ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

O! Fino.

Quote from: Meho Krljic on 03-07-2013, 14:26:10
Evo, ko ima neizdrživu nuždu da sluša kombinovanje fri džeza, hardbopa, svinga, hip-hopa, filmske muzike, no wavea i kojekakvih drugih nepodopština, na Jazzinu će ovo biti dostupno za slušanje tokom sledećih nedelju dana

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-2/

A kasnije ću ja da ga i okačim na svoj blog....

e,pa vise nije dostupno. kači...

Večeras, nadam se.

cool.

Dakle, evo mog drugog miksa urađenog za Jazzin, dostupnog sada za daunloud i slušanje gde god hoćete. Dodao sam i malo informacija o muzici itd.

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2 

https://www.youtube.com/watch?v=MLIYB4wn46s

Koliko je ljudi čulo za Arta Tatuma, pročitah da je najbolji jazz pianist svih vremena? Ja tek danas slučajno naleteh na njega.

Pa to da se generalno priča da je najbolji je sigurno donekle posledica toga da je bio slep skoro celog života a svirao kao anđeo, no, da, svakako jedan od najboljih pijanista u istoriji džeza. Uz Monka, dakako.

https://www.youtube.com/watch?v=HsdKDyfNpEs&feature=share

https://www.youtube.com/watch?v=2KfxBIjQndc

Ау, ал је ово добро. Је л чуо неко за овог човека, Jean Christian Michel му је име?

Svakog četvrtka u Strogom centru Sugarwool session, gde mladunci sa džez odseka opako prangijaju. Obično počne oko 21:30, završi se do 01.

miles mosley tonight u našem malom gradu
http://youtu.be/c73NCDr5ACo

jazz fest u vijenici bio i prošao, herbie hancock ubio i razbio.
lionel loueke mi je novi idol, a james genus standardno odličan. uživalo se.

http://www.youtube.com/watch?v=AVt7E4dL1Fs

till brönner, nemačka jazz ikona, posetio vijenicu i napunio wiener konzerthaus.

https://www.youtube.com/watch?v=GZasgJjfzrA

ovo je daleko od džeza koji ljubim, definitivno je too soft, al bilo solidno opuštajuće.
band za ovu turneju mu je odličan, a saksofonista mangus lindgren odličniji od drugih.


ovo je već bolje:
https://www.youtube.com/watch?v=MkxppG29Gjc

life and other transient storms (silva, anker, sandell, zetterberg, falt) mi se mnogo sviđa, al pošto jutjuba nema, a mrzi me da uploadujem negde, evo nešto drugo od (pola) ekipe. odlično za ofis mod.

https://www.youtube.com/watch?v=Xrq41WdTJnc

Iz nekog razloga danas preslušavam Koltrejnova bluz izvođenja. I ova upada u uši iako se radi o pomalo zapostavljenoj pesmi:

https://youtu.be/TlOIsG_ExsE

dobar ritam za sunčano jutro, da.
ALI!
I am old fashioned tako da bolje od ove nema:

https://www.youtube.com/watch?v=XpZHUVjQydI

Ma, dobro, imam ja MNOGO Koltrejnovih favorita koje vredi pomenuti pre ove pesme, nego me je u tom trenutku opčinila filigranskim radom Mekoja Tajnera na klaviru i drugim elementima...

ma, jasno.

Maks Kočetov u Strogom centru, dođite

meho,

http://www.konfrontationen.at/ko18/

šta da ne propustim?

Pa, ne znam koliko je mom ukusu za verovati, naravno, ali ja bih išao na ove stvari:

PHIL MINTON / SZILARD MEZEI / DIEB13 / JEROME NOETINGER (Mintona nikad ne treba propustiti, jedan od najvećih glasova u avangardnoj muzici prošlog (i ovog) veka, Szilarda sam gledao sto puta jer je naš, ali sigurno u ovom društvu pruža nešto novo, Noetinger i Dieb su svaki na svoj način svetski šampioni konkretne muzike, pa ovo može da bude vrlo zanimljivo)

KURZMANN QUARTET (Nisam slušao ovu postavu ali Kurzmana i Jernbergovu jesam u odvojenim situacijama na Ring Ringu. Ne smem da tvrdim da će ovo nužno biti dobro jer i jedno i drugo umeju da zapadnu u najteže klišee evropske improvizacije, ali s druge strane, talentovani su oboje, veoma, i ako ih krene, može da bude odlično)

SKEIN (Ovo bi moralo da bude dobro jer su i Gratkowsi i Kazuhisa i Buck apsolutne legende, uostalom, evo prošlogodišnjeg nastupa iz Beča, doduše u malo drugačijoj postavi, ali to je to.)

