ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Podsetio sam se filma MOLJAC Miće Miloševića.

To je film posle koga je prekinut njegov nepogrešivi streak filmova koji su bivali najgledaniji u istoriji SFRJ, iako je baš ovak koncipiran kao one to rule them all.

Zamisao iza MOLJCA nije bila nezanimljiva. Mića je uzeo tada ekstremno popularnog Miodraga Andrića, poznatog po svom scenskom alter egu Ljuba Moljac, i napravio film o tome kako se ovaj komičar zamorio i kako želi da napusti svet estrade i da ponovo počnu da ga tretiraju kao čoveka a ne kao zvezdu.

To je vrlo zanimljiv motiv, na neki način opsesivno prisutan u stvarima koje su mi realizovane, na svoj način i u VELIKOJ BELOJ ZAVERI i u A3, i stoga mi je MOLJAC bio još zanimljiviji sada kada sam ga pogledao.

Naročito je zanimljvo to što je Ljuba Moljac bio neka vrsta srpskog Andy Kaufmana koga je estrada bukvalno koštala života pošto se među razlozima njegove iznenadne smrti stalno pominjala iscrpljenost. U tom smislu, MOLJAC je negde vrlo istinit film o njemu pošto se već u njemu govori o tome kako je Moljac iscrpljen.

Osnovni koncept uverljivowti postavljen je u tome što se čitav zaplet i središnji deo filma dešava u formi Moljčeve halucinacije, dok su početak i kraj, iako puni fikcije ipak postavljeni u dokumentarnom okviru jednog Moljčevog nastupa u Domu Sindikata. Međutim, taj halucinantni deo u sredini (kojim sam se paradoksalno i ja služio u biopicu o Knezu Pavlu) umesto da posluži kao postavka koja će izreći istinitiju i koncizniju istinu od one životne, biva potpuno protraćen na neki spoj pseudointelektualnog humora, soijalne kritike i gross outa.

I što je još najpogrešnije sve scene su smrtno dosadne i preduge tako da ni tih pokušaja humora čak i nema previše.

Međutim, ono što je najapsurdnije to je da u ovom filmu Mića Milošević koji je dotle po Siniši Paviću uradio LAF U SRCU i TESNU KOŽU kao školske primere socijalističkog slepstika, u ovom filmu u pojedinim fazama postaje izuzetno pretenciozan tako da se pored društvenih nepravdi bavi i ismevanjem svojih pretencioznih kolega filmskih reditelja (inače Mića je bio filmski kritičar) pa čak i nekim teorijskim iskazima o poziciji Ljube Moljca u okvirima subkulture. To sve samo zamućuje nameru filma koji kreće iz čiste estrade i pretvara se u film-esej na tom putu.

Naravno, uopšte ne treba ni na trenutak pomisliti da film po svojoj stilskoj zapuštenosti i niskim namerama ne pripada talasu 80s gross outa u jugoslovenskoj kinematografiji. Međutim, isto tako ne smeju se zanemariti ni pretenzije ni očigledni pokušaji kombinovanja stvarnosti i fikcije.

Šteta je što čak ni vrlo gliomazan ti pisaca u kome su bili Siniša Pavić, Dragan Aleksić, Jovan Marković, Ljuba Radičević i Milan Živković nije uspeo da osmisli više gegova i situacija.

Isto tako neobičan je silazak u beogradski underground u sceni posete klubu u kome Poslednja igra leptira svira čak dve pesme, u sceni kada mlada devojka vodi Moljca u provod. Osim showcasea za ovaj bend, ova scena nema apsolutno nikakvu svrhu, mada deluje kao istinski curio i prikazuje jedan vrlo zanimljiv retro ambijent.

U svakom slučaju, MOLJAC predstavlja izdisaj jedne ere jugoslovenskog komercijalnog filma.

* !/2 /  * * * *

Sinoć sam pogledao film Srećka Jurdane SLUČAJNA SUPUTNICA koji je pre par godina stvorio dosta tenzija u hrvatskoj filmskoj javnosti o čemu ću pastovati par tekstova...

Filmski tribunal
Ima li Lukas Nola pravo zgražati se što će Jurdana režirati svoj prvi dugi film?
Lukas Nola, filmaš koji je s tako malo truda postao miljenik režima kritizira državu koja je odlučila financirati projekt Srećka Jurdane

Srećko JurdanaIz čista mira u zadnjem je broju Globusa na tri stranice osvanuo intervju sa 38-godišnjim hrvatskim redateljem Lukasom Nolom. Navod "iz čista mira" koristim, jer isprva nisam pronašao nijedan razlog zbog čega bi upravo sada takav materijal bio objavljen. Autor intervjua Miljenko Jergović očito nije odlučio razgovarati s Nolom zato što ga iznimno cijeni kao autora. Uostalom, nije ga uvrstio ni u svoju nedavnu listu nadolazećih hrvatskih umjetnika koji će obilježiti 21. stoljeće, a povod zasigurno nije bio ni u sumiranju rezultata Nolina zadnjeg filma "Sami", koji je ove zime neslavno krahirao u kinima.

Srećko Jurdana neuspješno se probijao kao redatelj dok su filmski establišment reprezentirali Lordan Zafranović i Rajko Grlić: u to doba ni Lukas Nola sa svojim hermetičnim opusom ne bi imao šanseMožda su s Nolom odlučili razgovarati zbog funkcija koje obnaša u kinematografiji? Kao direktor Dana hrvatskog filma nije mogao zanimati Globus jer taj tjednik najzanimljivijoj smotri domaćeg filma ove godine nije posvetio ni retka. Nola je član i Vijeća za film, novoosnovana tijela kojim je Ministarstvo kulture – ne želeći osnovati Hrvatski filmski centar i izgubiti svoje ovlasti – odlučilo na još jedan način kontrolirati kinematografiju (kao da to već ne čini svojim povjerenstvima i administrativnim osobljem), ali iz intervjua smo dobili vrlo skroman uvid kako Vijeće uopće funkcionira.

Pravi povod za intervju iskrsnuo je negdje u polovici teksta. Pojašnjavajući kako je u Hrvatskoj sulud kriterij prema kojem se dijeli novac za filmove, Nola je istaknuo svoje zgražanje nad činjenicom da je država odlučila financirati projekt Srećka Jurdane "Slučajna suputnica" sa četiri i pol milijuna kuna. "Fascinantno je da netko tko piše političke kolumne odluči da se u pedeset i nekoj godini suoči sa sto i nešto ljudi iz filmske ekipe i da zna što će im prvo reći", zgraža se Nola. Jurdana je politički kolumnist Nacionala, a u istom broju Globusa glavni urednik tog lista Davor Butković obračunava se s Ivom Pukanićem, većinskim vlasnikom lista u kojem Jurdana piše. Taj napad, čini se, nije bio dovoljan: trebalo je istodobno potkresati i Jurdanu, a posao je uslužno obavio Jergović.

Prepucavanja Butkovića i Pukanića nisu moje interesno područje, no o Nolinom istresanju na Jurdanu zbilja imam što reći. Na Jergovićevo potpitanje da je Jurdana po struci filmski redatelj, a odatle mu, valjda, i pravo da režira cjelovečernji film, Nola odgovara da potonji već dvadesetak godina nije djelovao u toj struci i da je u tom razdoblju morao bar negdje "asistirati, snimati kratke filmove, spotove...". Taj sud djeluje naizgled suvislo, no najprije treba istaknuti da politički kolumnist Jurdana uistinu jest filmski redatelj. Prvi film "Sporazumijevanje" režirao je 1977., kratkometražnu satiru sa Slavkom Brankovim, Zdenkom Jelčićem i Ksenijom Prohaskom, u kojoj se tako podrugnuo tadašnjem sustavu kinematografije da je na odboru za predikatizaciju dobio najnižu ocjenu, nulu. Na beogradskom festivalu kratkog filma "Sporazumijevanje" je, međutim, odlično primljeno, pa mladi Jurdana nije klonuo duhom. Tri godine poslije nastao je srednjometražni dokumentarac (s elementima igranog filma) "Gospodar tijela", posvećen ljudima koji treniraju borilačke vještine. Iako sam se tada u Poletu sporio s Jurdanom oko njegovih (prema mom sudu) vrlo proizvoljnih filmskih kritika, o "Gospodaru tijela" napisao sam vrlo pohvalnu recenziju, diveći se zanimljivoj strukturi, a posebno dugim kadrovima u kojima je kamera tako bezobrazno nepomična da povremeno i ne zabilježi vježbače. Dakako, i to je ostvarenje zgrozilo domaći filmski establišment: Lordan Zafranović i Rajko Grlić bili su najmoćniji redatelji hrvatske kinematografije i kontrolirali su sve što se proizvodilo u hrvatskom kinematografskom divu "Jadran filmu", a ono što je snimao Jurdana bilo je u odnosu na njih "underground". Tih se godina Jurdana pokušao dokopati i svoga prvoga cjelovečernjeg filma preko novoosnovane filmske produkcije Televizije Zagreb koju je pokrenuo Nenad Pata: "Ritam zločina" Zorana Tadića bio je prvi izdanak te produkcije, uslijedili su "Snađi se, druže" i "Treći ključ", no nakon što je Jurdana snimio prve kadrove socijalne drame "Priča o mostu" (Fabijan Šovagović i Zdenko Jelčić trebali su glumiti glavne uloge), Pata je pao u nemilost i čitav je odjel bio ukinut. Nesuđeni je debitant u okviru dokumentarnog programa pokojnog Angela Miladinova kasnije snimio jednosatni film "Kugla glumište", u kojem je ironično pratio aktivnosti kultne kazališne skupine. Danas taj film ne možete pogledati jer ga je ukrao netko od "Kuglinih" članova. Negdje u bunkerima HRT-a danas samuje i dokumentarac "Mladi književnici", koji je Miladinov odbio emitirati jer se Jurdana zafrkavao s Perom Kvesićem, Milkom Valentom, Davorom Slamnigom i literarnim krugom oko "Zvečke". To mu je bio do danas posljednji filmski rad: neprilagođeni alternativac nije bio u stanju pronaći mjesto gdje bi ga filmska javnost mogla bez straha smjestiti i gomilao staž preko pasivnog članstva u Društvu hrvatskih filmskih redatelja.

Na prijelazu milenija situacija se bitno izmijenila. Jurdana je stasao u vodećega hrvatskoga političkog kolumnista, naučio je komunicirati s javnošću ne obuzdavajući svoju žestinu i zajedljivost te – usput napisao scenarij s Draženkom Polović, kojoj je to prva suradnja takva vrste. Ima li pravo na režiju ako je taj scenarij odobrio povjerenik za film dr. Ante Peterlić? Zašto ne?! Nitko ne jamči da će to biti remekdjelo, možda bude i potpuni debakl, no u kinematografiji u kojoj Mladen Juran, nakon groznog "Transatlantika", dobije drugu šansu i dovršava "Potonulo groblje", u kojoj Davor Žmegač nakon mlitavih "Zlatnih godina" i "Putovanja tamnom stranom polutke" snima već treći film, "Preživjeti u Riju", rizik zbilja ima smisla. Uostalom, dob od pedeset i nešto godina za redatelja nije osobit problem. Toliko je bio star pjesnik Jevgenij Jevtušenko kad je 1983. u Sovjetskom Savezu režirao svoj kontroverzni prvijenac "Dječji vrtić". Mlađi nije bio ni psihijatar Jeremy Leven kad je odbio dva milijuna dolara za scenarij "Don Juana De Marca" i odlučio sam režirati tu šarmantnu humorističnu melodramu: Marlon Brando i Johnny Depp nisu imali ništa protiv što im redateljske upute daje zreli početnik. Cehovska pravila u povijesti kinematografije uspostavljana su u bezbroj navrata, ali se uvijek našlo načina da ih se zaobiđe, kako u državno-financiranim tako i u kapitalističkim filmskim sustavima.

A tko je u nas sada najglasniji borac za cehovska pravila? Lukas Nola! Nikad u povijesti hrvatskog filma nije bilo redatelja koji je s tako malo ostvario tako puno. Za srednjometražni prvijenac "Dok nitko ne gleda" dobio je nagradu domaće hrvatske kritike Oktavijan, iako je u pitanju bila tek povremeno zanimljiva a povremeno diletantska studentska vježbica. Oktavijana je dobio i za tv dramu "Svaki put kad se rastajemo", pričicu o maloj izbjeglici za koju se otimaju i dvije lezbijke, a koja je u suši domaće produkcije proglašena kino-filmom, pa čak i ovjenčana godišnjom nagradom Vladimir Nazor. Nolin prvi pravi kino-film "Rusko meso" pokušao je zaintrigirati publiku fabulom o prostitutkama, mafijašima i korumpiranim policajcima, ali je odavao konfuziju tada 33-godišnjeg redatelja glede žanrovskih konvencija. U borbi za pulske nagrade deklasirao ga je "Mondo Bobo" 28-godišnjeg Gorana Rušinovića, a u Hrvatskoj film je vidjelo samo sedam tisuća gledatelja. Paradoksalno, to mu je do danas najgledanije ostvarenje!

