ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 Sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svog dela ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost ili se smelo zaleće u budućnost. Ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je zadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo.
Svako priča svoju priču po svojoj unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti. Svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.



Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" – ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

FILOZOFIJA KOMPOZICIJE
Edgar Allan Poe

CHARLES DICKENS, u bilješci koja leži preda mnom, a povodom jednog mojeg ranijeg ispitivanja sklopa Barnaby  Radgea, kaže: ,,Usput budi rečeno, znate li vi da je Godvin pisao svog Caleba Williamsa počinjući s kraja? On je svog junaka prvo upleo u mrežu teškoća, koje sačinjavaju drugu bilježnicu, i tek je onda, povodom prve, stao razmišljati kako da opravda ono što se već zbilo".

     Ne mogu zamisliti da je Godvin upravo tako postupio, i zaista njegovi iskazi se ne slažu potpuno s gledištem gospodina Dikensa, ali pisac Caleba Williamsa bio je i suviše dobar umjetnik da bi previdio prednosti koje pruža bar približno sličan postupak. Savršeno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta prije nego što se uopće primimo pera. Jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo pružiti djelu onaj njemu neophodno potrebni izgled dosljednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito cjelokupan način obrade, budu usmjereni na razvijanje osnovne zamisli.

     Postoji, čini mi se, jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog djela. Predmet za obradu pruža ili povijest, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja, jedino da bi postavio osnovu za svoje djelo, u namjeri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnje koje se u toku pisanja ovdje ondje ukažu popuni opisima, dijalozima ili vlastitim razmišljanjima.

     Ja radije počinjem razmišljanjem o utisku. Imajući uvijek u vidu novinu - jer obmanjuje samog sebe onaj tko se usuđuje da se liši tako očiglednog i tako lako dostupnog izvora zanimljivosti - kažem sebi na prvom mjestu: " Od svih bezbrojnih utisaka ili predstava koje može primiti srce, ili razum, ili (općenito rečeno) duša, koji ću ja, u ovoj prilici, odabrati?" Pošto sam izabrao, prvo, neki novi, i, drugo, neki snažan utisak, počinjem razmišljati o tome da li će on najbolje biti proizveden događajima ili izrazom, ili obrnuto, ili istovremeno i naročitim događajem i naročitim izrazom - poslije čega tražim oko sebe (ili , bolje, u sebi) takva povezivanja događaja, ili izraza, koja će mi biti od najveće pomoći pri proizvođenju utiska.

     Često sam pomišljao kako bi zanimljiv članak mogao napisati svaki pisac koji bi htio - što će reći, koji bi mogao - izložiti, korak po korak, način na koji je svako od njegovih djela dobilo svoj konačni oblik. Zašto sve do danas takav članak nije ugledao svijeta, to nikako ne bih umio reći - možda je međutim ta praznina više posljedica književne taštine no ma čega drugog. Većina pisaca naročito - pjesnika - više voli da svijet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvjesnog zanosa, i oni bi nesumnjivo zadrhtali od straha kad bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa , na ono mučno i nesigurno sazrijevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u posljednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi a nisu dospjele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje - jednom riječju, na kotače i zupčanike, na sprave za pokretanje pozornice, na ljestvice i pod koji se otvara, na pijetlovo perje, rumenilo i vještačke madeže što u devedeset i devet posto slučajeva sačinjava književnu pozornicu.

     S druge strane, svjestan sam toga da se rijetko događa da pisac uopće može korak po korak se vratiti putem kojim je došao do svojih zaključaka. Uopće uzevši, potsticaji, pošto su se javili zbrda - zdola, na isti su način obavili svoj posao i pali u zaborav.

     Što se mene osobno tiče, ne slažem se ni s onim zaziranjem koje smo spomenuli, niti mi je i najmanje teško da se u svako doba prisjetim postupnog nastojanja bilo kojeg od svojih djela; a kako je zanimljivost toga raščlanjivanja ili građenja iznova, koju sam označio kao de sideratum, potpuno nezavisna od stvarnog ili prividnog zanimanja za raščlanjivani predmet, neće se smatrati da sam povrijedio pristojnost ako budem prikazao modus operandi po kojem je nastalo jedno od mojih djela. Izabrat ću Gavrana, kao najviše poznato. Namjera mi je jasno pokazati kako se nijedno mjesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvijesti - da je djelo išlo naprijed korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i strogom neminovnošću matematičkog problema.

     Odbacimo, kao beznačajnu po pjesmu per se, okolnost - ili, recimo, potrebu - zbog koje se, u prvom redu, rodila namjera da se napiše jedna pjesma koja će odgovarati istovremeno ukusu i čitalaca i kritike.

     Polazimo, dakle, od te namjere.

     Prvo pitanje koje se postavilo bilo je dužina pjesme. Ako je neko književno djelo previše dugačko da bi se pročitalo u jednom dahu, moramo se odreći neizmjerno važnog utiska koji se postiže jedinstvom predstave; jer, ako se mora čitati u dva navrata, upliću se poslovi svakidašnjice, i cjelina je samim tim odmah razbijena. A pošto se ceteris paribus, nijedan pjesnik ne može odreći ničega što je sposobno doprinijeti ostvarenju njegove zamisli, to treba razmotriti da li veća dužina pruža neku prednost koja će nadoknaditi s njom povezani gubitak jedinstva. Na ovo bez predomišljanja kažem: ne. Ono što nazivamo dugačkom pjesmom ustvari je samo niz kratkih pjesama - što će reći, niz kratkih pjesničkih utisaka. Nepotrebno je dokazivati da pjesma samo onda zaslužuje svoje ime ako snažno uzbuđuje ,uzdižući dušu; a sva snažna uzbuđenja su po psihičkoj nužnosti kratka. Iz toga razloga je najmanje polovina Izgubljenog raja u suštini proza - niz pjesničkih uzbuđenja koja su, neizbježno, protkana odgovarajućim padovima - i zbog njegove do krajnosti velike dužine svemu je oduzet neizmjerno važan umjetnički činilac: cjelina ili jedinstvo utiska.

     Čini se, dakle, očigledno da postoji izvjesna određena granica u pogledu dužine za sva književna djela, granica koja zahtijeva da se djelo može pročitati u jednom dahu, i ako se ta granica kod nekih proznih djela (koja ne zahtijevaju nikakvo jedinstvo), kao što je Robinson Crusoe, i može s uspjehom prekoračiti, da se ona u pjesmi nikad ne može prekoračiti u pravom smislu riječi. U tome okviru dužina pjesme treba biti u matematičkom odnosu s njenom vrijednošću, drugim riječima, s uzbuđenjem ili uzdizanjem - opet, drugim riječima, sa stupnjem pravog pjesničkog utiska koji je u stanju proizvesti; jer jasno je da kratkoća mora biti u pravom razmjeru s jačinom željenog utiska i to pod jednim uvjetom - da je za proizvođenje ma koje vrste utiska neophodno izvjesno trajanje. Imajući u vidu te razloge, kao i onaj stupanj uzbuđenja za koji sam smatrao da nije iznad ukusa čitalaca, a ni ispod ukusa kritičara, došao sam odmah do pogodne dužine za pjesmu koju sam naumio napisati - dužine od stotinjak stihova. Ona ih ustvari ima sto osam.

     Druga briga bila mi je izbor predstave koju treba izazvati, ili utiska koji treba postići: i tim povodom bih mogao isto tako primijetiti da sam, tijekom čitavog pisanja, stalno imao u vidu namjeru napisati djelo koje će svi cijeniti. Suviše bih se udaljio od svog neposrednog predmeta ako bih htio dokazivati postavku koju sam nekoliko puta isticao, i koju uopće ne treba dokazivati onima koji osjećaju poeziju - postavku, mislim, da je Ljepota jedino priznato područje pjesme. Nekoliko riječi, međutim, radi objašnjenja mog stvarnog gledišta, koje su neki moji prijatelji skloni pogrešno prikazati. Ono zadovoljstvo koje je istovremeno najjače, najuzvišenije i najčistije nalazi se, vjerujem, u promatranju lijepog. Zaista, kad ljudi govore o Ljepoti, oni ustvari nemaju u vidu neko određeno svojstvo, kao što se pretpostavlja, nego određen utisak, jednom riječju, oni misle upravo na ono snažno i čisto uzdizanje duše - ne razuma, ili srca - o kome sam govorio, a koje se doživljava kao posljedica promatranja "lijepog" . Ja označavam, dakle, Ljepotu kao područje pjesme jedino zbog toga što je to očigledan zakon Umjetnosti da utisci trebaju proistjecati iz neposrednih uzroka - da ciljeve treba postizati sredstvima koja su najbolje prilagođena njihovom postizanju; nitko se dosad nije pokazao toliko slaboumnim da bi poricao kako se ono naročito uzdizanje o kome je bilo riječi najlakše postiže pjesmom. Međutim, Istina ili zadovoljenje razuma, i Strast ili uzbuđenje srca, mada se do izvjesne mjere mogu postići u poeziji, daleko se lakše postižu u prozi. Ustvari, Istina traži točnost, a strast jednostavnost (oni koji uistinu imaju strasti razumjet će me), što je potpuno protivno onoj Ljepoti koja je, podvlačim, uzbuđenje ili ugodno uzdizanje duše. Iz svega što je ovdje rečeno ni u kom slučaju ne proizlazi da se strast, pa čak i istina, ne mogu unijeti, i čak korisno unijeti, u pjesmu - jer one mogu poslužiti kao objašnjenje ili doprinijeti općem utisku, kao što u glazbi služi disonanca; ali će pravi umjetnik uvijek uspjeti da ih, prvo, u dovoljnoj mjeri podredi osnovnoj svrsi, i, drugo, da ih, koliko je to moguće, obavije onom Ljepotom koja sačinjava duh i suštinu pjesme.

     Smatrajući, dakle, Ljepotu kao svoje područje, sljedeće pitanje koje se postavilo preda mnom odnosilo se na izraz kroz koji će se ona u najvišoj mjeri očitovati - a cjelokupno iskustvo pokazuje da je taj izraz tuga. Ljepota bilo koje vrste, na svom najvišem stupnju razvitka, neizbježno uzbuđuje osjetljivu dušu do suza. Seta je, tako, najzakonitiji od svih pjesničkih izraza.

     Pošto su tako određeni dužina, područje i izraz, prihvatio sam se uobičajenog zaključivanja, s namjerom da nađem neki umjetnički začin koji bi mi poslužio kao osnovni motiv pri stvaranju pjesme - neki stožer oko kojeg će se moći okretati čitava građevina. Pažljivo razmatrajući sva uobičajena umjetnička sredstva - ili, točnije, majstorije, u kazališnom smislu - odmah mi je palo u oči da se nijedna ne nalazi u tako općoj upotrebi kao pripjev. Okolnost što se on nalazi u tako općoj upotrebi bila je dovoljna da me uvjeri u njegovu stvarnu unutrašnju vrijednost, i uštedjela mi je trud da ga podvrgavam raščlanjivanju i ispitivanju. Promatrao sam ga, međutim, s obzirom na mogućnost njegovog usavršavanja, i ubrzo sam uvidio da se on još nalazi na niskom stupnju razvitka. Pripjev ili refren, kako se obično upotrebljava, ne samo da je ograničen na lirski stih nego utisak koji će načiniti zavisi i od snage jednolikosti - i zvuka i misli. Ugodnost počiva jedino na osjećanju istovjetnosti - ponavljanja. Odlučio sam da u tisak koji on proizvodi unesem raznolikost i da ga tako usavršim, ostajući uglavnom pri jednoličnosti zvuka, dok bih stalno unosio promjene u jednoličnost misli: što znači, odlučio sam stalno proizvoditi nove utiske unošenjem raznovrsnosti u primjeni pripjeva, dok bi sam pripjev ostao, najvećim djelom, nepromijenjen.

     Pošto su ova pitanja riješena, počeo sam odmah zatim da razmišljam o prirodi mojeg pripjeva. Kako je način njegove primjene trebalo više puta mijenjati, bilo je jasno da sam pripjev mora biti kratak, inače bi se pojavile nepremostive teškoće pri čestim promjenama u primjeni bilo koje duže rečenice. Lakoća mijenjanja stoji, podrazumijeva se, u razmjeru s kratkoćom rečenice. To me je odmah navelo na misao da je najbolji onaj pripjev koji se sastoji od jedne jedine riječi.

     Zatim se pojavilo pitanje prirode te riječi. Pošto sam se odlučio za pripjev, iz toga se neizbježno nametao zaključak da pjesma treba biti podijeljena na strofe: pripjev bi predstavljao završetak svake strofe. Nije bilo nikakve sumnje da takav završetak, da bi djelovao snažno, mora biti zvučan i pogodan za otegnuto svečano naglašavanje: a ti razlozi su me neizbježno uputili na dugo "o", kao na najvažniji samoglasnik, u vezi sa "r", kao najbogatijim suglasnikom.

     Pošto je na taj način riješeno kako će zvučati pripjev, pojavila se nužnost da izaberem riječ koja će predstavljati oličenje toga zvuka, i koja će istovremeno u najvećoj mogućoj mjeri biti u skladu sa sjetom, koju sam naprijed odredio kao izraz pjesme. Pri takvom traganju bilo je potpuno nemoguće prijeći preko riječi "nevermore" (nikad više). Ustvari, to je i bila prva riječ koja mi se sama nametnula.

     Idući de sideratum bio je naći opravdanje za stalnu upotrebu te jedne riječi "nikad više". Zapazivši teškoću na koju sam odmah naišao prilikom traženja dovoljno opravdanog razloga za njeno stalno ponavljanje, shvatio sam da ta teškoća potiče jedino iz prethodne usvojene pretpostavke, naime, da izabranu riječ treba tako neprekidno ili jednolično izgovarati neko ljudsko biće - shvatio sam, ukratko, da teškoća leži u pomirenju te jednoličnosti s postojanjem razuma kod stvorenja koje ponavlja tu riječ. Ovdje se, dakle, odmah javila misao o stvaranju koje nije obdareno razumom a koje može govoriti; i, sasvim prirodno, u prvom trenutku se nametnuo papagaj, ali ga je odmah zamijenio gavran, koji, isto tako, može govoriti, a nesumnjivo je više u skladu s namjeravanim izrazom.

     Dospio sam tako do zamisli o gavranu zloslutnoj ptici koja jednolično ponavlja onu jednu riječ nikad više na kraju svake strofe, u sjetnoj pjesmi dugoj stotinjak stihova. I onda, nikako ne gubeći iz vida kao cilj vrhunac, ili savršenstvo, u svim pojedinostima, upitao sam se: "Od svih tužnih predmeta, koji je, po općem ljudskom shvaćanju, najtužniji ?" Smrt - glasio je nesumnjivi odgovor. "A kad je", rekoh, "taj najtužniji predmet najviše pjesnički?" Iz onog što sam već podrobno izložio, odgovor je i ovdje očigledan: "Kad je najtjesnije povezan s Ljepotom: dakle, smrt lijepe žene je neosporno najpjesničkiji predmet na svijetu, i isto je tako izvan sumnje da je o takvom predmetu najpozvaniji da govori ožalošćeni ljubavnik".

     Sad je trebalo povezati te dvije zamisli, zamisao o ljubavniku koji oplakuje svoju umrlu draganu i zamisao o gavranu koji stalno ponavlja "nikad više". Trebalo je da ih povežem, imajući stalno na umu svoju namjeru da pri svakoj upotrebi mijenjam način primjene ponavljane riječi: jedini prihvatljivi način takvog povezivanja je međutim da se zamisli kako gavran upotrebljava ovu riječ odgovarajući na pitanja ljubavnika. I tu sam odmah uočio povoljnu priliku koja mi se pruža da postignem utisak na koji sam računao, što će reći, utisak raznovrsnosti u primjeni. Zapazio sam da mogu prvo pitanje koje postavlja ljubavnik - prvo pitanje na koje gavran treba odgovoriti "nikad više" - da od toga prvog pitanja mogu učiniti opće mjesto, od drugog manje općenitije mjesto, od trećeg još manje, i tako dalje, dok na kraju ljubavnik - prenut iz svoje prvobitne ravnodušnosti sjetnim prizvukom same riječi, njenim čestim ponavljanjem, i uzimajući u obzir zloslutni glas koji uživa ptica koja je izgovara - postaje na kraju uzbuđen do praznovjerja, te počinje razdraženo postavljati pitanja sasvim druge prirode, pitanja čije mu rešenje strasno leži na srcu, postavlja ih pola iz praznovjerja a pola u onoj vrsti očajanja koje predstavlja sladostrasno mučenje samog sebe, postavlja ih sve zajedno ne zato što vjeruje u proročku ili demonsku prirodu ptice (koja, razum mu to govori, samo ponavlja ono što je napamet naučila), nego zato što osjeća mahnito zadovoljstvo podešavajući tako svoja pitanja da mu očekivano "nikad više" zada bol koji je najslađi jer je najnepodnošljiviji. Uočivši priliku koja mi se tako pružila - ili, točnije, koja mi se tako nametnula tijekom stvaranja - prvo sam zamislio vrhunac, ili zaključno pitanje - ono pitanje na koje će se posljednji put odgovoriti s "nikad više", ono pitanje na koje će odgovor "nikad više" ostvariti krajnji moguć stupanj tuge i očajanja.

     Može se, dakle, reći da je pjesma imala svoj početak - na kraju, gdje svako umjetničko djelo treba započeti - jer sam ovdje, na ovom mjestu svojih razmišljanja, prvi put stavio pero na papir, sastavljajući strofu:
          "Proroče", rekoh, "zloslutniče! Proroče, svakako, pa bio ptica ili đavo!
          Onoga ti neba što se sad nad nama svodi - onoga ti Boga kom klanjamo oba,
          Reci ovoj duši, koju tuga mori, hoće li ikad u Edenu dalekom,
          Zagrliti djevojku svetu koju anđeli Lenorem zovu -
          Zagrliti tu divnu djevojku i sjajnu koju anđeli Lenorom zovu?"
                              Reče gavran: "Nikad više".

     Sastavio sam tu strofu, u tome trenutku, da bih, prvo, postavljajući vrhunac, uspješnije mogao da mijenjam i postupno raspoređujem, prema njihovom značaju i važnosti, pitanja koja prije toga postavlja ljubavnik, i, drugo, da bih konačno mogao odrediti ritam, metar i dužinu i opći sklop strofe, kao i da postupno rasporedim prethodne strofe, tako da nijedna od njih po ritmičkom djelovanju ne prevaziđe ovu. Da sam tijekom daljeg stvaranja bio kadar da sastavim snažnije strofe, ja bi ih, bez ustezanja, namjerno oslabio kako ne bi smetale utisku koji treba proizvesti vrhunac.

     I ovdje mogu odmah reći nekoliko riječi o versifikaciji. Prvi cilj mi je uvijek bio novina. Do koje je mjere taj cilj versifikacijom bio zanemaren, predstavlja jednu od najneobjašnjivijih stvari na svijetu. Dopuštajući da ne postoje velike mogućnosti za raznovrsnost samog ritma, ipak je jasno da su moguće raznolikosti metra i strofe zaista beskrajne; pa ipak, stoljećima nitko u pogledu stiha nije nikad ostvario, čak ni pokušao ostvariti, nešto novo. Činjenica je da stvaranje novog (osim kod duhova sasvim neobične snage) ni u kom slučaju nije stvar nadahnuća ili podsvijesti, kao što bi neki htjeli. općenito govoreći, da bi se došlo do novog, mora se naporno i marljivo tražiti, i mada ono predstavlja nesumnjivu zaslugu najviše vrste, za njegovo postizanje zahtjeva se više poricanja nego mašte.

     Ja, razumije se, ne tvrdim da sam u Gavranu stvorio išta novog bilo u pogledu ritma bilo u pogledu metra. Ritam je trohejski, stih je potpun osmerac, koji se smjenjuje s nepotpunim sedmercem, a ovaj se ponavlja u pripjevu petog stiha i završava se nepotpunim četverostihom. Manje cjepidlački - stopa koja je svuda upotrijebljena (trohej) sastoji se od jednog dugog sloga za kojim dolazi kratak: prvi stih strofe sastoji se od osam ovakvih stopa, drugi od sedam i pol (ustvari, dvije trećine), treći od osam, četvrti od sedam i pol, peti isto tako, šesti od tri i pol. Svaki od tih stihova, uzeh za sebe, bio je upotrebljavan i ranije, a ono što je novo kod Gavrana to je povezivanje u strofu; nikad nije učinjen pokušaj da se izvede nešto što bi ma i približno bilo slično ovom načinu povezivanja. Utisku koji ostavlja novina u povezivanju doprinose i druga neuobičajena, a neka od njih i sasvim nova, sredstva, zasnovana na proširenoj primjeni načela stiha i aliteracije.

     Iduće pitanje koje je trebalo uzeti u obzir bilo je način kako da se dovedu u vezu ljubavnik i gavran, a prvi dio tog pitanja bilo je mjesto . Najprirodnije bi bilo u tu svrhu zamisliti neku šumu ili polje; ali meni se uvijek činilo da je za postizanje utiska izdvojenog događaja neophodno strogo ograničavanje prostora: ono djeluje kao okvir na sliku. Ono ima neospornu duhovnu moć da održava usredotočenu pažnju, i, naravno, ne smije se miješati s prostim jedinstvom mjesta.

     Odlučio sam, shodno tome, da ljubavnika postavim u njegovu sobu, u sobu za njega osvećenu uspomenama na onu koja je tu često dolazila. Odaja je zamišljena kao bogato namještena, što je samo zaključak koji proističe iz mojih već izloženih shvaćanja o Ljepoti kao jedinom pravom predmetu pjesništva.

