ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

meni nije prijala ta promena u "kičmi noći". najedared neka dečja posla. a i prvi deo knjige je mnogo bolje napisan.

Kažem ja. Ima tu materijala za 2 knjige. Trebalo je tako i da bude.

Nevolja je što je kod gotovo svih Otoovih dela, od početnih priča, preko novela do romana razrešenje uvek u rukama vampira; uvek se kreće iz realističnog okruženja i dosta kasnije se ispostavi da je neki oblik vampirizma pokretač radnje i zapleta.

Goran Skrobonja je na svom blogu napisao izuzetno pozitivan (i opširan) prikaz Kičme noći. Evo ga ovde.

KIČMA (SPISATELJSKE) MOĆI – 08.07.2010.

Pre mnogo godina, rastao sam u okruženju koje današnji naraštaji teško mogu i da zamisle – televizija je imala dva programa i najčešće bila crnobela; vrhunska tinejdžerska zabava bili su stripovi i bioskop, a za one sklone čitanju kao što sam ja – knjige. Nije bilo računara, nije bilo interneta, muzika se slušala sa vinilnih ploča uz krckanje gramofonske igle ,,toske", a video-rikorderi (masivni futuristički aparati sa reklama iz zapadnonemačkih komercijalnih kataloga koje su svi tada nazivali magnetoskopima) bili su neostvarivi san svakog klinca koji se upisao u školu karatea zahvaljujući filmu U zmajevom gnezdu i za koga se predstava o raju poklapala sa mogućnošću da nebrojeno puta pušta – na sopstvenom Ei-Niš TV-u – besmrtni obračun Brusa Lija sa stražarima u podzemlju Hanovog ostrvskog opijumskog carstva.

Kao i većina mojih drugova u to doba (neki doduše kažu kako ovo važi samo za jedince, i možda su u pravu – ja sam zaista bio i ostao jedino dete svojih roditelja) imao sam običaj na koji se svako ko ume iole pristojno da se ponaša s pravom mršti: voleo sam da čitam dok jedem. Naravno, čitao sam stripove – najviše Alana Forda, Asteriksov zabavnik i Stripoteku – a kako je vreme prolazilo, umesto da tu naviku suzbijem i od nje odustanem, samo sam postepeno promenio medij koji sam eksploatisao uz jaja na oko i litar koka-kole: sa crtanih romana sam polako prelazio na pisane, petparačke, Vajata Erpa i Doka Holideja, Luna Kralja Ponoći i X-100 romane, da bi se zatim pojavio Sirius, a za njim i knjige iz edicije Kentaur i prva izdanja romana Stivena (odnosno StiVNa, po tadašnjim ,,Dečjim novinama") Kinga u SFRJ. Tačno je da su stripovi daleko pogodiniji za manipulaciju za stolom punim posuđa, pribora za jelo, čaša i flaša, ali knjiga koju ne možete da ostavite čak ni na desetak ili petnaestak minuta koliko vam je potrebno da zadovoljite svoje blagoutrobije, morala je da bude nešto zaista posebno.

Onda se, kako to biva, vremena promene i sve bude drugačije. Nove generacije više ne čitaju dok jedu, već jedu dok su na WoW-u, Fejsu ili čemu već ne, ili klopaju neumorno šetajući po desetinama kanala kablovske. Epska borba Brusa Lija protiv snaga zla odavno je dostupna i može se gledati kadar po kadar, koliko vam duša ište – samo što je samim tim potpuno izgubila onaj nekadašnji oreol neostvarivog čuda. A vi ste odrasli i više ne čitate uz jelo – osim možda novine, ako vam u blizini nisu žena i(li) deca.

Danas sam, posle toliko vremena, čitao knjigu uz ručak. I da, osećaj je bio upravo onakav kakvim ga pamtim: uživao sam kao dete. A knjiga koju sam čitao, već pri samom kraju, bila je Kičma noći Otoa Oltvanjija.

Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta. Zato sledećim pasusima možete pristupiti kao utiscima ovejanog čitača uz jelo, koji često zaboravlja gde je granica između gladi za duhovnom i gladi za telesnom hranom.

Dakle: Kičma noći.

Petsto strana!

Znate li koliko je teško napisati petsto strana?

Dobro, postoje skribomani za koje je to mačji kašalj, ali svako ko je ikada pokušao da sačini iole suvisli tekst, koji ima svoju glavu i rep, a bogami i ono u sredini što ih drži na okupu, svestan je da pisanje romana – dobrog romana – ovog obima predstavlja poduhvat vredan strahopoštovanja. Otou je pošlo za rukom da taj poduhvat uspešno dovede do kraja. I još važnije, da ga dovede do uspešnog kraja.

Pre nego što sam se latio romana, bio sam u prilici da pročitam ono što je o knjizi bilo dostupno u medijima. Uvek je interesantno proveriti kako javnost – ili ,,javnost" – reaguje na književnost koja se obično ne svrstava u književnu maticu, šta god to bilo. Pogotovo ako se već dugo i sami bavite pisanjem takve proze. Bio sam nemalo iznenađen, ne zbog toga što se pojavljuju negativni komentari na Kičmu noći, već zbog argumentacije koju oni koji ih pišu koriste kao obrazloženje svojih zamerki. Ono što sam i bez čitanja romana mogao da zaključim iz nekolicine takvih prikaza bilo je da se njihovim pisanjem bave ljudi poput onih što ne umeju da pevaju, ali mnogo vole to da rade – drugim rečima, apsolutne žanrovske neznalice čiji se književni svetonazor gradio na fosilnoj školskoj lektiri i stavovima književne kritike koji su – možda – mogli biti legitimni pre sto godina.