Nola je nakon tog neuspjeha očito shvatio da za borbu za publiku nema dostatnih aduta, pa se radije usmjerio tzv. hermetičnom filmu. "Nebo sateliti" domaća kritika dočekala je udivljeno, a nije ju smetalo ni to što je tema Domovinskog rata već bila passe i što je Nola obavio puno zanimljiviji postprodukcijski (dizajn cjeline) negoli redateljski posao (glumatanje, kazališna koncepcija scena). Film je opet dobio Oktavijana, obišao nekolicinu svjetskih B festivala i etablirao novu hrvatsku redateljsku veličinu kojoj su odjednom više godile usporedbe s Antom Babajom i Andrejom Tarkovskim nego Quentinom Tarantinom. Publiku, dakako, film nije osobito zaintrigirao (jedva tri tisuće gledatelja u Hrvatskoj), no Nola je već tada izjavljivao da ga publika i ne zanima te da snima filmove koji se isključivo njemu sviđaju. Takav je bio i sljedeći film "Sami", najavljivan kao privatna produkcija za samo 150 tisuća eura, no naknadno ga je sufinancirala država sa 250 tisuća eura. "Sami" su imali puno manja zagovornika nego "Nebo sateliti", ali su recenzije u dva najčitanija hrvatska dnevna lista bile euforične, a medijska halabuka oko erotske scene glavnih glumaca, Nine Violić i Leona Lučeva, golema: usprkos tomu, film je u hrvatskim kinima vidjelo manje od tisuću gledatelja. Za usporedbu, "Kraljica noći" s prošlogodišnjeg pulskog festivala imala ih je više od 20 tisuća, što također nije impresivno, ali ipak stvara dojam da hrvatska kinematografija nije u slijepoj ulici.

Nola je fascinantan primjer lokalnog umjetnika koji je razmetanjem hermetičnošću postao najprodorniji domaći redatelj, čak i bez odgovarajućih priznanja na svjetskim filmskim festivalima. Zasjeo je na čelo Dana hrvatskog filma (na čemu mu jedino treba odati priznanje, jer toj smotri je potrebna svačija, pa i njegova pomoć), postao je član Vijeća za film Ministarstva kulture, iako nema nikakva razloga da obnaša tu funkciju, a dok priprema svoj novi projekt, Gradski ured za kulturu velikodušno mu je pronašao prostorije u kojima bi se "umjetnik" mogao pripremiti. Dok se Jurdana borio za svoje filmsko mjesto pod suncem, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, tipovi poput Nole ne bi mogli opstati: Zafranović je svoj status morao kupovati neprestanim potpirivanjem straha od buđenja ustaštva u Hrvatskoj, a Grlić delikatnim balansiranjem između disidentstva i prorežimskog opredjeljenja. Pritom su obojica snimala filmove koje je u Zagrebu gledalo najmanje 50 tisuća gledatelja. Nola je postao miljenik režima bez osobita povoda, pa je stoga logično da zagovara oštra cehovska pravila. Što je konkurencija manja, njemu će biti bolje!

Juče sam browsujući moju omiljenu depresivnu TV stanicu TV Pančevo, naleteo na najavu za hrvatski film SLUČAJNA SUPUTNICA. Otišao sam na IMDB i video da je to surovo ocenjeni debi Srećka Jurdane koga znam po čuvenju kao jednog od ljudi iz ekipe Zorana Tadića i Živorada Tomića.

Jurdana nikada ranije nije uspeo da snimi celovečernji film i SLUČAJNA SUPUTNICA je, ruku na srce, jedva i to pošto film traje 73 minuta.

Ovaj film bi se olako mogao otpisati kao totalni diletantizam, kada ne bi u sebi nosi taj specifični Jurdanin kredibilitet koji čini da u ovom filmu zapravo sagledamo neke druge stvari.

Naime, Jurdana je na Tadićevoj liniji kada u svom krajnje nemuštom postupku pokušava da prikaže neke u suštini zanimljive stvari, i to i jeste neka specifičnost hrvatskih autora te generacije, da tehnička kompetencija nije uspevala da isprati njihove ideje. I tako Jurdana postavlja priču koja je pripovedački sasvim nevešta, iako je u sebi makings of an interesting film. I postavlja scene u kojima postoje karakteri, odnos među karakterima, fin drugi plan odnosa ali onda to toliko nevešto izrežira da se drugi plan prebaci u prvi plan, iluzija o karakterima potpuno izgubi i teatralnoj glumi, a filmska iluzija razotkrije nedoslednim kadriranjem.

Međutim, samo postojanje ovih dobrih elemenata čini da se može reći da se iza Jurdaninog promašaja krije zanimljiv film koji je negde na liniji jugoamerikane kojom su se tamo bavili tadić i Tomića kod nas Pajkić, Šijan i ekipa. Taj koncept jugoamerikane nikada nije zaživeo do kraja osim kao teorijska nadgradnja par osrednjih filmova, ali jeste opstao kako zahvaljujući kritičarima, tako i kultnom statusu koji su stekli njegovi predstavcnici i što je još važnije kroz fetišizaciju autora koji su bili uzor jugoamerikani a to su velikani euroamerikane kao što su Wim Wnders, Bertrand Tavernier i sl.

I SLUČAJNA SUPUTNICA je baš na toj liniji. Priča o devojci koja radi u livnici (prilično lobovanje imajući u vidu tradicionalna zanimanja u tranzicionoj ex-SFRJ) i napušta posao zbog teških uslova rada (opsesivna tema u Tadićevom krugu) i odlučuje da ode od kuće. Na tom putu sreće bogatog fudbalskog menadžer koga opljačka a potom sreće i niz drugih ljudi koji svi imaju uglavnom seksualne ali i druge pretenzije prema njoj.

Nemuštost realizacije nadoknađuje dinamično smenjivanje događaja i vrlo čest promene odnosa među likovima unutar scena, za koje Jurdana treba da zahvali svojim američkim uticajima.

Naravno, ono što ga je od američkih uticaja preopteretila jeste svest o drugom planu jednostavnih žanrovskih priča kroz koji je toliko upobo pokušavao da brani prvi plan i da se opravda da je na kraju socijalna kritika preplavila žanr, potopila film i dezavuisala ga na više mesta kao plakatski komad.

Međutim, uprkos mnogim kardinalnim greškama, SLUČAJNA SUPUTNICA deluje kao legitiman i zanimljiv film koji je u Jurdani sazrevao dobrih 30 godina i mislim da iako nema nikakvu perspektivu u sadašnjosti, istorija će ga prepoznati kao izraz jedne relevantne figure hrvatskog filma.

* * / * * * *

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam SILENT HILL Christophe Gansa, courtesy of Kunac.

Ovoliko kašnjenje je nedopustivo, ali u početku su bile neke konfuzije oko kopija, bilo je nekih kraćih bioskopa, tako da kad se pojavio DVD rip, nekako sam zaboravio na ovaj film.

U svakom slučaju, dosta sam propustio što ga nisam pogledao na vreme pošto je reč o jednom vrlo zanimljivom i vrhunski realizovanom filmu čija je usavršenost zaista atipična za današnje žanrovske filmove.

Gans i njegov DP Dan Laustsen su u saradnji sa grčkim scenografom Patrick Tatoupulosom zaista napravili jedan koherentan univerzum čiji se dizajn u pojedinim momentima zbog svoje visoke estetizacije zaista graniči sa artom.

Ja nisam igrao SILENT HILL igru, ali generalno znajući igre, mislim da Gans uspeva da postigne atmosferu igranja igre kao takve. Prvo kroz kadriranje i dosta pokreta kamere koji liče na pokrete kamere iz igre, zatim kroz dešavanja u kadru sa krupnim pahuljama pepela koje jako podsećaju na grafiku iz igara, i konačno kroz samu dramaturgiju filma koja je vrlo atipična.

Naime, SILENT HILL je atipičan po tome što se ne koristi mnmogim konvencionalnim elementima holivudskog storytellinga već smešta svoje junake u misteriozne okolnosti u kojima nema jasnih pravila, nema jasnih definicija ko je ko, šta je kakva opasnost, već se sve otkriva kroz radnju i ostale vidove ekspresije.

I u tom konceptu Gans je do te mere dosledan da čak i na nivou ovog tkiva SILENT HILL može dostići prerogative art filma. Upravo po tom insistiranju na vizuelnom i fizičkoj radnji kao načinu pripovedanja, SILENT HILL je blizak Fulcijevim uspelijim radovima, sa kojima deli i tematiku.

Međutim, za razliku od Fulcija koje je sklon takvom narativu ali je istovremeno i vrlo konkretan i sveden na set-piece, Gans je dosledan kroz ceo film i iako SILENT HILL nudi set-pieceove, analogne nivoima u igri, nijedan od njih nije konačan po svom ishodu (set-piece kojim se rešava sudbina lika ili zapleta), mada paradoksalno jeste konačan na tragu igre pošto kada se jedna situacija apsolvira na nju se u princpu nikada više ne vraćamo, i praktično retko šta iz neke deonice zaigra kasnije u filmu što je mentalitetski slično konceptu igre.

U tom smislu, čini mi se da je SILENT HILL na psihološkom planu možda najbliži ugođaju koji pružaju igre, pošto vodi junaka iz situacije u situaciju u kojoj svka ima neku svoju unutrašnju logiku i cilj.

Ono što se ispostavlja kao problem jeste to što sam gledalac nije do kraja upoznat sa unutrašnjom logikom situacija. Pre svega, za razliku od tipičnog horora, što SILENT HILL svakako nije, mi prvo ne vidimo sa kakvim Zlom se junak zapravo suočava pošto ne vidimo ispunjenje pretnje koja se nadvija. SILENT HILL je pun nekih raznih gadnih stvorenja, međutim mi izuzev toga što su stvorenja gadna nemamo neko prethodno iskustvo koje bi nam pokazalo šta ona u stvari učine nedužnim ljudima.

Stoga kada junakinja beži, mi ne znamo ni šta će joj desiti ako ne uspe da pobegne, niti kako može da se odbrani od frikova i moram priznati da su me te potere, a neke od njih su vrlo vešte ostavila ravnodušnim, a pošto se ponavljau uglavnom sam uživao u vizeulnosti umesto u napetosti, što svakako nije kompliment za scenu potere.

Isto tako, iako sam svestan da se SILENT HILL dešava u nekoj pomerenoj realnosti, ona ipak mora imati neku unutrašnju logiku koja bi nama kao gledaocima pomogla da se u njoj snađemo. U stvari, možda i ne mora da ima unutrašnju logiku, ali s druge strane, onda film ne sme da traje dva sata, već sat i po, koliko u principu traju Fulcijevi filmovi.

Ovako SILENT HILL nudi niz zaista zanimljivih scena koje uglavnom predugo traju pošto se brzo iscrpe u vizuelnoj intrigantnostia posle toga moraju da isprate i svoju pripovedačku funkciju.

U svakom slučaju, SILENT HILL je jedan od najzanimljivijih žanrovskih filmova nastalih u poslednjih nekoliko godina, i pokazuje šta bi evropski autori trebalo da donesu Holivudu.

* * 1/2 / * * * *

U sklopu pripreme za gledanje rimejka ponovo sam pogledao HAIRSPRAY John Watersa, courtesy of Ginger.

Ovaj film i dalje stoji iako se uglavnom smatra Watersovim tranzicionim filmom prilikom ulaska u mejnstrim odnosno mejdžor Holivud. Međutim, upravo se iz ove pripitomljene varijante Watersa vidi njegov ogromni uticaj na kinematografiju i niz obrazaca koji su tada bili sveži a sada se već doživljaju kao redovno rešenje. I što je još važnije, Waters je u ovom filmu uspeo da etablira niz vrlo političnih rešenja koja je učinio ubedljivim na čisto repertoarskom nivou, učinivši dve makropolitike (istorijsku i žanrovsku) beskrajno zabavnim.

U svakom slučaju, HAIRSPRAY je opstao kao klasik, i sećanje na vreme kada je New Line počinjao svoju poetika atipičnih mejnstrim filmova.

* * * / * * * *

Pogledao sam RAMBO.

Verovatno bih se kao i u slučaju ROCKY BALBOAe napravio da je ovo dobar film, pošto u njemu ima ponešto iz mog detinjstva, dosta nostaglije i nekoliko zanimljivih detalja u akcionim scenama.

Međutim, za razliku od BALBOAe koji je naprosto senilan ali pošten film, užasno naivno pisan i prilično naivno režiran, ali nekako jeste pravi odraz tog karaktera, RAMBO je teška prevara.

Naime, film efektivno traje osamdesetak minuta a sve ostalo je duga glomazna špica. I film ima jako malo scena tako da se ne može reći da je tih 80 minuta radnje dobro utrošeno. Čak naprotiv. Film pati od dugih, monotonih scena, repetitivnih dijaloga, vrlo bizarnog protoka vremena u kome neke paralelene radnje traju neobično dugo.

Prvi film je trajao 94 minuta, drugi 97, treći 101 minut. Dakle, nikada RAMBO nij pripadao tradiciji novoholivudskog akcijaša koji je umeo da traje i preko 130 minuta, ali su obično ta trajanja bila ispunjena brojnim akcionim situacijama, preokretima, situacijama u kojima se uloga lovca i plena menja i sl.

Toga svega u ovom filmu nema. Ne postoji nijedna situacija u kojoj Rambo biva zarobljen i brutalno mučen, ne postoji nikakav odnos između Ramba i glavnog negativca. Oni ne razmene ni reč, iako je tradicija ovih filmova upravo bio intenzivan kontakt između dvojice alfa mužjaka.

U ovom filmu u suštini postoji samo jedna situacija koja bi inače po svom sadržaju činila pola pravog RAMBO filma razvučena na 80 minuta. I kad kažem razvučena, to i mislim. Sve dijaloške scene su preduge i pune ponavljanja, ako ne ulazimo u to što su idiotske, što se podrazumeva i voli.

Akcione scene su u pojedinim segmentima senzacionalne, najpre zato što se u filmu koriste veliki kalibri, veliki mitraljez od 12,7 mm i Barretov snajper od.50 koji smo u punoj slavi već videli u MIAMI VICE i SMOKIN ACES, ali ga u ovom filmu naprosto upoznajemo u punom kapacitetu.