     Pošto je tako određeno mesto, trebao sam sad uvesti pticu, i rješenje da je uvedem kroz prozor postavljalo se kao neizbježno. Zamisao da ljubavnik u prvom trenutku povjeruje da je udaranje ptičjih krila po prozorskom kapku neko "lako kucanje" na vratima ponikla je iz želje da se putem odlaganja pojača čitaočeva radoznalost, kao i iz želje da se proizvede sporedni utisak koji se javlja kad ljubavnik, naglo otvarajući vrata, nalazi svuda mrak i stoga mu se počinje upola pričinjavati kako je to kucao duh njegove dragane.

     Noć sam učinio burnom, prvo, da bi Gavran imao razloga zašto traži da uđe, i, drugo, da bih istaknuo suprotnost sa tišinom koja vlada u sobi.

     Pustio sam pticu da sleti na Paladino poprsje da bih, isto tako, istaknuo suprotnost između mramora i perja; razumljivo je samo po sebi da me je na misao o poprsju navela tek ptica. Paladino poprsje izabrao sam, prvo, kao najviše u skladu s ljubavnikovom učenošću, i, drugo, zbog zvučnosti same riječi Palada.

     Djelovanjem koje proizvodi suprotnosti poslužio sam se i oko sredine pjesme, s namjerom da produbim krajnji utisak, Gavranovom ulasku dao sam, na primjer, izgled neobičnosti, koji se približuje smiješnom koliko se god to moglo dopustiti. On ulazi "kočopereći se mnogo i lepršajući".           Ni najmanji naklon da učini, ni za trenutak da je stao il' zastao,
          No s izrazom uobraženog gospodara il' gospe, posadi se iznad vrata moje sobe.

     U ovim dvjema strofama, koje dolaze za njom, ta namjera je još očiglednije došla do izraza:
          I ta crna ptica na mom sjetnom licu osmjeh rodi
          Ozbiljnim i strogim dostojanstvom lika svog,
          "Iako ti je ćuba ostrižena i još obrijana", rekoh,
          Gavrane, ti, natmureni i drevni, s noćnih obala što hodiš, "kukavica sigurno da nisi,
          Reci meni kako glasi gospodsko ti ime na Plutonovim tim Noćnim obalama?"
                              Reče gavran: "Nikad više".

          Začudih se mnogo čuvši tu nezgrapnu pticu kako lijepo razgovara,
          Iako joj taj odgovor imaše malo smisla, malo veze;
          Jer priznati mi moramo da nijedan živi čovjek
          Nikad sreće te ne bješe da promatra pticu iznad svojih sobnih vrata -
          Pticu niti zvjerku neku na poprsju iznad svojih sobnih vrata,
                              S tim imenom: "Nikad više".

     Pošto je na taj način osigurano djelovanje raspleta, odmah sam neobično zamijenio najdubljom ozbiljnošću: taj novi prizvuk počinje strofom koja neposredno dolazi za gore navedenim, stihom,

          Ali gavran, sjedeći samotan na tom poprsju punom spokojstva,
                              reče samo, itd.

     Od ovog trenutka ljubavnik više ne zbija šalu, ne zapaža više čak ni ono što je neobično u gavranovom držanju. Govori o njemu kao o "natmurenoj, nezgrapnoj, strašnoj, mrkoj i zloslutnoj ptici doba davnašnjega", i osjeća kako mu njegove "ognjene oči sažižu srce živo". Taj preokret u raspoloženju ili predstavama ljubavnika treba proizvesti sličan preokret i kod čitaoca, da bi se na odgovarajući način pripremio za rasplet, koji se sad privodi kraju što je moguć brže i što je moguće neposrednije.

     S raspletom u pravom smislu riječi - s gavranovim odgovorom "nikad više" na ljubavnikovo posljednje pitanje da li će sresti draganu na drugom svijetu - pjesma je, može se reći, završena u svom vanjskom smislu, u smislu prostog pripovijedanja. Dotle je sve u granicama objašnjivog, stvarnog. Neki gavran, naučivši napamet jedan jedini izraz "nikad više", a pošto je pobjegao od svog gospodara, prisiljen je žestokom burom da u ponoć pokuša ući kroz prozor koji je još uvijek osvijetljen - kroz prozor sobe jednog naučnika pola zadubljenog u neku knjigu a pola zanjetog u sanjarije o svojoj voljenoj preminuloj dragani. Kad je na lepršanje ptičjih krila otvoren prozor, ptica je uletjela i smjestila se na najpogodnije mjesto izvan neposrednog dosega naučnikovog, koji, iznenađen događajem i čudnim držanjem posjetioca, u šali pita pticu kako se zove, i ne očekuje odgovor. Gavran, kome je pitanje upućeno, odgovara svojim uobičajenim riječima - "nikad više" - riječima koje odmah nalaze odjeka u tužnom srcu naučnikovom. Događaj budi u njemu izvjesne misli kojima on daje glasnog izraza, ali se opet trza kad ptica ponovi svoje "nikad više". Naučnik sad pogađa pravo stanje stvari, ali ga nagoni, kao što sam naprijed objasnio, ljudska žeđ za samomučenjem, a dijelom i praznovjerje, da postavlja ptici takva pitanja koja će njemu, ljubavniku, očekivanim odgovorom "nikad više" donijeti najviše sladostrašće bola. Dajući do krajnosti maha ovom samomučenju, pripovijedanje je dobilo svoj prirodan završetak, u onom što sam nazvao njegovim prvim ili vanjskim smislom, i sve dotle nije bilo ničeg što bi predstavljalo prekoračenje granica stvarnoga.

     Ali predmeti tako obrađeni, ma koliko vješto i s ma koliko živim nizom događaja, uvijek zadržavaju izvjesnu grubost ili šturost, koja vrijeđa umjetnikovo oko. Dvije stvari su neizostavno potrebne - prvo, izvjesna složenost, točnije rečeno, celishodnost; i, drugo, izvjesna moć nagovještavanja - neki dublji, podzemni, iako neodređeni smisao. Ovo drugo naročito daje umjetničkom djelu toliko onog bogatstva (da posudimo iz svakodnevnog govora jednu izrazitu riječ) koje mi tako rado miješamo sa savršenim. Pretjeranost nagovještenog smisla, koja ga pretvara u gornji, vidljivi - umjesto da ostane donji, skriveni - sloj obrađenog predmeta, upravo je ona odlika koja preobražava u prozu (i to najniže vrste) takozvanu poeziju takozvanih transcendentalista.

     Držeći se takvih nazora, dodao sam pjesmi dvije završne strofe; njihova moć nagovještavanja treba, dakle, osvijetliti čitavo izlaganje koje im je prethodilo. Skrivena smisao prvi put se javlja u stihovima:
           "Izvuci svoj kljun iz srca moga, i skloni spodobu svoju iznad mojih vrata!"
                              Reče gavran: "Nikad više!"

     Primijetiti će se da riječi "iz srca moga" predstavljaju prvi izraz s prenesenim značenjem u pjesmi. On, uz odgovor "nikad više", navodi duh da traži dublji smisao u svemu što je ranije pripovijedano. Čitalac počinje smatrati gavrana nekim znamenjem; ali se tek u posljednjem stihu posljednje strofe jasno uviđa namjera da se on učini znamenjem Tužne i Vječite Uspomene:
          Nepomičan, gavran sjedi još i sada, još i sada,
          Na poprsju blijedom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
          A oči su mu kao u demona koji sanja,
          Svjetlost lampe što ga zari po podu mu baca sjenku;
          Iz te sjenke, što po podu lebdi, duša mi se
                              Dići neće - nikad više.

http://likovna-kultura.ufzg.unizg.hr/filozofijaKompozicije.htm (http://likovna-kultura.ufzg.unizg.hr/filozofijaKompozicije.htm)

Quote from: Stipan on 08-05-2013, 06:57:23

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve...

...Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore...

Danilo Kiš

Danila Kiša ne smatram dobrim piscem, on, naprosto, nije pisac, nije pripovedač, on je u svojim delima činio upravo suprotno od onoga što se može pročitati iz ovih "Saveta mladom piscu". Što ne znači da su saveti dobri. Naprotiv.

Jedno sagledavanje Kišovog dela:

http://nebojsa-vasovic.com/wp-content/uploads/2014/04/LAZNI_CAR.pdf (http://nebojsa-vasovic.com/wp-content/uploads/2014/04/LAZNI_CAR.pdf)

Izdržao sam do 17 str. "Bašta, pepeo" i nisam shvatio šta si "teo da oćeš". Jel' da se svako da upljuvati, ako se ima dovoljno pljuvačke? To je tačno. Mogli bismo sada da raspravljamo da li aleva, tucana ili neka druga paprika miriše na ružu i da li je to Kišov gaf sa literarne strane, ali, kao kulinar, tvrdim da je poređenje izvrsno. Kad prelom ljutu papričicu i pomirišem je, ako miriše na ružu onda je garantovano - ljuta. Međutim, miris ljute paprike nije garancija ukusa u pisanju i čitanju literature. Naravno, imbecilno je i apsolutno verovati imbecilima poput tog čuda od pisca i pljuvatora Vasovića, knjiga postoji da bismo imaji sopstveni doživljaj čitanja. Pa, ako nam godi onda nema izgubljenog vremena, a ako ne godi onda nismo ništa pazarili.

Ako ništa drugo, Skalope, treba ti odati priznanje za svetačku strpljivost. Ja sam se iz ovog nadrinaučnog rada edžektovao već na desetoj strani jer ipak, čak i moje, potpuno bezvredno, slobodno vreme se može bolje iskoristiti od čitanja nečega što nije ozbiljno ni sa akademske pa ni sa nacionalističke pozicije... A ja čak i nisam neki hardkor ljubitelj DK...

Nisam ni ja, ali drkati na 130 strana je previše.

Well, if the character could solve the problem immediately, it wasn't much of a problem. So, despite the seeming intelligence of the attempt to solve it, it must fail—and as a result of that failure, the character learns more about the problem, and begins to learn a little more about himself.

The character reaches a little deeper inside himself, makes another attempt to solve the problem, which is revealing additional aspects of itself in turn, and fails again. And again. Three times.

Why three times? Because anything less is unsatisfying, because anything more is redundant, because Aristotle and Lewis Carroll said that what I tell you three times is true. Three times, on a rising scale of effort, commitment, and depth of knowledge of the problem and one's self, is the correct number. Human beings believe that three times has an effect which two does not. Conversely, four creates overkill.


Mi smo ipak jedan epski i pre svega pametan narod tako da ne znam da li ovo i za nas važi? Ha, ha. Kraljević Marko, Prle, Tihi, šta oni ima da uče na greškama? Oni znaju! Onaj mešin derviš se tu nešto predomišljao kao snaša. On je shvatio bit - šta god da uradiš pogrešićeš. Preme tome dabome. Udri! SR-BI-JA!! Kad bi se zezali, naravno. A možda smo i u pravu pa ćemo dobiti ... Ko to zna? (sem Prlete i Tihog) Eto ovaj Vučić se nešto prenerazio, da ne kažem preobrazio pa hoće sve da ih zajebe, a nas ponajviše. Smejulji se u fazonu - kako bih vam j... mater. A možda i nije tako? A?
Znači, jednom meri, a tri puta seci. Nee ... Kako beše?

Engleski deo prethodnog teksta se može ispratiti, prosuditi, i usvojiti. Srpski deo prethodnog teksta nema te kvalitete. Šta je pisac hteo da kaže?

Ne zna da napiše na engleskom.

  Ha, ha, ha. Izvalio me Scallop ladno.

Quote from: mac on 22-10-2014, 13:15:21
Engleski deo prethodnog teksta se može ispratiti, prosuditi, i usvojiti. Srpski deo prethodnog teksta nema te kvalitete. Šta je pisac hteo da kaže?

Engleska samopregornost i srpska razbarušenost. Komparacija ta dva. Dobro si primetio. To sam hteo da pokažem. Možda sam malo preterao i razbarušenost ironično prikazao kao raščupanost, ali da budemo iskreni - preterivanje nam nije strano. Opušteno. Konkretna pouka je u prvom delu texta na engleskom.
Alana Forda sam uvek čitao na hrvatskom. Na srpskom mi je loše zvučao. To nikako nije išlo. Isto su mi tako Asteriks i Obeliks loše zvučali na hrvatskom. Mnogo, mnogo bolje su zvučali na srpskom.
Pitaj me sad opet, šta sam hteo da kažem? Nemam pojma. Samo pričamo. 

Mnogo si fulao, Sintetik. Deo teksta na engleskom je sasvim u skladu sa temom topika. Likove treba graditi zajedno sa pričom i tu domaći pisci fantastike ispoljavaju slabost. Likovi nam se ne menjaju sa pričom. Na drugoj strani, pominjanjem Marka Kraljevića, Prleta i Tihog si napravio penal. Marko se itekako preispitivao i u narodnoj pesmi, a sve poente u Bobanovom Crnom cvetu su usperene baš na preispitivanje. Prle je od lokalnog šalabajzera izrastao u pravog borca za slobodu, a kod Tihog naslućujemo lik koji će se od te borbe ofajditi.


Međutim, kao što sam uvek isticao, domaći čitaoci su površni, svejedno im je kako izgleda rukopis (Drood je to jasno pokazao), te ni nemamo pravu ocenu domaćih rukopisa koje "čitamo". Lako je, Sintetic, zajebavati se, teško je biti ozbiljan.

Znači sada ćete da mi pucate penal. Uhh... Ajde.

Slažem se ja sa vama mada šta znam. Diže Marko kola i volove ... Katarza kod naših likova se zasniva na našem shvatanju pravde. (Marko, Prle, Tihi) Ako je on meni ukrao (uzeo. ubio)onda je pravedno da i ja njemu ukradem.(uzmem, ubijem) I to je ta srpska katarza. Ti meni, ja tebi. Ti si počeo. Jbg. A to nije pravda. To nije poštenje. To nije duhovnost. To je lopovluk, otimačina i ubistvo. Osveta je jedini vid katarze u nas.
Da ne pričam sada o oprostu, duhovnom rastu i.t.d i.t.d i.t.d.


Mislim kapiram ja takve likove u ratnim filmovima i romanima ali dokle više? Hoćemo li da mrdnemo malo od tih likova. Hoćemo li da mrdnemo uopšte. Pogledajmo Tarantinove filmove pune krvi, a opet u svakom od njih se događa duhovni rast nekog od likova. Kod Scorsese-a takodje. Naravno oni to ne crtaju u svojim filmovima ali ko hoče da vidi videće. Videće onaj ko nije tvrd na Boga. Onaj ko dopusti da to uđe u njega. E zato su ti filmovi umetnost. Zato što u njima ima dozica te diskretno diskretne oplemenjujuće energije.
Počinje to i kod nas polako ali prilično nevešto. Stidljivo.

Priznajem da ste u pravu ali ja se sa time ne slažem. Salim se Scallope.

Muka mi je kad počnete da mešate bioskop i knjigu.

Pa imam pravo da hvatam loptu rukama. Penal sam branio.

Nema šta da braniš. Tema je pisanje i sve dok si u njoj na dobitku si.

SS, ti mora da si baš davno čitao narodne pesme. Sve si zaboravio, obnovi!

Evo, evoo!

Quote from: scallop on 22-10-2014, 16:17:35
Nema šta da braniš. Tema je pisanje i sve dok si u njoj na dobitku si.

To jeste. Mada teško je spustiti gard i krenuti s ljubavlju, a ne sa strahom. Podsvest, instikt, navika, Marko, šta li je?

More Marko, ne ori drumova!
More Turci, ne snimajte serija!

More Marko, ne ori drumova!
More Turci, nemoj glumice da vam dovatim!

O, jebote, u šta se ovo pretvorilo. Vučić, igrice, pedofili i Truman šou...

Ne bih rekao...ljudi standardno daju sebi oduška na takvim topicima. Sagita nije samo književna radionica, evo recimo topici Dela stranih autora i Dela domaćih autora su vrlo živi, čitani, sa puno informacija i kvalitetnih analiza.

Samo kad su svi zadovoljni...

  Sve je to deo jedne velike svetske transformacije, oslobadjanja od raznih formi konformizma.

http://youtu.be/GmSYYXT8h6g (http://youtu.be/GmSYYXT8h6g)

How to Win Writing Contests
and Big Publishing Contracts

By
David Farland


When I was in college, I wrote a story and—on the advice of my professor—entered it into a contest.  It won third place, and as I considered my fifty dollar prize, I realized that I had made over twice the hourly minimum wage writing that story. 

So I wondered, "If I worked harder, could I win more money?"

I was going to school full time and didn't have a job, so I set a goal to win first place in a writing competition.  In order to boost my chances of winning, I decided to enter several contests.  I worked for six months and entered them all within a couple of weeks of one another.
 
To my surprise, I won all six of the writing contests, including Gold Award for the International Writers of The Future Contest.
 
When I went to receive my award atop the World Trade Center, several editors approached me and asked to see my first novel.  The outline interested the editors enough to start a small bidding war, and within a couple of days, I got a three novel contract.  I went on to get rave reviews for that first novel and won a Philip K. Dick Memorial Special Award for it.  It stayed on Locus's Science Fiction Bestseller list for five months, and that helped set the tone for my career.

So, how did I win those contests?

Well, I started by making a list of lists of ways that that a judge might look at my work.  For example, some judges might look for an ending that brought them to tears, while another might be more interested in an intellectual feast, and a third might want to be transported to an intriguing location.

Recently, several people have asked me to share my list.  Over the years, it has grown.  I'm a contest judge now, not an entrant—though I did recently win six awards for my latest novel, including the International Book Award and the Hollywood Book Festival's "Book of the Year."

I no longer have that original document, but here is a list of things that I might consider in creating a story that I want to use as an entry to a contest—or for a novel that I want to submit to a publisher.

First, a word of warning: when I was very young, perhaps four, I remember seeing a little robot in a store, with flashing lights and wheels that made it move.  To me it seemed magical, nearly alive.  My parents bought it for me at Christmas, and a few weeks later it malfunctioned, so I took a hammer to it and pulled out the pieces to see what made it work—a battery, a tiny motor, some small colored lights, cheap paint and stickers.
 
Don't want to ruin your illusions about stories, and as you read this list, it might feel a bit like those bits and pieces.  Maybe that's because it's only part of the equation.  Your story is more than the sum of parts.  So as I list these parts, be aware that a great story is more than any of these.  It should feel magical and alive.  It's your job to add the magic:


Setting

My goal with my settings is to transport the reader into my world—not just through the senses, but also emotionally and intellectually.  I want to make them feel powerful emotions and keep them thinking.  This can often be done by using settings that fascinate the reader, that call to them.  So here are a few questions to ask yourself as you consider your settings.

•    Do I have unique settings that the reader will find intriguing?  In short, is there something that makes my setting different from anything that the reader has seen before?

•    If my setting is in our world, is it "sexy" or mundane.  People are usually more intrigued by sexy settings.  Even if we place a story in a McDonald's, we need to bring it to life, make it enjoyable.

•    Do I have any scenes that would be more interesting if the setting were moved elsewhere?  For example, let's say that I want to show that a king is warlike.  Do I open with him speaking to his counselors at a feast, or would it be better to open on the battlefield?

•    Do I suffer by having repetitive settings?  For example, if I set two scenes in the same living room, would one of them be more interesting if I moved it elsewhere?

•    Do my descriptions of settings have enough detail to transport the reader?

•    Did I bring my setting to life using all of the senses—sight, sound, taste, feel, smell, hot/cold?

•    Do my character's feelings about the setting get across?  What do they think about it?  What memories does it arouse?

•    Do I want to show a setting in the past, present, and suggest a future? For example, if I set a scene on a college campus, I might talk about a college's historical growth, or the character's view of its future importance, etc.

•    Can a setting be strengthened by describing what it is not?

•    Does my setting resonate with others within its genre, so that it creates a positive emotional feel?

•    Do my settings have duality—a sometimes ambiguous nature?  For example, my character might love the church where she was married, have fond memories of it, and yet feel a sense of betrayal because her marriage eventually turned ugly.  So the setting becomes bittersweet.

•    Do my settings create potential conflicts in and of themselves that aren't explored in the text?  For example, if I have a prairie with tall grass and wildfires are a threat, should I have a wildfire in the tale?

•    Do my characters and my societies grow out of my setting?  If I've got a historical setting, do my characters have occupations and attitudes consistent with the milieu?  Beyond that, with every society there is almost always a counter-movement.  Do I deal with those?

•    Is my setting, my world, in danger?  Do I want it to be?

•    Does my world have a life of its own?  For example, if I create a fantasy village, does it have a history, a character of its own?  Do I need to create a cast for the village—a mayor, a teacher, guards, etc.?

•    Is my setting logically consistent?  For example, let's say that I have a merchant town.  Where would a merchant town most likely be?  On a trade route or port—quite possibly at the junction of the two.  So I need to consider how fully I've developed the world.

•    Is my setting fully realized?  Let's say I have a forest.  What kinds of trees and plants would be in that forest?  What kind of animals?  What's the history of that forest?  When did it last have rain or snow?  What's unique about that forest?

•    Do I describe the backgrounds (mountains, clouds, sun, moon), along with the middle ground (say a nearby building) and the elements nearest to my protagonist.

•    Does my setting intrude into every scene, so that my reader is always grounded?  (If I were to set my story in a field, for example, and I have men preparing for battle, I might want to have a lord look up and notice that buzzards are flapping up out of the oaks in the distance, already gathering for the feast.  I might want to mention the sun warming my protagonist's armor, the flies buzzing about his horse's ears, and so on—all while he is holding an important conversation.

•    Are there any settings that have symbolic import, whose meanings need to be brought to the forefront?


Characters

I want my characters to feel like real people, fully developed.  Many stories suffer because the characters are bland or cliché or are just underdeveloped.
 
We want to move beyond stereotypes, create characters that our readers will feel for.  At the same time, we don't want to get stuck in the weeds.  We don't want so much detail that the character feels overburdened and the writing gets sluggish.

