ALI VUČIĆU SVAKA ČAST

[džin tonik]

UŽIVO Vučić...

"Želeo bih da nekoliko važnih i dobrih vesti saopštim. 7. i 8. maja u zvaničnu posetu Srbiji dolazi predsednik Narodne Republike Kine, Si Đin Ping. Doputovaće u Pariz, Beograd i Budimpeštu...

(...)

opako se kuha onog idiota od makrona. nedostaje propala merkel. nije se bas nesto pretjerano uspjesno zakacilo srbiju ni na naslijednike, pa se preslo na tele u francuza kao najizglednije.

Albanian post: Francuska tražila da Savet Evrope odloži odluku o članstvu Kosova

Francuska je u ponedeljak uputila demarš zemljama članicama Saveta Evrope u kojem se traži odlaganje odluke o prijemu Kosova u Savet Evrope zbog neispunjenja obaveze formiranja Zajednice srpskih opština, objavio je albanski portal Albanian post pozivajući se na diplomatske izvore.

kad je u europi nedostajalo idiota...

[džin tonik]

Putinova inauguracija: Neke europske zemlje ipak šalju svoje izaslanike

Njemačko ministarstvo vanjskih poslova odgovorilo je da neće sudjelovati. S druge strane, pariški diplomatski izvor rekao je da će Francusku u Moskvi predstavljati njezin veleposlanik. Ova stuacija upozorava na podjele oko toga kako postupati s Rusijom.

"Nismo u ratu s Rusijom i ruskim narodom te nemamo zahtjeve za promjenom režima u Moskvi", izjavio je u ponedjeljak francuski predsjednik Emmanuel Macron.

[Meho Krljic]

Jel' to rezultat Vučićeve okretne diplomatije pa je zato na ovom topiku?

[Dybuk]

Meha za hall monitora!
Hoću reći, (super) moderatora.

[džin tonik]

ali moderator mora sve citati...

Meni je impresivno sa koliko doslednosti se trudi iako je svestan da niko ovo ni ne čita, da svi preskroluju njegove postove.

[Dybuk]

Says who?

Uopšte se ne šalim.

[Truman]

https://www.b92.net/info/politika/20000/darko-milicic-poslao-vaznu-poruku-ako-vucic-ne-pobedi-srbiju-cekaju-teski-dani-po-svim-pitanjima-video/vest

Svaka čast Vučiću što je i našeg uglednog sportistu Darka uspeo da privoli u njegovo jato. Još jedan sportaš intelektualac koji je shvatio šta su prave vrednosti.

[Meho Krljic]

ali moderator mora sve citati...

Eh, uposlićemo neki AI da čita ono za šta ja nemam vremena...

[džin tonik]

ai se ne broji. mora imati mozak, mislim, bar malo.

Says who?

Uopšte se ne šalim.

kako tko? kaze zakon!
peta knjiga mojsijeva ili deuteronomium! glava 1,17 i 11,17!

[Meho Krljic]

Koliko sam ja dekoncentrisan i obnevideo, čak i osrednji chatbotovi imaju vipe mozga i prisebnosti od mene. Jutros sam ponovo koleginicu zaključao u kancelariji kada sam izašao da odnesem nešto na plaćanje 

[Dybuk]

Realno, za zoska ti i ne treba koncentracija.

*decline*

*move to trash*

[Meho Krljic]

Oh, koliko bi me takva moć opila... Ali morao bih da mu pustim poneki post, da se pita šta je u ostalih šest napisao pogrešno pa su izbrisani 

[Dybuk]

  You're a natural!

U to ime 

https://www.youtube.com/watch?v=TsodSKsdRMk

[dark horse]

Meho i Zole - Intimna priča sa igrokazom!

[Meho Krljic]

Dalekobilo. Nemam ja nikakve nasilne fantazije ni o kome, pa ni o Zosku. Mislim da je patološko opsednut jednom temom i da je njegovo delovanje na forumu zbog toga postalo monotono i prilično nepodnošljivo, ali nije da smatram da zbog toga treba da trpi bilo kakvo nasilje, naročito ne mesec dana u kontinuitetu!!!!!!!

[dark horse]

naročito ne mesec dana u kontinuitetu!!!!!!!

Davao bi mu pauze da se zaleči??!

Ili bi odradio posao za tri nedelje, mesec dana je ipak nedelju previše?

(Meho, dobro znamo da si nenasilan, ali moramo malo i da se sprdamo!!)

[džin tonik]

Brnabić: Zahvaljujući Vučiću glas Srbije se danas čuje, postajemo ozbiljna politička sila

Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Ana Brnabić izjavila je da je Srbija od 2014. godine do danas prošla kroz tri faze razvoja – fazu konsolidacije, fazu ekonomskog jačanja i treću fazu ekspanzije u kojoj je sada nalazimo i postajemo politička sila.

Ona je za jutarnji program televizjie Hepi rekla da je za sve to zaslužan predsednik Aleksandar Vučić te da je Srbija danas zemlja čiji se glas čuje i prema kojoj morate da pokažete poštovanje.

(...)

a sto je, je, mora se priznati, sa ili bez zavisti...

[džin tonik]

Vučić priredio svečani ručak Siju: "Ovo je vaša kuća" VIDEO

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić priredio je svečani ručak u čast predsednika Narodne Republike Kine Si Đinpinga i njegove supruge profesorke Peng.

"Za nas je danas najveća čast, poštovani predsedniče Si, što ste, sa Vašom suprugom profesorkom Peng, u poseti Republici Srbiji. Daćemo sve od sebe da ostanemo lojalni, odgovorni i iskreni prijatelji NR Kine, kao što smo u potpunosti uvereni da će NR Kina uvek čvrsto stajati uz svog malog prijatelja Republiku Srbiju", napisao je Vučić na Instagramu.

(...)

ne mogu, ovo je previse. jos lojalni, odgovorni i iskreni. hahahaha!!!! ta postmoderna gdje je sve izmijesano je urnebesna.

on a serious note, sto bi rekli mi srbi, bas ce biti zanimljivo vidjeti je li moskva konacno kinezima prodala svoj satelit za drndanje europe, korupciju zapadnjaka, bujanje, etnicka ciscenja i genocide nad slobodarskim narodima koji zauzimaju prostranstva koja se zeli okupirati za kakve sjevernokorejske granate ili tek iznajmila.

ovako na prvu djeluje da je prodaja, ali to ce se pokazati. kinezi imaju ozbiljan pristup, izuzetni trgovci, sposobni, tipujem da bi i oni mogli koristiti srbiju i za premrezavanje i spijunazu zapada uhodanim srpskim alatima koje srbija vec ima u arsenalu, cevapima, kurvama, mitom, ucjenama, itd.
ali mogli bi prestati gurati srbiju u otvorene nasrtaje na okolis, nemaju isti interes kao sekta, posluju u miru. moglo bi ovo biti pozitivno za sve.

[mac]

Ozbiljni srpski organi netom postanu neozbiljni, kada se uporede sa nečim stvarno ozbiljnim..

[džin tonik]

uz svu zezanciju, djeluje da se desavaju ozbiljne promjene. mi tu pricamo o 200 godina kako je moskva preuzela od turaka srbe i uredila kao mostobran, ciljano uvela na sve europske dvorove i premrezila europu na nacin na koji nikad ne bi mogla izravno. 200 godina istog obrasca korupcije, podvala, agresije i genocida u sluzbi "imperije", "carstva", "narodne vlasti", "slavenstva", koje god prakticne izmisljotine. ako sad kinezi preuzmu i usmjere na trgovinu, uz malo standardne spijunaze, to ce biti nevjerojatno. otresti se 200 godina sustavne agresije. europa bi odahnula.

[dark horse]

Sročio čovek ono što svi misle:

[Meho Krljic]

Ne može to Zosko da pročita kad je na ćirilici...

[dark horse]

Ne može to Zosko da pročita kad je na ćirilici...

Petar Peca Popović: Meni ni vera ni nacija nikada neće biti ispred ljudskosti. Mene niko u svetu ne mrzi zato što sam Srbin, mene u Beogradu mrze jer se usuđujem da pričam o onome što vidim i osećam u rodnom gradu. A vidim očigledno nasilje nad razumom i ogoljenu vladavinu nezasitih protuva sa preuzetom obavezom iskorenjavanja obrazovanih i mislećih ljudi, poštenih građana i nosilaca porodičnih vrednosti. Najgorima je najlakše da izbrukaju srpsku tradiciju. Prepoznajem nameru da se umesto ljudskosti cementira kult samovolje, nemoralnosti i sveznanja nemoralnih vlasnika lažnih diploma i zvanja.

[džin tonik]

taj vas popovic ocigledno nema ni ideju o cemu prica. jos jedno obicno tele. najbolji mu je dozivljaj srpske tradicije.

Vučić: Idem u Njujork da se borim za Srbiju i za srpski narod

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i komesar Evropske unije za susedsku politiku i proširenje Aleksandar Vučić obratili su se javnosti nakon sastanka.

(...)

[džin tonik]

Vučić putuje u Kotor na Samit lidera Zapadnog Balkana i Evropske unije

Sednica Ujedinjenih nacija u Srebrenici najverovatnije će biti odložena za 22. maj, kako saznaju mediji.

(...)