Jer, zamerati piscu kako nije do kraja iskoristio potencijale za iznošenje kritike savremenog srpskog društva oličenog u korupciji, masovnom neukusu, kriminalu i rijaliti šou nekulturi – a eto, mogao je gromko da udari po tim pošastima našeg sadašnjeg trenutka, samo da se nije zaluđivao tamo nekim glupostima kao što je ,,fabula radnje" – znači ponavljati već odavno šuplji skerlićevski poklič i vjeruju: biti pisac je, jel'te, društveno odgovorna uloga, i pisac mora prosvetljivati potlačene i nepismene mase, otvarati im oči i britkim perom rušiti sva zla društvene neravnopravnosti. Pišimo o stvarnosti, kako bismo je menjali. Realizam über alles. Nema veze što je za tih sto i kusur godina od Skerlića naovamo narod ,,prosvetljivan" što milom, što silom da bi danas po svojoj prosvetljenosti sasvim ravnopravno parirao svim ostalim narodima regiona pa i šire. Globalizacija über alles i jeftina i pristupačna tehnologija omogućili su svakome da stupa u interakciju sa svakim, tako da je priča o avangardnoj ulozi ,,poštene inteligencije" na polzu društvenog progresa danas ne samo prevaziđena, već i smešna. Pisci danas niti mogu, niti žele da dižu revolucije. Pisci danas moraju da pariraju daleko upadljivijim i efektnijim medijima nego što je knjiga, i zato – ukoliko uopšte žele da imaju komunikaciju sa čitaocima – moraju pisati čitljivo i zabavno; ukoliko pritom ukažu na neku zanemarenu ili skrivenu životnu istinu, iznedre grumenčić mudrosti, tim bolje. U tom smislu, Kičma noći je izuzetno uspešan roman. Toliko uspešan da onima koji se nikada neće odlepiti od Ane Karenjine ili Korena to strahovito smeta.

Druga česta zamerka u ovim tekstovima jeste nešto u stilu: knjiga je super sve negde do polovine, pravi tvrdi krimić, ono, Miki, noir i te šeme, ali onda kad se pojavi element natprirodnog, jebiga, ode mas' u propas.'

Besmislica koja samo dodatno svedoči o tome da oni koji takvu tvrdnju izgovaraju nisu pročitali ama baš ništa od savremene slipstrim proze.

Otova knjiga je fantastika od početka do kraja, kako god želite tu odrednicu da tumačite – od one najšire i najoveštalije, da je svako delo fikcije fantastika (neki, kao StiVN K., to lakonski kažu rečenicom: ,,Svi pisci su lažovi"), pa do teze da je radnja Kičme noći smeštena u paralelni univerzum, veoma sličan našem, sa malim razlikama koje to dokazuju. Ima čak i domaćih pisaca koji – ne pročitavši Otov roman – potcenjivački po čitaoce kažu kako nema ničeg goreg od ,,promene žanra" usred knjige, jerbo prosečan čitalac voli da ,,unapred zna šta čita." Tja, moguće je da ja nisam prosečan čitalac (mada mislim da bih to vrlo lako osporio), ali znam da najviše volim kada me neka knjiga iznenadi. A Kičma noći uspeva i u tome.

Dok je svoj roman pisao i konstruisao (za ovakav tekst to je veoma značajna aktivnost), Oto je umešno uveo čitaoca u svet koji mu je jako dobro poznat, pletući sve vreme mrežu priče, onoga što tako često nedostaje knjigama koje se danas pojavljuju, i dramaturško pravilo o četiri četvrtine funkcioniše u Kičmi precizno kao štoperica; da se poslužim analogijom sa Spilbergovom Ajkulom koja se tako često uzima kao primer dramaturški savršeno ispripovedane priče, upravo tu negde, na polovini romana, bivši lovac (kod Spilberga ajkula iz naslova filma, kod Oltvanjija Student) postaje lovina i priča kreće prema raspletu.

Ali preciznost i čvrstina strukture teksta nisu jedini kvaliteti ove knjige. Uočljiva je i divljenja vredna pažnja koju je Oto uložio u brušenje bukvalno svake rečenice – ovako urođeno aljkav i lenj, nikad sâm ne bih bio kadar za nešto slično, tako da prosto moram da se skromno poklonim svakom piscu koji svoj tekst poštuje toliko da želi da ga učini savršenim. Takođe i težnja da se iz žanra pomenutog noir-a izvuče ono najbolje, te da se prilagodi našem lokalnom ambijentu i koloritu, uz stvaranje novih arhetipova, junaka drugačijih od dobro poznatih privatnih detektiva, tajanstvenih femmes fatales i prljavih policajaca.

Oto izvanredno poznaje savremenu angloameričku kriminalističku prozu, ali isto tako i horor i fantastiku, i impresivan je način na koji je sve ono dobro što je u njima prepoznao primenio tokom pisanja Kičme. Nestvaran noćni svet kroz koji nas roman vozi, likovi čija imena i nadimci – tako razdražujući za neke – predstavljaju sasvim legitimnu piščevu književnu stilizaciju, pa čak i štos sa preranom likvidacijom (relativno) najsimpatičnijeg junaka (klimoglav od Dena Simonsa iz Leta noći), sve su to elementi zahvaljujući kojima Kičma noći funkcioniše u svakom mogućem smislu – kao slika naše stvarnosti, svakako, ali u iskrivljenom ogledalu; a Oto je to ogledalo iskrivio baš po svojoj meri, i u svakoj rečenici oseća se neskriveno uživanje sa kojim je tu sliku stvarao.

Zbog svega ovoga, i zbog te proklete čitljivosti koja me je naterala da se vratim lošim navikama iz mladosti, Kičma noći je knjiga kojom sam ostao izuzetno zadovoljan. Postoji (zapravo – ne postoji, ali već ćete shvatiti šta hoću da kažem) jedan američki pisac sa čijim stilom može da se meri ova Otova najnovija knjiga – ako se oduzmu elementi krimića i fantastike.. Posredi je čuveni Henk Mudi, koji se proslavio romanom Bog nas sve mrzi, o čemu ste svojevremeno sve mogli da vidite u seriji Kalifornikacija. Do kraja godine, Bože zdravlja, bićete u prilici da tu knjigu pročitate u izdanju Paladina, pa ćete prosuditi jesam li u pravu ili ne.

