ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Čim je Hamid Drake tu, zna se da valja. Mada sam ja slušao Hieroglyphic Being, tl. Jamala i u drugim kontekstima i bio dobar uvek.

Ja sam jedno vreme kupovao svaku ploču koju je izdao, i nijedna nije bila loša, onda sam shvatio da je prevelik atak na budžet, plus nemam đe da držim silne ploče, pa ga slušam digitalno.

Ima čitav serijal For your sonic consideration na bandcampu, što uživo improvizacije od par sati, što DJ nastupi, trenutno je dobar deo džabe, u petak je bandcamp friday, pa dajte neki dinar za mleko za bebu.

Nema mnogo lepših načina da se uđe u Septembar od toga da vam se James McKain relaksirano javi i kaže ,,hej, snimili smo novi album", kao da je to nešto što se događa svakih par dana. Ne događa se. Ako ništa drugo, moj život bi bio značajno bogatiji da u njemu ima više Jamesa McKaina. No, ovog puta u pitanju je zaista poseban događaj, ploča koju bi, da je bokser opisivali kao ,,razarača teške kategorije iz Bruklina", koju bi Rocco Siffredi, da je sretne u mračnoj ulici sa malo zebnje pitao ,,Ko si ti?" a ona bi odgovorila ,,Ja sam ti, ali jači". Nije neodgovorno reći da je T.J. Borden, Vinny Golia, James McKain & James Paul Nadien: The Pure Products of America Go Crazy nešto najbolje što njujorški free jazz u ovom trenutku ima da ponudi svetu i samo ostaje nejasno kako su autori, koji su ovo snimili još Februara 2025. godine, uspeli da na ovom materijalu sede i publikuju ga, evo, punih devetnaest meseci kasnije, kao da svetu nije svo ovo vreme bilo potrebno lečenje! Lično, krivim Weasela Waltera!

O dva Jamesa koji čine polovinu ove ekipe za eksplozivne diverzije sam pisao već mnogo puta. McKain je jedan od najmoćnijih, najglasnijih i istovremeno najzvonkijih tenor saksofonista istočne obale u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti i njegovo skakutanje između gradova sa bogatim džez-tradicijama kao da je trenutno umireno i on se skrasio u Bruklinu. Tamo sarađuje sa svojim uobičajenim saborcima i saveznicima (Caleb Duval, Kevin Murray, Weasel Walter, naravno James Paul Nadien) i njegov je koncertni kalendar ove godine zdravo popunjen. Diskografska aktivnost mu je, da tako kažem, u ovoj fazi stvaralaštva, odmerena i McKain kao da se više opredelio za kvalitet nego za kvantitet, pažljivo birajući šta će se od snimljenih sesija i kada objavljivati. U tom smislu, poslednji put sam o njemu pisao prošlog leta kada su on, Damon Smith i Weasel Walter izbacili danas već legendarni album ...seeing the way the mole tunnels.... Ako do sada niste slušali McKaina, to je greh, ali greh koji se lako može okajati a kada jednom vidite svetlo, želećete ga sve više.

James Paul Nadien, veličanstveni bubnjar i kompozitor baziran u Njujorku je poslednjih godinu dana više puta bio zastupljen na ovim stranicama, prvo sa urnebesnim free jazz-no wave trijom Toadal Package a onda i na ime jednako eksplozivne kolaboracije sa Alexom Wardom. Nadienu je trenutno glavni projekat TYPO!, kvartet koji okuplja neke od najzanimljivijh njujorških muzičara u ovom trenutku da bi pravio originalnu, energičnu kombinaciju free jazza i progresivnog roka (samo bez ijednog rokenrol instrumenta u postavi; pored njegovih bubnjeva tu su violina, klavir i violončelo). Nadam se da će TYPO! uskoro nešto snimiti pa da imamo čemu da se radujemo kod kuće – fragmenti živih snimaka koji su do sada dostupni na internetu VEOMA obećavaju – a ako se zateknete u Harlemu sad u Utorak, možete ih pogledati uživo u klubu MISE-EN_PLACE.

Dobro, u TYPO! pored drugih muzičara svira i T.J. Borden odnosno Tyler J. Borden, violončelista iz, takođe, Bruklina (u koji je došao sa zapada države Njujork). Borden je diplomac Bruklinskog muzičkog konzervatorijuma i muzičar hvaljen za svoje ,,vrhunsko izvođenje superiorno komplikovanih modernističkih solo-kompozicija." Borden, naravno, radi na preseku moderne klasične muzike i improvizacije, a u kojoj se tesao radeći sa muzičarima kao što su Jack Wright, Brandon Lopez i Steve Baczkowski, ali i solo. U klasičnoj orbiti radio je sa kompozitorima kao što su Brian Ferneyhough, Ambrose Akinmusire, Catherine Lamb i legendarni Alvin Lucier a svira sa postavama specijalizovanim za savremenu kompoziciju kao što su [Switch~ Ensemble], Ghost Ensemble i Mivos Quartet. Takođe je jedan od organizatora festivala High Desert Soundings u Kaliforniji, a na njegovom bandcampu ćete naći pregršt interesantnih izdanja gde eksperimentiše sam ili sa kolaboratorima.

Kvartet upotpunjuje jedna autentična legenda njujorškog džeza. Vinny Golia je rođen još 1946. godine u Bronksu i od kraja sedamdesetih radi na čitavom spektru uglavnom drvenih duvačkih instrumenata, krećući se u domenima jazza, free jazza, slobodne improvizacije, savremene  kompozicije. Golia je tokom svoje karijere obišao mnogo kontinenata sa mnogo različitih postava svirajući modernu kompoziciju i jazz, napisao desetine komada po narudžbini za ugledne institucije, nadobijao se nagrada koje verovatno ni sam danas ne bi umeo da nabroji. Predvodio je mnoge postave, ali istorija – sa dobrim razlogom – uvek pominje da je još 1982. godine osnovao Vinny Golia Large Ensemble, pedesetočlani orkestar, i dalje aktivan, koji izvodi njegove kamerne i džez kompozicije.

Lista Golijinih saradnji tokom decenija je praktično ko-je-ko poslednjih četrdeset godina avangardnog jazza i srodne muzike, pa ćemo pomenut samo nekoliko imena koja svi znaju: Anthony Braxton, John Zorn, Tim Berne, George Lewis, Eugene Chadbourne, Peter Kowald, Misha Mengelberg, Han Bennink, Lydia Lunch, Alex Cline, William Parker, i naravno Weasel Walter.

Walter je možda bio i ona kopča koja je ova četiri muzičara povezala, mada on nije bio snimatelj ove sesije. Tu je ulogu imao Jason LaFarge koji je kvartet snimio u bruklinskom studiju Seizures Palace, nakon što su muzičari održali jedan koncert u njujorškoj Downtown Galeriji, ali je Walter onda bio zadužen za miksovanje i mastering i, kao i obično, obavio izuzetan posao. The Pure Products of America Go Crazy je free jazz snimljen tako da se kristalno jasno čuje svaki POGLED muzičara razmenjen u ovom haosu i bezumlju, a onda miksovan i masterovan da bude glasan i energičan – čak i agresivan – a opet topao, živ, umiljat. U nekom drugom univerzumu Walter bi bio bogati producent sa honorarima koji bi mu omogućili rekonstrukciju onih scena iz stripova Carla Barksa kada Baja Patak pliva u novcu, a u ovom univerzumu mi, koji slušamo free improv, free jazz i svu tu bučnu muziku treba da smo svesni koliko smo srećni što ga imamo.

