ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Meho Krljic on 06-02-2025, 20:24:26
samonuj

N'umem!! 

Meho, kad ce rivju na Cvece zla

U utorak.

Mislim, ne zajebavam se, stvarno će biti objavljen u utorak u tri ujutro. A ovde onda kad se ja nadignem, oko pet.

Mislim, napisan je već i sve to ali se trudim da imam jedan tekst nedeljno o igrama ako mogu pa mi je utorak kao neki dan za to.

Quote from: dark horse on 06-02-2025, 20:38:43

Quote from: Meho Krljic on 06-02-2025, 20:24:26
samonuj

N'umem!! 

Dobro, nije to neka nauka. Moraš biti u Lord of Cinder formi o nda će videti znakove na zemlji za samonovanje, staneš na znač i odabereš da ga samonuješ i MILINA.  Da bi bio u Lord of Cinder formi moraš da pojedeš jedan ember.

Evo detalji.

https://www.eurogamer.net/dark-souls-3-summoning-and-multiplayer-4045

Ček, ti ozbiljno misliš da ja to nisam probao? Nema ni jednog jedinog znaka za samonovanje nikad. Na koji god server probao da se logujem.

Ja imam nezgodan običaj da overlevelujem, a valjda samonovanje ne radi ako si viši nivo od onog ko ti pomaže, pa je moguća baza onih koji mogu da mi pomognu nula. Mislim da smo već o ovome diskutovali pre mnogo godina.

Pored toga, siguran sam da ni ti ne bi uspeo da samonuješ u Dark Souls 3, igri koja je imala zadnji updejt daleke 1997.

Ja sam imao veliki problem da samonujem u Demons Souls Remake, pet godina staroj igri. Bukvalno sam dane i nedelje provodio čekajući neko da naiđe. Mnogo dosadna stvar. Jedva sam taj trofej pokupio, bio mi je zadnji. Bukvalno. Mislim da sam pisao o tome svojevremeno.

Ta taktika radi za tebe, koji si sve te igre igrao relativno brzo nakon što su izašle, ali praktično je neizvodljiva za mene koji je jedino Elden Ring igrao kad je izašao, sve drugo sa veelikim zakašljenjem.

Baš si Krljić. 

A, iskreno, sad i da mi proradi to samonovanje, malo mi je prekasno, kad sam zavšio sve sem dva dlc-a...

Ah, da, dobro, to jeste problem. Previsokog si nivoa i igraš realno dosta kasno. Oh well, onda moraš da se mučiš, istina je.

Tako je. Ali, to je i poenta FromSoft igara, zar neee? 

Eh, u najavljenom prikazu Shadow of the Erdtree se trudim da dokažem da je to mit i da je "prava" poenta njihovih igara zajedništvo, solidarnost, kolektivno iskustvo prevladavanja strajovitih barijera i prepreka ali naravno dai dalje važi da je svakome poenta igre ono što on u njoj nalazi i da moja poenta ne mora da bude jača od bilo čije druge.

Ne bih komentarisao unapred dok ne vidim rivju, jelte.

Utorak!!!!!!!!!!!

Nije baš fer napisati tekst u sredu i objaviti ga sledeći utorak!!

Meho, majstor cockteasinga!!!!

To je actually superbrzo za moje standarde. Tekstovi na mom blogu obično izlaze mesec i po do dva nakon što su napisani. Trenutno imam tekst koji treba da izađe 25. Februara a koji sam napisao u Decemberu 2023.  Al on se bavi jednom relativno starom i manje važnom knjigom vezanom za videoigre pa ga stalno pomeram unazad jer treba da se objave aktuelnije stvari...

Činjenica je da sam odavno izgubio ambiciju da moji tekstovi budu stvarno aktuelni u trenutku objavljivanja, naprosto nemam dovoljno vremena pored posla i drugih obaveza da stripove pročitam čim izađu, igre odigram čim se pojave, filmove pogledam prvi dan u bioskopu itd. Za koncerte naravno gledam da prikaz bude odmah sutra, ali na njih idem toliko retko da su to ipak povremeni izuzeci. Tako da sam sada mnenja da je bolje da tekstovi o igrama, stripovima, filmovima itd, budu temeljni i, jelte, da budu neka vrsta metodične analize, možda i konačne reči o toj temi, pa kad god da izađu, nego da jurim "aktuelnost". A koje u ovom slučaju ionako nema jer je Shadow of the Erdtree izašao prošlog Juna... 

Ništa, onda da za kaznu odigraš Elden Ring na NG+ i pređeš Radana NA POŠTENO i prepraviš tekst za utorak (sa PRAVOM POENTOM, jel), taman imaš dovoljno vremena ZA SVE!!!

Hahah, ne, ne, već sam krenuo da igram Ragnarok. Sirotinjsko iskustvo posle veličanstvenosti Elden Ringa al ima lepu grafiku. 

Ragnarok je sirotinjsko iskustvo i posle veličanstvenosti GoW 2018 (koji je degradiran ovakvim redudantnim nastavkom, osim što zaokružuje priču na vrlo korektan način), kamoli Elden Ringa!!

Oh? Toga nisam bio ni svestan. Mislim, GoW 2018 je bio korektna igra sa prelepom grafikom, ali svakako nije bio, jelte, THE akciona igra svoje generacije. Stvarno nije u redu da nastavak bude lošiji od toga. 

Ne znam zašto GoW morao biti igra svoje generacije, pa da ovo bude loša, ne samo osrednja igra.

GoW 2018 je bio ispeglana igra, sa prilično dobrim sistemom, koji Ragnarok ne unapređuje već samo komplikuje gameplay. Nisam imao isto uživanje kao sa GoW 2018, već mi je Ragnarok bio dosta dosta naporniji i jedva sam čekao end credits to roll.

Ragnarok nema osebitih unapređenja, sem 4K grafike, što i nije neki dodatak. Ragnarok više deluje kao dlc i da je tako prodavan imao bih manje zamerki nego što se prodaje kao nastavak, a zapravo je samo dodatni kontent za istu igru, pri tome ne više optimizovanu, već rashodovanu nepotrebnim dodacima.

Sve se vrti oko potpuno istih lokacija kao i u prvom delu, sa potpuno istom grafikom, što je prilično loše za jedan nastavak.

Quote from: dark horse on 07-02-2025, 18:14:52
Ne znam zašto GoW morao biti igra svoje generacije, pa da ovo bude loša, ne samo osrednja igra.