[džin tonik]

o srpskoj tradiciji, da i ja malo citiram.
ivo m. tasovac, salt lake city, tragovima velikosrpskog zaplotnjastva, 1984:

ni ponajboljim svjetskim strucnjacima nije posve uspjelo (a brojni nisu ni svjesni toga) prijeci kroz "znanstvene" pregrade srpske vanjstine i uci u esenciju jednog nonliterate mentaliteta, koji smatra, kako antropolozi ukazuju, da silovanje realnosti kao i njene manipulacije samo po sebi je realnost. tek onda, kad svjetskim strucnjacima podje za rukom prijeci ovaj srpski rubikon, imat cemo potpuniju sliku.

inace su tu i vojislav maksim petrovic, henri pozzi prorok i francis j. mott.
pozzi sa la guerre revient uz dodatak petrovicevog eseja engleskom izdanju, black hand over europe, koje ekspresno zabranjeno u srbiji i shire, te autor osudjen na 20 godina i svasta. a posveta knjizi, koja trajno vrijedi, glasi:

...to all the young men of france, and to their english comrades who, tomorrow, will die if our countries will not see the truth...

[džin tonik]

a imamo i zgodnu priliku provjeriti srpsku tradiciju; tasovac u nastavku kaze:

mene je ipak zanimalo naci nesto o petrovicu u jugoslavenskim znanstvenim prirucnicima. ako nista drugo, bio je bar zasluzan za promicanje srpske knjige u inozemstvu. ali ni slova! nije me to iznenadilo. naprotiv, takav postupak potvrdjuje srpsku "znanstvenu" praksu, a ujedno i upozorava na valjanost petroviceva svjedocanstva. potrebno je onda istaknuti, da su petrovic, pozzi i mott bili oni rijetki pojednici, koji se nisu dali zavarati bljestavom vanjstinom, niti htjeli ustuknuti pred prijetnjama moralnih i pravnih zabluda.

sad, to je tasovac provjerio/zakljucio prije tocno 40 godina.

ali vi danas svi redom znate tko je bio petrovic, naravno, te da je, osim sto bio zasluzan da vas englezi (i svjetska literatura, znanost i mediji) vise ne nazivaju servima, vec serbima, napisao i zgodno svjedocanstvo. objavljno u engleskom prijevodu pozzi-jeve (zabranjene) knjige o srbiji. pa znate i kako je skoncao i svasta. a tek kad upitate ai... sve prsti od informacija.

ajd sandman, upitaj sta kaze ai o vojislavu maksimu petrovicu u skladu srpske tradicije. pa isprintaj i nabij popovicu tocno tamo gdje sunce uglavnom ne dopire.

[dark horse]

Woislav Maximus Petrovitch, takođe poznat kao Vojislav Maksim Petrović, bio je crnogorski istoričar, prevodilac, diplomata i pisac, rođen oko 1885. godine, a umro je u novembru 1934. godine. Bio je ataše u Kraljevskoj srpskoj legaciji i učestvovao je u raznim diplomatskim i vojnim aktivnostima tokom svog života.

Petrović je rođen u Crnoj Gori i bio je u srodstvu sa značajnim ličnostima kao što su kraljica Draga od Srbije i princ Milo od Crne Gore. Godine 1904. preselio se u London, gde je postao poznat po prodaji dragulja kraljice Drage na aukciji u Christie's. Bio je višejezičan, tečno je govorio srpski, španski, engleski i italijanski. Tokom Prvog balkanskog rata (1912-1913), služio je kao oficir za vezu i prevodilac za Britansko društvo Crvenog krsta.

Petrovićeva književna dela uključuju radove o srpskoj istoriji i folkloru, kao što su "Herojske priče i legende Srba" i "Srbija; Njeni ljudi, istorija i aspiracije". Takođe je bio prevodilac i doprinosio je raznim publikacijama, unapređujući razumevanje srpske kulture u svetu koji govori engleski jezik.

Petrovićev život obeležili su značajni događaji, uključujući njegovo učešće u intrigama oko atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je dovelo do Prvog svetskog rata. Tokom rata, radio je kao prevodilac za Britanski vojni ured, a kasnije kao oficir za vezu za Srpski vojni ured. Posle rata, nastavio je svoj naučni i diplomatski rad, na kraju postavši šef slavenskih jezika u Njujorškoj javnoj biblioteci​

Dobro, i šta sa tim?

[džin tonik]

pa primjerice "umro je u novembru 1934."

to mora pisati: umro je 24.11.1934 u londonu nakon sto je sa nedovrsenim manuskriptom pod rukom i u panicnom strahu trazio zastitu u engleza. otrovao se plinom.

pa se mora navesti dogovore srpske ambasade i engleske politike, pa teror nad novinarima koji obradjivali slucaj petrovica, pa konacno objavu petrovicevog nedovrsenog eseja kao dodatak prijevodu pozzijeve knjige o srbiji na engleski. zabranu iste u srbiji, osudu odsutnog pozzija na robiju u srbiji, na smrt i svasta (a tek pozzi je veliko ime).

tu je ono najbitnije oko petroviceva zivota i djela.

[dark horse]

Blabla truć. Pročitao sam ceo njegov "rukopis". Nivo Đorđa Višekrune.

Lik je pisao tračeve u vremenu atentata na Ferdinanda, Crne ruke, ubistva Aleksandra Obrenovića.

Bio vajni "prijatelj" Drage Mašin, pa se "proslavio" godinu dana posle njene krvave smrti, kad je prodao njene dragulje na aukciji u Kristiju.

I, kao da sve to nije dovoljno, pri tome je deda one guske Jelene Tinske. Toliko o tome kakav je to "mozak".

[džin tonik]

a kako te tvoje navode uskladiti sa profilom izuzetno pouzdanog, marljivog i savjesnog covjeka?

i zasto ai umjesto tako blazenog zakljucka eseja o petrovicu u njujorku ne navodi da se je petrovic 1934. u panicnom strahu vratio u london traziti zastitu, gdje je i skoncao, oduzeo si zivot, otrovao se plinom?

uglavnom, nesto ti je ai tanak za razdoblje poslije ww1.
vidis, to ti je ta srpska tradicija, srpska "znanstvena" obrada informacija. sad samo jos pomnozis sa nekoliko stotina tisuca kroz zadnja dva stoljeca.

[dark horse]

Treba li ceo Petrovićev rukopis da postavim ovde, da vidimo o kakvom "pouzdanom", "marljivom" i "savesnom" liku se radi? 

Ma nije problem, šta mi je teško.

,,Srbija, njen narod, istorija i težnje" autora Voislava M. Petrovića

Uoči Velikog rata, koji će baciti Balkan u haos, Srbija u Londonu, VOISLAV M. PETROVIĆ (oko 1885-1934), ataše kraljevske srpske legacije na dvoru svetog Džejmsa, objavio je ovaj jednostavan i činjenicama bogat omaž narodu svoje domovine. Sa šarmantnom posvećenošću, Petrović otkriva: . ranu istoriju Srbije i njen ,,uspon ka veličanstvenosti" . vladavinu kralja Aleksandra . Prvi i Drugi balkanski rat . drevna verovanja Bosanaca . tradicionalne proslave Božića i drugih praznika . nacionalnu epsku poeziju . i mnogo toga više. Čitaoci istočnoevropske istorije i studenti nacionalističke propagande naći će ovo kao fascinantan izvor – Ovaj tekst se odnosi na alternativno izdanje u mekom povezu.

PRIČA O CRNOJ RUCI I VELIKOM RATU autora VOISLAVA M. PETROVIĆA CRNA RUKA PREKO EVROPE autora Anri Pozija PRILOZI Priča o Petroviću

Vratio sam se u London u novembru 1913. nakon Drugog balkanskog rata. Prethodno sam bio pridružen Međunarodnim korespondentnim školama na Kingsveju. Sada sam se, međutim, vratio u novoj ulozi, kao ataše srpske legacije. Nisam bio usko srpski orijentisan u svojim simpatijama, jer sam rođen od crnogorskih predaka, pa me stoga nije iznenadilo kada su me neki crnogorski prijatelji zamolili da, dok sam u srpskoj legaciji, držim oči otvorene za bilo šta što bi moglo biti u interesu male Crne Gore, koja je bila previše siromašna da bi imala svoju legaciju.

Ušao sam u naklonost kralja Nikole od Crne Gore prevodom njegove drame ,,Carica Balkana" na engleski jezik, koja je na kraju objavljena u Londonu kod Evelyn Nash 1913. godine, a čiju je produkciju sprečila spletka nekih ljubomornih balkanskih ličnosti.

Poslove Crne Gore u Londonu vodio je ruski ambasador, a takođe i ser Roper Parkington koji je, delujući u počasnom svojstvu iz ljubavi prema Crnoj Gori, bio crnogorski generalni konzul.

Upravo kod ovog velikog gospodina sam otišao kada sam sleteo u London, i upravo od njega sam prvi put čuo za stvarno postojanje Crne ruke Srbije. (Napomena izdavača. Posedujemo neosporive dokaze o Petrovićevoj bliskoj vezi sa sir Roperom Parkingtonom. Pisma u rukopisu samog sir Ropera su u našem posedu. Poslednje pismo, datirano 15. avgusta 1922. godine i adresirano na dr. Petrovića, sekretara Kraljevskog ministarstva prosvete ulica Kralja Milutina 81, Beograd, Srbija, u potpunosti je u skladu sa Petrovićevom pričom. Poslednji paragraf glasi: ,,Nemam mnogo simpatija prema Srbima, jer, koliko razumem, tretiraju Crnogorce vrlo loše. Velika mi je žalost videti da je Crna Gora preuzeta od strane Srba i da više nije predstavljena na mapi Evrope.")