Međutim te dobre akcije u filmu nema dovoljno. To jest, možda te konkretno ima dovoljno ali nekih drugih vidova akcije nema. Tačno se znaju obavezne figure filma u kome se Rambo bori, zar ne?

Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. symrt je efektna ali se villain ne izdvoji. Inače, mala fusnota, autor čije je obležje da se smrt villaina ne izdava od drugih smrti je Andrew Davis, ali on je po tome osoben. Ovaj film nije radio Davis, stoga nema opravdanja.

Zapravo, ako ne računamo odličnu scenu napada negativaca na selo, u filmu postoje samo dve scene punokrvne konfrontacije, i u tom smislu, Rambo čak ni ne uzima previše učešća u akciji, obično se pojavljuje kao deus ex machina i u ovom filmu barata neobično malim dijapazonom borilačkih tehnika.

Gore u akcionim scenama je za svako poštovanje, i one su na mikroplanu sasvim u redu, ali kontekst celog filma čini da to ipak ne bude dovoljno da bi čovek mogao zadovoljan da izađe iz bioskopa.

Iako po mnogo čemu LIVE FREE OR DIE HARD nije dobar film, i nije dorastao DIE HARD seriji, taj film je barem deliverovao sve što je nasušno potrebno i što se kalorija tiče, broja akcionih sekvenci, njihove egzekucije i ambicije, ja sam mogao da kažem da su me producenti i autori ispoštovali kao gledaoca i da u tom smislu nisu osramotili serijal.

Međutim, RAMBO je prevara.

Ovi filmovi su u svoje vreme bili paradigma svega onog preteranog u akcionom filmu, uključujući i budžet, honorare, količinu mrtvih i karakter akcionih scena. A sada odjednom Sly i Avi Lerner, stari lopov, se prave kako je RAMBO ranije bio character-driven kamerni komad. Bullshit!

RAMBO je oduvek bio avangarda u svakom vidu akcionog preterivanja. I na idejnom nivou, sa tim hard R upotrebama velikih kalibara, mogao je to i da ostane. ja i dalje mislim da je neki reditelj trebalo da radi ovaj film ali je čak i Stallone sa ovim asistentima mogao danapravi zanimljiv i zadovoljavajući akcijaš da se nije štedelo.

Zanemarivši preterivanje i količinu akcije, nažalost, poducenti su zamearili ono što je ipak bio osnov izraza Rambovog karaktera.

* * / * * * *

Pogledao sam CLOVERFIELD i mogu reći da ne treba da verujete u hype.

Film je žestok promašaj i u njemu nema ni jedna desetina onoga što štampa obećava. REC je neuporedivo bolji film iako je sigurno višestruko jeftiniji.

CLOVERFIELD je promašaj na svim nivoima.

Na nivou scenarija i ideje, ovo je priča o nezanimljivim karakterima, čije je konstantno snimanje kamerom APSOLUTNO NEMOTIVISANO, koji se prave da su realistični i radi tog realizma beskrajno razglabaju neke prilično banalne ljubavne probleme, a ponašaju se kao najtipičniji movie heroji koji su skloni iracionalnim izlivima heroizma.

Stoga, CLOVERFIELD ne uspeva da bude zanimljiv na nivou priče i karaktera. Štaviše, čini mi se da je čitava inovacija sa pseudodokumentarizmom koja je uvedena u monster movie koncept potpuno protraćena pošto se film na kraju povije pod klišeima.

Međutim, film ni tehnički nije zanimljiv. Naime, veći deo vremena apsolutno nije jasno o čemu se radi i šta se zbiva u kadru. Za razliku od RECa u kome ne znam dijaloge a sve mi je jasno, CLOVERFIELD mi ne bi bio jasan da ne poznajem jezik.

Pored krajnje mutnog proizvoda u kadrovima, u slici, CLOVERFIELD čak ne uspeva ni da dosledno izgura svoj pseuddokumentarni koncept pošto su rezovi očigledni, vidljivi, neskriveni, za razliku od REC gde su sekvence zaista unbroken. CLOVERFIELD vrvi od vidljivih rezova i filmskih elipsi, i praktično nema nijedan shot u kome se vidi prostor od 360 stepeni oko kamere što bi trebalo da bude tehnički adut filma.

Konačno, sam monstrum je prilično tanak, kao neka gigantska verzija Goluma/Grendela, koja iz sebe izbacuje umanjene bube iz STARSHIP TROOPERSa koje su gadne ali ne i odveć opasne. Iako se uvodi motiv da je ugriz bube infektivan i opasan, ne znamo tačno šta se desi.

Dakle, CLOVERFIELD je slično BLAIR WITCHu sam, čist hype, s tim što je BLAIR WITH bio bullshit sa razlogom zbog mikrobudžeta, a ovo je high budget bullshit koji čak nije sposoban da na elementarnom nivou ispoštuje vlastiti koncept.

Sva sreća da sam imao mobilni kod sebe tako da su me SMSovi spasili da ne zaspem.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam FULL OF IT Christian Charlesa, courtesy of Ginger.

Ovo je tween komedija koju je New Line dumpovao pre godinu-dve dana potpuno neočekivano pošto je reč o vrlo pristojnom high concept komadu o klincu koji laže sve ljude oko sebe kako bi se bolje uklopio u školi a onda jednog dana sve njegove lažei postaju stvarnost dovodeći ga u situacije koje su neočekivano prijatne i neočekivano neprijatne.

Film ima nešto duži buidl up do momenta kada laži postanu istina, i tu prođe nekih pola sata, ali film ni u toj fazi nije dosadan, iako je malo predvidljiv. Međutim, ta predvidljivost je sasvim i očekivana za ovaj tween profil filma i film uspegva da isporuči sve ono što je anticipirano.

Ono gde film malo pada jesu sfere moralne pouke pošto "be yourself" poruka koju ovaj film nudi nije dovoljno utemeljena u junakovoj stvarnosti. Naprosto, čini mi se da su neki odnosi naročito sa roditeljima i sa devojkom za koju znamo da će sa njom skončati, dati prilično površno, i da samim tim kada oni budu izvitopereni kroz laži, ne postoji dovoljno razloga da publika navija za njegov povratak na stari put.

Ipak, Christian Charles je inteligentan i vešt reditelj tako da probleme tog tipa uglavnom uspeva da zabašuri, a na par mesta nudi iznenađujuće lucidna rediteljska rešenja. Štaviše, recimo u nekim kritikama je apostrofirano kako je FULL OF IT previše dobro režiran za svoj žanr.

FULL OF IT je i dosta dobra referenca za komparaciju sa A3 pošto je reč o filmovima sa sličnom temom iz iste godine. Nažalost, najverovatnije je da sam ja jedini koji ga je zapravo i gledao u Srbiji, što samo govori o tome kako je složeno dobiti kredibilnu recepciju žanrovskopg filkma u Srbiji ukoliko se baviš žanrom koji niko ne gleda.

* * 1/2 / * * * *

Svi koji su čitali scenario, mogu da posvedoče.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2008/01/doba-izbora.html

Cripple's back!

Po ko zna koji put, ali je uvek interesantno...Olovka pise srcem


Odgovori dece u beogradskim vrticima...
sta najradije jedes?
- volim sve a najvise pasulj sa dokolenicom.
- volim i slatko od sljivovice.
- meso od pileta sa drskicom.
- najsladje jedem kupusa od salate.
- sta drugo nego kuvano jaje na oko.
- najvolim da ne jedem. a kad moram kazem da nisam gladan, da me boli srce ili uvo i da imam krajnike u stomaku.
- volim dzigericu i druge unutrasnjice.

ko si ti?
- to me pitaju mama i tata kad me tuku, a ja im odgovaram da sam njihovo dete.
- mnogo sam fina devojcica i lepo pisem po cistom zidu
- ja sam deda jer se zovem kao on.

sta sanjas?
- sanjam razne sanove u boji.
- jednom sam sanjala da sam velika i debela. posle sam se probudila i dobila batine. mama je rekla: ovo nije dedina
posteljina u koju mozes da piskis kad hoces.
- sanjam da sam pepeljuga i da je moj princ lepsi od njenog.
- nije lepo sanjati. to rade samo oni sto ce da idu u puno razreda i da nose kravatu, a posle dodju kod tate da traze para.

sta je karakter?
- to je sport. moj brat je karakterista.
- to sam video u zooloskom vrtu. ima rogove, ali nema rep.

sta je sloboda?
- sloboda je kad pitam mamu smem li da uzmem cokoladu a ona kaze: uzmi slobodno!

sta je detinjstvo?
- to je moj zivot kad sam bio mali ..
- to dobijemo kad se rodimo, pa posle prodje
- detinjstvo je kad gledas slike zute boje.

sta je pubertet?
- neizleciva je to bolest. i doba kad ti brkovi porastu preko noci.
- to je kad prestanes biti devojcica i slobodno mozes da se sminkas
- kad sam sa dedom stalno pricamo o devojkama iz tog puberteta


sta je odgovornost?
- cuo sam da je to nesto jako tesko sto ne moze svako
da nosi.
- odgovornost je kad ja trazim sladoled a tata odgovara
:ne moze.
- odgovornost je kad odgovaras druga da ne uci i nagovaras ga da se igra.

kako se prave bebe?
- one se prave od babica u porodilistu.
- sramota me da kazem jer je to bezobrazan posao.
- prave se nocu zato zmure kad se rode.
- to je jedan glupav posao za koji se prima deciji dodatak.
- bebe se prave od rode ili od kupusa. kako ko voli.
- bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si dzabe bio dobar.

sta je hobi?
- te stapice sam jeo kad sam bio mali.
- moj hobi je da kvarim televizor
- hobi mog dede je laganje babe i hvatanje riba.

sta je sunce?
- ko gleda u sunce, a ne zmuri ima da mu se razboli uciteljica.
- ja sam babino sunce. valjda jesam jer me i mama tako zove.

sta je horoskop?
- tamo sam isao da gledam hari potera
- to je nauka zbog koje se ne ide u skolu.
- horoskop je ono kad su deca isto obucena i pevaju istu pesmu u vise glasova.

sta je veroispovest?
- ko ima veroispovest uvek je cist, ne laze i redovno sece nokte.
- ne znam za sta to sluzi al to dobijes cim se rodis

ko je patrijarh?
- on je predsednik muskim i zenskim popovima.
- on je isto sto i sveti sava samo sto je ziv
- kad je bozic ili uskrs on peva, a nije snimio cd.
- patrijarh je onaj sto se krsti kad mu mi masemo.

sta je politika
- to je lepa rec za pokvarene poslove.
- to su ljudi koji cudno pricaju da bi drugi mislili kako su pametni.
- to je kad cike u odelima lazu pred puno sveta a ovi im pljescu.

sta je evro?
- evro je kad na televiziji pobedi lane moje
- to je isto sto i evrokrem samo u manjoj tegli.
- to su najskuplje pare koje se kupuju kad primis platu.

sta je jugoslavija?
- jugoslavija je ovo gde zivimo ali vise ne postoji.
- to je drzava iz koje su nastali srbi u rasejanju.
- kad nesto imas pa nemas, onda je to jugoslavija
- to je setra od nekog jugoslava, al je ja ne poznajem.

sta je prestonica?
- tako zovu beograd na telelviziji.

ko je slobodan milosevic?
- to je dasa sto je jednom bio glavni.
- to je cika kome se sudi na televiziji kad nije bolestan.
- on je bio puno dobar, al ga ne vole zbog zene.
- njega su odveli jer je tukao policiju

sta je nacionalni interes?
- to je nesto sto se stalno izdaje.
- nasi susedi to imaju, a mi imali pa dali njima
- to je ma gde otisao da budes srbin.

sta je komunizam?
- to su matorci kojima vicu bando crvena
- to je moj deda kad je bio mlad i lud.
- ja nemam komunizam jer redovno pijem mleko.

ko je doktor nauka?
- to je doktor koji leci nauku.
- doktor nauka je naucno bice.
- to je onaj sto ne nosi beli mantil nego odelo pa je smesan.
- on ti ne kaze da otvoris usta, samo on prica.
- to je neki sto se maskira pa ne znas da je doktor.

sta je kultura?
- to je pozoriste, a mene cesto vode u kulturu.
- to se dobije u kuci i nosi se gde god da ides.
- to se sadi na selu pa se posle prodaje na pijaci u gradu.

sta je genocid?
- to su oni filmovi sto se prikazuju posle ponoci.
- to je nesto iz poznavanja prirode.
- genocid nasledjujemo od mame i tate.
- genocid je nesto sto se prica stalno, a u vezi je sa nekim gradom od srebra.

sta je kloniranje?
- to je kad se klovn nervira.
- to se radi na ovcama, a posle ce na nama.

sta je mafija?
- kad se kradu tresnje to nije mafija.

sta je droga?
- moj deda se drogira. on je dijabolicar i svaki dan daje sebi drogu iz sprice.

sta je pres konferencija?
- to je kad jedni pitaju,a drugi sede i piju jelen pivo.
- na to se teraju novinari.

sta je aerobik?
- to je stocni aerodrom.
- kad trcis uz muziku a nisi balerina.
- da bi dobio aerobik moras biti puno debeo.
- u to veruju samo ruzne tete.

gde je amerika?
- to su oni sto ne znaju gde je srbija.
- tamo su ziveli kauboji i indijanci, ali su se poubijali pa sad zive samo glumci.

za sta sluzi kompjuter?
- on sluzi da mama i tata ne spavaju vise zajedno

ko je bio ivo andric?
- on je bio zidar i napravio je najveci most na drini, al mu nisu platili.