Pa pokušavam da kažem da je bilo DOSTA prostora da se unapredi a ne da se unazadi


Enivej, imaću na umu sve ove primedbe i čestitati sebi što ga nisam kupovao nego što igram putem pretplate.

Da, u životu se najviše isplati ništa ne kupovati, ali je nekako i najdosadnije. 

Ma naravno, ali ne treba ni SVE kupovati. Odmerenost, planiranje, mudrost i strpljenje!!!!!!!!


(Sve ovo kaže čovek koji je pre neki dan Beyond Good & Evil kupio po peti ili šesti put)

Nema nažalost puno igara za koje sam zainteresovan, a često kupim igre koje uopšte i ne odigram. Procenat se polako penje i do 50% neodigranog, a kupljenog. Jednostavno, ne mogu ni da se nateram. Ili probam, pa i ne uključim više.

Ragnarok sam makar završio i to dosta pre nego što je dat preko PS+.

Dobro, kako je priča i u prethodnoj igri bila dobra, vredi istrpeti malo osrednjosti u samom igranju da se ona vidi. Bar se nadam 

Ne znam kako da izrazim svoje zamerke, poredeći dve igre, a da ti suštinski sve što te čeka ne ispojlujem. Igraj, pa ćemo pričati. 

Ma, da, lagano. Za sada sam ionako na samom početku, možda se meni sistem apogrejdovanja dopadne više nego prvi put 

U kultnoj platformskoj igri iz osamdesetih godina, Manic Miner, jednom od onih naslova koji su čitav žanr pogurali na naredni evolutivni nivo, ima jedan trenutak u kojem se čovek trgne, opsuje i shvati da je sve što ga je igra učila do tog trenutka bila laž i da od ove tačke pa nadalje mora da se navikne na ideju da je bilo šta moguće. Radi se o maloj mehaničkoj dosetki, kada u petom nivou, Eugene's Lair (ili, ako ste, kao i ja, gro svog igranja Manic Minera obavili na Amstradu, onda Eugene Was Here)  nakon što pokupite poslednji predmet kojim se otključava izlaz iz sobe krenete prema tom izlazu shvatite da je titularni Eugene, jajasti, lebdeći lik sa naočarima i malo dementnim osmehom, koji je do tada mehanički išao isključivo jednom putanjom, ciklično ponavljajući svoje kretanje, sada prekinuo svoj ciklus i zaputio se PRAVO prema izlazu. Da se razumemo, Eugene nije, nakon vašeg herojskog podviga otključavanja izlaza, shvatio da posle večnosti koju je proveo ponavljajući istu radnju iznova i iznova konačno može da pobegne na slobodu, već je njegova agenda znatno manje plemenita i sastoji se samo od želje da vam napakosti, blokirajući vam izlaz i osuđujući vas da nakon što ste, mislili ste vi, SVE dobro uradili, sami ubijete svog rudara Vilija i krenete ovu sobu iz početka.



Igre u ranim osamdesetima uglavnom ovo nisu radile: pravila su bila intuitivna, jasna već od prvog ekrana igre i nisu se menjala sa njenim protokom. To da tokom prva četiri nivoa Manic Minera svi neprijatelji do jednog idu samo i isključivo predodređenim putanjama i nikada ne reaguju na ono što igrač radi je PRAVILO koje je važilo ne samo za Manic Miner već i za pretežnu većinu svih platformskih igara. To da je Matthew Smith programirao Eugenea da u trenutku kada igrač misli da je sve razumeo i da kontroliše narativ, odjednom razbije kalup, izađe iz okvira do tada čvrsto zacrtanih pravila i decidno REAGUJUĆI na nešto što je igrač uradio pretvori momenat dominantnog trijumfa u postiđujući, ponižavajući poraz je, naravno, bio potez zlog (ili makar zlobnog) genija, ali i ono što anglofoni zovu ,,teaching moment". Očekujte neočekivano. Nikada nemojte misliti da ste korak ispred igre jer će ona uvek biti korak ispred vas. Ne uznesite se na svojim pobedama jer ćete samo teže pasti u svojim porazima.

Elden Ring: Shadow of the Erdtree, dakle jedina DLC ekspanzija za FromSoftwareov monstr hit Elden Ring iz 2022. godine (detaljno opisan ovde), a koju sam ja završio igrajući je nekih 70-80 sati poslednjih pet nedelja je ČITAVA sklopljena od ovih momenata. Oh, i sam Elden Ring je u velikoj meri bio TO: igra gde ste na svakih nekoliko koraka skoro mogli da čujete Hidetaku Miyazakija i njegove dizajnere kako se kikoću jer znaju šta mislite, ta igrali ste sve Dark Souls igre, završili ste Bloodborne, pišali ste krv uz Sekiro, i u Elden Ring ste ušli misleći da ZNATE pravila. Ali koliko god mislite da ZNATE ovu igru, ona vas zna bolje. Nisam siguran da je ijedan mejnstrim naslov u poslednjih deset godina (uz MOGUĆI izuzetak Doom Eternal) sklopljen sa tako jasnom idejom dvosmerne komunikacije između igrača i autora igre, sa idejom da će iskustvo igranja biti neka vrsta mind-games natezanja konopca između vas i Miyazakija, gde sve što ste naučili, pretvorili u svoju drugu prirodu, Miyazaki i FromSoftware sada koriste protiv vas, uzimajući ono poznato, da vas uljuljkaju u osećaj da znate šta da radite i onda ga izokrećući, mutirajući, prevrćući da vas slome i podsete da učenje nikada nije gotovo.

Nekada su to bili samo perfektno (i zlobno-genijalno) dodati momenti u kojima džinovski boss sa kojim se borite posle dva udarca u kombou sa trećim zastane podignute ruke samo delić sekunde jer ZNA da ćete se refleksno baciti na zemlju i po treći put, pa da vas onda tamo zakuca dok ste bespomoćni. Nekada je to bila čitava struktura igre gde se rešenja za naizgled neprelazne probleme nalaze na sasvim drugoj ravni (mape ili razmišljanja).



