RADIONICA B - TABAK PRIČA

[Hrundi V. Bakshi]

Dobro, setio sam se letve ispod kaputa, i znam na šta ciljaš. Da, opet bih tako postupio, kao što i jesam, u slučaju kršenja pravila. Ja ih nisam pisao, ali sam se trudio da ih poštujem. Ovde postoji samo jedna dilema: pisati ili ne pisati. Ko se pošteno odnosi prema svom pisanju, ne folira se, prisutan je, ne plaši se trenutnog neuspeha, ne biva ponesen trenutnim uspehom, isplatiće mu se. Na ovaj ili onaj način, hoće. Ko hoće da ide, neka ide, ko hoće da dođe, dobrodošao, ko hoće da se vrati, neka se vrati.

[scallop]

A, nije lako biti stalno prisutan na Radionici?

[Josephine]

Ja ne pizdim. To što sam ponekad radio

aha

[scallop]

Pošto si doprinela razumevanju i saradnji mogla bi sebe i da častiš.

[Hrundi V. Bakshi]

A, nije lako biti stalno prisutan na Radionici?

Drugim rečima rečeno: nije lako pisati.

Ja ne pizdim. To što sam ponekad radio

aha

Aha, baš tako. Da sam "pizdeo", ne bih imao ni trunu poštovanja drugih ljudi. Uostalom, da ne gubim vreme, evo, pozovi me na to mesto gde se natprosečno... bilo šta, rado ću doći, čak pristajem da ti uređuješ moja dela koja će biti rasprodata u milionskim tiražima.  Do tada, ova radionica je moj "izlazak u svet". scallop te je pozvao da se vratiš, naravno, on mnogo toga napiše indirektno, ti si to shvatila kao "mama, oni me diraju"... Znam da ti se mnogi neće obradovati, ali to je tvoj krst, da je moj, ja bih ga nosio drukčije nego što ti činiš, i izneo bih ga. Misli da ti ne poznaješ razliku između buntovništva i lupanja glavom o zid. Na kraju, videće se ko piše iz kaprica, a kome je to život...

[Kimura]

Svaka ti je zlatna!

[Džek]

ziveo govornik. Ispijte, pa da spalimo vesticu!

Hoce i ovaj topik da sjebe kao sto je tortin, jer je osinuta mokrom carapom po glavi.

[Plut]

Izvinjavam se na upadici i neću više, ali svi doprinosite tome.

[Mme Chauchat]

Izvinjavam se na upadici i neću više, ali svi doprinosite tome.

+1

[lilit]

a vas dve bas morate da se bavite otvaranjem ociju? 

[Hrundi V. Bakshi]

Izvinjavam se na upadici i neću više, ali svi doprinosite tome.

Ne, ne doprinosimo svi tome. Dosta više tog izjednačavanja svega i svačega.

[Džek]

Istina, odavno sam napisao da necu zarad tudjeg konformizma dozvoliti i trpeti da me neko vredja i nipodastava. Kada se otkloni uzrok, nestace posledica.

[džin tonik]

Djeco razlaz! Zene meni na tjesenje.

[M.M]

a vas dve bas morate da se bavite otvaranjem ociju? 

Čemu bi žene drugo služile?

[džin tonik]

Imam neke ideje s obzirom da sam danas oprao dvije ture rublja...

[Джон Рейнольдс]

Kada se otkloni uzrok, nestace posledica.

+1

[Hiperhik]

Kada se otkloni uzrok, nestace posledica.

Stiven Hoking se ne bi složio..

[Stipan]

Izvinjavam se na upadici i neću više, ali svi doprinosite tome.

Čemu to SVI doprinosimo? Od tri poslate priče postavljena mi je najslabija, draga moja Plut.
Razlog?
Kažnjen sam zbog svoje jezičine, Eto, da ti odgovorim, kad već postavljaš pitanja koja ne bi trebalo.

Obrazloženja?

Otpadak sa konkursa...
Nije fantastika....

Razlog?

Lajao si van svake mere i razuma...

Tako ti je to, moja Plut(ice)....

A pravo da ti kažem, nije mi više ni stalo.
I ne želim više da mi se priče ovde postavljaju.

[Hiperhik]

..I promeni nik u Beerbringer, a onda ga opravdaj.

[scallop]

Izgleda da ja ovde najmanje lažem. Lažovi s'est les autres. Da je zbog zameranja četiri priče nije trebalo da postavim, pa sam ih postavio. Ja sam, bre, čudo tolerancije.

[Džek]

Kada se otkloni uzrok, nestace posledica.

Stiven Hoking se ne bi složio..

I njemu bi ona nadzak baba odrzala katedru o astrofizici pa bi ga nazvala tupamarosom.

[Stipan]

Ja sam, bre, čudo tolerancije. 

Možda ste vi u pravu, ali se ja sa time ne slažem.