PETER EVANS / KAJA DRAXLER / SOFIA JERNBERG / TOM BLANCARTE (Evans i Blancarte su odlični, gledao sam ih obojicu više puta, to su belci koji umeju i da džeziraju i da improvizuju, tu je i Jernbergova, a Drakslerovu ne znam, ali i ona je, hm, naša, jer je rođena u Sloveniji, tako da... može da bude dobro)

UP UMEA (Pošto je ovo opet Minton, moj instinkt je da ne treba propustiti, mada ostale nisam gledao i ne spadaju u, da kažem, meni najpoznatiju švedsku džez ekipu, verovatno jer su stariji. Evo otprilike kako to izgleda, ume da bude, reklo bi se, dosta dobro.)

FRISQUE CONCORDANCE (Butcher je gorostas britanske improvizacije, Sanders takođe, De Joode isto to za Holandiju, tako da je ova verzija ovog benda verovatno odlična)

JOE MC PHEE / EVAN PARKER / PETER EVANS / PAT THOMAS / TRISTAN HONSINGER/ JOE WILLIAMSON / ORPHY ROBINSON / PAUL LOVENS (Od ovog može da se napravi startna petorka za bilo koji improv festival bilo gde u svetu. Ako ništa drugo ne bih mogao da gledam, ovo bih gledao jer Parkera nikada nisam video uživo a on je jedan od najvećih ikad u ovoj muzici)

hvala!

meho!
izašo finalni program, pikiram sigurno četvrtak, tribute to Cecil Taylor. ostalo ne znam dal ću da stignem, al četvrtak da ne propustim, right?
http://konfrontationen.at/ko18/#fri

 Da, Rempis i Daisy bi trebalo da budu izvrsni a i ovaj tribjut Sesilu ima jaku (mada bjelačku) ekipu tako da je to svakako za pogledati ali i za zauzdati očekivanja.

Vel ajl bi demd:

Long-lost John Coltrane album set for release

živeo meho, preorder i amazon prajm

Quote from: Meho Krljic on 29-05-2018, 09:29:40
Da, Rempis i Daisy bi trebalo da budu izvrsni a i ovaj tribjut Sesilu ima jaku (mada bjelačku) ekipu tako da je to svakako za pogledati ali i za zauzdati očekivanja.

mehooo!

rempis i daisy su bili izvrsi, a tribjut cecilu - art.
eye can dance is not my cup of tea.
odoh sad do kleylehofa.

majko mila, ovo je muzika!

direktno s lica mesta, upravo odoše s bine:
Blue   Reality Quartet
Michael Marcus - reeds [link][foto]
Joe McPhee - trumpet [link]
Jay Rosen - drums [link][foto]
Tollef Østvang - drums

art, art, energija, art.

danas i phil minton, nemam reči da opišem, jedan i jedini.

saće žene http://www.konfrontationen.at/ko18/ a posle skein. ova subota je precious!

čeka se...


Skein
Liz Allbee - trumpet
Frank Gratkowski - woodwinds
Achim Kaufmann - piano
Kazuhisa Uchihashi - guitar, daxophone
Richard Barrett - electronics
Wilbert de Joode - double bass
Tony Buck - drums

Pa ti, ženo baš uživaš ovih dana    Da mi je tvoja mladost i energija...

Gil Evans je sa ovim albumom prilično jako utemeljio argument da je jazz američka klasična muzika. Wayne Shorter na tenor saksofonu je neopisivo inspirisan (Evlvina Jonesa na bubnjevima da ne pominjem):



https://www.youtube.com/watch?v=JGoFjl_8Pbw&list=PLvxWibFr0wiKp5H8QlOTgI8aW8PQ_FE4x

A i ovaj album je težak kult. I to ne samo zbog omota. Jimmy Smith je jedan od retkih velikih orguljaša jazza iz perioda šezdesetih godina. Zapravo, njegova virtuoznost i liderski kvaliteti su popularizovali ovaj instrument u jazzu i posebno bluesu koga ima jako mnogo na ovom albumu. Grafy Tate svira bubnjeve i razbija na ovoj ploči a aranžmane je napisao (i dirigovao) Lalo Šifrin lično:


https://youtu.be/kmibQl-FUnk

odličan, fala meho.

ja bila na nishvillu, baš ga volim premda je postao više vašar, manje džez; al računam da je do minimalnih sredstava koja imaju na raspolaganju.
videh i gula, dobro je i zdravo!