Možda i prečesto pričam o produkciji kada su free jazz izdanja u pitanju ali imam utisak da smo tek poslednjih nekoliko godina došli u fazu da inženjeri zvuka i ljudi koji rade mastering i miksovanje kolektivno prepoznaju da ova muzika ZAHTEVA određeni sluh kada ste za pultom, da puka reprodukcija snimljene sesije ne koristi ZAISTA kapacitete studija kao alata da se muzika u svoj svojoj veličanstvenosti prenese do slušaoca. Albumi kao što je The Pure Products of America Go Crazy su najbolji argument za to koliko je ,,studijski free jazz" sada kategorija za sebe i zašto tu kategoriju treba proučavati i profesionalno negovati.

The Pure Products of America Go Crazy je inače prvi stih iz poeme To Elsie originalno samo označene brojem 18 jer je bila osamnaesta po redu u zbirci Spring and All američkog modernističkog pesnika po imenu William Carlos Williams. Poema je inspirisana ženom po imenu Elsie, dadiljom koja je iz sirotišta došla da radi u porodici Williams, ali se njoj ne obraća direktno i zapravo je koristi kao motiv oko koga gradi meditaciju o mračnom dobu američke kulture i običaja. Ovo je poema puna doomerskih slika o eksploatisanoj sirotinji i stihova poput ,,kao da je zemlja pod našim nogama izmet nekog neba, a mi poniženi zatvorenici osuđeni na glad sve dok ne počnemo da jedemo prljavštinu", ali i nesputane energije u svom ređanju evokativnih prizora, erotskih pulsiranja i fasciniranog očajavanja.

Kada ovaj kvartet krene u Mr. Hee Wonderful, koja album otvara sa skoro četrnaest minuta glasne, bučne svirke, (a što je i najkraći komad na albumu) prosto čujete odjek Williamsovih stihova, snažne emocije i epske širine pogleda na okruženje. McKain iz bariton saksofona izvlači moćne, distorzirane note a Giola je na sopraninu, ali u prvih nekoliko minuta je muzičar koji dominira čitavom muzikom Borden sa svojim moćnim radom gudalom i bogatim zvukom. Duvači će od violončeliste preuzeti primat tek negde oko trećeg minuta, nudeći bogate dronove i inspirušući Nadiena na sve grčevitije eksplozije u pozadini. Kada Borden počne da svira prstima i pokaže da može da se trka sa bilo kojim free jazz kontrabasistom koji vam pada na pamet, i da nikada ne izgubi, svesni ste da slušate nešto posebno. Mr. Hee Wonderful do kraja ostaje tenzični, veličanstveni sudar modernističke kamerne kompozicije i ekstatičnog free jazza sa završnicom u kojoj Golia radi piruete na sredini scene, izazivajući ostatak kvarteta da stane ako sme.

Ali ovo je zaista samo zagrevanje. Druga kompozicija, The Rakuyo traje gotovo dvadeset minuta i ovo je jedan od najfinijih primeraka kamernog slobodnog improvizovanja koji ćete naći u divljini. Golia ovde sve vreme svira pikolo i to kako se on i McKain – koji za ovu kompoziciju svira sopran saksofon – prepliću na njenom početku, kako komuniciraju i ostaloj dvojici nameću zaslepljujući tempo i gustu teksturu je za udžbenike. The Rakuyo je karakteristična po tome da kvartet nikada ne gubi taj kamerni senzibilitet, čak ni kada se muzika usija do beline i Nadien ovde uglavnom svira po obodima i metalnim delovima svog seta, prepuštajući Bordenu da se dotiče najnižih frekvencija kada i koliko je to ovde uopšte potrebno.

A nije potrebno mnogo. The Rakuyo je lepršav, zabavan komad koji tokom čitavog svog trajanja perfektno radi sa smenom dugačkih pedalnih tonova i modalnih sazvežđa koja lebde i okreću se oko istovremeno dementnih i detinjastih udaraljki. U pozitivnom, naravno, smislu. Takođe, Golia ovde koristi i svoj glas i to je briljantno.

Sa Narcense at X, Narcense at Y Golia se hvata klarineta i McKainov sopran sa njim pravi nesvetu leguru. Boje ova dva instrumenta se savršeno uklapaju u urnebesno zapletenom paralelnom soliranju dok ostala dva člana skidaju limitere sa motora i spremaju se da ovu mašinu pošalju u orbitu. Narcense at X, Narcense at Y – pretpostavljam inspirisana glavnim junakom romana Le Chiendent francuskog pisca po imenu Raymond Queneau – je propisan free jazz u kome Nadien pored svojih komplikovanih poliritmija redovno stvari razreši upadanjem u grinderski blastbit, a Borden je pouzdani MVP koji ne dopušta da bude sveden na puku pratnju i radi u svim planovima kompozicije kao opsednut.

Poslednja, Save Your Ass je onda sedamnaest minuta čistog freakouta i spržene zemlje. Saksofonisti su ovde na ivici implozije, ispaljujući stotine nota u nebo kao da flakom brane Bruklin od invazije iz svemira, udaraljke i gudala su svuda oko vas i bodu sa svih strana, a energija kojom se album zatvara je uprkos svemu što smo sve vreme svesni da se oko nas dešava, optimistična i pokretačka. Ne znam da li smo ovakvu PLOČETINU zaslužili, ali drago mi je da smo je dobili.

https://jamesmckain.bandcamp.com/album/the-pure-products-of-america-go-crazy

https://adventurousmusic.bandcamp.com/album/encore

Malo neočekivano izdanje za Adventirous Music, bar meni, al šta ja pa znam?

Danas ćemo, pošto se uveliko krenulo u školu, biti vredni i poslušati čak tri recentna albuma muzike koja džez koristi kao lansirnu rampu da odleti BAŠ DALEKO u svemir.

Ili u prošlost! U ovim Nedeljnim slušanjima džeza i muzike koja iz njega izrasta povremeno smo imali posla sa muzičarima koji su znali da se dohvate ,,stare" muzike i daju joj neku novu formu. Ovo je u nekim slučajevima značilo aranžiranje džez kompozicija od pre šezdeset ili devedeset godina, romantičarske muzike od pre vek i po, pa i baroknog materijala ili muzike svete harfe iz osamnaestog stoleća. No, Burnett Thompson, Jon Irabagon, Kiera Thompson, Alex Blake: An Ancient Yule je verovatno najdalje što smo u skorije vreme zabacili u istoriju budući da se ovde radi o vrlo slobodnim adaptacijama i aranžmanima vizantijske i koptske muzike izvorno nastale – ili makar zapisane – pre, u nekim slučajevima, i više od hiljadu godina.

Burnett Thompson, arhitekta ovog projekta, je ugledni američki kompozitor, pijanista, edukator, čovek sa jako dobrim utemeljenjem u američkim institucijama (uključujući da je deo rostera stručnjaka Fulbrajtovog edukativnog programa), ali istovremeno ima izuzetno dobre odnose i radne veze sa Kinom. Ovo je čovek koji uspeva da njegove projekte finansiraju i američki Stejt dipartment i kineska vlada i njeni univerziteti, pa je u Kini nastupao mnogo puta, sa raznim programima, uključujući, recimo, premijeru njegovog ciklusa soneta pisanih po Šekspirovim predlošcima, a koja je 2011. godine bila u Šangaju.