[Josephine]

ni ja. ko toliko hvali sebe, nema ništa od onog čime se hvali. dok i drugi to ne primete, u pitanju je samo sujeta.

hrundi, pokondireni dečko, nećemo citirati tvoje postove od ranije. dozvoljavam da se ljudi iskreno menjaju. u kojem god pravcu.

ne, neću da pišem za radionicu više, hvala na pozivu. ne vidim da iko ovde može da mi pruži šta mi od nje treba.

[Džek]

Tebi treba pameti i pristojnosti, pod jedan. Onda pop da istera zlo iz tebe, a bogme trebaće cela divizija popova. U slučaju njihovog neuspeha uvek ostaje malj.

Ljudi se hvale svojim dostignućima, i treba da se hvale, a opet, žabe kreketuše se hvale ćorcima i krekeću u svojoj bari mržnje i ljubomore. Ti si D. žaba kreketuša a u ponoć se pretveraš u nadžak babu sa velikim nosem čiji vrh krasi gnojni čmiljak iz koga rastu tri dlake. Odvratno.

Eto teme za naredni zadatak, a možda i zadam temu tortašima kao predigru za Tortu 2:
Nadžak baba D. i njen čmiljak!

Mislim da će tortaši sa zadovoljstvom da prionu na posao...

Uzgred, čestitam. Uspela si i uvo temu da sjebeš svojom histerijom, zlobom i ljubomorom.

[Josephine]

ma nisam, to me scallop pominje na svom topiku. neće više, pa ni ja više neću dolaziti. samo vi pišite.

[Hrundi V. Bakshi]

ni ja. ko toliko hvali sebe, nema ništa od onog čime se hvali. dok i drugi to ne primete, u pitanju je samo sujeta.

hrundi, pokondireni dečko, nećemo citirati tvoje postove od ranije. dozvoljavam da se ljudi iskreno menjaju. u kojem god pravcu.

ne, neću da pišem za radionicu više, hvala na pozivu. ne vidim da iko ovde može da mi pruži šta mi od nje treba.

Citiraj slobodno moje postove od ranije.
Ja te nisam nigde pozvao, umišljaš. Tvoj odlazasci sa radionice polako postaju melodramatični. Toliko povlačenja nisu imali ni rahmetli Miljan Miljanić, bata Đora i slični. Nevolja je u tome što ti vučeš za sobom repove, u vidu ljudi sa kojima se preganjaš po celom sajtu, dakle, tvoji povremeni upadi na radionicu donose bespotrebne rasprave. 
Ne treba ti radionica? Pa naravno, ti imaš poznanstva sa izdavačima/urednicima, ne moraš da čekaš u redu. Ne zameram ti, naravno, samo nemoj da pokušavaš meni da soliš pamet ili da mi nešto "dozvoljavaš".
Pozdrav 

[Josephine]

Eto primera kako i ti stvaraš sukobe, dragi. Ne moram dalje da tražim citate u kojima si vređao scallopa i kačio se sa stevom itd.

Niko, bre, ovde nije imun. A što se povlačenja tiče, ne vidiš da odavno nisam ništa poslala u rad. krugove? Nije mi inspirativno ni zanimljivo. Treba mi izazovno okruženje, ljudi koji će svojim talentima i veštinama da podstiču moje (talente i veštine). Ovde toga nema. Osim tebe, sada, ali ti si ovde toliko potcenjen i toliko si slomljene kičme, da te više i ne računam u nekoga sa kim bih mogla da se igram.

Što se poznanstava tiče, ja ih ne koristim, ali ako treba da te preporučim negde i nekome, javi se. 

[Stipan]

Ne preteruj. Ima ovde nekoliko sasvim pristojnih autora, samo ne pratiš šta se dešava.

[scallop]

Pošto sam shvatio da ove priče o veličinama imamo isključivo zato što nemamo druga posla, počeću da postavljam novu priču.



LIČKA KUĆA


U četiri dimenzije zgrčena, ograđena da bi ogradila, kao grad, kao hram, kuća je središte sveta. Ona u nama a mi u njoj. Izvrnuta slika univerzuma. Dom u kome smo ono što zapravo jesmo. Sami sebi dostatni. Tajna, koja se osmim ključem, ključem ljubavi, otvara ka Suncu što jutrom izlazi, kad glava porodice već sedi za stolom, kao kakav car u svojoj palači, gledajući ka jugu.

U središtu kuće potporni stub, koji krov nosi. U davnine bio to stub dima sa ognjišta i buža kroz koju se kiša na zemljani pod slivala. Jedna os koja spaja tri sveta. U tri kuta njena, slobodnom voljom ugrađena, domaćica, carica i sluškinja. Ruke joj slobodne, ali noge i jezik sputani, da ni stopalom ni rečju u prag ne ugazi. Govori ona, ali ćutati ume dok čeljad vareniku kusa: da smo mi ,,srednji" ljudi i zato se oko struka opasavamo. Nad nama nebesa - Otac,  pod nama zemlja - Mati, a mi, deca neposlušna, između tavorimo, kroz zagonetni sistem odaja do kojeg ne dopire spoljni svet. Kuća - dom čuva nam mostove kojima duše usnulih šetaju u petoj dimenziji -  vremenu, dok red svakome ne dođe, ili gore ili dole.

