ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Jedne noći, kao i obično, osmatrao sam nebo teleskopom. Primetih da iz galaksije udaljene sto miliona svetlosnih godina štrči jedan transparent. Pisalo je: VIDEO SAM TE. Na brzinu se preračunah: da bi svetlost galaksije stigla do mene bilo je potrebno sto miliona godina, a budući da su tamo gore gledali ono što se dešavalo ovde sa zakašnjenjem od sto miliona svetlosnih godina, trenutak kad su me videli morao je biti star dvesta miliona svetlosnih godina. Još pre nego sam proverio u notesu šta sam radio tog dana, obuzela me neka ledena slutnja: baš pre dvesta miliona svetlosnih godina, ni dan ranije ni dan kasnije, dogodilo mi se nešto što sam uvek nastojao da sakrijem.



(pisac je jedan od većih italijanskih pisaca dvadesetog veka, pisao je i ratna sećanja i bavio se problemima savremene etike, i još svašta nešto. ovo gore su delovi priče iz zbirke priča).

nisam čito, al na osnovu hintova reko bi da su kosmikomike od kalvina?

da. 

do pre nekoliko godina otac nije pio. onda se naprasno razboleo i pao u samrtničku postelju. lekari su mu davali najviše dve nedelje života. prošle su četiri nedelje, otac nije umirao, upravnik internog odeljenja, dr. vagner, izgubio je strpljenje i izbacio ga iz bolnice zbog nediscipline da ne bi zauzimao mesto nekom ko više ceni medicinsku nauku, spremnom da umre u predviđenom roku.

suptilnije rečeno - kaže se u "osnovama psihoanalize" - čovek nije ni lud ni normalan; čovek nije ništa, ali to mu se naravno ne sme reći. bolesti psihe nisu ništa drugo do posledice zablude da psiha postoji i želje da se bude nešto. odatle je mentalno zdravlje samo sposobnost prilagođavanja toj želji.

savremena psihijatrija je zaostala nauka. teško da bi se s pravom mogla uopšte nazvati naukom. ona je šarlatanstvo ili čak magija. njen najveći promašaj svakako je pogrešna projekcija ludila. duševne bolnice su nadzemne građevine u kojima se pacijenti medikamentima ili torturom prisiljavaju da se poistovete s predstavom o "normalnom". to je iz osnova pogrešno. bolesniku treba pružiti mogućnost da bude ono što jeste, ma šta mislio da jeste, pri tom ga smeštajući na niže spratove ludnice, duboko pod zemlju koja je simbol nesvesnog.

Basara. Uspon i pad PB?

Edit, nije Uspon i pad PB...

Quote from: Meho Krljic on 23-06-2011, 17:54:33
Basara. Uspon i pad PB?

ne, ali blizu si da pogodiš.

Nema šanse. Mislim, možda je Džon Malkovič ili neki od tih romana... mrzi me sad da ih tražim po policama...

kinesko pismo?

ne i ne.

ne znam da li će ovi redovi ikada biti pročitani. prostranstva okeana kriju u dubinama predmete mnogo veće nego što je boca od venecijanskog stakla kojoj poveravam ove stranice. stare knjige govore da su dubine progutale čitav jedan kontinent koji se nalazio između evrope i amerike. ali ipak pišem. ako zapišem svoju ispovest i poverim je morskim strujama (katkada savesnijim od glasnika), postoji nada da će, makar kroz stotinu godina, doći do nečijih ruku. ako ne učinim tako, sigurno je da ću ono što sam saznao odneti sa sobom u grob.

Biciklisti?

naravno. već sam se zabrinuo.

Da, ma meni se sve to izmešalo...

OK. Idem sad na probu ali evo kratkog citata:

QuoteJagorčevina je bila precvetala. Uz ivicu šume, odakle se tle blago spuštalo prema staroj ogradi i trnovitom jarku iza nje, samo još nekoliko bledožutih mrlja se naziralo među štirom i hrastovim korenjem. S druge strane ograde, gornja polovina je bila načičkana kunićkim rupama. Trava je mestimično bila poptuno popasena, a svugde su se videle gomilice sasušenih brabonjaka, kroz koje nije raslo išta sem kostriša.

