Oj, NINo, NINo, NINo, uzeću te ja...

[Kimura]

Kad se pomene prodaja duše svi zamisle đavolka sa repom i rogovima kako umetniku nudi ugovor.
Kao na prošlogodišnjoj radionici.

[saturnica]

Lepo piše "Svi mi smo prodane duše za malo slave".

Ne piše. To je tvoja svinjarija. Toliko liči na standardne podvale da je mučno. Juče sam ponovo gledao film kako su satrli činjenice o Bushovoj validnosti u američkoj gardi, pa znam da je vredno boriti se protiv toga. Do kraja. Po svaku cenu.

radmilo, ako smijem pitati, jeste li ikada bili u situaciji da vam je netko ponudio kompromis u vezi knjige?

[saturnica]

Kad se pomene prodaja duše svi zamisle đavolka sa repom i rogovima kako umetniku nudi ugovor.
Kao na prošlogodišnjoj radionici.

kad su ugovori u pitanju, gotovo da je tako.

[scallop]

[
radmilo, ako smijem pitati, jeste li ikada bili u situaciji da vam je netko ponudio kompromis u vezi knjige?

Zgodno pitanje. Praktično nemam odgovor. Biće da nikad nisam bio podoban. Za kompromis postoje signali. Imaš komunikaciju sa izdavačem, urednicima i uspostavi se saglasnost. Recimo, ali bez zadnje namere, Boban poznaje Savu Damjanova, Aleksandra Jerkova, u toku je. I ne ide jer je drkadžija kao i ja. Ja ih ne poznajem, posledice su iste. Možda je meni lakše, nisam ništa uložio. Kako je tebi bilo kad su počeli da te cimaju pošto si dobila najvažniju nagradu za roman u Hrvatskoj? Poenta je da kad krenu mrzitelji ostaješ sama.

[Boban]

ti jesi veći drkadžija od mene ali sam ja uspeo da se zavadim sa mnogo više ljudi jer mi je pozicija takva da sam došao u kontakt s njima, a ti ne... nema nade za nas. U bilo kojoj nasumičnoj grupi od pet književnih poslenika (bilo da su u nekom žiriju ili da sede u kafani ili na tribini) najmanje s jednim ne govorim, a jedan me ne podnosi da uopšte ne znam gde sam ga zgazio.

[Onaj stari Sendmen]

Bolje jebavati nego biti drkadžija. 

[Boban]

Bolje jebavati nego biti drkadžija. 

što to nisi primenio na D? Ne bi nam sad ovoliko skakala po živcima.

[Onaj stari Sendmen]

Bolje jebavati nego biti drkadžija. 

što to nisi primenio na D? Ne bi nam sad ovoliko skakala po živcima.

Pa, ne sviđam joj se, nisam njen tip, neće da mi "bude mama"... a meni samo to treba... tipični muškarac... 

[Accuphase]

Nesboa nisam čitala, a za Murakamija - mislim na Harukija - ni ja ne marim. Rju Murakami mi je nešto draži, ali on je žanrovac i ne uživa baš planetarnu slavu. Haruki mi je ostavio sasvim bled utisak. Ne bih rekla da proizvodi smeće, a ne bi mi smetalo ni da sam ga preskočila.


Moja namera, međutim, nije bila da pitam šta ko voli i ceni niti se moje pitanje tiče ukusa. Ne bih ni o standardima i umetničkoj vrednosti, time neka se zanimaju kritičari. Pretpostavljam da bi kroz ozbiljnu analizu Ninove nagrade bilo moguće ispričati političku istoriju SFRJ, kasnije Srbije. Mogli bi se ispratiti mnogi društveni tokovi, razvoj sloboda i popularnost ideologija, ali nisam htela ni o tome.


Staljin, koji je celog svog veka bio pasionirani čitalac (svega, pa i fantastike), nazvao je pisce inženjerima duha. Uz primedbu da ''ti ljudi misle da mogu da pišu šta oni hoće!''
Tačna su mu oba zapažanja. ''Ti ljudi'' iskreno i ozbiljno veruju da mogu da pišu po svome - tu je objašnjenje zašto pored talenta i razvijenih sposobnosti neki ostanu u zapećku.


Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam ponekad bila inspirisana i pisala sa zadovoljstvom. Za ono što je tako nastalo uglavnom ću, jednako zadovoljna, reći: to je moje, ja sam napisala.
Postoje, međutim, stvari pisane za konkurse, po zadatku, koje možda i nisu tako loše, ali mi ništa ne znače, kao da nemaju baš nikakvu vezu sa mnom.


Pitanje za pisce je bilo upravo: da li biste pisali roman po zadatku, namenski, za neku nagradu, prilagođavajući sebe i rad standardima te nagrade, uz rizik da taj roman bude vaš put do slave i para ili najveća bruka, možda? Da li je vredno?