Fino. A vidim i da delite oduševljenje Tarantinom 

Quote from: Meho Krljic on 18-08-2019, 22:02:05
A vidim i da delite oduševljenje Tarantinom 

sad pročitah, svaka mu je zlatna. odavno nije napisao ovako dobru kritiku.

Mnogo je jak ovaj album Dekstera Gordona (Our Man in Paris):

https://www.youtube.com/watch?v=TYGKqTib0A8&list=PLyVALLXezqcdxpToZpOggdDHMo14uw17z


Mislim, sad sam čuo One Night in Tunisia a ona je STOUN KOLD klasika, ali ceo album je odličan.

I naravno, sad sam se vratio i ovom neumrlom klasiku iz iste godine. Mnogo jaka bila 1963 (mada je album zapravo izašao 1964. godine).

https://youtu.be/ckmcdcQ2mEg


Takođe, iako se album zove Getz/ Gilberto, ne treba izgubiti iz vida da je većinu muzike napisao Tom Jobim (tj. Antonio Carlos Jobim) koji i svira klavir. To uključuje i vječnu Devojku iz Ipaneme na kojoj je Astrud Gilberto osvojila srca cele planete.

Kome sviće sa Štokhauzenom, smrkava mu se sa - Grantom Greenom. Mislim, moglo je i gore da bude, svakako    Ikonički, jelte, gitarista šezdesetih (i pedesetih, a i sedamdesetih kada je, prerano, umro) i koji je u toj deceniji spajao jazz i soul, latinicu pa i rokenrol na način koji je bio prilično vizionarski. Mislim, njegove ploče iz sedamdesetih se smatraju pretečom acid jazza, ma koliko to dubiozna distinkcija u nečijem životu bila    ali ovo iz šezdesetih, pa to je kidanje, vrlo lepo sažeto na ovom živom albumu iz 1970. godine. Kad slušate Greenovu gitaru shvatite da čovek praktično uopšte ne svira akorde. Na pločama gde je bio pozadinac, svakako, Green je svirao ritam gitaru, ali kako je njegov glavni uzor bio Čarli Parker, tako je i on svoj gitarski jezik bazirao na svitanju pojedinačnih nota i razvijenih tema u skoro neprekidnim solažama. I to ovde vrlo lepo zvuči. Ovaj živi album je prepun gruva i pravo je uživanje trošiti ga.


https://youtu.be/aP5-MLLLlGY

Peter Brötzmann  danas izbacio novi album gde svira solo tenor saksofon i to uglavnom neke veoma stare džez teme (tipa Dizi Gilespi, Bili Holidej,  Bing Krozbi, Geršvin, Soni Rolins - mada na toj pesmi Brötzmann zvuči više kao Ajler) plus malo improvizacije. Naravno, pošto je ovo Brötzmann , većina toga je improvizacija i nije nerealno da nećete prepoznati ni jednu pesmu. Ali, nekarakteristično za Brötzmanna, ovo nije album glasne, bučne tenor vriske, nego prilično nežna i, eh, intimna ploča. Naravno, Brötzmann  je i kad svira glasno i kad svira tiho u principu jednostavan i već šezdeset godina odbija da se upetlja u nekakvu tehničku svirku pa je i ovo vrlo neposredno, čak i pomalo naivno što je za čoveka od 78 godina prelepo:


https://peterbroetzmann.bandcamp.com/album/i-surrender-dear

E, a kome je Brotzmann bio samo aperitiv, može da se lepo, s oproštenjem, zadovolji i sa duplim albumom Juniusa Paula. Paul je kontrabasista iz Čikaga, toliko dobar da je trenutno član legendarnih Art Ensemble of Chicago i danas je izašao njegov prvi (dupli) album u svojstvu lidera - Ism. U pitanju je kolekcija raznih snimaka sa raznih sešnova, sa raznim postavama mada se dosta ljudi ponavlja i ovo je sjajan, tipično čikaški napredan džez sa jakim temeljem u tradiciji ali i jakim avangardnim naklonom. Za moje kriterijume Paul i njegovi saradnici imaju potrebne groove kvalitete, a eksperimentalnosti i freakout energije im ne manjka. Ploča za mnogaja preslušavanja:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/ism

ova je vjecna.

