ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pogledao sam STREET KINGS David Ayera.

Ovaj film sam čekao sa velikom strepnjom, pošto je dugo bio u development hellu. Naime, svojevremeno je trebalo da ga režira Ficher, pa Spike Lee, pa Oliver Stone i na kraju se završilo sa Ayerom.

Mnogi bi rekli spalo se na Ayera ali nije tako. Ayer ga je realizovao uz pomoć iskusnog Del Torovog DP Gabriel Beristaina na vrlo energičan način, sa dosta pokreta kamere, odličnom razmerom moviea i realizma, i pre svega sjajnom atmosferom. STREET KINGS ima sve atribute tvrdog 80s pandurskog filma, nekog kakav bi Ellroy napisao u svojoj Lloyd Hopkins trilogiji.

Ono što je osnovni problem filma jeste Keanu u glavnoj ulozi. Moram priznati da je meni na nekom nivou ideja da Keanu igra mogla biti appealing, ali onda bi film morala režirati Kathryn Bigelow koja ume da savlada Keanuov odvojenost "od ovog sveta". Njegov lik je naprosto atipičan i zato on sjajno može da igra autsajdere, Izabrane i sl. Međutim, za film kao što je STREET KINGS potrebna je druga vrsta magnetizma, nešto što je više hardboiled, na liniji Bruce Willisa ili Michaela Madsena. Ovu ulogu bi recimo Willis maestralno odigrao dočim Reeves ostaje neuspeo eksperiment.

Očigledno je, ako postavimo STREET KINGS u kontekst nasleđa POINT BREAKa, suviše kratko vreme prošlo od ovog filma, tek nekih osamnaestak godina da bi Reeves od Johnny Utaha postao Angelo Pappas, što bi u ovom filmu trebalo da bude.

Međutim, zato u ovom filmu Chris Evans igra odličnog Johnny Utaha, koji prati Reevesa na njegovom maverick pohodu koji je tipično autodestruktivno ellroyevski.

Naime, u jednom trenutku u ovom filmu, Reeves kaže svojoj devojci, "Mi smo policija, mi možemo da radimo šta hoćemo." I STREET KINGS se dešava u miljeu u kome Prljavi Harry nije istrebio bandu iz MAGNUM FORCEa ili pak Denzel nije stradao u TRAINING DAYu. Dakle, ovo je ellroyevski svet prljavih policajaca koji manipulišu sistemom i vešto se snalaze.

Unutar tog sistema Reeves igra junaka koga definišu kao "vrh koplja", mavericka koji je umislio da je on tu da bi po svaku cenu čistio ulice od ološa. Međutim, kada shvati koliki su ološ ljudi oko njega, oni koji su njime manipulisali, odlučuje da ih upozna sa svim onim nasiljem koje su oni uperivali protiv svojih protivnika.

U filmu HOT FUZZ, kada pogledaju POINT BREAK, Simon Pegg prokmentariše da je film uzbudljiv ali da bi junaci teško mogli da prave takav haos bez puno paperworka. Ovaj film je smešten u svetu u kome policajci istovremeno prave neviđen zulum i postoji paperwork što svemu daje posbenu težinu. STREET KINGS je vrlo tvrd, nasilan i krvav film. Definitivno se nalazi na hard-R teritoriji, a nasilje je scenaristički dobro postavljeno i čini se da su ga apsorbovali čak i poštovaoci političke korektnosti koji ovaj film smatraju popcorn moviejem.

Ayer vrlo pristojno režira akcione scene, borbe i pucnjave, vrlo old school i ne stidi se krvi. One streme realizmu tako da samim tim STREET KINGS dobija prerogative thinking man's akcije.

Dijalozi su hardboiled i briljantni su na momente, vrlo su mačo, i postoji nekoliko baš uplifting scena. Upravo zbog ovih situacija ostaje žal što ovu ulogu nije igrao Poslednji Skaut ili neko kao on. U svakom slučaju, producenti su Keanuu obezbedili priliku da ima svoj LAST BOY SCOUT i ovaj projekat su uspeli da iskoriste svi izuzev njega koji se najslabije snašao.

Kad je reč o scenariju, on je pre svega bazitan na Ellroyevoj priči s tim što su ga pisali još neki ljudi među kojima i Kurt EQUILIBRIUM+ULTRAVIOLET Wimmer. Kad je reč o Ellroyevom opusu, ovaj film je najbliži DARK BLUE i COPu, čak ima sličnu završnicu kao DARK BLUE. Ono što je karakteristika svih ovih filmova, to je da su oni bazirani na nekim 80s strukturama koje onda u Ellroyevoj interpretaciji dobijaju posebnu težinu i crni humor. To je slučaj recimo sa backstoryjem o Keanuovoj pokojnoj ženi koji bi bio generic kliše policijskog filma da nije Ellroyevog toucha koji mu daje bizarnu notu.,

U svakom slučaju, izuzmemo li Keanua, STREET KINGS je jedno od upečatljivih ostvarenja ove godine.

*  *  * / * * * *

Pogledali smo SPLAV MEDUZE na Vučićevićevoj promociji.

Žika je primetio da ovaj film jako podseća na ČARLSTON ZA OGNJENKU pošto se u njemu prepliću pokušaji avangarde i opšteg tehničkog napretka u Jugoslaviji dvadesetih kroz saradnju umetnika i snagatora, i dve-tri žene koje su njima privučene.

Zaista, ova Žikina teza sve više stoji što duže razmišljam o njoj.

Kad je reč o samom istorijskom kontekstu, ovo delo je koprodukcija Televizije Beograd i slovenačkih producenata i s jedne strane bi se moglo smatrati produžetkom najreakcionarnije linije Crnog Talasa, dakle Makavejeva i Žilnika, od kojih preuzima određene motive i koncepte (sa znatnim kašnjenjem), dok sa druge strane na samom RTB postoji ta linija koja će u jednom trenutku iznedriti RUSKI UMETNIČKI EKSPERIMENT i ŠUMANOVIĆA.

Uprkos pretencioznosti teme, pa uostalom i pretencioznosti samih umetnika na kojima su junaci bazirani, film je iznenađujuće pitgak, čak lapidaran u svojoj postavci, i uspeva da bude koherentan i na nekom racionalno-narativnom nivou.

Ipak, šteta je što u istorijskom smislu, nije i biografski relevantan, tako da stoji isključivo kao dokument o umetničkoj praksi unutar određenih socijalnih okolnosti ali ne i o samim umetnicima.

Neke od teza, poput one da "umetnici mogu da reklamiraju ili industriju ili revoluciju" stoje i danas, možda čak i previše na prvu loptu.

U svakom slučaju, SPLAV MEDUZE je bio dragoceno iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

Pročitao sam CRNI TALAS, knjigu Bogdana Tirnanića i evo nekih utisaka...

Pročitao sam celu knjigu i moram priznati da sam uživao.

Naravno, nije realno u jednoj ovako maloj sredini očekivati neku tell-all knjigu poput EASY RIDERS RAGING BULLS, ali ova knjiga je dosta blizu tome. Ona nije tell all u smislu da nam otkriva previše detalja iz nekih skrivenih domena, međutim jako dobro sabira sve moguće aspekte sudbina filmova koje obrađuje i najbliže je EASY RIDERSu što se kod nas može uraditi a da se ne objavi posthumno. Reč je o subjektivnoj istoriji jedne linije jugoslovenskog filma, sa obimnom dokumentacijom.

To je moj pogled što se tiče nekih kvaliteta knjige.

Međutim, moram priznati da je ova knjiga meni kao nekoj vrsti učesnika u srpskoj kinematografiji bila još zanimljivija i tu u jednoj kontemplativnoj ravni.

Prvo, navela me je da promislim odnos između srpske filmske sadašnjosti i prošlosti i došao sam do zaključka da je srpski film u ozbiljnoj recesiji. Naime, kada je reč o zanatskom nivou, dok je srpski film ranije imao neku vrstu gotovo industrijskom minimuma na zanatskom nivou, danas imamo situaciju da je svaki novi srpski film mačka u džaku i da ulazeći u salu uopšte ne znaš šta ćeš zateći na ekranu. U ideološkom i u širem umetničkom smislu sadašnji srpski film je aposlutno inferiorniji, potpuno je irelevantan u svetskim okvirima, nesposoban je da postavi ozbiljna pitanja i da ideološki provocira-srpski film koji danas nastaje u neoliberalizmu je manje slobodan nego film koji je nastajao u jednopartijskom titoizmu. Ovio su sve stvari koje su jasne i bez ove knjige, naravno, međutim tek kada je imaš u rukama, ti vidiš po godinama kako se dešavalo da bude sezona bez ijednog beznačajnog filma, a da je u nekim sezonama u isto vreme bilo značajnih filmova potpuno različitih pravaca tipa iste godine imaju film Hajrudin Krvavac i Žika Pavlović, što je velika snaga jedne kinematografije.

Drugo, neke od kontradikcija sa kojima se suočavala tadašnja kritika stoje i danas kao problem i moram priznati da su moji stavovi u odnosu na ta pitanja danas, s jedne stračne slični stavovima hajde da kažem kritičara "pozitivaca" u ovoj knjizi, a s druge strane ima i onih koji su slični kritičarima "negativcima". Dakle, sasvim je jasna ambivalentnost ondašnje i sadašnje situacije. Ako se sklone na stranu razne bizarnosti i komentari za podsmeh, čak i kritičari "negativci" iz Tirnanićeve knjige govore zanimljive stvari naročito kada se dotiču korpusa pitanja da li domicilni autori udovoljavaju stranim festivalima i po koju cenu, ili recimo kakav film zaslužuje državno finansiranje. To su sve teme koje su aktuelne i danas, i neki moji današnji stavovi na tu temu jednog dana mogu da me smeste među "negativce" u nekoj knjizi ovog tipa. Na svu sreću Živkovićev opus neće generisati trajno interesovanje.

Konačno, treći segment je pitanje uticaja kritike. Iako je savremena filmska kritika kod nas izgubila značaj koji je imala svojevremeno, kao što je uostalom i srpska kinematografija izgubila svoj značaj, i iako više kritika ne može da afirmiše ili uništi neki film, izuzev u naročitm slučajevima poput ŠEJTANOVOG RATNIKA, Tirnanićeva knjiga mudro otvara pitanje odgovornosti kritike kako za tretiranje aktuelnog repertoara tako i za tretiranje filmske istorije, i sagledava događaje koji su koincidirali sa Crnim talasom i diskvalifikaciojom ranijih autora poput Vojisala Nanovića koji nisu zaslužili takvu sudbinu.

Mislim da je to vrlo zanimljivo pitanje pošto u ovoj zemlji ne postoji prevelik broj ljudi koji se ozbiljno bavi kritikom. Upravo zato, uvek postoji rizik da se odbacivanje određene linije u kinematografiji kao pogrešne odrazi na istorijsku sliku koja će na kraju ostati zabeležena o tim naslovima i koja može biti nepravedna.

Pogledao sam COBRA NERO Stelvio Massija, courtesy of Ginger.

Reč je o mikrobudžetnom italijanskom rip-offu Cosmatosovog COBRAe sa Fred Williamsonon. Ne samo da je reč o neprikrivenom rip-offu koji se od Cosmatosa razlikuje samo po tome što je neuporedivo slabiji film, već je reč o jednom od onih najređih rip-offova u kome ekipa ni ne pokušava da na neki način nadmaši ili popravi izvornika. Italijanski rip-offovi, kao i hongkonški su tradicionalno uvek imali tu neku liniju unapređivanja izvornika.

Ovde toga nema. Osim što film ima malo sirove brutalnosti, uglavnom diletantski urađene u maniru filma HALO TAKSI i GROZNICE LJUBAVI i raznih C-fizionomija,  reč je o potpuno bezvrednom filmu.

Tim pre je neshvatljivo da je od ovoga napravljena franšiza i da su usledila još tri nastavka.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam TV film BLIŽNJI Miška Milojeviča, jednog od najboljih i najpotcenjenijih reditelja na RTSovom payrollu.

U ovom TV filmu je upravo njegov rad jedina svetla tačka. BLIŽNJI izgleda kao nešto čemu je actually prisustvovao neki reditelj, tu postoji neko kadriranje, korišćenje steadicama (koji hendluje Miloš Kodemo, DP sa MILOŠA BRANKOVIĆA, mislim da to dosta govori o stanju RTSa, imaju na plati sasvim solidnog DPa koji je uradio film a ovo snima TV čovek), montažna rešenja i sl. U tom smislu, BLIŽNJI, ako zanemarimo RODE, verovatno stoji kao nešto najpsimenije u vizuelnom smislu što su proizvele naše televizije.