So here are some of the checkpoints I might use for characters.

•    Do I have all of the characters that I need to tell the story, or is someone missing?  For example, would the story be stronger if I had a guide, a sidekick, a love interest, a contagonist, hecklers, etc.? (Note: if you don't recognize those character types, Google dramatica.com.)

•    Do I have any characters that can be deleted to good effect?

•    Do I have characters who can perhaps be combined with others?  For example, let's say I have two cops on the beat.  Would it work just as well with only one cop?

•    Do my characters have real personalities, depth?

•    Do my characters come off as stock characters, or as real people?

•    Do I know my characters' history, attitudes, and dress?

•    Does each character have his or her interesting way of seeing the world?

•    Does each character have his or her own voice, his own way of expressing himself?

•    Are my characters different enough from each other so that they're easily distinguished?  Do their differences generate conflict?  Remember that even good friends can have different personalities.

•    Have I properly created my characters' bodies—described such things as hands, feet, faces, hair, ears, and so on?

•    Do each of my characters have their own idiosyncrasies?

•    Do I need to "tag" any characters so that readers will remember them easily—for example, by giving a character a limp, or red hair, or having one who hums a great deal?

•    How do my characters relate to the societies from which they sprang?  In short, are they consistent with their own culture in some ways?  And in what ways do they oppose their culture?

•    What does each of my characters want?
 
•    What does each one fear?

•    What things might my character be trying to hide?

•    What is each character's history?  (Where were they born?  Schooled, etc.?)

•    What is my characters' stance on religion, politics, etc.?

•    How do my characters relate to one another?  How do they perceive one another?  Are their perceptions accurate, or jaded?

•    Does each character have a growth arc?  If they don't, should they?

•    How honest are my characters—with themselves and with others?  Should my readers trust them?

•    What would my characters like to change about themselves?  Do they try to change?

•    Do my characters have their own family histories, their own social problems, their own medical histories, their own attitudes?  Do we need a flashback anywhere to establish such things?


Conflicts
 
One of the surest ways to engage our audience is through our conflicts.  When a conflict is unresolved, and when the audience is waiting breathlessly for its outcome, the reader's interest will become keen.  They'll look forward to the resolution unconsciously, and may even be thinking, "Oh, this is going to be good!"  That state of arousal is called "suspense," and it's perhaps the most potent element of a tale.
 
•    What is the major conflict in my story?
 
•    Do I have proper try/fail cycles for it?
 
•    Is the major conflict resolved in a way that satisfies the readers?

•    Is it universal enough so that the readers will find it interesting?  (Note that a conflict becomes far more interesting to a reader if it is something that he must deal with in his own life.)

•    Have I brought the conflicts to life through the incidents that I relate?  In other words, are their ways to deepen or broaden the main conflict?

•    Do I have secondary conflicts?  Most stories require more than one conflict.  For example, a protagonist will often have an internal conflict as well as an external conflict.  He may also have a love interest.  He might have conflicts with nature, with god, and with his companions.  So as an author, I must create a host of conflicts and decide how each one grows and is resolved.

•    How do my characters grow and change in order to overcome the conflicts?

•    Do my characters perhaps decide to adapt to a conflict, struggle to live with it rather than beat it?

•    How ingenious are my character attempts to solve their problems?  Ingenuity often adds interest.

•    How driven are my characters to resolve their conflicts?  Character who will go to extremes are needed.

•    Do I have any namby-pamby attempts that I should delete?  For example, if I have a protagonist whose main problem is that she doesn't have the nerve to talk to her boss about a problem at work, should I strike that entire try/fail cycle?  (The answer is "almost always you should strike out the scenes and replace it with something better.)

•    Is my hero equal to or greater than his task at the start of a tale?  If so, then my hero needs to be weakened so that we have a better balance.

•    Does my protagonist ever get betrayed?
 
•    Does my protagonist have an identity conflict?  At the heart of every great story is a character who sees himself as being one thing—charming, heroic, wise—while others around him perceive him as being something else—socially wanting, cowardly, foolish.

•    Do I have enough conflicts to keep the story interesting?

•    Should some of the minor conflicts be deleted, or resolved?  (Remember that not all conflicts need to have try/fail cycles.)


Themes

Themes in the story might be called the underlying philosophical arguments in your tale.  A story doesn't need to have a theme in order for it to be engaging.  Likeable protagonists undergoing engaging conflicts is all that you need in order to hold a reader.  But a tale that tackles a powerful theme will tend to linger with you much longer.  Indeed, such tales can even change the way that a reader thinks, persuade him in important arguments.  Shakespeare made every story an argument, and the "theme" was the central question to his tale.

Some people will suggest that dealing with themes is "didactic."  Don't be fooled.  Those same writers will put themes in their own works, and usually they're taking stands that oppose yours.  For example, if you argue that morality is innate and central to what a human is, they'll argue that it's situational and we're all just animals.  They don't oppose the idea of stories having themes; they may just be opposed to your views.  So make sure that your arguments are rigorous and persuasive.

•    Can I identify themes that I consciously handled?
 
•    Are there themes that came out inadvertently?
 
•    How universal are my themes?  How important are they to the average reader?
 
•    Are there themes that need to be dealt with but aren't?  For example, if I have a policeman who is going to take a life, does he need to consider how he will feel about that?

•    Are there questions posed or problems manifested that bog the story down and need to be pulled?

•    Do my characters ever consciously consider or talk about the main themes?  Should they?

•    Do my characters need to grapple with important questions?  If not, perhaps they should.

•    Do my characters change at all due to the influence of new ideas or beliefs?

•    If my theme is going to "grow," become more important as the story progresses, do I need to add or modify scenes in order to accommodate that growth?  In other words, do I need to let the theme help shape the tale?

•    As your character grapples with a theme, does he find himself led down false roads?  For example, let's go back to our cop.  Let's say that he shoots a boy at night, and feels guilty when he discovers that the boy wasn't really armed.  What the cop thought was a gun turns out to have been a cell phone.  Would other characters try to influence him?  Perhaps a senior officer might take him out to get a drink—because alcohol has been his salvation for 20 years.  Another officer might suggest that the kid was trying to commit suicide by cop, and our protagonist that he 'did the kid a favor,' and so on.
 
•    Does my character ever have to synthesize a thematic concept—come to grips with it intellectually and emotionally, so that it alters the character's behavior?

Treatment

Your "treatment" is the way that you handle your story.  The number of items that come into play in your treatment is so long, I can't get into all of them.  We would need get down to the real nitty-gritty of putting a sentence together.

You'll want to create your own list of items to look for in your treatment.  If you notice for example that you're creating a lot of long, compound sentences in a row, you might make it a goal to vary your sentence length.  If you find that you're using weak verbs, you may want to go through your tale and search for instances of "was" and "were."  If you find yourself using the word "then," you might want to go through in your edits and make sure that incidents in your tale are related in sequential order, so that you don't need the word "then."  If you find yourself stacking modifiers in front of nouns and verbs, you might want to watch for that in your editing.  If you tend to over-describe things, you might want to watch your descriptions.

In short, whatever your own personal weaknesses are in writing, you'll want to create a list so that you can think about them when you write.

But here are a few elements to consider in your treatment.

•    Is your tone appropriate to the tale?  For example, let's say that you want to invest a bit of humor into your story.  You start it with a joke.  Do you maintain the tone throughout the rest of the tale, perhaps layering the humor in, scene after scene?

•    Do each of your characters speak with their own unique voices?  You'll need to do a dialog check for each character before you're done.

•    Do you as a narrator establish a voice for the piece, one that you maintain throughout?

•    Is every description succinct and evocative?

•    Do your descriptions echo the emotional tone of the point-of-view (POV) character?

•    Do you get deep enough penetration into your protagonist's POV so that the reader can track their thoughts and emotions?  If not, is there a good reason why you neglected to do so?

•    Is there music in your language?  Do you want there to be?  Ernest Hemingway once said that "All great novels are really just poetry?"  With that in mind, listen to the sounds of your words.  Consider changing them as needed to fit the meter and emphasis that you need.
 
•    Do you use enough hooks to keep your reader interested?

•    Could you strengthen the piece by using foreshadowing?

•    Do you use powerful metaphors or similes to add beauty and resonance to your work?  (If not, you're in trouble.  Your competition will.)

•    Is your pacing fast when it needs to be, and slow when it needs to be?

•    Do you waste space with unnecessary words?

•    Is your diction appropriate for your audience?  By that I mean, if you're writing to a middle-grade reader, is the diction understandable to a ten-year-old.


Story Parts

Sometimes when you're looking at a story, you need to think about it in "chunks."  Here are a few things that I think about when creating a tale.

Is the basic idea of my story original and powerful?  (In a contest, entering a story with a mundane concept probably won't get you far.  For example, if you enter a story about a young man fighting space pirates, it probably won't do well—unless you come up with some new technology or angle that sets it above all other space-pirate tales.)

Do you establish your characters swiftly?  We should probably know whom the story is about within a scene or two, and we should probably be introduced in a way that tells us something important about the characters.

We also need to establish the setting in every single scene.

Do you get to the inciting incident quickly and cleanly?  (The inciting incident is the place where the protagonist discovers what his main conflict is going to be.)

Are there any storytelling tools that I could use to make this tale better.  (For a discussion of storytelling tools, see my book "Million Dollar Outlines," which is available at www.davidfarland.com/shop (http://www.davidfarland.com/shop).)

Does my story escalate through the following scenes, with conflicts that broaden and deepen?

Does my story resolve well?  Do I have a climax that really is exciting?  Is the outcome different from what the audience expects?

• Do I tackle all of the resolutions in a way that leaves the reader satisfied?

Writing a story can be an exhausting exercise—intellectually challenging and emotionally draining.  When you're in the throes of it, it may seem daunting.  But you're never really done until the outcome feels magical, and if you take care of all the little things that you should, the outcome will indeed seem wondrous.

Happy writing!





P.S Eto, covek nam je sve rekao. Mada sta znam - ili jesi ili nisi.

Sve si mogao da nađeš i na Radionici, mada manje sistematizovano. Naravno, bolje je na engleskom iako je najviše rečeno tvojim P.S. Ili jesi ili nisi JELEN.

Bez sistematizacije nema progresa.

I sad će svi da isprintaju, uvećaju i na zid radne sobe, kao kuvarice kuvaricu u kujni, da obese? Oće jok.

Dobro, naravno da niko neće pročitati ovaj spisak i postati dobar pisac preko noći, ali nekome ko inače radi na pisanju i uči kako se to unapređuje, ovo može da posluži kao zgodna čeklista kada sastavlja svoje delo?

Niko ovde ne radi na pisanju. Kad im treba neki dijalog u priči - pravac kafana. Mother invention je zadnja na listi. O pripremi da ne govorimo. Na prvom mestu je kako omalovažiti konkurenciju. Bez čitanja po mogućstvu.

Neljudi. To sve treba razjuriti govnjivom motkom i zameniti nekim pristojnijim svetom!!!!

Nisam u dovoljno dobrom raspoloženju za uobičajenu dozu tolerancije. Jel' bi i ti da me zajebavaš? Ja sam potrošio četiri godine na Radionicu i rad sa onima koji bi da poboljšaju svoje pisanje i imam sve informacije o tome gde idu napred, a gde šlajfuju, samim tim i pravo da kritikujem.

Pa, kritikuj, naravno da ja ne želim da te u tome zaustavim, samo velim, nije zgoreg imati i čeklistu i pored upornog višegodišnjeg rada. Sama čeklista verovatno nije od prevelike koristi nekome ko nije zainteresovan za generalno učenje kako se piše i predano vežbanje.

Nego, da li je neko raspoložen za dalje, hm...napredovanje?

Quote from: kimura on 18-11-2014, 12:10:32
Nego, da li je neko raspoložen za dalje, hm...napredovanje?

ljubavni sf to je bilo zadnje...
hajde ti kimura nešto novo zadaj, valjda će se netko odazvati...

Nije tako izgledalo, Meho. Jesi li pomislio da li je još neko osim mene pažljivo pročitao tu čeklistu? Sumnjam. A ja sam morao da pročitam i vidim jesmo li šta prevideli poslednjih godina. Nismo. Kad god bi se neki od propusta ispoljio u punoj meri, razgovaralo se o tome. Ne ide drugačije online. I da zaključim, svaki učesnik Radionice imao je svoje prednosti i nedostatke. Sa različitim poreklom u odnosu na čeklistu. Recimo, Sintetic. Pojavio se još na početku Radionice sa jezgrovitim pričama kratke rečenice, bez elemenata fantastike u njima. Više puta me je kontaktirao i preko PM. Doveli smo ga do dve priče u ZS 20, u trenutku kad je već nestao sa foruma. Posle dve godine se pojavio ponovo, a da nije jasno izrazio želju da nastavi. Pakovao nam je linkove pesama i pomalo ašikovao sa damama sa radionice. Sumnjao sam je li to isti Sintetic. U poslednjih pola godine je prepoznao i oblikovao potrebu da nastavi. I Kimura bi da nastavi. Boban ju je neobazrivo predstavio kao talenat i prepustio oluji. Mislim da joj nije bilo lako. Čak sam naterao neke uspešnije pisce sa Radionice da joj se izvinjavaju. Izdržala je i sad ima više objavljenih priča. Mislim da će imati još jednu do kraja godine. Eto, praktično za svakog učesnika Radionice imam i profil. Da ne teram dalje. Boban se za sve vreme zadovoljio nečitačkom kritikom, a bilo je i ozbiljne subverzije sa drugih strana. Sad ti meni reci šta si ti učinio za Radionicu, sa svojih 1,5% na ukupnoj temi?

Ja niti želim da umanjujem tvoja dostignuća ili dostignuća drugih u radionici niti da pametujem o nečemu gde nemam mnogo pametnog da kažem, samo mi se učinilo da je razložno da se ova vrsta čekliste okači na topik koji upravo za kačenje ovakvih sitnih saveta i da odgovor "ali sve to ima na radionici, ko je voljan da prolazi kroz četiri godine diskusija i sastavlja sopstveni spisak" previđa da ovo treba da bude ispomoć, ne prečica do dostizanja statusa (dobrog) pisca.

Pa, okačena je. Ja sam samo rekao da sve postoji i na Radionici.

Nije sporno, ali opet, to je kao da neko izda rečnik a neko drugi kaže "ma to sve ima da se čuje u govoru u životu." Istina. I niko iz rečnika neće naučiti da govori, ali nije nekorisno imati ga.  :lol:

 Neki zavrse skolu za kovace odlicnim uspehom. Sve nauce. Na koliko stepeni se koje gvozdje kuje, kojom snagom se udara cekicem itd. Dodju onda kod majstora na praksu, a on ako nije mufljuz prvo im kaze - Ne stezi taj cekic toliko. Dobices zuljeve. - Ako je mufljuz onda ucenici dobiju zuljeve pa ako su pametni nauce. Dzaba im petice iz skole.
Tako i ovaj text gore. Ko ga bukvalno shvati (primenjuje) najebace. Dobice takve zuljeve da nece moci ni da drka. Mislim ovo o karakterima npr. Pa neces val'da o svakom karakteru da pises biografiju? Gde je rodjen, gde je skolu zavrsio, koje je religije? To kazes ako je bitno za pricu inace koga je to briga. Glavne likove u prici razvijas vise a sporedne koristis da da bi razvio glavne. Razvijas ih tek koliko mora. 7 je magicna cifra za likove. U kratkoj prici naravno imas 1 - 2 glavna lika, a ostala 5 - 6 samo pomenes u nekim situacijama kojima slikas glavne likove. Nekad im das i malo duzu ulogu ali ne preterano. Epizodu znaci.
U romanu ipak treba imati 7 kolko-tolko jace razvijenih likova (+ statisti + epizodice) ali da se ipak ne zaboravi ko je glavna uloga. Kao u filmu , da ne filozofiramo. Likovi ti cine delo zivim. Ok naracija i unutrasnji dijalog ali daj likove. Kao u pricama iz podzemlja. To je kratka knjiga ali je odlican primer za ovo. Tarantino to isto radi.

Ok su saveti iz ovog texta iznad ali ne stezite cekic. Opusteno. Ili jesi ili nisi. Jos bolje - nekad jesi, nekad nisi. Ne siluj! Sebe pogotovo.

P.S Nadam se da ove moje teorije nece nikoga povrediti. Unapred se izvinjavam, ali eto, ja tako mislim.

Ja zaista želim da nastavim.
Ali, ako analiziramo međuavatarske odnose iz proslosti, nastavka neće biti. Tačnije, neće biti onoga što vredi nastavljati.
 

Quote from: SuperSynthetic on 18-11-2014, 13:13:23
Pa neces val'da o svakom karakteru da pises biografiju?

Nećeš, ali pisac mora da ima u glavi tu biografiju, jer mu u pisanju može nešto od toga zatrebati. Gnja je tokom pisanja to domišljavati.

Najuspeliji su likovi za koje postoji ili je postojao živ uzor.
Tad svakako imaš u glavi biografiju, samo ostaje da se poslužiš kad ti nešto zatreba.

Već sam jednom rekla i opet ću: Radmilov doprinos radionici je par anegdotalnih, šifrovanih doskočica koje je retko ko razumeo.


Raspad radionice je počeo u trenutku kada je Radmilo odlučio da bi bilo zgodno laktati se i gaziti preko leševa, kako bi se ostalo upamćenim Jodom radionice, pa se ljubomorisalo što Boban objavljuje rezutate na moju, ali ne i na njegovu intervenciju. I kada je nekim učesnicima radionice "objasnio" koliko sam "zla" (i kako će on da im pomogne da budu objavljeni), pa su ti avatari (Miljan, Pokojni) naprasno prestali da komuniciraju sa mnom (pretpostavljam da je lako manipulisati tuđom ambicijom, ako je dovoljno velika. Džek se ne javlja više, doduše.).


Radionica se raspala jer, kada je Radmilo izlaktao svoje prevenstvo u njoj, isti nije shvatio da mora da uloži ogromnu energiju i vreme na ispisivanje dužih analiza priča (dok su se njegove svodile na par rečenica za svaku, i to je lako proverivo), pa se zadovoljio vikanjem da je ON nešto uradio, dok je originalna radionica zatrta u temelju, Tabak se siromašno koprcala, a pisci osuli da ih nema. To je Radmilov doprinos radionici.


Volela bih da pročitam Radmilovu analizu dužu od 5 rečenica, jasno struktuisanu i bez pominjanja onoga kako bi on to uradio, ili njegovih priča.


Sada mogu da se jave i Miljan i Steva i da brane Radmila, ali je fakat da radionice više nema, pa im džaba svaka odbrana i ružne reči i pretrivanja koje obično upućuju drugima (kimuri, saturnici, Stipanu, Hrundiju i još pokojem (bivšem) učesniku radionice, kojima je, valjda, dosta i takvog ponašanja i takvog rečnika).


Ni ZS20 nije Radmilova zasluga iako on to tako predstavlja. Pritisak na Bobana da je objavi? Boban bi je objavo bez ikakvog pritiska, a priče su naše, radioničarske, tako da smo svi zaslužni za njeno objavljivanje, sa Bobanom (ne Radmilom) na čelu.


Da ste zaslužni i da ste "četiri godine potrošili na radionicu" ona bi i sada postojala, jel znate kako se pokreće, šta je održava i čemu služi. Ali ne znate. I ona je satrta da više nikada ne oživi. Zato se ne trsite nečim što ste su vaša sujeta i ljubomora ubili.


Ako sam otišla sa foruma (a jesam, retko čitam postove neulogovana i to o filmu i knjigama), ne znači da ću dopustiti da nešto što je tuđe, svačije, a pogotovo ne vaše, tako brutalno svojatate, kitite se tuđim perjem i manipulišete.


Ako "svega ima na radionici, ali nesistematizovano", sistematizujte, šta čekate? Problem je što nemate energije ni volje za to. Da ste stvarno "grand master" radionice, da ste joj se posvetili, to biste odavno uradili. Problem je što bi onda neko drugi nosio kopirajt za izrečeno, pa ne biste mogli da se trsite i prisvajate tuđu emociju, energiju i ideju.


I svi koji vas sada tu agresivno brane nisu nešto naročito doprineli ni savetima ni analizama ni mudrošću.


Jednostavno je: radionica je trajala koliko je trajala, dok je unutrašnji odnosi i podele nisu satrli sa zemljom. Ko je kriv za podele, o tome treba da se pitate. Ja sam svakako priznala svoj deo odgovornosti. Problem je što nisam prepoznala da ne treba da se branim od nekih koji su na radionicu dolazili samo da mi upute neku ružnu reč, već od vas. I dok čitam ovu radionicu neću dozvoliti da je tako mrtvu razvlačite u ustima. 

Ti si Bobanovo čedo, pa nek se on tobom maje. Ja svakako više neću. xyxy

Uzgred, Kimura je izuzetno lep i zavodljiv curetak, ako mi ne zameri što ovo kažem...

e vala, imao sam svoj fair share prepirki sa svima spomenutima, ali red bi bio da naglasim da je ovo što činiš tipično malograđansko ponašanje. I ne samo ovaj post nego i onaj prethodni, kao i ono prekjučerašnje trtljanje više o piscu romana nego o samom romanu. Malograđanština čista.

Quote from: scallop on 18-11-2014, 16:14:11
Ti si Bobanovo čedo, pa nek se on tobom maje. Ja svakako više neću. xyxy

Zapravo, vi ste Bobanovo čedo. Vas je objavio, ne mene. A mene nikad i neće, te nikada i neću biti Bobanovo čedo.

Boban je moje ultimativno razočaranje. I ne samo što sam opet ograničena na nekoliko poruka dnevno na ovom forumu (toliko o njegovom konceptu slobode (govora) na ovom forumu) već zato što se hvališe odolevanjem na pritisak sredine, a ne može i ne ume da stoji iza sopstvenih izbora. I još druge krivi za njih.