U SAD je Thompson nastupao sa mnogo različitih umetnika (Ma Xiaohui, Coco Zhao, Juan Pablo Jofre Romarion, Abraham Carmona, New Columbia Swing Orchestra...), radeći u Karnegi holu i na drugim uglednim mestima a onda praveći napor da zanimljive američke muzičke umetnike odvede u Kinu. U saradnji sa institucijama pisao je i izvodio muziku za mnogo klasičnih nemih filmova (onih koje su radili Lubitsch, Murnau, Eisenstein, D.W. Griffith ali i razni brazilski, portugalski i japanski autori) i radio sa mnogo orkestara (Washington Chamber Symphony, Smithsonian Jazz Masterworks Orchestra, National Chamber Orchestra, Arlington Symphony, Greenville Symphony, Tallahassee Symphony, American Youth Philharmonic...) i pojedinaca (Ma Xiao Hui, Arturo Sandoval Luis Haza, Rudy Vrbsky...)

U svojoj bogatoj karijeri, Thompson je snimio i niz ploča na kojima se bavio muzikom koja, kako on kaže, ,,priča narativ što se proteže preko milenijuma a ne preko decenija." American Rhapsody je bio album fokusiran na američku muziku sedamnaestog veka, uključujući muziku evropskih imigranata, crnih robova i nativnih Amerikanaca iz ovog perioda. Reformation: Age of Mayhem se bavio šesnaestim stolećem u Evropi i liturgijskom muzikom, narodnom i čobanskom muzikom, muzikom sefardskih Jevreja i ,,muzikom za pijenje", a Autumn in Yunnan je bio album originalnih kompozicija inspirisanih dvodecenijskom saradnjom sa kineskim muzičarima (i predavanjem na njihovim obrazovnim institucijama) i trudio se da prikaže svu dubinu i raznolikost muzičke tradicije u provinciji Junan.

An Ancient Yule je, pak, kolekcija pesama koje za svoju temu uzimaju božić a koje su zapisane prvim ,,standardizovanim" evropskim notnim sistemima i tako stigle do nas preko nebrojenih generacija. Thompson naglašava da su neke od ovih kompozicija značajno starije od tih svojih prvih notnih zapisa, odnosno da to što su neke od njih zapisane u jedanaestom veku ne znači da se pre toga nisu decenijama pa i stolećima već izvodile i bile prenošene od uha do uha na druge načine.

U ovom projektu koji je prošle zime radio koncerte, Thompsonu pomažu neki ugledni muzičari. Na kontrabasu je Alex Blake, čovek koji u osmoj deceniji života kao da nema nameru da usporava iako ga pamtimo kao pouzdanog, izvrsnog muzičara koji je radio sa takvim veličinama džez-istorije kakve su Sun Ra, Pharoah Sanders, Billy Cobham, Kazumi Watanabe, Yusef Lateef, Sony Rollins, Ryo Kawasaki... Na saksofonu je izuzetno cenjeni američki muzičar filipinskog porekla, Jon Irabagon koji je ove godine postao Gugenhajm stipendista i to je neka kruna njegove karijere koja je do sada obuhvatala rad sa mnogo jakih muzičara (Dave Douglas, Mary Halvorson, Barry Altschul, Patricia Brennan, Ralph Alessi, Uri Caine) i edukativni rad. Kao izuzetan improvizator, Irabagon ističe da je jedini muzičar na svetu koji pored Gugenhajm stipendije ima i titulu pobednika na takmičenju u sviranju saksofona Thelonious Monk a gde je trijumfovao 2008. godine.

Kvartet upotpunjuje Kiera Thompson, bostonska edukatorka i multiinstrumentalistkinja, ali i žena koja se bavi mentalnim zdravljem i muzičkom terapijom. Na ovom albumu ona svira klarinet a ako vam prezime zvuči poznato to je jer je ona Burnettova ćerka i ovo joj nije prva saradnja sa ocem.

Ja, naravno, nemam dovoljno formalnog muzičkog znanja da duboko diskutujem o tome kako su kompozicije iz šestog, jedanaestog ili trinaestog stoleća prearanžirane za moderni džez instrumentarijum, ali ovde se radi uglavnom o prilično dobro poznatim komadima muzike (ako ste, jelte, osoba koja poznaje sakralnu muziku srednjeg veka) i lako je uporediti Thompsonove aranžmane sa ,,originalnim" izvođenjima snimljenim na osnovu dostupne notacije i bez svesnih  odstupanja od nje.

Tako da, ako, recimo, poslušate Arabic Nativity: Romanus the Melodist, u verziji ovog kvarteta to je ekstatični džez sa Irabagonovim saksofonom koji izvornu melodiju svira kao da je u pitanju bluz koji je napisao neko iz okoline Vranja, preko Thompsonovih ozbiljnih, svečanih akorda, ali onda Blake preuzme štafetu i sketuje preko džezerski sinkopiranog kontrabasa tako da se originalni motivi Svetog Romana Slatkopojca koji je ovu himnu napisao u šestom veku (jedno od modernih izvođenja možete čuti ovde) transformišu i stavljaju u sasvim drugi kontekst. Način na koji Thompsonov kvartet izvodi ovu kompoziciju  je, dakle, sasvim osoben, nudeći intimniji i manje tradicionalno ,,sakralan" ugođaj, dajući topliju, možda i ugodniju emociju ali dobro shvatajući da su u korenu ove muzike radost i zanos.

Thompson generalno tako aranžira i ostale komade, ne trudeći se da imitira ritam ili da se rigidno drži melodije. Ideomelon for Christmas, kompozicija iz devetog veka koju je napisala Kassia, jedina u istoriji poznata žena čija je muzika bila deo vizantijske liturgijske muzike, je u interpretaciji ovog kvarteta postavljena na neparni ritam i improvizaciju na klarinetu prepunu narodnjačkih lomljenja nota i malih krešenda. Verbum Caro iz trinaestog veka zvuči kao moderni cool jazz sa bluzerskim soliranjem na saksofonu i Thompsonovim klavirom koji ga ležerno vodi kroz registre.

Ono što stoji je da je ovo album vrlo raznovrsne i proživljene muzike koja srednjevekovne predloške uzima kao polaznu tačku ali sa njima radi vrlo slobodno nudeći nam materijal obeležen toplinom i optimističkom emocijom koja je, valjda, u temelju svake božićne misli. Uključujući vizantijske (iako su nam Vizantinci, eto, baš u nekom ovom periodu bili ozbiljni neprijatelji). Pa poslušajte:

https://burnettpianojazz.bandcamp.com/album/an-ancient-yule

Dobro, sakralna muzika, božić, srednjevekovna Vizantija, sve je to lepo, ali idemo sada na malo slobodne improvizacije. Urnebesne slobodne improvizacije, pritom. Irene Aranda, Don Malfon, Ami Yamasaki: May je album koji počinje teškim sipljivim disanjem pevačice Ami Yamasaki kojem se onda priključuju Malfonov saksofon što se i sam guši pokušavajući da se priseti skala i koncepta harmonije, te Irenin klavir koji u početku nećete ni prepoznati kao klavir jer je tretiran pre svega kao perkusionistički instrument koji se može, I TREBA, udarati, trljati i grebati.