*

To jutro bilo je i sivo i kišno. Usred leta zimski dan. Da smo znali čitati znakove ne bi se na taj dan krenuli na put u neproverenu prošlost. Magle su bile pred nama vidljive, one u nama tek ćemo videti kako se Sunce bude nebom kretalo ka zalasku.

Obrnutim putem krenuli su, Blizanci i Primalja.

*

Sivi, odrpani kapidžik svetlucao je crvenim odsjajem na zalazećem ličkom suncu, utapajući se bojom rđe u sumorni red ograda i kapija napuštene, mrtve Plitvičke ulice. Jednim ramenom samo naslonjena na urušeni  bunar, (nekada na podjednakom rastojanju između kuće i ulice da i stanaru i namerniku bude ledena bunarska voda uvek na dohvat ruke), kuća je tavorila svoju poslednju živu snagu. Uradila je sve što pristojna, živa kuća može, ume i sme da uradi posle nenadanog i potpuno besmislenog rušenja.
 
Ostala je da stoji i čeka povratnike.

Nad hrpama sasutog maltera i kao samlevenog, do neprepoznavanja, nekadašnjeg nameštaja i sitnih ljudskih potrepština, štrče ogoljeni kameniti trougli zidovi, kao bele, ničije, nadgrobne ploče. Dve ruke u molitvi usmerene ka nebu.

Vrištala je kuća, prvi dan, prvi mesec, prvu godinu, zazivala upomoć, slučajnim se i retkim prolaznicima nametala: ,,Živa sam! Treba mi pomoć  sećanja da se ponovo uzdignem iz ove gomile mrtvog maltera. Nikoga od onih koji su me rukama svojim i duhom zidali, nekoć, pomogli mi da izrastem u prostor po meri čoveka, više nema na ovom svetu, a niko mi nije vratio snagu, niko pod pragom sahranjen da me nahrani i povrati mi sećanje".
 
Iako još samo po koji ugaoni kamen, prah i kroz ognjište razraslo kiselo drvo,  još živa i topla, u korenitom temelju srasla sa tvrdim ličkim kamenom, kuća se napinjala da iz uskisle zemlje potera prepoznatljivo seme.

Došli su ljudi na taj ljuti kamen pred samo svanuće vremena, u čoporima, nesvesni, podatni, u kamene se bunje uvlačili, sa kamenom se orodili, porasli, srasli,  pa sa kamenom toliko bliski postali, pod kožu mu se zavuki, umiljati, da im kamen dušu predao. No obični i kratkotrajni, tek ljudi, izgubili su sećanje da je kamen, oduvek domaćin, tu bio i prije, a oni, dvonogi, samo uljezi na tom kamenu, ispali iz raspuknute zvezdane spore, nekom nepoznatom nesrećom.

U groznici bola svog tela, koji je nad mnogim posteljama porodilja kao zarazu trebovala, Primalja se, na čas samo, oslonila na kamen, da mučninu proguta: - ,,Oprosti im kućo neznanje. Naša su tela znala za vodu i pre no što su vazduh upoznala. Kamen mi ne znamo. Mi smo uljezi"!
   
I kamen se od smeha zacenio. Zatresla bradom Zaleševica: ,,Oprosti im kućo"!  zašumela  je. ,,Jedinu koja zna, i zna da zna, Blizanci, povratnici su sa sobom doveli."

Prenula se Šuma. Grm je zagrmeo: ,,Ne želim. Ne mogu! Pred njima nije išao pas tragač, niti se mačka šunjala senovitim tragom. Sleipniru, osmonogom trkaču i zemljom i morem i vazduhom, ljudi bezdušni noge su sapeli. Grifin već deceniju lebdi previsoko. To što je ljudski nakot Uroborosu rep otkinuo, lanac kruženja prekinuo, to njegovu je plemenitost, nežnost i pravdoljublje u osvetu, svirepost i nasilje pretočilo.

Ni čovek čoveku čovek, ni kamen kamenu kamen.

Nije na meni da sudim, niti da pomažem. Svoji su svojtu svoju namrzli."

*

Urušena i napuštena  kuća je još samo drveće imala, da joj krošnja krov bude, da umesto dece vižljavo raste između zidova i okolo po tremu i dvorištu.

Drveće, iz one prvotne pra-šume, Jasen i Brest, kojeg se kuća sećala iz davnina, nosilo je likove, stas i miris jednog od ukućana. Babo je bio džin pravednik, rodonačelnik.

Njegovim rukama kamen je moć predao. Šuma je Mami porod opskrbila da svako drvo, u voćnjaku i iza štaglja, šapuće po jednu priču, dan, noć, kroz sneg ljute zime i vetar sa ličkih lednika, što plitke barice premešta s mesta na mesto i tvrdom se vodom kao s piljcima igra. S kraja priče opet na početak.