Pogledao sam THE NINES Johna Augusta, courtesy of Ginger.

Hm, John August je pored svoje rutinske komercijalne karijere oduvek imao i tu neku tobože inventivnu liniju rada u koju spadaju indie filmovi kao što je GO ili scenariji za Tim Burtona. THE NINES je njegova sandensovština iz te linije, jedna nepotrebno iskomplikovana kontemplacija o postojanju, smeštena u nekakav charliekaufmanovski intertekstualni okvir, koja nije preterano vešta dok traje a postaje naročito problematična u fazi kada treba da se veže u čvor koji će je učiniti celinom.

U svakom slučaju THE NINES je film koji je sve gori što ga bolje upoznaješ i najpametnije je zadržati se na sinopsisu.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam CONCORDE AFFAIR Ruggero Deodata, courtesy of Ginger.

Zanimljivo je videti Deodatov knockoff Universalovog filma o Concordeu koji je izašao iste te 1979. godine i to u okviru kompromitovanog serijala AIRPORT.

Oba filma se bave sličnom temom koja je zapravo izvučena iz jedne od fundamentalnih teorija zavere savremene avijacije, a to je priča o uklanjanju Concordea iz masovnog vazdušnog saobraćaja.

Naime, Deodatov film se bavi urotom grupe američkih avio industrijalaca koji žele da izazovu rušenje Concordea kako bi kompromitovali ovaj tip aviona kao nefunkcionalan i rizičan. Međutim, kao što je poznato dok je sovjetski Tu-144 bio upravo takav, iako je bio kopija ranog prototipa Concordea (zahvaljujući tome je bio i prvi supersonični putnički avion), Concorde je prvu veliku havariju imao tek relativno nedavno kada je i povučen iz upotrebe.

Sve dotle Concordi su bili pouzdani, iako statistički nisu ni ostvarivali dovoljno veliki saobraćaj da bi pa i mogli očekivati neku nesreću. No, međutim, činjenica je da Concorde kao koncept nikada nije zaživeo zato što je kao internacionalni standard zaživeo Boeingov koncept subosiničnog mlaznog aviona. Mnogi su smatrali kako je to zapravo posledica nesposobnposti Amerikanaca da naprave supersonični putnički avion što nije do kraja tačno. Naime, Amerikanci su u svom konceptu istraživanja takvog aviona bili preradikalni i želeli su da naprave supersonični putnučki avion koji ide 2 Maha, što je bilo potpuno nereentabilno pošto bi ceo avion morao da se pravi od titanijuma što je tada bilo ekstremno nerentabilno. Na kraju su Amerikanci izašli iz te trke, ali su istovrmeno isposlovali da se zabrani putničkim avionima probijanje zvučniog zida iznad kontinenta i sveli su Concorde samo na interkontinentalne letove i sletanja u gradovima na obali. od tada se veruje da je Concorde kao koncept supersoničnog putničkog aviona žrtva teorije zavere.

I Deodatov film to vrlo eksplicitno elaborira u ovom filmu koji je tek manjim delom film katastrofe a većim delom je triler smešten na jednom tropskom ostrvu pored koga je srušen jedan Concorde.

CONCORDE AFFAIR prevazilazi nivo rutinskog exploitation šunda zbog vrlo zanimljivih ronilačkih scena i otkrivanja olupine aviona pod vodom koje su vrlo efektne.

Međutim, kada se sve sabere, CONCORDE AFFAIR nije ništa više do kompetentan italo knock off aktuelnog mejdžor filma, koji može biti zanaimljiv samo uskom krugu buffova.

* * / * * * *

Sa dobrih pet godina zakašnjenja pogledao sam JOHNNY ENGLISH Peter Howitta što je nedopustivo kako meni kao 007-buffu tako i meni kao ljubitelju produkcije Working Title.

JOHNNY ENGLISH je parodija na Bonda u kojoj je Rowan Atkinson, resident Working Title komičar odradio tu rutinu koja je u suštini stara koliko sam serijal o Bondu. Naime, Bond je čim se pojavio odmah bio parodiran, što u krajnjoj liniji uključuje i film CASINO ROYALE koji je bio parodija bazirana na knjizi iz serijala.

U tom smislu JOHNNY ENGLISH ne nudi ništa novo i ekskluzivno.l Ekskluzivno čak nije ni to šro su parodiju pisali Wade i Purvis koji su aktuelni resident scenaristi Bonda pošto kako rekoh imamo već sličan izuzetak sa filmom CASINO ROYALE.

JOHNNY ENGLISH je u kontekstu Working Title produkcije zanimljiv zato što bi se bez previše učitavanja moglo reći da je zapravo ovaj film neka vrsta uvoda u estetiku koju ćemo imati u SHAUN OF THE DEAD i HOT FUZZ, pošto dotle Working Title u principu nije ni pokušavao da referiše na američke žanrovske filmove (čak i kad su u slučaju Bonda britanski koncepti aproprirani u Holivudu) i to je tek posle ovog naslova počeo da ozbiljnije radi. U međuvremenu Working Title je čak došao do toga da producira Carnahanov SMOKIN ACES.

Naravno rad Edgara Wrighta je znatno superiorniji od ovog filma međutiom ostaje činjenica da JOHNNY ENGLISH daje par ideja. Prva je da bi bilo zanimljivo videti šta Edgar Wright ima da kaže na temu superagentskog filma, a zatim i kako bi izgledala njegova saradnja sa Rowanom.

U konkretnom slučaju JOHNNY ENGLISHa radi se o vrlo preciznoj, atraktivnoj produkciji u kojoj je Rowan Atkinsom sporadično briljaantan, zaplet je funkcionalan a Howittova realizacija sigurna, i rezultira vrlo dobrim spojem komedije, intrige i parodije. Ipak, kao i sve uspešne parodije, JOHNNY može da stoji i sam bez detaljnog poznavanja referenci. Pa ipak, u ovom filmu nema dovoljno toga novog da bi se mogao smatrati klasikom komedije, ali je svakako reč o uzornom repertoarskom filmu.

* * 1/2 / * * * *

U deliričnom stanju, pod temperaturom koja mi nikada ovako teško nije pala, pogledao sam film MADE IN YU Mika Lazića.

Ovaj film je dosta sličan filmovima Gorana Rebića, našeg gastosa u Austriji, koji u tamošnjoj produkciji snima filmove koji govore o Srbiji ili o austrijskom doživljaju Srbije, odnoso srpskom doživljaju Austrije.

Kao i svaki pravi gastosi, ni Rebić ni Lazić se suštinski nisu odselili iz Srbije, to jest otišli su na Zapad ali su mentalno ostali ovde. I MADE IN YU je tipičan primer takvog filma koji ne zna tačno da li Šveđanima priča o srpskoj tajni, bolnoj i neizrecivoj ili Srbima priča o tome kako je teško u Švedskoj.

Upravo zbog te neopredeljenosti, film gubi sav svoj mogući šarm koji je mogao proisticati iz niza verovatno autentičnih gastarbajterskih situacija iz života koje Lazić ubacuje u film.

Opredelivši se za mozaičnu strukturu LEPIH SELA, samo urađenu na beskrajno neveštiji način, Lazić pokušava da ispriča sudbinu jedne bosansko-srpske porodice koja se doselila u Švedsku.

Međutim, okvir koji drži priču, a to je situacija da pater familias hoće da se samoubije je jako loše postavljena, neuverljiva, previše plakatska, te glupost dodatno ukucava dramaturšku neveštinu.

Flešbekovi su kudikamo zanimljiviji, s tim što se u njima pojavljuje isti problem kao i datom okviru a to je očajna gluma naših vedeta loše glume među kojima su Boda Ninković, Nataša Ninković, Manda, itd.

Ono što je autentično zanimljivo na nivou scenarija su dijalozi u koje su ubačene broken Swedish reči što doprinosi autentičnosti likova.

U svakom slučaju, uprkos Mikovoj raspolućenosti između Švedske i Srbije, očigledno je kao negativne atribute pre svega preuzeo tradicionalne mane srpskog filma, čime je pokazao privrženost rodnoj grudi.

* 1/2 / * * * *

Kriple, rasplako sam se na odgovore pod horoskop! Hvala ti.

Juče su me kontaktirali iz kraljevačkog kulturnog centra sa ponudom da objave zbirku mojih drama. Ponudu sam sa velikom radošću prihvatio tako da bi polovinom aprila ta knjiga trebalo da se pojavi.

Ona će u sebi sadržati Predgovor i tri moja najozbiljnija dramska teksta VELIKU BELU ZAVERU (koja je već objavljena u TEATRONu i zbirci PREDSMRTNA MLADOST) igranu u Ateljeu, sarajevskom Kamernom tetaru i na hrvatskom radiju; BEBINU NOĆ U GRADU koja još nije izvedena ali je adaptirana za film koji još nije snimljen ; i 72 DEVICE koje se igraju u Dadovu.

Sjaajno! Chestitam!  

Bravo!

sjajno, ovo je dobra vest, posebno u svetlu činjenice da uopšte retko viđam zbirke dramskih textova u knjiškom obliku.

što nisi to slao na konkurs istok-zapad u zaječar? možda bi uz svu slavu dobio i par tisuća evrića? (istina, tamo je uslov da su neobjavljivane, ali imaš ti i takvih)

Lepa vest, čestitke!!!!

Super! Čestitam!  

I da bude još takvih zbirki!  

Počni da smišljaš kako će izgledati promocija... Droga, kurve, alkohol...

Hvala na čestitkama!

Zbirke drama u principu nisu tako retka pojava, ali ta vrsta knjiga ne dobija previše pažnje pošto se smatra za neku vrstu stručne literature. Što u krajnjoj liniji i jeste.

Postoje drame koje su zabavne za čitanje, ali u suštini drama ne živi na papiru već na sceni. Međutim, isto tako ponekad predstava obuzme dramu i na tom putu se dosta zaboravi šta je izvorni tekst nosio. Što se mene tiče, ja sam do sada uvek imao sreće da su reditelji unapređivali tekst tokom rada, i još kao jedna naročita specifičnost je što su i ZAVERA i 72 DEVICE imale vrlo teatralističku postavku iako nisu tako pisane, tako da će izvorni tekstovi biti zanimljiv materijal za poređenje.

No, u svakom slučaju, lep je osećaj da neko misli da su stvari koje sam napisao sazrele da se privole na papir.

Što se promocije tiče, sigurno je da će biti kurvi. Drame ipak nisu toliko dobre da iko dragovoljno poželi seks sa posetiocima.

Danas sam, kada se delirijum malo smirio, reprizirao LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA Dejana Karaklajića,

Ovaj film spada u red coming of age filmova koje je pisao Milan Jelić, s tim što je ovde on samo saradnik na scenariju a prvopotpisani je Predrag Perišić. Međutim, u izvesnim segmentima se oseća Jelićev kink, koji nije uspela da uguši Perišićeva sterilnost.

U svakom slučaju, ovaj film je bio Perišićev callintg card i ovo je prvi film koji je osvojio nagradu za scenario na Festivalu filmskog scenariju u Vrnjačkoj Banji. Ako imamo u vidu da su te godine na festivalu učestvovali SPECIJALNO VAPITANJE i HAJKA, koji nisu dobili ništa, tj. nešto marginalno, mislim da to dovoljno govori o bizarnosti te odluke. Međutim, među filmskim radnicima postoji legenda da je Tito gledao ovaj film na Brionima i da je rekao da mu se dopada a onda je ta informacija počela da se širi i žiriji su pokušali da pokažu sličan ukus.

Kako god bilo, BUDIMIR je pre svega vrlo miscastovan film, pošto su dvoje glavnih mladih glumaca, esktremno antipatični, devojka (koju igra Marina Nemet, kasnije je postala glumica) je jako loše dubbovana, i teško je pratiti melodramu u kojoj su dvoje glavnih junaka prilično neuspeli.

Zatim, postoji još niz nelogičnosti u odnosima između likova i motivacijama koje proističu iz stilske neopredeljenosti da li je reč o populističkoj ili lirskoj komediji, ili pak možda o drami.

Te stilske dileme sa jasno javljaju i u glumi pa tako isti likovi imaju manire u rasponu od slapsticka do francuskog Novog talasa.

Karaklajićeva egzekucija je dakle vrlo nesigurna, iako je film karakterističan po dosta lucidno odabranim lokacijama.

BUDIMIR TRAJKOVIĆ je ušao u istoriju krajnje nezasluženo, maltene na bazi anegdote, iako spada međui slabije u vrlo potentnoj liniji coming of age filmova.

* * / * * * *

Ugh, kao šlag na tortu tu je još i Ljubiša Samardžić  

Milan Jelić možda jeste slab kao filmmejker, ali je kažu dobro radio posao u Fudbalskom savezu BiH, a prerana smrt ga je omela da na poziciji predsjednika povede RS u prosperitet.

Pogledao sam RISE OF THE FOOTSOLDIER Julian Gilbeya, courtesy of Death Wish.

Film je jako vešto realizovan, sa vrlo energičnim i krvavim prikazima nasilja, solidnom rekonstrukcijom epohe i neprestanom vizuelnom agresivnošću usled koje reditelj ne trči ceo film kao maraton već svaku scenu kao sprint, a što je karakteristično za mlađe britanske reditelje željne brze afirmacije. U tom smislu RISE OF THE FOOTSOLDIER bi bio dobar calling card za Gilbeya da se ponudi nekom producentu koji voli violentne krimiće, recimo Luc Bessonu, pošto ne znam koliko bi u Americi mogao da prođe sa ovakvim pristupom.