Andaluzijska pijanistkinja i kompozitorka Irene Aranda svoj glavni instrument, kako kaže i prateći tekst za ovaj album, tretira kao ,,zvučno okruženje" a što znači da njoj nisu dovoljni njegov harmonski raspon od sedam i po oktava i njegovih 88 dirki. Sa višedecenijskim neprekidnim radom na klaviru – počela je da svira sa sedam godina – i klasičnom naobrazbom, Aranda se u nekom momentu zainteresovala za džez pa sebe, veli, sama naučila kako da i to svira a onda je uzela da se bavi slobodnom improvizacijom, da preparira klavir na različite načine, da svira nestandardnim tehnikama. Danas bazirana u Berlinu, Španjolka ima u biografiji zapisane saradnje sa impresivno mnogo različitih muzičara iz domena džez-avangarde i improvizacije: Brandon López, Samuel Blasser, Chuck Roth, Elisabeth Coudoux, Maria Reich, Agustí Fernández, Joanna Mattrey, Ernesto Rodrigues, Johannes Nästestjö, Valentin Schuster, Markus Breuss, Germán Díaz, Lucía Martínez, Javier Carmona, Núria Andorrà, Marc Egea...

Don Malfon (to jest Alfonso Muñoz) je takođe Španac, vrlo zaposlen i okretan saksofonista koji je u poslednjih desetak godina prosto eksplodirao na evropskoj sceni sarađujući sa mnogo španskih i drugih muzičara uključujući ljude koje mi dobro znamo, kao što su Jaap Blonk, John Butcher , Zlatko Kaučić i Vasco Trilla.

Ami Yamasaki je, pak, vizuelna umetnica i vokalna improvizatorka koja u svojim zvučnim performansima akcenat stavlja na usmeravanje glasa na partikularna mesta u prostoru kako bi ga zvučno ,,osenčila". Poslednjih desetak godina je njen rad prepoznat i podržan od strane više japanskih kulturnih institucija, nastupajući i izlažući po raznim galerijama i muzejima i osvajajući brojne nagrade i stipendije. Radila je i u Americi u Evropi a ovaj trio, čije je utemeljenje inicirala Aranda, birajući saradnike na osnovu njihovih osobenih izraza, krenuo je da radi ove godine majskim nastupom u Berlinu a koji je snimljen i čini materijal ovog albuma.

I to je jedan zabavan, anarhičan ali zapravo disciplinovan album. Ovo je slobodna improvizacija visoke apstrakcije ali istovremeno i visoke teatralnosti. Veliki deo albuma slušalac, pogotovo onaj koji nije unapred obavešten o tome ko šta svira, neće umeti da kaže ni koliko je ljudi na bini niti koje instrumente sviraju. Malfonov saksofon je veliki deo vremena izmešten u registre koje ne povezujete intuitivno sa ovim instrumentom i njegovi cijuci, krici i puckanja predstavljaju sparing-partnera Yamasakinoj vokalnoj akrobatici gde ćete često biti u konfuziji oko toga ko ovde šta radi.

A to je i deo plana. Ovo je album koji, rekosmo, naglašava apstrakciju i njega zanima to kako zvuk interaguje sa drugim zvukom mnogo više nego kojim tradicijama koji od ovih instrumenata pripada i kakva to očekivanja budi kod slušaoca. Posebno se to čuje kod Arande koja klavir u punoj meri dekonstruiše koristeći ga kao veliku drvenu kutiju sa metalnim žicama što proizvodi zanimljive zvuke kada se tare ili udara i prvi prepoznatljiv ,,pijanistički" pasaž ćete čuti tek dobrih petnaestak minuta unutar performansa kada bude uletela u brzu atonalnu improvizaciju na dirkama. Možda je, doduše nećete biti svesni jer će vam sva pažnja biti okupirana Japankom koja će preko toga cičati i vrištati kao da je na trenutak, ništa ne sluteći, krenula u toalet a završila sa izbacivanjem najvećeg bubrežnog kamena koji ste ikada videli. Kada njeno vrištanje pređe u šapat, Malfon bez gubljenja koraka preuzima motive koje mu dobacuje pijanistkinja i onda se njegovom štektanju i brzim sviranjima u skali ponovo pridružuje pevačica koja laje i urla.

Ovaj trio radi ,,old school" improvizaciju, oslanjajući se na ,,čiste", eventualno preparirane akustične instrumente (uključujući glas), bez amplifikacija i elektronskih efekata i isto ovako je mogao zvučati pre pedeset godina kada su džezeri i klasičari zajedno kreirali ono što danas prepoznajemo kao ,,neidiomatsku improvizaciju". Ipak, May je album na kome se čuje da muzičari poznaju ovu muziku, njenu tradiciju (onoliko koliko se u muzici koja poništava tradiciju može govoriti o tradiciji), njene tehnike i izražajne forme i onda svesno i odvažno idu nekoliko koraka dalje, ne zadovoljavajući se improvizacijom kakvu je publika već čula, već tražeći osobene momente sinergije i iznenađujuća krešenda.

I to je zaista impresivno. Aranda sa klavirom radi stvari koje do sada verovatno niste čuli, dajući najvećem orkestarskom instrumentu bestelesnost i fražilnu suptilnost  na kakve nismo navikli, Malfon je takođe izvrstan u svojoj dekonstrukciji saksofona a Ami Yamasaki je apsolutno otkrovenje i najnovija genijalna ,,avangardna pevačica" u tradiciji (eto opet te reči) koja uključuje imena kao što su Dagmar Krause, Sainkho Namtchylak, Maja Ratkje, Iva Bittová... May je pritom i duhovit album, čiji se autori ne ponašaju kao da sede i pišu novi kvantnu teoriju i njihov ozbiljni, posvećeni ali vrlo ,,igrački" nastrojeni performans je sjajno dopunjen naslovima kompozicija koje sve počinju rečju ,,May" i od kojih poslednji glasi May you all hate free jazz, nudeći užurbani fridžezerski klavirski vatromet, nervoznu solažu na saksofonu, pijanu, poluludu pevačicu i propisan freakout do kraja. Savršeno:
https://irenearanda.bandcamp.com/album/may
https://donmalfon.bandcamp.com/album/may

Dobro, da za danas završimo minialbumom gitarskih solo improvizacija. Gunnar Backman je pre neki dan izdao početkom Avgusta u njegovom studiju Brakophonic snimljeni materijal pod naslovom Lies are like fireflies They glimmer and disappear into the darkness i ako ste sad malo sumnjičavi jer ko uopšte daje tolike naslove izdanjima a onda još očekuje da slušamo muziku, a i o Backmanu smo pričali PRETPROŠLE nedelje i DOKLE TAKO MEHMETE, moram da vam kažem da je ovo naprosto previše dobra muzika da bih uvažio ikakve, uostalom sasvim neutemeljene primedbe.

A pošto o Backmanu jesam pisao mnogo puta a poslednji put pretprošle nedelje, onda ovde nema potrebe da idemo u nekakve opširne biografske tangente. Čovek je veteran improvizacije i avangarde, sa opsesivnim, celoživotnim radom na tome da u gitari pronađe JOŠ zvuka i onda je ovaj kratki album jedna briljantna demonstracija toga koliko ovaj ,,obični" instrument u rukama majstora može da bude nov, svež, nepoznat, kao da su ga upravo doneli sa druge planete.