Led vodu životvornu više ne pušta u polje da se razigra. Kotrlja je uzbrdo, tamo odakle je potekla.

Deca njihova opomenuta su bila, da glave prignu i šumu ne opustoše. "Zaboravljena prošlost će progutati budućnost", rečeno im je. Sve ljubavi, svi ratovi, svi krici rodilja zarobljeni u lišću šuštali su i dok su padali na smrznuti otreseni malter.

Kuća ne može oprost dati. Deca njena kuće ne ruše. A ako ruše, ne mogu deca Kuće ostati. Beskućnici postaju, ostaju, na vjeke vjekov.

Šuma ne može oprost dati. Deca njena ne zaboravljaju narečeno. Otpali suvi list, suvomrazicom mrvljen,  ponavlja  svoju mantru, da ne zaboravi, da ne izostavi ni jedan dan proživljenog života. Ako list ugine pre no što zapis prepriča korenju, nove će mladice imati sve manje i manje sećanja, kuća više neće biti s voćnjakom i baštom povezana.

Prva je  jabuka, u voćnjaku iza kotobanje, ugnjila na stablu. Stotinak godina stara, okruglastih malih plodova, žuta i crvena, tvrde kore i sočnog mirišljavog belog mesa, bila je najsrećnija u lenpiti. Kada iz krušne peći zamiriše po pečenoj jabuci i cimetu, između dve plohe prhkog testa, staro se drvo izdigne na vrhove prstiju, pa zapleše nad dimnjakom i razastre miris do Obljaja nasred doline.

Od kada reka dima više okoliš ne obliva, ni živi čmičak nasred oka lapačke doline, brdo Obljaj, više ne skriva lisice. Ni njima više nema zabave od kad po dvorištima nema peradi, kad koke biserke više ne noćivaju u voćnjaku, a pas lanac ne trga uz besno lajanje, jer ih sustići i dohvatiti ne može. Ne nose lisice zalud svoju riđu perjanicu. Boja njihova nije žarko crvena boja vatre domaće, već one druge – nečiste koja gori pod zemljom. Mahnite i lukave bez pohote za lakim plenom ostale pa beže i kriju se od opakih vukova, uvek napola gladne. Dodijalo im. Otišle netragom. Samo su muku Obljaju ostavile, da se sam sa zubatim glodarima bori, koru i cepanice pred njima skriva, da mu samo gorko drvo može opstati nenagriženo. Za kućom i jabukom i Obljaj ugiba. Krune mu se krunice i kisela kiša mahovinu hrani.
 
Ko guka bola u trbuhu sve smutilo se, progrušalo. Uskislo mleko u nepomuzenim vimenima. I tvrdom se kamenu sećanje muti, para se kao grubi ovčarev prsluk, kojeg su moljci negde najeli, pa sad sav okat i propušan. A znao je Obljaj sve svoje priče. Kako je kao jaje iz vode provirio. Simbol onoga što iz haosa prvo izroni, dok je zrak još bio oštar od oluja koje su nad prvotnim vodama besnile. Brežuljak samo, što nema uzvišenu moć planine, mada na njenom vrhu počiva. Blagim linijama sveden na ljudsku meru  pokadšto i namerniku svoju tajnu ispriča, ako pod glogom putnik zanoći, kako se davno, u vremena dok se meseci i sunca nisu dnevnim nebom ganjali nego svako svoj red čekao, kako je tada moćna planina do pod oblak virila. Ali vile došle, ljudska predhodnica.

Jednoj od njih, duga haljina za krošnju  bademovu zapela.  I dok je, bledolika, zastala da skute odpetlja, bademovo je drvo prepoznalo. – Ti kći si iz Beith-ela, kuće Božije, dođi mi. U podnožju mojeg korenja tajanstveni je grad Luz, boravište besmrtnih.

I zamalo da je prevari, lukavi, jer resica njegova, što još prije proljeća procveta i sazri, može i djevicu oploditi, samo da joj među dojke kane. Drugarice je njene zgrabiše i kolo se vilinsko zavrti oko samog stremena planine. Igrale su i igrale, bosim nogama tabanale, dok svu šumu bagremovu nisu ugazile i veliku, uokrug, široku stazu ovo vrha utabanale. Postala tako okrugla ravnica, dolina,  sa samo jednim krnjotkom vrha nekad moćnog, Obljajem u sred sredine, kao zenicom u oku. Ponajprije dolina bila prazna i otvorena, dok kiša nebeska od praha zemaljskog ne zamesi crnicu plodnicu. Kao točak vremena da se vrti dolina zauvek oko oblog vrha planinskog,  rodna i podatna, vilinskim znojem, mirisom, lepotom njihovim začarana. Dok su igrale, i planinu nadigrale, svakakvo im seme iz kosa raspuštenih popadalo, pa samoniklo ostalo da ljude namami ne bi li u skrivenim prolazima vrletnim uokrug oko ravnice kućišta sebi gradili.