,,Kralj Petar Karađorđević od Srbije," rekao je sir Roper Parkington, ,,želi da pripoji Crnu Goru svom kraljevstvu, i da bi ostvario svoju ambiciju, želi da eliminiše kralja Nikolu po svaku cenu. Da li se sećate bombne afere iz 1907? ,,Ne morate reći ništa više," rekao sam sir Roperu, jer sam u vreme afere iz 1907. upravo bio postavljen za vicekonzula Sjedinjenih Država u Beogradu, i bilo je na meni da napravim izveštaj za Vašington o tom strašnom napadu na kralja Nikolu. Stoga se vrlo dobro sećam ,,bombne afere iz 1907." Moji američki šefovi, g. Mured i g. Noulz, u početku nisu želeli da pošalju moj izveštaj nazad u Vašington. Jer je dokazano priznanjima i izjavama svedoka, kao i tehničkim ekspertima, da je zaveru smišljeno u Beogradu, i da su izvršioci, čija je dužnost bila da odu u Cetinje i ubiju kralja Nikolu i celu njegovu porodicu, izabrani među nekim nezadovoljnim studentima na Univerzitetu u Beogradu, i da su bombe koje su nosili napravljene u Kragujevcu u fabrici municije srpske vlade.

,,Verujete li da postoji nova zavera protiv kralja Nikole?" upitao sam.

,,Ne, ne nova," odgovorio je. ,,To je stara zavera, stara kao i organizacija koja se zove Ujedinjenje ili smrt. Ovo društvo je poznatije pod imenom Crna ruka, čiji program uključuje ubistvo mnogih drugih vladara osim kralja Crne Gore, a čiji je konačni cilj proširenje srpske vlasti."

Bio sam zapanjen ovom novosti, iako sam, naravno, znao da postoji tajno društvo vojnih oficira pod vulgarnim imenom Crna ruka, koje je 1903. ubilo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu Srbije. Sir Roper me je upozorio da držim oči otvorene u svom novom zadatku i rekao mi da ću, ako to učinim, otkriti da u Srbiji deluju dve vlade - zvanična koja deluje na površini, i druga koja deluje ispod površine, nevidljiva i često nesumnjiva. Ta nevidljiva vlada bila je Crna ruka.

Sir Roper mi je dao primerak ustava srpske Crne ruke, i taj ustav (Petrovićev prevod ovog dokumenta je reprodukovan na kraju) sam pažljivo zabeležio.

Ubrzo sam saznao mnogo više o ovoj čudnoj organizaciji, međutim - o ovoj ,,državi u državi," kako ju je jednom nazvao Nikola Pašić (premijer Srbije 1914. godine). Ali nisam našao ništa u njoj što bi bilo toliko čudno i zagonetno kao njen spiritus rektor, njen vrhovni komandant, pukovnik Dragutin Dimitrijević, nadimak Apis (srpski za Pčelu), zbog svojih pčelinjih osobina. Četiri krila u svom patriotskom elanu, pukovnik Dimitrijević je uvek znao pravac od zamisli do izvršenja. Pored toga, nije bio bez industrijskog uboda insekta. Pokretan najiskrenijom ljubavlju prema svojoj rodnoj zemlji i rasi, obdaren u velikoj meri svim osobinama potrebnim za uspešnog vođu ljudi, obdareni prirodom inteligencijom nadčoveka, pukovnik Dimitrijević je istovremeno posedovao magnetizam i neodređenu tajnu moć nadmoćnosti, tako da kad god bi dao naređenje, to bi bilo tonom koji nije dopuštao nikakvu kontradikciju, kao ni jedna od ozloglašenih Minosovih dekreta. Njegove naredbe su prisiljavale i njegove podređene i njegove nadređene na slepu poslušnost, na gigantske poduhvate, na dela ili zlodela koja uključuju smrt. Ovaj sposobni srpski oficir bio je šef Obaveštajne službe u Ratnom ministarstvu u Beogradu, i njegova dužnost je bila da zna što je više moguće o tajnim pripremama usmerenim protiv Srbije, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Bio je to neobičan čovek, sa svojom dvostrukom prirodom - najneobičniji kojeg sam ikada sreo u svom životu. U svom žarkom patriotizmu, koji nisu dovodili u pitanje ni njegovi najžešći neprijatelji, nikada nije bežao od bilo kojih sredstava, koliko god ona bila strašna, pod uslovom da ih je smatrao neophodnim za sprovođenje onoga što je iskreno verovao da su ,,plemeniti ciljevi." Bio je to pukovnik Dragutin T. Dimitrijević-Apis koji je, kao relativno mlad oficir, organizovao i izvršio ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage u junu 1903. godine. Bio je to onaj koji je takođe doveo na krvavi presto Srbije pretendenta Petra Karađorđevića, unuka svinjara, Karađorđa Petrovića iz sela Topola. Od svih koji su ikada vladali u Srbiji, pukovnik Dimitrijević je imao najčudesniji način davanja naređenja predstavljajući najstrašnije stvari na najjednostavniji mogući način, tako da bi njegov agent izvršavao naređenja savršeno, ne shvatajući kakvo je važno dobro ili zlo delo postigao. Zahvaljujući vojsci poverljivih doušnika koje je regrutovao iz svih društvenih slojeva, Apis je bio najbolje informisani čovek u kraljevstvu. Dobro je znao šta se dešava u svakom državnom odeljenju ili stranoj legaciji i konzulatu, a nije bio neupućen ni u intrige koje su se dešavale na srpskom kraljevskom dvoru, pa čak i na nekim stranim dvorovima i kancelarijama. Predsoblje njegovih kancelarija u štabu srpskog Vrhovnog generalštaba bilo je jedno veliko košnica posetilaca: vojnici svih činova, komitađije, diplomate i domaći službenici, biskupi u maskiranju i glumice u dubokim velovima, visoki državni službenici i neodređene osobe bez stalnog prebivališta. Neki su dolazili da prijave nešto što su smatrali dovoljno važnim da opravdaju svoje posete; drugi da zatraže uslugu ili podnesu žalbu; treći opet da daju Apisu neki predlog ili mu predstave neki tajni plan, ali svi da bi se sprijateljili sa ,,svemoćnim Apisom," kako su ga obično zvali. I moćan je zaista bio, jer pored moći koju je dobio iz svoje zvanične pozicije i visokog mesta na dvoru kralja Petra, pukovnik Dimitrijević je imao posebnu sposobnost da pravi prijatelje čak i od svojih zakletih neprijatelja. U toku jednog kratkog razgovora (nikada nije mnogo govorio) mogao je pretvoriti plaćenog agenta svojih gorkih neprijatelja, Radikala, u ili odanog prijatelja ili uplašenog slugu. Neretko je svog potencijalnog ubicu činio članom svoje tajne organizacije. Kako je Apis uspevao da to učini, ostaće njegova i samo njegova tajna. Kao što je Rasputin hipnotisao ruski dvor, tako je Apis hipnotisao celu srpsku naciju - ili, barem, onoliko koliko je bio u kontaktu s njom.

U čuvenom restoranu ,,Kolorac" u Beogradu postojao je dugi ugaoni sto koji je ili bio zauzet brojnim vojnim oficirima i nekoliko civila ili je ostajao prazan čak i kada je ostatak prostorije bio prepun gostiju. Česti gosti mogli su primetiti da su gotovo uvek isti ljudi sedeli za njim. Kad god sam želeo da zabavim nekog stranog kolegu ili prijatelja, vodio bih ga u ,,Kolorac," jer je tamo hrana bila pripremljena na najozbiljniji srpski način. Naš sto je često bio u neposrednoj blizini tog čuvenog ugaonog stola, jer je to bio sto za kojim je pukovnik Dimitrijević-Apis, sa svojim stalnim osmehom i uvek gorućom cigaretom, predsedavao odabranom društvu vojnih oficira, diplomata, trgovaca, bankara, novinara i drugih klasa inteligencije. Većina razgovora dolazila je od Apisa, dok su drugi pažljivo slušali, gutajući, kao što bi to bilo, svaku reč koja je padala sa njegovih usana. I nije bilo mnogo reči koje su padale, jer je Apis bio čovek od malo reči. Stoga, kako se retko ko drugi usuđivao da govori, obično je vladala čudna tišina za ,,dugim stolom." Jedne večeri jedan nepoznati gost, sedeći sa prilično bučnim društvom za susednim stolom, ustao je i pokazao na sto pukovnika Dimitrijevića i povikao: ,,Tu je izvršna vlast Kraljevine Srbije!" Svi gosti koji su to čuli odmah su uzviknuli u jednom glasu: ,,Živeo Apis!" samo da pokažu da nije ,,dugi sto" nego Apis sam bio vrhovna izvršna vlast. Apis i njegovi prijatelji, međutim, pretvarali su se da nisu čuli tu primedbu.

Koliko je dubok bio uticaj koji je pukovnik Dimitrijević-Apis imao na neprijateljsku srpsku vladu može se pokazati činjenicom da je, dok je na sastanku Crne ruke, Apis polu-šaljivo predložio da jedan od osnivača organizacije, izvesni bivši sveštenik i kasniji vicekonzul, Bogdan Radenković, bude imenovan za arhiepiskopa Srbije. Kraljevska vlada, da bi ugodila Apisu, odmah je prihvatila predlog i preporučila Radenkovića kao svog kandidata za visoku poziciju, izazivajući time buru ogorčenja u crkvenoj hijerarhiji u Srbiji, Crnoj Gori i čak u patrijaršiji u Carigradu. Međutim, Apis nije bio jedan od osnivača Crne ruke. Crnu ruku su osnovali određeni mladi šovinisti, među kojima su novinar, Ljubomir Jovanović-Čupa, i već pomenuti vicekonzul Bogdan Radenković, igrali glavne uloge. Apis je pozvan tek nakon usvajanja ustava Crne ruke i zamoljen da se pridruži pokretu. Ovu pozivnicu je prihvatio, jer je shvatio da će organizacija služiti njegovom vlastitom cilju, a to je ostvarenje nacionalnih ideala koje su proklamovali princ Mihailo Obrenović od Srbije (1860-1868) i princ Nikola Crnogorski. Srbija je trebalo da bude shvaćena od strane svih kao ,,Pijemont" za ujedinjenje u jednu moćnu političku državu svih Srba, Crnogoraca, Hrvata, Bugara i Slovenaca.

