugeriše da je ovaj film u nekom trenutku abortiran i spakovan samo za video tržište.

Videćemo kako će ispasti Morahjanov film, no u svakom slučaju, mislim da GOAL trilogija stoji kao paket simpatičnih feelgood movieja za klince i popularizaciju fudbala.

* * / * * * *

Pogledao sam ENTROPY Phil Joanoua. Mislim da je ovaj film odličan double bill sa LAST MINUTE Stephena Norringtona pošto u oba slučaja mušićave nade holivudskog mejnstrima snimaju indie filmove o svojim srahovima in frsutracijama. Norringtonov film je doduše agresivniji, avangardniji, dočim je Joanou snimio film u kome je pokušao da objasni niz situacija u kojima je ispao svinja.

I u tom smislu ENTROPY je svakako zanimljiv buffovima pošto se vrlo jasno mogu prepoznati šavovi Joanouove karijere u sudbini junaka Jake Walsha, mladog hip reditelja. Inače, zanimljivo je da se reditelj indie filmova u ENTOURAGE zove BillY Walsh i vrlo je sličan maverick kao i Joanou i junak ENTROPYja. Međutim, film je zanimljiv i onima koji nisu buffovi, pošto funkcioniše kao sasvim legitimna melodrama, sa dosta zanimljivih situacija i stanja.

Joanou naravno nije ni pokušao da se uzdrži od flashy rediteljskih rešenja, i film pored te jasne melodrame jeste poslužio i kao showcase da je Joanou još uvek rediteljski živ i zanatski aktuelan. Nažalost, Holivud je brutalan i puni mejnstrim come back mu je dozvoljen tek kada je bio spreman potpuno autorski da se degradira i snimi GRIDIRON GANG sa Rockom, i počne da daje intervjue u kojima se izvinjava za dane kada je bio grub prema executivima. Šteta.

No, ENTROPY je film iz faze kad je još imao kičmu i zato zavređuje pažnju.

* * * / * * * *

Podsetio sam se filma GALAXY QUEST Deana Parisota, courtesy of milan, i mogu reći da i posle skoro deset godina, taj film stoji kao jedna od najinteligentnijih komedija koje je Holivud proizveo. Iza istinski smešne high concept premise, o Svemircima koji misle da je američka spejsopera zapravo dokumentarni program i istorijski dokument, i koji su čitavu civilizaciju ustrojili po tom principu, krije se jedna žestoka bodrijarovska matrica i zaista, svesno ili ne, ovaj film može da posluži kao odlično otvaranje svake konferencije o pop kulturi i njenom uticaju na tkivo savremenog društva.

Dean Parisot je posle ovog filma radio još jedan zaista sjajan i subverzivan film FUN WITH DICK AND JANE u kome takođe ima high concepot premisu o pripadnicima srednje klase koja krade, a koji iz pozadine govori kako o Enronu, tako i o konceptu života u stanju permanentnog kreditiranja karakterističnom za savremenu Ameriku.

Dakle, moglo bi se reći da se Dean Parisot apsolutno izdvaja u miljeu reditelja kojima se prepuštaju high concept komedije, uz imena kao što su David Dobkin ili Peyton Reed.

U svakom slučaju GALAXY QUEST je film koji odoleva zubu vremena i mislim da ga treba sporadično overavati.

* * * * / * * * *

Pogledao sam DEATHS OF IAN STONE Dario Piane, courtesy of Kunac i mogu reći da se u principu slažem sa Ghoulom sem u jednoj stvari. Naime, tokom ovog filma ni u jednom trenutku nisam naišao ni na trunku ičeg zanimljivog. Za to nije kriva samo derivativna premisa koja jako podseća na mnoge znatno bolje filmove, ali isto tako kao što Ghoul odlično primećuje ne poziva komentatora da ih zaista i navede pošto by namecheckovanje nekih sjajnih uzora zaista moglo da vas navede na pogrešan trag.

Stoga ću se i ja uzdržati od navođenja referenci i navođenja čitalaca na pogrešan trag. Štaviše, ta eklektičnost Pianinog filma u suštini nije toliko ni sporna, kao št nije sporno ni to što on nikada zapravo ne dostiže nivo filmova koje je ripovao. Problem je u nečem potpuno drugom. Naime, većina priča je već ispričana i većina koncepata su već eksploatisani. Međutim, filmovi koji privlače pažnju su zanimljivi zbog toga što nude barem nešto sveže u odnosu prema već isprićanoj priči. DEATHS OF IAN STONE je film čiji bi hardver možda i imao nekakvog malog smisla da cela priča sa sve karakterima, njihovim odnosima i ponašanjem nije toliko deplasirano opšte mesto, i da sve nije režirano, pisano i glumljeno iz opšteg mesta. A oslanjanje na opšte mesto unutar jedne derivativne celine je zaista ogroman greh koji čini da se bukvalno skreće pogled sa ovog filma.