[Stipan]

Uuuhhh... Sjajno!

Ovo je jedna od onih priča koje uopšte ne razumem, ali me dograbe lepotom rečenica i jednostavno ne mogu prestati da čitam sve dok ne nestane i poslednjeg slovceta-

HOĆU JOŠ!!!

[pokojni Steva]

Nepomužena priča. Neću čitati dalje.

[Kimura]

Dokotrljah se nekako do kraja ovog dela.
Pročitaću i nastavke - da vidim čemu sve to. Za sad imam samo neka pitanja.

''Od kada reka dima više okoliš ne obliva, ni živi čmičak nasred oka lapačke doline, brdo Obljaj, više ne skriva lisice. Ni njima više nema zabave od kad po dvorištima nema peradi, kad koke biserke više ne noćivaju u voćnjaku, a pas lanac ne trga uz besno lajanje, jer ih sustići i dohvatiti ne može.''

Zanima me funkcija npr. ovih rečenica u priči.
Da li one nose neku bitnu informaciju ili su ovde zbog lepote? Da li grade atmosferu?
Meni ne daju sliku niti izazivaju bilo kakve emocije. Samo gnjave.
No, dobro. Možda se do kraja pokaže da nisam u pravu.

[scallop]

Kimura, literatura nije informativni šalter. Ponekad dobijemo značenja, analogije, metafore, kao što u rečenici koju si izdvojila pisac verovatno želi da ukaže da ni lisica nema u šumi kad se ravnoteža poremeti nestankom peradi i pasa na lancu. Šta ćeš, nekad se priča obogati golubovima koji ukrašavaju balkone svojim izmetom, nekad se i salaši viju nad rupama. Ako sam kojim slučajem ja kriv za astigmatično gledanje štiva, grdno se kajem. A nepomužene krave su davale mleko mnogo pre nego što su neki naučili da čitaju, pa ne moraju ni sada.

[Kimura]

Alo, ne stavljajte u priče ono šta nema nikakvo značenje za priču! Da ne bude da još govorimo o upalom vojniku, Ivicin mrtvak u kanalizaciji Edena je takođe dobar primer suvišnog. Ne važi za crvendaće, Pigafete i druge crvene tačke kao na japanskim slikama.

Ako su dim, lisice i koke biserke  tu samo da bi ukazale na pustoš, mislim da je sve to preterano. Nešto nas mnogo dugo autor uvodi u priču, a priča nije dugačka. Dajte dalje, da vidimo šta je bilo. 

[Biki]

Lepo . Imam osecaj da je nesto izostavljeno, nesto izmedju lisica i vila.

[Hrundi V. Bakshi]

Ovo je jedna od onih priča koje uopšte ne razumem, ali me dograbe lepotom rečenica i jednostavno ne mogu prestati da čitam sve dok ne nestane i poslednjeg slovceta-

Ne slažem se. Nakićeno jeste, razvučeno, nefunkcionalno raznovrsno. Ti, Stipane, kao oboleo od pridevitisa, voliš sve što je šareno. Sad, razumem ovakav jezik, koji naginje epskom, ali autor u izrazu nije ostao veran konstantno. Ima tu vrludanja. Takođe, pominjanje nekih pojmova iz panteona koji je teško spojiv sa prostorom na kojem se priča odigrava, moralo bi da dobije neko svoje razjašnjenje u nastavku priče.
Ovako, na prvu loptu, rekao bih da je reč paganizmu (staroj veri) koji uzmiče, i dolazećem hrišćanstvu, naravno, uz korišćenje dosta simbolike. Mogu se takođe pronaći i tragovi, ili učitati, nekih kasnijih teritorijalno/etničkih promena na rečenom području, ali, to je već nešto drugo...

[Stipan]

Što? Pa ja volim i tvoje priče.

[Hrundi V. Bakshi]

Ali reci šta u ovoj voliš.

[Stipan]

Priča je sva u simbolima. Osnovni simbol jeste temelj, ognjište, odnosno ishodište.
Ne slažem se da je nefunkcionalno, a razvučenost je stvar ukusa.
Priča ima tok koji se postojanim ritmom kreće ka razaranju ishodišta, a kuda to vodi objašnjava sam autor . "Zaboravljena prošlost će progutati budućnost".

Nadam se da će priča opravdati moja očekivanja i kunem se da ću olešiti onoga ko je ovo napisao ako me bude izneverio.

[scallop]

Drugi deo priče:



– Kuće nek ovde budu žive koliko i ljudi u njima. Nek traju, da tajna Luza pod njima ostane - vile u kolu svom pevale, od kraja do početka.