Ostaje pitanje hoće li Oto i ubuduće stvarati slipstrim prozu, ili će se, kao Mudi, okrenuti ,,glavnom toku" i dati toj presahloj struji novi život i snagu. Što se mene tiče – kako god mu drago. Znam da ću sa velikim apetitom i zaovoljstvom i dalje čitati sve što bude napisao. U fotelji, za trpezarijskim stolom, u redu za registraciju kola (kao danas) ili tamo gde i kralj ide peške.

Takva je sudbina dobrih knjiga.

Boban ubacio tekst u ovaj post da se ne desi da "nestane" s bloga i da generacije koje dolaze izgube nit oko koje se razvila sjajna diskusija. Molio bih i sve ostale koji daju linkove do tekstova da prekopiraju i tekst jer je praksa pokazala da  je nestabilnost interneta prevelika.

Ja tebi serdare, ti meni vojvodo...
Očekujem u najkraćem mogućem roku izuzetno pozitivan prikaz Skrobonjinog romana na Otoovom blogu.
Što je najgore, po mojim informacijama, Oto će imati mnogo lakši zadatak; a stvarno je trebalo imati muda pa založiti svoj ugled i ovako besramno nahvaliti "Kičmu noći".

Bobane, preteruješ.

ovo što skrobonja priča nije bez neke. međutim, pojavljuju se neka važna pitanja iza takvih stavova.

prvo, da li je to što kritičari oko betona liče na skerlića - slučajno? saša ćirić, jedan od urednika betona, davno je napisao tekst o potrebi srpske književnosti za skerlićem. dakle, ne bih rekao da je to tek onako i da oni nisu svesni "arhaičnosti" svog skerlićizma, ali ga očigledno smatraju validnim zbog nečega. drugo, da li je to što oni zahtevaju suočavanje sa stvarnošću takođe  slučajno? ja mislim da to nije posledica čitanja školske lektire. oni vrlo svesno biraju pozivanje pisaca na odgovornost pred stvarnošću i jasne su im posledice toga. dakle, s njima treba polemisati na temu da li srpska književnost može bez toga ili ne, da li joj je potreban kritičar sa jasnom političkom i estetskom agendom, da li je potrebno pozivanje pisaca na odgovornost, šta je stvarnost i sa kojom stvarnošću se treba uhvatiti u koštac itd. odricati sva ova pitanja kao "neknjiževna" mislim da je jalova rabota, i da bi mnogo produktivne diskusije nastalo kada bismo se zaista sukobili sa pomenutim temama i tezama.

ovo što skrobonja dalje veli, i što se može zaključiti iz toga što veli, ta priča da pisac može samo da šara svoje lažije i bude jedan, tako, običnjak u kapitalističkom društvu, da se pomiri sa svojom ulogom pisakarala koji tako piše neke knjige da ljude razgali, da pisac ne može da digne revoluciju i da treba da bude zanatlija-činovnik, politički idiot koji izmišlja detinjaste priče da se zaborave i on i publika - to je stav koji ja načelno razumem, naročito u datom ekonomskom periodu kroz koji srbija prolazi, kad su svi gladni tržišta, mirnog porodičnog života i kupovine u supermarketu, kad bi svi pisci da budu stiven king, a niko mišima, ali ne bih rekao da je iko branio piscima da budu šta god hoće, da glume klovnove i zabavljaju narod, ili da se bave nekim lirskim reminiscencijama, ili svojim turobnim detinjstvom. ja to volim, i to je potpuno u redu. no, oltvanji je nešto počeo da čeprka po srpskoj stvarnosti, i kritičari poput arsenića koji imaju svoje jasne (političke) kriterijume u književnoj kritici, dakle, vole prozu koja se hvata ukoštac sa stvarnošću i ima političke konotacije, odmah su se uhvatili za taj deo "kičme noći", koji liči na neko suočavanje sa stvarnošću, i počeli da pričaju o tome šta ih interesuje.

da budem jasan: ja mislim da je to stav na koji književni kritičar ima pravo, da to nije samo naša situacija jer smo zaostali, već da postoji mnogo savremene filmske i književne kritike u zapadnom svetu sa jasnom političkom agendom i kriterijumima koji odatle proizilaze, i tu ne vredi rušiti kritičarske argumente zamerkama tipa "a što ti ne razumeš savremenu prozu u svoj njenoj pluralističkoj ljepoti", što ne razumeš hiljadu cvetova, nego zapeo samo da se suočavamo sa ratnim zločinima, rijaliti šou kulturom, korupcijom, kriminalom... nije to arsenićev problem, već je problem što još nije spreman da kaže "prljavi hari je fašistički film, ja se ne slažem s njegovim političkim porukama zato i zato, ali priznajem da je to jedan odlično napravljen film". takođe je arsenićev problem što se kod oltvanjija uhvatio za ono što mu je interesantno, a što oltvanjiju na pamet nije padalo. taj politički kontekst "kičme noći" je obična žanrovska konstrukcija operisana od stvarnosti i ne bih rekao da oltvanji ima ikakav politički stav. da mu je arsenić zamerio apolitičnost, jalov žanrovski eskapizam, pa ajde, ali što mu je zamerio da nije dovoljno iskoristio potencijal društvene alegorije... tja. mislim da je tu promašio, i slažem se sa skrobonjom da kod oltvanjija društveni kontekst ne igra neku važnu ulogu.