Backman, za razliku od kolega o kojima sam pisao iznad, ne radi ,,suvo" već, naprotiv, sa MNOGO efekata i ove improvizacije su napravljene u kombinaciji električne gitare i digitalnih efekata uključujući kreiranje lupova u realnom vremenu. Osnovna gitarska tonalnost je očuvana i Šveđanin radi – između ostalog – i unutar tradicionalnih harmonskih lestvica ali razume se da je uzbuđenje u ovoj muzici baš u tome što nazirete nešto poznato unutar ambijenta koji je intenzivno tuđinski, prepun odjeka, hipnotičkih ponavljanja, alikvotnih harmonija. Efekat je DUBOKO psihodeličan i štaviše, iako se kod Backmana čuje piking i prepoznaju se obrisi ritma i tempa, ova muzika veoma snažno remeti percepciju vremena kod slušaoca, nudeći mu jedno upečatljivo iskustvo razdvojenosti od svog okruženja, pa možda i tela. Poslednja kompozicija, Into the Darkness je možda najbliža nečemu što biste nazvali džez ili rok muzikom, sa motivima koji imaju jasno utemeljenje u bluzu ali sviranim u halucinantnom okruženju sklopljenom od senki i odjeka prethodno odsviranih tonova i ovo je veličanstven ,,pustinjski" zaključak jedne male a zapravo nemerljive ploče.

https://brakophonic.bandcamp.com/album/lies-are-like-fireflies-they-glimmer-and-disappear-into-the-darkness

Fagot je nepravedno zapostavljen instrument u džezu. On je prominentan u klasičnoj muzici i orkestri danas uobičajeno sviraju sa postavom od tri ili četiri fagota (od kojih je jedan kontrafagot) ali u džezu je ovaj instrument imao stidljivu reprezentaciju dvadesetih godina prošlog veka, pa se više na ime egzotike provlačio kroz pojedine grupe u narednim decenijama (Yusef Lateef i Marshall Allen su, recimo, umeli da zasviraju fagot), ali i dalje je toliko redak da je naš današnji protagonist bez, nagađam, velikog stresa uspeo da zakupi domen jazzbassoonist.com i sebe izbrendira kao možda ne jedinog ali svakako najpoznatijeg džez-fagotistu našeg doba. Michael Rabinowitz Jazz Quartet South: Reunion je ploča izašla krajem proleća ove godine i odlična demonstracija koliko ovaj drveni instrument može odlično da zvuči u hardbop formatu.

Michael Rabinowitz je klasično obrazovan fagotista koji kaže da mu decenije iskustva obezbeđuju da se jednako udobno oseća kada svira Baha i Mocarta kao i kad svira Coltranea, Colemana ili Parkera. Njegova karijera je, dakle, nakon diplomiranja na koledžu Suny Purchase krajem sedamdesetih, dugačka i obuhvatila je saradnje sa poznatim imenima kao što su  Ira Sullivan, Red Rodney, Wynton Marsalis, John Hicks, Dave Douglas, Chris Potter, Anthony Braxton i Joe Lovano a redovan je član njujorškog The Charles Mingus Orchestra.

Naravno, ne beznačajan deo Rabinowitzevog rada odnosi se na klasičnu i kamernu muziku kao i na poduku – konkretno držanje masterklasova iz improvizacije ,,sa naglaskom na bluzu, artikulaciji sving ritma i free jazzu" – a aktuelni album Reunion odnosi se na njegovo ponovno ujedinjenje i kreativni rad sa pijanistom po imenu Michael Jefry Stevens. Stevens je takođe iskusni njujorški muzičar sa preko četrdeset godina iskustva i diskografskim tragom začetim još 1991. godine. Još pre toga Stevens je bio ko-lider u sekstetu Mosaic, zajedno sa Daveom Douglasom u kome su svirali i drugi bitni muzičari, kao što je Joe Fonda ali i sam Michael Rabinowitz. Kasnije će Fonda i Stevens imati dugu i plodnu saradnju sa mnogo interkontinentalnih turneja i albuma, a Stevens će sarađivati sa Leo Records, svirati i sa Markom Feldmanom, Oliverom Lakeom, Wadadom Leo Smithom, Hanom Benninkom...

U ovom kvartetu gde se dva Michaela ponovo ujedinjuju posle više od trideset godina, društvo im prave dva vrsna muzičara. Kontrabasista Zack Page je aktivan od ranih devedesetih, proputovao je svet sa raznim postavama i trenutno vrlo dinamično zaposlen sa mnogo projekata u Severnoj Karolini. Bubnjar Rick Dilling je, mislim, najstariji od svih u kvartetu jer aktivno svira još od ranih sedamdesetih (kaže da je 1973. došao iz Pensilvanije da igra golf u Severnoj Karolini, tu ga je ,,džez pijanista" regrutovao za tezgu i od tada nije ispeo da se izvuče), i sarađivao je sa mnogo ljudi od kojih izdvaja sledeća imena: Clark Terry, Herb Ellis, Phil Woods, Ernie Watts, Houston Person, Joe Temperley, Billy Taylor, Tony Monaco...

Ovo je dakle, kvartet izuzetno iskusnih, kvalitetnih muzičara i onda je sasvim očekivano da i muzika ovde bude vrhunski izvođena. Zaista, svirka je na veoma visokom nivou, toliko visokom štaviše, da je ovde deplasirano govoriti o ikakvoj ,,virtuoznosti". Muzičari, naprosto sviraju, prirodno, onako kako je u tom trenutku najidealnije, tečno, spontano a sa mnogo znanja o medijumu u kome se radi i ovaj album nema ni trunke usiljenosti i glume.

Ono što ima je pregršt autorskih kompozicija od kojih je četiri napisao Stevens, dve Rabinowitz a tu je i standard Alone Together Arthura Schwartza (i Howarda Dietza).

Album otvara Rabinowitzeva Burst, energičan a senzitivan hardbop na kome fagotista demonstrira zapravo veliki kapacitet svog instrumenta koji sa svojim dubokim registrom i toplim, drvenim zvukom izvrsno pristaje muzici što treba da bude dinamična, glasna a neagresivna. I druga Rabinowitzeva kompozicija Tommy's Groove, koja album zatvara je energičan, ali relaksiraniji hardbop komad, sa sporijim tempom i više prostora za soliranje u kome pogotovo Stevens nalazi lepi bluz-gruv.

Stevensove kompozicije su harmonski nešto kompleksnije mada se i on, naravno, drži  čvrstog hardbop okvira – na kraju krajeva kada imate ovakvu ritam sekciju ne morate ni da razmišljate o tome da li će i kako oni znati da svinguju preko bilo koje teme koju smislite. Sir Barry je posvećena Barryju Harrisu i na njoj Rabinowitz ima produženi solo koji izvanredno pokazuje svestranost njegovog instrumenta. For Herbie je, razume se, posvećena Herbieju Hancocku i ovde fagot svira evokativnu, nostalgičnu impresionističku temu, a pijanista kasnije razvija osnovnu  melodiju pesme u grandioznu solažu.