Volela bih da se više ne hvališete Radionicom. Ostavite je da na počiva na miru.

Zapravo, nije u redu da pričaš o Bobanu kao o tvom ultimativnom razočarenju, seti se samo šta je sve trpeo zbog tebe, i samo zamisli koje si ti razočarenje njemu. Tom čoveku treba dati orden. Dalje, nije te bilo, ne možeš da miruješ, i u redu, niko ne može, ali zašto se vraćaš na forum sa istim bogovetnim pričama?
Jebote, preboli i dođi nam nova.

Da iskoristim i svoju poslednju poruku za danas.

Batice, pored svega što govoriš druima, kako se ponašaš i kako komuniciraš, daješ sebi za pravo da druge osuđuješ za malograđanštinu?

Miljane, ti ne poznaješ moj i Bobanov odnos i ne znaš ko je šta pretrpeo zbog toga (ali zbog te izjave Batica ti neće reći da si malograđanin, jer nisi žena. Batica to samo ženama).

I celokupno vaše ponašanje ovde je ultimativno šovinističko. Muškarci - slabići, nesposobni da nešto sami ostvare, pa prisvajaju tuđe, žensko (kako to obično biva u istoriji planete); muškarci - preplašeni od žena; muškarci - nesposobni da se nose sa svojim izborima; muškarci - nasilnici; muškarci - ambiciozni egocentrici; muškarci - histerični infantilci.

Pretpostavljam da je ceo ovaj forum samo slika njegovog tvorca, a to je, na kraju, i zaslužio.

http://youtu.be/JKKBuZwCH8c (http://youtu.be/JKKBuZwCH8c)

Quote from: D. on 18-11-2014, 16:45:08
Batice, pored svega što govoriš druima, kako se ponašaš i kako komuniciraš, daješ sebi za pravo da druge osuđuješ za malograđanštinu?

apsolutno. Još ni za koga, posebno duplo stariju osobu, nisam rekao da je ''MOJE razočarenje''

pazi, ovo kapslokovano je malograđanština, a ne druga riječ

Ali da ne bismo guzicom kvaku otvarali i zatvarali, red bi bilo da se prizna da si imala i pozitivnih momenata na ovom forumu, i da je bolje da se koncentrišeš na njih. Jedan Golum nam je dovoljan. Tako da je red da odradiš to katarzično pročišćenje na koje Miljan aludira i vratiš se kako treba.

Misliš da promeni svoju prirodu?

(https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xaf1/v/t1.0-9/166207_536119096426150_1045576695_n.jpg?oh=ffffb60fe65994f9cd1a7fc6c5990105&oe=54D2087C&__gda__=1427999405_9891c034912257778f0b47fd14f08525)

Prcojko, pričinilo mi se da si ti odavno napisao svoj poslednji post na Sagiti. Ili se varam?

Quote from: mac on 18-11-2014, 19:18:39
Misliš da promeni svoju prirodu?

heh, može priroda na različite načine da se ispoljava, ali ova priča o ''šovinističkom prisvajanju radionice od strane muških slabića, samo zato što je idejni tvorac iste žena'' svakako nije dobar način. Reko bih da nije čak ni istinit.


sem ako ne prihvatimo onu umotvorinu da je prirodno da žene lažu! 8)

Ideja radionice jeste potekla od D. i samo od nje.
Na samom početku dosta ljudi je zaleglo i pomoglo da se stvar zahukta.
Radmilo je učinio mnogo i kako je vreme odmicalo, činio je sve više.
D. je najzaslužnija što je radionica uopšte počela s radom. Može se reći da je ona jedina zaslužna za pokretanje projekta.
Radmilo je najzaslužniji za napredak u pisanju kod velikog broja učesnika; najviše je imao vremena i živaca da se bavi polupismenim škrabotinama i da iz mnogih izvuče maksimum.
Radmilo ne treba da prisvaja zasluge za pokretanje radionice, D. ne treba da prisvaja zasluge za rad sa ljudima i napredak cele stvari jer je Radmilov doprinos u tom segmentu osetno veći.
Ali u stvari niko ne treba da prisvaja nikakve zasluge, osim mene, koji to ne radim, jer mi zasluge ne trebaju. Da vam ja nisam podario forum ovakav kakav je, sa brojnim manama ali i jedinstvenim vrlinama u kibersvetu, ne bi uopšte bilo te radionice, priča, napretka i celog broja ZS posvećenog svemu tome. Da ja nisam u D. prepoznao pozitivan potencijal i zanemario negativan, nikada mnogi od nas ne bi bili u prilici da uopšte čuju da ona postoji. Ispada, na kraju krajeva, da sam ja za sve kriv, i za dobro i za loše, pa onda hoću i sve zasluge za sebe. Ja sam vas sve spojio i omogućio vam da uradite šta god hoćete; to je toliko velika stvar da polovina od vas nije u stanju da shvati koliko to zapravo znači. Ali kao što rekoh, ne tražim zahvalnost, ne tražim ništa... samo prestanite da smarate u nedogled sa istim pričama. Hajdemo dalje.

p.s.
smanjenje dnevnog limita u postovima za D. uvedeno je da joj pomogne; ona kada nema ograničenja, toroče po 200x istu stvar, a ovako, ako hoće da učestvuje, a već se jednom definitivno oprostila, pa sam naivno verovao da neće, dakle, ako hoće, onda će morati da racionalizuje svoj nastup i ne rasipa postove na besmislena ponavljanja.
Ipak, ako neko misli da joj treba dati više od 10 postova dnevno, neka me obavesti o tome, pa ću ponovo razmisliti.

mi bismo te rado pretvorili u sveca, ali braća I. N. (10) i J. N. (11) bi mogli da se naljute

Quote from: Boban on 19-11-2014, 00:56:20

Ipak, ako neko misli da joj treba dati više od 10 postova dnevno, neka me obavesti o tome, pa ću ponovo razmisliti.

Ja to svakako ne mislim!

Volela bih da dokažeš da je Radmilo zaslužan za napredak većine. Koncept radionice je bio da svako pomaže svakome komentarisanjem priča i svako je pomogao svakome. I svako je pisao duže analize od skalopovih. Skalop je pomagao svojim miljenicima, i to van foruma. Za to može da preuzme sve zasluge, njegove su. Doduše, na kraju su na radionici i ostali samo njegovi miljenici, svi ostali su oterani.

Imam ideju da se ne javljam ovde, da. Ali me demonstrirani šovinizam vređa.

Ovde svaki, do poslednjeg člana, ponavlja istu priču godinama, ali samo sam ja kažnjena "ograničenjem postova", što dovoljno govori o licemerju ovog foruma i licemerju teze "to je za tvoje dobro".

Zašto ponavljam? Zato što se dosad u istoriji stalno događalo da su žene zatrte, da je njihov doprinos zanemaren, potcenjen ili zaboravljen. Ništa me drugo i ne interesuje. Ostala bih ovde da ste uspeli da budete malo veseliji, pozitivniji, kooperativniji. Meni je u ovoj fazi života bitna radost življenja. Ovde je ne pronalazim. Naprotiv, od početka svog učestvovanja na ovom forumu bila sam vređana, povređivana i zlostavljana jer si ti bio taj koji me je doveo ovde i jer si mi ti bio prijatelj. Sad je i to gotovo, pa ni ja ne vidim razlog da ovde više opstajem.

Molim da se ne zamenjuju teze i da se istorija ne falsifikuje. Hvala.

Quote from: Boban on 19-11-2014, 00:50:43
Da ja nisam u D. prepoznao pozitivan potencijal i zanemario negativan, nikada mnogi od nas ne bi bili u prilici da uopšte čuju da ona postoji.

У јееее! Како су нам само животи обогаћени тим сазнањем! Мислио сам да је дно свеколиког дна много ближе површини, а оно... понору краја нема. Хвала, Бобо, слеп прогледах, глув прочух!

Radmilo je učinio najviše za radionicu, ne samo zbog toga što je fizički najviše pomagao drugima, nego pre svega zbog toga što njegova pomoć vredi mnogo više nego, recimo, Stipanova. Jednostavno, on je dao mnogo i svaki deo toga što je dao bio je veći od onoga što su drugi davali. Ovo je posebno postalo izraženo u drugoj godini radionice kada su mnogi "pisci" odlučili da ne učestvuju više.

Opet ponavljaš tvrdnje bez dokaza. Najbolji argument je da bi Radionica još uvek trajala da je Radmilo bio koristan, jer bi se većina satirala da im on pomogne. Ali nije tako. Niko se ne gura da mu Radmilo komentariše priču, pa se zato i Tabak ugasio.

Zapravo, Džone, u potpunosti si u pravu. Ja sam niko i ništa u svetu fantastike (a ni dalje se nije čulo za mene). Ništa nisam napisala, ništa nisam objavila, nisam se uključila u rad grupa. I ko zna da li ću ikada. Možda umrem neostvarena, promašena i anonimna. Jedino što me ta činjenica više uošte ne zanima. Ne u svetu gde ni jedna književna radionica ne može da opstane bez sujeta, laži i satiranja. Za mene je ovaj svet promašen, pa je red da i ja umrem promašena. :)


Ali bih pre toga volela da doživim malo ljubavi. Ovde je sigurno neću naći. :)

Quote from: D. on 19-11-2014, 01:41:05


Ali bih pre toga volela da doživim malo ljubavi. Ovde je sigurno neću naći. :)

Онда напусти већ једном ово мрачно место.

Hoću. Samo smatram da je ovde u pitanju princip veći od mene. Onaj do kojeg mi je veoma stalo. Računajte da se i nisam javila JA, već moja odgovornost da odbranim princip koji podržavam.

Quote from: D. on 19-11-2014, 01:45:48
Računajte da se i nisam javila JA, već moja...

...Šauma?!  :evil:

Quote from: D. on 19-11-2014, 01:45:48
Hoću. Samo smatram da je ovde u pitanju princip veći od mene. Onaj do kojeg mi je veoma stalo. Računajte da se i nisam javila JA, već moja odgovornost da odbranim princip koji podržavam.

Теби треба стручна помоћ. У виду психолога, психијатра или тако неке особе. Озбиљно ти говорим. Није то никаква срамота, исто ко кад те боли зуб па идеш код зубара. Ово ти говорим у најбољој намјери. (Не кажем да си једина којој то треба, ево ја први нисам баш сасвим нормалан, али то маскирам успјешније од тебе, тј. лупим нешто а онда људи мисле да се зезам ахахахаха :-) )

daj molim te, pa eo ja sam em bio banovan em mi je bio ograničen broj postova, i to bukvalno na tvoj zahtjev, malo je čudno da sad počneš da patiš od amnezije

no ne javljam se zbog toga, nego da tačno nađeš kada i gdje na forumu je određeno da baš to bude ''koncept radionice'', i ko je konkretno pristao na to

'nači ne ono što si ti u nekom trenutku inspiracije propisala nama smrtnicima, nego baš tačno ko, kada, kako i gdje je rekao da hoće baš takvu radionicu.

jer ja se sjećam da su ljudi tražili Meha i Jevtropijevićku da analiziraju, iako oni nisu ni učestvovali

dakle, teorijski gledano, ti si autoritarno htjela da nametneš ''demokratsku'' radionicu (svi da komentarišu, svačije mišljenje da se uvaži, sve je to fino i krasno, ali najčešće beskorisno), a većina je demokratski htjela autoritete za provjeru kvaliteta, pri čemu se svaka nenaklonost tvojoj koncepciji radionice plaćala

ne znam jesam li ovim ''falsifikovao istoriju'', ali posmatraj to kao drugačiju verziju, pri čemu ti to nisi dozvolila na samoj radionici, tu nije moglo biti drugačije verzije no samo oktroisanog ustava kojeg si nam nametala

batali oktroisane ustave i besmislene kvalifikacije pa ćeš biti od neke koristi na forumu

Što se radionice tiče, nju su upropastili "srednji" igrači, tj, ne početnici i ne stare kuke poput Radmila, već oni koji su imali poneku objavljenu priču i umislili da su iznad radionice i onoga što može da im pruži. Među tim "srednjima" su i neki koji su zapravo jedva početnici... ako se isprati učešće od početka, po mesecima, tačno se vidi osipanje "srednjih" igrača i na kraju su ostali uglavnom totalni početnici i još poneko među njima, pa se cela stvar urušila. Radmilo je pokušao da to održi i motiviše što više ljudi te da izvuče maksimum iz nekih beznadežnih pisaca u pokušaju, ali to tada više nije moglo da uspe.
E, sad, zašto je nekolicina "srednjih" odlučila da ne učestvuje dalje možemo da nagađamo ili ih pitamo ili ne radimo ništa, ali nema potrebe da optužujemo Radmila za nešto za šta nikako nije kriv.

A to ti je Radmilo rekao?

Kakvi srednji igrači? Kakva nagvaždanja? Pričaš na nivou opštih teza i nesuvislih izjava.

Kao što rekoh, Radmilo je priliku i da vodi radionicu i da bira učesnike imao u drugoj radionici koju je otvorio (Tabak), ali i ona je nestala (u stvari, nije pošteno ni počela). Baš zato što je birao, kontrolisao i nije umeo da motiviše (a ni da analizira baš; ja, na primer, nikada nisam bila zadovoljna njegovom analizom mojih priča, niti se sećam da sam nešto bitno iz rečenice ili dve, koliko je o njima pisao, naučila).

Ne optužujem Radmila za odlazak radioničara. Optužujem ga da je od radionice pokušao da napravi privatni prostor za minifestaciju svog nezadovoljnog ega, i da to mnogima nije prijalo, a nisu videli ni korist od učešća i nečemu što služi samo i isključivo ostvarenju nečijih vlažnih snova o misiji spasavanja SF-a kroz radionice. I ja sam tu pogrešno (i agresivno) reagovala, priznajem.


Da su ljudi videli korist, ostali bi da im veliki Radmilo, koji "zna profil svakog pisca sa radionice" i dalje pomaže da se usavršavaju, jer su prednosti radionice veće od njenih mana. Ali nije tako. Radmilo je još uvek tu, i još uvek nagvažda oko radionice, a niko ni priču da napiše. Toliko o motivaciji učesnika da im Radmilo "analizira" priče (što ujedno ruši i baticinu teoriju o autoritetima. I Meho je tu, sada, ponekad, pa opet niko ne piše ozbiljno). Bitno je da se on uspešno izlaktao da bude zapamćen kao mecena rasadnika talenata.

To će uvek da me iritira, i uvek ću da se javljam kada pokuša da faslifikuje stvarnost kao sada. Ma koliko mi to ne prijalo, jer imam svoj mir tamo gde sam sada.

Ne treba niko ništa da mi kaže. Dovoljno je da vidim spisak učesnika prvih desetak radionica i pobrojim imena koja se više nisu pojavljivala.
Za razliku od nekih ja uvek razmišljam sopstvenom glavom.

Quote from: D. on 19-11-2014, 02:22:30
od radionice pokušao da napravi privatni prostor za minifestaciju svog nezadovoljnog ega, i da to mnogima nije prijalo

mnogi bi rekli da je neko drugi ovo pokušao da uradi

no, ja ću da završim očigledno besmislen pokušaj sporazumijevanja jednom kratkom pričom (analitičari stop)

okupila se komisija koja će odlučiti ko će biti instruktor pisanja na nekoj radionici, i javila su se na konkurs dva kandidata

1. neka riba bez objavljene priče, bez završenog filološkog faksa, sa preporukom BK
2. neki tip sa gomilom objavljenih priča, romana, doduše bez istog tog faksa, ali vjerovatno sa više od jedne preporuke

dopuniti CV po želji

1. koga bi komisija trebalo objektivno da izabere? bez ikakvih poznanstava, samo na osnovu objektivnih činjenica

2. obrnite polove kandidata i odgovorite ponovo na pitanje #1

ovo se, naravno, desilo u paralelnom univerzumu


drugi dio priče o dešavanju u nefalsifikovanoj dimenziji biće objavljen ako bude bilo svrhe

kad se zrelo pogledaju stvari, ja sam najveći gubitnik cele ove papazjanije; pojedinci su ponešto i naučili, ponešto objavili, stekli poznanstva i kontakte... a ja baš ništa... čak se ozbiljni izučavaoci književnosti sprdaju mojim novim romanom jer koristim ime za junakinju isto kao na jednoj radionici.

htio si da kažeš - radionidi! 8-)

Quote from: Boban on 19-11-2014, 00:50:43
Ideja radionice jeste potekla od D. i samo od nje.
D. je najzaslužnija što je radionica uopšte počela s radom. Može se reći da je ona jedina zaslužna za pokretanje projekta.

Pobogu, dokle će se ovo više isticati kao da je od suštinskog značaja za univerzum, jebote, i meni je pao na pamet nuklearni reaktor, ali neko drugi ga je napravio, tako da, nije bilo Bobana Kneževića koji je sve povukao, iz ko zna kojih motiva, radionice NE BI BILO! I daj da jednom završimo sa tim sranjem.

Quote from: Miljan Markovic on 19-11-2014, 08:49:23
I dajte da jednom završimo sa svim sranjima.

I da idemo dalje.

Quote from: Boban on 19-11-2014, 02:08:26
Što se radionice tiče, nju su upropastili "srednji" igrači, tj, ne početnici i ne stare kuke poput Radmila, već oni koji su imali poneku objavljenu priču i umislili da su iznad radionice i onoga što može da im pruži. Među tim "srednjima" su i neki koji su zapravo jedva početnici...

Bobane, ne kolji petla u javnosti, deca gledaju. Radionicu su urušile baš te "stare kuke", ili su se možda samo želeli zvati starim kukama. Kakvih sam se ja "kukastih" priča tamo načitao, još besmislenijih komentara, Bože nas sakloni i sačuvaj. Kao učestvovali ste, i kao glasali ste, i kao komentarisali ste, i kao materina ga znali šta ste još hteli. Bezmalo sav taj vajni fantastičarski "Olimp" je uvređeno utekao sekundom kad im se uprlo prstom u gde su bili loši. Kažem bezmalo sav, jer je gro "vas" bio potpuno nezainteresovan za celu tu priču. Ne bunim se ja, ko je šta ukrao halal mu bilo, žurka je bila korektna, al' man'te se više tlapnji da ste se previše polomili oko nas: niskih, srednjih, visokih, plavih il' s crnpurastim obrvama. Kako god da se okrene, radionica je od prvog do dana hropca bila pastorče, ismevana od većine. A bila je toliko važna da sumnjam kako će se u skorije vreme ponoviti približno takvo šta. Hoću reći, ispustili ste šansu, vi s "Olimpa", da zaista ostanete upamćeni kao ljudi koji su pomogli. Radmilo se tu koprca godinama, jede naša divlja govna, cepa sebi bajpas i naravno da je najzaslužniji za opstanak cele te ideje (ma šta bliskoistočna aspida laprdala). A gde si ti u celoj radioničarskoj priči? Ah da, ostao si upamćen po hroničnom kašnjenju kad je do postavljanja priča, rezultata glasanja i svega ostalog što bi mi još moglo pasti na pamet a da ima veze s brljanjem. Tvoj je sajt, aferim, trenutno se možeš obrisati s njim (gledam postrance kao i svaki drugi smrtnik, ne logujem se ili retko). Šta imaš na ponudi? Mehu u 315 izdanja igrica, oglasnu tablu za prodaju stripova, nešto o serijama, Gulčeta u reklamnoj kampanji, i... Šta ono još? Ništa. Ostalo je samo društvo ljubitelja samih sebe, baš kakvo je i bilo pre radionice. Ne kažem da je to loše, sigurno godi kad jedan drugom pljuckate pa hvalite pa opet pljuckate knjige, da bi se kasnije našli negde na sajamskom Perper roštilju i to sve prežvakali, te se kasnije opet pičkali na tvom forumu. Ono, kako da kažem, malo je bezveze kenjati da je radionica bila dobra ideja ali su je zasrali neki ispod vašeg "nivoa". Zajebi tu priču.

Ekhm, nije da nisam u velikoj meri saglasan sa dragim pokojnikom, ali moram da naglasim kako baš i nije ostalo sve kako je bilo i pre radionice. :)

Edit: Što nema nužno veze s radionicom. A mislim da je od vaskolikog foruma taj radioničarski deo ono što je Bobanu najbliže i srcu mu najmilije.

Bliskoistočna aspida se slaže sa Stevom. U svakom delu, osim u delu o zaslugama. Izgleda da nikome nije jasno da su borba za zasluge, lobiji, minjenici, proterivanja, psovanja, netrpeljivosti i egoizam i satrli tu ideju.

Sa druge strane, ovde su bili potrebni ozbiljni kritičari, slažem se. Opet, radionica je trajala dve godine i bez njih, kakva-takva. Izgleda, da opet nikome nije jasno zašto i dalje postoji želja (i žaljenje) za pisanjem, pisci, a tu su i svi iz stare garde (uključujući i scallopa, kojem niko nikad nije umanjivao "zasluge", samo što on nije shvatio da je radionica jedino mesto gde ne treba da govori o sebi, već o drugima), muvaju se po radionici, ali ona opet ne startuje ni u kakvoj formi? Dakle, svi preduslovi postoje, ali nova radionica ne uspeva?

Rekla sam ranije i ponoviću: nije potreban ni Radmilo, ni pisci, ni želja, ni ljubav prema SF-u. Zašto se ljutim na Radmila što je počeo da ljubomoriše jer Boban interveniše na moje molbe, ali ne i na njegove? Zašto se, uopšte, ljutim na Radmila, iako protiv njega nemam ništa lično?