Ali Shadow of the Erdtree onda ide korak dalje i, u skladu sa tradicijom koja važi za DLC ekspanzije FromSoftovih igara, kreira iskustvo koje će vas skoro polomiti i onda preoblikovati po svojim zamislima. Već to da je finalni boss ove kampanje general koga ste već pobedili igrajući Elden Ring u borbi koja je bila više spektakl nego BAŠ BAŠ brutalan skill check, i da je taj isti general sada – a zapravo u prošlosti u kojoj se Shadow of the Erdtree odvija – apsolutno najteži boss koga je FromSoftware napravio u svojim Soulslike igrama je signal, doduše poslat unatrag kroz vreme da se ne ložite da mislite kako nešto znate. Koliko god da ste dobri, Shadow of the Erdtree će uspeti da vas iznenadi, zaustavi, šokira, postavi na vaše mesto, svede na pravu meru. A onda da vas inspiriše da naučite da budete JOŠ VIŠE bolji nego što ste bili. Mislili ste da ste sa dosegnutm stopedesetim nivoom vašeg lika i titulom Elden Lorda na kraju osnovne igre sada nekakav baja? Shadow of the Erdtree će vam se u prvoj prvcatoj oblasti – nepreglednoj poljani prekrivenoj sablasnim nadgrobnim kamenovima, ljudožderskim biljkama i skeletalnim džinovskim pticama – usrati u to bajstvo, ne samo brišući patos sa vama time da će vas suočiti sa neprijateljima visokog nivoa, već i menjajući čitavu logiku unapređenja karakteristika lika. Levelapovanje u Shadow of the Erdtree nije SASVIM beskorisno, ali je mehanički ova čitava kampanja konstruisana tako da je glavni sistem unapređenja karakteristika vezan za ,,scadutree blagoslove", dakle skokove po novoj skali nivoa koji mnogo drastičnije unapređuju količinu štete koju nanosite i štete koju možete pretrpeti, ražalujući klasično levelapovanje na sekundarnu aktivnost gde jedino smisleno ulaganje runa ide u vigor i postepeno bildvoanje skale zdravlja. Sve ostale investicije u atribute koje ste u osnovnoj igri podizali u skladu sa svojim bildom i preferiranim stilom igranja donose gotovo zanemarljive rezultate u odnosu na razliku koju prave scadutree blessinzi.

https://www.youtube.com/watch?v=0JWk29MAbYI

A što ima dve vrlo važne reperkusije na iskustvo igranja ove kampanje. Prva je ta da je njome FromSoftware kredibilno pružio ruku i igračima nižeg nivoa u osnovnoj igri, koji možda i nisu stigli do njenog kraja. Konvencionalna logika da morate završiti originalnu igru i imati visok nivo da biste prešli u ekspanziju ovde je izvrnuta naglavačke i FromSoft od igrača zahtevaju samo poražavanje dvojice bossova iz originalne kampanje kao prag kojim zarađujete ulazak u Shadow of the Erdtree. Nisu to sasvim trivijalni bossovi – jedan je i pomenuti Radhan – ali su DALEKO od najvećih izazova koje vanila Elden Ring ima da ponudi. FromSoftware je, dakle, u punoj meri uzeo u obzir činjenicu da većina igrača danas nikada ne završi kampanje singl plejer igara koje igraju – a posebno ne tako teških i stotine sati dugačkih igara kao što je Elden Ring – i napravio svestan napor da Shadow of the Erdtree bude dostupan ,,svima". Ili nekoj razumnoj aproksimaciji ,,svih". Ideja da će ljudi koji nikada nisu stigli do kraja Elden Ringa, videli spaljivanje velikog drveta, gledali Maleniju u oči i škrgutali zubima zalećući se na nakaznu formu Elden Beasta u jednom poslednjem, slavnom jurišu, ljudi koji su posle 50, 60 ili 120 sati odustali jer ih je po ko zna koji put smrvio nekakav zmaj ili sečivom probio Godskin Apostle skriven u nekakvoj tamnici na dnu nekakvog tornja za koji niko nje siguran ni kako je stigao do njega, da će dakle ti ljudi sa Shadow of the Erdtree razumeti da imaju šansu za stvaran novi početak, a da će ih energija drugih igrača što svi u nepoznatu avanturu ulaze zajedno poneti pa možda i odneti do kraja, ta je ideja, da se razumemo, potez genija. Iako postoji taj izdržljivi mit da su FromSoftove igre mučna solipsistička iskustva namenjena asketskim muškarcima koji u njih izlaze svesno se izlažući praktično samokažnjavaju koje će im, kroz izolaciju, kušnju i molitvu na kraju doneti transcendentalno sozercanje i približiti ih božanskom više nego što obični ljudi mogu i da sanjaju, u stvarnosti su FromSoft igre još i pre originalnog Demon's Souls, ali u modernom smislu od Demon's Souls pravljene kao CILJANO socijalna iskustva gde suma pojedinačnih anegdota stotina hiljada igrača čini agregatni mitos igre a deljena znanja, saveti, taktike, mudrosti, dosetke čine kolektivni trijumf igrača na njenom kraju. U tom smislu, Shadow of the Erdtree je još kvintesencijalnija FromSoft igra nego čak i vanila Elden Ring.



Jer, a to se tiče druge reperkusije vezane za deakcentovanje klasičnog levelapovanja i akcentovanje ,,blagoslova", napredovanje po blessing nivoima nije, kao što je manje-više standard za slične igre (Diablo, Destiny) vezano za akumuliranje praktično nove vrste iskustvenih poena nakon što ste dosegli vrhunac u osnovnim iskustvenim poenima, i scadutree fragmente koji su vam potrebni za ovo napredovanje ne možete farmati kao što možete da farmate obične rune u osnovnoj igri, postojano i stoički ponavljajući iste sekcije igre, ubijajući iste neprijatelje i mehanički gomilajući iskustvene poene za srazerno sve manje prinose. Fragmenti drveta-senke (kako bismo najmanje nezgrapno preveli staroengleskim zagađenu reč ,,scadutree") koji su vam potrebni za ovo napredovanje su fizički predmeti koje nalazite u ambijentu igre, nekada nakon što pobedite teškog bossa i uđete u prostor iza njega, kao svojevrsnu nagradu, ali nekada oni samo leže na naizgled nasumičnoj lokaciji na koju ste mogli i da ne zalutate istražujući ogromnu ,,Domaju senke" u kojoj se ova kampanja događa. Fragmenata ima ograničen broj i time je i nivo blagoslova koji možete iz njih ekstrahovati ograničen na dvadeset i ovo, jasno je, iz korena menja način na koji su mnogi igrači igrali ne samo Elden Ring već i prethodne FromSoftove Soulslike igre, oslanjajući se na farmanje runa, odnosno XP-grind u oblastima koje poznaju kako bi zaradili dovoljno iskustva ne bi li mogli da uđu u oblasti koje ne poznaju i nekako u njima požive dovoljno dugo da sve to bude vredno uloženog vremena. Shadow of the Erdtree ulaže vidan napor da dekonstruiše ovu popularnu ali suštinski zatupljujuću petlju igranja i podstiče smelo istraživanje nepoznatih oblasti u potrazi za scadutree fragmentima, još više akcentujući činjenicu da ovde imate brzonogog konja i da je ulazak i u zone u kojima preti velika opasnost manje rizičan od istog takvog poteza u nekoj od prethodnih igara.