RISE je priča o Carlton Leachu, nekadašnjem fudbalskom huliganu a zatim izbacivaču i dileru ekstazija koji se povukao iz posla taman kada je njegova ekipa iz Eseksa počela totalno da silazi sa uma, i da u relativno mirnoj engleskoj provinciji sprovodi nezapamćen banditizam raspirivan ozbiljnim navlakama na kokain, heroin i steroide.

Ova priča je prikazana u formi dvočasovne montažne sekvence njihovih best of divljanja, bez puno autentičnog dramskog razvoja, tako da je film vrlo antiakademski koncipiran, sa prilično tankom simulacijom objedinjujuće priče i karaktera. Međutim, istovremeno, ovaj film, iako nije nesklon fetišizaciji nasilja, u principu zaista uspeva da prikaže kakva su bagra bili Carlton i prijatelji.

Odavno nisam gledao film u kome sam toliko intenzivno osećao gađenje prema likovima i u kome nemar prema izgradnji karaktera zapravo pomaže istinitosti priče.

Gilbey bi se mogao smestiti na liniju kojom se kreće Nick Love, po uslovnoj hendikepiranosti svog rediteljskog rukopisa. RISE nije dobar film ali jeste zanimljiv za ljubitelje žanra i one koje zanima tema.

* * / * * * *

Pogledao sam SHOOT EM UP Michaela Davisa.

Ne mogu reći da sam dobio ono što sam očekivao, i to je istovremeno i mana i vrlina ovog filma. Pre svega nisam dobio dobro koreografisane i energične pucnjave, pošto Davis očigledno nije reditelj koji je dorastao čak i običnoj emulaciji hongonške ili bilo koje druge pucnjave kao Antoine Fuqua u REPLACEMENT KILLERSima, recimo, iako mu je DP bgio Peter Pau, HK snimatelj koji to sve ima u malom prstu.

Davisova režija je mnogo više na nekoj arhaičnijoj tarantinovskoj liniji, s tim što njeni koreni nisu u Tarantinu, sa pokušajima estetizacije raznih detalja na štetu agresivnosti pucnjave i akcionih prizora. Tek kroz tumačenje scenarija dolazimo do pravog izvora inspiracije ovog filma.

Dočim, film je znatno zanimljiviji u dramaturškom smislu, pošto se tu Davis ne referiše na Tarantina već na strip i moglo bi se reći da sva hiperboličnost SHOOT EM UPa dolazi od čitanja savremenih stripova. Otud i ta estetizacija pojedinačnih kadrova, i ta ispadanja iz ritma sa dijalozima na neočekivanim mestima, i zaplet koji je za stepen bizarniji i brži od uobičajenog filmskog zapleta, dijalozi koji su svedeni na cool replike (koje ne funkconišu naročito) i cool priče, kao u nekom savremenom graphic novelu.

Preuzimanje koncepcija iz stripa čini ovaj film svežijim, ali ga istovremeno i čini potpuno antidramskim, sa pokušajima da ismeva klišee koji se na kraju pretvaraju esenciju klišea, jer kliše kao formalno rešenje nije ideološko već dramsko pitanje, a strip nije dramska umetnost tako da kada se bukvalno prenese na fim ostane kao prazna ljuštura u kojoj se zapati svaka vrsta dramskog klišea.

Doduše, ni sam nivo stripa na koji Davis referiše, moram malo stati u odbranu stripa, nije vrhunski, već se vidi da su i neki njegovi uzori bili slepo crevo te forme koja je sada u velikoj ekspanziji.

U svakom slučaju, SHOOT EM UP nudi dovoljno buke, Monicu Bellucci, Clive Owena i poneko prijatno iznenađenje da se pogleda, međutim kada posle ovakvog filma umesto radosti ostane kontemplacija, jasno je da nešto nije u redu.

* * / * * * *

Ja bih rekao da pre referiše na crtani film nego na strip, čak i vrlo konkretno se mogu povući paralele sa Duškom Dugouškom i Elmerom, i na tom nivou je super i zabavan je dok se gleda, ali je nekako zaboravljiv kao celina tj. nešto mu fali... Logično se nadovezuje na Dejvisov prethodni film Monster Man, samo što je tamo umesto akcije horor, ali recept je sličan.

Referenca na Duška Dugouška je toliko eksplicitna da je odmah jasno da to nikako ne može biti referenca. Eksplicitnost takve reference mnogo više vuče na strip nego išta drugo.

Jeste, ja se slažem sa Crippletom, SHMUP deluje kao kombinacija posvete Johnu Woou (za koju je od početka jasno da je na daleko nižem umetničkom nivou jer Davis nije režiser Woovog kalibra) i stripovske estetike. Veliki broj novih crime stripova na Imageu, Vertigu ili manjim firmama i imprintima podseća svojom stilizacijom i svedenom karakterizacijom na ovaj film i vice versa.

Nisi mi džabe rezao sve one stripove, vidis da je imalo svrhe...

Pogledao sam A L'INTERIEUR

I mogu reći samo jednu stvar, don't believe the hype!

Povremeno se pojavi poneki film koji nas vrati u dane kada se horor žanru prilazilo sa predrasudama, podozrenjem i paušalnim etiketama. To je bio period zabluda i podmetačina, međutim, da se horor sveo samo na ovakve filmove, sve to bi bilo tačno.

Kada neko snimi film koji traje 76 minuta, po definiciji znaš da je taj ili neki amater pa je jedva napabirčio i toliko, ili da je pokušao da snima neku drugu formu pa iznebuha odlučio da je proglasi za film ili da čovek naprosto ne zna da snima filmove.

Bustillo i Maury verovatno na neki način obuhvataju sva tri podskupa.

Međutim, najpre će biti da oni ne umeju da snime film pošto je i u trajanju od tih zaista mizernih 76 minuta, A L'INTERIEUR dosadan i prepun ponavljanja.

Špica filma se završava u šestom minutu.

Potom već u prvih desetak minuta ima scenu solilokvija antipatične babice u bolnici koji nema apsolutno nikakve veze sa likovima, zapletom i poentom filma i koji je mogao da leti da su u odnosu na scene koje ulaze u film primenjeni iole profesionalni kriterijumi.

Onda negde oko 20. minuta, film počinje da se kreće u pravcu onoga zbog čega smo došli.

Dolazi jedina dobra scena u filmu a to je scena prvog dolaska Beatrice Dalle, kada glavnoj junakinji, inače trudnjači, na vrata kuca upadljivo umobolna žena obučena u neku dugu crnu gothic haljinu koja želi da uđe u kuću. Ko može kriviti trudnjaču što nije odmah napustila svoj stan posle prvog dolaska policije. Zaista, ko bi očekivao da bi ozbiljan psihopata mogao da dođe tako upadljivo kostimiran, i pritom u dugoj haljini, krajnje nepodesnoj za izvršenje krivičnog dela. Međutim, očigledno idiotski izgled je tajna naše zločinke.

Kada policija ode, glavna junakinja ZADREMA, verovatno srećna što je dovoljno zanimljiva da ima svog psihopatu, a zločinka uđe u kuću u elipsi što je tek prvi slučaj u kome ćemo otkriti da Bustillo i Maury vole da preskoče svaku scenu koju ne umeju da izrežiraju.

U svakom slučaju, kada psihopata koja planira da raspori ženu i izvadi joj dete uđe u kuću, dok žena drema, ona prvo odluči da se malo promuva po kući, vidi šta ima, potraži ČIME DA JE RASPORI, pošto ništa nije ponela sa sobom.

Spoj dve potpuno neuverljive radnje između zločinca i žrtve čibni da se svaki suspense situacije da publika zna više od junakinje potpuno ukine.

Kada nađe čime će da je raspori, dođe da je raspori pa je malo gleda, zamišljeno i upadljivo neobično. Očigldno je reč o još jednom od filmskih psihopata koji će možda i da nastrada zbog svoje neefikasnosti.

Takva vrsta kontempativnosti nije prijatelj ozbiljnom zločincu tako da trudnjača uspe da pobegne od prvog pokušaja rasporivanja pošto ju je, sasvim očekivano iz sna probudio bol makaza zabodenih u pupak.

Očigledno zločinka računa da će se amaterski carski rez lakše obaviti ako je pacijent živ i brani se svom snagom nego ako je na neki način narkotisan ili barem vezan.

Tada naša junakinja upada u fazu u kojoj ne može da hoda, koja na svu sreću kasnije prođe. Ipak, uspeva da dopuzi do kupatila i da se zaključa, vidno uznemirena. Uznemirenost je takva da naša junakinja može da govori, ali ne može da vrišti iako bi joj to pomoglo.

Vrata od kupatila su nesavladiva barijera za ubicu. Možda bi mogla da ih savlada da su se Meury i Bustillo odlučili za elipsu, u kojoj ona može da uđe u kuću koja sigurno ima snažnija vrata od kupatila.

Potom, film postaje neka vrsta krvavog sitkoma, u kome se "slučaj Martina Balsama" ponovi u nekoliko navrata, a status quo gde ubica vreba napolju a žrtva ulazi i izlazi iz kupatila pošto je u međuvremenu povratila moć hoda i stekla neku vrstu radoznalosti i rado napušta kupatilo iako svaki put nema nikakav cilj prilikom napuštanja kupatila.

U ovoj fazi, Bustillo i Meury imaju još jednu scenu koju ne umeju da izrežiraju a to je kako da zločinka ubije policajca i za njega vezanog osumnjičenog arapskog tinejdžera /koga policajac iz nekog razloga nije hteo da ostavi vezanog napolju, u kolima ili za ogradu, ili štagod) koji imaju predznanje o tome da je ona opasna i znaju kako izgleda. Pošto su očigledno sve opklade protiv nje, i trebalo bi biti inventivan u ovoj sceni, reditelji su je preskočili.

Međutim, već situacija u kojoj se ova dvojica nesretnih junaka suočavaju sa njom je diskutabilna pošto prositiče iz njihove potrebe da u kući u kojoj je izubijana trudnica, i vreba pshihopata koja je prethodno već ubila dvojicu policajaca i to pošto su shvatili da je ona psihopata, odu da poprave osigurač.

Možda su hteli da poprave osigurač kako bi lakše izveli trudnicu iz kuće, ali, oni imaju baterijske lampe, plus ona je domaća u toj kući, sigurno bi se snašli. Ili su pak računali da trudnici osposobe osigurač pa da ona boravi u kući do jutra.

U svakom slučaju, neznano kako, čudno obučena žena i njih savlada.

Ipak, u međuvremenu je trudnica shvatila da će da bi dala život morati da oduzme barem jedan.

Kreće u napad. uspeva da prilično onemogući zločinku. Ali, onda ona počne da kontemplira pred ubistvo i ne ubije je.

Hm.

I onda se ispostavi da se sve ovo zapravo desilo zbog jednog saobraćajnog prekršaja. Za koji ne znamo tačno ko je kriv.

A L'INTERIEUR je kao ekranizacija one replike iz TT SINDROMA "Ti nikada nećeš znati kako je to biti majka, pošto ćeš večeras da umreš."

S tim što ovde materinstvo zapravo nije naročito potencirano kao bitna linija filma. Ovde se sve vrti oko vendete za počinjen saobraćajni prekršaj.

Zločinki nije stalo do živog deteta. Ona želi da ga iščupa iz utrobe da bi se osvetila. Njeno završno milovanje iščupanog deteta je samo način da se završi film i ne znači apsolutno ništa.

Ali, da li je glavnoj junakinji stalo do deteta?

Glavna junakinja pošto ju je zločinka načela oko pupka, dođe na ogledalo i gleda u kom joj je stanju lice. Briga nju za stomak, ne mari ona previše za to.

Uostalom da joj je stalo do deteta, ne bi sebi izvršila traheotomiju, a potom tu intervenciju oneobičila time što će probušen vrat oblepiti selotejpom.

A L'INTERIEUR je film u kome autori ne mogu da prikriju svoju nezrelost, između ostalog i zato što je ne koriste kao deo izraza već pokušavaju da je zaodenu u neku vrstu ozbiljnog Euro-slashera, na tragu HAUTE TENSION od koga preuzimaju samo tupavost a ništa od Ajine zanatske veštine.

Činjenica da u filmu ima klanja, nažalost ne znači da je film hrabar. Niti to klanje može da prikrije njihov rediteljski ineptitude koji se očituje kroz to šta likovi rade, kako likovi misle i koliko priča napreduje, odnosno koliko se odnosi menjaju.

Jedini razvoj likova i odnosa prositiče iz primene najoveštalijih klišea kojima se autori očigledno prekasno okreću i slabo ih realizuju. Ako promenom u liku smatramo neumitni trenutak kada će žena početi da čini zlo onome ko je njoj činio zlo, so be it.

Ovi momci nažalost ne znaju da u Srbiji još uvek živi Šefka Hodžić, sa promenjenim imenom, i da bi je ovako glup film sigurno uznemirio. A onda je svašta moguće.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam MICHAEL CLAYTON Tony Gilroya, courtesy of Ginger.

Čini se da Soderbergh kao producent sada štancuje kopije svojih uspelih filmova tipa posle TRAFIICa odmah ide SYRIANA a posle ERIN BROCKOVICH, MICHAEL CLAYTON.

Za razliku od ERIN koja je bila više populistički film o neobrazovanoj budali koja je ipak uspela da pobedi sistem, MICHAEL CLAYTON je više na liniji liberalskih conspiracy teorija iz sedmadesetih za koje je bio specijalizovan Alan J. Pakula. A pomalo i Sydney Pollack koji je producirao ovaj film i glumio dosta važnu ulogu u njemu.