Scallop me je razumeo i rekao: ne. A ostali?

Realan sam, trenutno nemam kvalitet za bilo kakvu ozbiljnu književnu nagradu,
pisao po svom ili po naručenom šta se očekuje.
Ali jedno sam prilično siguran; da napišem roman ili zbirku u kojoj bi popljuvao srpsku ulogu u devedesetim, Crkvu, SANU, Slobu, u kojoj bi spomenuo Vukovar, Srebrenicu, opsadu Sarajeva, itekako bi mi se otškrinula i otvorila mnoga vrata,  bila fantastika ili ne, bez obzira na književni (ne)kvalitet napisanog. U to sam potpuno i sto posto siguran, ali to nikada neću uraditi, ni za kakva otvorena vrata, slavu i pare.

A da onda napišeš roman sa potpuno suprotnom tematikom & stekneš slavu diljem srbskih zemalja?

[Kimura]

Nego, Linkine, misliš li to da zadrži tog Nina u potpisu zauvek? Trgnem se kad god se javiš. A ne ide ti uz Geralta.

[mac]

Idi na ovaj link http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?action=profile;area=theme i uključi opciju "Don't show users' signatures". Ja ne vidim ničiji potpis. Morao sam da posetim Linkinov profil da bih video šta te to svaki put štrecne.

[Onaj stari Sendmen]

Nego, Linkine, misliš li to da zadrži tog Nina u potpisu zauvek? Trgnem se kad god se javiš. A ne ide ti uz Geralta.

Mislio sam da ostavim do kraja NINo eventa, ali ne želim nikoga da štrecam.

Jel sad ok?

[Accuphase]

Ne sada nije ok, ovako je manje uzbudljivo, vrati seirenje nazad!

[Kimura]

Nego, Linkine, misliš li to da zadrži tog Nina u potpisu zauvek? Trgnem se kad god se javiš. A ne ide ti uz Geralta.

Mislio sam da ostavim do kraja NINo eventa, ali ne želim nikoga da štrecam.

Jel sad ok?
[/quote

Jeste, hvala.

[Kimura]

Mac, ti bi sve da urediš na sistemski način. Ne valja.

[scallop]

ti jesi veći drkadžija od mene ali sam ja uspeo da se zavadim sa mnogo više ljudi jer mi je pozicija takva da sam došao u kontakt s njima, a ti ne... nema nade za nas. U bilo kojoj nasumičnoj grupi od pet književnih poslenika (bilo da su u nekom žiriju ili da sede u kafani ili na tribini) najmanje s jednim ne govorim, a jedan me ne podnosi da uopšte ne znam gde sam ga zgazio.

Šta si mi ti, koj moj, trebao u životu?

[D.]

Nema poente da me provociraš, Bobane, da bih ti ostala na temi i nastavila da joj podižem čitanost jer sam o temi rekla sve što sam imala.

Trebalo je samo da zaštitiš (prvu) radionicu od upada budaletina iz donjeg doma i da mi dozvoliš da je koordinišem i i dalje bi imao deo foruma koji radi i koji neko čita. Kao što rekoh, vaš najveći problem je što ne poštujete mlade i žene i što se svaka tema ovde pretvori u vašar taštine i priču o vama i vašoj prošlosti. Koga to zanima?

[Anomander Rejk]

Kad se pomene prodaja duše svi zamisle đavolka sa repom i rogovima kako umetniku nudi ugovor.
Kao na prošlogodišnjoj radionici.

Ja zamišljam đavolicu kako mi nudi ugovor ).

[angel011]

Prepucavanje se nastavlja... Kulturno. Or something. U odeljku Zabava.

https://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/3398183/bura-oko-ninove-nagrade-se-ne-stisava-david-ovo-je-udar-srpskih-nacionalista-stojiljkovic-pricas-nebuloze

[Anomander Rejk]

Znači Filip David ih kritikuje kao nacionaliste, a na tom spisku je Igor Marojević koji je bio Davidu urednik kad je ovaj dobio NINovu nagradu  Neki drugi sa spiska su ranije dobili nagradu, a tada se nisu bunili    Ilić je ranio pljuvao nagradu, a sad je valjda ista u redu i moralno ispravna kad je drugar u žiriju  pa oni su svi isprepleteni ko hobotnice, i nacionalisti i peščanici, tu se više ne zna ko je s kim kada i zašto...

[Kimura]

Taman za ''Kurir''.

[Onaj stari Sendmen]

Zar to nije bilo očigledno od samog početka?

[Accuphase]

Jedino što je očigledno je to što "oni" žele od svega da naprave farsu.

[Onaj stari Sendmen]

Isto kao što je nekad Milošević održavao sebe na vlasti kroz beskrajne ratove tako sad "ovi" održavaju sebe na vlasti kroz beskrajne farse.