Sve dok, naravno, igra ne odluči da vam podari jedan od svojih mnogih ,,Eugene Was Here" momenata i, recimo, oduzme vam konja u jednoj jako širokoj, jako opasnoj oblasti. Kojom, uzgred, lutaju neprijatelji koje ne možete ni da povredite*. Paradigma za koju ste mislili da čini SRŽ igranja je odjednom postavljena naglavačke i igrač koji je poslednjih 250 sati Elden Ring igrao kao Kraljević Marko što jaše Šarca-sa-mišići-jaki, uletao u svaku frku glavačke, mašući mačem levo i desno i računajući da će ga dobri refleksi, kvalitetna oprema i mudro raspolaganje resursima provesti i kroz najžešće obračune, odjednom mora da se priseti kako ova igra zapravo ima i čitav mehanički sistem šunjanja, pa da, sve zaklanjajući se iza polumrtvog drveća i čučećki mileći kroz nepokošenu, visoku travu nekako nađe svoj put između lutajućih neprijatelja (sa sugestivnim imenom: Aging Untouchable) koji će ga, ako ga vide, zaraziti često smrtonosnom dozom ludila i ubiti ne baš na mestu, već posle par koraka. Oh, a i pacovi, pa čak i ovce u ovoj šumi su zaraženi ludilom i ako vas pipnu, to NEĆE dobro da se završi.
*sem nakon pariranja ALI VAM IGRA NIŠTA SLIČNO NEĆE SUGERSATI



Abyssal Woods je pritom bizarno dobro sakrivena oblast, do koje nećete doći nekakvim ,,organskim" istraživanjem mape. Ulazak u jedva primetnu pećinu u drugoj oblasti će igrača uvesti u katakombe, mali dungeon, sličan brojnim drugim sličnim u kojima ste do tada prolazili po nekoliko spratova punih klopki i regularnih neprijatelja i na kraju se borili sa dungeon bossom, za nagradicu u vidu malo runa i jedinstvenog komada opreme. No, OVE katakombe se ne završavaju kada porazite njihovog bossa, jednog elegantnog ali zlog inkvizitora po imenu Jori. Umesto plamička koji u drugim katakombama omogućava da se vratite na ulaz i izađete na svetlo dana, pa nastavite da istražujete krajolik, OVE katakombe posle poraženog bossa imaju velika vrata. A iza vrata je čitava ŠUMA. A kada napravite dva koraka ulazeći u šumu vaš konj će nestati i igra će vam reći da je sada on suviše uplašen da bi mogli ponovo da ga prizovete. A na tlu će biti poruke i poruke i poruke. Neke od njih će biti od drugih igrača koji su, posle sata i sata frustracije makar sebi poželeli da olakšaju muku pišući ,,I want to go home" ili ,,Why is it always despair?" za mrvicu utehe koju će dobiti kada im, kada se sledeću put uloguju, igra saopšti da ste lajkovali to što su u trenutku najvećeg očaja ostavili na zemlji. Ali neke su ispisali sami autori igre, mudro i tačno rezonujući da će njihove poruke, uobičajen način na koji igrač u Elden Ring (i prethodnim sličnim FromSoft igrama) stiče neodređenu sliku o tome šta ga čeka kada stupa u nepoznato, imati nesrazmerno jak psihološki efekat na igrača.

https://www.youtube.com/watch?v=upJet7iGqAM

Jasno je, pošto ove njihove poruke ne mogu da se lajkuju, da nisu u pitanju ,,organski" ostavljeni komentari ili uputstva od ljudi koji su vaši saborci, saveznici, sapatnici (a povremeno i rivali) iz drugih svetova, ali je svejedno identičan vizuelni format ovih poruka sa vrlo kratkim tekstom ono što će u čoveku, čak i veteranu koji je ovo igrao stotine sati, video Godricka kako pada desetinama puta, rušio džinove i ubijao zmajeve, izazvati ne samo nelagodu već i neku vrstu primalnog straha. ,,Don't let it see you", ,,Once you are seen there is no escape", ,,It cannot even be touched" nisu jedine nedijegetičke (ili makar dijagetiki diskutabilne) poruke u Elden Ring, ali na igrača deluju kao ništa drugo do tada u igri, menjajući sva pravila koja je mislio da je znao i odjednom ga iz dinamične akcione igre spuštajući u zastrašujući horor.

Nije, naravno, Elden Ring ni izdaleka jedina igra koja radi ovu žanrovsku promenu kako bi dinamizovala igranje i igrača posle desetina sati borbe uterala u ,,forced stealth" sekciju. Ali je možda jedina u recentnom sećanju koja ovo radi USPEŠNO, u punoj meri mu menjajući hemiju mozga i terajući ga da sve navike koje je do tada stekao igrajući, snagom volje izbriše i, na bar nekoliko minuta, bude uplašeni, bespomoćni scream queen koji se samo nada da ga niko neće videti.



To da pomenute poruke, osim odsustva prompta za lajkovanje, grafički izgledaju identično onima koje ostavljaju drugi igrači je samo još jedno podsećanje na to koliko u FromSoftu duboko razumeju naš pristup igranju, usvajanju i procesovanju informacija koje igra daje, odlučivanju kako da nastavimo nakon tih informacija. Kada pomenuti Radhan u poslednjem bosfajtu posle dva udarca sa svoja dva mača a koja ste uspešno izbegli bacanjem u stranu (ili parirali štitom ako ste jedan od TIH igrača) za treći udarac napravi malu pauzu kako bi vas, jelte, cimnuo da se opet bacite a onda spljeskao dok ležite na zemlji, ovo je rezultat istog dubokog ulaska u psihologiju igrača, proučavanja njihovih navika, njihove logike, njihovog usvojenog znanja o tome kako ova igra treba da se igra, a tu je i isto prepoznavanje da su vizuelne informacije jednako važne, ali često i važnije od tekstualnih, da se one primaju drugim delom mozga, procesuju na drugi način, daju, u reakciji igrača druge rezultate.