Klavir takođe otvara Autumn, elegantnim, introspektivnim a romantičnim uvodom, i ovo je briljantna ,,noćna" balada u kojoj ritam sekcija radi perfektni šafl a pijanista i fagotista kreiraju intimnu atmosferu. Covid Blues je onda, ono, BAŠ bluzina, dvanaestica svirana u pentatonici i klasičnom bebop ritmu i iza nje stiže sjajni kaver Alone Together gde klavir i fagot međusobno razmenjuju fraze i sasvim je jasno koliko je ovoj dvojici ljudi imenovanih po arhanđelu Mihailu nedostajalo da sviraju zajedno. Sjajan album i nadamo se, tek prvi u karijeri novog kvarteta:

https://michaelrabinowitz.bandcamp.com/album/reunion
https://michaeljefrystevens.bandcamp.com/album/reunion

Dobro, za ljubitelje free jazza ali i improvizatorskog, psihodeličnog roka, znate koji ste, danas imamo nešto posebno. Hajime Koie Koizumi: AT 59 — EXPLORING FREE ACID JAZZ: A Tribute to Sunny Murray je, pa, kao što i piše na omotu, posveta velikom hardbop i free jazz bubnjaru (koga povremeno citiraju i kao jednog od izumitelja blastbita) a koju radi drugi bubnjar, japanski maverik Hajime Koie Koizumi koga možda bolje znate pod nadimkom Sleeping Monk a koji uskoro puni šezdeset godina.

Koizumi je jedna od stožernih figura avangardnog krila japanske gitarske/ psihodelične muzike iz poslednjih tridesetak godina. Kao član legendarnih projekata gitarista Makotoa Kawabate, Acid Mothers Temple & The Melting Paraiso UFO i Mainliner Koizumi je od devedesetih krčio put kroz džungle japanske andergraund scene i probijao se u kolekcije zapadnjačke publike GOMILAMA albuma odšrafljene, neodgovorno anarhične kombinacije improvizovanja, psihodeličnog roka i buke. Iako ga na Discogsu vode kao bivšeg člana ova dva uticajna benda, na njegovom Facebooku on sebe navodi kao ,,cyber inspectora" u AMT i bubnjara u Mainliner, a činjenica da Makoto Kawabata svira na tri kompozicije na ovom albumu verovatno govori glasnije od svega drugog.

Album je, kako se i iz naslova vidi, programski snimljen pre nego što Koizumi napuni šezdeset godina jer se ta granica, kaže on, na istoku smatra zatvaranjem ciklusa zodijaka. U tom smislu on je ,,želeo da ostavi zapis svog života kao free jazz bubnjara", ali je i zvao mnoge svoje prijatelje da ovde doprinesu, radeći improvizovane komade u uglavnom duo-formi i onda je to istovremeno vrlo svedena i vrlo razuzdana ploča.

Hoću reći, Koizumi i kolege ovde sviraju disciplinovano ali strastveno, sa mnogo emocija, a istovremeno je njihova eksploracija muzike koja je zaista negde na sredini između acid rocka i free jazza, anarhična ali na jedan vrlo zreo način, bez gubljenja u detaljima, uvek sa jasnim kretanjem u zajedničkom smeru.

Prve dve pesme su, tako, ono što biste i očekivali od Koizumija. Na njima sa njim svira gitarista Yoshinori Takeuchi i to je slobodno, bučno istraživanje svemira. Na druge dve onda imamo čistu perkusionističku svirku jer je ovde sparing partner Noguchi UFO Yoshinori na đembeu i drugim udaraljkama. Ovaj je muzičar danas veoma cenjen na japanskoj free jazz i improv sceni i njegov duo sa Koizumijem je prepun vatre ali i železne discipline.

Makoto Kawabata dolazi na petom i šestom komadu i radi ono što on radi najbolje: sipa kiselinu i vrelu plazmu iz svoje gitare. Ne kažem da za sve ove godine nisam čuo Kawabatu da odsvira i neki čist akord, ali njegova svirka je po pravilu onostrana, vanzemaljska, puna fidbeka, distorzije, teksture i vrlo slobodnog odnosa ka harmoniji. Koizumi zna kako se svira uz ove gitarske erupcije i dobijamo vrlo sunnumurrayjevski, slobodni odnos prema ritmu, više pulsiranja i ekscese nego merenje vremena. Na prvoj od ove dve kompozicije svira i basistkinja Itakura Mineko a na drugoj Kawabata sasvim odšrafi ruku i nudi acid-rock reinterpretaciju free jazz frikauta.

Naredne dve su opet perkusionistički komadi na kome Koizumi radi sa perkusionistom po imenu Kitamura TJ Tomoki (a koji nije ista osoba kao pijanista Tomoki Kitamura koji živi i radi u Berlinu) i ovo je toliko dobro, neužurbano a dinamično da bih mogao da slušam ceo album na kome bi ova dva čoveka svirala samo perkusije. Štaviše ceo ovaj album na mene ostavlja utisak da bi bilo sjajno da Koizumi sa svakim od kolaboratora snimi još materijala jer postoje jasne sinergije i potencijal za mnogo zanimljivog improvizovanja koji se u ovim sudarima jasno čuje.

Pred kraj albuma imamo i duo sa električnim basistom po imenu Takashi Miyamoto i ovo je psihodelična improvizacija bez mnogo buke, introspektivna a džombasta u isto vreme. Za kraj, u studio ponovo dolaze Kawabata i Itakura Mineko i ovo je koda za album na kojoj basistkinja ima recitaciju preko fidbeka i drona.

Koizumi je ovaj album snimao od Januara do Avgusta, dovodeći muzičare u studio da improvizuju, na taj način čineći da ovo bude i neka vrsta zvučnog dnevnika poslednje godine šeste decenije njegovog života. Njena konceptualna svedenost i disciplina stoje u briljantnoj ravnoteži sa njenom razbarušenom teksturom i mada je sve ovo posvećeno Sunnyju Murrayju, Koizumi je i samom sebi napravio dostojnu, otmenu posvetu. Sjajno:

https://hajimekoiekoizumi.bandcamp.com/album/at-59-exploring-free-acid-jazz-a-tribute-to-sunny-murray

Za kraj za danas, volite li sitar? Trik pitanje, naravno, pa KO može da ne voli ovaj klasični indijski instrument koji je još od šezdesetih rado korišćen u zapadnjačkoj rok muzici i imamo ga na pločama takvih zvezda kao što su Beatlesi, Stonesi i... er, Bajaga? Keshav Batish: Sitar, Vol. 10 (Asavari) je deseti album u seriji od (za sada) deset albuma koje je kalifornijski muzičar i edukator Keshav Batish izdao ove godine fokusiran na klasičnu indijsku muziku, a pored njih je imao i nekoliko albuma bližih tradicionalnom džezu.

Batish je klasično obrazovan muzičar sa diplomom iz kompozicije i trenutnom pozicijom predavača na univerzitetu Santa Cruz u Kaliforniji. Njegov diskografski debi iz 2021. godine, Binaries in Cycle je bio prilično ,,normalna" (free) jazz ploča a na njoj je Keshan svirao bubnjeve. No, ovogodišnji radovi su zanimljivo raznovrsni. Conversation Across Time je šest-godina-u-nastajanju ploča avangardnog džeza za nešto veći orkestar (Batish ovde svira bubnjeve, tablu i klavir i napisao je svu muziku), Holding Patterns je mnogo ritmičkiji džez album sa naglašenijim indijskim perkusijama ali i muzikom bližom hardbopu, a Contrafacts and Counterpoints je kombinacija udaraljki, toniranih udaraljki, klavira i duvača i ovo su kraći eksperimenti u kojima se hardbop i avangarda lepo slažu.