Ne samo da sam u načelu znao kuda vodi ova priča, ne samo da sam u načelu osećao kako me to od prvog sekunda uopšte ne zanima, nego sam čak na nivou dijaloga i radnje u sceni uspevao da anticipiram šta će se desiti i to uglavnom kd god bih očekivao najgore, to bih i dobijao.

Dario Piana, inače reditelj reklama, ovim filmom svakako neće biti osramoćen pošto mu ovakav mediokritetski film od 11 miliona dolara koji izgleda nešto skuplje svakako može doneti neke mediokritetske filmove od 20 miliona koje studio želi da učini skušpljeizgledajućim. Međutim, van te bazične šićardžijske kompetencije, Dario Piana ništa nije pokazao pa čak ni to da se trudi da barem mentalno pobegne od sveta reklama. Naime, za svet reklama je karakteristično to da u njemun reditelji, često veoma talentovani rade stvari koje im drugi naručuju i radeći tako godinama steknu odnos prema poslu u kome u suštini uopšte ni ne osluškuju vlastite huncheve, for better or worse.

Dario Piana je tako prišao i ovom filmu koji meni izgleda kao klasičan hack job za low profile naručioca radi koga u suštini možda i nije trebalo da napušta svet reklama.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam REC Paco Plaze i Jaume Balaguera, courtesy of Kunac.

Moram priznati da REC spada u filmove koje ne violim iz više osnova. Prvo nisam ljubitelj tog pseudodokumentarnog "našli smo traku" pristupa zato što je jako retko konsekventno sproveden i često je vrlo slabo urađen, i sam po sebi je besmislen pošto sam vid eksploatacije filma osporava takav mockumentary pristup.

Zatim, ne volim previše ni filmove o ljudima koji su izolovani na jednom mestu i nalaze se u opasnosti.

Međutim, REC uspeva da zaista prevaziđe ova dva moja animoziteta, i da bude zanimljiv uprkos tome što sam ga gledao bez titlova i nisam imao baš najbolji pregled dijaloga. Ipak, to me je podsetilo na stare dane kad smo Radivojević i ja gledali TESIS bez titlova i razumeli ga prilično dobro.

U REC je to jš lakše pošto je reč o filmu u kome su dešavanja vrlo enegična i ekspresivna i sve situacije su vrlo jasne. Iako se mnogo govori, stvari se uglavnom rešavaju kroz akciju, i film je jasan i bez titlova. U tom smislu zanimljiva je jedna angedota iz filma DIE HARD. Naime, DIE HARD je film u kome nema titlova iako junaci dosta govore strane jezike. McTiernan je to učinio pošto je bio veliki fan evropskog filma koje je gledao bez čitanja titlova i tek je pri drugom gledanju obrtaćao pažnju na titlove. Zato je on odlučio da film ne bude titlovan ali da isto tako sve važne stvari, bitne za razumevanje zapleta budu izgovorene na broken Englishu. Sve ono što međutim nija važno za zaplet ali naprosto mora da se verbalizuje radi uverljivosti i atmosfere je izgovoreno na stranom jeziku bez prevoda.

Mislim da je REC tako postavljen da se razume bez titlova, što ne znači da pri drugom gledanju sa titlovima neću otkriti nešto važno u dijalozima.

Kad je reč o situaciji ljudi zarobljenih na jednom mestu, mislim da su Plaza i Balaguero zaista maksimalno uspeli da razigraju jednu starogradsku stambenu zgradu i da očuvaju klaustrofobičnost i da uklone monotoniju. daleko je EC od genijalne upotrebe lokacije kao što je u DIE HARDmeđutim lokacija je vešto tretirana.

Samim tim nema previše situacija sa kukumavčenjem nad teškim okolnostima niti psihologiziranja.