Dobro, ovo je dovoljno da se pogodi. Vidimo se docnije.

Brezuljak Votersip?

Bat of kors.

de si bre čoveče čovekoide!
postavljaj nešto, iako mi se javlja da smo sad ugasili. 

Helou! Nemam pojma odakle ti to, ali evo, hitam da te razuverim jednom svima znanom vrcavom razmenom.

Quote"Ti si robot!" viknu ona. "Izvini?" "Ti si običan robot", ponovila je. "Ti si mašina, automat. Pogledaj se! Samo odgovaraš na podsticaje. Uopšte nemaš slobodnu volju. Tamo nema ničega. Ne možeš da izvedeš nijedan originalan čin da sebi spaseš život." "A je li?" Ginter se osvrnu onaokolo, tražeći nadahnuće. Dečačić - mogao bi to biti Pjotr Nahfiz, iako je to odavde teško reći - nalazio se pored vode i hranio šarane mrvicama hlepčića od morskih račića. "Šta misliš da te bacim u jezero? To bi bio originalan čin?" Smejući se, ona odmahnu glavom. "Tipično ponašanje primata. Na primećenu opasnost reaguje se pokazivanjem tobožnje agresije." Ginter se nasmejao. "A onda, kada to ne upali, primat se povlači u pokazivanje pokornosti. Smirivanja. Majmun demonstrira ovu bezazlenost... kapiraš?" "Hej, ovo uopšte nije smešno", upozoravajuće reče Ginter. "U stvari, prilično je uvredljivo." "Pa se vraća na pokazivanje agresije." Ginter uzdahnu i podiže obe ruke uvis."Kako treba da reagujem? Prema tebi, sve što kažem ili uradim potpuno je pogrešno." "Ponovo pokornost. Napred-nazad, napred-nazad od agresije do pokornosti i opet nazad." Pravila je pokrete rukom kao da je ova klio. "Baš kao mala mašina... kapiraš? Sve je to automatsko ponašanje." "'Ej, Kriš ... ti si ovde neurobioštasiveć, je l' tako? Reci neku lepu reč za mene. Izvuci me iz ovog razgovora." Krišna je pocrveneo. Izbegavao je da se sretne s Ginterovim očima. "Znaš, gospođa Čang vrlo visoko kotira u Centru. Nad bilo čim što ona misli o razmišljanju vredi se zamisliti." Žena ga je posmatrala požudno, blistavih očiju, suženih zenica. "Međutim, mislim da ona možda smatra da svi mi samo, u suštini, jezdimo kroz život. Kao da nas vodi autopilot. Ne samo tebe, već sve nas." Obratio se pravo njoj. "Je l' tako?" "Ne, ne, ne, ne." Odmahivala je glavom. "Baš njega." "Dižem ruke." Ginter je spustio karte i legao na leđa na granitnu ploču da bi kroz staklo krova mogao da gleda Zemlju koja je ušla u fazu smanjivanja. Kada je sklopio oči, mogao je da vidi skakač Izmailove kako se podiže. Bio je to štur uređaj, malo više od platforme sa stolicom iznad skupine od četiri boce otpadnog gasa kao pogonskog goriva i kompleta inteligentnih nogu. Video ga je kako uzleće dok je eksplozija cvetala - nakratko je izgledalo kao da lebdi visoko iznad kratera kao soko na vrhu termale. Prekrštenih ruku, prilika obučena u crveno sedela je i posmatrala, delujući nekako neljudski mirno. U odraženom svetlu, gorela je jarko kao zvezda. Na jedan užasan način, bila je predivna. Sali Čang obgrlila je kolena i stala da se ljulja napred-nazad. Smejala se i smejala.

Jednorogovo jaje...?

Njegovo! Eto, cela tri minuta je trebalo - inače prilično genijalna priča, kao i prevod prevodioca ovde skrivenog pod ženskim pseudonimom.

Evo jedan od boljih početaka neke knjige. Mejnstrim je, moderni.