I često sam sebi kažem da, uprkos desetinama imitatora koji su se pojavili dokom poslednju deceniju i po, ni jedna igra zapravo nema bossove kakve imaju FromSoftove igre a jedan od razloga je i taj da Miyazaki i FromSoft uvek prioritizuju tu podsvesnu, primalnu reakciju na to kada vidite kako boss izgleda, kako se ponaša, kako se kreće preko terena, u odnosu na maltene sve drugo, kreirajući likove za koje, iako ste svesni da su pregršt koda, programiranih rutina,  krutih If-Then petlji i RNG igrarija, imate podsvesni utisak da su zapravo živa (i neživa, naravno) bića koja se sa vama poigravaju i koja će vas smrviti.

Taj poslednji bosfajt sa Radhanom je svakako paradigmatičan, sa figurom čoveka koja je neprirodno velika ali onda i kamerom koja se postavlja nisko, u ,,vašu" perspektivu terajući vas da sve vreme gledate na gore, svesni u nekom pozadinskom kutku mozga, čak i ako ste ZAISTA DOBAR IGRAČ, da ste u ovom memu vi onaj mali pas, submisivni, slabi, suočeni sa gorostasnom (očinskom?) figurom koja je došla da kazni, bez milosti, bez praštanja, svaki put jednako snažno, sve dok ne budete DOVOLJNO DOBRI. Kada ga u drugom delu borbe zajaše Miquella, sav kodiran u zlatni ,,sveti" sjaj i predstavljen kao, dakle, VEOMA feminizirani muškarac, vizuelna simbolika će vam isprespajati toliko sinapsi u mozgu da ćete poželeti da spustite mač i molite za milost.

A ovo je samo jedan od primera toga kako FromSoftware ,,kadriranje", ,,perpektivu", dizajn likova, odabir kolorita, ali i filtera, na kraju i topografiju same arene koriste da kreiraju ne samo ,,dobre borbe" već legendarne događaje koje ćete pamtiti mnogo godina po završavanju igre, svesni možda sa svakom godinom koja prođe koliko sada još više znate o Elden Ringu samo na ime toga da se stalno u mislima vraćate na ove trenutke i u njima, sada bezbedno razdvojeni od potrebe da se borite i naprežete reflekse do pucanja, nalazite nove slojeve informacija i značenja.



Shadow of the Erdtree se, eksplicitno, i bavi pronalaženjem informacija koje osnovna igra nije dala, samo sugerišući da one MOŽDA postoje, teleportujući igrača u pomenuti ,,Shadow Realm" i šaljući ga u potragu za Miquellom, a koga je Mohg oteo i odveo nekud, reklo bi se, izvan granica poznatog sveta. OR DID HE? Shadow Realm je, vidite, sav u krstovima koje je Miquella ostavio za svoje vernike, pored svakog ostavljajući i deo svog tela, kao nekakav veoma darežljivi hriščanski svetac čije mošti ne treba da budu predmet skupih aukcija na kvazisrednjevekovnom ebayju jer ih ima dovolno za sve. Tokom čitave kampanje slušaćete NPC-jeve kako o Miquelli govore u superlativu, praktično nikada ne propuštajući da uz njegovo ime dodaju epitet ,,ljubazni" kao da se zaista radi o Mikeli iz Novog Sada u čijem sam klubu više puta svirao pre tridesetak godina i koji nam je na ime svoje ljubaznosti i čak i za Vojvođane nestandardno visoke predusretljivosti ostao svima u lepom sećanju, a na koga bih pomislio svaki put kada bi neko u igri sa obožavanjem izgovorio ,,kindly Miquella".

https://www.youtube.com/watch?v=VzbcLTNCHM8

Ali znate šta, kada se ovim ili onim* putem nekako dokotrljate do ogromne građevine u centru mape koju zovu Shadow Keep, pa onda u tom Shadow Keepu posle dosta muke prodrete i u ,,ostavu za uzorke" i vidite leš BOGA kako visi okačen o tavanicu, a taj bog je, uh, baš Mohg, počećete da sumnjate u to koliko je Miquella ZAPRAVO, jelte ,,kindly". To da mrtvi Mohg izgleda u dobroj meri kao Isus skinut sa krsta onako kako su ga predstavljali neki slikari se, naravno, uklapa u opštu estetiku i semiotički sadržaj Elden Ringa u globalu. Ovo je, kao i Dark Souls pre njega, svet jako inspirisan evropskim folklorom i mitologijom, ali u znatno većoj meri oslonjen na odnos boga i čoveka i način na koji su hrišćanski teolozi kooptirali predhrišćanski imaginarijum i učinili ga temeljnim delom svojeg učenja. Raspeća i raspinjanja su, dakle u Elden Ringu jedan od najvažnijih vizuelnih elemenata – kraljica Marika, je na kraju krajeva na raspećima svuda po obe mape u igri – pa su zlatni krstovi koji simbolizuju mesta na kojima je Miquella predvideo hodočašća za svoje sledbenike jedan od potentnih, vizuelno najsnažnijih eemenata po kojima će se Shadow of the Erdtree čoveku urezati u pamćenje.
*u mom slučaju decidno ONIM, pa sam se nekoliko dana pitao o kakvom to prednjem ulazi u Shadow Keep svi pričaju kada sam se ja tamo ušunjao kao lopov na zadnja vrata

Fascinantna stvar, a pogotovo u kontekstu toga da je Shadow of the Erdtree, kako rekosmo gore, pravljen da bude legitimno dostupan i igračima koji nisu završili originalnu igru, je to da je FromSoftware i ovde ponovio identičan pristup kreiranja kampanje kao i u Dark Souls i Bloodborne igrama, uzimajući već teške, izazovima natrpane osnove dizajna a onda ih podižući na praktično sumanuto visoku potenciju. Sebi pritom zadajući takođe sumanuto visoke standarde na svakom polju. Shadow of the Erdtree, da podsetimo, DLC ekspanzija za igru koja je od FromSoftwarea napravila mejnstrim ime, apsolutni, ubitačni blokbaster koji je prodao više primeraka nego sve Dark Souls igre ZAJEDNO, kreirajući svojevrsno gravitaciono polje koje, evo, treću godinu za redom sebi privlači JOŠ igrača. To da je sa zaključno sa Decembrom prošle godine Elden Ring dobacio do 28,6 miliona prodatih kopija, dakle da stoji u istoj kategoriji sa ULTRA mejnstrim igrama poput Call of Duty, Assassin's Creed ili Super Mario, a da zajedno sa njima merka još-uvek-nedostižni-al-nikad-se-ne-zna GTA je ne samo fantastičan uspeh za igru firme koja je deceniju i po kodirana kao neko ko proizvodi naslove samo za NAJVIŠE hardkor igrače na planeti, nego valjda i podsećanje da je to samo malim, nevažnijim delom tačno.