[Scordisk]

scordisk, lijepo te vidjeti, još ljepše čitati. 

đes saturnice 

[Alexdelarge]

Mračni karneval jezika

Ništa se naročito ne događa u romanu Milenka Bodirogića Po šumama i gorama (Orfelin, Novi Sad 2019): dva muškarca koja se, strogo uzev, ne mogu nazvati čak ni prijateljima, hodaju planinskim stazama po kojima su se, za vreme Drugog svetskog rata, kretali partizanski odredi i, dok hodaju (dakle hodaju, ne šetaju), jedva da pričaju.

Jedan od njih, Rajić, iskusan je hodač, dok se njegov pratilac, gradski tip, na početku ne snalazi najbolje, sapliće se, pada, smrzava se i gubi, baulja, ali istrajava.

O partizanskim odredima, čijim putevima njih dvojica gaze, Rajić zna sve što se može znati: naizust može da izgovori imena i prezimena ljudi, zna motive zbog kojih su otišli u šumu, upamćene ratne epizode, zna kako su stradali – većina pobijena u nemačkim i ustaškim vojnim akcijama – ili kako je, nekoliko njih, preživelo, te šta se potom s njima događalo.

Roman je podeljen u šest hodanja – po Fruškoj gori (dva), po Kalinu ponad Bugojna, po Crepoljskom iznad Sarajeva, Kalničkoj gori kod Varaždina i Triglavu u Sloveniji – da bi sa svakim novim pohodom Rajić i njegov pratilac, po malo nalik na dva Don Kihota tragično prepušteni samima sebi, bili sve slabiji, sve bolesniji i istrošeniji, ali i sve opsesivniji u svom naumu bez pojmljivog cilja, u svojim hodanjima po stazama koje nikuda ne vode, u svojim bauljanjima i saplitanjima, do poslednjeg daha, doslovno.

Rajić je neka vrsta neotvorenog pisma u kojem se čuvaju sudbine ljudi koji nisu pristali na to da budu robovi, ali kao što se kroz priče o partizanima pomalja i sama Rajićeva priča, tako se i kroz priču o Rajiću pomalja i priča samog pripovedača.

Najpre ćutljivi svedok i zapisničar onoga što Rajić govori, pripovedač postaje još jedan lik sopstvene priče.

NJegovog pripovedanje je neužurbano, nalik načinu na koji, po planini, hoda Rajić – ravnomerno, ujednačenog koraka, sigurno – da bismo se u jednom trenutku, kad se sviknemo na rečenicu koja najkraćim putem vodi do značenja, obreli u mreži perspektiva i shvatili da ispod prividnog mira ključa jezička lava.

Likovi se pojavljuju iz dubine priče – pa će tako da izroni i Oskar Danon koji 1941, sa svojim prijateljima, izlazi iz Sarajeva i odlazi u bosanske planine – jedna epoha izranja iz druge onako kako se posledice pomaljaju iz uzroka, pa ono što se dogodilo pre 75 godina kao posledica sada se ukazuje kao uzrok, a ono što se zbiva u času pripovedanja baca svetlo na ono što se događalo nekad.

Bodirogićev jezik i njegovi junaci se ne kolebaju – za slobodu se moraš izboriti – i ispisuje jedan od najlepših tekstova koji se na ovom jeziku, naročito u njegovom srpskom korpusu, pojavio u poslednjih 20 godina.

Može se to reći i na sledeći način: do romana Po šumama i gorama nismo ni znali da se, na ovom jeziku, može ovako pisati.

Preterivanje? Ni najmanje.

Naivna čitalačka svest veruje da se književna dela rađaju tek tako, iz čistog piščevog uma, kao da pre njega, pre pisca koji počinje da piše, nije postojalo ništa i nije bilo nikog, pa što je piščev um čistiji to je on, pisac, originalniji, a originalnost, poznato je, kvalitet je po sebi.

U ovakvoj postavci, međutim, sve je pogrešno, jer ne samo da se ne može ne biti pod uticajem – jezik je uvek pametniji od pisca, čak i kada pisac ništa ne zna o tome – već je originalnost puki fantazam: uvek počinjemo da pišemo usred nečije, već napisane rečenice, tek smo karika u neprekinutom lancu pisanja (zbog toga, uostalom autor i nije važan, postoji samo tekst).

Iskusniji će čitalac u Bodirogićevom majstorskom pismu lako da prepozna snažan uticaj G. V. Zebalda, pisca remek-dela Austerlic.

Onako kako je, recimo, Kiš preuzeo Džojsa u svoj jezik i stvorio samosvojno delo, tako je Bodirogić preuzeo Zebalda u svoj i ispisao tekst od kojeg, u svom njegovom miru, pada tavanica.