samo je naizgled ozbiljnije argumentacije teza da slipstrim proza od krimića pravi horor i da takvu promenu u "kičmi noći" promašenom smatraju samo oni koji savremenu prozu tog tipa nisu čitali.
mnijem da to što postoji neki savremeni prozni pravac u kom ljudi nešto praktikuju ne znači da je ta praksa ispravna niti da neki čitalac/kritičar sa izgrađenim ukusom treba da opravda taj pravac ako se ne uklapa u njegove kriterijume.

osim toga, slipstrim proza nije to što se iz skrobonjinog blog posta može pomisliti da jeste. slipstrim ima periferne i dosta nategnute veze sa oltvanjijem. evo, nije da se hvalim, ali ja sam pročitao mnoge knjige sa te liste slipstrima, i ne sećam se da se i u jednoj od njih kauboji all of a sudden pretvore u kosmonaute na pola knjige, sednu u svemirski brod i odu na planetu bong, a na kraju otkrijemo da to i nisu kauboji nego su golemi koje kontroliše izraelska vlada. osim toga, meni, recimo, racionalno gledano, ne smeta što u "kičmi noći" počne to ludilo sa kojekakvim čudovištima, ali mi ne prija, no ne zato što sam u načelu protiv toga, već zato što nije dobro izvedeno. i misilm da je teško to izvesti dobro, i da oltvanji nije pisac tog kalibra koji takvu promenu može dobro da izvede.

Hm, Skrobonjin tekst je sporan pre svega zbog toga što nije tačno da je žanrovska književnost danas izjednačena sa mejnstrimom. Čitao sam svojevremeno jednu kritiku Ellroya, ne sećam se gde, ali bila je neka ugledna publikacija, u kojoj se kritičar pola teksta bavi pitanjem može li se ovaj pisac sada smatrati književnikom, ili je i dalje pisac krimića. Možda najbolji pisac krimića, ali ipak pisac krimića.

Danas prema žanru ne postoji predrasuda utoliko što u prikazima u štampi kritičari tretiraju i tu literaturu sa pozitivnom predrasudom, ali realno gledano, ni u jednoj od tih kritika oni neće staviti Ellroya u istu ravan sa Joyceom.

S druge strane žanrovska literatura je jedna pop kulturna činjenica i dosta formalnih rešenja iz nje prelila su se u mejnstrim, pa mi danas imamo pisce visokih umetničkih dometa koji se izražavaju koristeći žanr kao matricu.

Isto tako, priča o "realizmu" kao paradigmi je potpuno pase. Mislim, kod nas odavno nema te vrste pritiska na pisce, a tako se ne odvijaju stvari ni na nagradama.

Što se mene tiče, Otov roman je imao apsolutno najbolju moguću startnu poziciju. Imao je žanrovsku publiku koja je ažurna, imao je kritičarsku scenu koja je kod nas upadljivo tolerantna prema žanru (zamislimo da je na Popboksu recimo Žika pisao recenziju romana a o mrkoy da ne govorimo) i imao je B92 da ga pokriju u političkom/mejnstrim kritičarskom pogledu. I naišao je na otpor. Sada Skrobonja to pokušava da spinuje Skerlićevom praroditeljskom krivicom.

U tom smislu, ne mislim da je Skrobonja svesno udario na Betonce preko Skerlića, mislim da je njemu Skerlić paradigmatičan iz drugih razloga, uostalom njega se dotiče i u svom novom romanu.

Stvarnost "Betona", kao i Skerlićeva "stvarnost", ne mogu da opstanu bez "neprijatelja".

Prema tome: JURIŠ NA NEPRIJATELJE!

Poserem im se na takvu kritiku.

moguće da si u pravu. u svakom slučaju, "skerlićeva praroditeljska krivica" je odlična sintagma

što se slipstrima tiče, on je upravo i nastao kao sterlingov odgovor na tu dijalektiku žanra i mejnstrima. prosto, mejnstrim književnost je u postmodernizmu preuzela žanrovske postupke i toliko nadgradila žanrovske obrasce, žanrovsku estetiku i postupke, da je čist žanr ostao u getu zabave, uživajući da se šareni i dobro prodaje kao lep popodnevni eskapizam, a tipični sf postupci postali su prepoznatljivi po delima mejnstrim pisaca. uostalom, evo tog članka pa prosudite sami: http://www.kulichki.com/moshkow/STERLINGB/catscan05.txt

Quote from: Zika Kisobranac on 09-07-2010, 13:27:56
mejnstrim književnost je u postmodernizmu preuzela žanrovske postupke i toliko nadgradila žanrovske obrasce, žanrovsku estetiku i postupke, da je čist žanr ostao u getu zabave, uživajući da se šareni i dobro prodaje kao lep popodnevni eskapizam, a tipični sf postupci postali su prepoznatljivi po delima mejnstrim pisaca.

A kako bi bilo da se sa ovom rečenicom započne poseban topik, da se ne misli da Oltvanjijev roman sa tim ima veze? Voleo bih da vidim argumente i prosvetlim se.

slažem se. evo linka na sterlingov tekst, on je tamo dao neke argumente i primere...

Ajd onda bratac otvori taj novi thread da ga ja ne otvaram 

pa ima onaj topik mejnstrim i žanrovska književnost, može tamo...

Će da se sakrijemo iza Sterlinga? Čiji mejnstrim? Čiji postmodernizam? Koja nadgradnja? Kakvi tipični SF postupci? Moje iskustvo sa učesnicima našeg mejnstrima u Skrobonjinim tematskim zbirkama je sasvim suprotno - svi su posrnuli upravo u dodiru sa žanrovskim.

To se kod američkih narkodilera zove "getting high on your own supply".

Najgore je kad neko ko pravi žanr pomisli da zapravo činjenica da je napravio delo koje zbog toga što se elementarno dotiče stvarnosti, nekih pojmova ili fenomena, samim tim treba da bude tretirano kao umetnički vredno ostvarenje koje je te fenomene objasnilo.