Bio je to Apis koji je prvi osmislio i ostvario tajne vojne konvencije između Srbije, Bugarske, Crne Gore i Grčke. Bio je to Apis koji je odmah nakon zaključenja ovih vojnih konvencija prisilio oklijevajuću srpsku vladu da preuzme inicijativu u formiranju Balkanskog saveza koji je 1912. godine, na zaprepašćenje zvanične Zapadne Evrope, gotovo izbacio Turke iz Evrope. Apis je bio jedini hrabri oficir od svih hrabrih srpskih vojnika koji je imao hrabrosti da inkognito ode u albanske planine i sretne strašnog Isu Boljetinca, nacionalnog heroja Albanaca (prevazilazila ga je samo Skenderbeg), i zaključi čak i sa Albancima vojni savez protiv Turaka.

Istina je da je Apis bio kapetan zavere oficira koji su 1903. godine ubili Aleksandra i njegovu kraljicu, ali čak i u tome Apis je delovao iz najviših motiva. Video je u osobi kralja Aleksandra prepreku slobodnom napretku srpskog naroda i uklonio ga. Ali neka nacija koja nikada u svojoj istoriji nije nasilno uklonila bar jednog svog dobrog ili lošeg vladara baci prvi kamen na Srbiju i njenog Apisa! Majska tragedija iz 1903. godine predstavlja revoluciju u srpskoj istoriji, a nije bilo mnogo krvavih revolucija u opštoj istoriji. Koliko je, međutim, princ regent, Aleksandar Karađorđević od Srbije, pokazao svoju zahvalnost prema Apisu i kakvu je nagradu srpska vlada dala ovom nacionalnom heroju, istorija je od tada pokazala.

Princ Aleksandar je u početku bio veoma naklonjen Crnoj ruci, jer je iz svog privatnog novčanika dao 26.000 dinara (oko 1.000 funti) za podršku službenom organu organizacije Pijemont. Dobro informisana osoba mi je rekla da je princ Aleksandar, bilo zato što je simpatizirao pokret ili zato što se bojao njegove sve veće moći, na kraju učinio sve što je mogao da preuzme njegove uzde i postane njegov vrhovni vođa. Ali jednako dobro sam znao da je Centralni izvršni odbor Crne ruke uljudno, ali čvrsto, odbio čast da imaju za svog vođu prijestolonaslednika Srbije. Besan zbog ovog poniženja i istovremeno zgađen od straha da njegovo vlastito ime jednog dana ne bude na ,,crnoj listi" Crne ruke, princ Aleksandar je odmah osnovao kontra-zaveru koju je nazvao Bela ruka i postavio na njen čelo potpukovnika Petra Živkovića. Cilj ove praktično javne organizacije bio je isključivo da suprotstavi i, ako je moguće, uništi akciju ,,Ujedinjenja ili smrti." Godinama je Bela ruka čekala pogodno vreme za otvorenu borbu protiv Apisa, jer je ovaj imao sledbenike i članove u gotovo svakom kutku zemlje, kao i u jugoslovenskim provincijama kasne Austro-Ugarske monarhije. Pričalo se da je broj ovih u prvoj polovini 1914. dostigao blizu 150.000. Kako je prema statutima organizacije velika većina članova trebala biti lično nepoznata jedni drugima, bilo bi nemoguće utvrditi njihov tačan broj, jer je lista njihovih imena bila napravljena u samo jednom primerku, koji je držao samo Apis. Ovaj dokument nikada nije otkrio nikome; čak ni svojim najintimnijim prijateljima, niti ,,velikoj desetorici" koja je sa Apisom delila izvršnu moć. Tokom farsičnog suđenja kojem je izgnana srpska vlada podvrgla Apisa i njegove sledbenike u Solunu 1917. godine, policija je pretražila njihove kancelarije i stanove, ali nikada nije pronašla kompletnu listu članova organizacije ,,Ujedinjenje ili smrt." Gde je bila čuvana? To je bila jedna od tajni koje je Apis poneo u grob!

Ali, kao što rekoh, tokom godina od 1911. do pada Srbije 1915. godine, Apis i Crna ruka su bili previše moćni da bi ih napadala bilo koja vlada u Srbiji. Stoga se princ Aleksandar trudio na sve moguće načine da održi prijateljske odnose sa Apisom na kojeg je osipao nebrojene javne počasti i lične usluge. Tako je, na primer, kada je Apis pao bolestan tokom Prvog balkanskog rata, princ Aleksandar o svom trošku pozvao iz Nemačke neke od najvećih specijalista koji su došli i izlečili Apisa.

Znajući i malo od ovoga, nije mi dugo trebalo da shvatim da su reči sir Ropera Parkingtona istinite i da u Srbiji zaista postoje dve vlade. Nisam bio u stanju da formiram mišljenje o tome gde leže lojalnosti mog londonskog šefa, dr. Slavka Grujića, ali uskoro je postalo prilično očigledno da su kroz srpsku legaciju u Londonu tekle snažne podzemne struje. Engleski čitalac će teško poverovati u moju priču. Neće razumeti kako su ljudi mogli raditi u atmosferi sukobljenih lojalnosti. Ne verujem, zaista, da bi Englezi mogli to tolerisati. Zamislite mladog Engleza koji odlazi sa Oksforda ili Kembridža da se pridruži britanskoj ambasadi u Beogradu samo da bi po dolasku tamo otkrio da ambasador ne samo da radi za britansku krunu i vladu već i za nekog malo poznatog pukovnika u britanskoj tajnoj službi. Šta jedan mladić može da radi u takvoj atmosferi? Ako ima iskru patriotizma u sebi, šta može da radi? Ako protestuje, gubi svoj položaj. Ako uguši svoja osećanja, postepeno gubi svoj moralni smisao u potpunosti.

Našao sam dr. Grujića kao vrlo šarmantnog čoveka, a njegova šarmantna američka supruga kasnije mi je bila vrlo dobar prijatelj. Činilo se da ima vrlo malo posla, a u stvari nije bilo mnogo posla u legaciji u celini.

Prvi sekretar srpske legacije bio je Aleksandar Đorđević, visok, vitak, zgodan čovek od oko četrdeset godina. Bio je, moglo bi se reći, vitez bez straha i mane, i pripadao je porodici koja je mogla postati najbogatija u kraljevstvu, jer je njegov otac, dr. Vladan Đorđević, bio dugi niz godina premijer za vreme vladavine kralja Milana Obrenovića. Kako je kralj Milan više bio glumac nego državnik, Vladan je bio stvarni vladar zemlje. Njegova administracija bila je istovremeno slavna i ozloglašena; poznata je u našoj nacionalnoj istoriji pod imenom ,,Vladanovština," što otprilike znači ,,teroristički despotizam Vladana i kompanije." Da je ovaj veliki državnik sledio primer većine svojih prethodnika, čija je glavna briga bila da se obogate preko noći, i on bi mogao akumulirati ogromno bogatstvo. Ali Vladan je bio jedan od onih bolno malobrojnih srpskih moćnika koji su bili pošteni patrioti. Šta god da su njegovi lični ili politički neprijatelji govorili o njemu, niko od njih ga nikada nije optužio za zloupotrebu svoje visoke pozicije za svoju ličnu korist. Generalno je bio poznat kao srpski Aristid. Ali je svojim nekoliko sinovima ostavio samo veliko ime, bez ikakvih prihoda. Svi su morali da zarađuju za život radeći, i nastavili su stopama svog oca, što se tiče lične nezainteresovanosti.

Dakle, moj kolega, Aleksandar Đorđević, bio je strogo čistih ruku u obavljanju svojih službenih dužnosti, kojih, međutim, nije bilo mnogo. Sećam se kako bi dolazio ujutro i pitao me da li ima nekih vesti iz Beograda. Ponekad bi bilo nekih vrlo važnih uputstava, koja bih mu predao dešifrovana i otkucana, ali bi ih on vratio na moj sto sa svojom istočnjačkom nonšalantnošću, previše lenj da čita, tražeći samo da mu kažem u nekoliko reči šta je u tim depešama. Potom bi ponovo stavio svoj šešir, naginjući ga malo na desno oko, stavljajući štap pod levu ruku i navlačeći dalje rukavice, polako bi odšetao, sa dostojanstvenim hodom Turčina sa celom večnosti pred sobom.

Rad u legaciji bio je vrlo monoton posao. Diplomatski i trgovački odnosi između Velike Britanije i kraljevine Srbije nisu bili baš živahni. Stoga je naš posao, ako ga je uopšte bilo, bio ograničen na neke prazne formalnosti, vođenje knjiga i pisanje priznanica za naše plate i troškove reprezentacije. Ovaj stereotipni posao često bi bio raznovrstan primenom za dodatne kontingentne troškove, neki delovi kojih su korišćeni za ,,propagandu" i ,,obaveštajnu službu" - ovaj poslednji izraz, kad se prevede na običan jezik, ne znači ništa drugo nego ovlašćeni tolerisani špijunaža.

Što se tiče socijalnog rada, on je takođe bio neznatan. Bilo je vrlo malo prijema u našoj legaciji, a i oni su bili vrlo retki.