Ako imamo u vidu da RTS uglavnom snima svoje projekte ili iz kriminalnih pobuda ili da bi dao hiljadama zaposlenih nešto da rade, ovaj projekta time dobija na vrednosti.

Nisam čitao Gorana Petrovića. Međutim, po ovome što sam video, rekao bih da je vrlo nefilmičan pisac. Koji je hookup tu radio da se RTS opredeli baš za njegovu prozu zaista ne znam. Ja ne znam da li je on možda politički aktivan, javno ili tajno, ali ideju da se ekranizuje ovako nešto mogao je dati ili neko ko je potpuna budala (što je na RTSu moguće naći) ili neko ko ima sasvim nečasne namere (što je na RTSu aksiom).

U svakom slučaju, BLIŽNJI su jedna dosadna papazjanija koja ne nudi čak ni satisfakciju da bude jasna gledaocu. Sama radnja je manje-više jasna, međutim, ona je suviše šuplja da bi stajala sama za sebe a poenta koja bi trebalo da joj pruži neku filozofsku produbljenost ili tako nešto naprosto nije isplivala, niti sam ja uspeo da konstatujem tačku u kojoj je ona trebalo da se ostvari.

Kada se sve uzme u obzir, BLIŽNJI su jedna ogormna propuštena prilika za RTS i Milojevića i pokazuju ogromno lutanje kome se prepustio RTS. Možda bi eksperiment sa ekranizovanjem Petrovića mogao da funkcioniše kada bi RTS bio sposoban da proizvede upotrebljiv program i da onda neki ovakav TV film stoji kao neka vrsta dokazivanja teorijske postavke kroz praksu, zamene za lektiru, beleženja rada čuvenog pisca i sl. Međutim, u situaciji kada RTS već godinama ne uspeva da artikuliše smislen dramski program, BLIŽNJI stoje kao dokaz u prilog kriminalcima koji proizvode populističke programe poput SELO GORI.

Žikin i moj DJ nastup sinoć u Šipražju, bio je događaj od istorijskog značaja. Iskreno saučestvujem u bolu svih onih koji nisu bili.

Poznajem Peru (http://www.imdb.com/name/nm0415983/), nism znao da je u stanju za tako nesto...

SODOMA I GOMORA
Petar Jakonić (31) uhapšen zbog sumnje da je oralno i analno silovao Milivoja S., starca od 90 godina

IĐOŠ - Petra Jakonića (31) iz Iđoša kod Kikinde uhapsila je kikindska policija zbog sumnje da je izvršio krivična dela silovanje i razbojništvo nad starcem od 90 godina. Prema navodima policije, Jakonić je 18. aprila ove godine posle ponoći ušao u kuću Milivoja S. iz Iđoša. Tražeći od njega novac, Jakonić ga je istukao a potom ga obljubio primoravši ga na oralni i analni seks. U Iđošu svi sa zgražavanjem govore o događaju kakav ne pamte ni najstariji žitelji:

- Ako je tačno da je Jakonić to uradio, trebalo bi ga najstrože kazniti, jer zdrav razum tako nešto ne može da prihvati. Na ovako nešto čovek jednostavno nema komentar. Iako u godinama, deda Milivoj je još uvek vitalan i može da vozi bicikl. Svi ga znaju kao dobrog čoveka i šaljivdžiju - rekao nam je meštanin Iđoša Goran Magarašev.

S teškim telesnim povredama, prelomom rebra leve polovine grudnog koša i vidljivom razderotinom kože kraj leve obrve, pacijent je na hirurško odeljenje kikindske bolnice primljen u petak oko pola četiri ujutro.

- Zbog sumnje na eventualno seksualno zlostavljanje uzeli smo oralni i analni bris. Kod pacijenta su konstatovane povrede analne regije. Zadržan je u bolnici tri dana. Lečen je konzervativnom terapijom, uglavnom sredstvima protiv bolova. U relativno dobrom stanju juče je otpušten na kućno lečenje. U lekarskoj praksi nismo se sreli sa ovako bizarnim slučajem seksualnog zlostavljanja - kaže dr Milan Mitrić, hirurg kikindske bolnice.

Za vreme boravka u bolnici nesrećni čovek nije pričao o torturi koju je preživeo.

Jakoniću je određen pritvor u trajanju do 30 dana. Istražni sudija Okružnog suda u Zrenjaninu Goran Zec kaže da je Jakonić odranije poznat pravosudnim organima i da je više puta osuđivan.

- Tužilaštvo je podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv osumnjičenog, koji se tereti za dva krivična dela. Za krivično delo razbojništva zakon propisuje kaznu zatvora od dve do 10 godina, a za silovanje od tri do 15 godina. Koliko je meni poznato, ne pamti se da se ovako nešto dogodilo u ovom delu Vojvodine - rekao je sudija Zec.

SUPRUGA ŠOKIRANA

Jakonićeva nevenčana supruga Marica Francuski priča da sa Petrom živi sedam godina. Sa njim ima tri ćerke, a iz prvog braka Marica ima još troje dece:
- Od stida ne mogu da izađem na ulicu. Ne poričem da voli da popije i da se potuče, ali ono za šta ga sumnjiče sigurno nije uradio. Te večeri bili smo do 23 sata kod zeta, a potom otišli u Jazovo u krađu ribe. Vratili smo se kod zeta u tri ujutro i nakon pola sata otišli kući. Posle nekoliko minuta ispred naše kuće stvorila se policija i uhapsila ga. Supruga dobro poznajem i ne verujem da je tako nešto uradio - sa suzama u očima priča Marica.


Autor:
SaŠa UroŠev

Quote from: "crippled_avenger"deda Milivoj je još uvek vitalan i može da vozi bicikl.

sad više ne može.

Quote from: "crippled_avenger"Te večeri bili smo do 23 sata kod zeta, a potom otišli u Jazovo u krađu ribe. Vratili smo se kod zeta u tri ujutro i nakon pola sata otišli kući.

da li je ovo još jedan dimbov hoax?    

http://www.kurir-info.co.yu/clanak/kurir-22-04-2008/sodoma-i-gomora

Pogledao sam THE BANK JOB Rogera Donaldsona, courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo old school, temeljnom, insajderskom prikazu istinitog slučaja pljačke Lloyd's Bank u Londonu 1971. čiji je osnovni motiv bio da se ukradu kompromitujuće slike Princeze Margarete. MI5 je organizovao tu pljačku tako što je false flag regrutovao neke sitne kriminalce, očekujući da će oni ukrasti sve iz sefova a da će ih posle njihovi ljudi pretresti i oduzeti im fotke.

Međutim, pošto su krimosi naslutili da im se nešto sprema, zametnuli su trag, ali se u poteru za kompromitujućim materijalom dalo podzemlje koje ga je i koristilo za ucenjivanje krune, i uskoro su se krimosi našli u situaciji da moraju da igraju igru nerava sa ljudima koji su daleko iznad njihove lige.

THE BANK JOB s jedne strane ima oslonac u britanskoj školi heist filma, ali sa druge strane ima veze i sa naslovima poput Michael Caton Jonesovog SCANDALa. Zanimljvij je politički podtekst priče, naročito ako imamo u vidu da su autori filma imali insajdera koji tvrdi da je cela priča istinita.

A kao istinita, ona je sasvim na liniji fikcije gde država operiše aposlutno iznad zakona, u policiji postoji razdor između poštenih i potplaćenih pandura koji tolerišu podzemlje i pomažu mu, a političke odluke se donose vođene najnižim nagonima i strahovima.

Donaldson je iskusan profi i sa podelom koju predvode Jason Statham i Saffron Burrows, ne može da pogreši. Jedini problem filma jeste skor koji je suviše savremen po intrumentima koje koristi i razbija iluziju prebacivanja u epohu. S druge strane, produkcija je mogla biti bogatija, i oseća se kako nema previše širokih kadrova i većih rekonstrukcija u eksterijeru, ali to je bezmalo neprimetno.

THE BANK JOB bi mogao da bude odličan podsticaj da se najzad snimi i film o žalosnoj sudbini Princeze Margaret.

* * * / * * * *

Pogledao sam VANTAGE POINT Pete Travisa.

Pete Travis je režirao film OMAGH u produkciji Paula Greengrassa i očigledno je on sada dobio zadatak da mu bude na neki način naslednik u svetu holivudskog akcijaša pošto Greengrassa sada zanima povratak političkom filmu.

I Pete Travis spolja gledano, zaista i čini sve da nasledi Greengrassa. VANTAGE POINT je upmarket triler sa elementima internacionalne intrige u kome se ponavljaju razni elementi Bourne franšize.

Travis u svom rediteljskom postupku snima jako slično Greengrassu, dakle sa dosta pokreta kamere, rezova, kontrolisanim pseudodokumentarizmom i moglo bi se reći da ga kopira da mi nije sledbenik još iz Britanije.

Međutim, za razliku od Greengrassa, Travisu fali još nešto što bi dalo posebnu koheziju njegovom delu.

Naime, na nivou koncepta, on je nedosledan. Ukoliko je film rašomonijada i daje nam vizure različitih likova, onda ta vizura mora da podrazumeva ono što je tim likovima dostupno a ne da u suštini priča stalno istu priču proizvoljno dodajući nove detalje. Takvim postupkom, u kome se sve bazira na vizuri junaka a da se pri tom unutar samog tkiva filma nijedna vizura ne poštuje, Travis obezvređuje svoj koncept.

Drugo, sam koncept rašomonijade vezan za dva događaja, ipšak više priliči nekom low budget filmu poput RESERVOIR DOGS nego filmu koji when all is said and done ipak pretenduje da bude visokooktanski akcioni triler.

Konačno, u samim motivacijama likova, čak i u nekim ključnim momentima ima grešaka koje deluju skoro kao parodija.

Ipak, VANTAGE POINT kada prevaziđe tu pomalo napornu repeticiju osnovne scene uspeva da bude relativno zabavan način da se provede 90 minuta.

U ovom filmu je vrlo evidentan uticaj serije 24, međutim evidentan je i uticaj filma UNDER SUSPICION, što samo pokazuje koliko je Stephen Hopkins uticajan tip u savremenom američkom filmu iako se kreće po njegovim marginama.

* * 1/2 / * * * *

KLIP SLOBODE
YUGOSLAVIJA



Pise: Viktor Ivancic

Feral Tribune, 16. travnja, 2008.



















Buduci da ove godine nece biti dodijeljena, nagrada Hrvatskog novinarskog drushtva za "novinara godine" prvi put ce dospjeti u prave ruke. Stvar je tako napokon usklađena sa shirom ulogom HND-a, organizacije koja pokazuje određenu vjerodostojnost i drushtveni smisao samo u trenucima kada ne daje znakove postojanja.


Istinabog, gaf se vjerojatno nece ponoviti, pa ce sljedecih godina, u duhu tradicije, titule vitezova novinarstva biti uruchivane shkolovanim oportunistima, ili propagandnim inovatorima, ili polupismenim egomanijacima, ili kojekakvoj drugoj boraniji... Josip Pavichic nikada nije bio proglashen "novinarom godine", nego mu je, kazhe legenda, svojedobno dodijeljeno "zlatno pero" – shto je valjda nekakvo sektorsko priznanje za djelatnike u sredstvima javnog informiranja - no to je bilo u sasma drugom dobu,


u vrijeme kada je sve,
pa i spomenuto "zlatno pero",
bazdilo po Jugoslaviji!


Ili mozhda bazdi i danas?

Pod naslovom "Baj-baj, Yugoslavijo!", stalni kolumnist Vechernjeg lista Josip Pavichic – inache i vlasnik male ali utjecajne izdavachke kuce, profilirane na tragu uzornog profashistichkog mainstreama, koja se proslavila ukorichavanjem seljachko-domoljubne proze Ivana Aralice – objasnio je chitateljstvu da je nakon posjeta Georgea Busha Zagrebu i njegova obecanja da ce Hrvatska biti primljena u NATO-pakt, te opcenito nakon shto su Amerika i dotichni Bush preuzeli politichki i oruzhani patronat nad nezavisnom Hrvatskom, s nekadashnjom drzhavom i njezinom idejom zauvijek gotovo. Mora se reci da je bio prilichno slikovit:

"Da smo se okrenuli, recimo u trenutku kad je simpatichni Amerikanac sa shalabahtera prochitao dvije rijechi 'Pozdrav, vojnici!', vidjeli bismo da iza nas ostadoshe dva stoljeca gombanja s jugoslavenskom idejom i jugoslavenskim drzhavama."