QuoteImam dva prijatelja. Jednog dobrog i jednog lošeg. A imam i brata.

On možda nije tako simpatičan kao ja, ali je ok.

Koristim bratovljev stan dok je on na putu. To je jedan lep stan. Moj brat ima dosta novca. Sam bog zna čime se bavi. Nisam to baš dobro pratio. Nešto kupuje ili prodaje. A sad je na putu. Rekao mi je kuda ide. Zapisao sam. Možda u Afriku.

Hm, da vidimo - ovaj glas je kao neki Holden Kolfild u doba konzumerizma (reference na trgovinu, globalno selo) - nisam čitao, ali je to sigurno taj Norvežanin koga objavljuje Geopoetika...

IKEA proza

Jeste, ali koje delo i koje ime! 

Pa šta je bilo, čovek je maltene sve rekao. Ajde, evo nastavak citata.

QuoteDao mi je neki broj faksa i poručio da mu pošaljem faksom poštu i poruke. To je sav moj mali posao. Lak i izvodljiv posao.
Zauzvrat mogu da živim ovde.
To cenim.
Upravo to mi treba.
Malo vremena da se opustim.
Život mi je bio čudan u poslednje vreme. Došao je do tačke kad sam izgubio interesovanje za celu stvar.

Napunio sam 25 godina. Pre nekoliko nedelja.
Moj brat i ja smo ručali kod naših roditelja. Dobru hranu. I kolače. Pričali smo o svemu i svačemu. Odjednom sam i samog sebe iznenadio prebacujući roditeljima što me nisu više pritiskali da se bavim sportom.
To je bilo potpuno nerazumno.
Rekao sam idiotske stvari. Da sam danas mogao da budem profesionalac. Da imam grafikon forme. I novac. Da neprestano budem na putu. Nažalost, rekao sam da je njihova krivica što sa tim nisam ništa uradio i što mi je život neangažovan i dosadan.
Kasnije sam se izvinuo. 

Čekali smo da se vrati chovekoid pa da odgovori.
Nisam čitao, ali po opisu sa tvoga bloga rekao bih da je Prohujalo sa ženom (Erlend Lu)

Jeste Erlend Lu, nije PROHUJALO SA ŽENOM  

pa svima je jasno da je erland lu u pitanju pošto si ga pominjao pre nekoliko dana, ali pošto ništa od njega nisam pročitala, prosto ne bih da se bavim guglovanjem jer poenta ovog topika ne bi trebalo da je u tome.  

Naivan. Super.

Tako barem djeluje po opisu na Geopolitikinoj stranici!

Jeste! Ajde Ygge!

EDIT:

@lilit: Ako sledeći put pogodim nešto, postujem citat iz knjige koju si pročitala i koju imaš na polici! 100%! Video sam je u nekoj slici što si postovala negde

Pošto sam na kvaran način pogodio zadatak evo nešto, nadam se,  lagano:

Quote
      Prevarant je bio izbačen, iako je bio stara kuka, što je značilo da treba da diplomira kroz samo 6 meseci. A Džek i ja morali smo da obavimo tročasovnu noćnu šetnju, i to po ledeno hladnoj kiši. Bilo nam je zabranjeno da razgovaramo međusobno ili sa bilo kim drugim. Ali besmislene putanje kojima smo morali da marširamo sekle su se u jednoj tački. Pri jednom takvom susretu Džek mi je promrmljao, "Šta bi ti uradio kad bi čuo da je neko upravo bacio atomsku bombu na Njujork?"
      Do našeg sledećeg susreta imalo je da protekne 10 minuta. Razmislio sam o nekoliko očiglednih odgovora, kao na primer da bih bio užasnut, da bi mi se plakalo, i tako dalje. No shvatio sam da on ne želi da čuje moj odgovor. Džek je želeo da ja čujem njegov odgovor.
      I tako je stigao sa svoji odgovorom. Pogledao me je u oči, i rekao bez i najmanje senke osmeha, "Ja bih crkao od smeha."