https://www.youtube.com/watch?v=06_uCl_Bovs

Bobbie Previte, Jamie Saft i Nels Cline:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/music-from-the-early-21st-century


Izlazi tek iduće nedelje ali zvuči predobro. Mogo bi se priorderovati.

Da dojavim da je saksofonistkinja Ryoko Ono nastavila svoju seriju albuma improvizacija u duo kombinacijama na vrlo šampionski način, uparujući se sa Tatsuyom Yoshidom za osamnaesti album u seriji. Jošida, naravno, kida bubnjeve, veteran je to, ali ovde svira i klavir i kalimbu pa čak i električni sitar a Rjoko je izvanredna saksofonistkinja, pogotovo što u improvizaciji koristi razne elektronske efekte koji veoma proširuju horizont, jelte, događaja. Kao osoba koja je u životu preslušala hiljade free improv albuma, moram da kažem da me jako raduje kada u 2020. godini čujem nešto ovako dobro, maštovito i vitalno. Plus, napominjem da još nekih 17 sati Bandcamp ne naplaćuje svoje marže pa sve pare idu umetnicima. Ja kupio odmah:

https://onoryoko.bandcamp.com/album/yoshida-tatsuya-and-ono-ryoko-duo-newduo-series-018

Album Stana Getza i saradnika, iz 1967. godine, Sweet Rain se smatra jednim od najboljih Getzovih radova i sada, u ovu Nedelju kada je vreme pogodno slušanju džeza, a ja kuvam čorbu od brokolija i zelja, moram da priznam da sam iznova impresioniran kako Getz, Tate, Carter i Corea sviraju sasvim avangardnu muziku a koja i zvuči sasvim klasično i ima tu neku "dušu". Trik je svakako u tome da Carter i Tate, kao ritam sekcija, pokazuju taj pedigrirani free jazz pristup iako se vrlo precizno drže metrike i takta, dok Getz na saksofonu pokazuje zašto su ga smatrali vladarom atmosfere i šmeka. Naravno, u to vreme se i ozbiljno bavio narkoticima pa se na albumu i čuju povremena izletanja iz šina a što dodaje na životnosti. Chick Corea se ovde izuzetno iskazao upravo time da, iako ima dosta prostora za soliranje, zapravo vrlo pažljivo prati lidera i daje izrazito toplu podlogu za njegove solaže. Pritom, i kompozicije su Coreine, ali i su Gillespijeve i Jobimove pa je ovo zaista jedan od najfinijih Verveovih albuma iz ove godine, besprekorno mešajući latinicu, hardbop i cool jazz, sve potpuno prirodno i bez forsiranja:


https://youtu.be/3qGDF5gnjTU

A da ne bude da je sav valjan džez snimljen pre pola veka, evo nečeg vrlo svežeg. Album je izašao u prošlu Sredu a snimci su sa turneje rađene prošle jeseni i u pitanju je EP Tour Beats Vol. 1 dua Anteloper a što su trubačica Jaimie Branch i perkusionista Jason Nazary. Naravno, ovo nije "čist" džez, ne očekujte ovde hardbop ritmove i skale, ali je veoma u tradiciji čikaškog eksperimentalnog pristupa džezu sa izvrsnom kombinacijom elektronskih ritmova, sintisajzera, semplova i jako isprocesovane trube. Generalno, Anteloper prave muziku koju bi pravio moj mozak da ume da pravi muziku. Ovo je pritom savršeno snimljeno i moja jedina zamerka je da četiri pesme prolete začas i da ne mogu da dočekam Vol. 2. Dakle, za ljubitelje Jona Hassela, Billa Laswella, Toshinorija Kondoa i, naravno Milesa Davisa od kog je sve ovo i krenulo, da se ne lažemo:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/tour-beats-vol-1