Kad je reč o dokumentarnom pristupu, sproveden je konsekventno, vrlo vešto su načinili da sve izgleda kao da je snimano televizijskom kamerom i televizijskim objektivom. e sad, iako je film vrlo dinamičan i ima dobro konstruisanih scare momenata, i konačno ikao znam da je i fake dokuemntarizam čak i tako visokokonceptualizovan teško snimiti, ovaj film vas neće tehnički impresionirati. Dakle, pokreti kamere su kompetentni, sa par dobrih ali nikako izuzetnih pokušaja virtuoznosti, a isto tako  ni mizanscen nije naročito ambiciozan, iako u par situacija svakako ima lepih rešenja. Međutim, ovo ni u kom slučaju nije groundbreaking film u tom domenu kao što je recimo CHILDREN OF MEN.

Ipak, kada se sve sabere i oduzme, REC je kompetentno i pošteno realizovan high concept gimmick horor u evropskim okolnostima koji apsolutno ni po čemu ne zaostaje za Holivudom i nije hendikepiran u bilo kom domenu,

Plus, pa makar bio oklevetan i kao heteroseksualac, moram istaći Manuelu Velasco koja je pravi cutie pie u ovom filmu.

* * * / * * * *

Pogledao sam VACANCY Nimroda Antala, courtesy of Ginger.

Prvih pola sata ovog filma su mi trajali kao 12 sati sa izveštačenim i potpuno redundantnim setupom likova u kome se ubacuje gomila backstoryja, međuljudskih odnosa, porodične istorije i sve to, što je najgore od svega apsolutno nikada ne zaigra u filmu. Kod nekog neveštog scenariste, sve to tako agresivno postavljeno kasnije bi imalo neku funkciju ali kod Nimrodovog pisca Mark L. Smitha ne dobijano čak ni to, dobijamo besramno iskonstruisanu priču junaka koja posle ne zaigra i apsolutno nema payoff kada krene to neobično iskustvo u motelu.

Preostalih nešto jače od pola sata su old school slasher, sa dosta dobro urađenih jeftinih trikova, agresivno miksovanim zvukom, slasherima koji su manje pametni nego što misle da jesu, junacima kojima može da se desi nešto strašno ali im se ipak ne desi ništa naročito strašno, ljudi koji inače siluju i ubijaju i snimaju snuffove ih samo malo išamaraju, imamo naravno slučaj Martina Balsama na koji Nimrod ubije jedno pet minuta ionako vrlo kratkog filma i na kraju jedini redeeming feature je baš to kratko trajanje u spoju sa nekoliko solidnih shameless jump scares.

Ono što je takođe lepo to je da barem Nimrod koji je u Mađarskoj bio ambiciozan reditelj nije otišao u Holivud da se pravi pametan, nego je uzeo da uradi sasvim old school banalan projekat koji je esencija Holivuda po sebi. Međutim, u sporadičnim uspelim segmentima filma, paradoksalno, Nimrod pokazuje da bi Holivudu jedino mogao doneti ono što Holivud u principu ima a to je tehnička kompetencija.

* * / * * * *

Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji u ponedeljak ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA Milana Jelića.

S jedne strane, naravno, čudno je gledati demise čoveka koji je bio tako bitan u Crnom talasu, naročito ako imamo u vidu da je svoje razne šund projekte radio u periodu kada je zaista imao priličnu moć da snima filmove i kada je verovatno imao veći kredibilitet nego na samom početku kada je kao student maltene snimio BUBAŠINTERA.

ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA je rip-off TOOTSIE smešten u okolnosti jugoslovenske diskografske industrije, i u suštini je želeo da se posluži istim mitemama pa čak i tehnikama realizacije kao i ovaj klasik. Naime, ulogu muškarca koji se prerušava u ženu igra Milan Gutović, jedan od naših najbriljantnijih glumaca (koji inače ima fetiš za prerušavanja u žene, to je radio i u LAFU U SRCU Miće Miloševića) čija je funkcija očigledno bila da ponovi glumačku bravuru kakvu je kod Nicholsa ima Dustin Hoffman i to je negde jasno. Ovakvo očekivanje je sasvim logično, imajući u vidu Gutovićev beskrajni talenat. Međutim, u ovom filmu, on nije napravio glumačku bravuru kakvu je trebalo da napravi, i njegivi prerušavanje je više na nivou prerušavanja u kome nema iluzije da je prerušeni muškarac zapravo žena kakvo imamo u SOME LIKE IT HOT. Međutim, karakter je postavljen baš kao Tootsie tako da ovakva gluma u spoju sa karakterom uopšte ne pije vodu.