A vilinski je govor dvostruki. Suhu reč ljudi im ne razumiju. Nerazgovetnu i bez svijesti o sebi. Ona jeste u čoveku božanska misao, ali je čovek ne pozna. Zato vile vlažnu riječ, čulni zvuk, koji se kao spirala kroz uho do srca spušta, darujući mu toplinu razumevanja, ljudima u san govore. Samo poneki, među ljudima, rodi se moćan u duši, sa snagom da suhu reč i vidi i čuje, kao što bio je, telom slabašni, deda Vigenić. Danima je znao u nekom štaglju čučati, sa komadićem papira i krhotkom olovke, večitim osmehom na naboranom licu. Cveće je crtao, a preko ramena njegovog vila cvetu boje dodavala. I kud god bi Vigenić kretao, za njim cveće cvetalo. Nije govorio ljudskim jezikom. Gluhonijem od rođenja, al govoru cvijeća jednu je svoju unuku naučio. Veštu vrtlaricu, Bliznakinju, koja je sada njegovim stopama hodila preko dolina Lapačkih.
 
Onaj nekdanji Luz pa Luzac pa Lažac pa Lapac porastao i trajao sve u nadama da će stazicu do gorštačke besmrtnosti ipak naći pod nekim bademom. ... Oj kako su ga teškom mukom branili od sve većih i sve snažnijih bademokradica plavookih... do jednog, konačnog od bezbroj ratova.

Ništa bademokradicima plavookim nije drugo trebalo. Sve imali isto, i oca, i mater, i jezik svoj čudesno lijepi, sve sem semena bademovog od kojeg su i oči gorštaka bademove boje postale. Al gladni do kuća njihovijeh stigli, semenke slomili da slatku nutrinu pokusaju.

A u gladi su vel'ke oči. Sve oštrozubi satrli. I ljude - braću svoju, i kuće njihove iz Kamena izrasle i bajame njihove, nežne semenke lepog ukrasa. Tvrde ljuske skrckali, marcipan srce pojeli ... jalove koštice rasuli ... i niti jedna jedina nije cela na zemlju pala – da rađanje obnovi.

Okolne starolapačke žive kuće okretale su se svakodnevno oko svoje osi ne bi li makar samo ostacima svojih krovova pomogle kući Blizanaca da povrati sećanje na prvobitni oblik. No sve je bilo uzalud. Bolni, očnjaku polomljenom slični, krnjotak zida nije mogao gledati napolje bez prozora, koje su uz svu ostalu drvenariju plavooki podložili pod jagnjad nabijenu na ražnjeve. Nove lapačke kuće više nisu bile živi stvorovi, starosedeoci i vlasnici grada. Podignute rukama novopridošlih, mutnookih, jedno im oko plavo, a drugo bademasto, bile su samo mrtve stvari poredane duž nekada živog kućnog kola i ulične kolotečine. Ni živi bunar na središnjem trgu nije se mogao izdići pod nanosima đuladi i gomila ispaljenih mina i metaka. Grad je polako umirao. Podižući povremeno pogled ka cesti .... nadao se povratku bar jednog starosedeoca sa nakrivljenom crvenom kapom na glavi i vitičastom cnom kićankom pruženom otraga, pa preko ramena niz mišićave grudi. Šumari i drvodelje, uvek sa sjekirom preko ramena više nišu išli u jutarnje ophodnje, upomoć šumi, da je očiste i zanove. Stočari i zemljodelci nisu više sganjali svoja stada iz bačija, pred zimu, u toplije zakutke Zaleševice. Sira što mlad škripi pod zubima, kao da staklo novinom tareš, nigde nać. Polja sasušene, jalove kukurozovine samo su sablašno šumela pod naletima vetra, više se ne opirući lednicima koji su marširali pravo u centar grada, ničim više ometani. Nikoga više da im na put stane, da prepreči njihovo zmijoliko klizanje. Snežna je kraljica razdragano plesala po njima, razvijajući svoje maglene velove, zakrilivši sve vidike. Ni Brodarica, ni Vidarica ni Rusalki što su se rađale iz rose ili izrastale iz cvetova, ni Lesnika, cara šumskoga, ni Karakondžula, ni Vetrovnjaka ... Kao nekdar Avalon, Lapac je nestajao u oblacima, u magli u daljini zaborava. Vila je Kosjenka poslednja nad vrtom bdela, pa i nju jelen vitorogi u snu ukrao i šumi vratio, da tratine čuva, ko negda što je.

Teško se vukući kroz eone i groblje je izgubilo svu snagu u pokušajima da se privuče što bliže razvaljenom gradu, da mu svojim šaputavim glasom probudi sećanje. Nagriženi mahovinom stećci su padali od nemoći, u mraku u hladnoći. Decenijama niti jedne sveće zapaljene, niti jednog livadskog cveta da im pripomogne da se usprave.