Nakon toga krehnuo je top s Gricha, pod budnom paskom agenata americhke nacionalne sigurnosti. "Pozdrav, civili!", rekao bi njihov simpatichni shef da je imao dobar shalabahter pri ruci.

Zanimljivo je da Josip Pavichic vec skoro osamnaest godina, otkako postoji samostalna hrvatska drzhava, osjeca kako je hrvatski narod "guran u jugoslavenski klinch", te kako ga se – bash kroz tih osamnaest godina uzhivanja u vlastitoj nacionalnoj drzhavi – "neprekidno przhilo na jugoslavenskoj vatrici".


A onda je doshao Bush, odluchno dograbio shalabahter i prekinuo agoniju:

"I sad je tome napokon kraj. Ulaskom u vojni i politichki savez s Amerikom (a koji ni u kom  
smislu nije idealan), izashli smo iz svih jugoslavenskih saveza i kombinacija.


Odlijepili smo se od Srbije."

Zdravi hrvatski nacionalizam vec je imao slichnih izljeva euforije. Tako se ovdje svojevremeno "izlazilo iz svih jugoslavenskih saveza i kombinacija" ulaskom u savez i kombinaciju s Hitlerovom Njemachkom.


Nije bash da Sjevernoatlantski pakt bashtini tekovine nekadashnjih Sila osovine, ali je zatohrvatstvo – tj. vizija njegova "oslobođenja" – ostalo vjerno zasadama od prije sedam desetljeca, i eno ga gdje stoji postojano, shto kazhe hrvatska narodna pjesma, kano klisurina.

Vrijeme protjeche samo provizorno.


Gledano iz povijesne perspektive,
nema tog vazalstva shto ga zdravi hrvatski nacionalisti nece prihvatiti
ako ce ih ono "odlijepiti od Srbije".


Spremni su odreci se i zadnje stope drzhavnog suvereniteta
da bi taj suverenitet ishchupali iz razjapljenih jugoslavenskih ralja,
pa su, sasvim logichno, blistavi trenuci hrvatske nacionalne samostalnosti
zabiljezheni u doba kada su Istra i Dalmacija pripadale Italiji.

Kolumnist Vechernjeg lista i Aralichin izdavach tek je odgovarajuce glup uzorak toga duha koji prkosi vremenu i opstaje zachudno otporan na historiju, shto je i jedini razlog da se njime bavimo, a i to krajnje delikatno, prilazeci mu s gotovo nostalgichnim motivima, kao shto se prilazi mumiji u povijesnom muzeju na otvorenom. Nezgodno je shto su mumije na ovim prostorima, opet u duhu tradicije, dosta zhivahne.

Naime, nitko u Hrvatskoj
ne pokazuje vecu chezhnju za Jugoslavijom
od deklariranih srbofoba.


U svakom elementu bivstvovanja sa statusom "svojeg na svome" oni prepoznaju zavjeru istochne brace. Josip Pavichic chak i hrvatsku nacionalnu drzhavu – chekanu i dochekanu od stoljeca sedmog – dozhivljava kao roshtilj gdje se "przhimo na jugoslavenskoj vatrici" pod vodstvom nekakvog sveprisutnog Steve Karapandzhe.


Tek kad se te samostalnosti odreknemo,
bit cemo samostalni od Jugoslavena i Srba!


A ovi, opet, lukavo potkopavaju hrvatsku nezavisnost
larmajuci protiv Busha, Amerike i NATO-a,
pa autor s grozhnjom upozorava:

"Pogledajte tko se najvishe uznemirio Bushevom zagrebachkom chestitkom i tko je  
demonstrativno odbio doci pred Markovu crkvu. Pogledajte tko se hvata za referendum
kao za pishtolj (naravno, ne mislimo na naivne cure i dechke kojima je na pameti samo biti  
protiv.)


Svi bazde po Jugoslaviji!"

Nakon tog lucidnog osjetilnog zapazhanja neukom chovjeku ostaje zapitati se:


Kako to da se nacionalna samodovoljnost ne mozhe realizirati drugachije nego zabijanjem nosa u tuđe stvari? Jer ako se netko osjeca Jugoslavenom, pa onda "bazdi po Jugoslaviji", shto je vjerojatno sluchaj s ovim potpisnikom – poshto mu se zhivo fucka i za Busha i za NATO – zbog chega to smeta Josipu Pavichicu koji, analogno, bazdi po Hrvatskoj?

Radi se o tome da bi, bez onih koji "bazde po Jugoslaviji", Pavichic bio bezmirisan primjerak, teshko da bi itko zamjecivao to prazno politichko bice, prolazio bi kraj nas a da ne moramo zachepiti nos,


i tek u opasnosti
od onih koji "bazde po Jugoslaviji"
on ispushta neugodni vonj hrvatstva:


ostvaruje se drzhavotvornim u punom smislu rijechi. Jedini nachin da ukazhe na trzaje svog politichkog zhivota jest da, kao muklo ideoloshko strashilo, chuva neumrli duh pokojne drzhave. Njegovanje nacionalne borbenosti tako se pokazuje kao djelatnost iz domena chiste nekrofilije.


Pavichic je i ovako nitko i nishta,
ali bez prijeteceg "jugoslavenstva",
inache odavno sahranjenog,
on nije u stanju postati ni Hrvat.

Drzhavotvorci njegova tipa zapravo su pod stalnom mentalnom okupacijom. Razgledajmo josh jednom tu ingenioznu logiku:


moramo ici u savez (s Amerikom)
da bismo izashli iz (jugoslavenskog) saveza,
jer cemo se u tom (jugoslavenskom) savezu
patiti dok god smo samostalni!


Hrvatska drzhavotvorna misija, kao ideja i kao praksa,
obiljezhena je stalnom i agresivnom jugonostalgijom okorjelih srbofoba.

Cjelokupna anamneza
nacionalne samosvijesti Josipa Pavichica, recimo -

svodi se na to da on mrzi Srbe.


Shto nije malo, da se razumijemo,
jer ovih ima deset-dvanaest milijuna.


Ali osim Srba, koje mrzi,
ne postoji ni jedan drugi chinilac
zbog kojeg bi se Pavichic mogao
kompetentno osjecati Hrvatom.


Kao shto ne postoji ni jedan drugi razlog za postojanje hrvatske drzhave osim shto ce se time izbjeci savez sa Srbima za rachun saveza s nekim drugim tutorima. Pavichic s takvim uvidom nije zanimljiv osobno, nego kao opce mjesto: glavna je odlika hrvatskih drzhavotvoraca mizeran odnos prema vlastitom integritetu.


Hrvatska drzhavotvorna ideologija
izrasla je na svijetlim tekovinama samoprezira.

Pitanje je dakle banalno:
Kako pomoci kolumnistu Vechernjeg lista i Aralichinom izdavachu
da si izbije Srbe i Jugoslavene iz glave?


Nije lijepo zazivati nevolje, pa ovo valja shvatiti kao metaforu, ali –


da Josipa Pavichica kojim sluchajem pregazi kamion,
poginulo bi vishe Jugoslavena i Srba
nego shto se i najveci Hrvat mozhe nadati.


Kao nezainteresiranog promatracha muchi me sljedeca dilema:
Zashto taj kamion mora biti americhki?

Žika i ja se ozbiljno pitamo koliko su ulaznice sa nastupe srpskih DJejeva u inostranstvu pošto očigledno YU WAVE živi punom snagom i dijaspori!

Oboren koncertni ex-yu rekord u Australiji

Bajaga i Instruktori, Crvena Jabuka, Željko Bebek, Alen Islamović i Zabranjeno Pušenje prošle nedelje su nastupili u Melburnu, Sidneju i Pertu.

Kako prenosi Bajagina promoterska kuća Long Play, ova turneja oborila je sve dosadašnje rekorde posećenosti koncerata ex-yu izvođača.

U Melburnu je na koncertu bilo 4.000, u Sidneju 3.500, a u Pertu 2.000 posetilaca, koji su plaćali ulaznice po ceni od 100 dolara.

Bajaga i Instruktori su za sledeće proleće zakazali još sedam koncerata u Australiji.

Oni ove nedelje nastavljaju ,,svetsku turneju" koncertima u Londonu (26. april), Temišvaru (29. april), Pragu (30.april), Labinu (14. jun), Banja Luci (18. jun), Mariboru (20. jun)...

Jedna totalna bizarnost iz vremena kada je Cripple bio mlad...

http://www.youtube.com/watch?v=YosXCjpjSKg

I golobrad!!!

Greh iz mladosti. Popuno je neverovatno da je to isto ono stvorenje koje si potom upoznao....

a zapazi Related Videos!

DRAGANA MIRKOVIC--DO POSLEDNJEG DAHA
02:48 From: SXMANSX
Views: 434
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
02:45 From: gosheto89
Views: 13,252
Bobby Blue-Do poslednjeg daha (Boban Birtasevic)
Bobby Blue-Do poslednjeg daha (Boban Birtasevic)
03:49 From: markoq
Views: 29
B92 istražuje - Do poslednjeg inkasant, 10.4.2008. u 21:00
B92 istražuje - Do poslednjeg inkasant, 10.4.2008. u 21:00
01:11 From: b92net
Views: 5,547
Ceca do poslednjeg daha
Ceca do poslednjeg daha
03:51 From: predstolonaslednik
Views: 24,261
CECA RAZNATOVIC emisija DO POSLEDNJEG DANA 2.deo
CECA RAZNATOVIC emisija DO POSLEDNJEG DANA 2.deo
07:16 From: cecamojforum
Views: 7,289
CECA RAZNATOVIC emisija DO POSLEDNJEG DANA 1.deo
CECA RAZNATOVIC emisija DO POSLEDNJEG DANA 1.deo
06:14 From: cecamojforum
Views: 3,451
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha (uzivo)
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha (uzivo)
02:51 From: FataleBlu
Views: 2,740
Dragana Mirkovic- Do poslednjeg daha
Dragana Mirkovic- Do poslednjeg daha
01:26 From: IIIREDSTARIII
Views: 8,684
VTO - Do Poslednjeg Daha - Uzivo SKC - 30. Novembar 2007.
VTO - Do Poslednjeg Daha - Uzivo SKC - 30. Novembar 2007.
03:47 From: ElvisB11c
Views: 1,287
Junacki su cutali do poslednjeg momenta
Junacki su cutali do poslednjeg momenta
00:59 From: miskomisina
Views: 73
Dragana Mirkovic 6.10
Dragana Mirkovic 6.10
00:15 From: bunnyrulez
Views: 230
Dragana Mirkovic 1993 - Do poslednjeg daha
Dragana Mirkovic 1993 - Do poslednjeg daha
02:45 From: delijadaco88
Views: 1,622
Dragana Mirkovic-Do poslednjeg daha
Dragana Mirkovic-Do poslednjeg daha
02:45 From: muranovic18
Views: 366
Evroliga 07/08-PARTIZAN-Barselona 81:78
Evroliga 07/08-PARTIZAN -Barselona 81:78
05:31 From: izaberipartizan
Views: 13,631
Decje igre Novi Sad 03 Dodavanje lopte kroz noge
Decje igre Novi Sad 03 Dodavanje lopte kroz noge
00:08 From: ludiprofa
Views: 41
Micki__Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
Micki__Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
02:46 From: FMicki
Views: 47
dragana mirkovic-do poslednjeg daha
dragana mirkovic-do poslednjeg daha
02:45 From: anteposavina
Views: 327
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
01:26 From: JVsuper
Views: 95
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
Dragana Mirkovic - Do poslednjeg daha
02:50 From: FataleBlu
Views: 20

Quote from: "Meho Krljic"I golobrad!!!

Opet mi je tada bio nekako... ma, sta ja znam, nekako- muzevniji?? ( )

Pogledao sam SCHOOL KILLER Carlosa Gila, courtesy of Kunac.

Reč je o filmu na koji sam nabasao kao fan Manuele Velasco, (ona u njemu doduše ima minornu ulogu) ali mi je izvan toga bio zanimljiv kao jedan redovni, ne previše afirmisani španski slasher. Snaga jedne kinematografije se ne vidi samo kroz domete vrhunskih ostvarenja već i kroz kvalitet B-produkcije. U konkretnom slučaju filma SCHOOL KILLER reč je o filmu koji na nivou samog hardvera ne zaostaje previše za američkim filmovima ovog tipa.

Sve je snimljeno iz dovoljno uglova i izmontirano tako da deluje kao pristojan američki film iz osamdesetih. I u tom smislu snaga španske kinematografije se potvrdila.

