ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Evo jos jedan u slicnom tonu

Zahvaljujem. Ovo mora polako da se čita.

Pa i ne mora, ovo su uglavnom opštepoznate stvari. Mislim, to je više tekst za nekog potpuno neupućenog, koji mu daje osnovne podatke o aktuelnoj globalnoj geopolitici. Teško da će se iko sa Sagite nakon čitanja teksta lupiti po čelu sa rečima "Ujebotebog, VIDI OVO!!!!! Šta nam rade Ameri!!!" Mislim, pa nama je svima Noam Čomski takoreći kućni prijatelj a ovo je praktično destilat njegovih priča...

Ima sličnih akcija i oko nevidljivih fondova SADa... http://pubrecord.org/nation/8622/pentagon-papers-wall-street/

Nemoj tako, drugar. Ovde ima bar polovina koji veruju da ih se ta priča ne tiče.

Paaa, kaže da su davali novce i bankama u Evropi. Pa koga ne zanima nek se ne obazire.

Oni nemaju novac koji "daju". Sve je to fiktivno, čak i njihovi "dugovi" - sve je tante za kukuriku. Video si: J.P. Morgan daj Morgan Stanley-u, papiri lete kroz vazduh, a dugovi u Grčkoj ili negde drugde u Evropi. Klasični Dafinizam.

мајку му, али зашто увек, за почетак, узму 700 милијарди нечега?! мора да је у питању неки озбиљни нумеролошки окултизам.

Седам смртних греха, за сваки по сто милијарди.

TV hosts turn cannibal for their audience 
By David Pescovitz at 11:00 am Wednesday, Dec 21 

Dennis Storm and Valerio Zeno, hosts of the Dutch TV show "Preojfkonijen" ("Test Rabbits") ate bits of each other's flesh before a studio audience. There is no report whether it tasted like chicken. From NY Daily News:

   "The punchline of the show is to get really simple answers on stupid questions, such as, 'Can you shave with ketchup' or 'Can you drive blind?'" Storm told ABCNews.com. "And we wanted to find out how human flesh tasted."
A chef fried a hunk of Storm's buttocks, and a piece of Zeno's abdomen, both carved off earlier by a surgeon, in a pan with sunflower oil, skipping salt and pepper to preserve the meat's natural taste.
Then the daring duo dug in...

"It was just a few centimeters of meat," (Storm said). "And now I have a good story about that scar."

"Television show hosts eat each other's flesh in front of studio audience"

"Neukusna fora." 

Sve za rejting i marketing.

Ovi naučnici nas zajebavaju. Pokrov kojim je prekriven Isus kad je skinut sa krsta, vele, je lažnjak. Dobro, to smo ionako sumnjali, ali sad kažu, otisak tela je u njega unesen - ultraljubičastim laserom! Mislim, u trinaestom veku...

Scientists say Turin Shroud image created by ultraviolet lasers

Quote
The exact origins of the Turin Shroud remain a great mystery, but scientists are now disputing the long-held belief that the religious artifact is a medieval forgery.

Italian researchers at the National Agency for New Technologies, Energy and Sustainable Economic Development say they believe the image was created by an ultraviolet "flash of light." However, if that theory is true, it remains a mystery as to exactly how that technology could have been implemented at the time of the Shroud's creation. While the technology is readily available in present day, it was far beyond the means of anyone around pre-20^th Century.
The Turin Shroud is said to be the burial cloth of Jesus, but has long been believed to be a fake, created during medieval times. It is currently kept in a climate-controlled case in Turin cathedral. Scientists at the Italian agency have reportedly spent years attempting to recreate the Shroud's imagery. 'The results show a short and intense burst of UV directional radiation can colour a linen cloth so as to reproduce many of the peculiar characteristics of the body image on the Shroud of Turin,' the scientists said.
"When one talks about a flash of light being able to color a piece of linen in the same way as the shroud, discussion inevitably touches on things such as miracles," said Professor Paolo Di Lazzaro, who led the study. "But as scientists, we were concerned only with verifiable scientific processes. We hope our results can open up a philosophical and theological debate."

Believers in the Shroud say it contains the image of a man with nail wounds to the wrist and feet. Still, skeptics of the Shroud's authenticity are unlikely to be swayed. There has been substantial evidence working against it, including a 1988 radiocarbon test conducted at the University of Oxford, which dated the cloth to a time between 1260 and 1390.

Laserska tehnologija trinaestog veka je bila mnogo jednostavnija nego danas. Pokrov se umoči pomadu za zaštitu od sunca, faktor 82 pošto se željeni otisak iscrta maslinovim uljem iz komine. Potom se platno izloži jakom suncu, koje se dodatno fokusira kroz danca vinskih stolovača. Vino se pre toga popije. Kroz danca prolaze samo UV zraci, sve ostalo zaostaje u vinskom talogu, reflektuje se od mesta sa zaštitnom pomadom faktor 82, a dodatno pojačavaju na komini maslinovog ulja. Majstori to ponavljaju pet dana pre i pet dana posle dugodnevnice, a da se ne bi totalno našljemali, dobar je pršut, slane srdele i sir iz ulja. Posle se sve dobro opere, a ukupna proizvodnja zavisi od leševa koji su available.

Danca su presudna, to je jasno. Ali zar staklo ne filtrira UV zrake?