Quote from: Meho Krljic on 05-07-2020, 13:48:40
Album Stana Getza i saradnika, iz 1967. godine, Sweet Rain se smatra jednim od najboljih Getzovih radova i sada, u ovu Nedelju kada je vreme pogodno slušanju džeza, a ja kuvam čorbu od brokolija i zelja, moram da priznam da sam iznova impresioniran kako Getz, Tate, Carter i Corea sviraju sasvim avangardnu muziku a koja i zvuči sasvim klasično i ima tu neku "dušu". Trik je svakako u tome da Carter i Tate, kao ritam sekcija, pokazuju taj pedigrirani free jazz pristup iako se vrlo precizno drže metrike i takta, dok Getz na saksofonu pokazuje zašto su ga smatrali vladarom atmosfere i šmeka. Naravno, u to vreme se i ozbiljno bavio narkoticima pa se na albumu i čuju povremena izletanja iz šina a što dodaje na životnosti. Chick Corea se ovde izuzetno iskazao upravo time da, iako ima dosta prostora za soliranje, zapravo vrlo pažljivo prati lidera i daje izrazito toplu podlogu za njegove solaže. Pritom, i kompozicije su Coreine, ali i su Gillespijeve i Jobimove pa je ovo zaista jedan od najfinijih Verveovih albuma iz ove godine, besprekorno mešajući latinicu, hardbop i cool jazz, sve potpuno prirodno i bez forsiranja:


https://youtu.be/3qGDF5gnjTU

o d l i č a n.

btw, konfrontationen 2020 u nickelsdorfu, naravno, odložen. ne možeš fasovati koronu, pa to ti je: https://www.konfrontationen.at/

Ja sam malo trošio klasike jazz funka ovog tjedna, notabilno ovaj koncert Headhuntersa. Kakva je to moć! Bennie Maupin na saksofonu i klarinetu dominira ali Blackbyrd McKnight na gitari je toliko razularen u uvodnih desetak minuta da se čovek prepadne. Hendriksovo nasleđe je baš zaživelo u tom čoveku:


https://youtu.be/Qu8yA7ncA0Y

Da ste me pre jedno dvadeset godina pitali, rekao bih vam da mi At the Golden Circle Stockholm nije omiljeni album Ornettea Colemana.

I, mislim, nije ni danas, ali je album koji sam danas sa zadovoljstvom slušao. Ovaj (dupli) živi snimak nastupa u Švedskoj označio je početak Colemanove saradnje sa izdavačem Blue Note a nakon što je izgradio reputaciju revoluconara jazz muzike sarađujući sa Atlanticom. Coleman je predstavljao novu generaciju scrnih jazz muzičara, školovanu i zainteresovanu za analiziranje i evoluiranje jazz forme ali i jazz suštine kao nečeg što izlazi iz srca crne kulture i ulazi u sve oblasti života, od intime do politike. Na Atlanticu je početkom decenije Coleman snimio uticajni album Free Jazz koji će dati ime čitavom ,,New Thing" talasu i postati politički poklič koliko i estetska forma a At the Golden Circle Stockholmje došao nakon nekoliko godina, svodeći Colemanovu postavu na samo tri muzičara, kao u manifestu da ,,free jazz" ne mora da bude bučna, stihijska muzika velike mase.

Možda mi At the Golden Circle Stockholm pre dvadeset godina nije bio posebno drag upravo jer je izbegavao snažni ekspresionizam Free Jazza a još nije uplovio u Colemanovu Harmolodics fazu u kojoj je lider svoje muzičare hrabrio da sviraju zaista ,,svoju" muziku paralelno sa svima drugima i gde će se harmonija, ,,pokret" i melodija (HARmony, MOtion, MeLODY) stapati lako i prirodno jer u bendu nema lidera i pratilaca a standardna podela na temu, pratnju i soliranje više ne važi. Dan-danas više volim kasnije Colemanove albume, njegovu električnu fank fazu ili suludo imprvovizovanje iz osamdesetih, ili starije stvari u kojima je gurao bebop preko granica izdržljivosti.

Ali, utoliko mi je At the Golden Circle Stockholm danas više prijao, jer ga nisam izlizao premnogim slušanjima tokom decenija. Ova muzika, napravljena od strane tri Amerikanca u Švedskoj u vreme kada je postajalo jasno da bela publika u Švedskoj i Francuskoj ima više razumevanja i interesovanja za avangardni džez američkih autora nego bela publika u Americi, je, koliko god snimak albuma bio preglasan i dinamički neprijatno ravan, vrlo šarmantna.