Ali stvari su postale još sporije kada je istekla zakupnina na adresi 40, Pont Street. Sada, kako je dr. Grujić dobro znao da će uskoro otići u Beograd da preuzme dužnosti podsekretara ministarstva spoljnih poslova, nije se trudio da traži novu zgradu u koju bi se legacija mogla preseliti. Kada je došao dan preseljenja, našli smo se bez kuće. Tada je Grujić imao genijalnu ideju da svoje privatno pokućstvo i lične stvari skladišti, a arhivu i nameštaj legacije preseli u skroman hotel, ,,Belgravia Mansions," nedaleko od stanice Victoria. Uvek sam žalio što dr. Slavko Grujić, inače ispravan i vrlo oprezan diplomata, počinio neoprostivu glupost premeštanja svih tajnih zapisa srpske legacije u javni hotel, gde su nepoznati ljudi ulazili i izlazili u bilo koje doba dana ili noći. I, što je još gore, ovde legacija nije imala sef, niti bilo kakvu jaku kutiju, tako da su čak i dokumenti najdelikatnije prirode bili smešteni u stare kutije od šećera, koje su bile naslagane jedna na drugu u sobama koje su bile namenjene da budu kancelarije Đorđevića i moje!

Jednog dana u martu 1914. dok smo Aleksandar Đorđević i ja bili zauzeti dešifrovanjem depeše koja je upravo stigla iz Beograda, Grujić je ušao i rekao: ,,Aleksandre, dođi na minut u moju sobu!"

Đorđević je izašao, a ja sam ostao sam da se borim sa šifarnikom i depešom. Ubrzo se moj stariji kolega vratio da me pozove u pomoć.

,,Da, rado bih pošao s tobom, ali kako možemo ostaviti ove poverljive stvari na stolu javnog mesta?" Rekao sam dok sam stavljao šifarnik i papire u fioku svog stola.

,,Zaključaj sto i prepusti slučaju!" rekao je flegmatični diplomata.

Prošli smo kroz hodnik Belgravia Mansions dok Đorđević nije otvorio vrata, koja nisu bila od kancelarije dr. Grujića, niti su pripadala apartmanu koji je koristila legacija. Bila je to mala prijemna soba. U njoj je bilo nekoliko fotelja i sofa. Kada smo zatvorili vrata, video sam čoveka kako sedi u stolici pored ulaza. Oči su mu bile oštre, kao oči risa. Lice bledo, ali odražavalo je odlučnost i drskost. Njegov orlovski nos i opšte crte lica odavali su čoveka koji ne bi odstupio od ničega.

Ustao je kad smo ušli u sobu. Njegova visina bi bila otprilike šest stopa i tri inča. Ramena i ruke su mu bile tipa koje bi Masaajski poglavica zavideo.

,,Pružite ruku gospodinu Stivensu!" rekao je Đorđević na engleskom, dodajući reč na srpskom koja je značila ,,tajni agent."

Pitao sam se zašto bi Đorđević, iskusan diplomata, pozvao mene, svog mlađeg kolegu, da mu pomognem u obavljanju posla koji mu je poveren, i samo njemu.

,,Tajni agent? Čiji?" Pitao sam na srpskom.

,,Još ničiji," rekao je prvi sekretar, čvrsto zatvarajući usne, kao što je bio njegov običaj kada je bio nezadovoljan - što je skoro uvek bio - a umorne linije na njegovom licu postale su dublje.

Ni ja nisam bio mnogo naklonjen ,,gospodinu Stivensu," iako je nosio lično pismo grofa Bekendorfa, tadašnjeg ruskog ambasadora u Londonu. Grujić nas je uveravao da ima usmenu potvrdu od autora preporuke. Ovaj gospodin smo zvali ,,gospodin Stivens," ali njegovo pravo ime, rekao je, bilo je Senjor del Val. Na Đorđevićev zahtev razgovarao sam sa ,,Stivensom" na španskom, koji je tvrdio da dobro poznaje. Zaista je govorio španski prilično tečno, ali ne sa kastiljanskim naglaskom. Govorio je španski, zapravo, sa nekom vrstom meksičkog naglaska, a njegov engleski je bio onog ne baš obrazovanog čoveka.

Nakon nekoliko pitanja koja su postavljena u mom prisustvu, Stivens je angažovan od strane Đorđevića i predat meni za nekoliko lekcija iz srpskog jezika, kako bi se pripremio za tajanstveno putovanje u Srbiju. Prikladno sam mu davao lekcije iz srpskog jezika, i napredovao je dobro u ovom najtežem jeziku, zatim je jednog dana misteriozno nestao.

U međuvremenu, Grujić je napustio legaciju u Londonu i vratio se u Beograd, gde je postao podsekretar ministarstva spoljnih poslova. Na njegovom mestu zavladao je Matej Bošković. Nisam ponovo video Stivensa sve do nekog vremena u junu 1914. godine, kada smo primili pismo iz određenih krugova u Beogradu u vezi njega. Stivens je dobio određenu sumu novca i ponovo nestao. Njegovi pokreti ostali su misterija za mene.

Dana 28. juna 1914. godine, Gavrilo Princip, maloletni srpski fanatik iz Bosne, ispalio je dva smrtonosna hica u Sarajevu.

Tog kobnog nedeljnog dana moj šef, Matej Bošković, i ja smo jedva završili ručak kada je stigao telegram. Grub prevod glasi:

OVOG JUTRA ODREĐENI BOSANSKI FANATICI UBILI SU FRANZA FERDINANDA I NJEGOVU SUPRUGU U SARAJEVU STOP NE DAJTE NIKAKVE INFORMACIJE DO DALJNJIH UPUTSTAVA - PACU

Bio sam potpuno užasnut, ali Bošković, začudo, izgledao je prilično ravnodušno prema vestima, i zapravo, smeškao se od uha do uha. Meni se činilo kao da je očekivao telegram.

Kasnije sam saznao da su i Bošković i Grujić navodno bili pod komandom Dimitrijevića-Apisa koji je, preko dvojice članova Crne ruke, zvanih Ciganović i major Voja Tankosić, obučavao Principa i njegove saradnike za njihov zločinački zadatak. Sudska istraga u Sarajevu, sprovedena odmah nakon zločina, ne samo da je ovo potvrdila, već je pokazala da su bili opremljeni oružjem proizvedenim u srpskoj državnoj fabrici oružja u Kragujevcu.

Krivica Srbije bila je očigledna - ili, tačnije, ne Srbije, već strašnih gangsterija koji su držali njen jednostavni narod u ropstvu. Saosećanje prema Austriji bilo je univerzalno. Izveštaji britanskih novinskih dopisnika pokazali su da je štampa u Beču i Budimpešti otvoreno optuživala srpsku vladu za saučesništvo u zločinu.

Antisrpski nemiri izbili su u Sarajevu, Zagrebu i drugim mestima u Dvojnoj Monarhiji. Oluja neprijateljskog osećanja koja je zahvatila Beč bila je podstaknuta najnasilnijim jezikom austro-ugarske štampe, koja je tražila strogu kaznu za ceo srpski narod. Da je Austro-Ugarska imala pravo da traži adekvatno zadovoljstvo od vlade u Beogradu, kao i neku vrstu garancije da njeni zvaničnici neće pripremati više ubistava u Austro-Ugarskoj, nije bilo sumnje, i čak su i prijatelji Srbije to priznali u to vreme, i ozbiljno savetovali umjerenost.

U međuvremenu, oko 5. jula 1914. godine, Stivens se iznenada pojavio u srpskoj legaciji i tražio 1.000 funti. Nisam razumeo šta je mislio i zato sam pitao svog novog šefa šta da radim u vezi toga. Bošković je ušao u moju kancelariju i rekao Stivensu da ne može legitimno očekivati još novca. Stivens je energično protestovao i pomenuo određeni dogovor. Bošković, zbunjen upotrebom reči ,,dogovor," tvrdio je da taj dogovor zahteva određene stvari od Stivensa i te stvari nisu bile ispunjene. S ovim je Stivens izgubio strpljenje i cela stvar je postala jasna kao dan. Odmah sam shvatio da je Stivens angažovan da ode u Sarajevo da puca u Principa i njegove saradnike ako ne uspeju da uzmu otrov iz svojih fiola nakon ubistva Ferdinanda. Ideja je bila da Stivens, koji je bio izvanredan strelac s pištoljem (mogao je podeliti jabuku na sto koraka), stoji na daljini i puca u ubice kao da je ogorčeni posmatrač. Princip je sigurno pucao u nadvojvodu, ali Stivens nije mogao pucati u Principa zbog posredne gužve i policije. Dakle, tvrdio je Bošković, Princip će ,,pevati" i mast bi bila u vatri. Špijun se okrenuo prema vratima. Kada je stigao do njih, okrenuo se i suočio sa Boškovićem i sa mnom, i izgovorio sledeće reči: ,,Si no Io paga el halaco, el pagara el Turco," što znači, ,,Ako ne platite, platiće Turčin."

Bošković je izgledao potpuno zapanjeno preokretom događaja, jer je Stivens očigledno imao zle namere. Britanska štampa, u međuvremenu, nije prestala da osuđuje ubice, ali je vrhunac dostignut, i Stivensova glavna karta je bila prikazana kada je 11. jula Džon Bul objavio članak pod naslovom ,,Ubistvo nadvojvode," koji je zbog svog istorijskog značaja i svog dubokog efekta na britansko javno mnjenje, ovde reprodukovan.

JOHN BULL JULY 11th 1914.

UBIJENI NADVOJVODA

SAUČESNIŠTVO SRPSKE VLADE – NAŠA ZAPANJUJUĆA OTKRIĆA

Dok smo bili u Domu komuna, nikada nismo propustili priliku da protestujemo protiv obnove diplomatskih odnosa ove zemlje sa Srbijom; i opet i opet smo ukazivali da je druženje sa krvavim regicidima prazna šarada.