Zato što nije shvatio da je radionicu držala ta energija (i prijateljstvo) između mene (ne tvrdim ni da znam da pišem, ni da znam da držim radionice, ni da sam bogomdana, ali o sebi jedno znam - imam (ne)sreću da posedujem ludačku i gotovo neiscrpnu energiju)i Bobana. Trebalo je da poštujete tu energiju, a ne da me optužujete za ego, da mislim da sam bogomdana, "radioniDe" i povlašćeni položaj. Nisam ulagala ni znanje (dobro, možda malo, ono što sam čula kod Živkovića na književnoj radionici i svoje mišljenje - ako je zvučalo kao da je bogomdano, izvinjavam se) ni stručnost.

I sad je jedino što vam nedostaje ono što niti ste umeli da prepoznate, niti ste na tome bili zahvalni, niti ste to poštovali. Uporno udarate glavom u zid pitajući se šta vam nedostaje.

I sad će opet neki da skoče, jer im ovo zvuči kao traženje "zasluga", "egoizam" i slično. Ako imate nešto protiv, izvolite, pokrenite. Uložite energiju, šta čekate? Gledam vas kako svakog dana pitate "kada će nova radionica?", "kada ćemo da pišemo?", "nek NEKO pokrene" (ovo poslednje je ključno i imanentno ljudskoj prirodi). I opet, ne otpočinje. A ne otpočinje jer u svojim redovima više nemate ludaka sa ogromnom energijom da je prenese i na ostale i da prvi povuče (i istraje).

Nije dovoljna energija, potreban je i kompetentan učitelj.

A i da se ukine besmisleno glasanje. Ako radionica treba da osposobi ljude da pišu, onda ti ljudi nisu dovoljno sposobni ni da čitaju, a time ni da glasaju.

Imate ga. Radmilo je kompetentan učitelj. Kao i (povremeni) Meho. Dalje.

Mnogo je kriptičan scallop u prenosu znanja. Ne leži mi njegov sensei pristup.

To i ja mislim (ali mislim da je odličan pisac, ne može čovek sve da ima ili bude). Ali ga ostali, očito, smatraju dobrim ili odličnim učiteljem, pa je pitanje upućeno njima.

Quote from: mac on 20-11-2014, 01:50:04
A i da se ukine besmisleno glasanje. Ako radionica treba da osposobi ljude da pišu, onda ti ljudi nisu dovoljno sposobni ni da čitaju, a time ni da glasaju.

Mislim da je ovo još jedno potcenjivanje. Lord je prvi izašao sa idejom da je to "evrovizijski". Ali ako se bolje razmisli, glasanje je bilo samo način da se svačiji razuzdani ego (trejdmark Sagite) umanji prenosom na radioničko pozicioniranje. Ako se samo komentariše, učesnici će se braniti (ponekad i grubo) optužbama da se nešto protiv njih ima lično, da su komentatori nekompetentni i slično. Ako većina glasa (tajno i javno) da nečija priča bude na nekom mestu, retko koji autor će se usuditi da tvrdi da je većina (čitalački) nekompetentna. Manje svađa, manje nesporazuma, a ego zadovoljen mogućnošću kompeticije. Dalje.

Nije "dalje", nisi u pravu. Ako si polaznik radionice onda si đak. Đak sluša učitelja, učitelj priča, i koriguje i vodi, i neguje cvet koji je talenat, i tako to. Kakav ego? To kompetentan učitelj ima da reši, a ne neko glasanje.

EDIT: ne samo što ljudi pisali promašene priče (koje promaše temu), nego su onda i glasali za njih. O čemu onda da pričamo?

naravno, ovo je sve pitanje ''energije'' a ne egotripa da se termin ''radionida'' actually odnosi na žensku personu, a ne pisca Sloboda-nide, kad već mora da se crta...

a sasvim je nevažno kakav je scallop, jer je pitanje zašto je u nultoj tački kandidat #1 izgurivao kandidata #2

zato što je #1 osmislio radionicu/nuklearni reaktor, a on valja i da izgradi tu mašinu?

#2 je jednostavno morao da počne bez #1, i nikome još nije jasno zašto se #1 laktao od početka

ajd da se laktao poslije 3-4 mjeseca, ako bi se pokazalo da #2 ne radi poso kako treba, ako je kriptičan, ako je nesposoban itd, pa onda neka i Bobanida ispunjava kakve god molbe

ali čemu laktanje nedoraslog početnika od početka, a priori

to je pitanje za razmišljanje do sljedeće ponoći

Mac, morao bi da opišeš veštine kompetentnog učitelja. A ne verujem da bi takav svoju energiju ulagao u pregledanje i ocenjivanje svih tih radova (opet energija).

Sa druge strane, čitalačko iskustvo umesto tog "kompetentnog učitelja" ne treba potcenjivati. Svi ovde čitamo, volimo neka dela i neke pisce zbog nečega. Na radionici se učilo i da verbalizujemo zašto volimo neke pisce, da bismo to umeli da prepoznamo (i primenimo) i kod sebe i drugih. Radionica je učila ljude da misle o pisanju i da pišu, ujedno. Odvijala se na više nivoa.

Mi diskutujemo na nivou onoga čime raspolažemo. "Publika je piscu učitelj" nije loš koncept kada nemaš supermena kompetentnog učitelja sa beskrajnom energijom da drži radionicu. Pitanje ionako nije "šta nam je potrebno sada da bi se radionica ponovila", pitanje je "zašto je stara toliko trajala i što se ne ponavlja?".


Batice, molim te, ne razdvodnjavaj. Nikada nisam tvrdila da znam više od scallopa, tvrdila sam da nije on taj koji je održavao radionicu primarno, kako ponekad tvrdi. Da se ne ponavljam. Tezu o energiji već sam pomenula godinu dana ranije.

Quote from: mac on 20-11-2014, 02:04:52
Ako si polaznik radionice onda si đak. Đak sluša učitelja, učitelj priča, i koriguje i vodi, i neguje cvet koji je talenat, i tako to.

pri čemu je jedan đak preko direktoride agresivno ometao takav proces, valjda iz principa ili šta već

Dobro, to je jedno viđenje. Drugo je da sam, zbog scallopovog nastupa, gubila energiju i volju da tu energiju delim.

jao braćala, pa ti u čitavom postu nisi nigdje odgovorila "zašto je stara toliko trajala i što se ne ponavlja?", već si trtljala o publici i evroviziji, ko onda tu razvodnjava i blebeće o cvijeću koje je mirisalo na livadi

ja sam jasno i koncentrisano samo govorio o tome zašto je radionica u samom startu bila osuđena na propast

jer smo imali đaka opsjednutog sukobljavanjem sa autoritetima, koji očigledno još nije prerastao takve djetinjarije

Pa, ti si dobra u prepoznavanju u brutalnom suzbijanju tuđeg ega, i to je tvoj čekić, i svet posmatraš iz vizure tog čekića. Svaki problem na koji naletiš tako liči na ekser. Znači prva tačka prilikom planiranja ideje radionice tebi je kako rešiti sve te egoe. To je loša prva tačka.

E sad, zašto je na početku radionica radila, a na kraju je prestala da radi? Vrlo je jednostavno, sve mora da ima početak i kraj. I to mu je to. Možda veruješ da bi radionica radila duže da su tebi dali više poverenja i odrešene ruke u suzbijanju svih tih egoa, ali nikad nećemo znati, jer ti poverenje nije dato. Nisi uspela da suzbiješ egoe.

Nije reč o suzbijanju egoa. Reč je o dobrom načinu da se svačiji ego (uključujući i moj) kontroliše (mislim da, na kraju, nismo uspeli u tome). Složićeš se da je Sagita poznata po tome.

"Sve ima svoj kraj" je mistično objašnjenje bez pravog argumenta. Želja postoji, potreba postoji - dakle kraj nije.

Batice, zaboravljaš da ja nisam đak. Imam 33 godine i ogromno iskustvo u držanju treninga i radionica. Možda mi poverenje i nije dato, ali ja pre mislim da je u pitanju bila tuđa energija koja je želela da ona bude ta koja će da bude točak radionice (manifestovana u "a zašto, Bobane, slušaš nju, a ne mene?").

Imaj na umu, mac, da sam ja svoju pogrešnu reakciju u svemu prepoznala i priznala. Sada bih drugačije odgovorila na sve. Pre svega - povlačenjem iz cele priče. Ako bi radionica nastavila da traje, znači da nisam ja, i to bi mi bilo ok. Avaj, bila sam mlađa i gluplja.


Drugim rečima, naljutila sam se jer sam se osećala nepoštovano. Moja je energija bila zloupotrebljena i nepriznata, gažena. Što bih je uzalud davala? Kao što rekoh, sada se ne bih ljutila. Samo bih se povukla. Pokušavam da se izlečim od ega.

Quote from: D. on 20-11-2014, 02:28:26
Imam 33 godine i ogromno iskustvo u držanju treninga i radionica.

kao ja da sutra odem na kurs njemačkog i mislim da je važno što znam engleski

grandmothers and frogs

ko hoće nešto da nauči on sjedi u klupi, pa makar imao 93 godine

a ko neće ništa da nauči, e pa taj izgleda ima 33 godine


sve ostalo je sasvim jasno, pričati da bi radionica opstala ako ne bi bilo babe ili žabe je apsurdno

pa postoje teze i da će internet prosto da se uruši onda kad se ljudi zasite, dakle i to će imati svoj kraj a ne tamo neka radionica

mogao je Bulgakov da je vodi i da se ugasi poslije 2 godine

ovdje više pričamo zašto nam je bilo tako mučno dok smo učestvovali

D. Imala si ogromnu energiju.To je neosporno. I sećam se da dok se nisi pojavila na radionici, tamo se ništa nije praktično dogadjalo.  Nisam se uključivala u radionicu pisanjem, ali pratila sam neko vreme.
"Ali bih pre toga volela da doživim malo ljubavi. Ovde je sigurno neću naći. :)" Mislim da ti je ova rečenica ključna. Usmeri taj vulkan energije koju poseduješ ka sebi i onome za čim čezneš. 

E, pa, vidiš batice, dobro je da smo došli do te tačke. Ja ne mislim da je samo spisateljsko znanje neophodno i dovoljno da bi se radionica održala. Mislim da je potrebno i znanje iz moderisanja grupe, usmeravanja energije učesnika, motivacije učesnika i veliki trud da se prepoznaju svi nivoi učenja.

Neko je dobar u babama, neko u žabama. I, u pravu si, babe i žabe ne treba mešati. Ljutila sam se jer sam pomislila da je scallop hteo i babe i žabe, a dobar je samo u žabama. Ovde sam sada jer mi je žao što sam se ljutila. Hoću da se otarasim ljutnje.

Još jednom, priznajem da sam u svojim reakcijama pogrešila i da sam se ljutila jer je doprinos u energiji jedini koji ne može da se meri, nevidljiv je, ali, po mom iskustvu, ključan. Čini mi se da je to i odgovor na pitanje zašto nema nove radionice.

Quote from: dunja on 20-11-2014, 02:45:42
D. Imala si ogromnu energiju.To je neosporno. I sećam se da dok se nisi pojavila na radionici, tamo se ništa nije praktično dogadjalo.  Nisam se uključivala u radionicu pisanjem, ali pratila sam neko vreme.
"Ali bih pre toga volela da doživim malo ljubavi. Ovde je sigurno neću naći. :)" Mislim da ti je ova rečenica ključna. Usmeri taj vulkan energije koju poseduješ ka sebi i onome za čim čezneš. 

Dunja, ti si jedna retka osoba. I u pravu si.  xremyb  Hvala. :)

Rastuzila si me. Ne ovim sto si sada napisala, nego onim gore... Pa se javih posle 100 godina.
Vozi i ne okreci se... Ko jos pita sta je bilo...

:) Osetila sam da nisam završila.

Sad jesam. Eto, ti si bila potrebna. :)

Više bi volela da sam uticala da počneš. Eto, nazovimo to tako. Nemojmo o kraju i završetku. I nije nužno da se negde stavi tačka da bi se počelo. :) :*

Quote from: D. on 20-11-2014, 01:44:14
(ne tvrdim ni da znam da pišem, ni da znam da držim radionice, ni da sam bogomdana,

Quote from: D. on 20-11-2014, 02:28:26
Imam 33 godine i ogromno iskustvo u držanju treninga i radionica.

:roll:

Толико о томе. Признајеш да си несигурна у квалитет онога чиме се бавиш. Ето. Радионица је пропала, боље да је није ни било, тражи љубав на другим равнима постојања, ћао-здраво.

riba kopirala neku rečenicu koja ne sadrži ama baš nijednu informaciju, kamoli argument o radionici, i po tome svakako nije rijetkost, prave kalupe u šovinističkoj fabrici za takve

nego, ovo je prosto genijalno

Quote from: D. on 20-11-2014, 02:47:29
E, pa, vidiš batice, dobro je da smo došli do te tačke. Ja ne mislim da je samo spisateljsko znanje neophodno i dovoljno da bi se radionica održala. Mislim da je potrebno i znanje iz moderisanja grupe, usmeravanja energije učesnika, motivacije učesnika i veliki trud da se prepoznaju svi nivoi učenja.

kako se konkretno moderiše grupa pisaca od strane onoga ko NEMA spisateljsko znanje?

kako se prepoznaju nivoi učenja? Nemaš spisateljsko znanje a znaš koji je nivo koja osoba? Prosvijetli me kako se to radi

kako se može usmjeriti energija učesnika ako osoba bez spisateljskog znanja pokušava da odredi ko je koji nivo, kako treba da ga usmjeri, i naravno, kako da moderiše grupu ljudi koje suštinski ne može da ocijeni

jer nema spisateljsko znanje. Tačno, došli smo do TE tačke.

Prosto treba uramiti onaj gore citat.

Akhm. Spisateljsko znanje ne podrazumeva i sposobnost prenošenja rečenog znanja. Vrlo je mali broj dobrih pisaca koji su i dobri učitelji pisanja, a još manji je broj pisaca koji su istovremeno i dobri (ili bilo kakvi) urednici.

Quote from: D. on 20-11-2014, 01:44:14
U svakom delu, osim u delu o zaslugama.

Ko o čemu, baba o uštipcima.

Quote from: pokojni Steva on 19-11-2014, 22:24:24

Quote from: Boban on 19-11-2014, 02:08:26
Što se radionice tiče, nju su upropastili "srednji" igrači, tj, ne početnici i ne stare kuke poput Radmila, već oni koji su imali poneku objavljenu priču i umislili da su iznad radionice i onoga što može da im pruži. Među tim "srednjima" su i neki koji su zapravo jedva početnici...

Ono, kako da kažem, malo je bezveze kenjati da je radionica bila dobra ideja ali su je zasrali neki ispod vašeg "nivoa". Zajebi tu priču.

Pokojni, okani se ćorava posla. Niko od nas ispod "višeg nivoa", sem pojedinih ovde, nije u sposoban da pronikne u dubinu Bobanovih misli i reči. A o pisanju... za neki dan i ne na ovom topiku.

Quote from: mac on 20-11-2014, 02:04:52
Nije "dalje", nisi u pravu. Ako si polaznik radionice onda si đak. Đak sluša učitelja, učitelj priča, i koriguje i vodi, i neguje cvet koji je talenat, i tako to. Kakav ego? To kompetentan učitelj ima da reši, a ne neko glasanje.

EDIT: ne samo što ljudi pisali promašene priče (koje promaše temu), nego su onda i glasali za njih. O čemu onda da pričamo?

TOČNO!!

Quote from: Nightflier on 20-11-2014, 04:08:31
Akhm. Spisateljsko znanje ne podrazumeva i sposobnost prenošenja rečenog znanja. Vrlo je mali broj dobrih pisaca koji su i dobri učitelji pisanja, a još manji je broj pisaca koji su istovremeno i dobri (ili bilo kakvi) urednici.

samo što onaj ko nema spisateljsko znanje ne može ni da bude razmatran kao pedagog

dakle, kako god da okreneš, prvi preduslov da neko bude učitelj pisanja jeste da ima spisateljsko znanje

ko nema spisateljsko znanje jednostavno uopšte nije u konkurenciji

ovdje imamo paradoks da naša voljena D. misli da ako ima iskustva vođenja radionica o PR-u ili bezbjednosti, da to znači da ona može da vodi i radionicu o pisanju. Možda može i fudbalski trener da bude, ko zna

e sad, kad preskočimo tu mukotrpnu stepenicu onda slijedi to o čemu pričaš, da li neko sa znanjem ima sposobnost prenošenja tog znanja, al to je druga stepenica u ovoj priči

Naravno da ne sporim potrebu poznavanja izvesne oblasti pre pokušaja prenošenja znanja iz te oblasti. To mu dođe sine qua non. Sa druge strane, vođenje radionica - pa kakvih god - nije kvalifikacija za bilo šta, pa bilo da su to radionice kreativnog pisanja (virtuelne ili RL) ili psihološke radionice. Stvar je upravo obratna - neko sa bogatim iskustvom u nekoj oblasti kvalifikuje se za vođenje radionica i podučavanje. Opet, uz ogradu da nije svako za tu vrstu rada.

Ovde se implicira se da D nema baš nikakvo spisateljsko znanje, ali to nije baš tačno. Ima neko znanje, ali to znanje nije dovoljno da D bude učitelj svima, nego samo vrlim početnicima.

Nightflier, onda se sasvim slažemo, nema razilaženja

prije svega sam govorio o tome da nije bilo potrebe da neko bez spisateljskog znanja nastupi kao svevišnji komentator/učitelj/otac/majka na radionici. A da li bi se za onog kvalifikovanog ispostavilo da loše radi je izdvojena dilema.


mac, nije baš da se to implicira, mislim eo sasvim konkretnog primjera, ne mogu ni u ludilu da tvrdim da ti (ili neko drugi) nemaš baš nikakvo politikološko znanje, štaviše,  jedan moj profan je s pravom rekao da su stripocrtači u dnevnim novinama možda i najbolji domaći analitičari


ali zna se ko može a ko ne može da drži predavanje na fakultetu


nije radionica fakultet, naravno, ali nema potrebe za srozavanjem standarda

Кад се већ натежете око тога, може се поставити питање да ли Д. уопште добро води те своје силне радионице јер ово што смо видели, хистерија, омаловажавање, бес због критике, итд. уопште нису знаци које шаље квалитетан и успешан предавач. Чак сам својевремено кликнуо на неки радионичарски видео који је качила овде и прекинуо га кад је - очекивано - одмах почела да хвали себе.

И није тај "предавачки неквалитет" уопште нека срамота, преношење знања је тешка работа, ево признајем да сам катастрофалан у томе. Поврх свега, имам нека веома специфична и ретка знања и искуства која понекад просто морам да пренесем и то ми заиста тешко иде. Срећом, с колегиницом која се овде бави техником имам врло добру комуникацију, а и веома је сталожена, завршила је монтажу, па успе некако да извуче оно што јој треба. С друге стране, мени се све живо чини самоподразумевајуће и тешко објашњавам нешто што ми се чини тако очигледно, просто, на само два клика... Није то лако нити је за сваког.

Quote from: mac on 20-11-2014, 13:34:24
Ovde se implicira se da D nema baš nikakvo spisateljsko znanje, ali to nije baš tačno. Ima neko znanje, ali to znanje nije dovoljno da D bude učitelj svima, nego samo vrlim početnicima.

Ček prvo da vidim - da li je ovaj post bio upućen meni?

Quote from: Джон Рейнольдс on 20-11-2014, 14:39:09
Кад се већ натежете око тога, може се поставити питање да ли Д. уопште добро води те своје силне радионице јер ово што смо видели, хистерија, омаловажавање, бес због критике, итд. уопште нису знаци које шаље квалитетан и успешан предавач. Чак сам својевремено кликнуо на неки радионичарски видео који је качила овде и прекинуо га кад је - очекивано - одмах почела да хвали себе.

И није тај "предавачки неквалитет" уопште нека срамота, преношење знања је тешка работа, ево признајем да сам катастрофалан у томе. Поврх свега, имам нека веома специфична и ретка знања и искуства која понекад просто морам да пренесем и то ми заиста тешко иде. Срећом, с колегиницом која се овде бави техником имам врло добру комуникацију, а и веома је сталожена, завршила је монтажу, па успе некако да извуче оно што јој треба. С друге стране, мени се све живо чини самоподразумевајуће и тешко објашњавам нешто што ми се чини тако очигледно, просто, на само два клика... Није то лако нити је за сваког.

Da ne bude zablude, ne natežem se ja oko D - daleko bilo. U ovaj razgovor uključio sam se sa čisto teorijskog stanovišta.

Usput, valja spomenuti da baš kao što nisu svi u stanju da predaju tako nisu ni svi u stanju da uče. Razloga ima milion: nagonsko sukobljavanje sa autoritetima, ego tripovima, daddy/mommy issues... Nije sve za svakoga.

ovo ''samopodrazumijevajuće'' je u stvari sensei pristup, kako ga je mac krstio :)

Zar pisanje može da se nauči? Zar je to znanje?

Jok. To je zanat.

Nisam mislio na copywriting. :-D

Nisam ni ja.

Ja ipak ostajem pri stavu da ( književno ) pisanje ne može da se nauči i da je za to prvenstveno potreban talenat. Što više talenta imaš manje pravila ti treba. Al ovo je samo moje skromno mišljenje, nemojte me napadati!

Daleko bilo da te napadam. Tvoj stav smatram čistom glupošću, ali tebe kao osobu i homo sapiensa duboko poštujem.

Quote from: Nightflier on 20-11-2014, 15:57:32
Daleko bilo da te napadam. Tvoj stav smatram čistom glupošću, ali tebe kao osobu i homo sapiensa duboko poštujem.

Zapravo, ono spominjanje napada nije bilo namenjeno tebi već onima koji ostavljaju komentare ''a koga briga za tvoje mišljenje''. Takve persone duboko prezirem, a tebe najiskrenije poštujem i kao osobu i kao homo sapiensa iako se najdublje ne slažem.

Night, pa ti si mag pisane riječi! 8-)

Pa, ideja iza drustvenih mreza jeste razmena stavova, bez obzira na saglasje ili nesaglasje.