Slušajući At the Golden Circle Stockholm danas shvatam da mi je taj nedinamični snimak možda smetao više od svega – verovatno masterovan tako da se sva tri instrumenta čuju ravnopravno jako, ovaj album je meni uvek delovao neobično beživotno bez osetnih dinamičkih varijacija. Ali kada se pažljivo sluša – ovo je veoma lepa ploča. Coleman ovde ne beži ni od melodija ni od harmonija, uzimaući iz hardbopa sve što mu treba i puštajući svoje muzičare da rade šta hoće, dok god su tu negde sa njim. Njegove improvizacije na saksofonu su besprekorno razigrane, duhovite, optimistične i, za razliku od njujorških savremenika i saboraca (Aylera i Coltranea), Coleman se ne upušta u orkanske solaže visokog volumena. Njegova svirka je laka, životna i kao da može da traje beskrajno. Pretpostavljam da je razlika u tome kako su Coltrane i Ayler kroz muziku pokušavali da dotaknu ono božansko dok je za Colemana sama muzika bila to božansko.

A opet, Charles Moffett na bubnjevima i David Izenzon na kontrabasu skoro da bi ovo mogli da sviraju i sami sa jednim upadljivo eksperimentalnim ali nenametljivim pristupom sviranju hardbopa, gde se sva pravila krše da bi se Colemanove teme bolje poduprle, osvetlile iz više uglova, inspirisale u još smelije improvizacija. Verni ,,oslobođenom" pristupu muzici, ni Moffett ni Izenzon ne prave značajne razlike između soliranja i pratnje, puštajući muziku da prirodno nalazi  svoja krešenda i smirivanja.

A da ne pominjemo kako je to kad Ornette svira violinu i trubu. Dugačka, glasna, po instrumentariju svedena ali opet tako raskošna ploča.

https://youtu.be/AkwrpJxJQ5s

https://www.youtube.com/watch?v=PZcqDt-b3zg&list=OLAK5uy_ncKBJISaMNV9tQaKQxjLD6b0ozw3AvZ8Y

https://www.youtube.com/watch?v=bKUWZQdpC54&list=PL0q2VleZJVEm3zm1MiKkBhnrkJ0EX_pc2

International Anthem sam već pominjao kao izuzetno dobrog izdavača modernog džeza, vezanog za čikašku scenu ali ne i ograničenog na nju. Jedno od njihovih upečatljivih izdanja ove godine bio je i u Februaru izašli album mančesterskog (danas londonskog) muzičara po imenu Angus Fairbairn, a pod njegovim umetničkim imenom Alabaster DePlume. Fairbairn je zanimljiv lik koji piše za pozorište a u istome i glumi, a iako je prvenstveno saksofonist, na albumima ima vrlo interesantan, moderan instrumentarij i pristup.

Album To Cy & Lee: Instrumentals Vol. 1 urađen je sa veliki brojem saradnika sa londonske scene a ovih dana me na njega podsetio kasnije, u Julu, izdat EP Visit Croatia na kome DePlume, pored naslovne pesme a koja dolazi sa albuma, ima i dve nove stvari urađene u okviru istih seisja ali koje možda još bolje destiluju ideje samog albuma.

Ovo je, naime muzika koja na potentan način spaja japanski i keltski folk sa tradicionalnije džez izrazom. Album je raznovrstan i dosta eksperimentalno smeo, ali EP Visit Croatia kao da sve ove eksperimente i istraživanja sažima u tri pesme koje naprosto sjajno funkcionišu, spajajući intimnu, neposrednu izražajnost kakva je primerena nečemu što ima korene u narodnoj muzici sa jednim bezvremenim, skoro mitološkim senzibilitetom – takođe primerenim tradicionalnoj muzici. I album i EP su veoma vredni slušanja pa ih ove Nedelje sa zadovoljstvom preporučujem:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/visit-croatia


https://intlanthem.bandcamp.com/album/to-cy-lee-instrumentals-vol-1

Za ovu nedelju, pošto je ipak praznik na obzorju, dva albuma. Oba iz ove godine, oba na svoj način istu obeležavaju i podsećaju da koliko god godina može da bude loša, muzika koja u njoj nastane može da bude, pa, božanstvena.