Međutim, ono gde film pada to je koncepcija o šestoro mladih koji dolaze u ukletu školu. Ne samo da je ova premisa ekranizovana previše puta, i ne samo da SCHOOL KILLER ne nudi svež pogled na nju, nego mi se čini da je još slabiji upravo zbog autorove oportune namere da se još jednom poduhvati te stare jednostavne cash-in premise.

Ono što je najstrašnije je od svega je i srpska tendencija da na bazi takvih potrošenih premisa prave koncepte za neke žanrovske pokušaje. Uostalom zar i TT SINDROM nije na toj liniji?

Upravo zbog mlake atmosfere i tako potrošene premise SCHOOL KILLER i ostaje B-film i ne moće da se tretira kao reprezentativan uzorak španskog žanrovskog filma. Međutim, kao reprezent nekakvog minmuma, vrlo je solidan u tehničkom domenu.

* ½ / * * * *

Inače, film ima i svoje poštovaoce...

http://slasherp.nexcess.net/htm/reviews/schoolkiller.htm

Pogledao sam THE MAN IN THE WHITE SUIT Alexander Mackendricka, courtesy of Ginger.

Mackendrick je jedan od najtalentovanijih reditelja u istoiji, ali nažalost zbog zdravstvenih problema nije uspeo da se kontinuirano bavi režijom. To je velika šteta pošto je dok je radio ostvario niz klasika koji i danas stoje uprkos tome što je reč o komedijama prema kojima zub vremena nije nežan.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju se upravo vidi Mackendrickov talenat koji je učinio da mu filmovi funkcionišu i danas. Iako je pravljen kao komedija WHITE SUIT nije smešan iz današnje vizure. Međutim, reč je o filmu koji uspeva da bude vrlo zanimljiv i kontemplativan zato što se bazira na high concept ideji o naučniku koji smisli tkaninu koja ne može da se uprlja i pocepa, a onda se protvi njega urote kako industrijalci koji strahuju da će izgubiti kupce tako i sindikalisti koji se plaše da će radnici izgubiti posao. Na kraju, film se pretvara u anticipaciju problema održivog razvoja, i kao takav čak i danas ima odjek.

* * * 1/2 / * * * *

http://dobanevinosti.blogspot.com/2008/04/free-wesley.html

Pogledao sam VERLORENE EHRE DE KATHARINA BLUM Volkera Sclondorffa i Margarethe Von Trotte, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od ključnih političkih filmova iz sedamdesetih koji je nastao u trenutku velike nervoze zbog rada RAFa i grupe Baader Meinhoff. Baziran je na romanu Heinricha Bolla koji ga je napisao pod utiskom medijske hajke povedene protiv njega posle nekih izjava datih u odbranu ljudskih prava.

Ovaj film predstavlja jedan od kreativnih vrhunaca Volkera Schlondorffa koji je meni, doduše, i najdraži reditelj Novog nemačkog filma pošto je najbliži jednom vrhunski izbrušenom redirteljskom rukopisu.

O rediteljskoj superiornosti KATHARINE BLUM dovoljno govori ne samo to što ju je Schlondorff režirao na svom vrhunsu nego i članovi ekipe poput Jost Vacanoa koga će potom preuzeti Verhoeven i u Holivudu učiniti jednim od najcenjenijih snimatelja.

Drugi segment su naravno glumci i zaista odlična rola Angele Winkler koja je uspela da postigne višedimenzionalnost svog lika, i reč je o vrhunskom nivou glume koji se retko sreće pa zato i ne čudi da je ona već decenijama u samom vrhu nemačkog filma i pozorišta.

Angela Winkler je oslonac filma i uz veštinu ljudi izakamere, njegov najveći adut. Njen napor je sporadično opstruiran velikim melodramskim preokretima u scenarija koji ne proističu iz karaktera, a verovatno da bi se to manje osetila da ona nije tako nadmoćno formirala svoj karakter.

Kada je reč o samom scenariju, on je vrlo dobar. Očigledno je reč o političkom filmu baziranom na romanu književnika koga su neke okolnosti razljutile tako da se do nekih poenti dolazi silom, ali uostalom to je jedan od usuda ovog podžanra.

Međutim, iako je reč o filmu koji reaguje na aktuelnu situaciju, on Manje-više stoji i dan-danas, pre svega zbog vrlo temeljnog scenarističkog postupka. Realistički segment priče je solidno istražen tako da ovaj politički film poprima dimenzije istorijskog dokumenta u izvesnim momentima. Ipak, pošto primarno reaguje na ondašnje okolnosti, siguran sam da je bio bez premca u trenutku kada je izašao.

* * * / * * * *

Intervjui kultura

 
Vedrana Rudan, knjizhevnica
O nekoj Evropi vishe ne sanjam
Postoji poseban pol – politichar. Ko god se bavio politikom nema nikakve veze sa moralom, a pri tom je najmanje bitno da li taj neko nosi pantalone ili suknju



– Ne verujem u svetli Zapad i svetlu buducnost jer sva nasha buducnost je ista kao i proshlost moje prabake. Potpuno ista... Evropu sam htela upoznati jer je Evropa ono chemu mi kao tezhimo, i kad uđemo u Evropu mi cemo postati normalna zemlja i normalni građani.


Mnogo sam putovala i shvatila da je potpunio svejedno gde chovek zhivi.


Zhivot je lep tamo gde ti je pet ili shest prijatelja.
Razgovarala sam sa Shveđanima, Italijanima, Nemcima,
sin mi je studirao u Austriji, i zavrshio shkolovanje u Americi.


Dakle, znam neshto o tome i shvatam da kuda god idesh,
to je samo razgovor sa samim sobom.


Ne postoji obecana zemlja, i ne postoji demokratija,
i ne postoji Evropa koja ce meni pomoci. Ili Hrvatskoj.


Hrvatska vec jeste u Evropi jer je prodana.
Mi smo sve prodali Evropi, Americi, Aziji,
i nemamo nishta svoje, hrvatsko, osim mozhda sira i vrhnja.


O nekoj Evropi vishe ne sanjam,
a Hrvatska je samo neushminkana Nemachka
ili malo prljavija Švedska ali sve je to isto.


Ovako za "Politiku" govori Vedrana Rudan, koja ovih dana boravi u Beogradu povodom promocije svoje knjige "Kad je zhena kurva/kad je mushkarac peder", u izdanju kuce "VBZ". Vedrana Rudan, koja za sebe ponekad govori da nije knjizhevnica vec provokator, vecheras ce od 19 chasova biti u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju (Birchaninova 21), kada ce se razgovarati o njenoj novoj knjizi.


Rech je o zbiru kolumni o mushko-zhenskim odnosima, tekstovima o ljubavi, seksu, smrti, starosti..., objavljivanih u "Nacionalu", odnosno kako izdavach najavljuje, rukopisu koji se chita i sleva i zdesna, i spreda i otpozadi... Vedrana Rudan, autorka knjiga "Uho, grlo, nozh", "Ljubav na poslednji pogled", "Ja, nevjernica", "Crnci u Firenci", bice sutra gost u Novom Sadu, Radio kafeu 021 u 20 sati.


Pored vishe tema, kroz Vashu knjigu mozhda najvishe provejava ona o starosti.
Da li ste ovu knjigu mogli da napishete pre 20 godina?


Ma, nema shanse. Jednostavno ne mozhete sa 30 godina napisati roman o starosti. Kao shto sa shezdeset ne mozhete pisati o devojci koja zhivi danas. Mozhe se pokushati, mozhete gledati svoju kcer i njene prijateljice ali to nije to.


I, tek kad je chovek star, njemu su neke stvari jasne.


Naravno, mozhda prekasno jer od svoje spoznaje ne profitira poshto za svoj zhivot ne mozhe vishe nishta uchiniti. Ali, bar znash u chemu je shtos:


spoznash besmisao ljutnje,
besmisao nade da ce biti bolje,
besmisao vere da u velikim stvarima lezhi sreca...


Kad si mlad, nesretan si jer si seksualni objekt, a kad si star, sa nostalgijom se secash doba kad si bio seksualni objekt jer vishe to nikad necesh biti. A samo zrela osoba zna da je sreca u zdravlju, u zdravoj deci, u muzhu koga volish i koji ti se ne gadi i nakon 20 godina braka.


Jedino to je bitno,
a ne da li ce predsednik tvoje vlade, zato shto je lopov,
dobiti 20 godina robije.


Pishete kolumne o mushko-zhenskim odnosima. Kako gledate na planetarni fenomen "seksa i grada", sve vishe usamljenih ljudi ali i onih koji smatraju da vezivanje lishava slobode?


Imam dvoje dece. Sin zhivi sam, ima svoj stan i uzhiva u tome.
Zhivot mladih koji zhive sami je spoznaja slobode, a ne strah od slobode.
Zhena koja zhivi sama, koja odbija da rodi, samo je tako slobodna.


Chim zhena rodi, zauvek gubi slobodu.
Imati dete je dozhivotna robija,
dozhivotni strah, bezuslovna ljubav,


dakle gubljenje slobode.



Shta je zhena onda dobila emancipacijom?


Zhena nikad nije bila niti ce ikada biti emancipovana.
Bice emancipovana kad sve zhene ovog sveta prestanu da rađaju,
kad se deca budu kupovala i rasla u staklenoj tegli a ne u majchinom trbuhu.


Robinjom je chine deca i odgovornost prema njima.


Ipak, zhene su osvojile određene drushtvene uloge ili, recimo, kandidaturu za Belu kucu...


Pa, Hilari Klinton je eksponent americhkog kapitala
a ne zhena Amerike.
Dakle, Hilari nije zhena.


Hilari je mushkarac veci nego shto je to njen muzh.
Niko ko se bavi politikom nema pola.


Postoji poseban pol – politichar.


Ko god se bavio politikom nema nikakve veze sa moralom,
a pri tom je najmanje bitno da li taj neko nosi pantalone ili suknju.


Ne bih se mogla zamisliti na Hilarinom mestu,
niti sebe uveriti da je to nekakva borba za narodna prava.


Ne zhelim moc i vlast, niti gospodare,
toliko direktno koliko ih ona ima.
A uzhasavaju me i ta manipulacija i ubijanje shirom kugle zemaljske.
Amerika je Nemachka iz 1939,
Hilari ce biti isti Hitler kao Bush.


Ali srecom postoje Kinezi
koji ce dovesti sve u neku zhutu normalu.



Tako kazhete da je sa Amerikom, a kako je sa Evropom?
Evo, sad, u Hrvatskoj dok "hita" ka EU?


Ja sam duboko sigurna da ne postoje demokratske zemlje,
postoje samo lopovi vishe ili manje veshti.


Mislim da su politichari u Srbiji, Hrvatskoj ili Nemachkoj jednako veliki zlochinci,
samo shto su Nemci, zahvaljujuci dugogodishnjoj praksi, veshtiji.


Pa je nemachki politichar lopov a mi to ne znamo,
jer on to bolje radi, a hrvatski politichar je lopov koji to ne zna sakriti.


Chitala sam nedavno izreku starog grchkog filozofa
da je zakon kao paukova mrezha koja hvata sitne muhe a one debele je razdiru.
I onda vidish zapravo da se svet ne menja,
da su ljudi nekad i danas isti,


da pravda ne pobeđuje,
i da je sreca onoliko velika koliko se sam trudish da je dozhivish
kao neshto shto ti ne preporuchuju


ni mediji ni politika nego srce.



Kako vam izgledaju mediji u Hrvatskoj?


Kao i mediji u Italiji: korumpirani, lazhu.
Novinari moraju biti posebno nechasni ljudi da bi izdrzhali sav taj pritisak i svu tu lazh.


Ako su chasni, a ima ih,
onda pushe, piju, da bi izdrzhali sav taj stres.


Pogledajte oko sebe, nema zdravih novinara.
Jer, nema slobode.
Slobode ima onoliko koliko ti je slobodan urednik.
Urednik ti je onoliko slobodan koliko je slobodan sponzor koji ga placa.


Tako, vi ste slobodni onoliko koliko je slobodna fabrika duvana
koja kod vas objavljuje oglas i gotovo.


Kad to spoznash...






Kad ste to spoznali?


Ja sam to spoznala tako grubo
od kada je doshla takozvana demokratija u Hrvatskoj.


Kad smo kao pobedili,
od kada smo postali kapitalistichka zemlja.


Robovi.
Robovi su i nashi politichari
u odnosu na kolege iz Nemachke koji ih pritiskaju
da im prodaju hotele, motele i obalu.


Oni koji imaju svoga gospodara.






I tako ce biti...


Doveka.


Da ne pitam, postoji li nezavisno novinarstvo.


Definicija nezavisnog novinarstva je isto shto i kurva-devica.
To je contradictio in adjecto.
To je nemoguce.