Quote from: Truman on 20-11-2014, 16:25:00

Quote from: Nightflier on 20-11-2014, 15:57:32
Daleko bilo da te napadam. Tvoj stav smatram čistom glupošću, ali tebe kao osobu i homo sapiensa duboko poštujem.

Zapravo, ono spominjanje napada nije bilo namenjeno tebi već onima koji ostavljaju komentare ''a koga briga za tvoje mišljenje''. Takve persone duboko prezirem, a tebe najiskrenije poštujem i kao osobu i kao homo sapiensa iako se najdublje ne slažem.

Cenim da sam prozvan, pa, reko', da odreagujem. Živ sam se potresao zbog ove tužne ispovesti...


A treba li da te podsetim?

Quote from: Truman on 17-10-2012, 12:21:20
Šumadijska stoka.

Quote from: Truman on 17-10-2012, 20:37:11

Quote from: Miljan Markovic on 17-10-2012, 20:22:32
Nego, mene interesuje šta bi s Trumanom, gde nestade, baš bih voleo da mi pojasni na koga je mislio kad je napisao "Šumadijska stoka".

Pa mislio sam upravo to sto sam rekao. Sta tu nije jasno? Krusevac je tu negde, ne mora tacno biti u Sumadiji geografski ali isti je to mentalitet.

Što bi rekao Džon Rambo, They drew first blood, not me, od tada dve godine prođoše, a ja osta' istog mišljenja. Na nesreću ti veruješ da si homo sapiens, ali se ti meni ne sikiraj, imaj mišljenje (koje nikog pod milim bogom ne zanima), a ja ču da imam pravo da te pošaljem na topik za najbolju fotografiju. Stoga, pazi sledeći put šta pričaš, pogotovo šta pišeš, napisano ostaje, jer neće svi da budu ovako fini kao ja.

Kruševac je u Šumadiji? Vidiš, čovek nauči nešto svakog dana...

mali offtopic - stavio sam Miljana Markovića i pokojnog Stevu na ignore listu tako da i ako su mi nešto odgovorili džaba im.

Stavi i mene na ignore, molim te. Družim se sa tom dvojicom, pa da ne budu usamljeni.

Ah, tu je i stari, dobri skalop...Džangrizanje bez razloga i povoda...

Uradi to i patiću u tišini.

Ovo već ima stila! Nedostajao vam je humor...

Ne bi li preko ovih tužnih događaja pao veo zaborava, pokušaću da prevezem nesuvislu raspravu o stepenu fikcije u Zelićevom romanu "Peščane hronike" i gde se kopalo, a gde zakopavalo 1948. godine na mestu gde je danas Novi Beograd. Takođe, pokušaću da izbegnem da postavim pitanje: "Zašto ovdašnji pisci u tuđim delima uglavnom vide nedostatke i gafove koje sami prave?"


Dakle, daleko je važnije, ako je ovo topik posvećen "nekim mislima o pisanju", koliko je odstupanje od stvarnosti dozvoljeno piscima za potrebe fikcije koju stvaraju. Kada je to opravdano, a kada nije. Recimo, Lazović je značajno premeštao likove u svojoj priči "Dan koji je mogao da promeni sve" (ili tako nekako), ali je jasno zašto je to učinio - da bi pokazao da su u Srbiji postojali likovi koji su mogli da pokrenu takvu priču. Takođe, Skrobonja se sit napomerao stvarnosti nekog Teslinog ko-vremena, možda nešto manje funkcionalno, ali je ta pomeranja isterao do kraja. Na drugoj strani, pukao sam u čitanju "Kaurinove kletve", jer nikako nisam mogao da strpam u tintaru čemu služi dvadeset kilometara nepostojeće geografije, sa pratećim katedralama i ljudožderima južno od Beograda. Dok čitam Slobodanidu, zabavni su mi Bobanovi napori da strpa i zatvori Karusel na Velikom Ratnom ostrvu i da ga istovremeno otvori ka okolini. Ako se roman do kraja izbori sa tim teretom (tek sam na polovini), a čini se da neće, slava mu. Sve vreme se pitam zašto ga nije ukopao kod Trešnje iza Avale ili negde drugde, na za priču bezbednijem mestu. I, da, pitam se zašto je jedan od glavnih likova škiljavi Boža Koprivica?


Stepen fikcije ne sme da ugrozi funkciju priče. Pisac mora bolje da poznaje sredinu i likove u svojoj postavci od svih svojih čitalaca.

 

Ljudožderi južno od Beograda?!  xrofl
Još jedan ovakav detalj i uzimam ''Kaurinovu kletvu'' na čitanje!
Naravno, šalim se pomalo, a ovo je više nego tačno:

Quote from: scallop on 21-11-2014, 10:36:25

Stepen fikcije ne sme da ugrozi funkciju priče. Pisac mora bolje da poznaje sredinu i likove u svojoj postavci od svih svojih čitalaca.

Često mi ceo utisak o delu pokvari omaška koja se autoru može činiti sitna, a koja zaista i ne mora da predstavlja bitan momenat za priču. Sitna materijalna greška može da uruši poverenje u pripovedača i njegovu viziju sveta koji nam predstavlja.

Primer: Jednu veoma dobru Hrundijevu priču ''Horori na nedeljni ručkovi'' kvari pominjanje ''svetog oca''. Ne može običan seoski ili malovaroški popa da bude sveti otac.
Kao čitaocu mi nikada nije prolazilo opravdanje tipa: ono što ne može u ovom, možda biva u nekom drugom, izmaštanom svetu.
Pomenuta priča mi je stvorila sliku mirne, neki bi rekli učmale sredine u kojoj se ljudi nedeljom posećuju i zajedno ručaju nekakvo starinsko jelo, ''sosti''. To je poznata, davno izgrađena slika, gotovo bi se moglo reći da pripada kolektivnom nesvesnom, tako da se sa njom mora postupati veoma pažljivo. Svaki zahvat (a bez zahvata nema priče, naravno) na njoj mora da bude unapred smišljen i dobro promišljen.

A sta je sveti otac? Svestenik valjda. Pop, sto bi rekli Srbi ili pater sto bi rekli Hrvati. Ja popu uvek kazem Oče, mada da budem iskren izbegavam da
ih oslovljavam.

  Ko je na kraju kriv za propast Rock and Roll-a i radionice? Gde je ta Šumadija? A ja kazem a, a gde je Šumadija?

http://youtu.be/2pi3eRGMQXE (http://youtu.be/2pi3eRGMQXE)

Najpre o mojoj opasci oko doslednosti u pripovedanju. Ursula LeGuin je vremenski nemerljivo ranije u odnosu na mene rekla da možemo da izmislimo bilo šta, ali da posle moramo da se držimo toga. Savremeni domaći pisci fantastike se slabo toga drže.


"Kaurinova kletva" obiluje detaljima kao ovaj naveden, ali izmišljotine tog tipa ponekad i jesu i poželjne i prihvatljive. Na primer, ako uzmeš romane pokojnog Ljube Damnjanovića "Vi što maštate o sreći" i "Malteški soko", u njima ima daleko većih iščašenja, ali to je Ljuba namerno uradio, posle desetak strana sve ti je prorodno i veselo. Pristaneš na priču i onda dobiješ mnogo.

Quote from: scallop on 21-11-2014, 10:36:25
Dok čitam Slobodanidu, zabavni su mi Bobanovi napori da strpa i zatvori Karusel na Velikom Ratnom ostrvu i da ga istovremeno otvori ka okolini. Ako se roman do kraja izbori sa tim teretom (tek sam na polovini), a čini se da neće, slava mu. Sve vreme se pitam zašto ga nije ukopao kod Trešnje iza Avale ili negde drugde, na za priču bezbednijem mestu. I, da, pitam se zašto je jedan od glavnih likova škiljavi Boža Koprivica?

Ne bilo ti većih zamerki, mada postoji razlog i za to, ti ćeš ga verovatno videti.
A jesi li siguran da su Boža Koprivica i Božo Korpivica ista osoba?
Da li si ti u stanju da se opustiš i prepustiš piscu umesto da trebiš irelevantne detalje?

Opusti se ti, jer te muke po Scallopu tek čekaju. Dotle, idi na str. 107. tamo imaš dva pasusa u prvom licu. Ja ću da zaboravim do kraja čitanja.

Quote from: scallop on 21-11-2014, 12:00:04
Pristaneš na priču i onda dobiješ mnogo.

Quote from: scallop on 21-11-2014, 10:36:25
Na drugoj strani, pukao sam u čitanju "Kaurinove kletve", jer nikako nisam mogao da strpam u tintaru čemu služi dvadeset kilometara nepostojeće geografije, sa pratećim katedralama i ljudožderima južno od Beograda. 

U stvari, kako god da je to netačno, netačno je i da se navedeno nalazi južno od Beograda. Pravac kretanja inspektora Đorđevića je prema mađarskoj granici, što znači da se ljudožderi nalaze severno od Beograda, a manastir na Fruškoj Gori, uz sve dužno poštovanje Scallopu...

ovi autonomaši ne daju da se išta iznese iz Vojvodine.

Juzno od Beograda su vegeterijanci. Paprika im je glavna hrana pa im je zbog toga meso najukusnije. Njih Madjari najvise vole da jedu. 

Knjiga mi se sakrila u mišju rupu, ali naći ću je, bez brige. A, onda ćemo ponovo.

Ovde bas dosadno! Gde ste? Evo vam jos malo meditacija.


"I've learned that there is not one 'correct' way to write, but that there is one correct way for me, right now, and that I need to stick to it with all the vicious tenacity of a crocodile, or else I become unproductive.

"I've learned that publishers want nothing more than to publish good books—but that everyone in the industry is constrained by the need to earn money, i.e., to eat, and that certain compromises must be made in order to ensure that.

"I've learned that writing a lot and accepting criticism where it's deserved is a sure-fire way to improve as a writer, but that poor criticism—or criticism poorly delivered—can kill a career.

"I've learned that you can be successful no matter where you're from, what age, class, race, income, religious beliefs, credit rating—none of this matters when it comes to the crunch. What does matter is whether your story is any good or not.

"I've learned that everyone has a book in them, but that this isn't anywhere near enough to be a full-time writer. Aspiring to be a career writer rather than to write just one book will increase your chances from almost zero to something a little bit higher.

"I've learned that being genuinely nice and open to all people is the best way to get what you want, in the long run.

"I've learned that maintaining a healthy social life is as important as anything I've said above, and that friends—in the field and out—are what keep us sane."

Sean Williams

Sigurno da je dosadno. U Srbiji ne važi ovo šta je Vilijams naučio. Ovde je dominantna - "šutka" dok te neko ne ućutka.

Ispada na kraju da je taj raskalasni zapad ipak blizi Bogu od duhovno disciplinovanog Bizanta.

Ovo nisam smeo da kazem. A? Sorry.

Ne ispada. Jedino je ovde mala slava veća od normalnog uspeha. Znaš ono: "Bolje prvi u selu, nego drugi u Rimu."

                                                                                                                        BLATO

  Ogradjeni jedni od drugih bodljikavom zicom, ljudi su branili svoju glupost. Branili su je do poslednje kapi krvi. Svetlucanje bisera, dijamanata i smaragda pod svojim nogama su primecivali ali ga nisu videli. Pokusavali su da protivniku zadaju taj poslednji smrtni udarac.
A i kome bi prodali to drago kamenje? U palanci nije bilo nijednog postenog otkupljivaca. Nijednog majstora koji bi od toga znao da napravi nakit. Nista. Blato. Blato i poneka svinja. Svinju su palancani jedino cenili. Iako su je jeli, svinja im je bila sveta zivotinja. Slavili su je u trulezi i smradu svoje palanacke malogradjanstine.

sintetik, gdje si ti meni, odavno te nisam čula... :)

Evo smaram se ovdje na istoku. Zima je pocela. Nema sunca. Na zapadu ga sigurno ima. Jel tako? Mogla bi da napises jednu kratku, dijametralno suprotnu ovoj mojoj gore koja bi se zvala SUNCE. A?

Quote from: SuperSynthetic on 25-11-2014, 14:17:16

Evo smaram se ovdje na istoku. Zima je pocela. Nema sunca. Na zapadu ga sigurno ima. Jel tako? Mogla bi da napises jednu kratku, dijametralno suprotnu ovoj mojoj gore koja bi se zvala SUNCE. A?

možda, mada... više sunca može značiti da se blato i svinje u njoj samo još bolje uočavaju...:)

SUNCE

Apartman do apartmana. Soba do sobe. Tijelo do tijela. + 35 u hladu. Nezapamćena suša. A vode ni za lijek. Pet su je dana uzimali iz cisterne za parcijalno tuširanje. Ponekad ni to. Ostavljali su sunce, more i sol na koži. Noću su prevrtali ljepljiva tijela zapletena plahtama, proklinjali komarce i pokvarenu klimu. A onda u zoru, pod rastvorenim prozorom i raspamećenim cvrčcima, zadah koji se ne zaboravlja tako lako. Magarac. Tovar, rekli bi domaći. Sivko, zvali su ga i domaći i strani. Dobro je gazda na njemu zarađivao. Đir po rivi 10 eura. Tura slikanja 15 eura. Sve dok nije nestao. Pet dana. I evo ga sada. Raspadnut leš pod gazdinim prozorom. Kao upozorenje ili opomena. Normalno. Još jednom mi odnesi goste pred nosom! Jasno? Proći ćeš kao tovar. S muhama u ustima. S obješenom dlakom na leđima. Na + 35! Šutke su gledali kako se sunce na obzorju diže. Još jedan dan za krepati

Quote from: saturnica on 25-11-2014, 15:30:50
SUNCE

Apartman do apartmana. Soba do sobe. Tijelo do tijela. + 35 u hladu. Nezapamćena suša. A vode ni za lijek. Pet su je dana uzimali iz cisterne za parcijalno tuširanje. Ponekad ni to. Ostavljali su sunce, more i sol na koži. Noću su prevrtali ljepljiva tijela zapletena plahtama, proklinjali komarce i pokvarenu klimu. A onda u zoru, pod rastvorenim prozorom i raspamećenim cvrčcima, zadah koji se ne zaboravlja tako lako. Magarac. Tovar, rekli bi domaći. Sivko, zvali su ga i domaći i strani. Dobro je gazda na njemu zarađivao. Đir po rivi 10 eura. Tura slikanja 15 eura. Sve dok nije nestao. Pet dana. I evo ga sada. Raspadnut leš pod gazdinim prozorom. Kao upozorenje ili opomena. Normalno. Još jednom mi odnesi goste pred nosom! Jasno? Proći ćeš kao tovar. S muhama u ustima. S obješenom dlakom na leđima. Na + 35! Šutke su gledali kako se sunce na obzorju diže. Još jedan dan za krepati

Ovo je do sada verovatno najsmisleniji post na ovoj temi i sjajna početna pozicija za priču. Pozdrav, Saturnice.

Zanimljivo...


Vidim da ću te morati angažovati kao potparola našeg UNESCO Centra za održivo upravljanje vodama u uslovima klimatskih promena....  :)

- Mama, mama vidi kako se magarac topi! Kao sladoled! - vikalo je dete koje je prolazilo pored mrtvog magarca.
- I mi cemo ako voda uskoro ne stigne - odgovorila mu je majka i povukla ga u stranu, podalje od crkotine.

Na plazi se more presijavalo od kreme za suncanje kojom su se turisti nemilice mazali. Kao da si prosuo naftu u more. More im je vec danima bila jedina voda u kojoj su mogli da se okupaju. Kise nije bilo ni u dugorocnoj vremeskoj prognozi.

http://youtu.be/Xx0D7CDazFA (http://youtu.be/Xx0D7CDazFA)

Ovo je do sada verovatno najsmisleniji post na ovoj temi i sjajna početna pozicija za priču. Pozdrav, Saturnice.

I tebi Jevtro! :)

Danas svako zna
Da je glava samo jedna
Danas svako zna
Pred kim pasti na koljena

Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže
Jesi l' normalan Dragane
Zatvaraj prozore, ne radi grijanje

http://youtu.be/bEdVyh8mGIY (http://youtu.be/bEdVyh8mGIY)

The single most important piece of advice
I ever got was to concentrate on story.
What is "story"? It's the quality that keeps the reader
following the narrative. A good story makes
interesting things happen to a character with
whom the reader can identify. And it keeps them
happening, so that the character progresses and
grows in stature.

A writer's job is to do whatever is necessary to
make the reader want to read the next line.
That's what you're supposed to be thinking
about when you're writing a story. Don't think
about money, don't think about success;
concentrate on the story—don't waste your
energy on anything else. That all takes care of
itself, if you've done your job as a writer.
If you haven't done that, nothing helps.

Frank Herbert

Dobar je Herbert, ali ja ću ti dati bolji savet. Ako pisac odabere dobre i uverljive likove priča se piše sama.

e, ajmo malo pisati...

Ajmo, samo ne znam sta. Ovde je je fazon teoretisanja. Vidis kako sam se ja uklopio u teoretisranje. Jedno je dobro pisati, a drugo pisati dusom. Nema duse, cini mi se.

hoćeš da ja tebi nešto zadam Sintetik? da vidimo gdje ti je duša nestala...:)

Pa hajde, ali ne obecavam da cu ti danas odgovoriti na temu. Ovih dana. Mozda.

Ne može možda!

Sve je mozda. Mozda me auto lupi. Mozda... mozda... Napisacu nesto kratko. Ovih dana. Mozda. Ako mi Saturnica zada temu. Mozda.

Pa evo, sam si nekako zadao sebi temu, a ona glasi:

Možda je to trag kočenja na cesti...

Može fantastika, a i ne mora, kako hoćeš. Mislim da ti ono "možda" otvara prostor i za fantastiku.

Uhh... Jel cu dobiti neku nagradu, mozda?

Možda.  xrotaeye

     Oduševljena je. Drži dignute ruke i uživa u vetru koji joj hladi mlado uzavrelo telo. Osećam njene čvrste grudi na ledjima. Put se lagano pretvara u serpentine i krećemo uzbrdo. Obaram Jamahu dok savlađujem krivine. Ona oduševljeno ciči kao da je u luna parku.

     – Mogu ja malo da vozim? – pita me.

     – Jel si probala nekada da voziš?

     – Nisam ali hoću sada. Molim te, molim te!

     Stajem i puštam je da sedne napred. Pokazujem joj gde daje gas, a gde

koči. Sedam iza nje.

     – Polako daj gas. Polako! – kažem joj.

     Krećemo. Stavljam joj ruke na kukove. Stegnuta je i uzbuđena. Sva se skoncentrisala na vožnju.

     –  Odlično voziš –  hvalim je. – Samo se opusti i vozi.

     Vidim da mi veruje. Kao neka mala slatka životinjica koju sam pripitomio. Sva je uplašena, ali ponosna što vozi. I dalje je držim za kukove i ne pomeram ruke.

     A tako bih dirao to mlado napeto telo dok se trudi da održi ravnotežu na motoru po prvi put u životu. Pomeram ruke malo iznad i hvatam je ispod grudi. Pod dlanom osećam kako joj srce brzo lupa. Ona nije ni primetila da sam pomerio ruke.

     – Daj gas – kažem joj.

     Dodaje gas, a ja obaram motor da ne bi izleteli u krivini.

     –  Motor se vozi dupetom – pokušavam da joj objasnim. – Stvarno. Mora da se obara u krivinama. To radiš dupetom. 

    Mrdam iza nje i pokazujem joj da i ona to isto radi svojom guzom. Brzo kapira i počinje da obara, bez moje pomoći.

     Osećam njeno tvrdo dupence kako se trudi. Sva je skoncentrisana i predana vožnji. Malo skupljam noge i stežem joj dupe otpozadi, dok ona njime gura na levu stranu, jer i krivina ide na levo.
     Stižemo na vrh brda gde put postaje ravan. Nije više opasno. Jedva sam dočekao ovaj trenutak. Lagano je vatam za guzu i ljubim u vrat.  Stajemo na mestu sa koga se pruža, veličanstven pogled. Silazimo s motora. Sedamo na klupu i odmah počinjemo da se ljubimo. Krvnički se ljubimo. Usne me bole.

     Dodirujem je između nogu preko kratkih pantalonica. Stežem joj ribicu. Ona me opkoračuje i seda na mene. Nastavlja da me ljubi kao da hoće facu da mi pojede. Stežem snažno njeno malo, tvrdo dupe.

      U jednom trenutku počinje da mi smeta. Usne me bole. Nestaje seksualnosti iz tog njenog dupeta. Kao da uložena fizička energija nije adekvatna, onome šta osećam. Vidim da i ona isto oseća.

     Silazi sa mene i pali pljugu. Gledamo panoramu prirode, kao da ništa nije bilo.

     Vrlo je pametna. Brzo kapira, informisana je, pamti sve što čuje i vidi. Problem je u tome što joj stalno treba pričati nove priče i otkrivati nove stvari i mesta. Vrlo brzo joj sve dosadi. Ostavlja ono u čemu nema više ničeg novog da se otkrije. Panoramu prirode je samo pogledala.
     

      Pokazuje mi, na zidu pored klupe, sprejom nacrtane kukaste krstove. Ja ih ne bih ni primetio. Pokazuje mi svoje tetovaže po telu. Ima ih ukupno 13. Svaka tetovaža ima svoju priču.

     Na šaci je istetovirala zvezdu da je podseća na knjigu koju je pročitala do pola. Na ramenu ima profi istetoviranu ružu, koju joj je istetovirao vlasnik tattoo salona u kome je radila. Vlasnik joj je istetovirao ružu umesto da joj da platu, jer ih je njegova žena uhvatila u krevetu.

     Na vratu ima dobro urađen tribal i za njega je platila vrhunskog majstora da joj ga uradi. Ostale tetovaže joj izgledaju kao da ih je sama crtala. Tetovirao ju je uglavnom onaj s kim je u tom trenutku živela.