Roots Magic je rimski kvartet solidnog pedigrea i kilometraže ali čak i tako, kada sam video da njihov novi album, Take Root Among The Stars, hvale na sve strane, u meni se rodila klica skepticizma. ,,Neke tamo omatorele Italijančine se maskiraju u metaforični blekfejs? Pričaju o korenima? Sme li se to?" Naravno, to je samo moja rasistička reakcija kada vidim da se neko približi svetom srcu jazz muzike i crne kulture a nije, jelte, crn, no, priznajem, kada sam čuo prvu pesmu na albumu, Frankiphone Blues, Phila Cohranea malo sam i osetio olakšanje. ,,A, dobro, pa oni... samo sviraju bluz." Dobar, čak odličan, sa gostujućim vibrafonistom, ali zaista pomalo previše ,,beo" za moj ukus. Onako, naučen, uredan, bez avanture, bez, hajde da kažem, zrna agonije potrebnog da se jazz odlepi od notnog papira i uzleti među zvezde. No, kako sam naslov albuma pominje zvezde – citirajući fantastičnu SF spisateljicu Octaviju Butler – tako sam nastavio da slušam i izgradio sasvim novo poštovanje za Roots Magic. Ne kažem da ostale pesme nisu ,,naučene" ali raspon koji ovaj bend pokriva, od bluza koji ima još nekoliko dobrih momenata na ploči, preko modala, pa do sasvim slobodne svirke je impresivan. Već druga kompozicija, oslonjena na vrlo spiritualan rad Kalaparushe Mauricea McIntyrea iz šezdesetih, sa svojim modalnim harmonijama, poliritmijom i propisnim freakoutom pokazala je da kada se nešto dobro nauči, to može da pređe granicu interpretacije i uđe u svetu teoriju kreacije. Roots Magic su uglavnom na toj teritoriji tokom ostatka albuma, pružajući vrlo pažljivo napisane i aranžirane kompozicije ali koje uspevaju da se otgrnu pukom omažiranju predložaka (Charles Tyler,  Skip James, Sun Ra, Ornette Coleman...). Recimo, balada A Girl Named Rainbow, Andrewa Cyrilla (snimljena 1981. godine sa već visoko cenjenim Davidom Wareom na saksofonu) je ovde majstorski preobraćena u impresionističk pesjaž pun zamišljenog klarineta i promenljivog tempa. Album ima nekoliko svojski odsviranih, žestokih free momenata, ali bend je vrlo kreativan kako ih spaja sa vrlo ,,komponovanim" delovima – recimo u Mean Black Cat Blues Charlieja Pattona koja uzima osnovnu temu ove klasične kompozicije još iz dvadesetih godina prošlog veka a onda prolazi kroz moderni blues aranžman, upada u žestok gruv, poigrava se sa free jazzom pa se vraća u bluz. Album na kraju zatvara Karen on Monday Johna Cartera (ne sa Marsa) i Bobbyja Bradforda koja već meditativni jazz originala pretvara u višedimenzionu kontemplaciju punu mikrotonalnih talasa citre i meandrirajućeg klarineta. Italijani, ispostavilo se, na kraju veoma znaju znanje.



https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/take-root-among-the-stars



Drugi album je, pa, nešto što nisam očekivao da ću ikada videti. Novi album Sun Ra Arkestra, naime, više od dve decenije nakon njihovog poslednjeg ulaska u studio i 27 godina nakon odlaska lidera – po kome se orkestar zove – sa ove planete. Bio sam, naravno, svestan da Marshall Allen, ključni saksofonista u životu – i nakon života – Sun Ra i dalje održava orkestar u nekoj formi, da se povremeno nastupa koliko to prilike dopuštaju ali da će Arkestra uraditi novi album i da će taj album biti, pa, ne samo relevantan već i izvanredno dobar, u 2020. godini? Tome se nisam nadao ni u najluđim snovima.



Nazvan jednostavno Swirling, novi album je monumentalan opus duži od devedeset minuta i, koliko god to neobično zvučalo, album na kome se odsustvo samog Sun Ra ne toliko ne primećuje koliko je njegovo prisustvo u svakoj noti, svakom gruvu, svakoj disonanci i kosmičkoj referenci toliko snažno da je lako poverovati kako je ono što je pričao o tome da nikada neće umreti već se samo preseliti na drugu planetu – sušta istina. I, mislim, kao da sada sa te druge planete nadgleda šta mu saradnici rade i diktira upustva ako nisu sasvim sigurni.