Reche, kako sebe zovete,
prvi novinar koji je stradao od Tuđmanovog rezhima...


Mislila sam da je to u redu,
jer sam toliko bila protiv Tuđmana, dushom i srcem,
ne zato shto je rekao ili napravio ovo ili ono.


Ja sam znala da je on objekt a ne subjekt,
da on ne odluchuje...


Prodavao mi je prichu u koju sam nije verovao,
u mrzhnju između Hrvata i Srba kao neshto shto bi mene trebalo inspirisati,
a sam je imao doma dva Srbina,
dva unuka, koji danas zhive u Beogradu.


Ja nisam verovala u njegovu mrzhnju prema Srbima,
koja je kao bila njegov pogon.


I, kad te neko tera da mrzish Srbe,
a sam kod kuce ima dva Srbina koje voli,
onda ja njemu automatski ne verujem.


On je bio Titov general koji meni prodaje prichu o svetloj buducnosti
i nechemu drugom u odnosu na Titovo vreme.


Pisala sam o tome,
i zbog toga sam dobila otkaz,
i mislim da je to u redu.


Jer, ako ti je shef Tuđman,
a ti lupetash na njegovom radiju kako je on ratni zlochinac ili lazhov,
to je logichno.


Kasnije sam dobila na sudu presudu, vratila se,
i onda dala otkaz jer nisam mogla da radim sa kolegama
koje su u socijalizmu bile ostrashceni komunisti,
a u demokratiji ostrashceni nacisti.


Ja bash strast neshto ne volim.
Isti ljudi preko noci su postali mrzitelji svega shto nije hrvatsko,
a juche su bili mrzitelji svega shto nije jugoslovensko.


Pa meni je malo te mrzhnje bilo previshe.



Shta biste sad izabrali za svoju profesiju, da ponovo birate?


Profesiju koja bi mi za malo rada donosila mnogo para.
S tim da bash svoju dushu i integritet ne moram da stavljam na iskushenje.
Mislim da bi to bio biznis sa cvecem,
ali da imam ekskluzivno pravo da prodajem cvece samo za skupe pogrebe.


To bi bio posao zhivota.


Da ti ekipa radi vence kada umru predsednici drzhava, biznismeni.
Da im ukrashavash grobove.


S jedne strane si srecan, jer su crkli,
a sa druge zarađujesh na njima.


To bi me zaista usrecilo.






Mirjana Sretenovic
[objavljeno: 18/04/2008]

Ponovo sam pogledao FACE Antonie Bird, courtesy of Ginger.

Ovaj film sam svojevremeno gledao u bioskopu, u vreme kada je izašao, i sada u reprizi mi je delovao bolje nego tada. Scenarista Ronan Bennet je pokušao da kombinujući tradicije britanskog socijalnog, gangsterskog i neo noir filma, napiše britanski HEAT ni ne sluteći da će deset godina kasnije napisati PUBLIC ENEMIES film o John Dillingeru za Michaela Manna.

FACE nije film koji ima te epske razmere kao HEAT niti je baziran na melvilovskom dualizmu pošto policajci postoje samo kao amorfni protivnici, razlog da se pljaškaši od njih kriju i da ima u šta da se puca. Benneta i Birdicu prevashodno zanima hemija unutar bande, njihove tenzije pri bekstvu ili podeli novca.

Ono gde film pada jeste nejasna vizija šta mu je krajnji cilj, da li se sve završava kao psihološka studija, ili je psihološko stanju junaka povod za žanrovski tobogan i tu negde leže osnovni problemi ovog filma.

Naprosto mešavina navedenih tradicija podrazumeva da se kroz unošenje svake od njih, u film unosi i aspekt iz kog se sagledava kriminalistički zaplet. Međutim, unošenjem svih pogleda na krimi zaplet, FACE na kraju ostaje bez jasnog stava prema priči i vlastitim ambicijama.

Šteta, pošto je FACE hardverski sasvim pristojan film koji je trebalo da predstavlja autorski vrhunac Antonie Bird.

* * 1/2 / * * * *

Vern je napisao kritiku nesudjenog Cripplovog debija...

As an aficionado of DTV I've exposed myself to many works from the Millennium Films library, films starring the likes of Van Damme, Seagal, Snipes, Jai White, Timberlake, etc. I'm talking about movies like THE ORDER, UNDISPUTED 1-2, OUT FOR A KILL, UNSTOPPABLE, TODAY YOU DIE, EDISON FORCE, MERCENARY FOR JUSTICE, UNTIL DEATH and the DAY OF THE DEAD "remake." They're the kings of crap - kind of like the new Cannon Films except they don't have as many fluke good ones under their belt as Cannon did. They've made it to the big screen every once in a while which is how we got THE BLACK DAHLIA, THE WICKER MAN and some of those shitty Al Pacino movies that have been coming out lately. I'm obviously biased on the Seagal pictures so let's just say the closest they've ever gotten to a great movie is RAMBO.

So I was surprised to see their logo at the beginning of John Cusack's new satire WAR, INC. I guess that explains why this movie that I thought was coming to theaters already has a DVD screener available. (Apparently it's playing right now in Toronto, New York and LA next month, then straight to DVD July 1st.) The movie does have some of the Millennium Films feel here and there but it's actually a pretty good one, a much more competent shot at making some of the points that were fumbled in LORD OF WAR and the awe-inspiringly god awful tsunami of directorial over confidence that was SOUTHLAND TALES.

Cusack plays Hauser, an ex-CIA assassin now working for Tamerlane, a private security firm headed by the recently-cleared-of-all-charges ex-vice president of the United States (Dan Aykroyd mixing some Nixon into a Cheney imitation). Hauser's new assignment is to take out a head of state named Omar Sharif (not played by Omar Sharif though, I didn't really get this joke). Hauser enters the Green Zone of occupied-Turaqistan undercover as the producer of a trade show bringing democracy and American technology to this devastated war zone. But before he does the hit he starts questioning the ethics of it due to his encounters with a left wing journalist (Marisa Tomei) and a central-Asian pop star named Yonica Babyyeah (Hilary Duff).

Shit, typing out that last sentence I realize how much this does sound on paper like SOUTHLAND TALES, but the difference is it has some story in there and the satirical ideas are much more focused and accurate. True, lumping in a parody of young sexualized pop stars with an attack on war profiteering is a little SPY HARD for my tastes but at least you can make heads or tales out of it.

And having Duff play the character is a little more meaningful than stunt casting. On one hand she's not a good enough actress to pull off the accent. On the other hand, having an actual Disney Channel child star turned skanky pop singer in the role kind of shows how true it is. This is the "culture" we are exporting around the world and it's not that big of a stretch to imagine some day the bride of Middle Eastern royalty will be rolling with an entourage of Ali G type douchebags or dancing around on stage pretending to suck off a gas pump.

(SPECIAL SPOILER SECTION: It's also funny at the end when she turns out to be his missing daughter and he is devastated - in most movies she would've been sold into white slavery or would've died of a drug overdose but in this one the villain fucks over the hero by teaching his daughter to act like a hoe and sing terrible songs.)

To be honest I think it's a little late for this movie - it would've been fist-pumpingly subversive early in the war when people weren't paying as much attention, but now it's kind of commonly agreed upon that this is the deal. So I don't think it's gonna change any minds. But as a gallows humor portrait of the madness of corporate war profiteering it's a good one. Tamerlane follows the Halliburton philosophy of getting paid to blow shit up and then getting paid to fix it up again. One of their products is a prosthetic leg made from some of the same technology that was used to blow off people's legs in the first place. They show off this product by teaching a group of amputees to dance like The Rockettes. There's alot of funny/creepy ideas like this, my favorite being the Star Tours type movie ride for journalists to experience battle (the next step after embedded journalists I guess). Also you gotta love Hauser's meeting with "The Viceroy" which starts with him jumping over the counter at a front Popeye's Chicken and ends with him in a room speaking to a TV image morphing between American icons like John Wayne, Ronald Reagan, Flipper and Hulk Hogan.

I guess maybe this is supposed to be a little bit in the future, but not much. There's a funny joke about that in the beginning. Like some fantasy or post-apocalypse movie it starts with text:

"In the 21st century, great corporations will bestride the earth, replacing nations as the true creators of history, amassing powerful private armies to do their bidding."

Hard to imagine such a far out sci-fi concept, huh?

I wouldn't say the movie is hilarious but it has alot of funny ideas in it. For example I liked that Hauser's closest confidant seems to be the OnStar service in his private jet (and I didn't even know until the credits that the voice on the other side was Montel Williams).

If you've never heard of this movie you may be wondering if it's supposed to be connected to Cusack's other hitman movie GROSSE POINTE BLANK. Cusack is not playing the same character in name or backstory, but otherwise it could be. He's another black suit wearing, fast talking, cynical, troubled, lonely motherfucker who happens to kill for a living and can kick the shit out of people when he wants to. Once again he has his sister Joan as his assistant/secretary and there is the reappearance of Aykroyd.

The style of action is pretty similar too - it's mostly a comedy, but when violence erupts it's fast and harsh and Cusack is convincing. I really like the fights in this movie and there's a funny action idea I don't think I've seen before. It's the old classic where during a gun fight a guy who doesn't have a gun challenges him to fight hand-to-hand instead, and of course out of some kind of honor or competitive spirit he accepts. But then instead of pulling his clip out and throwing his gun down like they usually do he keeps it in his hand the whole time. He just happens to be honorable enough to kickbox the guy without using the gun in his hand.

So there are similarities, but as a story and set of characters GROSSE POINTE BLANK is much more successful, because it's easier to relate to. It has the universal high school reunion themes: being depressed about what you've done with your life, nostalgia for old times, questioning your past mistakes, wanting a second chance and all that shit. That's what drives the story in addition to Cusack's character having a moral crisis about murdering somebody. WAR, INC. has much bigger fish to fry so the focus is more on the chaos of this war zone and less on those relatable human things. There's a budding romance and a troubled past and what not but they seem more like movie cliches than real human emotions.

So as a story it's a little disconnected and sloppy, but eventually it comes together. And as far as Millennium Films pictures go it almost counts as concise storytelling. I'm not sure without the logo I would've recognized it as one of theirs, although it does feature a troubled ex-CIA badass, is gloomily filmed in Bulgaria somewhere and even features Avid fart flashbacks to traumatic moments from his past. There's also a scene where some aspiring filmatists/kidnappers are watching a Seagal movie (looks like BELLY OF THE BEAST) and commenting that "Seagal is like 600 pounds now" and that he uses body doubles for everything but closeups. So be careful Cusack, you don't want to cross Millennium.

I don't know, I'm not saying this would be a big hit movie, and it played fine on the small screen for me. But it's kind of a shame to see it getting dumped unceremoniously like an old couch. At the very least it's a nice try and I think plenty of people will enjoy it.

--Vern

Pogledao sam SENKI Milča Mančevskog.

Milčo još uvek nije uspeo da se vrati relevantnosti koju je imao svojevremeno u fazi kada je posle PRE KIŠE bio na pragu da postane holivudski reditelj. Iako je u produkcionom smislu SENKI film evropskog kalibra, reč je o potpuno irelevantnom ostvarenju koje da nije makedonsko verovatno ne bi uopšte bilo zapaženo.

Milčo ga je nesumnjivo radio u odličnim produkcionim uslovima, i SENKI na zanatskom nivou manje-više nadilaze regionalni prosek. SENKI je neukusno porediti sa KLOPKOM ili HADERSFILDOM, naravno. Ovde se vidi da su neki ozbiljni ljudi prisustvovali snimanju, i da su na neka važna mesta u ekipi bili dovedeni stranci što je svakako samo doprinelo kvalitetu.

Međutim, zanimljivo je da film uspeva da zaigra samo na jednom, u suštini, potpuno sporednom koloseku. Naime, SENKI emituju obilje seksualne energije koja pritom nema previše veze sa erotikom nego sa Milčovim klimaksom. Ne samo da film u scenama seksa nudi dosta golotinje, što je sasvim okej, ali drugim planom dominiraju statistkinje u liku obnaženih klinki i čini se da su samo one kao koncept dosledno sprovedene u ovom filmu.

No, pošto smo uzeli Milču bris iz mozga, da vidimo ostatak filma.

Nažalost, film bi bio bolji da se Milčo fokusirao na svoje klimakterične vizije nego što se upuštao u poprilično oportune žanrovske i istorijske kontekste.

Naime, film je strukturiran kao ghost story. Iako su poneki kritičari smatrali da je na liniji japanskog horora, ja mislim da više ima veze sa THE OTHERS Alejandra Amenabara, nego sa Azijom.