No, onda je došao na red sitar i sada već, rekosmo, deset albuma na kojima Keshan svira sitar i tablu, nudeći hipnotičke, repetitivne studije hinduističke klasične muzike. Kako su njemu i otac i tetka bili cenjeni izvođači klasične i narodne muzike, tako je i ovo neka prirodna faza u daljem razvoju Keshanovog muzičkog identiteta.

Ovo su sve klasične poznate rage koje imaju svoja tradicionalna pravila i doba dana kada se izvode i mada je ovo pomalo i hermetična muzika, zahvaljujući tom svedenom instrumentariju i strogosti izvedbe, sitar i tabla su zvonki instrumenti veoma lepe boje i svaki od ovih albuma je veoma prijatan. Dole ostavljam link samo za najnoviji, ali snažno ohrabrujem ideju da se Batishov recentni autput detaljnije proveri. Ima tu lepih stvari:

https://keshavbatish.bandcamp.com/album/sitar-vol-10-asavari

Možda da danas počnemo sa nečim ugodnim, melodičnim i vatrenim? Alcaba: Con los panas je album energičnih, emotivnih originalnih kompozicija smeštenih između bosanove, džeza, venecuelanske i šire latinoameričke folk muzike, pa i popa, ali popa u nekoj njegovoj starijoj, plemenitijoj formi, koju je bilo lakše voleti.

Alcaba ili Grupo Alcaba je venecuelanski kvartet – tri muškarca, jedna žena – osnovan još negde 2007. godine, a sa  jasnim i čvrstim konceptom da se nacionalni muzički identitet Venecuele ne samo očuva već da mu se podari snaga da nastavi da raste i razvija se. Puno ime grupe je, po osnivanju, bilo baš Grupo Alcaba, El Cuarteto de Venezuela, kako bi se naglasio fokus na venecuelansku muzičku tradiciju, a onda je krenula svirka po celoj državi. Bend ističe u prvi plan to da njegovi članovi, svi sa dosta iskustva na nacionalnoj muzičkoj sceni, pored svojih instrumenata takođe i pevaju tako da je njihova interpretacija tradicionalne muzike veoma melodična, veoma harmonična i naglašeno prijatna za uvo.

Dalji kuriozitet je da je ovo zapravo porodični bend. Alejandro Carrillo Rosario, tako, svira kontrabas, piše muziku i umetnički je i poslovni predvodnik benda. Njegova supruga Romelia Barrios de Carrillo svira violinu i izvan ove grupe radi sa Simfonijskim orkestrom države Trujillo, i kao jedan od instruktora Nacionalnom omladinskom orkestru Venecuele. I sinovi su vrlo zaposleni. Alejandro Carrillo Barrios, isto violinista, bivši je član Dečijeg orkestra Venecuele i danas studira violinu u Nemačkoj. Drugi sin, flautista Jesús Carrillo Barrios je i prva flauta Regionalnog orkestra države Trujillo i studira ovaj instrument na konzervatorijumu Simón Bolívar u Karakasu.

Ova briljantna porodica je do sada snimila nekoliko albuma a aktuelni, Con los panas (tj. ,,Sa drugarima") je četvrti i istovremeno najambiciozniji. Muzika napisana za ovaj album (devet originala) i odabir tri poznata standarda eksplicitno je tu da slavi ne samo venecuelansko muzičko nasleđe već i širu latinoameričku muzičku tradiciju pa je onda sržnom kvartetu ovde gostovala velika grupa muzičara iz Venecuele i Brazila (gitaristi, saksofonisti, pevači, violončelisti, mandolinisti i pevači) a i same kompozicije imaju opipljiv krosover zvuk.

Nisam, naravno, stručnjak za latinoameričke tradicionalne stilove, ali je jasno da se ovde u korenu muzike nalazi venecuelanski merengue, tradicionalna muzika za igru koju karakterišu prepoznatljivi petoosminski ritmovi i veseli, ne prebrzi ali dinamični plesni tempo. Merengue je nastao krajem dvadesetog veka u Karakasu i bio jako popularan ples u Venecueli (ali i Dominikanska republika je razvila svoju formu za koju Venecuelanci kažu da je ,,potpuno različita") pre stotinak godina i danas predstavlja neku vrstu čvrstog temelja muzičkog identiteta nacije. Merengue se obično izvodi u kvartet-postavi kontrabasa, violine, flaute i bubnjeva tako da porodica Carrillo zapravo ovo radi u malo ,,kamernijem" formatu, bez udaraljki (nema ni jednog perkusioniste ni među gostima), ali ovo nimalo ne oduzima muzici na pokretačkoj energiji i dobrom raspoloženju.

I, sad, mislim da je bitno i naglasiti da ovo nisu samo konzervativne interpretacije muzike iz 1920ih ili nekog takvog perioda. Grupo Alcaba piše i aranžira ovu muziku ekonomično, sa kompozicijama koje imaju dobar tempo, i samo jedna prebacuje četiri minuta, ali ovo je i moderni, možda ne EKSPERIMENTALNI ali opipljivo moderni pogled na tradicionalni stil, sa mnogo elemenata ne samo bosanove i džeza već i primetnom dimenzijom savremene kamerne muzike u zvuku koji često koristi – barem za mene – sasvim neočekivane harmonije na kakve biste pre naleteli u svirci nekog modernističkog kvarteta sklonog harmonskim teorijama akademske avangarde i atonalnoj svirci. To da ovakvi momenti ne zvuče tuđinski niti kao namerne diverzije u muzici ove grupe, i da ona uvek ostaje optimistična, dobro raspoložena i motivišuća (na ples ali i generalno pokret, pa i ŽIVOT) je svedočanstvo o zaista dobro postavljenoj kompoziciji i briljantnoj sinergiji između muzičara u bendu.

Plus, svi ZAISTA lepo pevaju, produkcija albuma je živa, topla a kristalno čista i ovo je jedna od onih ploča koje slušate na ripit zamišljajući sebe u Karakasu u nekoj boljoj vremenskoj liniji od ove. No, dok ne probijemo dimenzionu barijeru, možemo da se nadamo da će Alcaba, koji su dosta svirali i po zapadnoj Evropi možda jednom zalutati i do našeg balkanskog brloga, a do tada, slušajte:

https://alejandrocarrillo.bandcamp.com/album/alcaba-con-los-panas


Drugi album za danas je ploča kvartet-improvizacija sviranih uživo, na koncertu, i, u vrlo oštrom kontrastu u odnosu na dobro raspoložene venecuelanske muzičare, ovo je tamna, napeta sekvenca zamrznutih slika i tekstura čije su spone sa onim džezom koji je, recimo, Miles svirao improvizujući saundtrak sa Malleov kultni novotalasni film Lift za gubilište veoma jasne, a čiji je dalji razvoj u smeru eksplozivnog free jazza neizbežan. Brian Kastan / Guillaume Lavergne / Antoine Alma / Urbuli Baba: Transatlantic Concept - Live in La Chapelle naravno ide mnogo dalje u dekonstrukciji ideje tema i harmonija od Milesove modalne elegancije, ali ima identičnu dramu, identični ,,filmski" tempo, snažnu evokativnost, pa onda i taj prelazak u poliritmičnu, kinetičnu improvizaciju.