Jesam li pomenuo filtraciju? Nisam. Uzgred, refleksija UV zračenja na staklu nije iz XIII veka, a i danas je kvantum na "delimično". Hajde, Meho, uživaj u mom postu, nemoj da se nadmećeš. Ovih dana kao da je Boban podelio univerzalne diplome za svašta i koješta pa svi vrcaju znanjem iz te dve oblasti.

A dvoglava beba u Brazilu?

Healthy two-headed baby born in Brazil

Quote
A Brazilian woman has given birth to a two-headed baby boy and doctors say the newborn appears to be in good health. Maria de Nazare has decided to name the pair, who share a heart, lungs, liver and pelvis, Emanoel and Jesus.

"When doctors scanned her they realized that the baby had two heads and that a normal birth would be a great risk both for mother and baby," hospital director Claudionor Assis de Vasconcelos told Brazil's O Povo newspaper. "The caesarean took an hour because the baby was sitting down."
"Despite all the problems we have as a small interior hospital we managed to save both mother and baby, which was our aim," he said. "And for us it was a great surprise to find out that the child was in really good health."
De Nazare was expecting twins and only found out about the two-headed child minutes before doctors advised her to have a caesarean birth in order to save both her life and that of her baby. Along with two heads, the 9.9 pound newborns have separate spines.
In some two-headed births where one brain is less developed, one head is removed in order to save the child's life. But rarer cases like this one, where there are two functioning brains, complicates the decision making process for doctors.
"If both their brains are functioning, how are we going to choose which head to remove?" said Neila Dahas, director of the Santa Casa hospital. "We are not considering the possibility of surgery. What we've got to think about at this moment is to maintain the children in good condition and see how they will develop."

Conjoined twins sharing a body, but with separate heads, are extremely rare but not without precedent. This is the second such birth in Brazil this year. However, the other child died after a few hours because of a lack of oxygen to one of the child's heads.
There have been at least 14 dicephalic conjoined twins born over the past 200 years.
In the United States, 21-year-old Abigail and Brittany Hensel were the subject of a 1996 documentary from The Learning Channel and appeared on the Oprah Winfrey Show.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/297545/Zene-u-Nepalu-zatvorene-u-supe-tokom-menstruacije

QuoteSPC: "Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje. Smatram da sa te strane nema smetnji da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Ali, pričestiti se u tom stanju, ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti. "(,,Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere" Beograd , 1998.)[/font][/color][/font][/size]

Gerald Celente Predictions for 2012


Srećna Nova 

 

Eh, otkada ja o tome pišem. Da pišem na engleskom sad bih bio na vrhu SF prophets list.

OK... sada je jasno ko će vrlo uskoro da bude i zvanični vladar EU:

Germany sells six-month bonds at negative yields
Investors are flocking to havens to store their cash, amid continuing worries about the eurozone debt crisis.
Germany sold 3.9bn euros (£3.2bn) of six-month bonds at an average yield of -0.0122%, the first auction with a negative yield.
That means investors are effectively willing to pay Germany for the privilege of lending to it.
Meanwhile the European Central Bank revealed a new record for the amount of cash lodged with it overnight by banks.

http://www.bbc.co.uk/news/business-16470494

Doomsday clock moves one minute closer to our planet's complete destruction

Back in January 2010, the Bulletin of the Atomic Scientists announced that they were moving their "Doomsday Clock" from five to six minutes to midnight, a sign of cautious optimism and renewed hope for Earth's nuclear safety.
Yeah, about that...

This symbolic clock was introduced back in 1947 as a way for atomic scientists to illustrate the imminent danger of nuclear weapons. The clock was initially set at 7 minutes to midnight - midnight, of course, representing the annihilation of humanity - and got all the way down to two minutes to midnight at the height of the Cold War. The breakup of the Soviet Union pushed it all the way back to 17 minutes to midnight, but it's been ticking closer ever since with renewed threats to the planet's security, primarily in the form of nuclear and biological weapon proliferation and global warming.
In an official statement, the Bulletin of Atomic Scientists explained their decision:

"It is five minutes to midnight. Two years ago, it appeared that world leaders might address the truly global threats that we face. In many cases, that trend has not continued or been reversed. For that reason, the Bulletin of the Atomic Scientists is moving the clock hand one minute closer to midnight, back to its time in 2007."

The complete statement cites a number of factors in the decision, including the lack of progress in international agreements on topics such as the climate and nuclear power and weapons. The Fukushima nuclear disaster also weighed heavily on the decision, as did recent efforts by Indonesia, Turkey, and the United Arab Emirates to gain nuclear power. In the statement, BAS member Lawrence Krauss expanded on the renewed pessimism that led to the change in the Doomsday clock:

"Faced with clear and present dangers of nuclear proliferation and climate change, and the need to find sustainable and safe sources of energy, world leads are failing to change business as usual. Inaction on key issues including climate change, and rising international tensions motivate the movement of the clock. As we see it, the major challenge at the heart of humanity's survival in the 21stcentury is how to meet energy needs for economic growth in developing and industrial countries without further damaging the climate, exposing people toloss of health and community, and without risking further spread of nuclear weapons, and in fact setting the stage for global reductions."

For more, check out the Bulletin's website.

Globalizam donosi plodove koji nisu bili baš projektovani... priznaje se i zvanično.
I do kraja istorije, što je proglasio onaj japanski veseljak, ima još, ihaj!