Uvek smo gledali na Srbiju kao na leglo hladnokrvne zavere i podmuklosti - kolovođe su bile nitkovi koji su izveli ubistvo i uništenje pokojnog kralja i kraljice zemlje, i postavili na tron, i nominalno na vlast, kralja Petra i njegovog napola dementnog sina; i koji su, tokom balkanskog rata, bili odgovorni za masakre i žive spaljivanje žena i dece u Albaniji. I znajući nešto o političkim odnosima koji su postojali između Austrije i Bugarske - sa vrlo određenim srpskim ciljem - uvek smo bili spremni za takve vesti kao što je ona koja je nedavno obišla svet o brutalnom ubistvu, na ulicama Sarajeva, austrijskog nadvojvode - naslednika trona - i njegove supruge. Niti smo bili iznenađeni kada smo pročitali da je austrijska sumnja odmah pala na Srbiju za saučesništvo u, ako ne i stvarnu odgovornost za, zločin. I Austrija je u pravu.

ŠTA AUSTRIJA I SRBIJA ZNAJU

Austro-ugarska vlada je verovatno znala, kao i mi, da je Srbija pre oko osam meseci osnovala Biro tajne službe u njihovoj londonskoj legaciji na adresi 40, Pont Street, kasnije, u hotelu Belgrave Mansions, a zatim u Queen's Gate, s glavnim ciljem da nanese svaku moguću štetu i diskreditaciju austrijskom carstvu. S druge strane, Srbija je verovatno znala, kao i mi, da je Austrija snabdevala novcem i oružjem Bugarsku, preko luke Burgas, na Crnom moru, s ciljem da bugarske snage uđu u srpsku teritoriju na istočnoj granici. U isto vreme je otkriveno da su mnogi srpski agenti uhvaćeni i zatvoreni od strane austrijskih vlasti, a u februaru je trebalo da budu tajno likvidirani. Ova odluka Srbije je privatno saopštena austrijskoj ambasadi, a od strane njih je poslata pukovniku Albin Driegall-u, visokom zvaničniku u Tajnoj službi.

Tako je tada bila pozicija stvari u proleće ove godine. A sada dolazi otkriće koje će zaprepastiti Evropu. Tada je odlučeno od strane srpskih regicidnih bandita da ,,eliminišu" - to je bio brutalan izraz - naslednika austrijskog trona, i organizovani su konkretni planovi s tim ciljem. Ubice su angažovane da izvrše posao - 2.000 funti ,,i troškovi" bila je cena - iako, naravno, ne smemo bez dokaza implicirati osoblje legacije, mi tvrdimo da je srpska tajna služba bila aktivno na delu, u legaciji, kovala zločin. A mi smo u poziciji da proizvedemo dokaze takve prirode koje, kako kažemo, će zapanjiti civilizaciju.

ZAVERA OTKRIVENA.

Sada, desilo se da je u mesecu aprilu srpska legacija bila premeštena iz hotela Belgrave Mansions u Queen's Gate. U vezi sa preseljenjem odlučeno je da se cepaju i spaljuju veliki broj dokumenata koje je smatrano nepromišljenim da se čuvaju. Među tim dokumentima bio je jedan od najinkriminirajućeg karaktera, i koji se odnosi, kako ćemo pokazati, na planirano ubistvo ,,F.F." - Franjo Ferdinand, nadvojvoda. Nije važno kako, ali smo došli u posed dela tog dokumenta - spaseni iz plamena pre nego što je njegova krvava priča bila zauvek izgubljena. To je deo službenog papira legacije, sa njegovom utisnutom adresom i dovoljno datuma da se može pročitati da je 5. april. To je u privatnom kodu tajne službe. Taj podatak, međutim, ne predstavlja nepremostivu poteškoću, jer se dešava da imamo i u svom posedu šifarnik tajne službe, i uz pomoć ovog, i drugih posebnih informacija, otkrivamo da dokument prvo dekodira na grubi španski koji preveden na engleski dobijamo:

Za totalnu eliminaciju F.F. suma od 2.000 funti sterlinga plaćena na sledeći način - 1.000 funti sterlinga po dolasku u Beograd od strane g. G. i ostatak, 1.000 funti sterlinga, po završetku posla plaćeno kao gore. Suma od 200 funti sterlinga za troškove i plaćanje agenata, itd., pre nego što napustite ovde. Vaši dogovori ne —

Da li treba da kažemo više? Sledeći korak je sa ser Edvardom Grejem. Hoće li imati hrabrosti da se pozabavi stvarima kako to činjenice zahtevaju? U svakom slučaju, ne smemo imati nikakva diplomatska pregovaranja i uopštene izjave. Srbija mora biti obrisana!

JOHN BULL NAPADA SRBIJU (REPRODUKOVANO LJUBAZNIM DOZVOLJENJEM ODHAMS PRESS)

Naši agenti su ubrzo otkrili da je Stivens prodao "ugovor" kao i određene druge kompromitujuće dokumente austrougarskoj ambasadi u Londonu (Petrović je tvrdio da Bottomley nije mogao izneti prave činjenice bez impliciranja Stivensa. Dokumenti su, stoga, namerno pocepani i spaljeni), i da su svi ti papiri dospeli u ruke Horacija Bottomleya, koji ih je svakako užasno iskoristio. Članak iz "John Bull-a" izazvao je veliku senzaciju u Londonu i, zapravo, širom sveta, jer je navodno iznosio dokaze da je Biro tajne službe pri srpskoj legaciji u Londonu bio upoznat sa planovima za ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda.

Čim su prvi primerci "John Bull-a" od 11. jula distribuirani, zgrada naše legacije postala je prava košnica radoznalih novinara iz Fleet Streeta. Bošković im nije mogao dati nikakvo objašnjenje, jer je čekao "uputstva" od Pašića. Međutim, kako sam imao usmena uputstva od Pašića, koja mi je dao u maju 1914, pokušao sam da zadovoljim radoznalost tih novinara, ne zaboravljajući uvek da me je srpska vlada plaćala da koristim jezik kao pravi vizantijski diplomata, tj. da sakrijem, a ne da izrazim svoje misli.

Kada je Bošković primio dugo očekivana uputstva, otišao je, otprilike 15. jula, u Britanski ministarstvo spoljnih poslova i, po povratku u legaciju, rekao nam je da je poslao izveštaj u Beograd sa informacijom da je imao privatni razgovor sa ser Arturom Nikolsonom. Kao odgovor na Boškovićevo pitanje da li bi bilo preporučljivo da srpska legacija pokrene tužbu za klevetu protiv "John Bull-a," mudri britanski diplomata je navodno privatno savetovao mog šefa da, iako je fatalni članak "navodno iznosio dokaze da je Biro tajne službe pri srpskoj legaciji u Londonu bio upoznat sa planovima za ubistvo nadvojvode," on (ser Artur) misli da, ako bi srpski ministar zaista pokrenuo tužbu protiv "John Bull-a," takvi postupci "mogu propasti," jer - ponovo koristeći reči koje je Bošković tvrdio da su bile ser Arturove - "pisac članka je bio vrlo oprezan da piše s takvom neodređenošću da bi sprečio mogućnost da bilo koja osoba posebno tvrdi da je oklevetana." Prema Boškoviću, dodatno mu je skrenuta pažnja da "u ovoj zemlji ne postoji način na koji izvršna vlast može da suzbije novine."

Sećam se kako je Bošković besneo nemoćno jer se u Velikoj Britaniji novinari nisu mogli uhapsiti kada bi napisali nešto što je nekome zasmetalo, i podvrgli omiljenoj balkanskoj kazni "batinanju." Snažno je tvrdio da je Beograd imao neuporedivo bolje i efikasnije metode za ućutkivanje takvih javnih pisaca kao što je Horatio Bottomley, i podsetio nas na "klasičan" primer dvojice nesrećnih srpskih novinara, braće Novaković, koji su neposredno pre Balkanskog rata (1912) uhapšeni, bačeni u sramni zatvor "Glavnjaču" i hladnokrvno streljani, bez suđenja, jer su "pokušali da pobegnu."

Ipak, "John Bull" je morao biti ućutkan na neki način, pa je iz "najvišeg mesta" u Beogradu poslat izaslanik u London. Video je Bottomleya i, prema izveštaju navedenog izaslanika, koji sam pročitao, ali od kojeg nisam mogao napraviti kopiju, ponudio novac uredniku "John Bull-a" da prestane pisati protiv vlade princa Aleksandra Karađorđevića. Kada je Bottomley pokazao ogorčenje zbog takve sramne ponude, navedeni izaslanik mu je rekao da neće imati priliku da potroši novac koji je "dobio od grofa Mensdorfa," (austrougarskog ambasadora u Londonu) "jer je Crna ruka dalekosežna ruka."

Na ovu otvorenu pretnju, Horatio Bottomley je odgovorio člankom pod naslovom "Dođavola sa Srbijom," koji je zaprepastio ceo diplomatski svet.

Horatio Bottomley je nesumnjivo grešio tokom svoje duge i meteorske karijere, ali je objavio samo deo tajnih dokumenata koje mu je dostavio špijun srpske legacije "gospodin Stivens." Horatio Bottomley je optužen da je konačno ućutkan tek kada je "najviša instanca" u Beogradu udvostručila sumu koju je austrougarska legacija navodno ponudila "John Bull-u" da objavi treći deo. Ali ja, koji sam bio na licu mesta i video stvari, ovim izjavljujem da su te optužbe bile neosnovane i zlobne klevete, jer Bottomley nije primio ništa od navedenog izaslanika ili od naše legacije u Londonu. Drugi, potpuno različiti razlozi odlučili su hrabrog engleskog novinara da prekine svoju antiratnu propagandu i razotkrivanje regicida koji su doveli Karađorđeviće na krvavi tron. Bio je to drugi, potpuno različiti čovek, za kojeg se kaže da je bio u okruženju Horatia Bottomleya, koji je, prema Boškoviću, nakon što je shvatio odluku velikog novinara da prekine, došao kod njega i primio "četvorocifrenu sumu" "novca za ćutanje." Bošković je u svom "opravdavajućem" izveštaju Pašiću opisao tog "mirotvorca" kao visokog, plavog čoveka. Nikada ga nisam video, niti je iko drugi u srpskoj legaciji u Londonu.