Roman Po šumama i gorama sadrži upravo savršenu meru opšteg i pojedinačnog, činjeničnog i fiktivnog. Rajić odbija da aktere velike priče Drugog svetskog rata utopi u anonimnost, on ne pristaje na svođenje ljudi na brojeve – 32 pripadnika fruškogorskog odreda, 279 sarajevskih komunista – i zato opsesivno pamti njihova imena i njihove sudbine, kao što će, u krajnjem, i Rajić i pripovedač, mucajući, na svoj način, kroz meandriranja i ćutanja, da ispričaju sopstvene priče.

Rajićeva tetka, recimo, važan sporedni lik, tipična je pripadnica tihe većine, obična građanka koja će s radošću da pristane na sve ono čega se njen nećak najdublje gadi.

U liku tetke sažeta je velika fašistička priča iz 1990-ih godina, u koju pojedinci hrle ostajući bez sopstvene male priče, a time i bez slobode.

Prebrzo bi, naravno, bilo reći da njoj sloboda nije ni potrebna, da joj je potreban vođa kroz život, ali Rajić više nema snage za tetku, njemu, koji je jedva preživeo poslednji rat, koji je ne mnogim stranama – računajući i privatnu – zapravo poražen, ostaje samo opsesija da od zaborava sačuva ljude koji nisu pristali da budu robovi.

Naporedo sa merom opšteg i posebnog održava Bodirogić i meru činjeničnog i fiktivnog, pri čemu se na mestima dodira te dve formacije šavovi, kao u svakom velikom tekstu, ne vide.

Bodirogić ne izmišlja, ali, isto tako, zna da je činjenica tek sastojak književnosti, da ona, ta činjenica, smisao dobija u fikciji, u onome što se, možda, nije dogodilo, ali što nije manje istina od činjenice.

Ako se na jednoj ravni ovaj roman, kroz lik Rajića, bori protiv zaborava, na drugoj ravni protiv laži – Rajić ne pristaje na to da se gotovo 300 komunista koji ne napuštaju Sarajevo priveže za religijski identitet: ispada, kaže Rajić, da niko među tim ljudima nije bio ateista, što je potpuno suprotno od istine – na trećoj se ravni bori protiv mrtvih činjenica, protiv brojeva neuspunjenih sadržinom, protiv otupele stvarnosti bez senke.

Bodirogićev roman karneval je ovoga jezika.

https://www.danas.rs/nedelja/mracni-karneval-jezika/

[scallop]

Biće da meni nedostaje logoreičan akademski kritičar.

[D.]

Ha.

http://www.arhipelag.rs/vesti/vitalova-nagrada-za-knjigu-godine-tanji-stupar-trifunovic-za-roman-otkako-sam-kupila-labuda/

[Anomander Rejk]

Grozota i Po šumama i gorama u užem izboru...
Je li ovo  neko zeza  Jedni te isti romani u užem izboru za svaku ,,viđeniju'' nagradu?

[mac]

Oskar i Zlatni globus često imaju iste dobitnike.

[Alexdelarge]

sve je to pančićevo maslo.

[saturnica]

I što je tu sporno da se netko našao u užem ili širem krugu za dodjelu više književnih nagrada unutar jedne kalendarske godine? Pisac ima pravo sa svojom knjigom aplicirati na što god hoće. Kakva su to uskogrudna razmišljanja?

[Anomander Rejk]

Ima, naravno. Svako ima prava na sve što želi ( osim ako je kažnjivo zakonom )  .
Ne znam koliko je tačno produkcija u Srbiji godišnje, recimo 200 romana. Sigurno ima i gomila nekvalitetnog, ali nije đavo ni da su samo četiri pet romana jedini kvalitetni i da će uvek samo oni biti u izboru.
Drago mi je da je ipak ovde nagrada otišla u ruke književnici o kojoj sam čuo dosta dobrog.
i da se sve nije pretvorilo u kopipejst NIN-a.

[D.]

Srbija je zemlja plemena i klika. Ako se u nekom stručnom krugu vrte isti ljudi i radovi, to je, mahom, zato što su podobni da budu tu, a ne zato što su kvalitetni. Čast izuzecima.

[saturnica]

Ima, naravno. Svako ima prava na sve što želi ( osim ako je kažnjivo zakonom )  .
Ne znam koliko je tačno produkcija u Srbiji godišnje, recimo 200 romana. Sigurno ima i gomila nekvalitetnog, ali nije đavo ni da su samo četiri pet romana jedini kvalitetni

pa to je lako provjeriti. naravno, to će sada biti samo tvoja perspektiva, tvoje viđenje, tvoji čitalački afiniteti. dakle, iščitaš svih dvjesto romana, i vidiš koliko je kiksalo pleme određeno za dodjelu nagrada.