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Preti-kolektivno-beznadje.sr.html

Прети  колективно  безнађе

Свету прете немири, сукоби и анархија, истиче се у ,,Извештају о ризицима", којим ће се позабавити учесници Светског економског форума у Давосу

"Демократија је у дефициту, политика је на ивици банкрота, a свету због безнадежности изазване глобалном економском кризом прете сукоби.
Дијагноза није нова. Чула се протекле године у протестима на готово свим тачкама планете. Ново је то што ће се општим стањем свести озбиљно позабавити политички лидери и бизнисмени на Светском економском форуму у Давосу, крајем јануара.

...Оцењује се да би ,,посејано семе незадовољства" у деценији пред нама могло да проклија и да поништи све позитивне трендове глобализације.
...Форум у Давосу забрањује објављивање ширих цитата из овог папира у који је ,,Политика" имала увид, али је дозвољено препричавање основних теза о ризицима са којим се суочава свет..."

Jednom davno, dok smo još bili fini, ZStef i ja raspravljamo o globalizaciji i on izjavi da je mondijalista, a ne globalista. U tom pleonazmu je bila sadržana i suština svih ovih događanja, globalizaciju je video kao povezivanje, a ne prevezivanje. Nažalost, izrodilo se u ovo drugo, prevezli su nas nasuvo i sad ćemo da se češemo dok ne iskrvarimo.

Quote from: varvarin on 13-01-2012, 10:09:23
...Оцењује се да би ,,посејано семе незадовољства" у деценији пред нама могло да проклија и да поништи све позитивне трендове глобализације.

Ваљда ће да прође овуда неки локални глобализатор да наброји те позитивне трендове.

I ta ti je dobra. Meni je sve objasnio još Makavejev sa filmom "Kokakola Kid".

Pa... evo, da nema globalizacije, The Thing i High Duke ovdašnji bi sedeli kod kuće nezaposleni, a ovako rade u autsorsovanom američkom kol centru. 

That's the best I could come up with.

To je sve? Ta oni bi imali isti posao i da nije globalizacije. Nego, reci ti meni koliko mladih, pametnih ljudi sedi nezaposleno kod kuće upravo zbog globalizacije. Nisam džaba upotrebio reč "prevezivanje". Svet je zagušen industrijom transporta od Tante u Kukuriku i nazad da bi globalni biznis prevezao "svoju" robu. Mi smo se pre par decenija zgražali kad cisterne Ine i Jugopetrola, u suprotnim pravcima prevoze isti benzin do "svojih" pumpi. Danas proširuju Panamski kanal i najveće luke, da bi megalomanski sagrađeni brodovi prevozili s kraja na kraj sveta robu koja nikom ne bi bila potrebna da nije ovakve globalizacije. Sjebasmo i svet i svetske resurse zbog te megalomanije.

Quote from: scallop on 13-01-2012, 10:49:49
To je sve?

To je sve, osim ako na temu ne dođe neko ko se zapravo razume u makroekonomsku teoriju i slična španska sela. 

"Nakon ubistva nuklearnog fizičara u Teheranu prošle sedmice, anonimni zapadni obavještajni izvori kazali za Time da su plaćenici izveli pet ovakvih ubistava u dvije godine, prislanjanjem bombi uz automobile"


http://balkans.aljazeera.net/makale/mossad-placao-ubice-iranskih-naucnika

Malo Žižeka, for what it's worth:

http://www.lrb.co.uk/v34/n02/slavoj-zizek/the-revolt-of-the-salaried-bourgeoisie

To što i sam radim u humanitarnom biznisu ne znači da ne mislim da je ovaj tekst veoma dobar i da ga treba čitati i o njemu raspravljati:

Humanitarni Biznis

Quote
The New Yorker | 19/01/2012
 
U Bijafri je 1968. godine čitava generacija dece umirala od gladi. Godinu dana pre toga se naftom bogata Bijafra otcepila od Nigerije, zbog čega ju je Nigerija napala i držala u opsadi. Strani dopisnici u blokiranoj enklavi primetili su prve znake gladi na proleće, i do početka leta pojavili su se prvi izveštaji o hiljadama dece koja svakodnevno umiru. Praktično niko u ostatku sveta nije na to obraćao pažnju, sve dok jedan izveštač londonskog tabloida Sun nije otišao u Bijafru sa fotografom i snimio iznurenu decu: jezive, ispijene aveti. Ovaj list je danima objavljivao fotografije i mučne reportaže o tome. Ubrzo su priču preuzele novine širom sveta. Fotografi i televizijske ekipe su se zaputili u Bijafru. Građanski rat u Nigeriji postao je prvi afrički rat prikazan na televiziji. Glad u Bijafri je preko noći postala jedna od najvažnijih odrednica našeg vremena – ogoljena patnja nevinih koja pritiska savest – i rođen je humanitarni biznis kakvog danas poznajemo.
,,Bilo je sastanaka, komisija, protesta, demonstracija, nereda, lobija, štrajkova glađu, bdenja, dobrovoljnih priloga, transparenata, javnih skupova, protestnih šetnji, pisama upućenih svakoj uticajnoj javnoj ličnosti, propovedi, predavanja, filmova i donacija", pisao je Frederik Forsajt, koji je izveštavao iz Bijafre tokom najvećeg dela opsade i o tome objavio knjigu, pre nego što se okrenuo romanu sa Operacijom Šakal. ,,Mladi su dobrovoljno odlazili da pomognu, lekari i medicinske sestre nudili su svoje usluge pokušavajući da ublaže patnju ljudi u Bijafri. Drugi su se nudili da uzmu bebe iz Bijafre dok traje rat; neki su se prijavljivali u dobrovoljce, da pilotiraju ili da se bore za Bijafru. Donatora je bilo iz svih društvenih struktura, od penzionera do dečaka iz Itona." Forsajt je opisivao britanski odgovor na krizu, ali slično je bilo širom Evrope i u Americi.
Forsajt piše da je Stejt department bio zatrpan poštom, stizalo je i do 25.000 pisama dnevno. Došlo je dotle da je predsednik Lindon Džonson rekao svom državnom podsekretaru: ,,Samo mi skloni one male crnce sa televizije."
Bio je to njegov način da odobri pomoć za Bijafru, a naredba je sprovedena onako kako je i data: oskudno. Prema Forsajtu, do kraja rata 1970. godine, ukupne donacije Vašingtona za hranu u Bijafri bile su jednake ,,trodnevnom trošku ubijanja u Vijetnamu" ili ,,dvadesetominutnom letu Apola 11". Ali Forsajt, koji je neumorno branio interese Bijafre, svoj najdublji prezir sačuvao je za britansku vladu, koja je podržavala nigerijsku blokadu. Čak i u vreme kad je nigerijski predstavnik na propalim mirovnim pregovorima izjavljivao da je ,,izgladnjivanje legitimna ratna taktika, koju svakako nameravamo da koristimo", laburistička vlada u Londonu je opisivala izveštaje o gladi u Bijafri kao neprijateljsku propagandu.
Godine 1967, godišnji budžet Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, najstarije i najveće nevladine organizacije na svetu, iznosio je nešto manje od pola miliona dolara. Godinu dana kasnije, Crveni krst je trošio oko milion i po dolara mesečno samo u Bijafri, a druge nevladine organizacije, sekularne i crkvene (uključujući Oxfam, Caritas i Concern), takođe su eksponencijalno rasle u reakciji na Bijafru. Crveni krst se kasnije povukao iz nigerijskog građanskog rata kako bi očuvao neutralnost, ali je obim čitave operacije ostao ogroman. Bijafri se moglo prići samo iz vazduha, i u jesen 1968. počela je humanitarna vazdušna pomoć. Bijafranski vazdušni most, kako su ga zvali, nije imao zvaničnu podršku nijedne države. Čitavu operaciju sprovodile su nevladine organizacije, a letovi su obavljani noću, jer su nigerijske snage gađale avione. Na svom vrhuncu, 1969. godine, misija je dostavljala u proseku dvesta pedeset tona hrane za jednu noć. Samo je berlinska vazdušna pomoć bila efikasnija, ali to je bila vojna operacija.
Humanitarizam koji je stvoren u Bijafri – i njegov pravni blizanac, lobi za ljudska prava – predstavljaju verovatno najtrajniju zaostavštinu šezdesetosmaških previranja u svetskoj politici. Dobili smo neideološku ideologiju angažmana, prema kojoj je bilo moguće, četvrt veka posle Aušvica, biti učesnik a ne biti u vlasti: postalo je moguće uvek biti na strani žrtava, solidarno, čistih ruku. Osnovne ideje i principi nisu bili novi, ali spojeni su u Bijafri i odatle prošireni sa silinom u kojoj se ogledala rastuća potreba Zapada (samo pojačana padom Berlinskog zida) da se na bojnom polju pronađe časni cilj za koji ne mora da se ubija.
Rodonačelnik savremenog humanitarizma bio je švajcarski preduzetnik po imenu Anri Dinan, koji se zadesio u bici kod Solferina, gde se francusko-sardinijski savez sukobio sa austrijskom vojskom u borbi za kontrolu nad Italijom. U bici je učestvovalo oko tri hiljade vojnika i Dinan je bio uzdrman njenim strašnim prizorima. Ali još više ga je potreslo ono što se desilo posle bitke: video je napušteno bojno polje po kojem su puzali ranjeni vojnici, ostavljeni od svojih vojski da umru u krvi i agoniji. Dinan je pomogao lokalnim civilima da spasu, nahrane, okupaju i previju preživele. Ali dobra volja svih koji su hteli da pomognu nije mogla da nadomesti njihovu neumešnost i nesposobnost. Dinan se vratio u Švajcarsku razmišljajući o stvaranju stalne, profesionalne službe za pružanje humanitarne pomoći. Nedugo zatim, osnovao je Crveni krst, utemeljen na tri osnovna principa: nepristrasnost, neutralnost i nezavisnost. U pismima kojima je tražio novac predstavljao je svoj plan kao hrišćanski, ali ujedno i kao dobar potez za zemlje koje idu u rat. ,,Smanjujući broj bogalja", pisao je on, ,,uštedelo bi se na troškovima za državu koja mora da obezbedi penzije ratnim invalidima."