__________________________

      Poslednji put sam ga čuo da kaže da je crkao od smeha u Sajgonu, gde sam naleteo na njega u jednom baru. Obavestio me je da je upravo primio Srebrnu zvezdu, čime se izjednačio sa mnom, pošto sam ja već imao jednu. Bio je sa jednim vodom iz svoje čete, koji je postavljao mine na putu ka jednom selu za koje se smatralo da potpomaže neprijatelja, kada je otpočela paljba. I tako je on pozvao pomoć iz vazduha, pa su avioni bacili napalm, što je benzin u želatinskom stanju, stvoren na harvardskom univerzitetu, na to selo, te tako pobili silne Vijetnamce oba pola i svih uzrasta. Posle toga, dobio je naređenje da prebroji tela, i da pretpostavi da su sve to bili neprijatelji, da bi u vestima toga dana mogli da objave broj tela. Za taj zadatak dobio je Srebrnu zvezdu. "Crkao sam od smeha", rekao je , ali se nije ni osmehnuo.

da nije nešto od vonegata? recimo, galapagos?

Jeste Vonegat, ali nije Galapagos.

Čovek bez zemlje?

Ne.

Knjiga je objavljena kod nas prije više od deset godina. Jedno od poznijih Vonegatovih djela.

Evo još jednog citata:

Quote
     Kada sam kasnije počeo da radim u zatvoru, upoznao sam masovnog ubicu po imenu Alton Darvin, koji je takođe umeo da računa napamet. Bio je crnac. Za razliku od Klaudije Ruzvelt, bio je vrlo inteligentan u verbalnom pogledu. Ljudi koje je pobio bili su njegovi konkurenti ili dužnici ili policijski doušnici ili slučajevi zamjenjenog identiteta ili nedužni prolaznici u ilegalnoj proizvodnji droge. On je umeo da se izražava elegantno i intelektualno podsticajno.
     Nije ubio ni izbliza onoliko ljudi koliko sam ih ja pobio. Ali opet, on nije imao uslove kakvima sam ja raspolagao, niti je imao punu saradnju naše Vlade.
     Uz to, on je ubijao radi para. Ja se tako nisko nikada nisam spustio.
     Kad sam otkrio da zna da računa napamet, rekao sam mu, "Dar kojim ti raspolažeš je nešto Izuzetno."
     "Čini mi se da nije baš pošteno, zar ne," reče on, "to što neki dolaze na svet s tako velikom prednošću u odnosu na običan svet? Kad izađem odavde kupiću si jedan fini prugasti šator i okačiću na njemu natpis 'Jedan dolar. Uđite da vidite crnju kako računa.'" A trebalo je da nikada ne izađe odatle. Izdržavao je doživotnu robiju bez nade u pomilovanje.

Pa, mislim, jasno je da je Hokus Pokus, ali pošto sam to pogodio na osnovu sasvim neestetskog sistema, onda bih ipak ustupio ADL-u pravo postavljanja sledećeg zadatka jer je on prepoznao da je Vonegat.

zahvaljujem.


Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali, strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijući u sebi čađava prostranstva tavana – crne, ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda – tamna pluća zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u noći, izduvane od noćnog vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na živo crno lišće uveče opsedale grane drveća kraj crkve, ponovo se dizale, lupajući krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima – oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajući treperavim graktanjem mutnožute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošću.


To ptičje preduzeće moga oca bila je poslednja eksplozija šarenila, poslednji sjajni kontramarš fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj mačevalac mašte poveo na šančeve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junaštvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mučila grad. Lišen svake pomoći, bez priznanja s naše strane, taj čudni čovek branio je stvar poezije. Bio je čudesan mlin u čije mućnjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim žlebovima procvetaju svim bojama i mirisima istočnog korenja. Ali, navikli na sjajno mađioničarstvo tog metafizičkog magičara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednošću njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i noći. Adeli niko ništa nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, osećali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju što je ukroćeno ovo preobilje u kome smo lakomo uživali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A možda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upućenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledništvo sile višeg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekadašnje slave. Ne ukrstivši špade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadašnjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i ušančio u samoću.