Sam estradni milje je dat vrlo flah, bez neke dubine i autentične integracije estradnih zvezda u zaplet. Za estradne zvezde ovaj film služi kao showcase, što jeste svojevrsno priznanje moći filma kao medija u tom trenutku pošto bez ikakvog problema kroz ovo ostvarenje prodefiluju Boris Novković, Mira Kosovka i Zorica Brunclik što samo pokazuje koliko je televizija tada bila nedostupna i koliko je film apsolutno bio deo javnog mnjenja. Šteta je što estrada nije istinski integrisana u ovu priču kao što je to recimo urađeno u SOKU OD ŠLJIVA.

Na nivou scenarističkog koncepta Veroslava Rančića, očigledno je da neke inicijalno zanimljive scenarističke ideje nisu uopšte realizovane.

Naime, recimo melodrama kao vrlo moralistički žanr ne samo da nije razvijena i da odnosi među likovima nisu dovoljno profilisani već nema ni tu jasnu moralnu liniju u kojoj na kraju ljubav nalaze oni koji su je zaslužili. Žiki, Kuncu i meni se, recimo, sasvim legitimno činilo da će se sve završiti time što će se smuvati Tootsie i urednica programa u fabrici ploča pošto je Tootsie u jednom trenutku pruzela ulogu ramena za plakanje dok se ljubavnik za to vreme, od početka do kraja uglavnom vrlo dosledno ponašao kao svinja. Međutim, ne, na kraju ona ipak poveruje ljubavniku-novinaru, a mi pošto su karakteri samo skica treba da mislimo kako to nije bilo puko vađenje nego istinsko pokajanje.

S druge strane, u pitanjima srca, Tootsie je prilično ponese kao fer lik, ne samo da ne savetuje urednicu protiv novinara nego je ni ne iskorsiti dok spava pored njega za šta smo mi navijali sve vreme narećene scene, ali na kraju potpuno neopravdano ostaje sam. Jedini potencijalno subverzivni melodramski momenat oko ovog lika ostajeto što u maniru da niko nije savršen, direktor izdavačke kuće hoće da bude sa njim i kad se ispostavi da je muško, i to ne samo na rečima, već i kroz skidanje maske.

Isto tako, iako u samu gender bending situaciju unosi par potencijalno hilarious elemenata, recimo twist kad se ispostavi da je istrandžirani Lane trudan, on ih ne crpi do kraja već završavaju na nivou one-linera.

Na planu scenografije, Jugoslavija u kojoj se dešava ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA sporadično deluje vrlo civilizovano, izabrane su pristojnoizgledajuće novogradnje da budu backdrop nekih scena, ali naročit curio su posteri u prostorijama diskografskih kuća na kojima se pored folk starova sporadično ponavlja i poster sa nekim rastamanom, možda je to čak i Marley, mada treba ovberiti još jednom.

Konačno, zanimljiv je socjalni kontekst u kome se dešava cela ova priča. Naime, film svakako spada u podžanr socijalističkog slepstika koji je započeo Siniša Pavić i koji dostiže svoje kreativne vrhunce u klasicima kao što su TESNA KOŽA i POLTRON. Međutim, za razliku od autohtonog socijalističkog slepstika koji je radio Pavić i kultivisanog socijalističkog slepstika koji je pisao Predrag Perišić, a imajući u vidu da su ovo dva stuba oslonca ovog pravca u našoj kinematografiji, Rančić i Jelić (koji je u principu perišićevac) uvode jednu vrlo specifičnu dozu uvezenih holivudskih idioma.

Naime, Pavić i Perišić su u svoju komediju redovno uvodili apsurde socijalističkog društva i samoupravnog sistema, i do vrhunca su doveli mitologiju radničkih saveta, bodova za stan, regresa, toplog obroka i sl. Njihove komedije su se bavile sukoba slackera i korupcionaša u socijalističkom sistemu. Međutim, Jelić i Rančić ovde uvoze dosta holivudksih mitema. Oni potpuno odbacuju smisao socijalističkog sistema i svi predstavnici samoupavljanja su korumpirane budale bez ikakve vere u sistem. Diskografske kuće apsolutno funkcionišu po komercijalnim principima a tako i izgledaju kada se unutra uđe. Štaviše, u ovom filmu se pojavljuju vlasnici privatnih preduzeća i saradnici tabloidnih medija, ali u njihovom amoralnom univerzumu, oblik vlasništva nije redeeming feature tako da su privatnici u jasnom dosluhu sa dekadentnom birokratijom.

Upravo taj vitalni amoral, sudar obezglavljenog socijalizma i oportunog kapitalizma, smrt pravila melodrame i loš gender bending pokazuju jednu potpunu dekadenciju društva koje je sposobno da proizvede ovakav film. Dominantan osećaj koji smo imali gledajući ovaj film jeste koliko su dekadentne okolnosti u kojima je nastajao, i baš zbog tog sumanuto snažnog zeitgeista ovaj film vredi overiti.