[Anomander Rejk]

Pa sve što kažem naravno da je samo moja perspektiva i viđenje, ne pretendujem da je opšte.
Zašto bih to radio, ima kome je to posao  uostalom, kao što pisci skidaju gaće kada se predstave javnosti, isto tako to važi i za druge koji se bave javnim i vidljivim poslom, pa i za one koji žiriraju, i oni su skinuli gaće, pa nek trpe i kritike i pokude, ako su osetljive dušice, onda nisu trebali ni da se bave s tim  .

[mac]

Mda, ali da bi kritikovao nečiji rad, moraš da imaš uvid u taj rad. Bez uvida to nije kritika, nego nekakvo nagađanje, insinuiranje, i slično.

[Anomander Rejk]

Činjenica je da predsednik žirija NIN nema fakultetsko obrazovanje, i ima osnova da se postavi pitanje kompetentnosti.
Činjenica je da predsednik žirija i dobitnik pišu za iste medije, dele iste ideološke vrednosti i stavove, poznaju se, prijatelji su ili barem drugari, pa ima osnova da se postavi i pitanje objektivnosti.
A možda nije do mene-i nas, koji kritikujemo žiri, možda je do samog žirija?Možda on takvim izborima i vezama daje vrlo jake osnove i pogodno tlo za, kako ti kažeš, insinuacije i nagađanja?
Da su više vodili računa o nekim stvarima, pristupili svemu ozbiljnije ( ja bih dodao i časnije ), verujem da bi prostor za nagađanja bio osetno smanjen ( bilo bi i tad nagađanja, bude ih uvek, ali bi ih bilo u mnogo manjoj meri ).

[mac]

Ja sam mislio da sad pričamo o žiriju za Vitalovu nagradu?

[Alexdelarge]

Jugoslavija i posledice

teofil pančić

Dva poetički sasvim različita romana povezuje nit potrage za jednom zemljom i njenim mestom u našim životima

Rajić je, kazala je gospođa Bartulo, mogao da zavoli, i to strasno, samo ono što je osuđeno na propast. Kao one kečige o kojima mi je pričala. I njegovo zanimanje za partizane počelo je tek onda kada su ih se svi odricali. Dok su ih unisono slavili njega je baš bilo briga za nekakvog drvoseču Simelu Šolaju, ili za Ratka Pavlovića Ćićka i Nikodija Stojanovića Tatka.

Ako roman Milenka Bodirogića Po šumama i gorama (Orfelin, Novi Sad 2019) uopšte ima jasno prepoznatljive poetičke prethodnike, oni se svakako ne nalaze u srpskoj niti u sestrinskim i rođačkim književnostima istoga jezika. Ili se možda mogu pronaći, ali tek u tragovima i proplamsajima, u iskricama, raštrkani na sitno i tanko kao jadne i promrzle partizanske baze tokom prve ratne zime. Jer, Bodirogić (1964) ispisuje nekovrsni mentalni izveštaj iz umereno udobnog pakla postistorijskog vremena, a njegovi junaci, bezimeni pripovedač i njegov saputnik Rajić, jedna osobnost posve po strani ne samo od tzv. života nego i od onoga kako obično se skiciraju književni likovi u našem čitalačkom iskustvu, po lako odgonetljivu literarnu rodbinu moraju ipak na sever i na zapad, do velikog okeana nemačkog jezika, do Zebalda i naročito do Tomasa Bernharda: tamo ćemo tek pronaći neke koji će nas možda podsetiti na njih, no ne u nekom epigonskom ključu, jer piscu nije stalo do toga da na sitno i kvarno zebalduje i bernharduje – što nije da se ne radi u našim književnostima već neko vreme – nego taj konstitutivni uticaj, naprotiv, veoma jasno priziva, doslovce citirajući i pastiširajući neke od najnotornije bernhardovskih pripovednih tikova ("rekao je ovaj da je rekao onaj"...), upućujući tako svakoga sa tri čiste i na izvor, ali i na to da sa tim osnovnim ispijanjem čaše vode sa izvora prestaju sve važne srodnosti i započinje jedna sasvim autentična priča.

A priča je, kažem, iz samog veselog pakla postistorije: naša dva rezignirana otpadnika i gubitnika (gle, opet TB!) obilaze šume i gore naše zajedničke domovine, od Fruške gore preko bosanskih i hrvatskih planina pa do Triglava, ritualno hodajući stazama prvih partizana, naizgled desperadosa i samoubica, suštinski pravih ledolomaca jedne velike, prevratne istorijske priče o borbi za slobodu i emancipaciju, u toliko njenih stvarnih i mogućih vidova. Ako vam ovo zvuči kao posao em zgubidanski em potpuno van duha i stila epohe, s vama će se složiti gotovo svi koji naše junake okružuju. Ali, nije da njih to baš izuzetno potresa. U osnovi, njihovo je počeće uzaludno po definiciji, gubitničko i jalovo onoliko koliko je to svako trčanje kroz istoriju u kontrasmeru, ali je istovremeno i jedino preostalo identitetsko uporište za časnog čoveka: kad napred nema ničega, hodanje unazad jedini je način... hm, napredovanja. Ili barem očuvanja netaknute ljudske supstance.