     Priča i ne zatvara usta. Meni na jedno uvo ulazi, a na drugo izlazi. Vidim ono što ja hoću da vidim. Čujem ono što ja hoću da čujem. Vidim čednu, nevinu devojčicu.

      Poslednjih godinu dana živi sa nekim tipom koji je izašao iz zatvora. Stariji je od nje 26 godina. Pre mesec dana se smuvala sa njegovim sinom kada je došao da poseti oca. Inače sin živi ovde negde. Trenutno je otputovao i neće biti tu sledećih 10 dana, sigurno. Ona će mu čuvati psa. Zove me da ga zajedno čuvamo. 

     Mala me prosto boli. Priča o muzici, pijanstvima, valjanju za dop. Njena priča me parališe. Ne osećam se dobro. Ubacila me je u neki drugi svet. Skrenula je fokus sa panorame grada na kukaste krstove na zidu. Priča satima.


      Pakao. Ostao sam bez teksta. Drži me za ruku i priča, priča.

      Zašto ne sednem na skuter i odem? Odem u pičku materinu.

      - Hajdemo! Smrkava se - kažem joj i ustajem.

           - Hoćeš da voziš? - pitam je, nadajući se da će 

     zaćutati dok vozi.

           - Neću - odgovara. Izgustirala je motor.



      Vozim nizbrdo ka gradu. Iza sebe uopšte više ne osećam mladu, tvrdu, svežu devojčicu. Osećam tvrdu amorfnu masu. Toliko je tvrda da joj je nemoguće promeniti oblik. Osećam da vozim prazninu pakla iza sebe.

     Užas, blagi užas. Kada bi barem ćutala.


P.S Nisam odgovorio na temu. Znam. Možda nisam ni završio. Probaću sutra. Sada žurim. Odoh. See U!

sutra komentiram...:)

Najprije, ne znam čemu takva žurba i zašto si to sve stamburao u isti dan, al dobro. Meni prvi dio priče nije u funkciji s drugim. Previše ima vozikanja i dupetanja. Na kraju priče shvatiš da za priču to i nije toliko bitno. Nije naslov priče S dupetom na motoru. Nego kočenje na cesti. No, valjda je dupe piscu fetiš, što li.  :)
Dalje, ne sviđaju mi se izrazi veličanstveni pogled ni krvnički se ljubimo. Za prvi se moglo opisati što je to što se veličanstveno pruža pred njima, a za drugo bi mi bilo draže da se reklo, opisalo kako ga je umjesto poljupcima počastila ugrizima.
Onda glavnom liku počinje nešto smetati. Što točno? Je li žena bila previše agresivna za ukus glavnog junaka? To ostaje nejasno. I zapravo tu, od tog dijela priča mi se počinje sviđati. Svi ti kukasti križevi i tetovaže po tijelu. Tu priča počinje dobivati na snazi, tu gdje svaka od tih tetovaža ima neku svoju priču. Meni je to odlično. Mada si taj dio nekako prepričao i preletio, i da si tome dao važnost onoliku koliku si dao dupetima u prvom dijelu, bio bi to pun pogodak. Da se mene pita ja bih priču počela s drugim dijelom. S vašom pričom smještenom uz zid s kukastim križevima.
I za kraj, iako si nam lijepo prikazao psihološki profil ženskog lika, za muški lik smo ostali poprilično zakinuti. Tko je frajer s motorom? Koji je njegov svijet ako nije ovaj o kojem priča cura? On bi gledao panoramu. Romantik neki, čini se. I to je sve.
Sviđa mi se kraj i osjećaj glavnog lika na motoru kako iza sebe vozi prazninu pakla. Priča, naravno, nije gotova. Samo si zagrebao po površini. Ja bih to sve ispočetka.

PS. Mala primjedba što se tiče motora. Kod nas se skuterima nazivaju oni mali motori, niske kubikaže. Nisam sigurna de se to može uopće naginjati lijevo, desno na okukama, onako kako se ovdje opisuje. Ne znam, možda sam nešto pobrkala. Nisam s motorima na ti.  :)

Hvala Saturnice! :) I mene mnogo toga nervira u ovoj mojoj prici. Ponavljam reci i fraze. To je najgore. Mozda je i preradim za nekoliko dana. Pocela mi se tu rodbina vrzmati po kuci pa sam u potpuno drugom fazonu sada. Ali, super si mi iskomentarisala.

Moras i skuter da obaras. Ne kao pravu masinu ali ipak.


  :) :?: :wink:

Sintetik, budi ljubazan pa i ti meni zadaj neku temu...:)

opa... kakva provokacija!

Quote from: saturnica on 11-12-2014, 19:07:16
Sintetik, budi ljubazan pa i ti meni zadaj neku temu...:)

  Znači, lik je zaglavljen u sivoj senci međuprostora između dobra i zla. Nešto loše treba biti urađeno da bi se postiglo nešto dobro. Ili, nešto loše treba uraditi iz dobrog (humanog) razloga. Kapiraš?
Fantastika nije obavezna. Romantika i erotika su dozvoljene ali ni one nisu obavezne. Prioritet je - ODRŽATI PAŽNJU ČITAOCU PO SVAKU CENU! No meter what!

  Promeniču temu ako hoćeš. Slobodno reci. Možda sam preterao sa izmišljanjem.

No matter what - htedoh reći.

Quote from: SuperSynthetic on 11-12-2014, 21:30:14

No matter what - htedoh reći.

shvatila...

težak si mi zadao zadatak. daš mi još malo vremena...:)

Naravno Saturnice. Opušteno.

                                                                                   


                                                                                                   Možda je to trag kočenja na cesti



     Oduševljena je. Drži dignute ruke i uživa u vetru koji joj hladi mlado uzavrelo telo. Osećam njene čvrste grudi na ledjima. Put se lagano pretvara u serpentine i krećemo uzbrdo. Obaram Jamahu dok savlađujem krivine. Ona oduševljeno ciči kao da je u luna parku.

     – Mogu ja malo da vozim? – pita me.

     – Jel si probala nekd da voziš?

     – Nisam ali hoću sada. Molim te, molim te!

     Stajem i puštam je da sedne napred. Pokazujem joj gde je gas, a gde kočnica. Sedam iza nje.

     – Polako daj gas. Polako! – kažem joj.

     Krećemo. Stavljam joj ruke na kukove. Stegnuta je i uzbuđena.

     –  Odlično voziš –  hvalim je, – samo se opusti.

     Vidim da mi veruje. Kao neka mala slatka životinjica koju sam pripitomio. Sva je uplašena, ali ponosna što vozi. I dalje je držim za kukove i ne pomeram ruke.

     Dirao bih to mlado napeto telo dok se trudi da održi ravnotežu na motoru po prvi put u životu. Pomeram ruke malo iznad i hvatam je ispod grudi. Pod dlanom osećam kako joj srce brzo lupa. Ona nije ni primetila da sam pomerio ruke.

     – Daj gas – kažem joj,- slobodno.

     Dodaje gas, a ja obaram motor da ne bi izleteli iz krivine.

     –  Motor se vozi dupetom – pokušavam da joj objasnim – mora da se obara u krivinama. Stvarno! To radiš dupetom. 

    Mrdam iza nje i pokazujem joj da i ona to isto radi svojom guzom. Brzo kapira i počinje da obara, bez moje pomoći.

      Sva je skoncentrisana i predana vožnji. Malo skupljam noge i stežem joj dupe otpozadi, dok ona njime gura na levu stranu, jer i krivina ide na levo.
     Stižemo na vrh brda gde put postaje ravan. Nije više opasno. Jedva sam dočekao ovaj trenutak. Lagano je vatam za guzu i ljubim u vrat.  Stajemo na mestu sa koga se pruža, veličanstven pogled. Silazimo s motora. Sedamo na klupu i odmah počinjemo da se ljubimo. Krvnički se ljubimo. Usne me bole.

     Dodirujem je između nogu preko kratkih pantalonica. Stežem joj ribicu. Ona me opkoračuje i seda na mene. Nastavlja da me ljubi kao da hoće facu da mi pojede. Stežem snažno njeno malo, tvrdo dupe.

      U jednom trenutku počinje da mi smeta. Usne me bole. Nestaje seksualnosti iz tog njenog dupeta. Kao da uložena fizička energija nije adekvatna, onome šta osećam. Vidim da i ona isto oseća.

     Silazi sa mene i pali pljugu. Gledamo panoramu prirode, kao da ništa nije bilo.

     Vrlo je pametna. Brzo kapira, informisana je, pamti sve što čuje i vidi. Problem je u tome što joj stalno treba pričati nove priče i otkrivati nove stvari i mesta. Vrlo brzo joj sve dosadi. Ostavlja ono u čemu nema više ničeg novog da se otkrije. Panoramu prirode je samo pogledala.
     

      Pokazuje mi, na zidu pored klupe, sprejom nacrtane kukaste krstove. Ja ih ne bih ni primetio. Pokazuje mi svoje tetovaže po telu. Ima ih ukupno 13. Svaka tetovaža ima svoju priču. Na šaci je istetovirala zvezdu da je podseća na knjigu koju je pročitala do pola. Na ramenu ima profi istetoviranu ružu, koju joj je istetovirao vlasnik tattoo salona u kome je radila. Vlasnik joj je istetovirao ružu umesto da joj da platu, jer ih je njegova žena uhvatila u krevetu.

     Na vratu ima dobro urađen tribal i za njega je platila vrhunskog majstora da joj ga uradi. Ostale tetovaže joj izgledaju kao da ih je sama crtala. Tetovirao ju je uglavnom onaj s kim je u tom trenutku živela.

     Priča i ne zatvara usta. Meni na jedno uvo ulazi, a na drugo izlazi. Vidim ono što ja hoću da vidim. Čujem ono što ja hoću da čujem. Vidim čednu, nevinu devojčicu.

      Poslednjih godinu dana živi sa nekim tipom koji je izašao iz zatvora. Stariji je od nje 26 godina. Pre mesec dana se smuvala sa njegovim sinom kada je došao da poseti oca. Inače sin živi ovde negde. Trenutno je otputovao i neće biti tu sledećih 10 dana, sigurno. Ona će mu čuvati psa. Zove me da ga zajedno čuvamo. 

     Mala me prosto boli. Priča o muzici, pijanstvima, valjanju za dop. Njena priča me parališe. Ne osećam se dobro. Ubacila me je u neki drugi svet. Skrenula je fokus sa panorame grada na kukaste krstove na zidu. Priča satima.


      Pakao. Ostao sam bez teksta. Drži me za ruku i priča, priča.

      Zašto ne sednem na skuter i odem? Odem u pičku materinu.

       – Hajdemo! Smrkava se  – kažem joj i ustajem.

       – Hoćeš da voziš?  – pitam je, nadajući se da će 

     zaćutati dok vozi.

        – Neću  – odgovara. Izgustirala je motor.



      Vozim nizbrdo ka gradu. Iza sebe uopšte više ne osećam mladu, tvrdu, svežu devojčicu. Osećam tvrdu amorfnu masu. Toliko je tvrda da joj je nemoguće promeniti oblik. Osećam da vozim prazninu pakla iza sebe.

     Užas, blagi užas. Kada bi barem ćutala.

   
     Besan sam, jer mi sa ovom malom izbijaju fleke za koje sam mislio da su zauvek oprane. Ali,nije mi ona ni za šta kriva. I ja sam bio sav istetoviran kao klinac. Silnu kintu sam dao da mi  laserom skinu tetovaže. Jednostavno su mi dojadile. A radio sam tetovaže i drugima. Gde god bih otišao, tetovirao sam ljude. Umesto rođendanskog poklona, prijateljima sam radio tetovaže.
     Čitav život sam sa kurvicama, a sada mi to odjednom smeta. Baš se čudno osećam. Šta mi je?
     Mogao bih da probam da se promenim. Da počnem kacigu da stavljam dok vozim motor. Da počnem nešto legalno da radim. Da prikočim malo. Ali ne želim rob da postanem. Ko sam ja?

                                                                         * * *

     - Ova je živa! Zovi hitnu! - viče policajac svom kolegi.
     - Ovome hitna neće pomoći - odgovara kolega i uzima radio stanicu.
     Možda je to trag kočenja na cesti - razmišlja prvi policajac, dok gleda mesto udesa i pokušava da smisli kako da napiše zapisnik.

Zvijezde i ponori

I što bi ti učinila da si bila na mome mjestu? Bi li kao ja produžila dalje? Cijeloga života i ne radim ništa drugo, nego gledam svoja posla i idem dalje. Ovaj sam put gledao u pločnik, koračao ispunjen šumovima noći. I da nije bilo Pipsa koji je zastao kraj ograde mosta nabirući njušku oko njenih stopala, kojima je stajala ni tamo ni ovamo, možda ne bih ni ja. Zašto? Zato jer onima koji su već mrtvi u sebi, pomoći nema. Ne popravlja se svijet oživljujući zombije.

Tada sam rekao, Pips k nozi, ovamo, i da ću krenuti dalje. No, ona se na zvuk moga glasa okrenula, skvrčila bose noge na ogradi i pogledala me. Kad ti kažem, znam točno što sam pročitao u njenim očima. A ja poštujem tuđe želje. Pitam se jedino, a što da je kojim slučajem u njima pisalo nešto drugo, bi li postupio jednako? Ja, koji sam oduvijek gledao samo svoja posla...

Poslije smo produžili dalje. Rekoh ti, to najbolje radim. Pips je jednom zalajao, a ja sam ugurao ruke duboko u džepove. Ne, uvjeravam te, nije to bila kukavička gesta. Nije se više ništa čulo, naši koraci najmanje. Preko mosta kao da su prelebdjela dva duha, a onaj treći... ne znam je li još stajao ili lebdio dok mu je pod nogama pjenušala tamna voda...

Doma, u hodniku, stresli smo noć sa sebe. Zvijezde i ponore. Koliko se dalo, no, nešto od toga je ostalo. Uvijek nečega ostane dok se uvlačim u krevet i pokušavam zaspati. Ti si odavno spavala. Mirno kao i inače, kao da ne dišeš, kao da te nema. Pa sam ti dodirnuo rame. Ne znam jesi li u meni tada budila čežnju dok sam ti rukom klizio oblinom tijela, od bokova do bedara, ili sam smrznut iznutra, naprosto bio željan tvoje topline...

I tako, u pet ujutro, namjesto sna, dočekao sam svjetlo u rupicama roleta. Gledao kako sjene svjetlećih točkica ispunjavaju bijelu zidova. Ustao sam, skuhao kavu i upalio radio. Kao da si samo to i čekala, raširila si tijelo i preko moje polovice kreveta. U šest se začuo zvono na vratima. To te izvuklo iz sna. S radija je išla obavijest o rijeci koja je jutros ispljunula na obalu tijelo mlade žene. Mole se svi...

Začuđenog izraza lica vezivala si kućnu haljinu i prišla špijunki na vratima.
Rekla si, više sebi nego meni, što ovi sad hoće?

Otpio sam zadnji gutljaj kada su ušli u kuhinju i upitali me za ime, iako nije bilo nikakve sumnje da sam ja taj. Jesam li sinoć bio na glavnom mostu sa psom? Odmahnuo sam glavom. Neka se ipak spremim, jer ima očevica koji tvrde suprotno.

Šutjela si s rukama obješenim niz tijelo. Otvorila usta kao da ćeš nešto reći, no učinilo se samo da ti nedostaje zraka. Izbjegavajući poglede, plašeći se onoga što bi nam pogledi mogli reći, krenula si k prozoru, podigla rolete i pustila da kuhinjom zatetura prvo jutarnje svjetlo.

Lijepo napisano, nema šta. I to bez znakova navoda, zarezom kao glavnim oružjem. To je stil. Svaka čast. S druge strane mi i nije baš sve jasno. Mislim jeste ali ključni momenat je kada je on pročitao u njenim očima da šta... da ona hoće da joj on pomogne da se ubije i da je gurne s mosta. Jel to? Lik ti je psihopata.
Mračnije nego kod ruskih pisaca. Da se smrzneš.
Odlično Saturnice. Davno sam ja primetio da si ti jedna od retkih koja ima to nešto.

Pitala sam se hoće li sve biti jasno, odnosno jesam li previše zabašurila u tekstu ono što nisam htjela izreći, ali na svu sreću, pogodio si.
Nebito je što je moj lik u njenim očima pročitao, da li molbu da joj se ne pokušava približiti da je spasi, ili molbu da joj pomogne i gurne je dolje. U oba slučaja ju je poslušao, i time u učima svijeta izvršio nehuman čin. E sad, nisam sigurna koliko je to što je urađeno nešto za opće dobro, što je traženo u zadatku, osim u očima mog lika za kojeg su takvi ljudi ionako izunutra mrtvi. Tako da je moguće da zadatak i nisam u potpunosti odradila kako treba. Pričica je napisana jutros, možda je i razradim.
Hvala Sintetik...:)

Veoma dobro.

Quote from: scallop on 15-12-2014, 20:54:46
Veoma dobro.

hvala..

Mada, Sintetik je pravilno ocenio lik. Nikada nismo sigurni šta je u osobi na ivici mosta, ali smo sigurni da je onaj koji je gurne - psihopata. Razmisli da li si baš to želela.

Quote from: scallop on 15-12-2014, 21:04:25
Mada, Sintetik je pravilno ocenio lik. Nikada nismo sigurni šta je u osobi na ivici mosta, ali smo sigurni da je onaj koji je gurne - psihopata. Razmisli da li si baš to želela.

razmišljam. da li psihopata mora znati da je psihopata?

Saturnica jako dobro pise. Primetila sam da je ovo drugi put kako pise o samoubistvu. Isto tako sam primetila da Sintetik cesto pise o devojkama i naziva ih zvercicama. Meni je to prilicno dosadno. Nije cak ni eroticno. A zna lepo da pise, steta sto se fokusira na pogresne stvari.

Saturnicina priča je lepo napisana, ali meni nije psihološki najjasnija.
Pretpostavljam da je postupak glavnog junaka prema devojci-samoubici reakcija na njegovu emotivnu vezu koja je ''ionako već mrtva''. Reklo bi se za tu malu smrt on krivi sebe; celog života je gledao svoja posla i išao dalje. U ljubavi je nemoguće gledati svoja posla.
Priča počinje obaćanjem ženskoj osobi i to u nekom poluizvinjavajućem tonu.
Nesretnik je jednom odstupio od svog straha i nije samo prošao dalje. Očekujem da na taj čin bude na neki bolesni način ponosan, ne da laže kako nije bio na mostu sa psom.
Možda nisam u pravu, ali prirodnije bi mi bilo da se on ne krije i da uživa što je teret promašenog života sad utrapio njoj, svojoj ljubavnici ili da hladnokrvno i spretno laže, tako da prevari svakog osim nje. Ovako ubistvo-samoubistvo kao da mu ništa donelo, ni olakšanje, ni razrešenje unutrašnjih sukoba, ni trenutni doživljaj moći, ništa. Samo je ljubavnici pomogao da ga se otarasi i ''pusti svtlo'' u svoj život :) . Bar da je prozor otvorila, mislim čisto saosećanja radi  :lol: , nego je samo podigla roletnu!

sve više se pokazuje koliko su sintetik i saturnica sličnog senzibiliteta...

kimura, svakako ću razmisliti o tvojim riječima, no s većinom se ne slažem. moj lik ne misli o sebi da je bolestan, (tko uopće misli?)on ima svoj pogled na svijet. žena na mostu nije mu ljubavnica, slučajno je susreće, taji svoju povezanost jer shvaća da ga nitko živ ne bi razumio, osim žene s kojom je u kući. no, čini se da mu je podizanjem rolete uskratila alibi koji je moguće očekivao. tako nekako... svejedno, hvala na trudu i komentaru...:)

Shvatila sam da mu samoubica na mostu nije ljubavnica, ali ta devojka je ''već mrtva'' i njegova veza je ''već mrtva''. Kažeš da mu je ljubavnica uskratila alibi. To znači da mi je dobar utisak da ona tvog junaka ne voli i on se i oseća upravo tako - nevoljenim.
Učinilo mi se da on upravo i želi nešto da promeni u svom životu, a da to sumanuto uskakanje u tuđu sudbinu predstavlja želju da se uhvate dizgine u svojoj, tako nešto...

Mislim da nije zgodno "učitavati" u priču. Može da zbuni pisca. Mada to i sam radim, ali tada je delo gotovo i objavljeno.

Quote from: Boban on 15-12-2014, 22:02:27
sve više se pokazuje koliko su sintetik i saturnica sličnog senzibiliteta...

Boban nas loži. Šalim se.

Saturnicin lik doživljava negativnu katarzu, sličnu kao i Miškin kod Dostojevskog. Ja i pored toga što volim Ruse, trudim se da kroz svu tu marginu o kojoj pišem provučem nekakvu pozitivnu katarzu ili bar da pokažem zašto do nje nije došlo. Ipak sam više okrenut Amerikancima. Selindzeru, Bukovskom, Mileru. Borim se protiv Slovenskog mraka u svojoj duši.

http://youtu.be/sRs87Ih4B3Q (http://youtu.be/sRs87Ih4B3Q)

Nego, Sintetik, imaš li ti motor?

Imam ali havarisan. A i zima je.

Ama, ja to zbog priča...
Ne boj se, neću tražiti da vozim  :)

Quote from: kimura on 16-12-2014, 00:54:32
Nego, Sintetik, imaš li ti motor?

ima. marke Yamaha. u čak dvije priče je s njim prosklizao u p.m....:)

vidiš kako saturnica pomno prati svaki sintetikov korak...

Quote from: Boban on 16-12-2014, 09:58:00
vidiš kako saturnica pomno prati svaki sintetikov korak...

a vi, čini se, pratite moje?

Ne diraj mi Saturnicu, Bobane!