Humanitarizam je imao i rodonačelnicu. To je bila Florens Najtingejl, koja je od početka odbacivala glavnu zamisao Crvenog krsta: ,,Njihovi stavovi su apsurdni i nije čudo što dolaze iz državice kao što je Ženeva, koja nikada neće videti rata", rekla je ona. Najtingejl je bila medicinska sestra u britanskim vojnim bolnicama tokom Krimskog rata, gde su košmarni uslovi – septični, prljavi i brutalni – najčešće značili smrtnu presudu za ranjene britanske vojnike. Zato je bila zgrožena Dinanovim predlogom. Kako neko ko navodno želi da olakša ljudsku patnju misli da to uradi tako što će smanjiti cenu ratovanja? Olakšavajući posao ratnim ministrima, govorila je Najtingejl, dobrovoljci će samo učiniti rat primamljivijim i verovatnijim.
Može se reći da je Dinan pobedio. Njegovi principi bezuslovnog humanitarizma, ovekovečeni Ženevskom konvencijom, doneli su mu prvu Nobelovu nagradu za mir i postali industrijski standard. Ali ne može se reći da je Dinanova zaostavština pomogla da ratovi postanu manje okrutni. Kako je humanitarna akcija jačala tokom jednog stoleća od njegove smrti, tako je rasla i agonija koju je ona trebalo da ublaži. Kada je Dinan razmišljao o užasima Solferina, skoro sve žrtve bili su vojnici; danas, prema podacima Ujedinjenih nacija, devedeset odsto ratnih žrtava čine civili.
Scene patnji koje obično nazivamo humanitarnim krizama skoro su uvek posledice političkih okolnosti, i na njih se ne može odgovoriti apolitično – ne može se delovati, a da to ne proizvede politički efekat. U najmanju ruku, uloga zvanično neutralnog, apolitičnog humanitarnog radnika u većini današnjih sukoba, kao što je Najtingejl upozoravala, svodi se na ulogu snabdevača: humanitarizam oslobađa zaraćene strane mnogih problema u ratu (administrativnih i finansijskih), umanjujući zahteve za upravom dok traju borbe, smanjujući troškove finansiranja povređenih i obezbeđujući hranu, lekove i logističku podršku, tako da vojske mogu da nastave sukob. U najgorem slučaju – kao što se pokazalo na primeru Crvenog krsta u Drugom svetskom ratu, kada je ova organizacija nudila svoje usluge u nacističkim logorima smrti, garantujući apsolutnu diskreciju o zločinima koje je videla – nepristrasnost u zverstvima može postati saučesništvo.
Novinari se previše oslanjaju na humanitarne radnike – za prevoz, smeštaj, hranu, druženje, pa i informacije – a Linda Polman, autorka knjige Krizni karavan: ograničenja humanitarne pomoći, izražava bojazan da je utisak humanitarnih radnika o lokalnom stanovništvu često izvitoperen, da u njima vide samo ljude koji pate ili prouzrokuju patnju, pri čemu žrtve bele humanitarce doživljavaju kao svoju jedinu nadu. Najgore je što, kaže ona: ,,suočeni sa humanitarnim katastrofama, novinari, koji se predstavljaju kao objektivni posmatrači, odjednom postaju sledbenici humanitarnih radnika. Nekritički prihvataju tvrdnje humanitarnih organizacija o neutralnosti, postavljajući verodostojnost i stručnost humanitarnih radnika iznad novinarskog skepticizma".
Od Bijafre, humanitarizam je postao ideja, i praksa, koja dominira zapadnjačkim odgovorom na tuđe ratove i prirodne katastrofe: u poslednje vreme, pretvorio se čak i u dominantno opravdanje za ratove koje vodi Zapad. U Bijafri su mnogi lideri takozvane ,,humanitarne internacionale" prvi put stupili na scenu, a industrija je dobila i svoj slogan, ,,neprevaziđeni podvig logističke podrške i čiste hrabrosti", piše Aleks De Val, autor knjige Zločini gladi. Bijafra se pamti onakvom kakva je i bila, kao cause célèbre – Džon Lenon i Žan Pol Sartr podizali su pesnice za Bijafru – a hrana poslata sa Zapada svakako je spasavala živote. Pa ipak, moralna procena operacije u Bijafri nije sasvim jednostavna.
Pošto je 1970. secesionistička vlada bila primorana da se preda i ponovo pripoji Nigeriji, nije došlo do predviđenih genocidnih pokolja. Da nije bilo zapadnih dobrotvora, građanski rat u Nigeriji završio bi se mnogo ranije. Sa životima koje je spasla vazdušna pomoć moraju se uporediti svi oni životi – desetine, a možda i stotine hiljada – izgubljeni za dodatnih godinu i po dana destrukcije. Ali novorođena humanitarna internacionala nije se mnogo bavila ovom činjenicom. Nove krize su zvale u pomoć – najhitnija je bila u Bangladešu – a ko može unapred da zna da li će spasavanje života odneti još više života? Krizni karavan je gurao dalje. Raspoloženje je bilo trijumfalističko, a u velikoj meri je takvo i danas.