U periodu najkraćih, sanjivih, zimskih dana, opervažen s obe strane, od jutra i od večeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih noći s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak – moj otac je već bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi.

Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad već nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptičjeg domaćinstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji, izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično.

ADL, ti osvedočeno imaš... erm... specifičan književni ukus, pa priznaj nam bar malko hendikepa... (to u golferskom fer-plej smislu, afkors... ) 

Ja znam šta je, ali bezze mi je reći jer to nisam pročitao. Ali evo, kazaću pisca:

Bruno Šulc.

s obzirom na činjenicu da je šulcov opus nevelik , lako ćete pogoditi o kom delcu je reč. inače, šulc mi je jedan od najomiljenijih pisaca. nek se zna da je miteleuropska melankolija moj križ.

Quote from: Perin on 25-06-2011, 14:44:30
Ja znam šta je, ali bezze mi je reći jer to nisam pročitao. Ali evo, kazaću pisca:

Bruno Šulc.

perine, teraj dalje.

Ovo su bili manekeni, čisto da se zna.

Hm. Ovako. Evo jedan pisac koji spada u moderne klasike.

Quote-Šta ima za večeru?

-Ja ću...ja ću ti skuvati večeru, tata, reče mališan.

Čovek pomamno skoči i upre prstom ka vatri.

- Zar na toj vatri? Pustio si da se vatra ugasi! Bogamu, naučiću te ja da se to drugi put ne dogodi!

On zakorači ka vratima i dočepa štap koji je stajao iza njih.

- Naučiću te pameti što si vatru zapustio! reče zavrćući rukav da bi mogao dobro da zamahne.

Dečak zajeca O tatice! pa cvileći poče da beži oko stola; čovek pođe za njim i uhvati ga za kaputić. Dečak unezvereno pogleda oko sebe ali videvši da ne može pobeći pade na kolena.

- Sad ćemo videti hoćeš li idući put pustiti da se vatra ugasi! reče čovek udarajući ga snažno štapom. Evo ti, na, štene jedno!

Dečak zacvile od bola kad ga štap ošinu po butini. Sklopio je ruke, glas mu je preplašeno podrhtavao.

- O tatice! zavapi. Nemoj da me biješ, tatice! I ja ću...ja ću...očitati Zdravo Marija za tebe... Očitaću Zdravo Marija za tebe, tatice, samo nemoj da me biješ...Očitaću Zdravo Marija...

Džojs, Dablinci, Prepisi.

Jašta. Održao sam obećanje i postavio nešto što imaš u kolekciji, zar ne?

Inače, to mi je najbolja priča iz te zbirke, pored Ivlin, naravno

Quote from: Alexdelarge on 25-06-2011, 17:26:36
s obzirom na činjenicu da je šulcov opus nevelik , lako ćete pogoditi o kom delcu je reč. inače, šulc mi je jedan od najomiljenijih pisaca. nek se zna da je miteleuropska melankolija moj križ.

šta je njegovo prevedeno na srpskohrvatski?

Quote from: Perin on 25-06-2011, 22:45:47
Jašta. Održao sam obećanje i postavio nešto što imaš u kolekciji, zar ne?

Inače, to mi je najbolja priča iz te zbirke, pored Ivlin, naravno

pa samo zbog toga sam i pogodila.  meni su i mrtvi i dva zavodnika sasvim korektne priče, a ima ih još.

sad ćete malo da sačekate, imam goste. 

Quote from: lilit_depp on 25-06-2011, 22:51:29

Quote from: Perin on 25-06-2011, 22:45:47
Jašta. Održao sam obećanje i postavio nešto što imaš u kolekciji, zar ne?

Inače, to mi je najbolja priča iz te zbirke, pored Ivlin, naravno

meni su i mrtvi i dva zavodnika sasvim korektne priče, a ima ih još.