Drugačije rečeno, Bodirogićev je roman sasvim apartan glas protiv revizionizma i protiv overe i legitimizacije jednog naizgled neminovnog istorijskog poraza, u čijem su mračnom središtu raspad Jugoslavije na atomizovane i poluvazalne kneževine, i nihilističko poništavanje čiste, nagonske, impulsivne partizanije kao odgovora na tlačenje, a u slavu ne ove ili one plemenske vizije ekskluzivno plemenskog spasa, nego života i sveta koji će nadići tu glodarsku perspektivu. Pri tome ništa nije bilo lakše nego da junaci, motivi i zbivanja u ovako postavljenoj priči odu u "papirnatost", a to što se ništa ni nalik tome nije dogodilo zasluga je mirne ruke, promišljenog pripovedačkog postupka i ozbiljnog umeća pisca, jezika do tančina ispoliranog, ali nipošto sterilizovanog. Kakva knjiga, ljudi! Zamišljam Bernharda kako je čita, možda baš u beržeri, a možda i na hotelskoj terasi u Lovranu, i kako mu brk igra od zadovoljstva.

O nošenju s gubitkom koji je neminovan koliko i konstitutivno neprihvatljiv pripoveda i Ana Vučković (1984) u kratkom romanu Yugoslav (Partizanska knjiga, Kikinda 2019); taj gubitak – naime, očeva smrt – doima se ličnim, "privatnim" u svojoj zastrašujućoj "prirodnosti", u ravnodušnoj neprikosnovenosti bioloških činjenica, a prva i najtemeljnija od svih je: smrtnost svega što živi. No, autorka priču – nedvosmisleno autobiografski (ili se danas već mora reći: autofikcijski?) zasnovanu – nastoji da poopšti upravo proširivanjem područja "ličnog" na bezbrojne kodove sinhronijski i dijahronijski lako prepoznatljive, odgonetljive, klasifikabilne... Jednostavnije rečeno, lirska priča o intimnom gubitku, o nedostajanju, o nedovršenosti i nedovršivosti našeg odnosa sa onim koga volimo, makar to bio i roditelj, za koga je eto "prirodno" (sačuvaj me bože traženja utehe u prirodnosti bilo čega!) da pre vas ode u večna lovišta, ona u kojima biste se jednom opet sreli, kad bi nekim slučajem postojala. Samo što... Kako god, razmotavajući klupko jednog života unazad, zapravo nekolikih života, Ana Vučković uranja u koloplet memorabilija, re-kreirajući jedan potonuli i nestali svet, onaj u kojem su njeni roditelji – otprilike, poslednje prednovotalasne SFRJ generacije – odrasli i formirali se, a koji u njenom neposred(ov)anom pamćenju postoji tek sasvim rubno, u svom već nestajućem stadijumu, ali zato buja životom u pričama i uspomenama njenih roditelja i rođaka. Njena naratorka, kao rastegnuvši se u posezanju za nemogućim, kaže i ovo: "Ne želim interpretaciju, hoću zaista da vidim prizore koje je neko video pre toliko godina. Zanima me kako je izgledalo nebo u martu 1977. Možda isto kao ovo sad, ali ne želim da mi se to kaže, želim to da vidim, ne želim to da vidim ni na filmu, iako je do sada to bilo dovoljno, činilo mi se verodostojnim." Ima li normalnije i ljudskije, i ima li neispunjivije težnje? Književnost je tu nemoćna, ona je posredovano iskustvo koliko i bilo šta drugo, ali to je ujedno u ovom slučaju i jedino njeno relevantno ograničenje.