* * / * * * *

Tragom islandskog ELEVEN MEN OUT, pogledao sam i nemački film na istu temu GUYS AND BALLS (MANNER WIE WIR) Sherry Horrman i moram priznati da su, kad se podvuče crta, ova dva filma pogodila negde sličan domet. Naime, islandski je meni lično zanimljiviji zbog atipične lokacije, tog celog ispraznog danskog art tripa koji je negde neprilagođen konceptualizovanposti priče, i svih tih grešaka koje čine ovaj film. Dočim, nemačka verzija je vrlo mejnstrim, distribuirao ga je nemački ogranak Disneya (film nije tipičan Disney proizvod da se razumemo i sigurno ga Buena Vista ne bi radila u Americi na ovakav način) i nažalost ja u ovom filmu nisam video ništa više sem manje ili više veštog kopiranja američke komedije sličnog tipa. E sad, američka komedija sličnog tipa bi imala harizmatičnog leada, nekog komičara visokog profila koji bi svemu dao posebnu težinu, dok smo ovde zaglavljeni sa nekim Nemcima koje ne znamo i gde je jedina prepoznatljiva faca Christian Berkel, koji je meni drag kao cheesy Nazi fizionomija. Svi ostali su mi zasluženo ranije promakli mada kad se pogleda kast ugalvnom su to ugledni glumci.

U svakom slučaju, GUYS AND BALLS pokušava da ima jasnu dramaturšku postavku, karaktere, situacije, razvoj & transformaciju likova, jasno plasirane poente, "nevidljivu" montažu i režiju po najsavremenijim standardima, međutim toliko ostaje ogrezao u predvidljivosti da se i čak vrlo kompetentna egzekucija na kraju demistifikuje kroz klišetiziranost.

Tome doprinose i nevešte i pogrešno koncipirane scene fudbala koje su kod nerežiranih Islanđana ipak bolje, velikim delom i zato što ih nema ili se dešavaju u off prostoru. Horrman pokušava da mnoge konflikte eksplicitno rešava na terenu, čak i kroz neke nadljudske i neuverljive poteze, tako da film u toj deonici postaje cartoonish i potpuno odskače od dotle uspostavljene blage holivudske pomerenosti.

U svakom slučaju, još uvek nema filma koji će po svom impactu moći da se poredi sa pukim čitanjem Wikipedia članka o drami koju je je preživeo Fasano pre nego što će ga pozicija fudbalera homoseksualca gurnuti u samoubistvo.

* 1/2 / * * * *

Dugo sam čekao da pogledam novi Schoedoerfferov film TRUANDS. Imao sam ga na DiVXu ali bez titlova, što me je dodatno mučilo, i konačno sam ga video u bioskopu posle jedne prilično neuspešne ekspedicije u Art Museum kada nisu hteli da ga puste mrkoyu i meni.

No, konačno sam ga pogledao i što je najvažnije nije me razočarao iako u očekivanja i sve ostale investicije u opvaj film bile velike.

Schoedoerffer kao reditelj napreduje iz filma u filma. Meni je AGENTS SECRETS bio odličan a u TRUANDSu u odnosu na taj film uspeva da bude sažetiji, i energičniji, i ponovo isporučuje francuski film koji ni po čemu ne zaostaje za američkim a zadržava francusku temu, jezik i sve ostalo.

Schoendoerffer je jedan od reditelja koji uvek iznova pokazuju da je moguć model evropskog repertoarskog filma koji ne zaostaje za Amerikom i da apsolutno nema potrebe za odlaskom u Holivud već da se Holivud može napraviti kod kuće.

TRUANDS je tvrda priča o gangsterima koja odličnom egzekucijom uspeva da osveži tradicionalna opšta mesta koja svet gangstera nosi u sebi, već tradicionalno. Svet francuski gangstera je naravno jedan od najfetiošističkijih i TRUANDS ga dekonstruiše u maniru SORANOSa s tim što su HBO intervencije prisutne unutar scena dok je struktura gangsterske priče očuvana.

Svet unutar scena je brutalan, a gangsteri su prikazani vrlo realistično kao uplašeni mentoli koji se manje ili više kontrolišu. Vrlo je zanimljivo podvučena njihova opsednutost seksom i gomila ženskog polusveta koja ih okružuje gde žene nisu tretirane kao fatalne, kao element koji razara mušku grupu, već kao nusproizvod kapitalizma dovedenog do ekstrema u svetu gangstera kojim vladaju mentoli a postoje i osobe dovoljno željne novca i komfora da su spremne da ih trpe.