Ova horor linija ima veze sa žanrom utoliko što se koristi određenim arsenalom radnji koje su svojstvene hororu ali Milčova autorska namera svakako nije bila da film ima žanrovsko ishodište u hororu i to je sasvim jasno. Onaj ko odlazi na ovaj film očekujući horor ozbiljno greši.

Milčova evidentna namera bila je da duhove iskoristi kao plot device kojim će iskombinovati adute psihološke drame vezane za okajavanje roditeljskog greha plus povezivanje svega toga sa istorijskim kontekstom. No,kad se dođe do toga šta je zapravo roditeljski greh, shvatamo da je reč o prilično naivnom prekršaju koji više ima korene u nekom antičkom ritualnom domenu nego u okvirima savremene percepcije morala.

Isto tako, istorijska poenta o zločinu nad egejskim Makedoncima uopšte nije jasno definisana i neko ko barem malo ne poznaje istoriju uopšte ne može da dokuči šta je politička poenta filma.

Bottom line je da izuzev na produkcionom i zanatskom nivou, Milčo pada na svim drugim nivoima. SENKI je u neku ruku manji promašaj od DUSTa samo utoliko što je reč o makedonskom settingu i kamernijoj priči pa su dimenzije promašaja manje vidljive.

Kad je reč o vizuelnom aspektu, SENKI su na nivou savremenog evropskopg filma a Milčo vrlo vešto stvara imaginarnu Makedoniju u svom filmu sa netaknutim vrletima i prestonicom koja izgleda kao Los Anđeles. U tom smislu konstruisanja virtuelnog makedonskog identiteta, Milčo zaista radi odličan posao i zaslužuje svaki denar koji su mu dali za film.

Makedonska kinematografija uprkos odustvu bilo kakvog fundamentalnog kvaliteta u ovom ostvarenju i dalje ostaje verovatno najjača u regionu ako uzmemo kao kriterijum genralnu zaokruženost ostvarenja koja isporučuje. Uostalom, i Milčo ostaje jedan od malog broja autora koji su posle raspada SFRJ na toj teritoriji uspeli da naprave internacionalno relevantan film.

* * / * * * *

Danas sam reprizirao film NEKA DRUGA ŽENA Mikija Stamenkovića iz 1981. godine, koji se naizmenično koristi kao definicija zašto nema dobrog krimića u našem filmu a s druge strane ima neku vrstu kultnog statusa kao camp klasik ili kao dostojanstveni pokušaj pravljenja građanske krimi melodrame.

NEKA DRUGA ŽENA svakako jeste bio besramno datiran film u svoje vreme, i nekako nesrećno se čini kao da se kroz njega gotovo tačno može odmeriti koliko srpski žanrovski film u tom trenutku kasni za svetom. NEKA DRUGA ŽENA je na početku osamdesetih a u stvari je savršen film iz šezdesetih.

Žrtva u filmu je ginekolog, isto kao u Mitrovićevom UBISTVU... Očigledno je u našoj kienamtografiji posao ginekologa najopasnija specijalizacija. Tako je i u Americi zbog militantnih Pro Life aktivista, s tim što ubistva u našim filmovima nisu motivisana politički. Štaviše, jedino je u UBISTVU... smrt delimično motivisana doktorovom specijalizacijom dok je u ŽENI za zaplet dovoljno to što je žrtva doktor.

Zaplet je zanimljiv. Doktor preljubnik svoju ljubavnicu čak i kada hoće da ga ostavi pokušava da zadrži time što produbljuje njenu morfinsku zavisnost. Kada ga nađu ubijenog, mlada narkomanka i njen dečko su glavni osumnjičeni...

Prikaz policije je vrlo žovijalan. Ima scena forenzičke istrage ali su policajci prikazani kao spontani, simpatični junaci, poneki je i smotan koji pored posla imaju i porodični život koji kao da je preslikan iz neke od socijalističkih TV serija.

U tom smislu, ovaj prikaz policajaca je drugačiji od vrlo smrknutog prikaza koji Miki ima u smrtno ozbiljnim filmovima SB ZATVARA KRUG i OPASNI TRAG.

Kad je reč o narkomanima, iako su morfinisti nešto iz ruske litearture, sam prikaz tog miljea je naivan čak i za tadašnje standarde sa sve mladim ispijenim ljudima u hipi odeži koji se uvijaju u ritmu muzike pod uticajem "trave" dok je takođe nejasno i medicinsko stanje glavne osumnjičene koju igra Merima Isaković, iako bi trebalo da igra ulogu u zapletu filma.

Naravno, naturalistički segment priče ne bi bio važan kada bi film nudio nešto sem whodunita ali on ga suštinski ne nudi.

Kada je reč o strukturi priče, ovo je Mikijev najfokusiraniji krimić u kome je niz paralelnih radnji koje pratimo prilično dobro usaglašen. Iako ne generiše suspense, nema tog nabacivanja događaja kao u SB ili OPASNOM TRAGU. Ovaj film je negde došao imeđu ta dva naslova i očigledno je da su u ovoj fazi Dragan Marković i Dušan Perković bili najdisciplinovaniji u žanrovskom smislu.

Uprkos datiranosti, upravo zahvaljujući žanrovskim konvencijama koje neumitno vode priču, iako nije imao kapaciteta da bude zaista veliki film, i NEKA DRUGA ŽENA pokazuje da je srpski film imao dobra iskustva sa ortodoksnim žanrovskim filmom.

* * 1/2 / * * * *

Posle pet godina čekanja, najzad sam pogledao film GUERREROS Daniel Calparsoroa, courtesy of Ginger.

Reč je o filmu iz 2002. godine koji govori o španskim vojnicima KFORa na Kosovu koji tokom jedne rutinske misije zalutaju i krene da im se dešava SOUTHERN COMFORT.

Slično PUSHERu 3, reč je o jednom od najboljih srpskih filmova koji nažalost nisu snimljeni u Srbiji.

Kada je reč o uzimanju strana, film je u principu neutralan, i tretira i jedne i druge sa solidnom dozom kulturrasizma, odnosno prikazuje kako civilizovani ljudi postaju zveri kada se nađu u sred zverskog sukoba. Ovih dana u Srbiji, čini se, delu populacije je malo teže da prihvati kako se to Srbija u političkom smislu pretvara u Palestinu, međutim ne samo da Srbija jeste Palestina nego to i stranci vide pa samim tim GUERREROS nosi u sebi nešto atmosfere SOUTHERN COMFORTa ali ima tu dosta i BLACK HAWK DOWNa.

Ovaj film je prilično nepoznat u Srbiji, iako je prikazan na palićkom festivalu, koliko znam nije imao ni legalno izdanje na DVDu niti je bio na TV, iako bi mislim imao mesta na oba vida distribucije.

Dakle, film govori o jedinici KFORa koja polazi na zadatak da popravi trafo stanicu u nekoj varošici koju su Srbi zauzeli isteravši Šiptare. Međutim, na putu do tamo, usled nekog nesporazuma, zarate sa OVK da bi zatim potpuno zalutali i konačno se obreli zarobljeni u gradu koji kontrolišu Srbi koji nemaju naročite simpatije prema KFORu.

GUERREROS nudi pravu estetiku B-filma, energičnu režiju koja maksimalno koristi limitiran budžet, odlične pokrete kamere i montažu koji čine da ne izgubi previše u poređenju sa američkim akcijašima i da samo potvrdi da je španski film verovatno najbliži američkom po zanatskom nivou.

Edurado Noriega je glavna zvezda filma iako nema neku naročito dominantnu ulogu, tako da glavne dramske scene prepušta drugim glumcima.

Film je sniman delimično i na samom Kosovu, pa otud unekoliko čudi sporadično klišetiziran orijentalni kostim u šiptarskim selima,. S druge strane, ima i finih detalja, recimo Srbin koga Šiptari ubiju u stanu ima kalendar sa Slobinim likom a srpske paravojne formacije nose majice sa dvoglavim orlovima.

* * * / * * * *

QuoteDakle, film govori o jedinici KFORa koja polazi na zadatak da popravi trafo stanicu u nekoj varošici koju su Srbi zauzeli isteravši Šiptare

Figures.

Quoterecimo Srbin koga Šiptari ubiju u stanu ima kalendar sa Slobinim likom

Figures.

Quotesrpske paravojne formacije nose majice sa dvoglavim orlovima.

Figures.


Btw, Cripple, ovo tvoje čudo me po opisu podsjeća na britanski TV ekvivalent - Warriors. Radnja se dešava ubosni i prati grupu Unproforaca koji ni krivi ni dužni moraju u nekoj zabačenoj zabiti da se zlopate sa podivljalim ćetnicima. Nažalost, gledao sam samo prvi dio tog filma (ima mislim dva komada od po sat i po), ali i to je dovoljno za dosta unintentional laugtera.

BRISANI PROSTOR je jedna od najzanimljivijih jugoslovenskih serija koje sam gledao.

Počeo bih prvo od estetskog domena. Kopija koju sam gledao bila je za ljubitelje i poznavaoce sa dosta pikselizacije pri svakom pokretu kamere. Međutim, pošto sam imao strpljenja, sa uživanjem sam savladao ovu seriju.

Ona nije rediteljski na nivou OTPISANIH, ali nudi vrlo stamenu, ikusnu režiju koja je na ničijoj zemlji između TVa i filma, negde na liniji Mikija Stamenkovića recimo.

U seriji postoji jedna odlična stealth scena kada specijalci overavaju ustaše u jednoj stupici, i u principu sve akcione figure su odrađene na nivou Mikija Stamenkovića u ravnijim fazama. A ova scena koju sam istakao bliska je inspirisanijem Mikiju. Dakle, nivo je ispod Šibe i Žike, ali sasvim je pristojno i nije te stid dok gledaš.

Sam plot je pretpostavljam određen istinitim događajima.

Serija je konciprana kao guys on a mission film, dakle fokusira se na ustaške diverzante ubačene u Jugoslaviju. Oni su nesumnjivo glavni junaci. Međutim, tu imamo jednu inverziju. Prvo, oni nemaju naročit character development osim par bazičnih konflikata tako da uglavnom saznajemo o njima kroz njihove postupke (što je dobro), međutim mnogi među njima se ne izdvajaju iz grupa. U grupi ih ima 13 tako da je imalo mesta za još karakterizacije. No, dakle ono što je radikalno, to je da me uopšte ne čudi što su ustaše hostovale ovu seriju. Ova serija se savim može tretirati kao ustaški guys on a mission flick u kome vidimo da su još bili nespremni za konačnu pobedu.

Međutim, u tom celom guys on a mission konceptu ima nešto još zanimljivije sa formalne strane. Dok su u većini guys on a mission filmova to uzorni momci, na ovaj ili onaj način, čak i u edgy primercima, u ovoj seriji su momci na misiji totalne svinje, ubijaju, siluju, prave zasede i sl. U tom smislu ova serija je na neki način čak i inverzija guys on a mission klišea.

Kad je reč o ideološkom profilu, pre svega je interesantno to što su u prvom planu ustaše. naprosto, iskustvo nas uči da se gledalac ipak vezuje za glavne likove, čak i kad čine zlo. Tako je i u ovoj seriji. Ne mogu da kažem da postoji makar jedan ustaša koji je učinio nešto šarmantno, ali ipak, ne vredi, prateći ove junake želiš da na neki način pobede.

I upravo zato, kada se svaki njihov prekršaj kazni i kad oni postradaju, to opet ne čini ovu seriju ideološkim instrumentom.

S druge strane, serija kako već navedoh pored nacionalizma i šovinizma uvodi i polemiku na temu komunizma vs. zapadnog sveta.

A što je još zanimljivije, nekako mi se čini da bi ipak teško mogla biti prikazana na sadašnjoj hrvatskoj televiziji. Objasnio sam razlog zašto se sviđa underground ustašiji u Australiji. međutim, ustaše u seriji sve vreme govore kao prvoborce u njihovoj ilegali čekaju ministarska mesta i sl. i na neki način ovo je anticipacija kako će se u Hrvatskoj formirati nova elita.

Isto tako, emigrantska ustaška elita je prikazana vrlo uverljivo i koliko ja znam prilično tačno sa mrežom časopisa, tajnih organizacija i sl.

Kad je reč o jugoslovenskim snagama bezbednosti. One su prikazane kao pouzdane, uvek korak ispred protivnika, ali bez nekog osobenog karaktera.

Ono što je dodatna zanimljivost jeste da serija vrlo eksplicitno OPTUŽUJE strane sile da su organizovale upad i u seriji postoji jako efektna scena konferencije za štampu na kojoj se ta optužba iznosi.