Swirling je istovremeno i jedan reprezentativan katalog interesovanja i pristupa ovog orkestra kroz brojne decenije i žanrovske mutacije ali i ploča koja vrlo brzo pobegne od i primisli enciklopedijskog, leksikonskog ređanja ,,gruva", ,,frikauta", ,,egzotike" itd. Ovo je autentična muzika, koju stvaraju ljudi što su decenije proveli uz jednog od ključnih vizionara ne samo jazza već crne kulture uopšte – čoveka koji je, uostalom, praktično izmislio nezavisno izdavaštvo pa je kupovina ovog daunlouda na Bandcampu za mene bila savršeno zatvaranje kruga – i koji ne sviraju ,,njegovu muziku" već svoju muziku koju je on u njima pronašao.



Valja se zaista podsetiti da je kod Sonnyja ,,free" element muzike bio mnogo dublja ideja od pukog bekstva od pentatonike i zapadnjačkog shvatanja harmonije. Kad su Clapton i durgari šezdesetih pevali ,,I feel free", to je bila sloboda mladih ljudi srednje klase koji otkrivaju droge, seks, podzemnu kulturu što ih oslobađa od posleratnog diktata discipline – učenja, rada u fabrici ili ofisu, braka, dece, crkve... – ali za Sun Ra kao i druge crne jazz kolege, ,,free" je značilo bukvalno kreiranje sopstvene muzičke teorije, sopstvene kulture, sopstvene socijalne strukture i biznisa, na kraju i sopstvene duhovnosti u otrzanju nasilno nametnutim religioznim načelima. Otud je ono što su mnogi beli slušaoci kod Sun Ra voleli – psihodelija i pevanje o svemirskim brodovima – za njih bila spona sa zezanjem urbanih klinaca koji cepaju eside i kupuju ploče indijske klasične muzike da prošire horizonte, ali za njega i ljude oko njega, ovo je bila doslovno nova religija da zameni staru u kojoj su sebe prepoznavali kao (večne) robove, način da se napusti ograničavajuća, uostalom tuđa, paradigma greha, poniznosti, služenja, i, smišljanjem nove, ode na bolje mesto.



Na tom boljem mestu ima i Betmena – ovaj album sadrži i novu verziju Betmen teme koju je svojevremeno Sun Ra snimio na kultnom surf-rock albumu ,,The Sensational Guitars of Dan and Dale"* – ali i svega što pamtimo iz opusa Sun Ra: himničnih napeva, big-bend tema koje se odlepljuju u smeru free jazz freakouta, soul pevanja violinistkinje Tare Middleton koja prefektno zamenjuje davno preminulu June Tyson, romantike, ali i psihodelije, bluza, nežnih napeva o kosmosu. ,,The Sky is a sea of darkness when there is no sun to light the way", podseća orkestar pevajući umiljati gospel pre nego što pijanista Farid Barron udari u honkytonk linije a duvači krenu da sviraju svaki za sebe.

* Da bude jasno, na albumu gitare ne sviraju nikakvi Dan i Dale, sve je to bila bizarna marketinška obmana...





Svojevremeno sam, pišući o nastupu nemačkih Heliocentric Counterblast argumentovao da ,,obrađivanje" Sun Ra ima smisla bukvalno kao i kada biste pokušali da ,,obrađujete" zvuk vodopada ili vetra i pri ovom stavu i dalje stojim. No, Arkestra nisu tribjut bend niti, nedobog, ofucani muzičari koji se kače na malo stare slave. Swirling svojom autentičnošću i intenzitetom ukazuje da se radi o zaista nečem suštinski drugom: ovi ljudi su nastavljači rada pokojnog Sonnyja u meri u kojoj su za njegovog života bili njegova najuža zajednica – i porodica – ljudi koje je učio, hranio, ponekada bogami i kažnjavao, ali na kraju, oslobađao. Swirling je, eto, oda slobodi ljudi koji su je osvojili uz mnogo prolivene krvi i znoja. Zato valjda zvuči ovako dobro.



https://sunrastrut.bandcamp.com/album/swirling