Međutim, dok je Zavera bila nešto relativbno novo tokom sedmdesetih, uostalom, tada je ča k i Predsednik po prvi put demistifikovan, priča koju nam prikazuje MICHAEL CLAYTON je danas toliko pase da svaki drugi film sa Van Dammeom ima isti ovakav zaplet.

Priča o čoveku koji shvata da Zla Korporacija ne samo da truje ljude nego je spremna i da ubije nekog ko je whistleblower je toliko prevaziđena da deluje smešno kada se priča u filmu u kome je sama sebi svrha.

Ovakva priča bi mogla da funkcioniše u nekom žanrovskom filmu u kome neka vrsta drugog filmskog aduta predstavlja krajnji ishod filma. Međutim, ovakva priča ispričana kao da je sami sebi svrha čini da nas Gilroy tretira kao debile, kao da nismo gledali apsolutno nijedan film već 30 godina.

Nažalost, Gilroy nije našao način kako da nam neki nov način predoči Pakulino gradivo. Ovaj film je Pakula all the way.

S tim što naravno, ako već moram da gledam Pakulu, radije bih gledao njegove izvornike nego neku second hand interpretaciju.

Gilroy je na ovu temu već imao zanimljiviji i svežili film DEVIL'S ADVOCATE, u kome je staru temu dovoljno remiksovao da drži pažnju 1998. godine.

Nažalost, CLAYTON nema taj kvalitet.

* * / * * * *

Pre nekog vremena sam pogledao CALIFORNIA DREAMING Christiana Nemescua i još uvek nisam uspeo da se odlučim na koji način da priđem ovom filmu. Naravno, reč je u filmu koji jeste u sasvim pristojnom stanju dovršenosti i iz njega se vrlo jasno vidi koje su bile autorove ambicije. Međutim, to zaista ekstremno trajanje od 158 minuta čini da se zaista upitam da li smo gledali verziju koju bi Nemescu pustio javno.

Mislim da ekstremno trajanje filma gotovo sigurno ne bi bilo ovakvo u završnoj verziji pošto ova priča naprosto po svojoj ambiciji ne odgovara tim dimenzijama filma i nije za film duži od dva sata. Ekstremne dužine trajanja filmova su obično iznuđene i to u većini slučajeva zbog obimne priče ili teme filma koja nadilazi klasične formate repertoarskog filma.

CALIFORNIA DREAMING nije takva priča. Ovo je komunikativan,. pitaj film sa jednostavnom pričom za koji je idealna dužina između 100 i 120 minuta.

U ovom obliku ovaj film nema tu idealnu dužinu i deluje naporno, iako je vrlo očigledno da se iza sadašnje naporne forme krije dinamičan film.

Štaviše, vidljive su čitave sekcije koje je očigledno trebalo sažeti.

Odnos prema priči o rumunskim lokalnim moćnicima koji opstruiraju putovanje američke jedinice na granicu za SRJ tokom Bombardovanja, pre svega pokazuje jedan prilično ozbiljan moralni i intelektualni koncept koji je imao pokojni reditelj u odnosu na velike svetske sile, savremene ratove, istoriju, ideologiju i komšije.

Rumuni su veliki narod, respektabilne tradicije, i moglo bi se reći da taj narod ima određenu zrelost kada uspeva da iznedri ovakav film koji  pokazuje izuzetno izgrađen i slojevirt odnos prema stvarnosti i vrlo ozbiljnim pitanjima koje nameće svakodnevica.

Daleko je od toga da je CALIFORNIA DREAMING film koji sad nudi neki naročit intelektualni užitak, ili neku posebnu političku poentu, međutim, siguran sam da mi recimo ne bi bili u stanju da napravimo ovakav film o Amerikancima koji prolaze kroz Srbiju da bi bombardovali Rumuniju, kao što ne bi imali film koji se na ovakav način pozicionira u odnosu na NATO, na primitivni i bestidni odnos nadmoćnih i siromašnih, itd.

Sve ono što CALIFORNIA DREAMING nudi usput kao common sense, nešto što doživljavamo sasvim normalno, naša kultura ne bi bila sposobna da artikuliše.

Uostalom, videli smo naš film, vrlo slične tematike PAD U RAJ u kome je rat tretiran kao nekakva privatna šala, jedna zajebancija, u kojoj sticajem okolnosti mogu da glume i stranci.

Dok je u srpskom filmu, rat prikazan kao imaginarni žanrovski događaj koji se nije desio u stvarnosti, kao neka vrsta tradiconalne filmske priče u jednoj kinematografiji ima više interpretacija, kao Godzilla, CALIFORNIA DREAMING mnogo više govori o tom događaju iako ga samo pasivno tretira.

I zato u stvari u Rumuniji, predvorju Srbije, Amerikanci ni ne shvataju da u Rumunima koje sreću zapravo dobijaju ukus Srbije, zemlje jadnih i siromašnih ljudi kojima nisu potrebne američke bombe da bi se ubijali, i čiji je lokalni kabadahija oko nekih stvari zapravo i u pravu.

Najveća tragedija je u tome što današnji Srbi verovatno ne bi zaustavili voz koji ide da pomogne bombardovanju nekog drugog, a Nemescuovi Rumuni ipak bi.

* * * / * * * *

Pogledao sam KINSEY Bill Condona, sa velikim zakašnjenjem.

Condonov arhaični rediteljski pristup čini da se nikada zapravo ne razume da li je on pravi reditelj ili samo peder sa zaposlenjem. Takvi su mu i filmovi, kad se bavi žanrom, to je onda mjuzikl ili sexually charged horor, gde njegovo seksualno opredeljenje dolazi do izražaja, a kada je reč o istinitim pričama, to su onda biografije ljudi koji su mu opet zanimljivi pre svega iz seksualnog ključa.

I to je naravno sasvim legitiman vid političkog filma u kome se film koristi kao neka vrsta političkog instrumenta u borbi za prava seksualnih manjina. Međutim, kao i svi vidovi političkog filma, tako i njegov mora da preuzme matricu iz nekog filmskog stila, i Condon se tu oslanja na najkonzervativnije tradicije klasičnog Holivuda.

Kada je radio KINSEY, on je istakao da je namerno hteo da se drži konzervativnog stila filmova koji su izlazili u vreme Kinseyevog života i da ih obogati eksplicitnim prikazima seksa koji su neočekivani u tom kontekstu. Međutim, takvi su mu i drugi filmovi, što pokazuje da mu je istraživanje stila i filmskog izraza na drugom mestu.

I to se ispostavlja kao najveći problem KINSEYa pošto upravo zbog arhaičnog stila, mi ne uspevamo da dokučimo gotovo ništa o tome ko je bio taj čovek, pošto nam klasicistički pristup koji vezujemo za afirmativne biografske filmove ne dozvoljava da se zaista probijemo do suštine njegovog karaktera.

Između ostalog, pored njegovog vrlo liberalnog pogleda na svet, ne saznajemo da li je on bio relevantan naučnik ili ne, a završnica filma poprima lirske dimenzije Kinseya koji kopni i postaje dosta mutno šta se desilo sa istraživanjem posle ukidanja Rockeffelerove stipendije.

I zato, kad se podvuče crta, KINSEY stoji kao zabavan biografski film o intrigantnoj temi, koji nažalost više uspeva da uputi na zanimljiv istorijski događaj i ličnost nego što zaista rasvetljava događaje.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam 2019 Sergio Martina, courtesy of Ginger.

I da se razumemo, film je smeće. Svako iole normalan bi smatrao da je protraćio 96 minuta svog života gledajući niskobudžetni film čiji autori imaju ambiciju da dođu do lake zarade, ulazeći u arenu u kojoj se nadmeću filmovi bazirani na pozamašnim ulaganjima a nemaju dovoljno talenta da prevaziđu tu disproporciju između ulaganja i zarade.

Dakle, nemam ništa protiv niskobudžetnog filma kao koncepta, i nemam ništa protiv niskobudžetnog filma koji se pretvara da je skup ukoliko je autor sposoban za to, međutim 2019 je gluplji, dosadniji i tromiji od svakog visokobudžetnog mastodonta koji mnoge mane može da nadoknadi kroz raskoš,

I to sve naravno, nije ništa neočekivano za jedan rip-off naslova kao što su MAD MAX ili ESCAPE FROM NEW YORK.

Međutim, ono što zaslužuje posebnu analizu jeste koncept kroz koji je Martino planirao da nadoknadi oskudan budžet. Naime, Martino u rukopisu pravi jednu neobičnu inverziju i suprotstavlja se američkom postapokaliptičćnom filmu time što umesto tehnički impresivnog miljea, baziranog na jasnim konvencijama žanrova i pop kulture, gradi jedan groteskni art house svet koji više liči na neki film Saše Petrovića nego na George Millera.

Martino naravno pokušava da se osloni na miteme vesterna i opakih junaka iz Millerovog i Carpenterovog asortimana, ali najpre njegovi likovi imaju veze sa grotesknim prikazima srednjeg veka, gube, starih zdanja u raspadanju koja većinom nemaju previše veze sa njujorškom modernom arhitekturom, itd. I neke od scena zaista mnogo više liče na neki evropski art film nego na exploitation koji pledira na uspeh u Americi.

Druga linija je poigravanje sa dizajnom space opere u nešto ambicioznijim pulpy setovima koji pripadaju štabovima zaraćenih strana, koji na svoj način pet nemaju veze sa aktuelnim kinematografskim trenutkom već više liče na neki kemp pristup maltene žilnikovskih razmera.

U svakom slučaju, Martinu u ovom filmu ovi zahvati nisu uspeli, i osim koncepcije koja je preteča CHILDREN OF MENa, ovo je naslov koji ne zaslužuje pažnju.

Kad je reč o apokaliptičnim naslovima ovog tipa, ja bih se držao Enza Castellarija.

Unače, zanimljivo je da ovaj film deli godinu apokalipse sa Castellarijevim I NUOVI BARBARI.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam IL CITTADINO SI RIBELLA Enza Castellarija, courtesy of Pliss.

Ovo je italijanski krimić koji pripada tradiciji poliziotesschi podžanra, i negde je na liniji DEATH WISHa koji je izašao iste godine.

DEATH WISH je bolji film zato što je Paul Kersey junak čija je motivacija za osvetu jasna dok je Castelarijev junak pre svega motivisan potrebama autora da uradi vigilante film u kome čovek uzima pravdu u svoje ruke i rešava slučaj mimo policije.

Ipak, treba imati na umu da je osnovna Catellarijeva greška u tome što njegov junak naprosto nije preživeo ništa previše strašno od strane kriminalaca i da je njegova potonja potera za njima više iz domena patologije od koje pati Ron Silverov lik u BLUE STEELu nego što zaista postoji razlog za tako besomučnu osvetu.

Film je opterećen, ali ne previše Nerovim monolozima o tome kako se pravda mora uzeti u svoje ruke, kako vlast ne štiti građane dovoljno, i otprilike je jasna ideološka ciljna grupa kojoj se autor obraća.

Ono po čemu se film pozitivno izdvaja to su odlične scena automobilskih potera, solidan izbor lokacija i dobre akcione scene i pucnjave. Međutim, naročitu pohvalu zaslužzuju sve scene sa vozilima koje imaju i za današnje uslove svež naturalizam i fizičke efekte.

Pliss mi je nasekao film sa komentarima, koje je hostovao Bill Lustig tako da ću u nekom trenutku sigurno reprizirati ovaj film sa ovim komentarima.

* * 1/2  / * * * *

Pogledao sam KEBAB CONNECTION Arno Saula, courtesy of Ginger.

Ovaj film je dobar putokaz kako će izgledati srpski komercijalni film ukoliko kod nas prevlada "fondacijska" filmska struja koju oličavaju Srdan, Stefan, Koljević i ta ekipa. Oni sada sebe smatraju velikim umetnicima, ali ma koliko da sa podsmehom doživljavaju "bioskopski film", sigurno je da će na neki način želeti da se izraze i u tom formatu koji pledira da bude komercijalniji na lokalnom nivou. Možda mu se ne bi posvetili u punom autorskom kapacitetu, ali sigurno ne bi propustili priliku da odrade nešto kao scenaristi ili producenti ili mentori u najširem smislu. U njihovom pokušaju da pretvore srpski film u neku vrstu istočnoevropskog getoiziranog filma, što nikada naš film nije bio, sigurno će pokušati da naprave i svoju vrstu repertoarskog filma, koji će pripuštati svojim odanim štićenicima.

KEBAB CONNECTION je deo sličnog projekta u Nemačkoj, na scenariju je potpisan njihov najpotentniji mladi autor (u festivalskom smislu) Fatih Akin i očigledno je ovo njegov koncept upliva u komercijalni film. Štaviše, on u ovom filmu ubacuje deo elemenata iz GEGEN DIE WAND i na nivou glumačke podele, i čini se da ovu formu doživljava kao neku vrstu tezge za svoje odane saradnike.

I onda možemo da vidimo jedan melanž lažnog multikulturalizma, lažne filmofilije i konačno lažne komedije kojoj je važnije da bude politički korektna nego da bude smešna. Nemci posle progona Jevreja pred Drugi svetski rat nikada nisu uspeli da oporave svoju filmsku komediju i retke su uspešne nemačke komedije. Međutim, čak i u neuspleom filmu se vidi da li proističe iz relativno autonomne autorske ili producentske vizije. Isto tako se mikromenadžment vidi čak i u uspešnom filmu. KEBAB CONNECTION nije uspešan film tako da se u njemu i vide šavovi, i još plus i smetaju.