Elden Ring SVAKO može da završi. Mislim, ja, čovek od 53 godine sa dajbože sat ili dva vremena dnevno za igranje (svih igara koje igram, ne samo Elden Ringa) sam živi dokaz. Ali to nije bitno. IGRANJE Elden Ring je bitno, ne praćenje zacrtane putanje kroz kampanju, otkrivanje delova mape tačno određenim redosledom i ponavljanje identičnog iskustva koje su pre vas imale desetine miliona igrača. Igranje Elden Ring tako da imate PRAVU avanturu, da se osećate kao da ste se izgubili u svetu prepunom tajni, otkrili neke njegove zabranjene delove, kopali po bolnim, mučnim uspomenama, jurišali na zmajeve za koje ni ne znate ZAŠTO su tu i šta to čuvaju, ubili božanstva i gledali u nebo zlatne boje, svesni da ste sada i VI deo legende koja se prepričava u ovim krajevima, to, TO je važno.

https://www.youtube.com/watch?v=pm_Ax_1L1kY

I to Shadow of the Erdtree daje u neumerenim količinama. Ovo je, takođe neumereno OGROMNA mapa sa količinom novog sadržaja (dakle, novih tvrđava, dungeona, neprijatelja, bossova, opreme...) koja čoveka mora da natera da se zapita ZAŠTO. Zašto FromSoftware ovo sebi rade? Već je Elden Ring bio kao da ste tri ili četiri Dark Souls igre zašili jednu za drugu a Shadow of the Erdtree je kampanja od osamdeset ili sto sati koja bi u svakom drugom slučaju bila smatrana dostatnom da bude objavljena kao posebna igra i ta bi igra dobila milion nagrada za igru godine. Prošle smo godine saznali, kroz pres riliz koji je potpisao sam Miyazaki da, eto, on smatra da nije u redu da njegovi zaposleni tavore u siromaštvu i da je važno da autori ovako velikih i lepih igara budu pravično kompenzovani pa da će plate u studiju biti povečane tako da dosegnu nivo, čitajte ovo polako, PROSEČNE PLATE U TOKIJU. Dakle, sve ovo što smo odigrali pravili su ljudi zaljubljeni u svoj zanat, u svoju umetnost, svoj poziv, plaćeni ispod proseka, ljubazno (ili manje ljubazno, ne znamo) obavezani da rade i dugo nakon isteka radnog vremena barem u nekim momentima razvoja igre i nekako je uz sve to na drugu stranu izašla igra koja je nešto najbolje što smo imali u ovoj deceniji i jedna od najboljih igara svih vremena.  A u kojoj je nemoguće svaki put kada vidite raspeće ne pomisliti kako ono simbolizuje i delić žrtve koju su ovi ljudi podneli na oltar naše zabave.

U tom nekom smislu, možda je previše Elden Ring nazvati ,,religijom" ali igrajući Shadow of the Erdtree sam mnogo puta sebi rekao da ova igra nadilazi taj nivo razbibrige i zabave i pruža iskustvo koje skoro ništa drugo u ovom medijumu ne može da pruži. Način na koji muzika kreira strahovtu napetost dok igrač istražuje nove, do tada neviđene oblasti, držeći ga u svakom momentu na samom pragu ,,fight or flight" reakcije iako oko sebe možda u tom trenutku vidi samo viline konjice i pitome kornjače* naprosto nema pandan u modernom igračkom medijumu jer je u pitanju atmosfera teskobne survival horror igre postavljena u široki otvoreni svet sa dalekim horizontima, ogromnim poljima, rogatim konjem na čijim leđima prelazite kilometre terena i jurite između ovaca, orlova na liticama, jelena i skočimiševa, pa se onda i zaletite u grupu divova koji se na nekoj poljani bore sa grupom oklopljenih vitezova i odjednom se svi složno okrenu protiv vas.
*oko kojih su neizbežno posejane poruke drugih igrača sa oduševljenim proklamacijama da su u pitanju psi, a što je jedan od najtvrdgolavije izdržljivijih memova u kulturi Elden Ringa, koga sam u Shadow of the Erdtree susretao možda i češće nego infamozni ,,try finger, but hole".



Mnogo sam puta rekao da FromSoftware ima najbolje grafičke dizajnere u svojoj industriji i Shadow of the Erdtree i na ovom polju probija granice ionako previsokih očekivanja koja sam imao. Pomenuo sam već Radhana i to kako ta poslednja borba izgleda, ali već prvi ,,pravi" boss, plešući lav je, da se dogovorimo, remek delo art-direkcije i grafičkog dizajna, životinja na pola puta između azijskog papirnatog zmaja sa uličnih festivala i orijaške gomile mišića i zle magije, neko koga ćete upamtiti jako dobro čak i pre nego što susretnete DRUGOG plešućeg lava u divljinama Shadow Realma.

https://www.youtube.com/watch?v=hpA5UbM0Cjo

Onda su tu i Ghostflame zmajevi, klasične ,,evropske" aždaje slične zmajevima iz osnovne Elden Ring kampanje samo takvi da zmajevi iz osnovne Elden Ring kampanje u poređenju sa njima deluju kao čivave. Pa je tu Romina, obavezni boss u kasnom delu kampanje a u kojoj su spojeni aspekti žene, škorpije i stonoge, sa više šiljatih krajeva nego što ih ima prosečno bodljikavo prase. Romina je grafički IMPRESIVNA pojava čak iako joj je hitbox VEOMA problematičan a što čini borbu sa njom nepotrebno frustrirajućom. FromSoftware su ovde, reklo bi se, prioritizovali izgled u odnosu na mehaničku urednost i kreirali bossa kojeg, mislim, u borbi u kojoj sam pobedio, ni jednom nisam uspeo da udarim mačem.