Brian Kastan, Guillaume Lavergne, Urbuli Baba i Antoine Alma su, inače, za ovaj nastup, prvi put nastupali zajedno kao kvartet, mada ovde treba da budemo jasni: ovo su muzičari koji u raznim kombinacijama često sviraju zajedno. Štaviše, Transatlantic Concept, kao trenutno glavni projekat njujorškog basiste Briana Kastana, radi veoma često, sa raznim kombinacijama ovih muzičara i, recimo, istovremeno sa ovim albumom je njegova etiketa Space 2 Groove records izbacila identično nazvan album (dakle, isto Transatlantic Concept - Live in La Chapelle) ali na kome je Transatlantic Concept trio gde samo od ove četvorice fali Antoine Alma i za taj album se takođe naglašava da je ovo prvi put da ta tri čoveka sviraju zajedno kao bend.

Dakle, lako je pogoditi da su oba albuma snimljena na istom mestu, u isto vreme, verovatno istog dana, ali to ne oduzima na impresivnosti ove muzike. Kastan je inače veoma plodan kao kompozitor, čiji je primarni instrument električni bas ali svira i gitaru i u raznim je postavama uradio više od stotinu albuma do sada. Ima diplome iz džez interpretacije i psihologije sa koledža Suny New Paltz, a onda i master iz muzike koji je odbranio na koledžu Bruklin. Redovno piše muziku za televiziju i film (mada ga IMDb navodi sa samo dva naslova) i dodatno je i, citiram, ,,sertifikovani klinički hipnotizer". Da, otkucao sam te reči a vi ste ih pročitali, SAD NEMA NAZAD. Oženjen je vizuelnom umetnicom po imenu Maria Hartmann Kastan koja radi ulje ali i asemblaž skulpturu od, hajde da kažemo, recikliranih materijala (da ne kažemo otpada).

U ovoj verziji Transatlantic Concept, na bubnjevima je u poslednje vreme česti Kastanov kolaborator, Urbuli Baba, polovina dua UhO, saradnik ljudi kao što su Lukas Suzzi, Cheryl Pyle, Max Ridgway i Michel Doneda ali i gostujući predavač slikanja i crtanja na različitim visokim školama u Evropi i Aziji. Tu je onda Pijanista Guillaume Lavergne, klasično obrazovani eksperimentator i improvizator sklon prepariranju klavira i raznim vragolijama. Lavergne ima već solidnu diskografiju iza sebe, sa mnogo raznih francuskih muzičara (Emmanuelle Legros, Carole Marque-B. Kaftandjian, Guillaume Bertrand, Gérard Millet, Raphaël Cartellier, Tristan Ikor, Corentin Quemener...) pa je vredi proučiti.

Poslednji član je pomenuti Antoine Alma na duvačkim instrumentima i udraljkama, takođe zaposlen i vrstan improvizator koji svira na raznim instrumentima sa različitim, uglavnom francuskim eksperimentatorima, a gde se Urbuli Baba pojavljuje u mnogim varijantama.

I, sad, iako je ovo prvi put da ova četiri čoveka nastupaju kao kvartet, muzika je izvanredno samouverena. Štaviše, iako četrnaestominutna Colors of Albert O'Hayon koja album otvara u njegovoj prvoj varijanti (biće jasnije malo niže) naglašava pre svega tamne kolore, noćne atmosfere, svirku uglavnom u slikama i incidentima, do polovine naredne, Robert Kramer's Eye, bend već svira propisan free jazz. I odlični su to prelazi. Alma i Lavergne su ti koji sporim, atmosferičnim delovima daju njihovu ,,noir" aromu, ali su onda oni i ti koji će kvartet povući u kinetičnu, energičnu improvizaciju, pijanista sa mnogo nervozne, pointilističke svirke, Alma sa odmerenim fraziranjem na trubi, tako da se kreira snažan, zabavan dijalog. Naravno, ritam sekcija ovde takođe razvezuje kravate i nudi gustu poliritmiju i mnogo lepih sudara i lokalizovanih ekscesa a basista pogotovo koristi interesantne efekte da proširi zvučnu paletu kvarteta, kombinujući ,,čist" free jazz sa elektronskim teksturama.

Posle tih petnaest minuta, album se završava kratkom, dvominutnom Thinking of Bill Traylor koja je još jedan hiperkinetički free jazz komad što će vas bez sumnje ostaviti gladnim da čujete JOŠ. A onda je zgodno da, i uvažavam da je ovo malo zbunjujuće, isti ovaj bend, snimljen na istom ovom mestu, ima album sa istim imenom, ali da je na njemu izašao DRUGI deo nastupa. Ali ne SASVIM drugi. Verzija Transatlantic Concept Live in La Chapelle koju je izdao Space 2 Groove Records, odnosno koju ćete naći na Bandcampu ove Kastanove etikete ima jednu istu kompoziciju kao ona koju ćete naći na Lavergneovom Bandcampu (Colors of Albert O'Hayon), dve kompozicije koje se zovu drugačije ali su zapravo iste kao na Lavergneovoj verziji albuma (Robert Kramer's Eye se ovde zove Augusta Savage's Hand a Thinking of Bill Traylor je preimenovana u Basquiat's Profile), ali onda i jednu potpuno novu kompoziciju, naslovljenu The Breath of Si Lewen a koja ovu verziju albuma otvara, traje trideset jedan i po minut i nudi URNEBESNU free jazz vožnju tokom koje Alma svira i flautu a ostatak orkestra generalno gazi po gasu pošteno i momački.

Ako je ovo konfuzno, onda čekajte da vam kažem i da trio verzija albuma, dakle, Transatlantic Concept Live in LA Chapelle na kome nema Alme, ponavlja naslove pesama ali ovo nisu iste pesme kao na prethodna dva albuma. Thinking of Bill Trayor ovde traje 26 umesto dva minuta, Robert Kramer's Eye preko osamnaest itd. Dakle, radi se o tri različita izdanja snimljena u isto vreme, na istom mestu, sa (skoro) svim istim muzičarima, gde se pesme zovu isto ali nisu iste ili, suprotno, jesu iste ali se zovu drugačije.

I, da su neke druge okolnosti, sasvim bi fer bilo posumnjati da je ovo nekakav bizarni pokušaj da se zaradi novac (na fri džezu od svih stvari) proizvodnjom erzac-fri improvizacije putem veštačke inteligencije, ali ne samo da su ovo sve muzičari sa ozbiljnim (i odličnim) karijernim tragovima iza sebe (potražite na JuTjubu duo-koncert na kome Kastan i Baba zajedno RASTURAJU) nego je i muzika na ova tri izdanja uglavnom izvrsna. Moja je, dakle, sugestija da ljubitelji slobodne improvizacije i avangardnog džeza za ovo odvoje dosta vremena, vredeće:

https://guillaumelavergne.bandcamp.com/album/transatlantic-concept-live-in-la-chapelle
https://space2grooverecords2.bandcamp.com/album/transalantic-concept-live-in-la-chapelle
https://space2grooverecords2.bandcamp.com/album/transatlantic-concept-live-in-la-chapelle