Kao kada bi Richard Donner išao okolo i pričao kako je LETHAL WEAPON zapravo ključni film o problemu adaptacije vijetnamskih veterana i umešanosti američkih tajnih službi u trgovinu drogom u Zlatnom Trouglu.

Ili kada bi Rocco Siffreddi imao problem sa time što mu ROCCO RAVISHES RUSSIA nije primljen na kanski festival kada su svi argumenti tu - dugi kadrovi kao kod Kiarostamija, digitalna fotka kao kod Michael Manna, seks kao kod Von Triera, društvena angažovanost susreta Zapada i Istoka, čovek iz liberalnog kapitalizma koji jedino zadovoljstvo može da pronađe u izopačenom seksu iza nekadašnje gvozdene zavese. Tom temom se na neki način bavi i Beigbeder i Rocco bi mogao da postavi pitanje zašto njega manje cene od tog pisca.

Da li treba i Rocca kao jednog ortodoksnog žanrovca braniti od tog skerlićevskog pogleda koji se uselio i u kinematografiju?

ma što da se krijemo, samo pokušavam da nekako predočim šta je slipstrim i kako je nastao. osim toga, ja nisam baš neki poznavalac žanrovske književnosti, ali čitao sam taj slipstrim, i to su uglavnom zapravo mejnstrim dela.

na pitanje čiji mejnstrim, odgovor je - američki. postmodernizam - takođe američki.

kod nas je situacija drugačija. nisam čitao skrobonjine tematske zbirke, ali ću ih pročitati, vidim da je diskusija interesantna na tim topicima.

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3732.300

U onom tekstu lepo kaže

QuoteSome people think it's great to have a genre
which has no inner identity, merely a locale where
it's sold. In theory, this grants vast authorial
freedom, but the longterm practical effect has been
heavily debilitating. When "anything is possible in
SF" then "anything" seems good enough to pass muster.
Why innovate? Innovate in what direction? Nothing is
moving, the compass is dead. Everything is becalmed;
toss a chip overboard to test the current, and it sits
there till it sinks without a trace.

To je čisti postmodernizam koji izražava jedan više nego jasan stav: da je pisac u potpunosti odbio bilo kakvu odgovornost za ono što piše - takva situacija postoji u društvu i zbog toga je ovo za mnoge prihvatljiv stav.

Tako je i "slipstream" u velikoj meri upravo eskapizam u postmodernističku jalovost tipa "može mi se - šta te briga". Nek radi ko šta hoće - dakle, svaka diskusija o vrednosti je unapred besmislena i neprihvatljiva za ovakve postmoderniste. Njihovo "bezakonje" je upravo njihov "vrhovni zakon".

Otud se, umesto jasnog književnog orijentira tu najčešće poturaju tribalizam, klanaštvo, prijateljovanje, baćkovanje, itd.

Mediokritetski raj - ništa drugo.

hm... mislim da nisi baš najbolje razumeo. izvini zbog pitanja, ali - jesi li čitao tekst do kraja?
inače, predlažem da prebacimo raspravu na onaj topik koji sam linkova iznad kuferovog posta...

Postoji tendencija da se na svako umetničko delo nalepi etiketa i to je razumljivo ali ne mora uvek da bude produktivno i ispravno. S druge strane, svako ima pravo na svoje mišljenje - nečije čvrsto uverenje je lako osporavati ali teško promeniti.

Mislim da Oltvanjija treba svstati u okvir srpske žanrovske književnosti i tu se zaustaviti. Sve druge kvalifikacije (pa makar bile zasnovane na činjenicama) na klizavom su terenu. Čak i odrednica pulp, kojom se kiti sam autor, nije baš 100% košer pošto je KN prevazilazi svojom ambicioznošću.

Što se Skrelića tiče, on je davno prevaziđen kao koncept. Bar se nadam da je tako.

Meni je uvredlivo da neko u XXI veku insistira da književnosti treba da bude angažovana. Utilitarizam kao zvezda vodilja je u svojoj srži prostačka ideja - bar kada je umetnost u pitanju. Ne odbacujem mogućnost da pisac oseti potrebu da u svojim delima bude društveno koristan, ali ta odluka nije garancija kvaliteta dela.

Bašta je velika i u njoj raste različito cveće. Neko književno delo je uspešno onoliko koliko su postignuti ciljevi koje je zacrtao autor. Možda ovo jeste simplifikacija, ali čvrsto verujem da je to tako.

Dakle - sve je književnost? Tekst u novinama je književnost. Plaćeni prikaz može se slobodno nazvati kritikom?

Ako pisac nije angažovan on je prosto jedna krpa kojom se može i brisati zamagljeni prozor ili prljavi sto u kafani.

Quote from: Zika Kisobranac on 09-07-2010, 14:02:48
hm... mislim da nisi baš najbolje razumeo. izvini zbog pitanja, ali - jesi li čitao tekst do kraja?
inače, predlažem da prebacimo raspravu na onaj topik koji sam linkova iznad kuferovog posta...

Quote na quote

QuoteInstead, this is a kind of writing which simply
makes you feel very strange; the way that living in
the late twentieth century makes you feel, if you are
a person of a certain sensibility. We could call this
kind of fiction Novels of Postmodern Sensibility, but
that looks pretty bad on a category rack, and requires
an acronym besides; so for the sake of convenience and
argument, we will call these books "slipstream."

Daklem, hm, imamo očigledan primer metempsihoze i mimikrije postmodernizma.

Izraz "postmodernizam" više nije "in", pošto je u više milijardi slučajeva do koske debunkovan, pa sad treba izmisliti novi izraz koji će barem neko vreme biti "in" a to je - jakako - "slipstreeam".