Majkl Maren je došao u dodir sa humanitarnom industrijom sedamdesetih preko Mirovnog korpusa (Peace Corps). ,,U post-vijetnamskom svetu, Mirovni korpus nam je pružio priliku da uspostavimo drugačiju vezu sa Trećim svetom, zasnovanu na poštovanju", piše on. Ali ubrzo se zapitao kakvo je to poštovanje, kada se deca sa Zapada šalju da uče odrasle ljude iz starih agrarnih kultura kako da se bolje hrane. Gledajući profesionalne humanitarce kako ganjaju ugovore o uvođenju mera za koje im je jasno da su štetne, počeo je da svoje kolege doživljava kao novu vrstu plaćenika: kao vojnike nesreće. Pa ipak, kako primećuje Dejvid Rif, ,,do kraja osamdesetih, humanitarizam je bio poslednji dosledni ideal".
Kako to da su humanitarci tako spretno izbegli odgovornost za negativne posledice svog delovanja? ,,Humanitarizam cveta kao etička reakcija na nesreće, ne samo zato što se u svetu dešavaju strašne stvari, nego i zato što su mnogi izgubili poverenje u ekonomski razvoj i političku borbu kao vidove poboljšanja ljudske situacije", piše sociolog Kreg Kalhun. ,,Humanitarizam privlači mnoge koji traže moralno čist i dobar način da odgovore na svetske patnje." Ili, kako piše harvardski profesor Dejvid Kenedi u knjizi Mračna strana čestitosti, ,,Humanitarizam podstiče aroganciju, idolatriju prema našim namerama i običajima, ubeđenje da znamo više nego što zaista znamo o pravdi."
Maren, za koga je humanitarizam jednako štetan kao i kolonijalizam, samo mnogo pokvareniji, još je veći skeptik: nas zapravo nije briga za one kojima šaljemo pomoć, bitna nam je samo naša širokogrudost.
U maju 1996, u utvrđenom gradu Kičangi u istočnom Kongu (koji se tada još uvek zvao Zair), proveo sam noć u vlažnoj učionici koja je u to vreme služila kao operaciona sala za hirurge iz holanskog tima Lekara bez granica. Nekoliko dana ranije, jedna banda iz UN-ovog izbegličkog kampa za ruandske Hutue – kampa koji su kontrolisale ubice, fizički, politički i ekonomski – masakrirala je u obližnjem manastiru grupu kongoanskih Tutsija. Članovi lekarskog tima zašivali su neke od preživelih. Čovek sa zjapećom ranom od metka koprcao se pod kleštima jednog doktora iz Belorusije, tiho stenjući, a onda povikao na svahiliju: ,,Prevelika tuga."
Svi su znali da hutuski génocidaires maltretiraju i reketiraju humanitarne radnike, i pune svoje ratne fondove porezima na humanitarnu pomoć. Svi su isto tako znali da se ove ubice sada približavaju okolnoj teritoriji Konga u nameri da pobiju i proteraju lokalno stanovništvo Tutsija. (Dok sam ja bio tamo, počeli su čak i da napadaju vozila nevladinih organizacija.) U literaturi o humanitarnom radu, pogranični kampovi UN-a, otvoreni nakon genocida u Ruandi, a naročito kampovi u Gomi, služe kao školski primer korumpiranog humanitarizma – humanitarizma u službi krajnje nehumanosti. To se moglo završiti jedino loše, krvavo. Činjenica da će izbiti još jedan rat zbog kampova, bila je očigledna mnogo pre nego što je taj rat izbio.
Humanitarni radnici bili su uplašeni i demoralisani, i nisu verovali u ono što rade. Tokom prvih meseci krize 1994, nekoliko vodećih humanitarnih agencija povuklo se iz kampova, protestujući jer su od njih napravljeni saučesnici génocidaires-a. Ali druge organizacije su pohrlile da prigrabe njihove ugovore, a oni koji su ostali govorili su o svojoj misiji kao da je uklesana u kamenu na Sinajskoj gori. Nisu mogli, kako su tvrdili, da napuste ljude u kampovima. Naravno, upravo su to učinili kada je izbio rat: pobegli su kad je ruandska vojska uletela i proterala ogromnu masu ljudi iz kampova nazad u Ruandu. Zatim se vojska okomila na one koji su ostali, borce i civile, koji su bežali na zapad preko Konga. Ubijene su desetine hiljada ljudi, pisalo se o masakrima – i ovaj pokolj je bio konačna cena izbegličkih kampova, cena koju i danas plaća narod Konga, koji je pretrpeo niz ruandskih okupacije svoje zemlje, a sada ga i dalje proganjaju ostaci Hutu snaga.
Humanitarne organizacije i njihovi radnici odgovaraju jedino pred samima sobom, što znači da, kada dođe do političkih posledica njihovog rada, odgovornosti i nema. I kada se neka misija završi katastrofom, oni nastavljaju da pišu svoje evaluacije. A ako se povedu istrage o zločinima nakon njihovog rada, humanitarci prosto nestaju iz priče. Kako tvrdi Linda Polman, to se ne sme dozvoliti, pogotovo ne sada, kada je novi izveštaj UN-a o zločinima u Kongu između 1993. i 2003. ponovo pokrenuo pitanje odgovornosti za krvavi ishod izbegličkih kampova. Ova istorija ne može biti propisno zabeležena ukoliko humanitarne organizacije nastave da uživaju potpuni imunitet.
One noći u improvizovanoj školskoj operacionoj sali u Kičangi, doktori su mi ispričali kako je jedan tinejdžer pronađen potpuno nag, samo su mu vrat i ramena bili obavijeni listom banane. Kad je ispustio list, doktori su videli da mu je vrat presečen do kosti. Glava mu je padala na jednu stranu. Video sam tog dečaka narednog jutra. Kretao se lagano po dvorištu. Doktori su ga zašili. I nije bio jedini koga su spasli. To je bio humanitarni ideal u praksi – čist i nedvosmislen. Takva ogromna ,,mala čuda" mogu se videti svuda gde idu humanitarci, čak i tamo gde su njihove intervencije katastrofalne. Ima li ičega boljeg od spasavanja života?
Kasnije istog dana, doktori sa kojima sam putovao rekli su mi da moraju, radi svoje bezbednosti i da bi dokazali neutralnost, da pruže negu i génocidaires-ima i njihovim žrtvama. A ja sam se zapitao: da humanitarci nisu ovde, da li bi onom dečaku bila potrebna njihova pomoć?