A onda je zavojitom cestom, koja je na lice posle Variole vera ličila, zatandrkala šklopocija nekog zbrda-zdola lizing vozila i čitava je lapačka dolina zadrhtala, kao u zemljotresu. Povratnici! Povratnici! Krik se razlegao do Paleža, preko Đavolje počivaljke, do Kujinog trapa. - Donose sećanja. Troje ih je u kolima. Dvoje su ovdašnji, ili bar u sećanju nose Naše i Ovde. Grijali su se, Blizanci, na ognjištu srušene žive kuće, djeca su Babina. Blizanca je Babo od milja zvao ,,moj čoik velki", dok ga malenog zibao na koljenu! Blizanka je Biljarica – mada ne zna za sebe, na Rusalnu nedelju rođena, na praznik Duhova i trag cvetni za njom ostaje. Treće, na zadnjem sedištu šklopocije zgureno, plavooko je i bolesno, ali najpunije životne snage. Vene mu pune mora, plavetnila, širine, slobode, svežeg daha i topline sunca, mirisa borova. Treće drži život zubima i ne pušta krik iz grla, da mu sa krikom i dah ne pobegne. To troje donose nadu u džepovima i krijesnice da zapale ognjišta.

Prvo su stali kraj groblja. Dugo su i tegobno hodali uzduž i popreko tražeći svoje slovo u kamen uklesano. A grobište se razmestilo, naokolo razbacano minama, sraslo, u zemlju uraslo. A oni, svo troje, glave prignuli zemlji, kao da osluškuju odakle će ih preci pozvati. Čitali izbledela, ledenim kišama isprana slova. No vetar im je zujao u ušima. Niti su čuli, niti su videli od potoka suza. I kada je već izgledalo da će odustati, isprečila se pred njima porodična grobnica, do pola potonula u sebe. Najnoviji zapis na njoj, iz ranih devedesetih već je pod mahovinom. Brzo je šest ruku očistilo crni granit, ugrejalo ga i uspravilo. Zašuštali su plamičci sveća, po novom običaju od vetra skriveni pod plastičnu crvenu mrežicu i kao po komandi, nečujnoj ljudskim ušima, jedno po jedno grobljansko kandilo palilo se brzinom svetlosti. Krijesovi se zapalili nad vrletnim gorjem. Kandilo! Gori kandilo! Treperavi plamen doticao je svojim svetlećim obodom, paleći ceo krug svećica i sveća, istopljenih, krivih, polomljenih, poleglih. Groblje se uspravilo, zasvetlucalo kao za blagdana Svesvete, na Duhove. Zajecalo. Oživelo. Ostaci živih kuća okrenuli se ka groblju i kolotečina se pokrenula. Strujanje sećanja nadjačalo je severni ledeni vetar. Svetlost se povila kao dugom nebeskom da putuje, zatreperila nad Zaleševicom. Razvila trobojnu zastavu, pa je bojom okretala, crveno čas gore, čas dole, kao kad glavnom ulicom promiče svadbena povorka. Kiša je stala. Kapi u vazduhu igraju, na zemlju ne padaju. Ovaj se trag ne sme oprati. Ova se svećica ne sme ugasiti. "Vetre stani!", vikala je kiša ljuljajući severac u naručju. "Utihni, stani, predahni. Stani pred Blizancima i Primaljom. Nek kući svojoj svetlost odnesu." Čula kuća živa vetar i kišu, molbu i molitvu. Naprezala živu snagu da ih dokuči, dotakne. Nemoćno su razvaline kuće blizanaca trupkale, potresane jecajima, dok je troje povratnika treći put uzalud pokušavalo da pronađe kućni prag. Ništa njihovom ljudskom oku nije bilo poznato. Tražili su Belu, Živu kuću. Toplu, ustobočenu između jabuke i bora. Kuću punu uspomena. Gizdavu od zvonkog dečijeg smeha. Dom saborni, sa vencem ružmarina nad dovratkom, mezuzom malenom u hrastov ram utočenom i kandilom na istočnom zidu pod belom bradom sveca.

A hrastovina se rastočila. Ucrvotočila. Zid istočni urušio, sam na sebe pao.

Tri puta su prošli kraj nje, ne prepoznavši mrtve, sive kamene gromade. Sve dok jednom od troje oko nije palo na zemljani ćup za vareniku, uz zid bajte. Samo je bajta od cele domaje ostala. Netaknuta. Malena. Nasuprot glavnom ulazu. U njoj su, letom, oduškivali, kad pripekne žega. U njoj svakog alata bilo. Oštrozubima nije trebalo. Oni se alatima nisu baktali. Držalo stare sjekire deda Babove tu u gredi bilo. Ruci na domak.

Gorko je plakalo živo srce kuće dok su joj dodirivali i grejali dlanovima mrtve zidove. Pokušavala je da im nešto saopšti, da im sroči uputstva, ali su njihovi umovi ostajali zatvoreni tugom. Čula ih je kako govore bitne i vitalne rečenice, ali ni ključ, ni šifru - bajalicu nisu imali i kuća je bila nemoćna, nema i nepokretna.

,,Ovde je stajala škrinja. Crveni biljac bio preko nje, a ona puna rukom tkanog belog platna za košulje Jednodanke, i suvog mirišljavog smilja"

,,Ovde je stajala krušna peć... a tamo, tamo gore na vrhu stepenica koje sad vode pod oblak, tamo su visile slanina i kobasice."