Yugoslav je, hoću reći, knjiga koja dobacuje najdalje dokle knjiga može: ona lepotu i bol postojanja, nestajanja i ljubavi među srodnim bićima koja metafizički zjap ne može da zatrpa, ali zato može sve osim da ga zatrpa, posreduje jezikom tako fino iznijansiranim i izbalansiranim da je bez ustručavanja približava samoj opasnoj granici koja deli melanholični lirizam od tačke na kojoj počinje prezaslađena neverodostojnost, ali tako da tu granicu nikada ne pređe, baš kao što ne prelazi ni bilo koju drugu granicu unutar jezika koju ne bi valjalo preći. Ovo znači da je ovaj prividno sasvim "neambiciozan" roman ostvaren u potpunosti bez viškova, da čitaoca obuzima onaj već pomalo zaboravljeni osećaj da "ovde ni jedna reč nije suvišna, i nijedna ne nedostaje", da je pripovest o jednom intimnom gubitku i njegovim vidljivim i nevidljivim posledicama, glatko "odvožena" kroz nekoliko ulančanih pripovedaka koje baš ničim ne razbijaju koherentnost (i žanrovsku nedvosmislenost) romanesknog teksta, i potom na suvisli način povezana s transgeneracijskim motivima jugoslovenskog iskustva kao formativnog za sve nas, pa čak i – mada na nužno drukčiji način – za one rođene nakon Jugoslavije. Najveća od malih knjiga ove godine, i više od toga: na vašem mestu, čuvao bih se svakoga koga ne dobije ovaj roman. Neki važan rezervni deo mu sigurno nedostaje, a moglo bi da bude prekasno dok ne saznate koji tačno.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1748065

[scallop]

Rajić je, kazala je gospođa Bartulo, mogao da zavoli, i to strasno, samo ono što je osuđeno na propast. Kao one kečige o kojima mi je pričala.

Zašto je meni nepismeno. Mora da sam nepismen.

[džin tonik]

...
Drugačije rečeno, Bodirogićev je roman sasvim apartan glas protiv revizionizma i protiv overe i legitimizacije jednog naizgled neminovnog istorijskog poraza, u čijem su mračnom središtu raspad Jugoslavije...

kako se god okrene: teska sramota. i roman i dodjela nagrade i ovo agitprop-smece i narod koji to trpi.
sve bivse republike juge pod hitno trebaju zakon koji pod kaznjivu odgovornost stavlja jugokomunisticke kulturne teroriste koji prodaju maglu idealizacije jugokomunistickog terora koji bijese najkrvolocniji od svih sustava na balkanu ikad. pod kaznenu odgovornost tipa negacije holokausta.

[D.]

Na kraju, svi su u Jugoslaviju ušli svojom voljom. Izašli su malo teže, i to zbog toga što su političari bili plaćeni da razbiju Jugoslaviju, a ne da iznađu kompromisno rešenje. Kukati o velikosrpstvu ili hegemoniji komunista ili destruktivnosti jugoslovenske ideje decenijama kasnije, kada su neke republike iz bivše SFRJ već ušle u EU, napredovale, prešišale zaostalu Srbiju, je samo dokaz večitog gubitničkog mentaliteta kom uvek treba neprijatelj da bi imao oslonac za sopstveni identitet, koji ne postoji bez "drugog". Što je mentalitet nedozrelih egocentrika.

[Mica Milovanovic]

Tja, da ne budem neobavešten, ja rešio da izdvojim novce i kupim obe Orfelinove knjige... Tek da se zna da pomažem domaće izdavaštvo. I šta sam zaključio?
Pre svega, grafička oprema obe knjige je za svako poštovanje. Odavno nisam video domaće knjige čijoj je grafičkoj opremi pristupljeno sa toliko pažnje. Crvena na Psu i kontrabasu je mogla biti malo tamnija, ali to je sitničarenje. Po šumama i gorama u grafičkom pogledu gotovo čista petica.
E sad.
Milenko Bodirogić je napisao prilično zahtevnu knjigu koja se kreće po stazama proznog izraza možda najbolje utemeljenog u Zebaldovoj prozi. U pitanju je složeni prozni iskaz koji meša facts i fiction, vrlo često prilično naporan za čitanje, povremeno i ne previše jezički precizan, što bi trebalo da bude must kod ovakvih ostvarenja. Ako me već maltretiraš, pišče, onda mi bar pokaži da me maltretiraš bar do onog nivoa do kog si maltretirao sebe prilikom pisanja. Da parafraziram Zorana Popovića sa tribine u UBSM, "da biste uživali u avangardnom ostvarenju ono mora da vas ugnjavi". OK. Ne bežim ja od toga, ne bežim ni od meni totalno nezanimljivih dugih pasaža o stvaranju partizanskih odreda, sa sve beskrajnim nabrajanjem imena boraca. Mogu sve to da preživim. Jak sam ja. Ali onda pisac mora da bude do kraja precizan. Ne sme da bude jezičkih pogrešaka. Ne sme da bude stilskih iskakanja i nepotrebnih upliva. Ako je Mandić tu da se da posveta Ruži lutanja, čemu onda krajnje neprilično bacanje govnima na Miku Antića. U ovoj vrsti proze pisac jednostavno mora biti ekstremno neutralni posmatrač - svaki ubod u oči preti da prekine tanku nit koja povezuje pisaca i čitaoca. Ipak, Bodirogić je uspeo da me ne izgubi, što mu je priličan plus.
S druge strane,  Pas i kontrabas i ja smo se zauvek razišli već posle 60-tak stranica.  Ovo naprosto nije dovoljno dobro da mi zadrži pažnju. Da ne elaboriram, nema previše svrhe.