Ali Shadow of the Erdtree ima TOLIKO sadržaja, toliko neprijatelja, toliko opcionih i obaveznih bossova da FromSoftware ovo sebi sme da dopusti. Rominu uostalom niko neće pamtiti onako kako će pamtiti oklopnicu Rellanu i njene ,,sad ćeš, druže, dumreš" Area of Effect napade koji idu tri za redom i prekrivaju praktično celu arenu, ili Scadutree Avatar, izvitopereni ,,cvet" koga ćete morati da ubijete tri puta pre nego što umre, boreći se ne samo sa njegovm sve ekspanzivnijim setom napada (u drugoj fazi može da prejuri preko cele arene, triput za redom, i pregazi vas svaki put; u trećoj eksplodira i seje ogroman holy damage po čitavoj zapremini arene) već i sa hitboksom koji beži na sve strane. Neki su komentarisali i da je Commander Gaius primer kako umesto da igrač cheesuje bossa, boss cheesuje igrača, dajući teško oklopljenom jahaču ne samo oružje ogromnog dosega i magiju kojom kreira praktično crne rupe iz kojih ne možete pobeći već i ,,konja" koji je u stvari oklopljeni, DŽINOVSKI divlji vepar. Ali, znate šta? Svaka od ovih borbi je SPEKTAKL prvog reda kakav ni jedan drugi igrački serijal naprosto još uvek nema, ma koliko se God of Warovi ili Ninja Gaideni pošteno trudili da dobace do trona. Kralj je još uvek samo jedan i zove se Miyazaki.



Naravno, njegovo kraljevanje neće biti večito. Shadow of the Erdtree je jedno od najboljih igračkih iskustava koje sam imao u životu, ali naravno da se i njemu mogu nalaziti legitimne zamerke. Kompleksnije geometrije bossova, rekosmo, diktiraju i probleme sa hitboksovima i detekcijom nanošenja štete. ,,Zaključavanje" nišanjenja je dodatno komplikovano kada imate posla sa veoma složenim trodimenzionalnim modelima čiji se mnogi delovi tela kreću nezavisno, a ako se u areni nalaze i drugi, manji neprijatelj (kao na primer u borbama sa pomenutim zmajevima), igrač će legitimno biti frustriran što ne može konzistentno i precizno da napadne onu metu koju želi. Tu su i standardne ,,džombavosti" endžina u renderovanju pogotovo velikih oblasti koje su uobičajene za FromSoftware igre mada sam tu daleko spremniji da budem blagonaklon imajući u vidu koliko su ogromni otvoreni prostori u ovoj igri i koliko u njima ima unikatne geometrije. Blago posrtanje frejmrejta (čak i u, jelte, ,,performance" modu na Playstation petici) je tu više nekakav začin koji podseća da imamo posla sa najvećim projektom najboljeg studija u ovom medijumu nego nekakav veliki problem.

Ali uz sve to izrečeno, jasno je da je FromSoftware firma koja radi na samoj granici svojih fizičkih mogućnosti. To da je Shadow of the Erdtree naprosto OPSCENO velika (ali smisleno velika) i sadržajem preobilna kampanja, a koju su u FromSoftu, uzgred, dobrim delom pravili paralelno sa fantastičnim Armored Core VI, a da je ta kampanja istovremeno i najtežih pedeset ili osamdeset sati igranja koje je FromSoft do sada napravio* jeste srž unikatnosti FromSoftwarea kao firme i Hidetake Miyazakija kao njenog predsednika i predvodnika razvojnog tima. Miyazaki, ponovimo, VERUJE u igrače, veruje da su oni sposobni da pobede i da će prirodni podsticaj na saradnju i razmenu iskustava i znanja, pa onda i zajedničko igranje biti ne samo put do te pobede već i put do dublje interakcije sa ovom igrom i, uopšte, medijumom vdeoigara. Put u kreiranje KULTURE igranja, da tako kažemo.
*uz, možda amandman vezan za Sekiro, osim što je Sekiro zapravo između bossova najlakša FromSoft igra a bossovi su mu najteži u serijalu najviše na ime odsustva RPG mehanike i kooperativnog igranja

https://www.youtube.com/watch?v=Ww6KuWgwYFQ

Ali, sa eskalirajućim troškovima pravljenja AAA igara, a koji će, kad budemo čuli najave hardvera naredne generacije za jedno godinu ili dve, još više eskalirati, možda je pitanje trenutka kada će FromSoftware biti ekonomski izguran sa pozicije na kojoj sada suvereno sedi i vlada. Kombinacija ultrahardcore imidža i mudro ušniranih elemenata socijalnog igranja koje karakteriše njihove igre više od deceniju i po će možda uskoro postati problem. Pre neki dan je, recimo Andrew Wilson, CEO izdavača Electronic Arts tvrdio da je jako slaba prodaja recentne igre iz serijala Dragon Age, dakle Veilguard, od svega mllion i po kopija, posledica činjenice da ta igra nema dovoljno socijalnih elemenata, da su današnji igrač navikli na deljene svetove i zajedničko iskustvo igranja i mada mislim, naravno, da je Wilson ful of šit i da se prosto radi o četvrtom delu serijala, gde se sam serijal dosta teturao pokušavajući da nađe pravi identitet a onda kada ga je sa trećim konačno pronašao, prošlo je više od decenije do četvrtog, a koji je onda EA vrlo slabo reklamirao, i da tu nikakava ,,fortnajtizacija" dizajna ne bi stvarno pomogla, legitimno je pitati se dokle će FromSoftware moći da odoleva ovakvom razmišljanju koje će MORATI da jednom dođe sa više instance.

Naravno, Elden Ring je, da ponovimo, prodao skoro trideset miliona kopija i Bandai Namco su sigurno SADA zadovojni, ali valjda je jasno da će se onda od naredne FromSoft igre očekivati da proda JOŠ VIŠE kopija. A da li će moći?



Nekakav pametni future-proofing izgleda da je već na delu od strane Miyazakija i njegove ekipe, pa je firma prvo eksplicitno rekla da se ni ne razmišlja o pravljenju nastavka Elden Ring, a onda kao svoj naredni projekat prikazala Elden Ring Nightreign, za ovu godinu predviđen, na kooperativni multiplejer usredsređen i na proceduralnom dizajnu utemeljen spinof, koji će, razume se, moći da koristi veliki deo koda i grafičkog nameštaja osnovne igre a biti relativno jeftina za održavanje ,,igra kao usluga" čime će investitori biti zadovoljeni dok Hidetaka-san, ne sumnjam, negde u svojoj glavi već odavno krčka naredni BIG THING. Ne znam ni kada će TA igra izaći ni kako će se zvati, ali biću prvi u redu da je kupim i igram.