Philip Gourevitch, The New Yorker, 10.11.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.01.2012.

i niko ne odgovara, i tako vec nekoliko decenija bez najave kad ce biti kraja. Mislim da me to licemerje posebno nervira. Jos onomad, kad su se moji pojavili sa umproforskim brasnom (sa sve misevima), umproforskim praskom za ves (punog kamenja) i sl a sve to po "povoljnijoj ceni" ni onda mi nije bilo jasno, pa kakva je to humanitarna pomoc koju ne mozes da dobijes, jer nemas para i na ivici egzistencije si, vec moras da je kupis, onda su mi objasnili da sam jos mlada i da ne kopčam stvari. No, bar glave nisu letele

Dobro, da se razumemo, ima svakojakih primera. Ja sam tokom deset godina rada čuo MNOGO izjava zahvalnosti za pruženu humanitarnu pomoć.

No, osnovni problem koji tekst ističe je svakako taj da humanitarne organizacije, kao nezavisne, ne polažu račune nikome pa zato mogu da priušte da budu neefikasne, ali s druge strane da time legitimišu vlasti da same ne pružaju pomoć građanima. I to jeste problem vredan diskutovanja.

Međutim, opet ostaje pitanje - da li možeš da kažeš "OK, usmeriću sve svoje resurse na zastupanje i lobiranje kod vlasti da se bave problemima građana umesto da trošim neke od njih tako što direktno pomažem građanima"? Jer zaista, to nije tako prosta stvar. Moja firma poslednje četiri godine ulaže mnogo više baš u to - humanitarian diplomacy - dakle, rad sa vlastima ovim i onim (ali i drugim velikim igračima koji nisu formalno političke vlasti) kako bi obični ljudi, pogotovo najugorženiji među njima bili bolje zaštićeni, ali opet nikada niko nije sugerisao da bismo sve svoje resurse morali da usmerimo na tu stranu. Jer, to je sasvim drugi set kompetencija i rezultati ovog rada iako mogu biti merljivi na daleko su dužem štapu.

Ja naravno mislim da je loše što se mnoge humanitarne organizacije pokazuju kao ne samo neefikasne nego i nestručne za ono što rade, na prvom mestu moja, ja sam njen najveći kritičar koga poznajem, ali čisto filozofski gledano postoje situacije u kojima je direktna akcija na terenu jedini prihvatljiv čin. Pretprošlogodišnji zemljotres u Kraljevu, recimo. Država je obezbedila pomoć za određene kategorije pogođenih, ali ne za sve. Mi smo obezbedili pomoć za ljude kojima država nije mogla/ htela da pomogne u rekonstrukciji kuća jer nisu bile "mnogo" oštećene (da ne objašnjavam sad kategorije, ima ovde naš izveštaj pa koga zanima nek čita) tako da su ljudi mogli da ih dovedu u stanje pogodno za život. Da mi nismo obezbedili tu pomoć, oni bi morali da pozajmljuju novac i bacaju se u dugove da to urade, dakle njihov životni standard bi bio još biše ugrožen. Da li bi bilo bolje da smo mi svu energiju i vreme utrošili da lobiramo kod vlade da se promeni kriterijum za pomoć i obezbedi i ovim ljudima pomoć iz državnih resursa? Možda. Ali u godini velike krize je pitanje da li bi se to desilo. Pitanje je da li ja i moje kolege imamo tu vrstu težine u ovom sistemu (trenutno je nemamo, možda bi je imali za pet ili deset godina da radimo samo na tome). Pitanje je takođe koja korist onda od nematerijalnih resursa koje negujemo - konkretno volontera na terenu koji su neprocenjivo mnogo pomogli u proceni štete i obradi podataka da bi ova pomoć mogla biti pružena i koji ostaju resurs lokalnoj zajednici za buduće humanitarne aktivnosti.

Naprosto, ne mogu da kažem da je naša intervencija bila štetna na praktičnom planu, a možda bih mogao da se složim da je ona to na apstraktnijem istorijskom.

No to je jedan primer. Naravno da bih mogao da navedem mnogo primera gde smo naneli štetu svojim intervencijama.

Vi ko rotarijanci. Svi nešto kao lobiraju, a lobovani oni kojima treba pomoći.

Pa, da budem iskren, ja imam dosta podvojen stav po tom pitanju. Ne zato što smatram da je lobiranje negativno samo po sebi - ja sam sav za to da humanitarni igrači teraju vlasti da bolje služe svoje građane, pogotovo one svoje građane koji nisu ni svesni svojih prava i obaveza države prema njima itd. - nego zato što nisam siguran da većina humanitarnih organizacija razume šta je lobiranje, kako se to radi i šta je potrebno da bi u tome bili uspešni.