[D.]

Još jedan prilog (mojoj) tezi da je argumentacija napada na NINovu nagradu dobra, ali da je motivacija pogrešna.

Evo i napada iz ugla nacionalista koji se trude da sakriju nacionalizam i šovinizam. Pazi, nacionalisti i desničari nekoga optužuju za fokusiranost na prošlost i normiranje književnosti. Lolčina

Ono kad si kompromitovana srbenda, pa te niko ne uzima za ozbiljno čak i kada si u pravu:

https://iskra.co/kolumne/slobodan-antonic-ninova-nagrada-2020-inauguracija-kolonijal-arta/

[scallop]

Sve što Antonić, a i svi drugi, može da dokaže je da književnost nije samo estetika, pa samim tim ni umetnost po definiciji. Od Homera pa na bliže današnjici nisam prepoznao nijedno književno delo apsolutne slobode izražavanja. Ko plati taj i klati, pa na takva dela nailazimo par stotina godina kasnije kad se umirove uticaji, kao da su arheološke iskopine.

[D.]

A prokomentarisaću i sadržaj pobedničkog romana opisanog u tekstu sa linka: ja to sranje, koje kao da je proisteklo iz nekog patrijarhalnog manifesta onog skupa nekorisnih i impotentnih muškaraca-parazita iz sanu, ne bih ni štapom takla: nije Sloba, nego je Mira. I još je on "ok, nego njoj nešto fali" (rečenica i bukvalno glasi: ,,Ја сам у реду, него моја жена, знате, има неки проблем"). I još je Mira ta koja "zatvara zdrav razum", oličen u liku psihijatra, u ludnicu, ukidajući ga svima, celoj državi i svim njenim građanima. I onda se pitate zašto se feministkinje bune? Čak ni Antoniću nije palo na pamet da prokomentariše mizoginiju dela romana koji je izabrao da opiše. Toliko je mizoginija internalizovana, institucionalizovana i prihvatljiva. I toliko ni žiri ni kritičari nagrade nemaju ni svest, ni obrazovanje, ni empatiju, ni pojma.

[Onaj stari Sendmen]

nije Sloba, nego je Mira. I još je on "ok, nego njoj nešto fali" (rečenica i bukvalno glasi: ,,Ја сам у реду, него моја жена, знате, има неки проблем"). I još je Mira ta koja "zatvara zdrav razum", oličen u liku psihijatra, u ludnicu, ukidajući ga svima, celoj državi i svim njenim građanima. I onda se pitate zašto se feministkinje bune?

A zašto se feministkinje bune?

Ne postoje poremećeni primerci ljudskog roda, koji su pre svega definisani imenom i prezimenom, dakle pojedinci, individue, ne predstavnici neke grupe?

Znači, uvek je taj pojedinac, ako je žensko, nevin, i uvek je to "mizogonija", jer ako je žensko ona apriori po svaku cenu mora biti tretirana predstavnica svih žena, nikad pojedinac, čak iako je isprdak ljudskog roda kao ta Mira Marković, koja je formirala svoju sopstvenu stranku jedino da bi namakla još beskičmenih poltrona, organizovala državu u atentatima na predstavnike opozicije i sl?

Ili je knjiga mizogena jer Sloba naziva Miru "moja žena". Pa to je čista faktografija. Kako bi trebalo da je nazove, "moja drugarica", "moj muškarac" da bi to feminiskinjama bilo prihvatljivo?

A pri tome ne postoji mizandrija, patološka mržnja prema muškarcima, i niko feminiskinje za to ne optužuje?

Ok, doslednost u borbi za ženska prava ali koji je to stepen licemerja buniti se za nešto tako kao što je napadanje Mire Marković, i kada ta borba postaje zloputreba opštih principa, jer je suviše zaslepljena?

[mac]

Nema šanse da je postojalo nešto što Mira zna, a da Sloba nije znao. Oni su ovde Boni i Klajd. Kad kriviš samo Boni onda u startu grešiš. Kad čuješ nekog da krivi samo Boni, i prećutiš nešto tako očigledno, onda i ti grešiš. Kada to prećuti cela grupa, onda ta grupa greši.

[Onaj stari Sendmen]

Nije to baš tako u primeru Slobe i Mire. Ne treba zaboraviti njen politički bekgraund, bez koga bi on bio praktično niko i ništa. Ona ga je stvorila.

Parovi mogu imati različito raspoređenu dominaciju, a ne podjednaku. Zapravo, uvek neko mora da dominira, teško da je ikad išta bilo gde podjednako, čak nisam siguran da je bilo i sa Boni i Klajdom. Eno ti primer Brene i Bobe. Ili Trampa i Melanije.