Toliko o Bottomleyevoj oslobađanju.

Dana 23. jula 1914. u šest sati popodne, baron Vladimir Gis von Gresringen, austrougarski ministar na dvoru kralja Petra Karađorđevića, lično je predao dr. Pacu, Pašićevom zameniku, sudbonosnu notu sa vremenskim ograničenjem koju je ser Edvard Grej nazvao "sličnom ultimatumu." Ovom notom, austrougarska vlada, između ostalog (tačka 6), zahtevala je da se protiv saučesnika u zaveri od 28. juna 1914. koji su bili na teritoriji Srbije pokrenu sudski postupci, i da delegati austrougarske vlade učestvuju u istrazi koja se na to odnosi. Odgovor na navedenu notu zahtevan je u roku od četrdeset osam sati, tj. do šest sati popodne 25. jula 1914.

Pašić i većina članova njegove vlade bili su u provincijama na izbornoj kampanji. Princ Aleksandar, prema izveštaju očevidca, te noći je došao u Beograd i odmah požurio, kasno u noći između 23. i 24. jula, u spavaću sobu M. Strandmana, ruskog otpravnika poslova, i zamolio mladog diplomatu da ustane i pošalje telegram u Petrograd tražeći pomoć. Strandman, zapanjen ovim noćnim posetom budućeg kralja Srbije, savetovao je umerenost i bilo koja moguća sredstva da se dobije na vremenu. Što se tiče predloženog telegrama, rekao je Njegovom Kraljevskom Visočanstvu da je jedan već poslat Sazonovu.

Kada je ruski ministar spoljnih poslova primio taj telegram, koji je sadržao tekst austrijske note, označio ga je, prema zvaničnim izveštajima, kao ultimatum, i dodao: ,,C'est la guerre!"

Primili smo telegram iz Beograda, obaveštavajući legaciju da je srpska vlada, s obzirom na to da je srpska vojska bila potpuno nepripremljena, i, stoga, nije imala nikakve šanse da se suprotstavi strašnim snagama Dvojne Monarhije, bila spremna da prihvati, bez rezervi ili kvalifikacija, ultimatum austrougarske vlade u celosti.

Svi pravi prijatelji Srbije bili su zadovoljni da je mudrost prevladala nad strašću. Na nekoliko sati osećao se opšti olakšanje u svim glavnim gradovima Evrope, i rat je izgledao kao daleka stvar, kao kraj sveta.

Ali oko pet ili pet i po popodne tog sudbonosnog dana (25. jula 1914), stigao je još jedan telegram iz Beograda. Đorđević i ja smo odmah seli da ga dešifrujemo, ali uprkos velikoj važnosti poruke, prvi sekretar - koji je bio notorno nonšalantan i imao je averziju prema radu - odjednom se setio da je obećao prisustvovati društvenom okupljanju. Shodno tome, ostavio me je samog da dešifrujem poruku, dok je on otišao kući da se presvuče. Bošković je takođe bio odsutan - verovatno u klubu u Lancaster Gate-u gde je običavao da ide svake večeri u to vreme, i iz kojeg bi se vraćao na odmor tek pred zoru.

Početne linije šifrovanih grupa, očigledno napravljene u velikoj žurbi, nisu bile jasne, i imao sam puno problema da pronađem promenu ključa grupe, koja nije bila data. Kako je bilo šesnaest kombinacija za sastavljanje ključa kako bi se moglo prevesti šifrovane poruke u naše kodne šifre, bilo je oko sedam sati pre nego što sam pronašao značenje.

Pašić je izjavio da je primio hitan telegram iz srpske legacije u Petrogradu. Tekst poruke je citiran i Bošković je bio upućen da odmah proveri njen sadržaj kod grofa Benkendrofa i vidi da li je ruski ambasador primio bilo kakvu informaciju sličnog sadržaja. Dešifrovao sam ceo telegram i napravio olovnu kopiju Spalajkovičevog izveštaja, jer sam mislio da bi mogla biti korisna za moju Diplomatsku istoriju Srbije, koju sam tada pripremao. Evo engleskog prevoda poruke koju sam tada uzeo.

TELEGRAM IZ PETROGRADA

(Spalajković Pašiću) 12. - 25. jula 1914.

Sednica kabineta održana u Krasnom Selu pod predsedavanjem cara. Sazonov mi je saopštio: mobilizacija vojnih okruga Kijev, Odesa, Kazan i Moskva je naređena. Ostali vojni okruzi su dobili naređenje da izvrše sve pripreme za mobilizaciju. To znači opštu mobilizaciju. Svi pitomci unapređeni u činove oficira. Oficiri na odsustvu pozvani nazad. Nama preporučuje da naš odgovor na austrougarski ultimatum bude popustljiv, ali da odbacimo sve tačke (posebno 6.) koje zadiru u nezavisnost Srbije, istovremeno da naredimo opštu mobilizaciju. Ako nas Austrija napadne, trebamo se povući bez otpora i čekati dalji razvoj situacije. Sazonov će danas imati konferenciju sa Paleologom i Bjukananom u vezi zajedničke akcije i našeg naoružanja. Rusija i Francuska održavaju tezu da austro-srpsko pitanje nije pitanje lokalne prirode, već deo velikog evropskog pitanja, koje samo sve sile mogu rešiti. U kompetentnim krugovima ovde vlada veliko ogorčenje prema Austro-Ugarskoj, a mot d'ordre je rat. Cela ruska nacija je entuzijastična za rat. Velike ovacije ispred kraljevske legacije. Car će lično odgovoriti na telegram prestolonaslednika.

(Potpisano u šiframa) SPALAJKOVIĆ (srpski ministar u Petrogradu)

Na kraju gore navedene depeše, Pašić je privatno zatražio da budem spreman da odem u Dover da dočekam gospođu Pašić i njenu stariju ćerku, gospođicu Daru, koje su uskoro trebale doći u London na produženi boravak. (Činjenica da je Petrović bio odgovoran za dobrobit žene i ćerke srpskog premijera je potvrđena činjenica. Engleska porodica kod koje su boravile garantovala je tačnost Petrovićeve intimnosti sa Pašićevom porodicom.)

Bilo je oko sat vremena nakon što sam dešifrovao celu depešu kada je Bošković došao. Pažljivo je proučio poruku; zatim me je zamolio da mu predam originalne šifrovane grupe kako su stigle iz Britanske telegrafske kancelarije. Dao sam mu ove, i on je proverio određena mesta da vidi da li sam pravilno dešifrovao. Kada je bio uveren u tom pogledu, pitao me je da li je još neko video depešu. Rekao sam mu da mi je Đorđević pomogao da dešifrujem početne grupe, ali da je iznenada morao otići na važnu društvenu okupljanje. Bošković me je usrdno molio da apsolutno ćutim o onome što sam video. Posebno me je upozorio na Nikolu Mišu, rumunskog ministra, koji bi mogao pokušati saznati nešto od mene; a ako bi me Đorđević pitao bilo šta u vezi sadržaja depeše, trebao sam mu reći da je Bošković ušao, uzeo poruku od mene i sam je dešifrovao.

Potom je Bošković otišao do Chesham House-a da pokuša videti grofa Benkendrofa, ali sam razumeo od njega kasnije da je ruski ambasador, kada se vratio oko ponoći, odmah ga primio i dao mu do znanja da ruska ambasada nije primila vesti slične onima koje je naša legacija u Petrogradu poslala u Beograd.

Njegova Ekselencija ruski ambasador takođe je rekla Boškoviću da mu je Sazonov saopštio samo sadržaj predloženog telegrafskog odgovora cara na apel princa Aleksandra, prenesen preko mladog Strandmana nakon što je princ posetio njegovu spavaću sobu u noći 23. jula.

Kasnije tog dana saznao sam da je Bošković bio kod sir Artura Niklsona, ali nikada mu nije pomenuo Pašićev telegram.

Ova dva incidenta navela su me na duboko razmišljanje. Zašto bi srpski ministar u Petrogradu slao izveštaje o ruskoj mobilizaciji i ratnom raspoloženju koje nisu bile poznate ruskom ambasadoru u Londonu? Zašto bi srpski ministar u Londonu bio toliko željan da sakrije vest da Rusi u Londonu nemaju takve vesti?

Mogao je postojati samo jedan odgovor: Crna ruka Srbije, radeći preko svojih agenata u srpskoj diplomatskoj službi, pokušavala je naterati predstavničku srpsku vladu da misli da može računati na podršku Rusije i tako izmeni svoj odgovor na austrijski ultimatum. Nijedna druga konstrukcija se nije mogla staviti na to.

Prema večeri stigao je još jedan telegram. Sadržao je puni tekst odgovora srpske vlade na austrougarski ultimatum. Iako je bio formulisan u vrlo pomirljivom i popustljivom duhu, tiho ali kategorički je odbio da se pridržava zahteva koji su uticali na suverenitet Srbije. Poruka je dodala da je baron Gis, odmah po prijemu odgovora, napustio Beograd zajedno sa celim osobljem austrougarske legacije.

To je značilo prekid diplomatskih odnosa između dve susedne države.

Značilo je više, kao što svi predobro znamo!

Da ta fatalna poruka od 24. jula 1914. nije poslana od strane srpske legacije u Petrogradu Pašiću, prvobitno pripremljeni odgovor srpske vlade, prihvatajući sve zahteve austrougarske vremenske note, bio bi predat baronu Gisu koji bi, u skladu sa svojim instrukcijama iz Beča, ostao u Beogradu, i RAT BI BIO IZBEGNUT u to vreme. Možda bi čovečanstvo bilo pošteđeno u potpunosti.