Konkretno, kada je naša šefica za celu Europu pre nekolio godina bila u beogradu i pričala nam o jakom naglasku na humanitarnoj diplomatiji koji je sada deo našeg novog portfolija, ja sam je pitao vrlo prosto da li to znači da ćemo od sada za svoje delegate zapošljavati diplomate ili ćeo postojećim delegatima davati diplomatsku obuku. Nije naravno odgovorila ni jedno ni drugo. Pet godina kasnije, mi imamo ljude koji sede na pozicijama "specijalnih savetnika" za humanitarnu diplomatiju ali niti ja vidim koje su njihove formalne kompetencije da bi se ovime bavili (možda imaju praktična znanja, da ne bude zabune), niti, što je gore, vidim konkretne rezultate koji bi posle pola decenije morali da se negde naziru. Činjenica je da su lobiranje i zastupništvo i diplomatija ipak u osnovi politički fenomeni (od čega ne treba bežati) a da mi sa našim namernim držanjem podalje od politike tu ulazimo u konflikt sa samim sobom.

Mnogo lepljivi ti putevi dobrotvornih donacija.

Pa, naravno. Ali može li nešto da ne bude lepljivo i komplikovano kada oni koji imaju pomažu onima koji nemaju? Čak i uz najnajnajbolje namere...

Nije to važno, znam da se pola Vašingtona bave lobi biznisom. Nego da li je zarazno, kad se tako brzo širi kod nas? Ili ta rasa grebatora ima neki novi DNK.

Naravno da prica ima dve strane. Svojevremeno je tetka pricala kako im je pomagao karitas u zagrebu jer su imali 15 ljudi iz vukovara i okolnih sela i da bez njihove pomoci ne bi mogli da prezive.

Mada me je zapanjila vest od pre nekoliko meseci  gde je nevladina organizacija poducavala rome sta treba jesti iz kontejnera a od cega moze da im pozli   

Heh.. pa i to je neka pomoć...

Quote from: Mo on 20-01-2012, 20:59:09
Mada me je zapanjila vest od pre nekoliko meseci  gde je nevladina organizacija poducavala rome sta treba jesti iz kontejnera a od cega moze da im pozli   

Мислим да постоји и модеран израз за то: harm reduction.

Recimo da se može u to ubrojati.

Sutra počinje skup u Davosu, gde predstavnici najuticajnijih nacija treba da nađu rešenje za narastajuću ekonomsku krizu.
S obzirom kako su se dogovorili i ispoštovali protokole o smanjenju emisije CO2, ranije - ne bih očekivao ništa upotrebljivo iz Davosa. ali od toga nama neče biti lakše.
Izgleda  da je stari Marks bio sasvim u pravu, kad je govorio o zakonitostima razvoja kapitalizma.
Potvrđuju mu to sa pomalo neočekivanog mesta.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/MMF-svetu-preti-kolaps.sr.html

"...Свет има још мало времена да избегне понављање глобалне финансијске кризе из 1930. године, која је изазвала Велику депресију и потоњи светски рат, упозорила је јуче Кристин Лагард, извршна директорка ММФ-а, уочи серије кључних европских преговора о дужничкој кризи и новој фискалној заједници унутар Европске уније.

...,,Дужнички кошмар на Западу трајаће још пет до 10 година. Велике земље у економском успону, Кина, Индија и Саудијска Арабија, неће помоћи Западу у његовој финансијској кризи уколико не добију већи утицај у вођењу глобалне економије. Финансијска криза и велика рецесија настале су на Западу и тамо се разбуктале, па се затим разлиле широм света. Новонастале економске силе траже већу улогу у Г-20, глобалном Одбору за финансијску стабилност и другим међународним институцијама којима је изгледа промакла промена економско-финансијске равнотеже на светској сцени", истакао је јуче у Ријаду принц Турки ал Фејсал, бивши шеф саудијских снага безбедности и некадашњи амбасадор у САД и Великој Британији. ,,Нећемо дати готовину без нових права и улоге."

...Светски економски форум почиње у среду 25. јануара, у швајцарском зимском одмаралишту Давосу, петодневном дебатом о хитним реформама капиталистичког система – који се оцењује да је ,,застарео и у пропадању", преноси Танјуг. ,,Решавање проблема у контексту застарелих и одумирућих модела само би још више продубило понор. Налазимо се у ери темељних промена које хитно захтевају нове начине размишљања уместо уобичајених", рекао је домаћин и оснивач Светског економског форума Клаус Шваб (73), додавши да за ,,капитализам у свом садашњем облику нема места у свету око нас".

Ne znam koliko je Marks bio u pravu, ali ja svakako jesam kad sam rekao da je neoliberalna ekonomska politika globalni dafinizam. Izgleda da moraju da propadnu da bi - propali.

Danas počinje Svetski Ekonomski Forum (SEF) u Davosu uz najave da kapitalizam ne može više ovako i nova pominjanja Marksa. Optimisti ne treba da se nadaju da će se SEF otvoriti. Šifra se krije, a još nije vreme za obijanje.   Parola je: Ne touchez pas au grisbi!

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Davos-bez-kriticara.sr.html


"...Сасвим друга група непозваних на Форум окупила се јуче 10 километара даље, у ултрабогаташком Клостерсу, на снежном поло турниру. Пребогати власници коња способних за трке на снегу, џокеји, пратећи тимови и судије пребацивани су цео дан по снежној мећави хеликоптерима из Цириха, Кортине д'Ампецо и Сан Морица до вила и коњушница на 1.200 метара надморске висине. Број посматрача коњичког такмичења у Клостерсу превазилази број учесника Светског економског форума у Давосу, преноси агенција Блумберг."

I kako sit gladnom da veruje??

Da li ovde neko ima nešto protiv konjičkih takmičenja?