Poseban kuriozitet je to što se junaci između ostalog bave i trgovinom belim robjem tako da imamo i scenu koja se dešava u Crnoj Gori kada dovode novi skup žrtava sex traffickinga.

Akcione scene u filmu su intenzivne i maestralne i mislim da ih se ne bi postideo nijedan holivudski reditelj. O stepenu krvoprolića koji se u njima dešava da ne pričam. Odavno nisu tako živopisno prikazane posledice korišćenja vatrenog oružja na ljudima.

Sa dosta intenzivnim kadriranjem, sa dosta kadrova iz ruke, odličnom upotrebom ambijenata, i što je karakteristično za Schoendoerffera, voznog parka, TRUANDS je jedan zaokružen repertoarski pogodan.

U dramaturškom smislu, film podseća na Michael Manna, dakle nema puno pripovedačkih intervencija, Schoendoerffer nas ubacuje u sred scene i postupci likova kroz situacije nam pričaju priču. U tom smislu, film zahteva koncentraciju i mogao binekome ko nije toliko zainteresovan za temu da se učini malo konfuzan.

U svakom slučaju, uživao sam u TRUANDSu.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam THE KINGDOM Peter Berga, courtesy of Kunac.

Mislim da posle ovog filma nema spolutno više nikakve sumnje da se Peter Berg nametnuo kao jedan od najzanimljivijih reditelja savremenog holivudskog repertoarskog filma.

Ovo mu je već četvrti odličan film, a u ovom konkretnom slučaju posao mu je bio i prilično otežan time što je scenario Matthew Michael Carnahana dosta neuravnotežen u svom spoju dugih dijaloških segmenata sa akcionim deonicama, spoju akcionog trilera sa političkom dramom, spoju tehnotrilerske istrage sa psihologijom počinilaca i svedočenja, konačno u jednom skupu medijski eksploatisanih opštih mesta unutar kojih Carnahan smešta ovaj film.

Međutim, Berg je uspeo da nametne odličan ritam filma, da na tragu serija kao što su 24 i filmova o Bourneu ubaci gledaoca u sred svake akcije bilo da je ona verbalna ili revolveraška, i da se taj paklen tempo održava šta god da se dešava. Čini se da televizijski uticaji na film, na jednostavnost i realističnost izraza čine da sada dobijamo novu generaciju autora koji su naslednici one prve koja je počela na televiziji i kojoj su pripadali Aldrich, Siegel, Penn i slični tipovi.

Berg maestralno koristi lokacije, i jako dobro uspeva da slaže da se film dešava u Saudijskoj Arabiji. Lokacije su zaista integralan deo ovog filma i on odlično podcrtva koliko njegovi junaci ne pripadaju tu.

Akciona završnica od nekih 20ak minuta je maestralna i zaista predstavlja za 2007. godinu ono što je pre par godina bila akciona završnica iz BOURNE SUPREMACY. Mauro Fiore je uradio odličnu fotografiju, sve izgleda jako dobro uprkos jako velikom broju pokreta kamere, i velikom broju pozicija kamere,  i što je još važnije, Berg uspeva da odlično prenese fizički impact akcije.

Stuntovi su perfektno urađeni, i scenografija aposlutno dobro uspeva da odigra potrebno razaranje. Mislim da je sama završnica zaslužila da bude upamćena kao jedna od moćnijih u istoriji akcionog filma.

Ja sam doduše sucker za akcione trilere o terorizmu, i meni je THE KINGDOM na tom nivou jako dobro legao. Međutim, isto tako, čini mi se da je hype koji je stvaran oko ovog filma bio diosta vezan i za politiku i u tom smislu, ukoliko želite da dobijete pretenciozan politički film, ovde ga nećete dobiti.

Ovo je akcioni triler sa dosta solidnim političkim temeljima ali ni u kom slučaju nije politički film.

Berg je uspeo da zaista snimi film visoke klase, što se vidi još od briljantne saulbassovske špice u kojoj se iznosi pred istorija američkog prisustva u Saudijskoj Arabiji, pa do poslednjeg frejma u filmu.

Međutim, ja bih ovde dodao još jedno opažanje. Naime, dok sam gledao film imao sam čudnovat utisak da  hbi u hipotetičkoj situaciji da su nacisti pobedili otprilike ovako izgledao neki njihov film o okupiranom Beogradu, da su u njemu zaista postojali Prle i Tihi.