I mi smo imali ovakvih projekata ranije, MUNJE prve padaju na pamet, ali ovako perfidne filmove još nismo, no nekako osećam da ćemo ih uskoro imati ukoliko se ne pojavi neki ubedljiv koncept autohtonog srpskog imperijalnog filma, čiji je OGNJENKA prvi korak. Međutim, OGNJENKA nije dovoljna.

S druge strane čini mi se da se ovakvi perfidni, politički korektni, sterilni bioskopski filmovi već pripremaju.

* 1/2 / * * * *

Sinoć smo se na redovnoj projekciji prisetili SLATKA OD SNOVA Vladimira Živkovića, courtesy of Žika.

Ovaj film je infamozan star vehicle Dragane Mirković koji je trebalo da bude njena varaijanta HAJDE DA SE VOLIMO, ali ga je omeo niz faktora među kojima su smrt producenta Rake Đokića, sankcije, rat, slom bioskopa.

Međutim, ovaj film je zaista zaslužio ozbiljnu rehabilitaciju pošto je reč o raritetnom skupu dobrih namera koje su nažalost uglavnom sve neispunjene i prokockane.

Pre svega, film ima televizijski look, nemalo zahvaljujući DPu Fatmiru Nušiju koji je poznat kao vrhunski TV snimatelj i saigrać Stanka Crnobrnje, koji se ipak nije nikada dokazao na filmu. Fotografija je elektronska, sa dosta apsurdnih najjednostavnijih televizijskih efekata u smislu bojenja slike i ambijenta, i više podseća na neki arhaični televizijski show nego na film. I upravo bi kao vrhunski televizijski show SLATKO OD SNOVA najbolje funkcionisalo, i imalo svoje mesto u DVD kolekcijama.

U tom smislu zaista je šteta što je ovaj projekat, sasvim urađen na televizijskom nivou uopšte došao u poziciju da se tretira kao film, i da se poredi sa kinematografskim ostvarenjima.

Pored fotografije, veliki tehnički problem filma je tretman ambijenata koji su konceptualno vrlo dobro izabrani, naročito Muzej vazduhoplovstva koji izgleda retrofutuiristički i imajući u vidu stare mladzne avione sa petokrakama koji stoje u njemu te neke stare helikoptere neuobičajenog dizajna, pomalo deluje kao skica nekog allanmooreovskog tretmana SFRJ i stvaranja neke vrste alternativne istorije.

Međutim, pored abismalnog kvaliteta slike, i prilično slabog kadriranja, film ima ogroman problem lošeg rada sa statistima kojih naprosto nema ili su slabo iskorišćeni tako da junaci egzistiraju u sablasno praznim ambijentima koji više pripadaju nekom filmu po Stanislavu Lemu nego veselom mjuziklu.

Rediteljski koncept, ukoliko se o nečemu takvom u ovom filmu uopšte može govoriti se više vrti oko pokušaja da se film pretvori u seriju spotova Dragane Mirković i tu napredovanje priče dosta gubi na razložnosti. Očigledno je da reditelju Vladimiru Živkoviću pričanja priče nije bilo primarna preokupacija, čemu su verovatno doprineli i potresi u produkciji koji su usledili posle smrti Rake Đokića.

Kad je o Raki reč, SLATKO OD SNOVA je vrlo lucidno producentski postavljen projekat. Naime, on je za scenariste odabrao tada dvojicu hip scenarista, Aleksandra Barišića koji je radio srednju priču u KAKO JE PROPAO ROKENROL i CRNI BOMBARDER i Srđana Dragojevića koji je tada bio senzacija posle MI NISMO ANĐELI.

I ispod naslaga Živkovićevog neznanja i Nušijeve fotografije, vidi se zanimljivo postavljen scenario.

Film je postavljen kao priča u uspehu mlade radnice u fast food restoranu smeštenom u bajkovitoj Srbiji koja pokušava da uspe u svetu dance popa, u kome dominira velika izdavačka kuća, koju vodi veliki neumoljivi mogul. Ona biva primećena od strane njegovog skauta dok se njena drugarica smuva sa tada najaktelnijom, ali već dekadentnom zvezdom. Njih dve postaju rivalke, mogul pokušava da preuzme pevačicu od skauta koji se u međuvremenu zaljubio u nju, i da joj potpuno promeni imidž ali pošto ona shvata da takav imidže ne bi bio njen auztentični izraz napušta šou biznis. Ipak, želja za pevanjem je jača i ona uz pomoć duha Elvisa Presleya ulazi u um mogula i nalazi u njemu dobrotu, koji potom budi na javi i sve se završava happy endom.

Priča filma koja je prilično nerazumljiva zapravo ima u sebi elemente koji su hteli da realizuju ovaj kratki sinopsis koji sam gore naveo i u kome ima sasvim dovoljno kvaliteta da SLATKO OD SNOVA bude zanimljiv, čak i intrihgantnan omladinski film. Međutim, neukost u realizaciji je samo fragmente ove priče dovela na ekran i njen efekat je izgubljen.

Neki od najpipavijih glumačkih segmenata poput duha Elvisa Presleya su naravno najgore glumljeni, recimo njega igra Manda, što je dodatno devalviralo ovu mitsku matricu koja će kasnije nešto uspešnije, ali na isti način i sa istom funkcijom biti korišćena u ČARLSTONU ZA OGNJENKU Uroša Stojanovića sa likom Baba Boginje.

Ono što je takođe zanimljivo to je muzički koncept filma. Naime, SLATKO OD SNOVA ne afirmiše Draganin kanonski izraz već se bavi promovisanjem njene, sada je jasno, neostvarene dance pop karijere na engleskom jeziku. Rambo Amadeus pak u filmu izvodi svoje numere koje su apsolutno u njegovom maniru bez ikakvih ustupaka. Reimagining Draganiniog lika u filmu izvodi HOROR REDITELJ koga igra Zoran Cvijanović i on je vodi u neke new wave vode bowievskog high concepta, mislim da je i te pesme pisao Rambo, tako da u filmu praktično ima najviše muzike Ramba Amadeusa, nešto generičkog euro beata i nimalo narodnjaka. U tom smislu, SLATKO OD SNOVA zaista nema veze sa afirmacijom turbo folka, izuzev minulog rada svoje glavne zvezde.

Čini se da je ovakav muzički kontekst filma možda i doprineo njegovom neuspehu pošto je bio presofisticiran za Draganine fanove.

Isto tako, iako zaplet nije realizovan na adekvatan način i priča nije ispričana, neke od koncepcija koje su scenaristi uveli u film daleko prevazilaze koncepciju i kvalitet scenarija za uobičajene pevačke vehicle filmove.

U svakom slučaju, iako SLATKO OD SNOVA nije film o koji je iko ogrešio dušu, reč je o bitnom detalju iz istorije naše pop kulture u kome se može naći štošta zanimljivo.

* * / * * * *

Pogledao sam ZOO Robinson Devora, courtesy of Ginger i moram reći da sam se razočarao.

Ova igrano-dokumentarna pretenciozna pseudo-rekonstruckija sudbina i stanja svesti koji će dovesti do smrti jedno zoofila i do kriminalizacije zoofilije u drđavi Washington, nažalost ne uspoeva da bude ništa više od filma eseja koji nema nikakvu umetničku ni dokumentarnu vrednost.

Devor je pokušao da nam predstavi zoofile kao nežne, krhke ljude koji su ubeđeni da voloe životinje do te mere da su spremni i da seksualno opšte sa njima, i to bi bio zanimljiv koncept kada snimljeni verbalni iskazi tih ljudi ne bi bili podvučeni ispod serije asepričnih pokretnih slika koje po svojoj strukturi podsećaju na neme rekonstrukcije iz boljih Discoveryjevih emisija a po fakturi deluju kao neki pretenciozan art, dakle izgledaju kao pretenciozan arty tretman jedne trivijalne forme kao što je dokuemntarna rekonstrukcija iz TV emisije.

Nažalost, na Discoveryju i sličnim kanalima ima mnogo boljih rekonstrukcija veće umetničke vrednosti tako da se za ZOO čak ne može reći ni da je u toj formi vrhunsko delo.

Ono što ZOO jeste bi se moglo defnisati kao jedno gusvansantovsko žestoko promašivanje teme, u kome uljuljkivanje i hipnotičkim prizorima i uživanje u delikatnosti detalja potpuno odvlači pažnju reditelja od bazične razložnosti.

Otud u ovom filmu ne razlikujemo čak ni kada koji sagovornik govori, i sve do same završnice u kojoj imamo upliv dokuemntarnog materijala ne znamo o čemu ovaj film uopšte govori. Konačno, čitav autorov pokušaj da sagleda slučaj iz vizure zoofila biva potpuno izvitoperene njegovim tretmanom njihovih reči pošto je film toliko distanciran i toliko su stvari oneobičene da kroz sam postupak vidimo da Devor želi da smesti njihove priče u neku vrstu patološkog konteksta. Nažalost, ni sama zoofilska priča nije naročit big deal. Seks sa životinjama je jedna od ustaljenih praksi, i Devor greši što primenjuje tako pretenciozan postupak na jednu temu koja vapi za racionalnim, ali nepretencioznim postupkom.

Uostalom, kako besmrtni Slobodan Stanković kaže, za zoofilski pornić je teže našao konja nego devojku.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam RUN FAT BOY RUN Davida Schwimmera, courtesy of Ginger i obradovao sam se da ponovo pogledam Pegga.

Pegg je bio i ko-scenarista ovog filma sa Michael Ian Blackom, i očigledno je da se sa njim dobija full-time job ili da barem on ne želi da igra ukoliko nema priliku da scenario malo prilagodi sebi.

Schwimmer je Peggov saigrač još iz filma BIG NOTHING i mislim da su oni još tu uspeli da pronađu nekakav zajednički jezik. Isto tako, mislim da je Scwimmer vrlo mudro odlučio da se posveti režiji pošto, iako nije neki vrhunski reditelj, barem za sada, ipak ima mnogo veću perspektivu nego kao glumac koji posle FRIENDSa nije imao relevantnijih ostvarenja.

RUN FAT BOY RUN je kad je reč o režiji vrlo pristojan, nije u samom vrhu romcoma ali je u zlatnoj sredini nesumnjivo.

Kad je reč o scenariju, tu RUN FAT BOY RUN ima najveći problem pošto film ima nekoliko high concept ideja u sebi a nijedna nije previše plauzibilna. Naime, imamo junaka koji je pobegao sa venčanja i sada, pet godina kasnije želi da mu se napuštena nevesta vrati. I to kao koncept nije loše ali zahteva znatno bolju scenarističku razradu od kasnijeg high concept rešenja da će on da istrčći maraton KAKO POSTATI HEROJ-style, kako bi mu se ona vratila.

Iako ima izvesne simetrije u trčanju sa venčanja i trčanju na maratonu, čak i u okvirima romcoma ovakva postavka je prilično neuverljiva. Dakle, pored prilično mediokritetskog, sporadično solidnog pisanja unutar scena RUN FAT BOY RUN pati od starog romcom problema a to je da se u high conceptu izgubi emocija koju bi junaci trebalo da razviju i da se razvoj njihove romanse previše uslovljava.

Uprkos svemu ovome, i priličnoj neopredeljenosti u smislu settinga (film je pisan za Njujork pa je sa ulaskom britanskih producenata prebačen u London), Pegg uspeva da ga digne na jedan dosta visok nivo, iako suštinski ne uspeva da prikrije činjenicu da ovo ipak nije prvorazredni proizvod.

Ipak, samim tim što je Pegg unutar Working Title priče, nadam se da će ga oni uskoro importovati u neki svoj romcom najvišeg kvaliteta.

* * / * * * *

AFM:  99 FRANCS Review
Posted by Todd Brown at 8:54am.
Posted in Film & DVD Reviews , Cult, Comedy, Continental Europe & Russia, AFM 2007.


Once the wunderkind of French film, his star shooting to the top thanks to Dobermann, director Jan Kounen has spent the past several years seemingly wandering in the universe, waylaid by a fixation with shamanistic spirituality that may well be good for his soul but led directly to his making the financially disastrous psychedelic western Blueberry.  Career detoured or not, however, it was simply a matter of time before Kounen re-emerged on the scene in some form - the man is simply too obvious and significant a visual talent to be left out of the game forever - and he has done so with the striking, ambitious and hyper kinetic 99 Francs, an adaptation of the same novel of the same name by Frederic Beigbeder.  The story of an ad executive in the midst of an existential crisis the material seemed at first blush an odd match for the technicolored spirituality of Kounen but in the final analysis I sincerely doubt this film could have been made by anyone else.  A stunning technical tour de force the film is a viciously pointed satire of consumer culture, one that delights in pulling down the curtain between perception and reality and yet never forgets that this is still a film and as such it needs to be entertaining.  Which it is.  Hugely.  Never having read the novel I cannot comment on the accuracy of the adaptation but 99 Francs is, without a doubt, the high point of Kounen's career thus far and will very likely go down as his master work.  It is the film that he was seemingly born to make.


Octave seemingly has it all.  He is a high powered ad executive and self professed asshole who pulls down huge money to do nothing more than think up ad slogans.  It is his job to make you discontent with your life, to make everything you currently own obsolete, to convince you that everything will be so much better for you if only you had that next thing.  He is smug and vain and self contented, a perpetual adolescent with an unlimited budget and one vicious drug habit - a simply staggering amount of cocaine is consumed over the course of the film - which would be a problem if not for the aforementioned hefty salary.  He is a bastard and he knows it, beyond that he revels in it.  His life is an endless party, a world purely driven by appetite and while he is never full he also has the means to never stop eating and so he is content.  Or, at least, he seems to be until he makes the tragic mis-step of falling in love - a situation he is completely unequipped to handle in any sort of meaningful way - and realizes too late that maybe being a smug and self centered shit is not the best way to go.  His life begins to crumble but what is he to do?  Octave has lived this way so long that he is simply unable to change his ways.