Ovaj izraz ima u sebi izvestan ideološki prizvuk, malko miriše na slobodarstvo i anarhiju, ali ne bismo baš da se upuštamo u pravo teoretisanje, pošto nismo najbolje potkovani u tome.

QuoteNor is it at all likely that slipstream will
actually become a full-fledged genre, much less a
commercially successful category. The odds against it
are stiff. Slipstream authors must work outside the
cozy infrastructure of genre magazines, specialized
genre criticism, and the authorial esprit-de-corps of
a common genre cause.

Neće jer ne može, a ne može zbog toga što nema "identitet". Pisci slipstreama nemaju lični identitet, nemaju stav, nemaju ništa ljudsko. Imaju samo potrebu da budu imitacija pisca, jer nemaju iza čega da stanu. Magla.

kod mene je redosled kritičarskih poteza malko proširen, školski je i nekako prevaziđen u ovom veku dekonstrukcije i renesanse, priznajem, ali i dalje najradije čitam kritike koje idu ovako:

prvo treba identifikovati koji su to ciljevi koje je pisac sebi postavio.
zatim utvrditi da li ih je pisac ispunio. ako nije, zašto nije. ako jeste, kako jeste.
i na kraju, utvrditi da li su ti ciljevi validni za naše današnje živote. kod ovog poslednjeg sam dosta fleksibilan i to je široko polje mogućnosti...

jer pisac može da ispuni neki cilj a da to bude savršeno irelevantno, ili već viđeno, već smišljeno, već banalizovano.

tu je nesporazum oko "kičme noći". šta je oltvanjijev cilj?

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:07:57
Ako pisac nije angažovan on je prosto jedna krpa kojom se može i brisati zamagljeni prozor ili prljavi sto u kafani.

Ovo je ironično ili zaista tvoj stav?

Šta je autorov cilj je jedna stvar a šta je napravio - druga. Cilj pisca može da bude i sasvim prozaičan - da proda knjigu i zaradi neku kintu (što je teško ostvariv cilj uvek bio).

Ali, u ovom konkretnom slučaju (mislim na ovu diskusiju), više se radi o tome o našoj percepciji dela. Tu možemo da hipotetišemo o tome šta je bio cilj pisca u pogledu kvaliteta dela, a više ćemo se baviti teorijom književnosti i njene uloge u društvu ili na planu individuacije. Te stvari zaista treba razlikovati.

Quote from: Zika Kisobranac on 09-07-2010, 14:17:57
tu je nesporazum oko "kičme noći". šta je oltvanjijev cilj?

On za sebe kaže da je pulpmeister. Mislim da to govori dovoljno.

Quote from: Kunac on 09-07-2010, 14:20:14

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:07:57
Ako pisac nije angažovan on je prosto jedna krpa kojom se može i brisati zamagljeni prozor ili prljavi sto u kafani.

Ovo je ironično ili zaista tvoj stav?

To je moje opažanje jedne dosta raširene prakse. Ima tu i sarkazma, jer postoje pisci koji svesno to rade i stavljaju sebe u taj, marketinški povoljan, položaj prema ideji da je važno da se o njemu priča a da nije bitno šta. To je već politika.

Iskreno rečeno, pisac može i da odbije da bude deo takvog konteksta, ali nekad ne može baš ni da bira. Kao da bi Oto Oltvanji mogao da ima kontrolu nad ovim topikom - on to ne može. Može jedino da se uključi u diskusiju, ako mu je volja.

Na recepciju dela pisac ne može da utiče. I saglasan sam da je ponekad teško razlučiti koja je bila primarna intencija pisca (pošto ih neretko ima više). Opet, u slučaju Kičme noći smatram da su stvari prilično jasne. Oltvanji je pre svega želeo da zabavi i uzbudi svoje čitaoce. Postoje i drugi slojevi, ali su oni meni u ovom konkretnom slučaju bili manje bitni. A mislim i piscu.

Nisam čitao Kičmu noći, možda i hoću, ali iz priloženog je jasno da je pokušao da pogodi želje čitalaca i da se uključi u taj tzv. slipstream, koji se može shvatiti, uslovno rečeno, kao savremeni iskaz ili forma u najvećoj meri prihvatljiva publici koja je već dobro istrenirana fraktalizovanjem percepcije svojstvenom savremenom čovečanstu (poslednje tri decenije), uvođenjem novih tehnologija u medije (muzika, film, pa svakako i književnost) itd...

On je to možda dobro i uradio. Ono što, međutim, izaziva diskusiju svakako mora da ode dalje od toga. Šta pisac priča, šta bi hteo da kaže i da li je to uradio kako treba? Kakve je kompromise činio i da li je to morao...

Publika će uvek porediti i svoje potrebe za određenim saznanjem i biće razočarana ukoliko pisac nije dotakao i te čisto egzistencijalne teme.

Ne može se ići samo na "zabavu" (having fun). To je veoma ograničen pristup.

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:33:34
Publika će uvek porediti i svoje potrebe za određenim saznanjem i biće razočarana ukoliko pisac nije dotakao i te čisto egzistencijalne teme.

Publika je imenica koja označava jednu toliko heterogenu grupu ljudi da je teško izvoditi zaključak o tome ko će biti razočaran a ko ne. Neko će svakako biti razočaran. To je prosto neminovno. Razni ljudi - razne ćudi i ukusi. Opet, neko će biti oduševljen. Eto Kičme noći kao primera i za jedno i za drugo.

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:33:34
Ne može se ići samo na "zabavu" (having fun). To je veoma ograničen pristup.