Iz velike nevidljive naprtnjače, koju svaki povratnik nosi sa sobom, kao tešku grbu na leđima, teretnu guku koja ga pritiska i savija dok glavom ne počne da rije svoj vlastiti grob po tlu kojim je nekada hodao, najednom iskoči vidljiva Tugana, ružna i raspojasana. Dali su joj krila i opipiljivo telo svojim neizrečenim jadikovkama, pa im je sada, narasla i opaka, čupala kose i gasila vatru života u očima, krivila lica u grimase i skakala do mile volje iznutra i napolje, raskalašena.

Mesečev srpasti razdelnik tame i mraka oprezno se kretao svodom, kao da je i njemu dozlogrdila neman tuge. Napinjao je svoj okruglasti trbuh ne bi li makar i malce osvetlio poslednju, jedinu iz čopora zaostalu umornu vučinu, koja se kao prljavi biljac presamitila preko ivice Kujinog trapa motreći zorno događanja tog sumraka, drugačijeg od prethodnih 6.570. Dugačko je to i tanko vreme čak i za vuka, kojem u starosti dodijalo vijat zečeve, kad se u mladosti navik'o sladiti mladom janjetinom. A nema više niti čobančeta kao što je bio vižljavi Pejo. Kad mu je prvo janje ukrao, usred bela dana, nije se Pejo više odvajao od svojih, ko zna na čijem tavanu pronađenih, kovačkih klješta. Vitlao je njima oko glave hrabreći sebe samoga vikom i cikom: ,,Samo dođi vučino, sve ću ti zube ovim klještrama počupat'." A noću se krio, jedva dišući pod ćaćinom surom opačinom. Bio je, čobančić, dobra vučija zabava i trebalo se mukom pomučit da mu janje ukradeš. Noćno zavinjanje nije bilo mladom vuku zaludno, već bilo Peji poslana strašljiva muzika, ne bi li danju bio težak i umoran od nesanice.

Vučije seme, vučje breme... u besu ih suvobradi Lesnik, najstariji vilovnjački starešina, sve u vetru razvejao, pa nema, ko nekoć, pod žrtvenikom njegovim nitko da badnjaču božičnicu zapali... gladan mu praunuk Sava zavija noćom po raskršćima planinskim. Umesto vučara, opaklijama ogrnutim, dubodoline i dub-svetitilišta dabrovi obilaze, Lesnikova sva četiri lica nagrizli zubom vremena, a on bol bolom izbija, dok mu niz noge, u kamen ukopane, šište kroz zube podrugljive zmijuljice ,,Podaj vuku vunice da ne kolje junice."

[Stipan]

I dalje je bajkovito i prepuno simbolike.
Priča se dobro drži, ali skreće u pravcu koji niti sam očekivao, niti mi se dopada.

Pročitaću i završnicu, ali bez one radosti sa kojom sam čekao ovaj deo...

Gospo'n Hrundi, na Vama je red...

[scallop]

Žao mi je da skreće, ali ovo je meka fantastika. Recimo, "Omaja" tip.

[Kimura]

Može biti da je na Hrundija red, ali ja ću da ga preteknem :
- ne dopada mi se kombinacija bajke i modernih motiva. Možda je to do mene, ne znam, tek ta mi kombinacija uvek deluje izveštačeno.
- i dalje mislim da se isuviše ulaže u detalje.
- pomalo mi je naporna za čitanje, možda i ovde treba pokušati sa onim, bezbroj puta pominjanim, čitanjem naglas. Ipak, tekst nije beznadežan, da se doterati.
- autor bi se, napokon, mogao odlučiti da li piše ekavski ili ijekavski o onome što je bilo nekad ili nekoć 

[Stipan]

- i dalje mislim da se isuviše ulaže u detalje.

Detalji čine celinu, a celina se sastoji od sitnih fragmenata koji se tek u finalnom skoru podvode pod storiju.
Sve što vredi (u bilo kojoj priči) jeste kombinacija detalja koji će se poput čudesnog kaledioskopa pred čitaočevim očima u novu sliku sklopiti.

[Hrundi V. Bakshi]

Mogu se takođe pronaći i tragovi, ili učitati, nekih kasnijih teritorijalno/etničkih promena na rečenom području, ali, to je već nešto drugo...

Kao što rekoh... priča se polako razjašnjava i čini mi se, skreće u bolji tok. Središnji simbol je kuća. Oko nje se plete priča.

[pokojni Steva]

Pojeo sam govno pa pročitao i drugi deo. Kažem, zaista sam pojeo govno.

[scallop]

Ide ti dobro. Sutra treći i poslednji deo.

[pokojni Steva]

Treći deo pojedi sam. Priča je mizerna.

[scallop]

Hvala na pristojnosti. To ti podiže ugled.

[pokojni Steva]

Baš kao i tebi kačenje ovakvih nebuloza. Stručnjače.