Iako je sasvim jasno da su snage bezbednosti prikazane kao pouzdane iz propagandnih razloga, imajući u vidu kakav su plan imale ustaše, zaista me ne bi čudilo da je tako bilo i u stvarnosti.

Pogledao sam kennethov rimejk SLEUTHa Josepha Mankiewitza, courtesy of Ginger.

Lično mislim da ni izvorni SLEUTH nije neka naročita svetinja i da je sasvim s pravom mogao biti rimejkovan. Drama Anthony Shaffera je bila solidno napisan, duhovit komad, na tragu Agathe Christie i Harolda Pintera, štaviše, moglo bi se reći da se radi o pinterovskom apdejtu starog klasika.

U tom smislu, jako je zanimljivo da je sam Pinter radio novu adaptaciju što je i bilo izvor sasvim solidnog hypea i Pinterovog insistiranja da pre pisanja scenarija nije čitao ni dramu niti je gledao film.

U svakom slučaju, Pinter je napisao tekst koji nosi niz njegovih obeležja, pre svega političku opsesiju klasnim podelama, uticajem novca na moralno tkivo, apsurdni dijalog i sl.

Međutim, isto tako se može reći da ovaj scenario ne sadrži nimalo onih kvaliteta koji su Pintera u masi sličnih pisaca učinili klasikom. Naime, nema tu nekog potencijala sa druga čitanja, od Pintera je ostala samo ljuštura, odnosno hardver njegovog pisanja. Unutar ovog scenarija ne postoji apsolutno nijedna deonica koja odaje utisak ikakve piščeve zainteresovanosti za materiju.

Štaviše, Pinterov dijalog, poznat po svojoj muzikalnosti, istovremenoj stilizacji i realističnom prizvuku, u ovom scenariju biva sveden na tehničko sredstvo koje vuče stvari do sledećeg plotpointa i slabo šta van toga. Paradoksalno, iako je reč o filmskom scenariju, Pinterov tekst nikada nije zvučao ovako mehanički.

Međutim, iznad Pintera svakako stoji rediteljski koncept. Uprkos pokušaju da tretira ovaj film kao tehnološki, generacijski apdejt starog filma, Branagh u supštini ne čini previše da ga modernizuje.

Naime, mobilni telefon praktično ne igra nikakvu realnu ulogu u zapletu, niti se radnje likova istinski vezuju za bilo koji od tehničkih pronalazaka koji su promenili dramaturgiju. Ono na čemu Branagh insistira jeste da stari junak više ne živi na lokaciji koja podseća na Agathine trilere nego u hipermodernoj kući.

Međutim, kuća u kojoj Caine živi je toliko apsurdno moderna da prosto ne mogu da verujem da iko u njoj može da živi niti ona po bilo kom detalju odaje utisak da u njoj neko može da živi.

Uvođenje surveilance kamere u priču, ne samo da nikada ne zaigra u priči nego potpuno apsurdno služi kaop bi Branagh imao što više pozicija kamere iz kojih će snimiti besramno konvencionalan mizanscen.

Pošto je Pinterov tekst, kao i Shaferov, pre svega pozorišni, ne treba se čuditi da SLEUTH liči na filmovano pozorište. Prosto neumesno je optuživati ga za to. ja čak ne bih išao toliko daleko da se upitam zašto izgleda kao loše snimljeno loše ppozorište, pošto u principu dobro pozorište ne može da se snimi, dakle osnovni uslov da bi se snimalo pozorište jeste da bude daleko od relevantnog pozorišnog izraza.

Međutim, ako već imamo dosta artificijelno raskadriranu pozorišnu predstavu starog kova pred sobom, zašto je gluma tako loša? Ipak su tu Michael Caine i Jude Law i režira ih čuveni glumac?

Dok je Caine još manje više okoštao u svojoj glumačkoj personi, Jude Law je kardinalan u ulozi lukavog mladog neafirmisanog glumca i ni u jednom trenutku ne uspeva da bude ubedljiv. Kada pola glumačke podele ne funkcioniše u slabo napisanom i slabo realizovanom filmu, onda dolazimo do trainwrecka kakav je SLEUTH.

Sama radikalnost koncepta, koji nije nov ali se ne primenjuje često u ovako budžetiranom filmu, čini da SLEUTH ostane curio i izbegne svu brutalnost moguće kritike. Naprosto, pošto je reč o formi koja se ne koristi svaki dan, on dobija izvesne atribute eksperimenta.

S druge  strane, SLEUTH je zanimljiv za analizu pošto sroski autori i producenti sanjaju o ovaki visokokonceptualizovanim hiperkamernim pričama koje bi štedele budžet. Iako još uvek nisu preduzimani koraci u pravcui da se takav film snimi, ovaj rimejk je dosta dobar putokaz kakve sve klopke čekaju na tom putu.

* 1/2 / * * * *

Kunac i ja smo u krnjem sastavu večeras pogledali film HALO TAXI Vlaste Radovanovića.

Reč je o jednom od campies jugoslovenskih krimića, koji je u pojedinim segmentima nedopustiv a u pojedinim je intrigantan.

Jedan od zanimljivih apskeata ovog filma jeste njegova narkofobna priroda. Jugoslovenski film iz vremena titoizma je bio izrazito narkofoban. U tim filmovima je droga bila prikazivana kao najkraći put do moralnog i ljudskog srozavanja. Sve od trave do heroina, opijuma i morfina je prikazivano kao strašna pretnja i neraskidivi deo kriminalne scene. U međuvremenu su se stvari promenile i danas imamo autore poput Dragojevića (mislim na Srđana ne na Žarka) ili Raše Andrića u čijim filmovima uživanje opijata predstavlja simpatičnu radnju.

U ovom filmu ženu jednog taksiste, inače bivšeg boksera koji ne voli miliciju, zli krimosi navlače na drogu a zatim planiraju da je ofarbaju u plavo i pimpuju Arapima pošto su prethodnoe njeno telo oni sami izgustirali uzimajući ga u zamenu za opijate.

Sama banda je strukturirana tako da su krimosi osobe sa pozadinom na Zapadu, što ima logike pošto je Tito izvozio svoje krimose i naši krimosi iz tog vremena su prevashodno operisali po Evropi. U ovom filmu za razliku od drugih krimića gde se kriminalci krilu po nkim slumovima, ovi se kreću slobodno, imaju svoj kafić u kom se okupljaju i što je najvažnije, policija zna za njih.

Među taksistima pak vladaju neka nepisana ulična pravila. Kodeksi solidarnosti, vatrenog krštenja prilikom uvođenja u grupu. Gorica Popović igra ženu-taksistu koju grupa prvo ne prihvati da bi se kasnije ona ispostavila kao heroj. Naravno, žene koje taksiraju su često pominjan kuriozitet a bilo ih je u jugoslovenskom filmu ranije.

Bata Živojinović igra larger than life samuraja beogradskog asfalta, bivšeg boksera, pravog usamljenika, kome banda uzme jedino što je želeo & voleo. Međutim, ono što je apsurd cele situacije jeste dramaturška postavka u kojoj sama banda zapravo nije previše zla, naročito ne prema Bati. Štaviše, Bata je kudikamo agresivniji od njih, a u povremenim situacijama i vragolastiji.

Vlastina inscenacija je u većini slučajeva besramno heavy handed. Čak i za srpske standarde.

Skor Kornelija Kovača je dosta nekonzistentan sa pastišom raznih koncepcija koje su korišćene u tadašnjim filmovima. Ipak, Koki je uradio bestidno senzualnu treš psmu za Zanu Nimani koja je tema filma.

* 1/2 / * * * *

BBC je 2003. godine snimio odličnu seriju CAMBRIDGE SPIES koju je napisao Peter Moffat a režirao Tim Fywell. Iako je reč o donekle romantizovanoj pričama priči u čuvenoj četvorici najopasnijih dvostrukih agenata u isrtoriji špijunaže, smatram da ova serija u sebi nosi niz vrlo dragocenih istorijskih zaključaka.

Najpre, ona beskompromisno secira britanski klasni sistem. Jedan od osnovnih aduta ove grupe bila je činjenica da se u Britaniji nikada ne sumnja u ljude koji su deo establišmenta, koji su Oxbridge people, filtrirani kroz strog sistem elitnih škola. Da se nisu pojavili Amerikanci kojima nije bilo ispod časti da sumnjaju u članove elitnog džentlmenskog kluba, ova špijuni praktično nikada ne bi bili razobličeni.

Međutim, s druge strane, pripadnici viuše klase, čak ni kada izdaju zemlju ne postradaju previše. Oni imaju načine da se izvuku i jedini čiju smrt donekle ubrza depresija biva inače nestabilni Guy Burgess dok su ostali praktično mirno živeli uživajući ugled, neki u SSSR neki u Britaniji do kraja života.

Povrh svega, kada je neko vojvoda, kao Anthony Blunt, praktično prolazi relativno nekažnjeno.

Pored ovog dosta hladnog pogleda na društvenu organizaciju, CAMBRIDGE SPIES uspeva da generiše i autentičnu emociju, naročito kako se bliži konačno razotkrivanje.

Po uzoru na najbolje špijunske romane, Moffat je uspeo da iz špijunskog zapleta izvuče upravo ključne moralne probleme, ne samo u međuljudskim odnosima, žrtvi koja se podnosi na oltar profesije već i pozicje politički osvešćennog i motivisanog špijuna suočenog sa političkim zaokretom zemlje za koju radi.

U svakom slučaju, reč je o vrhunskoj mini-seriji.

Zaigralo mi je srce!

http://www.youtube.com/watch?v=J7Bj62q-abw

Pogledao sam IRON MAN Jon Favreaua i mogu vam reći samo da don't believe the hype.

Favreau još uvek nije novi Peter Berg. Iako je sigurno želeo da to postane. Trejler za Bergov HANCOCK nudi mnogo više uživanja od dva sata IRON MANa.

Ono što je u IRON MANu novo u odnosu na dosadašnje filmove o superherojima jeste da glumci poput Downeya nisu igrali glavne uloge i da on unodi jednu posebnu spontanost u glavni lik što jeste kontra u odnosu na monolitne i fokusirane glumce koji inače pokušavaju da u rolu superheroja unesu preciznost.

Isto tako, ono što je novost IRON MANa to je da se zaista radi o origin filmu u kome se praktično samo i elaborira origin priča i prva akcija ovog superheroja. To je isto negde u redu i bolje je urađeno od BATMAN BEGINS pošto je stilizacija doslednija.

Međutim, sama inscenacija Jon Favreaua je troma, arhaična, film deluje kao malo bolji minorni 80s film sa današnjim efektima, kao nižerazredni ROBOCOP za decu. Ne želim da ulazim u pitanja koliko je sam IRON MAN kao strip uticao na ROBOCOP, međutim, kada se podvuče crta u svojim najboljim momentima IRON MAN izgleda kao ROBOCOP 2 za decu.

Dakle, Favreau uopšte nije isporučio vizuelni spektakl koji bi trebalo da bude jedino opravdanja zašto se pravi film sa ovako istrošenom i što je još važnije ludicrous stripovskom premisom.

U svakom slučaju, nema ni govora o velikom letnjem filmu, niti o klasiku.

* * / * * * *

P.S. Sačekajte kraj špice da se pojavi Nick Fury...

Jerry Bruckheimer and Michael Bay ("The Rock," "Armageddon") may reunite for an HBO drama series loosely based on the 2006 documentary "Cocaine Cowboys".

Variety reports that the series would revolve around the drug trade in Miami in the 1980s, and would focus on the cutthroat world of drug dealers and the Colombian cocaine kingpins who set up shop in the once-sleepy Florida city.

A writer is not yet attached but Warner Brothers are expected to produce, however no deal has been finalized between HBO and Warners.

Rapper Common ("Wanted," "Street Kings," "American Gangster") has signed on to co-star in McG's "Terminator Salvation: The Future Begins" for Warner Bros. and Halcyon Pictures reports Variety.

The story centers on John Connor (Christian Bale) who leads what is left of the human race in a battle against the machines. Common will play a freedom fighter and member of Connor's inner circle.

Common was most recently linked to play The Green Lantern in Warners abandoned "Justice League: Mortal" project.

Sam Worthington, Anton Yelchin and Moon Bloodgood also star in T4 scheduled to open May 22nd.

Ponovo sam pogledao IRMU VEP Olivier Assayasa, courtesy of Ginger.

Reč je o revivalu novotalasovske filmofilije ali sada u sasvim novom ključu kritičara koji su radili u Cahiers du cinema tokom sedamdesetih i osamdesetih kada su izvorni novotalasovci već dostigli punu zrelost pa čak i obajatili.