Napisati roman koji će biti zabavan nije nimalo lak posao. Taj pristup književnosti, bar po meni, nije ograničavajući. Zapravo, može biti pravi izazov. Ne mislim na onaj najgdniji šund, toga će uvek biti i biće, već kad neko pokuša da na žanrovku matricu napravi kvalitetan roman. Na primer, Čendler je pisao izvrsne tvrde krimiće. Meni njegovi romani spadaju među najdraže književne tvorevine iako autorov cilj očigledno nije bio da edukuje čitalaštvo o društvenim problemima u SAD. Slično važi i za pominjanog Elroja itd. Istina, određeni društveni problemi u njihovim romanima jesu zastupljeni, makar i u modifikovanom obliku, ali ti problemi ne spadaju među one dnevno-aktuelne. Univerzalni su. Ljubav, mržnja, ludilo, pohlepa, zlo, dobro... I sve to je uronjeno u žanrovsku kašu. A likovi i njihove sudbine plene, bez obzira na stilizaciju. To je po meni dobra žanrovska kniževnost.

Lorde, mislim da je problem u tome što niste čitali roman, jer da jeste, onda bi Vam cela ova polemika bila jasnija... Mi ipak ovde prelamamo problem žanra vs. mejnstrima u odnosu na Oltvanjija. Odnosno u odnosu na Skrobonjinu reakciju na prijem Otovog romana...

i ja mislim da je oto išao na tu neku slipstrim varijantu, ali da mu je alibi iz skromnosti ta priča kako je samo hteo da napiše neku ljutu palpčinu.

s tim što je slipstrim, kako smo videli, varijanta da pisci iz mejnstrima, iz neke "high culture", koji nisu iz fandoma, koriste žanrovske postupke, i mislim da ta priča teško može da se iz američkog konteksta preseli u naš. bilo je i kod nas nekih sličnihpostmodernih pokušaja, pavao pavličić i krimići, recimo, ili dubravka ugrešić i "ljubavni romani" u štefici cvek, ili david albahari i pornografija u poslednjem romanu koji je objavio - "ćerka"... ali kod nas je to dosta zamućeno. oto oltvanji dolazi iz fandoma, počeo je pišući suvi palp i žanrovske priče, ali je prvu knjigu ipak objavio za mejnstrim izdavača. ali i taj mejnstrim izdavač zapravo osim političkog nema neki izgrađen estetski imidž, tako da je tu sve velika izmaglica.

kad pričamo o zabavi... to je meni ok. ali ima zabave i zabave. kog je tipa oltvanjijeva zabava i da li ona ispunjava oltvanjijeve ciljeve (kakva zabava, kog kvaliteta, u odnosu na šta), i da li su ti ciljevi o zabavi meni validni... ja tu mislim da je "kičma noći" jedan lep pokušaj, bolji od "crnih cipela", ali za moje pare - neuspeo. pokušaću i da objasnim zašto to mislim.

Žiko, kako ti se čini "Poslednji Srbin" u odnosu na "Kičmu noći"?

Ja bih radije u kufer.

Zanimljivo je da pokušavamo da razgovaramo o fantastici (SF), a poteže se sve osim nje. Kripl će u bioskop, Kunac u krimić, pominjaćemo strana imena, a ja samo zapazio da Žika i Kufer imaju isto mišljenje kako kritika treba da izgleda. Moram da priznam i da Kufer nije čitao KN (kao ni ja), pa ovo i dalje nije pravi topik, gde ste me odgurali jer sam disciplinovan.

Žanrovsko je po obrascu vezano za ciljnu grupu i ne bi trebalo raspravljati o čitalaštvu uopšte. Tu Kufer ima prednost, jer je čitalac osetljiv na egzistencijalno u onom što čita.

Malo me muči što okvir za postovanje ne trpi opširnost, trza se kad preteram, pa sve moram da kratim, što je možda i dobro.

Pitanje zabave je više nego retoričko pitanje, pošto je za neke i pornografija zabava. Ali, eto nas onda u oblasti "južno od ekvatora" - u postmodernizmu, gde je sve dozvoljeno.

Kad Žiku mrzi da otvori toopik... Ne može da se gura u stare i zaboravljene topike.

Govorimo o zabavnoj književnosti i zabavi u okviru književnosti. Može tu da se uglavi i priča o pornografiji, ali ne i u ovom konkretnom slučaju.

Pošto sam pričao na tu temu sa Osvetnikom i Kišobrancem, poznato mi je koje su njihove zamerke Kičmi. (Uostalom, o tome su pisali i na Znaku i na Novim kadrovima).

S tim u vezi, jasno mi je da oni Skrobonjin glorifikujući tekst smatraju preteranim. Zato su i regaovali. Ali onda ponovo dolazimo do pitanja pojedinačne percepcije književnog dela.

Ne može se nekom zabraniti da mu se neki roman dopada. Naročito ako to obrazloži.

naravno. skrobonji se roman više dopao nego meni, on to vidi u lepšem svetlu, ali ja sam samo reagovao na skrobonjine male zamene teze kod pitanja o društvenom angažmanu "kičme noći" (o čemu je pisao arsenić) i zamerki o promeni žanra (o čemu smo ovde govorili). mislim da tu skrobonja nije sasvim u pravu.

teren za fine razlike po pitanje toga zašto nam se KN dopada ili ne dopada vidim u diskusiji oko samog teksta romana. doći ćemo i do toga

Ja bih celu stvar posmatrao drugačije, onako kako sam je posmatrao, pa je moja reakcija razumljiva. Kunac to previđa. Hajde da nabrojimo koliko je knjiga drugih domaćih pisaca Skrobonja prikazao na svom blogu. Da je on kritičar koji se osvrće na dela (koja nisu njegova ili ih ne izdaje), onda bi njegove reči imale težinu, ovako, u pitanju je samo podizanje morala drugaru iz kafane. I ja sam to zapazio kao lošu praksu. Dakle, Kunče, ja ne preterujem, ja pogađam u sred mete iz prve.