[džin tonik]

sta konkretno ne razumijes na srpskoj tradiciji?
lijepo si pokazao s cim je nafilan i kondicioniran ai, sta je srpska "znanost" i silovanje realnosti, sto bi reko tasovac. eto coek oso u njujork i ako nije umro, zivi jos i danas, sretan, veseo i debeo. a nesto je malo i pisao, jelte, uglavnom lepo o srbiji.

[dark horse]

Pa, crnogorac. Poznavao svakog bitnog i svi se samo njemu poveravali u ključnim istorijskim trenucima, da bi on o tome trubio na sva zvona. Živeo u duhu samopromocije, prodao dušu đavolu za sitne pare, utonuo u paranoju i samoubio se. Nekako sve logično i zaokruženo. I to što je u Srbiji nebitan i zaboravljen.

Samo, kad bi nam još objasnio kakve veze taj crnogorac ima sa srpskom tradicijom, dok Peca Popović navodno nema...

[dark horse]

Inače, ti i Truba ne znate šta ćete više da loše pričate o Srbiji pa ste stigli do Obenovića. Dobro je da smo posle 1991 i 1945 konačno prešli na 1903. Mali je to korak za Srbiju, ali veliki za Sagitu.

[džin tonik]

mi ne komuniciramo o sadrzaju petrovicevog rada, ni o tvojoj iskrivljenoj percepciji istog. ni o tvojoj iskrivljenoj percepciji petrovica. topik je obrada informacija, silovanje realnosti. topik je izvor tvoje iskrivljenje percepcije, srpska tradicija. bilo da si zrtva srpske tradicije, bilo da si dio srpske tradicije, bilo da si oboje.

[dark horse]

Ma da.

Ajde da pričamo o tvojoj iskrivljenoj percepciji istinski pouzdanog, marljivog i savesnog Vladimira Rolovića, naprimer.

I šta ste mu uradili kad se javno hrabro suprostavio ustaškoj emigraciji u Švedskoj.

Pitaj AI ako si zaboravio.

Tema je silovanje realnosti.

A realnost izgleda ovako:

Balkan i diplomatija: Vladimir Rolović, ambasador ,,ubijen da bi se razbila Jugoslavija"

[džin tonik]

ne razumijes. potpuno je nebitno na kojem primjeru razbistriti srpsku tradiciju ili silovanje stvarnosti.
topik je srpska tradicija = silovanje stvarnosti, a kontekst je moj zakljucak da je popovic tele i nema ni ideju o cemu prica kad se zali da najgori (neobrazovani) brukaju srpsku tradiciju.

to je urnebesno glupa izjava. popovic lijepo zvuci, ali je potpuni glupan. on se realno zzali da se aktualno sve slabije laze, a to mu nije bila namjera. kazem ti, ne razumije sta prica. covjek je tele.

[dark horse]

Ma jok. Mnogo je jednostavnije.

Imaš Popovića, imaš Vučića.

Naravno da ćeš ti izabrati Vučića, jer si genetski ološ, takozvani cannon fodder, što bi rekli ameri. Odgajan si da bi te ameri iskoristili kao pogonsko gorivo za svoje ratove.

Nebitno da li ćeš ti lično ratovati ili gurati druge u rat. Ti obavljaš svoju funkciju perfektno, za ono što su te uzgojili. Uzgajališta, baš kao što je Haksli opisivao u "Vrlom Novom Svetu"

I to je jednostavno to. Sve ostalo, tisućletna Hrvatska, to je izmišljotina za budale kao što si ti. Prave se zemlje sa trajanjem 50 godina, a posle toga novi rat. Što bi Tuđman rekao, samo im bacimo osnovne informacije, oni sami će da donesu odluke. Vrhunska manipulacija. Bankovni računi Tuđmana i amera se multipliciraju, njihovi potomci zidaju crkve i univerzitete, za nove generacije budala, a tvoji, ako ih uopšte imaš, najviše tebi lep grob. Iza sirotinje ništa ne ostaje.

[dark horse]

A evo ti jedan citat za dobro jutro. Ovaj put Teri Pračet.

"Uvek imaj na umu da gomila koja aplaudira tvome krunisanju ista ona gomila koja će aplaudirati tvojoj egzekuciji. Ljudi vole predstavu."

[džin tonik]

B92.net nezvanično saznanje: Vučić i Orban će posetiti Fica

Kako nezvanično saznajemo, u naredna dva-tri dana, Aleksandar Vučić i Viktor Orban će posetiti premijera Slovačke.

Kako su preneli mediji, upucan je jedan od tri slobodarska lidera u Evropi, druga dvojica su Vučić i Orban.

sta nam rade...

[Meho Krljic]

Hmmmm? A Putin ne spada u slobodne lidere??? NIŠTA NE ZNAJU TI MEDIJI!


Nego, Fico se bori za život, samo mu još ova dvojcia fale...

[dark horse]

Da li će Vučić i Orban uspeti na vreme da naprave selfi s Ficom k'o Neda sa Usnijom??! Živ nisam...

[džin tonik]

UŽIVO Vučić se obraća na ruskom jeziku

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić govori danas u Ruskom domu povodom učestalih revizija istorijskih činjenica.

On održava govor na temu "Revizija istorijskih činjenica i otpor slobodarskih naroda".

Ono što je specifićno jeste da se predsednik Srbije obraća na ruskom jeziku.

Ambasador Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko pozdravio je okupljene. Rekao je da se danas sprovodi iživljavanje nad istorijom (citat ruskog predsednika Vladimira Putina), te dodao da se veličaju nacisti poput banderovaca i ustaša.

"To je deo hibridnog rata protiv naše zemlje kako bi se Rusiji naneo strateški poraz", rekao je Bocan-Harčenko.

On je dodao da zapad pokušava da progura rezoluciju o Srebrenici, a što se potpuno uklapa u reviziju istorije.

"Ovo je tema od suštinskog značaj", započeo je Vučić.

On se na početku osvrnuo na atetntat na slovačkog premijera Roberta Fica.

Predsednik je patrijarha zamolio, zajedno sa svim arhijerejima SPC, da se svi zajedno molimo za zdravlje i oporavak "našeg brata i prijatelja" Roberta Fica i da mu Bog podari dug život posle mučkog napada.

"Reč je o jednom od malobrojnih slobodarskih lidera u Evropi, koji je uvek imao ogromnu snagu", rekao je Vučić.

Dodao je da je Fico i danas nepokolebljivi prijatelj Srbije i da veruje da će to zadugo ostati.

"On i Slovačka su u našim srcima. Uvek su bili na strani Srbije i to im nikada nećemo zaboraviti", rekao je Vučić.

"Onaj koji kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, davno je rekao Orvel", započeo je vučić govor na ruskom jeziku.

[džin tonik]

"Jedan od najupečatljivih primera pokušaja konstruisanja antiistorijskog narativa, tj. prenošenje odgovornosti za posledice oružanih sukoba kojima se iznova treba vraćati, jesu oni koji se odnose na 1. i 2. svetski rat. Jedan od eklatantnih primera sadržan je u knjizi Kristofera Klarka pod naslovom "Mesečari" u kojoj autor iznosi tezu da "ne postoji isključiva krivica Nemačke i Austrougarske za izbijanje 1. svetskog rata", već neskriveno implicira istorijski apsolutno neutemeljenu odgovornost Srbije za izbijanje tog svetskog sukoba. Govorimo o tendenciji koja se javlja kod određenih istoričara sa namerom da se Srbiji, ali i Rusiji, pripiše odgovornost za izbijanje sukoba", rekao je Vučić.

[mac]

Postoje takvi istoričari? Koja im je motivacija?

[džin tonik]

pa imali smo gore, pise u posveti pozzi-ja koja im je motivacija: "to all (the young men of france, and to their english comrades) who, tomorrow, will die if our countries will not see the truth"

samo istina se broji. glup je svaki politikant koji i pomisli da bi ponovio svinjarije ili mogao odrzati svinjarije koje mu preci po zanatu, sekti i genocidu nad ljudima prakticno izmastali. moze si odmah ispaliti nuklearku na glavu, sam sebi, i postati pravi nebeski narod i velika imperija i sto god po zelji.

[dark horse]

Tako je, pozzi je u pravu, divljaci srbi ubiše Ferdinanda u Sarajevu. Sramota.

A makedonci ubiše Aleksandra u Marseju, a hrvati Vladimira u Švedskoj, pa im se ne impliciraju svinjarije. Klasiċno fašistiċko licemerje.

Tu pomoċi nema, samo ispratiti takve do prvog centra za regrutaciju.

[džin tonik]

ma nista strashno, svijet samo mora prepoznati i izolirati sektu dok se ne samoprozdere. a i ne mora, u biti je svejedno. ti nemas pojma o cemu pishes, pishes gluposti.

srbija, to je kao zlocudni tumor koji je postavila sekta i koji metastazira i buja na sve zamislive nacine u skladu sa aktualnim okolnostima i prilikama. stoljecima, uvijek isto, tek modificirano spram prilika. u svakoj sekundi beskrajno zlocudno. srbija nije drzava, vec esencija lazi i zla, alat za genocid. genocid nad ljudima joj je jedina svrha. i narod koji nasjedne, pripusti srbiju, inficira ga srbija, na koji god nacin i kroz koju god formalnu frakciju, placa milijunski danak u krvi. i tako ce biti sve dok idioti ne razviju mozak i osjecaj za postenje, istinu. i to je realno sve sto se ima za reci.

[mac]

Zanimljivo, zosko je na početku forumaške karijere pokušavao da uvede neke činjenice u ono što priča, ali je odustao u međuvremenu. Sad izlaže samo mišljenja.