Assayasova IRMA VEP je DAY FOR NIGHT za devedesete. Leaud igra burnt out novotalasovskog reditelja koji za televeiziju radi rimejk LES VAMPIRESa (po definiciji dekadentna kinotečka aktivnost) za koji angažuje hongkonšku glumicu Maggie Cheung (koja inače igra sama sebe).

Assayas se na jednako zanimljiv način kao i Truffaut bavi odnosima u filmskoj ekipi s tim što u konkretnom slučaju njega dosta zanima i filmofilija i politika autora u odnosu na finansijere, aktuelno stanje u svetskom filmu, snalaženje multientičke ekipe, glumca koji pokušava da spozna svoj lik  i sl. dok je Truffaut detaljnije tretirao sam rad raznih sektora filmske ekipe i njihovih frustracija.

Assayas uspeva da stvori odličan snimateljski i rediteljski koncept pseudodokumentarnosti u onome što je realnost priče, da bi potom sasvim drugačije tretirao ono što je "film u filmu", a da pri tom sve izgleda koherentno i nema prevelikih skokova.

U svakom slučaju, najbitnije je da Assayasov film nije fah-idiotski, da je podjednako zanimljiv i za filmske radnike, i za filmofile i za običnu publiku.

* * * / * * * *

Pogledao sam DOOMSDAY Neil Marshalla.

Iako znam da postoji ogromno interesovanje za ovaj film, nisam stigao da odmah odreagujem sa komentarom.

Neil je snimio povratnički film sa kojim se, što se mene tiče, iskupio za DESCENT. E sad, sasvim je moguće da će upravo fanovima DESCENTa ovaj film biti totalno srozavanje.

Ovaj film na neki način i jeste srozavanje pošto se u njemu Marshall, u principu, odrekao sve one ozbiljnosti koja je karakterisala njegove prve filmove. Ovde se on bavi grindhousičnim pastišarenjem, koje ide to potpune parafraze određenih scena iz filmova kao što su ROAD WARRIOR, ALIENS, ESCAPE FROM NEW YORK, 2019: THE FALL OF NEW YORK. I Neil to ni ne krije. Štaviše, moglo bi se reći da ovaj film ne nudi ni citate ni parafraze ni rimejkovanje već rekonstruisanje određenih situacija.

Ono što njegov patiš čini superiornijim u odnosu na GRIND HOUSE jeste smrtna ozbiljnost sa kojom on tretira ovu priču. Neil se uopšte ne šali kada pred publiku lansira svoje razne eksplicitne citate i bizarne fetiše. Naravno, sasvim je jasno da iza ovakve rekonstrukcije raznih situacija nema puno prilike za bilo kakvu psihološku ili sociološku relevantnost koju u principu nose filmovi o apokalipsi, čak i kad su najstilizovaniji.

Paradoksalno, baš zbog tog retro-populizma, DOOMSDAY postaje hermetičan pošto u principu mladađa moviegoing ekipa verovatno ne razume svet koji posle svog smaka dođe dotle da ulicama vladaju bande obučene kao iz postapokaliptičnog filma osamdesetih dakle nećega što se sudeći po timelineu filma dešavalo pre ravno pola veka. A opet, oni koji to razumeju, imaju nešto više godina i nešto više zahteve. Dakle , DOOMSDAY je pravljen kao film koji bi trebalo da bude najbolji film na svetu za trinaestogodišnjake ali teško da ga neki trinaestogodišnjak razume.

Ipak, upravo ta sklonost ka citatu ima svoj koren u postapokaliptičnom podžanru pošto su ti filmovi u principu bazirani na derivativnosti, tu se ne zna ko je od koga kada šta peuzeo, gde su Italijani krali od Holivuda i kada se išlo obrnutim putem. Ako bi trebalo u jednoj rečenici definisati DOOMSDAY, onda je to najbolji rip-off u istoriji žanra baziranog na rip-offovima.

U svakom slučaju, DOOMSDAY ma koliko nudio novine, sveže detalje i sl. upravo jeste ono što su tražili svi oni ljudi (u to uljučujem u sebe) koji su trošili svoje vreme na gledanje italijanskih rip-offova a nikada nisu dobili.

* * * / * * * *

Ako ikoga zanima sudar Cripplea i Miliusa, there you go...

http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=1567#p1567

Ako ces hvaliti Dillinger-a dosao bih; taj film mi je u 10 najboljih svih vremena.

Quote from: "Alexdelarge"Ako ces hvaliti Dillinger-a dosao bih; taj film mi je u 10 najboljih svih vremena.

LDP + milius= the winning combination!    

Quote from: "Ghoul"

LDP + milius= the winning combination!    

Prokuzio si me.Ajd sad Siri Dalje.

U sklopu pripreme za gledanje mog nesuđenog holivudskog debija, pogledao sam film WRONG IS RIGHT Richarda Brooksa.

Ovaj film, tada već vremešnog veterana Brooksa, snimljen 1982. godine, kroz satiru o spletkama američke admistracije sa jednom arapskom državom bogatom naftom, na najneverovatniji način anticipira stvari koje će se dešavati sa američkim angažmanom u Iraku. Ono što je neverovatno, svakako je neshvatljivo podudaranje detalja koji su se zbili 20 godina kasnije ali 1982. apsolutno nisu delovali realno.

Iako je sam motiv rata za naftu, sasvim jasno, bio očigledan i tada, situacija da je WMD biti glavno opravdanje za napad, i da će traženje WMD biti osnovni problem kada akcija krene, da će teroristi napasti Njujork što će pokrenuti ceo rat, zaista deluje neverovatno, i ponekad se učini kao da je ova satira snimljena prošle godine, recimo.

Međutim, ne, reč je o satiri iz 1982. koja pokušava da bude STRANGELOVE za osamdesete, u čemu estetski ne uspeva ali zato, paradoksalno, ideološki funkcioniše mnogo bolje od Kubrickovog klasika.

* * / * * * *

CRVENI UDAR spada u red partizanskih pop filmova koji su imali probleme sa režimom što samo pokazuje koliko su naslovi ovog profila bili smatrani za potencijalno subverzivne, iako ih danas svi uglavnom percirpiraju kao lagodno snimane režimske filmove.

Reč je o partizanskom filmu na liniji Hajrudina Krvavca u kome se obrađuje partizanska, diverzantska borba trepčanskih rudara koji su vršili brojne diverzije u ovom rudniku ne bi li sprečili iskopavanje olova koje je nošeno u Nemačku i imalo uticaj na proizvodnju municije.

Golubović je snimio ovaj film u fazi kada partizanski akcioni film ulazi u svoju dekadentnu fazu. Treba imati na umu da je iste godine izašla i UŽIČKA REPUBLIKA i da u ovom času ni Hajrudin Krvavac nije više u punoj snazi.

A Golubovićev film je upravo na Krvavčevoj liniji s tim što za razliku od vrlo disciplinovanog Šibe koji je pre svega na liniji Brian G. Huttona, Golubović unosi i malo Sergio Leonea u miks, dajući CRVENOM UDARU izvesnu razbarušenost.

Iako je kosovski milje karakterističan pre svega za Žiku Mitorvića, Golubović u ovom filmu ne referiše previše na njega. Za razliku od Žike koji je koristio Kosovo kao prostor za vestern sa fantastičnim krajolikom i filmičnim okolnostima, Golubović dosledno ide Krvavčevim stopama-CRVENI UDAR je guys on a mission flick. Meta koju treba da unište, poput mosta u istoimenom Krvavčevom filmu za koji je Golubović pisao scenario preuzima ulogu junaka i kao lokacija odlično uspeva da zaigra.

Kao što u MOSTU imamo lik inženjera koji je patriota ali ne može da uništi svoje delo, tako u CRVENOM UDARU imamo lik nemačkog oficira koji je pre rata bio rudar, štrajkač, i koji pokušava da očuva proizvodnju u rudniku kroz što manju represiju nad rudarima što se na kraju ispostavlja kao greška.

Dakle, pored tehnike i rudarska etika ima jako važnu ulogu u ovom filmu. Pitanja rudarske etike su dosta često tretirana u našem filmu i rudari su uvek uzimani kao simbol socijalizma.

Ipak, ono što se ispostavlja kao mana filme jeste dosta sporednih događaja u priči koji su uvedeni u film i koji uprkos pokušajima da deluju kao produbljivanje karaktera samo ubijaju tenziju i mute fokus priče. isto tako, Bizetićeve akustičarske patriotske numere koje otvaraju i zatvaraju film su zanimljive kao fetiš ali dosta nevešto pokušavaju da povežu tadašnju akciju sa aktuelnim političkim trenutkom.

Kada je reč o političkim problemima, o njima sve piše u Tirnanićevoj knjizi CRNI TALAS. Međutim, sam film se izvan neke dosta blage političke korektnosti izražene kroz podvlačenje činjenice da su se svi zajedno borili porotiv okupatora uopšte ne opterećuje nacionalnim atipičnostima tog kraja. Nemci u jednom momentu pomisle da nacionalno podele rudare i okrenu ih jedne protiv drugih ali se potom ta linija priče zabašuri. U filmu nema kolaboracionista, jedini negativci su Nemci.

* * 1/2 / * * * *

"Entourage" star Adrian Grenier will produce and co-direct a paparazzi-themed film which examines the relationship between celebrity and society says Variety.

Grenier's Reckless Productions are developing the project and Grenier has already been spotted around Hollywood shooting footage.

Grenier will also produce "Where Are Who Now" which traces the musical odyssey of the Los Angeles band the Good Listeners as they set out to record their third album.

THE GIRL IN THE CAFE je projekat producenstsko-rediteljskog tima koji je uradio STATE OF PLAY za BBC. Ovog puta Paul Abbott je bio samo producent dok je Richard Curtis licno pisao scenario.

Rec je o melodrami, gotovo tatijevskoj po svojoj kamernosti i glumi Bill Nighyja koja na liniji Curtisovih feelgood ljubica prica o ustogljenom politicaru koji se zaljubljuje u mladju zenu i vodi je sa sobom, bez ikakvih zadnjih namera na samit G8 u Rejkjavik. Jasno je da ce ova neocekivana veza da ce svi glavni junaci iz nje steci neka krucijalna znanja.

Iako nije na liniji tipicnih Curtisovih populistickih radova, uostalom pomenuh Tatija, i ako je Nighy na ivici nepodnosljivosti u ulozi smetenog i nesigurnog politicara, posto toliko forsira njegovu smeteneost da ne postoji apsolutno nijedna faza u kojoj taj lik pokazuje ikakav kvalitet, THE GIRL IN THE CAFE naprosto u sebi nosi najvisu klasu TV filma, ima pricu koja stoji, odlicnu minimalisticku Yatesovu egzekuciju i sjajne lokacije.

Maltinovski receno, iznad proseka.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2008/05/slavoljub-plavi-zvonce-rip-1935-2008.html

Pogledao sam svoj nesuđeni holivudski debi, WAR INC. Kritika ga je unisono napušila, naravno, s pravom i sada se vidi da je Srđan bio u pravu kada je napusrtio projekat. Ipak, isto tako sasvim je jasno da su Cusack i kompanija bili u ozbiljnoj zabludi kada su se opredelili da pođu ovim putem i dopuste da Srđan ode, prepuštajući projekat u ruke Cusackovom jaranu Joshui Seftelu.

Prva Seftelova greška softverske prirode je u tome što je prihvatio apsolutno sve Cusackove kreativne težnje koje su krajnje ograničene u estetskom smislu, bez puno razdvajanja važnog od nevažnog.

Druga Seftelova greška je hardverske prirode a to je što se pomirio sa tehničkim standardima koje pruža Avi Lernerova bugarska posada. Srđan nije pristao na ta ograničenja pošto je shvatio da se sa njima teško može snimiti ambiciozan američki film smešten u izmaštanu blisku budućnost. Sa njima se mogao snimiti odličan film u koji bi reditelj uložio neku vrstu evropskog senzibiliteta kako bi dočarao zadatu priču i mislim da je Srđan bio sposoban za to. Nažalost, nisu se razumeli.

Na planu scenarija, ono što smo Srđan i ja napisali bilo je uzbudljivije i dramatičnije. Nije bilo tih flah plakatskih deonica sa kojima se američki reditelji inače loše snalaze.

Od naše ekipe najbolje se pokazao Zoran Popović Pop koji je radio kao DP. On je već postao ozbiljan DP u Americi, radio je neke zanimljive stvari i nadam se da će povremeno svoju ekspertizu pozajmljivati srpskim filmovima.