Sada u vreme revivala partizanskog filma, kojim se bavimo Žika, Kunac i ja, zaista mi se čini da bi neki ovakav film Nemci mogli da snime kao kontra film na temu OTPISANIH.

Dakle, neki Srbi, fanatici, ubijaju Nemce po Beogradu u kome su nemački interesi, kvislinška vlast, itd. Nemci odlučuju eda pošalju poseban tim istražitelja da pokušaju da pomognu kvisličnškim vlastima u tome da lociraju te fanatike. fanatici međutim, imaju podršku u narodu i Nemci nigde nisu bezbedni...

Pošto oni nemaju tradiciju NOBa i nisu nikada bili okupirani, to jest borili su se za nezavisnot pre nego što su imali svoju državu, Ameri ni ne primećuju da veliki deo sveta ima aposlutno drugačiji pogled na prisustvo stranaca na svojoj teritoriji i da postoje čitave kinematografije u kojima su heroji upravo likovi sličnu Abu Hamzi koga jure u THE KINGDOMu.

Štaviše, mešavina politike i akcije je taman takva da THE KINGDOM malo vuče na partizanski film, dakle, ima tu ideologije, ali se sve svodi na humanost, ljudskost, pravdoljubivost, u krajnjoj instanci.

I taj utisak, barem meni, čini ovaj film još zanimljivijim.

Naravno, kada se posle NOBa uspostavila SFRJ i ona je imala filmove poput SB ZATVARA KRUG u kojima se jure diverzanti koji pokušavaju  da rade protiv SFRJ, međutim taj film znatno manje uspeo od MOSTa, OPERACIJE BEOGRAD, itd.

U svakom slučaju, THE KINGDOM zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *

Pogledao sam DEATH SENTENCE Jamesa Wana, courtesy of Kunac.

Moram priznati da mi je ovaj film bio priličan downer posle KINGDOMa pošto Wan nije uspeo da sakrije da je mediokritet ni iza dobre namere i nekoliko lucidnih set-pieceova.

Ja sam bio jedan od onih koji nisu bili idolopoklonici SAWa i čini mi se da je pretvaranje tog koncepta u franšizu upravo pokazalo da je to sve bilo samo jedno malo, svakako dobrodošlo osveženje u horor miljeu te sezone. Već u njegovom sledećem filmu bilo je prilično očigledno da nema tu kontinuiteta u osveženjima.

DEATH SENTENCE je ponovo malo osveženje, i film za koji mi je drago što postoji, ali koji je u svojoj dubokoj suštini jako sporan i tanak, i samim tim nema potencijala da kao SAW ima dalekosežniji uticaj.

Naime, DEATH SENTENCE bi se ukratko mogao definisati kao Wanov pokušaj da snimi svoju varijantu rutinskog vengeance filma na tragu najbanalnije od svih banalnih matrica venegance filma a to je priča o junaku kome su neki ljudi učinili nešto loše i sada on želi da njima učini nešto loše i da im vrati.

I kao takav, taj koncept je potpuno legitiman i ja prvi nemam ništa protiv njega. Međutim, s druge strane, to je koncept koji pije vodu u preciznom, jasno stilizovanom programmeru od sat i po neprestane akcije, kad kažem akcije ne mislim isključivo na suspense scene obračuna već na radnju koja se odvija paklenim tempom i ne ostavlja luft za postavljanje suvišnih pitanja.

Međutim, u ovom filmu, Wan ostavlja jako puno lufta, ima jako puno redundantnih scena, postoje čitave deonice koje bi mogle da lete, pa i tada bi ovaj film bio spor zato što je pretenciozno postavljen, na nivou ritma unutar kadra, na nivou dinamike odnosa među likovima, i to sve ne funkcioniše pošto su karakteri ekstremno isprazni i nezanimljivi, na obe strane.

Karakteri u ovom filmu su opšte mesto venegance filma i kada bi se njihova priča brže izlagala, oni bi pili vodu, međutim Wan ih tretira ozbiljno, kao da će nam baš ova priča o karakterima otkriti nešto novo, kao da je ovo film koji zapravo govori o njihovoj unutrašnjoj drami, a nije.

I baš zato, čak i na nivou scenarija, baziranog na knjizi pisca koji je pisao i DEATH WISH, svi veliki obrti i svi kvaliteti spadaju u vašarski dramaturški asortiman, i što je najgore (neću ih odavati) nisu realizovani do kraja.