Thanks to the very nature of its subject 99 Francs allows - nay, demands - director Kounen to break out every trick in his massive book.  It is a lush, hyper kinetic, hyper stylized piece of candy albeit it one with a rotten core.  That his characters - every single one of them - know that they're heartless and shallow only makes them worse and Kounen takes great joy in creating a glossy, desirable exterior for them only to gleefully poke holes in it later.  The satire is sharp and unmistakable - Kounen is simply furious at the way we are all manipulated by the ad industry - but the message delivered so skillfully, so playfully, that the pill goes down easy.  Basically what we have here is an absolute master of the very craft and techniques he is decrying opting to use his powers against themselves and its glorious to behold.

How good is he?  Good enough to play out the film with a simply massive level of voice over narration - all in English, which seems an odd choice considering all of the dialog is French, but it works somehow - and an entirely episodic structure, both choices that can utterly destroy a film if done poorly, and turn both choices into enormous strengths.  Kounen's visuals are dazzling, his characters perversely charming, his script bold and brash, the comedy hysterical in a pitch black sort of way, and the philosophical underpinnings delivered in a way that never overwhelms, unmistakable as they are.  

99 Francs is that rarest of things:  a message film that actually entertains.  It is as sharp as Fight Club, if not sharper, and packaged as such an enticing, candy coated confection that it goes down eeeeeeeeeeeeasy.  It is smart, it is funny, it is a visual marvel anchored by a virtuoso performance by leading man Jean Dujardin.  Not only is Kounen back, he has created his masterpiece.

Pogledali smo MILOŠA BRANKOVIĆA Nebojše Radosavljevića na velikom ekranu i mogu reći da je to jedan vrlo dobar film što se retko sreće u našoj recentnoj produkciji.

Nažalost, film smo gledali pod utiskom svega što se dešavalo na mirnom protestu i potonjoj nemirnoj završnici tako da je to sigurno bio jedan faktor dekoncentracije.

No, MILOŠ BRANKOVIĆ je vrlo dobar film, srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević.

U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bih definisao MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera.

naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidnog od onog u kome je radio Joca pa je Jocin domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...

Radosavljević vrlo korektno uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče i intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na oba koloseka uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimne" relevantnosti i neku vrstu političke relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. i to je super, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku reakciju i ima profilisan stav.

Ono što je u tom stavu zanimljivo jeste da nije reč o nekom generic soft centrističkom pogledu na svet, već film nudi jedan izraz dendističke beogradske desnice koja nije imala puno manifestacije na filmu. MILOŠ BRANKOVIĆ je art house film tako da on neće uspeti da izleči problem potpunog odsustva desnog filma u zemlji u kojoj je desnica dominantna politička opcija ali film nudi osveženje u ideološkom smislu.

Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene i film donosi jednu svežu likovnost.

Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke.

Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Mislim da je Kodemo posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa laganim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naročito ga treba imati na umu za Novi srpski film koji je osuđen na HD.

Miloš Vlalukin u ovom filmu dobija svoju prvu glavnu ulogu i njoj je prilično dobar. Vlalukin odlično izgleda i ima filmski pristup glumi tako da ako bude više radio ispuniće pun potencijal koji je nagovestio u ovom filmu. Jovana Stipić u ovom filmu nudi svoju treću ulogu, i konačno imamo glumicu koja solidno glumi, odlično izgleda i ne preza od scena seksa, što je u našem glumištu još uvek problem. Nada Šargin je već standardno solidna kao i Nebojša Milovanović. Boris Komnenić pokazuje da je raspoložen za eksperimente i donosi nešto sasvim novo u odnosu na svoje ranije uloge. zanimljivo je da u svoja poslednja dva filma Komnenić igra pobornika nešto aletrnativnijih seksualnih praksi. Pera Božović je postavljen kao zvezda filma, u vintage ulozi policijskog inspektora koju on tradicionalno dobro radi.

Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadam se da će i mejnstrim kritika podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati plasman na festivalima.

* * * / * * * *

Pogledao sam FRIDAY FOSTER Arthura Marksa, courtesy of Ginger.

Arthur Marks je iskusni blaxploitation reditelj koji je radio razne pokretne slike u svojoj karijeri, bio je aktivan i kao autor, i kao producent i distributer a između ostalog, Plissu će se dopasti detalj da je bio i jedan od velikih poštovalaca i pomagača Williama Girdlera.

FRIDAY FOSTER je ekranizacija relativno poznatog stripa o crnoj reporterki, bivšem modelu koja se bori protiv zločina. Reč je o derivativnom konceptu u kome se kombinuje socijalni status Lois Lane i Batmanova taktika.

U duh stripovskog koncepta i FRIDAY FOSTER se kreće brzo i nepretenciozno. ja moram priznati da mi je ovaj film delovao kao neki Antonioni ipo tome što me je podsticao na razmišljanje. Ceo film sam proveo razmišljajući o drugim stvarima pošto mi je Marksov koncept to dozvolio jer je film zaista koncipiran za absent minded gledaoca i gotovo da pospešuje lutanje misli. Međutim, s druge strane, isto tako nije mi dao povod da zaustavim film ili da gledam nešto drugo što mislim da dosta govori o Marksovoj rutiniranosti.

Kad je reč o ideologiji, ovo je atipičan blaxploitation pošto smešta crne junake u srednju klasu i ovde se srećemo sa junacima koji zaziru pd sveta pimpova, dilera i kurvi, koji su inače u blaxploitationu prikazani sa simpatijama i prihvatanjem, a često i junaci dolaze iz tog miljea.

Ovde međutim, junaci pokušavaju da se izbore da budu srednja klasa i film odlazi u geto samo onda kada junaci traže opasnost i kontakt sa podzemljem. po ovoj težnji ka asimilaciji crnaca, FRIDAY FOSTER predstavlja izuzetak.

Kad je reč o samoj strukturi priče i etici junaka, film je već dosta bliži tradicionalnom blaxplitationu. Junakinja se ponaša kao do te mere oslobođena žena da ne preza od toga da svoje telo upotrebi u borbi za pravdu i bez problema u filmu promeni tri partnera, od kojih je sa barem dvojicom radi svog zadatka i njihove moći.

Politički ugao priče koja govori o zaveri da se ubiju crnačke vođe, liči na tradicionalan blaxploitation, međutim ovde je struktura vođa takva da crnci pokušavaju da se bore kroz sistem, dok je u blaxploitationima inače obično forsiran koncept stvaranje paralelne institucije.

Očigledno je dakle da je American International Pictures hteo da približi Pam Grier najširoj publici koja uključuje i belu srednju klasu i da malo steriliše blaxploitation izraz. Međutim, upravo zbog tih iskliznuća van klasičnog blaxploitatona, FRIDAY FOSTER zaslužuje posebno mesto.

* * * / * * * *

Juče sam dobio temperaturu 38 gledajući JAS SUM OD TITOV VELES Teone Strugar-Mitevske. Osećao sam se loše kada sam pošao u bioskop i ne mogu da kažem da mi je film išta kriv, no isto tako ne mogu da kažem da mi je pomogao da lakše podnesem temperaturu.

Na FESTu sam ranije, ili je to bio Autorski, gledao debitantski film KAKO UBIV SVETEC koji nije bio naročito dobar ali je ponudio neki nov rukopis za balkanski film. taj film je imao neku energiju i grozničavost koja je bila autentična.

Ovaj novi film je atipičan po tom što ima relativno pristojnu tehničku egzekuciju (film je koprodukcija niza država, DP je iz inostranstva, sve je filmska traka) za jednu kamernu priču koja je u suštini privatno iživljavanje glavne glumice, rediteljkine sestre i producentkinje Labine Mitevske.

Ovaj film ima nezrelost najpretencioznijeg studentskog filma, sa sve pričom o tri sestre zarobljene u Titovom Velesu koje pokušavaju da odu, direktnom polemikom sa Čehovom, kao i jednom od sestara koja je zbog prezira prema svetu odlučila da prestane da govori. dakle, dosta gadan spoj.

Ako tome dodamo crn pogled na stvarnost gde je najstarija sestra navučena na metadon, srednja se podaje svakome kome stigne ne bi li otišla iz Titovog Velesa, a najmlađa, mutava, lunja po gradu, onda je jasno da imamo posla za infantilnim makedonskim art houseom.

U clom tom mediokritetskom mish-mashu, zanimljivo je da imamo scenu oralnog seksa u kome Labina Mitevska stavlja spolovilo u usta i spolovilo se nazire CLOVERFIELD style. Ipak, spolovilo deluje vrlo pornićarski tako da slutim da je reč o protezi.

U svakom slučaju, Labina odrađuje već izanđalu blowjob rutinu iz evropskog art housea.

U poređenju sa srpskim filmom, ovaj film je budžetski ambiciozniji i u svom autizmu se pozitivno razlikuje od srpske ekstrovertnosti, no srpski film odavno zanima samo forenzičareb kao što smo Žika i ja.

* * / * * * *

Pogledao sam 100 GIRLS Michaela Davisa.

To je reditelj koji je radio SHOOT EM UP. U ovoj teen komediji koju je režirao, mogu se videti neki nedostaci i opsesije koji će dovesti i do problema u SHOOT EM UPu.

Naime, iako se bavi vrlo čistom žanrovskom postavkom, Davis oseća potrebu da snimi film-esej o žanru u kome se izražava, i tako u 100 GIRLS pokušava da prevaziđe formu teen komedije, uvodeći jedno tri high concepta u jedan film i ne razlikujući važno od nevažnog.

To se naročito odnosi na broj i tretman karaktera. iako je whodunit po principu Klueda jedan od high concepata kojima se služi, elaboracije karaktera potpuno zaustavljaju priču i film vrlo često staje iako je na nivou mikrostrukture postavljen kao teen komedija.

Upravo zbog svojih atipičnosti ovaj film ima najviše problema, a opet baš zbog njih ljubitelji žanra i treba da ga vide.

Inače, nekoliko glumaca koji su igrali u ovom DTV naslovu su posle napravili karijeru. Najviš je uspela Katherine Heigl, zatim Emmanuelle Chirqui (Sloan iz ENTOURAGE) i Jaime Pressly.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam LARS AND THE REAL GIRL Craig Gillespiea, courtesy of Ginger.

Ovaj isti reditelj je zločinački potcenjeni MR WOODCOCK o kome sam pisao nešto ranije, i taj film se smatra jednim od katastrofalnih promašaja studija new Line i Craig je zbog njega stavljn na studb srama dočim se LARS AND THE REAL GIRL lsavi kao pun pogodak posle lepe sudbine na Sundanceu i odličnih kritika. Čini mi se da se ove godine Craigu desila nepravda ali da je na kraju ipak imao happyend pošto je ipak reč o reditelju na koga treba obratiti pažnju.

LARS je primer kako ne treba praviti film. Ali je istovremeno to primer kako ne treba praviti film baziran na pretpostavkama kako bi se možda mogao napraviti zanimljiv film, što ovaj promašaj donekle ublažava.

Koju je to premisu Craig dobro namirisao. Naime, često kada gledamo filmove sa previše dramatičnim ili pak artificijelno iskonstruisanim sukobima, imamo na umu da bi se sve te nesuglasice i sukobi mogli rešiti kada bi ljudi seli i razumno razgovarali sa dosta tolerancije. LARS je upravo film o jednoj takvoj zajednici u kojoj su svi ljudi inteligentni, tolerantni i strpljivi. I to je zanimljiv koncept ali u konkretnom slučaju pokazuje kako u prikazivanju takvih okolnosti nema drame pa shodno nema ni konvencionalnog narativnog filma kojim Gillespie, when all is said and done, ipak namerava da se bavi.

To upadljivo odsustvo drame proisteklo iz vrlo uverljive koncepcije da su ljudi razumni i da mogu da se dogovore nikako ne pomaže bizarnoj premisi u kojoj upadljivo asocijalni Lars kupuje lutku, pred celim svetom je proglašava za svoju devojku i ponaša se prema njoj kao da je živa.

Ova priča je vrlo lako mogla otići u grossout, i eventualno bi izrasla u nekakv high concept grossout film. Međutim, Gillespie je pošao drugim putem, retirao ju je kao jednu atipičnu dramu, ali na kraju tog puta gledaocu zapravo nije dao neki dublji pogled u dušu svojih junaka ili stanje sveta, a to je nameravao.

Stoga LARS ostaje kao jedan zanimljiv ali zapravo prazan i ravan promašaj, koji je na nivou tehnike vrhunski izdanak Sundancea, ali nema puno razloga da iskoračuje van tog geta.

* * / * * * *

Koga zanima, evo novog Cripplovog obraćanja naciji...

http://novitalas.com/intervju-dimitrije-vojnov/#more-87

Quote from: "crippled_avenger"Koga zanima, evo novog Cripplovog obraćanja naciji...

http://novitalas.com/intervju-dimitrije-vojnov/#more-87

Procitao sam ovaj tvoj intervju...ti bi mogao da pises kritiku stranih filmova, ukoliko vec zbog sukoba interesa to ne cinis kad su domaci u pitanju.

Mogao bih, ali pisanje kritika stranih filmova je neisplativo pošto niko neće da drži kritičara koje ne može da piše najatraktivnije tekstove a to su kritike srpskih filmova.