Dead je odlična priča i stvarno je većina iz zbirke na vrhunskom nivou, ali mene je Prepisi osvojila temom, a ponajviše psihologijom likova. Džojs je bio majstor, majstor! Ivlin je isto super priča koja govori o dramskom trouglu i kako često žrtva ne želi da uradi nešto da bi prestala da bude žrtva, pa čak i kada ima izbor. A govori i o ženskoj prirodi, naravno

Quote from: lilit_depp on 25-06-2011, 22:46:07

Quote from: Alexdelarge on 25-06-2011, 17:26:36
s obzirom na činjenicu da je šulcov opus nevelik , lako ćete pogoditi o kom delcu je reč. inače, šulc mi je jedan od najomiljenijih pisaca. nek se zna da je miteleuropska melankolija moj križ.

šta je njegovo prevedeno na srpskohrvatski?

prodavnice cimetove boje/sanatorijum pod klepsidrom. teško su to nabavljive knjige. postoji i radova zbirka manekeni, koju pominje i perin, ali ne znam koje i da li sve priče obuhvata.

Стварно глупа игра...али само зато што слабо стојим са препознавањем и што нисам прочитао ништа од овде постављаног  ...осим Даблинаца, што никад не бих погодио, само ми је одломак деловао познато...добро, и Кортесара, али тога тек не бих никад  могао да се сетим.

Ima samo jedna jedina stvar koja me sada vitalno zanima, a to je da zabilježim sve što se u knjigama izostavlja. Nitko se, koliko vidim, ne koristi onim elementima u zraku koji daju pravac i motivaciju našim životima. Samo ubojice, čini se, crpu iz života zadovoljavajući dio onoga što životu daju. Ovo doba zahtijeva nasilje, ali postižemo samo promašene eksplozije. Revolucije se guše u klici, ili opet prebrzo uspijevaju. Strast se brzo iscrpljuje. Ljudi se vraćaju idejama, comme d' habitude. Ne propovijeda se ništa što može trajati više od dvadeset i četiri sata. Živimo milijun života u trajanju jedne generacije. U proučavanju entomologije ili života dubokog mora, ili u djelatnosti stanica, nalazimo više...
Telefon prekida ovu misao koju ionako ne bih nikad bio u stanju da završim. Dolazi netko da unajmi stan.

Dobro jutro, evo još malo.

"Već stotinu godina ili više svijet, naš svijet, umire. I nijedan čovjek u tih posljednjih stotinu godina ili više nije bio dovoljno sulud da podmetne bombu u šupak cijele kreacije i da je odapne. Svijet trune, umirući postepeno. Ali mu treba coup de grâce, treba mu neko da ga raznese u paramparčad. Nitko od nas nije netaknut, a ipak nosimo u sebi sve kontinente, i mora između kontinenata, i ptice u zraku. Mi ćemo sve to zabilježiti - evoluciju ovog svijeta koji je umro, a još nije zakopan. Mi plivamo na površini vremena a sve se drugo utopilo, topi se, ili će se utopiti. Bit će ogromna, Knjiga. U njoj će biti oceani prostora, u kojem će se moći kretati, šetati, pjevati, plesati, penjati, kupati, skakati preko glave, zavijati, silovati, ubijati. Katedrala, prava pravcata katedrala. U gradnji će pomagati svi oni koji su izgubili svoj identitet. Služit će se mise za mrtve, molitve, ispovijedi, himne, jecanje i brbljanje, ubojita ravnodušnost. Bit će rozeta na prozorima i kamenih maski na olucima i akolita i grobara. Moći ćete na konjima galopirati kroz prolaze između klupa. Moći ćete glavom tući u zid - zid neće popustiti. Moći ćete moliti na bilo kojem jeziku koji vam padne na pamet, ili ćete se moći sklupčati pred vratima i spavati. Trajat će barem tisuću godina, ta katedrala, a neće biti nijedne kopije, jer će graditelji umrijeti, a s njima i formula. Načinit ćemo razglednice i organizirati grupne turističke posjete. Sagradit ćemo oko nje grad i uspostaviti slobodnu zajednicu. Nama ne treba genij - genij je mrtav. Potrebne su nam jake ruke, i duhovi koji su voljni da se odreknu sablasti i prihvate meso..."

hm. ovo sam 97,67% čitao.
treba se setiti.