Na planu tretiranja likova i zapleta i uopšte čitave dramaturške postavke, čini mi se da je DEATH SENTENCE jako sličan nesrećnom JISTORY OF VIOLENCE, s tim što za Cronenbergovo posrnuće nema objašnjenja, a za Wana ima. Naime, na nivou čitave stilizacije, jasno je da Wan ima dosta tanko kako filmsko tako i opšte obrazovanje i da mu konsekventni estetski koncepti uopšte nisu jača strana.

DEATH SENTENCE je toliko oslonjen na tradiciju vengeance filma da se on zaista vrlo lako strukturalno može razložiti i pokazaće se sve Wanove greške-

Čini mi se da je njegova ideja bila da u svom filmu tretira žanrovsku vengeance priču kao realističku dramu, međutim on očigledno ne razume šta je to sve potrebno da bi karakteri stajali u realističkoj drami i kakve su sve psihološke nijanse i razvoj likova nužni da bi to funkcionisalo na iole smislen način.

S druge strane, on je hteo da svoju priču jasno pozicionira i u svet žanrovskog filma, i svet u kome se film dešava aposlutno mnogo više liči na neke žanrovske filmske okolnosti nego na realističan milje. Međutim, zbog opterećenosti pokušajima da stvori realizam, on postaje previše spor za žanrovski konktekst na koji referiše.

Konačno, svetovi koji se sudaraju u filmu su svetovi klišetizirane srednje klase, najbanalnijeg mogućeg viđenja sveta japija, i jednog potpuno arhaičnog pogleda na ulične bitange koji su potpuno carpenterovski freakovi, i nemaju veze ni sa realnošću ni sa savremenim dobom.

I najzad, on ovde jasno uvodi socijalni momenat, iako se jasno vidi da nema pojma o bilo kakvom socijalnom kontekstu i političkom značenju filma. Njegovi junaci su naivni moralni i politički idioti kao i sam autor i momenat u kome svede glavnog junaka na freaka kao što su počinioci zločina prrotiv njegove porodice, Wan misli da to znači sve a to u suštini ne znači aposlutno ništa.

U svakom slučaju, Wan pokazuje koliko je inferioran u odnosu na svoje prethodnike koji su u mnogo skormnijim uslovima, i mnogo surovijim okolnostima uspevali da prave filmove koji znače na više nivoa.

Kad je reč o inscenaciji same akcije, film jeste R. I ima par zgodnih momenata. Pre svega John Leonetti je zanimljivo slikao film, sa dosta pokreta kamere, sa dosta te 80s jednostavnosti koja je karakteristična za akcijaše iz sredine osamdesetih, i to je na momente jako dobro. Leonettijeva fotka je vrlo jasna referenca na 80s akcijaš, i na 80s B-film, i DEATH SENTENCE zaista sve vreme ima tu vrstu B-movie funka u sebi, što je lepo, ali je istovremeno i vrlo artificijelno.

Naročito je artificijelno u najhvaljenijoj sceni,a to je set-piece u garaži, koja je primer jedna od najvećih podvala ove sezone. Naime, koncept te scene je da junak beži od bande i da je to bekstvo kroz garažu dato u jednom kadru. E sad, činjenica da je to dato u jednom kadru podrazumeva da se scena malo sporije razvija nego što bi trebalo i da bi sigurno imala jači tempo da je data iz više pozicija kamere. Međutim, takacv uvod obećava da će i neumitni obračun biti dat iz jednog kadra kao što je recimo urađeno u CHILDREN OF MEN. Međutim, ne, mi dobijamo poteru u jednom kadru ALI ono što je zaista teško dobijamo u najklasičnije postavljenoj i montiranoj sceni, koja je OK, sporadično vrlo zanimljiva, ali je potpuni letdown u odnosu na anticipaciju koju gradi taj dugi kadar pre toga.

Da li treba naglasiti da je taj dugi kadar samo gimmick koji se posle ne ponovi.

Pored simpatične scene u garaži, simpatičan je i napad na porodični dom u kome akcija dobija raimijevske razmere, i uprkos artificijelnosti, uspeva da zabavi. Međutim, akcije nema dovoljno da bi kompenzovala nemušte dramske deonice koje se ponekad i ponavljaju.

U svakom slučaju, DEATH SENTENCE je zanimljiv film, sa dopadljivim detaljima, ali bez kvaliteta koji bi bio nužan da zaista ostane zabeležen u antologiji vengeance filma.

* * 1/2 / * * * *