A ti, Radmilo, prestani ovde da mi naturaš nakaradne stavove SF tima o potrebi da svaka diskusija bude raščlanjena na osnovne teze i pobacana u odgovarajuće topike. ZS je kafana u kojoj se nesputano priča o čemu god, a cela ova rasprava ima mnogo smisla na nekoliko nivoa baš na ovom mestu.

Quote from: Kunac on 09-07-2010, 01:32:50
Goran Skrobonja je na svom blogu napisao izuzetno pozitivan (i opširan) prikaz Kičme noći. Evo ga ovde.

Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta.

Bobane, s obzirom na Skrobonjinu ogradu, u čemu je problem?

Bobane, ja mislim da je ljudski i drugarski podržati prijatelja u situaciji kada mu je roman naišao na dosta loš odziv, čak i nekom vrstom javne reči na tu temu. S druge strane, isto tako se nadam da će Skrobonja privatno dati svoje primedbe Oltvanjiju i da će mu pomoći da sledeći roman bude bolji.

Ono što je na našoj žanrovskoj sceni specifično je problem odsustva tržišta i prisustvo jedne međusobne nežnosti koja bi trebalo da je svojstvena nekakvoj hermetičnoj literaturi sa umetničkim pretenzijama, dok se s druge strane priča o pulpu, žanru i sličnim formama koje same po sebi traže publiku. A te publike niti tržišta naprosto nema u dovoljnoj meri. dakle, to onda nije pravi pulp ni po jednoj definiciji tog termina, od papira na kome se štampa, do izdavača ili tiraža. U tom smislu, kada izađeš u istoj ediciji kao Mirko Kovač, i kritičar ima pravo da te čita kao da pretenduješ da si Mirko Kovač.

Quote from: Boban on 09-07-2010, 16:33:53
A ti, Radmilo, prestani ovde da mi naturaš nakaradne stavove SF tima o potrebi da svaka diskusija bude raščlanjena na osnovne teze i pobacana u odgovarajuće topike. ZS je kafana u kojoj se nesputano priča o čemu god, a cela ova rasprava ima mnogo smisla na nekoliko nivoa baš na ovom mestu.

U jednom trenutku meni nije ličilo na kafanu, ali si ti, tačno u metu, vratio diskusiju u kafanu. Za kafanske diskusije otići ću u kafanu.

Quote from: crippled_avenger on 09-07-2010, 18:32:29
Bobane, ja mislim da je ljudski i drugarski podržati prijatelja u situaciji kada mu je roman naišao na dosta loš odziv, čak i nekom vrstom javne reči na tu temu. S druge strane, isto tako se nadam da će Skrobonja privatno dati svoje primedbe Oltvanjiju i da će mu pomoći da sledeći roman bude bolji.

o, fak.

Izvini, ali... shvatam šta hoćeš da kažeš i cenim to, zaista, ali... ako je ikome ovde stalo do tešenja, onda ajde da tako podržavamo upravo one koji NISU imali tu sreću da im roman gromoglasno izađe u vrlo cenjenoj ediciji, nego im je rukopis ostao da čami u nekoj jebenoj fijoci nekog polusmenog mogrola koji ne može ni sa mapom sopstveni čmar da nađe!  

Nemoj se ljutiš, Kriple, ništa lično, zaista, ali... ta tvoja ideja mi je ipak malko neprihvatljiva.

Idi u kafanu, Radmilo. Idi. Kumim te.

Slažem se, u osnovi. Naravno da izlazak za ozbiljnog izdavača podrazumeva i veliku odgovornost i mogućnost da se suočiš sa nepremostivim kriterijumima, i koliko vidim, barem po onome što piše na ovom forumu, niko nije štedeo Oltvanjija. Ali, Skrobonja hoće da ga podrži i to po meni, ljudski.

A da ugledna edicija i uopšte izlazak pred javnost nose sa sobom tegobe, to znamo. I KIČMA NOĆI ih, što se mene tiče, nije pošteđena.

Quote from: Amanda Robin on 09-07-2010, 18:58:50
Idi u kafanu, Radmilo. Idi. Kumim te.

A zašto ti ne odeš u kafanu?

Quote from: crippled_avenger on 09-07-2010, 19:08:56
Slažem se, u osnovi. Naravno da izlazak za ozbiljnog izdavača podrazumeva i veliku odgovornost i mogućnost da se suočiš sa nepremostivim kriterijumima, i koliko vidim, barem po onome što piše na ovom forumu, niko nije štedeo Oltvanjija. Ali, Skrobonja hoće da ga podrži i to po meni, ljudski.

A da ugledna edicija i uopšte izlazak pred javnost nose sa sobom tegobe, to znamo. I KIČMA NOĆI ih, što se mene tiče, nije pošteđena.

Ne ulazim u to šta je ljudski ili ne; tu stvarno nisam kompetentna.

Ali ako mi se pruže ovakve opcije, nekako mi lako da izaberem, shvataš.

Ako govorimo o jednom romanu i njegovim kvalitetima, želja da negujem i tešim samog autora mi tu nekako bude... bemliga, skroz sporedna.

Ako ti kažem da je Kingov najnoviji roman čista kaka, to je zato što me je roman razočarao, pa samim time i ne osećam potrebu da istog sirotog Kinga emotivno na grudi privijam. Što bi tu Oto bio drugačiji? Kapiram da je i on profitirao iz enterprajza, skoro koliko i King.

no, okej, my bad, verovatno.

Quote from: angel011 on 09-07-2010, 18:20:54
Bobane, s obzirom na Skrobonjinu ogradu, u čemu je problem?

A malo čitanja između redova, a?
Ili ti svaki put kada Meho počne rečenicu "Ja se u ovo ama baš ništa ne razumem, ali..." pomisliš kako opet ovaj nesretni čovek pokušava da se druži sa pametnijima od sebe?

Ja samo volim da se stvari nazovu pravim imenima.