Do tada moram da se divim tome da je Elden Ring, u svojoj Shadow of the Erdtree inačici, uprkos nesumnjivo ogromnom pritisku da bude ,,komercijalan" (a prodao je, da podsetimo, pet miliona u manje od nedelju dana po izlasku), ostao jednako neproziran, težak za obuhvatanje pogledom, zastrašujuće slojevit u značenjima ali i sadržaju, apsolutno nespreman da se podastire pred igračem kao neka dobro utrenirana kurtizana. Njegova obećanja su, kako i dolikuje, uvek apstraktna, umotana u sedam pokrova misterije, dobro sklonjena od pogleda igrača koji će, kada naleti na katedralu sred ničega, gde grof Ymir sanja o tome da postane majka a u podrumu vas čeka čudovište sastavljeno od džinovskih šaka, kredibilno pomisliti da je možda ne prvi, možda ne jedini, ali jedan od retkih igrača koji su uopšte pronašli ovo mesto a onda shvatili Ymirove kriptične savete, otkrili strašnu tajnu njegvog čitavog života, pustili suzu nad grobom u dvorištu. Ni jedna druga ogra ovolikog budžeta sebi ne bi dopustila da ovakav kvest bude 1. opcionog tipa i 2. sakriven od 99% igrača. Matthew Smith, autor Manic Minera je, rekosmo, bio zli ili samo zlobni genije, ali on je u vreme kada je pravio Manic Miner imao svega sedamnaest godina i njegovo CIMANJE igrača promenom pravila bez najave je bio momenat božanske inspiracije. Hidetaka Miyazaki i njegov tim četrdeset godina kasnije ovakve momente uspeli su da pretvore u kompletan svoj pristup pravljenju igara, znajući da, na kraju svega, igrači neće pamtiti kazne i neuspehe, već OTKRIĆA i USPEHE. I hvala im na tome.

Pročitao sam s uživanjem.

Hvala Meho na trudu!!

Služimo narodu.



Mislim, sad bez šale, mislim da je bitno da se označi koliko je ovo velika i dobra igra. U poređenju sa njom skoro sve drugo iz AAA orbite deluje mi kao igra iz neke prošle generacije.

Nažalost, to neće ići na bolje, jer Elden Ring praktično jedina AAA igra koja je doživela značajan uspeh poslednjih godina, da bi to dovelo da prošle godine AAA industrija potpuno kolabira, što je rezultovalo masovnim otpuštanjima.

Kao i što tvoj tekst kaže, pitanje je da li će naredni From Soft veliki naslov imati snage da prevaziđe Elden Ring, verovatno ne, znači čeka nas kolaps i tog balona...

Da,vidim već da neki, jelte, poznavaoci predviđaju kraj epohe u kojoj ste igru mogli da budžetirate na 400 miliona dolara i da vam to neko i iskešira. Mislim da govorim u ime svih nas kad kažem da ta epoha ne može isuviše brzo da se završi 

Pa neće se završiti. Jer, izbacivanje i prosečnih AAA, kakve jedno i može da izbaci ova oslabljena produkcija, rezultiraće igrom godine.

Kao što je, uostalom, bilo i prošle godine. 

Ali, ne očekujem novi Elden Ring ili Baldurs Gate 3 ili bilo šta što je ubedljivo. Bar ne u skorije vreme, dok se industrija ne vrati na pređašnji nivo.

A ko zna, možda su ti otkazi bili samo zbog AI, pa nam AI da visok kvalitet koji smo imali ranije. I to je opcija.

Tamur Husain intervjuiše FromSoftware o Nightreign:

From Software Talks About Attacking Friends For Their Own Good And Other New Elden Ring Nightreign Ideas

Ne sluti na dobro, mada iskreno nisam ni puno očekivao od Nightreign:

https://m.youtube.com/watch?v=djHMy38HaZY

Hmmmm, proučićemo kad dođem kući...

Pa, ako sam dobro shvatio, mislim da je glavna zamerka, što važi i za druge "teške" igre u single play, kad se igraju u multi playu (npr, Cuphead): jednostavno postaju previše lake ili nalik na "obične" igre.

Ali dobro, ako ne očekujemo Soulsborne iskustvo, već recimo Diablo, biće verovatno dovoljno zanimljivo.

Da, pa, Mijazaki je pretio da će postojati "challenge", a ovo što sam do sada čitao ljudi uglavnom kaću da je dinamika naravno sasvim drugačija od normalnog Elden Ring igranja ali da je zabavno...

Btw, ne znam koliko mi se uopšte isplati da igram Dark Souls 2, ili jednostavno da sačekam Nightreign, gde će oni da ubace sve glavne likove iz Dark Souls igara, plus gomile bossova.

Sve to u Elden Ring endžinu!!

A dobro sad, ima nečeg i u dizajnu mapa. Koji je u DS2 BIZARAN.

Primetio sam. Zato i kažem da se odsustvo Mijazakija nije puno osetilo.

Inače, leakovala je Nightreign alfa, bukvalno sve se zna.

Dakle, ljudi igraju pirat Nightreign?? Preslatko. 

Neee, pušten je video kako neki lik testira, masovno je šerovan pa je Bandai Namco dobio popizditis i počeo da deli tužbe zbog bespravnog korišćenja intelektualne svojine!!

Ovaj momak izgleda kao klasičan Chad ali su njegovi video-radovi o igrama ne samo vrlo solidno producirani nego ima i svašta pametno da kaže. Danas sam seo i pogledao njegov video koji se zove The Elden Ring Situation Is Insane, što zvuči kao klasičan rejdžbejt kakvog je JuTjub prepun ali je u pitanju zapravo opsežna analiza Shadow of the Erdtree u kojoj on mnoge stvari posmatra sa vrlo kritičkih pozicija pa iako već u preambuli kaže da je ovo jedna od najboljih igara ikad, veliki deo njegovih zamerki je smislen. Kome se ovo dopadne, ima i njegov video o Dark Souls, a koji je linkovan na kraju ovog:

https://youtu.be/kFZ9C-i4YfA

Quote from: Meho Krljic on 23-03-2025, 16:08:39veliki deo njegovih zamerki je smislen

Mora biti da sam ja naleteo samo na besmislene. Kao, naprimer, kad hvali Shadow of Eldtree vizuelne momente na početku videa, da bi se na kraju, posrao po njima zaključivši da nema dovoljno upečatlivih momenata kao u originalnoj igri... pa, odluči se sine!!

Ma, dobro, who cares za to? Mehanika, dizajn unapređenja karakteristika lika, transfer veština od bossa do bossa, gustina smislenih predmeta po mapi, TO je bitan deo videa.

Što bi rekao Boban, samo plače.

Uskoro će softverske kompanije da tuže takve likove, jer im frustriraju developere.