Primetio sam i ja da mi je ova prica slicna kao i ona ali tek kad sam je napisao. Da sam barem text lepo slozio, kao Saturnica njen.

 ma vas dvoje ste možda u zbiru jedna kompletna ličnost, pisac, štagod... ja samo kao uzgredni prolaznik to primećujem. Nema ničeg lošeg u tome da se dvoje naoko različitih ljudi preplete na nekom nivou.

(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_36350_1334167457.png)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)

 xrofl xrofl xrofl xrofl

sjećam se Bobane, jednom si pokušao spojiti Džona i D. tvrdeći da si pašu ko prst i nokat... kad ono... ćorak.

Quote from: Boban on 16-12-2014, 11:59:11
ma vas dvoje ste možda u zbiru jedna kompletna ličnost, pisac, štagod... ja samo kao uzgredni prolaznik to primećujem. Nema ničeg lošeg u tome da se dvoje naoko različitih ljudi preplete na nekom nivou.

(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_36350_1334167457.png)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)

Sjajno!
Sumorni Saturn u središtu herc eksplozije.

Verujem ja Bobanu, on je čovek sa vizijom.

Quote from: saturnica on 16-12-2014, 12:09:09
sjećam se Bobane, jednom si pokušao spojiti Džona i D. tvrdeći da si pašu ko prst i nokat... kad ono... ćorak.

Džon i D. su savršen par; mogli bi da budu zatvoreni u istom tipu preventivne ustanove.

Quote from: kimura on 16-12-2014, 12:33:31

Quote from: Boban on 16-12-2014, 11:59:11
ma vas dvoje ste možda u zbiru jedna kompletna ličnost, pisac, štagod... ja samo kao uzgredni prolaznik to primećujem. Nema ničeg lošeg u tome da se dvoje naoko različitih ljudi preplete na nekom nivou.

(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_36350_1334167457.png)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)

Sjajno!
Sumorni Saturn u središtu herc eksplozije.

Avatar je ljudima alter ego. Kao Supermen, Klark Kentu. Kapiraš? Znači, u virtuelnom svetu ljudi sebe predstavljaju onakvima, kakvima misle da treba da budu, ko zna zbog čega. Obično je to suprotnost onome kakvi su stvarno. Što će reći da je Saturnica herc explozija, a ja planeta za sebe.

zanimljiva teorija Sintetik. ima nešto u tome...

Quote from: Boban on 16-12-2014, 11:59:11
ma vas dvoje ste možda u zbiru jedna kompletna ličnost, pisac, štagod... ja samo kao uzgredni prolaznik to primećujem. Nema ničeg lošeg u tome da se dvoje naoko različitih ljudi preplete na nekom nivou.

(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_36350_1334167457.png)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)

"Neka svemir cuje nemir"

Quote from: kimura on 16-12-2014, 12:33:31

Quote from: Boban on 16-12-2014, 11:59:11
ma vas dvoje ste možda u zbiru jedna kompletna ličnost, pisac, štagod... ja samo kao uzgredni prolaznik to primećujem. Nema ničeg lošeg u tome da se dvoje naoko različitih ljudi preplete na nekom nivou.

(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_36350_1334167457.png)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)(https://www.znaksagite.com/avatari/avatar_3929.gif)

Sjajno!
Sumorni Saturn u središtu herc eksplozije.

па и има егзалтацију у ваги

Quote from: Boban on 16-12-2014, 13:44:32

Quote from: saturnica on 16-12-2014, 12:09:09
sjećam se Bobane, jednom si pokušao spojiti Džona i D. tvrdeći da si pašu ko prst i nokat... kad ono... ćorak.

Džon i D. su savršen par; mogli bi da budu zatvoreni u istom tipu preventivne ustanove.

Ćuti, slabiću i ulizico.

I ovaj topik koji je Prc Milojko otvorio u dobroj nameri, pretvorio se u svoju suprotnost. Ima li, uopšte, mogućnosti da se na ovom forumu neko bavi njegovom osnovnom namenom?

If you want to know that the story you're working on is saleable, try this: I tell it at a cocktail party. I dreamed up "The Flight of the Horse" one morning, outlined it that afternoon, and by that night was telling the tale to a clutch of cousins. I held their attention. I didn't miss any points. I kept them laughing. The noise level didn't drown out anything subtle and crucial. Then, of course, I knew how to write it down so I could mail it and sell it.

I told the sequel the same way ("Leviathan!") and sold it to Playboy for what was then fantastic money.

This makes for good memories. It's also a useful technique.

Some of the best stories simply can't be told this way, and I can't help you write those. Nobody can. They are rule-breakers. Try some early Alfred Bester collections. But any story you can tell as a cocktail/dinner conversation, without getting confused and without losing your audience to distractions, is a successful story.
—Larry Niven

If I could give you just one piece of advice for the story you're going to enter in the next contest, it would be this:

Think of yourself as a wild beast trainer and your idea as a big cat in your show, walking out onto the stage and saying, "Hey, look at my lion," isn't going to cut it.

So what show—not what kind of show, that's amateur talk—are you going to put on? Is your idea going to jump through a hoop of flame? Is it going to climb onto the shoulders of two other ideas and roar?

Well, oil up your whip and make sure you've got a good, stout chair, because somebody's going to have to make it do that, and that somebody is you. You've got an idea in your head, and that's good; now let's see you put your head in the idea's mouth.

—Gene Wolfe

Mrzovoljan sam kad čitam tekstove na engleskom.


I, šta sad? Ćeš skočiš il' ćeš rečeš - hop?

Hop!

Quote from: SuperSynthetic on 15-01-2015, 14:29:32

Hop!

xremyb

(https://www.znaksagite.com/diskusije/Smileys/znaksagite/remybussi.gif)

Pobogu, uzmite negde sobu!

Quote from: scallop on 10-05-2010, 11:34:24
Pripovedanje o događaju koji je prošao nije jedini način pripovedanja. Pripovedanje o događaju koji se upravo dešava nastaje onog trenutka kada pisac ima nameru da napravi mesto čitaocu u samoj priči, te da i on putuje sa njom. Sadašnje vreme daje dinamiku priči, odnosno, taj toliko poželjan suspense u današnjem vremenu.

Quote from: Boban on 16-12-2011, 16:55:37

Elem, svako delo, od najmanjeg do najvećeg, pre nego što krenete sa pisanjem, treba da imate kostur, scenosled opisanih događaja. To nije prosto nabrajanje redosleda radnje, nego i emocija koje treba da se izazovu i spoznajna linija. Većina priča počinje kao potpuna nepoznanica za čitaoca i onda se polako, kroz događaje postupno otkriva i na kraju, kada je krug željenih događaja završen, čitalac treba da dobije i poslednju kašičicu informacije.često ta kašičica može potpuno da promeni spoznaju priče ili ako je izuzetno efektna da ostavi pozitivan utisak.
Taj scenosled (ali proširen i na emocije koje izaziva i na bitne podatke koji se saopštavaju) je neophodan za svaku solidnu priču. Ne očekujte da ćete pisati dobro ako samo sednete i kucate pa šta ispadne. Takvi geniji su retki, s jedne strane, s druge, to su možda daleko natprosečno inteligentne osobe koje obrađuju podatke u hodu i prilagođavaju strukturu. Ali nije realno da vi spadate u tu grupu.

Quote from: Prc Milojko on 15-01-2015, 18:22:04
Pobogu, uzmite negde sobu!

ne znam o čemu pričaš Prc. kakva soba? na ovom forumu je dosad viđeno toliko gadnih i ljigavih pa i ljubavnih scena, i koliko se sjećam nikome nikada nisi rekao da to izvole obaviti u nekakvoj "sobi". budi ljubazan pa mi objasni što si u svojoj truloj mašti iskemijao od gore datog najnedužnijeg cmoka u obraz...

Kakve veze cmakanje ima sa "Nekim mislima o pisanju"?

Quote from: Prc Milojko on 15-01-2015, 19:16:35
Kakve veze cmakanje ima sa "Nekim mislima o pisanju"?

velika većina toga na ovom forumu nema veze s početnom i zadanom temom. mene si našao podjebavati? na meni si našao lomiti svoje oštroumlje?

Znaš šta je problem? Upravo sam pokušao da potražim šta je na Radionici pametno rečeno o pisanju i pokušao to da složim na jedno mesto, ne zbog nas, već zbog ovih koji će tek doći. Ako sve opet pretvorimo u naše zajebancije, opet ćemo doći do rak rane Radionice. Sve što treba znati već je ovde, ali niko živ to ne može pronaći. Ajde mi radije pomognite da to pokupimo i nekako složimo nego što se vređaš bezveze.

Ma nema veze. Odustajem.

Quote from: Prc Milojko on 15-01-2015, 19:24:21
Ma nema veze. Odustajem.

tako je. crta!!! prva Prcova pametna...

Rado ću se složiti sa Prc Milojkom. Ovo je ipak topik o pisanju.

Evo i vama jedan: (https://www.znaksagite.com/diskusije/Smileys/znaksagite/remybussi.gif)


Evo i Milojku: (https://www.znaksagite.com/diskusije/Smileys/znaksagite/remybussi.gif)


I da se razumemo - nisam gej!


Znaci, virtuelni prostor nije udzbenik. Virtuelni prostor je medij. Forum je mesto gde ljudi pricaju, druze se, gde se cuju razna misljenja - to mu je uslov za popularnost - posetu.
Zamisli kada bi se pojavio diktator koji bi ljudima odredio kako i sta smeju da pisu po forumima. Covece! Mozda se priblizavamo tom vremenu. 10 godina robije zbog pogresnog posta. Kako rece prorocanstvo - planeta Pelen ce udariti u Zemlju, te ce nam voda postati gorka, a vreme ce prestati da postoji.

 xremyb  I ja tebe. Ali, pomisli da ima drugih topika na ovom forumu, pa ti ne pada na pamet da tamo deklarišeš virtualni prostor kao medij. Više puta sam te molio da saobraziš svoje istupanje sa radioničkim temama, zar ne? Prc Milojko jeste radikalan, ali on je pokrenuo ovaj topik, imao je neke druge ideje sa njim i upravo je izvukao jedan moj i jedan Bobanov post iz davnih godina, za koje ne možeš reći da su tupaviji zato što su na srpskom.

To nisam rekao. UOPSTE!


Saobrazio (koji izraz) sam istupanje na ovom topiku. Sad sto sam to uradio na engleskom, zalim slucaj. Sorry. Ne znam sta da im kazem ako me odvedu na informativni razgovor.


Salim se Scallope  xremyb

Mogao sam da upotrebim - usaglasiti, ali pošto su nam smajliji već obraz uz obraz, bolje je saobraziti. I, nije na engleskom, za privođenje. Eto, da je neko od anglosaksonskih pisaca upotrebio isti izraz ne bi znao da pročitaš.

Quote from: Boban on 15-01-2011, 12:17:31
Merila moraju biti nedohvatna da bi te vukla napred; koja je svrha od zahteva koje ispuniš levom nogom?

Quote from: Dacko on 12-07-2011, 14:54:13

Pravilno ili nepravilno korišćenje neke konkretne reči ili izraza zaista nije naročito važno za priču, možda nam više služi da prepoznamo koliko je pisac jezički obrazovan, ali čak i da je završio samo dva razreda osnovne i da marljivo piše negaciju sastavljenu s glagolom, ako ima stvarno dobru priču i ume jasno da je ispriča, urednik i lektor će je doterati i čitaoci će imati šta da čitaju sa zadovoljstvom. Neko pak može biti nominalno sasvim pismen, tj. da u životu nije napisao ,,svo vreme" ili ,,ustvari" ili slične tipične greške, ali da ne ume da zaista pretoči misli u priču, ili da, što je najgore, i nema nekih misli koje bi vredelo zapisati. Stoga, ako zanemarimo ono malo idealnih pisaca kojima nije trebala ni korektura a kamoli urednički zahvati, ne očekuje se od pisaca da olakšavaju posao lektoru, nego čitaocu, što će reći: ako je sve unutar priče jasno, ako rečenice klize, ako stila ima (a on ne mora biti književni!), ako je rečeno nešto novo ili staro predstavljeno na nov način, ako priča na nekog deluje, ako nekome prija, ona je ispunila svrhu.

Quote from: Prc Milojko on 17-01-2015, 12:01:11

Quote from: Boban on 15-01-2011, 12:17:31
Merila moraju biti nedohvatna da bi te vukla napred; koja je svrha od zahteva koje ispuniš levom nogom?

Nadam se da si napisao priču za novu radionicu, koliko da se može proveriti dal' primenjuješ išta od ovog što si citirao. Daklem, ne potprcavam neg' iščekujem.

Quote from: pokojni Steva on 17-01-2015, 13:02:34Iskreno se, i ponovo, nadam da je ovo čisto trolovanje. Inače...

http://youtu.be/CqoH4uwJF5Q (http://youtu.be/CqoH4uwJF5Q)

Quote from: pokojni Steva on 17-01-2015, 12:51:06
Nadam se da si napisao priču za novu radionicu, koliko da se može proveriti dal' primenjuješ išta od ovog što si citirao. Daklem, ne potprcavam neg' iščekujem.

Napisao i poslao. Nadam se da je Boban nije negde zagubio...

Vidi Scallope, ja sad mogu da zovnem majstor Miću dunđera od preko šora, ako ga ne trga u križima, pa da ga posednem na ovu temu i našao bi da citira nešto kao pametno. Možda bi napisao i dobru priču! Meni ih je ispričao nekoliko. No, kako cenim da bi ga mrzelo, mirno spavajte, neće vam Prcojkova blešteća aura biti zasenjena.

Quote from: Prc Milojko on 17-01-2015, 13:12:31

Quote from: pokojni Steva on 17-01-2015, 12:51:06
Nadam se da si napisao priču za novu radionicu, koliko da se može proveriti dal' primenjuješ išta od ovog što si citirao. Daklem, ne potprcavam neg' iščekujem.

Napisao i poslao. Nadam se da je Boban nije negde zagubio...

To je lepo. Pozdravljam.

Sad mi još samo objasni zašto ti toliko smetam?

Računam da je noćas bilo toplo, pa se moglo i malo oka sklopiti. Moguće je da je i Mića skoknuo da izdivani nešto. Prcove priloge sam pozdravio, jer već par godina govorim da je na Radionici složeno više pameti, nego u masi link citata anglosaksonskih velemajstora literarne blogomanije koje nam tu i tamo isporučuju. Budući da je sada teško kopati po Radionici zbog niskog prinosa pameti, a visokog zagađenja zlobom, dokle god se Prc bude bavio kopanjem, uz želju da to i nekome drugom kresne niz ganglije, ja ću to podržavati.

Quote from: Prc Milojko on 17-01-2015, 13:17:48
Sad mi još samo objasni zašto ti toliko smetam?

Naravno da mi ne smetaš. Priseti se, ko te je onomad branio? Zgadio si mi se kad si umislio da si piščina. To je valjda svakom jasno, sem tebi. Zato, nadam se dobroj priči.

Quote from: scallop on 17-01-2015, 13:25:13
Računam da je noćas bilo toplo, pa se moglo i malo oka sklopiti. Moguće je da je i Mića skoknuo da izdivani nešto. Prcove priloge sam pozdravio, jer već par godina govorim da je na Radionici složeno više pameti, nego u masi link citata anglosaksonskih velemajstora literarne blogomanije koje nam tu i tamo isporučuju. Budući da je sada teško kopati po Radionici zbog niskog prinosa pameti, a visokog zagađenja zlobom, dokle god se Prc bude bavio kopanjem, uz želju da to i nekome drugom kresne niz ganglije, ja ću to podržavati.

Isto i ja govorim, barem taj vremenski period. I u čemu je problem da ljudi koje svrbe prsti, a nije neka psorijaza, navale pa progamižu svim radioničarskim tunelima? Ja jesam. I vraćam im se rutinski, kako se setim neke priče. Izvinjavam se onima kojima to teško pada - nek' nađu neko drugo mesto gde se prelilo toliko znanja.
Gore mislim da sam objasnio "povlačenje za palčeve". Znate i sami da mi uopšte nije problem da priznam kad nisam u pravu. Prcojko je trenutno debelo daleko od toga. Sve dok ne osetim potrebu da sam opet bio u krivu. Kad bi onaj panj Epi napisao nešto da drži vodu (što je misaona imenica i na Jupiterovom satelitu), pojeo bih svoje gaće, pa bih to priznao i zvonio s tornja. A ne držim nešto do higijene.

Quote from: pokojni Steva on 17-01-2015, 13:42:22
Zgadio si mi se kad si umislio da si piščina.

To je tvoja vizija, ne i moja.

Quote from: Prc Milojko on 17-01-2015, 13:45:23

Quote from: pokojni Steva on 17-01-2015, 13:42:22
Zgadio si mi se kad si umislio da si piščina.

To je tvoja vizija, ne i moja.

Ja nemam vizija, zato i nisam piščina.


edit - terajte se oboje, i ti i ona tvoja princeza. Opet mi je u "prepisci" zagore pasulj. Opet!
No dobro, treći mu je dan...

Pouka bi bila nešto poput - ne zamajavaj se princezama dok podgrevaš pasulj...

Quote from: scallop on 17-01-2015, 13:25:13
a visokog zagađenja zlobom

Drugi put ne budite zlobni. :)

Quote from: Prc Milojko on 17-01-2015, 14:01:47
Pouka bi bila nešto poput - ne zamajavaj se princezama dok podgrevaš pasulj...

He he, nadaj se! To ja škrtarim na zrnevlju (našao neki baš baš dobar), pa kad mi treći dan ostane uglavnom čorba, dokuvam pasulja obaška. Daklem, rebarca i papci su neoštećeni  :lol:

Haj, ne lupetaj. Vidiš da svi kažu da sam fini. Ovde kukuruz, tamo persimon i svi srećni dok pamte.

Kripl se dotakao nekih tema koje se ovde često potežu i mislim da ih je lepo u prolazu dokačio:


http://www.novipolis.rs/blog/27954/o-pismenosti-i-pisanju.html (http://www.novipolis.rs/blog/27954/o-pismenosti-i-pisanju.html)

Dobar je to tekst, ali više govori o problemima nego o rešenjima. Ipak, hvala i za toliko.

Razmaženi Kripl krivi gimnaziju. Svuda problemi za koje su drugi krivi i očekivanja da ih drugi reše. Na isto se, otprilike, svodi i srpska državna politika.


Sedi, uzmi pravopis, uči, primeni. Ili plati nekoga da te nauči. Prava svrha škola ionako treba da bude samo da nam otvori vidike i ponudi nam uvid u znanja.


Istinski pisci ne isporučuju samo sadržaj, već i maksimalno pravopisno ispravan tekst. Ako im je do toga stalo. Ako nije, ako su kreativno slobodni i nekonzervativni, kršiće pravila (svesno ili nesveno) i biće ih baš briga za to. Sami će stvarati pravila i krčiti nove puteve.

QuoteКао што су телевизије форсирајући такмичарске и reality програме довеле до тога да им главни протагонисти емисија буду гледаоци, а не професионалци, тако су и наше новине, све више "reality новине" уместо професионалних листова. Плашим се и да наша књижевност све више добија тај reality префикс.

Ah, a ti bi da pišeš "za sebe", da zabeležiš, ostaviš trag, ispoljiš emociju, izduvaš se i verbalizuješ misli i da budeš... plaćen za to? Pa otkad mediji postoje oni su u "reality" domenu. Postoje zarad publike. Publika ih plaća, pa tako plaća i tebe. Sasvim je okej da odbiješ da napišeš neplaćen odgovor na kritiku, ali mi baš nije jasno zašto optužuješ medije da je publika ta koja ih pokreće? Pa taj koncept je deo osnovne definicije medija?


Ili da definišeš "svinjarije" i "profesionalne novine" onako da se svi složimo oko definicija, pa da nastavimo diskusiju. I poznati romani velikih pisaca mogu da se kvalifikuju u "svinjarije".

Quote
Можда је баш неписменост последње уточиште професионално обрађене писане речи код нас?

Molim?


Ovakvo opravdanje sopstvene lenjosti da se nešto nauči odavno nisam videla.

Imam neki utisak da ti Kripl neće ovde replicirati. Ako baš tražiš reakciju probaj ovo da mu sažmeš na originalnom blogu.

Ma ne mora. Ionako je upućeno Mehi. Veze nemam zašto je rešio da podeli ovaj link sa nama, ovde.

Samo da napomenem da se pravopis ne uči u gimnaziji već u osnovnoj školi. Mi smo recimo imali nastavnika starog kova koji nas je razbijao od pravopisa i gramatike i zahvaljući njemu sada solidno baratam tim pravilima. A najbolje se nauči u osnovnoj školi dok je mozak još svež i upija sa lakoćom...

Mislim da D. malko promašuje poentu teksta, no, kako smo već negde rekli, njeno tumačenje je sasvim legitimno dok god ne misli da ono po svaku cenu mora biti poopšteno  :lol:

Tekst sam ovde zalepio jer ukazuje na jednu prevagu entuzijazma da se piše i objavljuje po svaku cenu i da to u ogromnoj meri danas određuje (ne)kvalitet sadržaja objavljenog teksta bilo u publicističkoj bilo u proznoj sferi. Na to me je ponukala nedavna rasprava ovde na forumu u kojoj je nekoliko učesnika imalo izrazito neprijateljske stavove spram institucije urednika i smatralo da pisac mora biti slobodan da se izrazi kako god hoće, ne shvatajući da izražavanje niko nikome ne brani ali da je publikovanje izraženog već vekovima jedan spoj komercijalnog, kulturološkog, političkog itd. i da tu sloj profesionalaca čiji je zadatak dovođenje teksta u ravan nekakve konvencionalno željene čistote izraza možda može da odmogne onom jednom-u-stotinu maveriku koji je zaista iznad formi i konvencija, ali će ostalih devedesetdevet profitirati od toga što im neko pomaže da svoje možda i vredne misli izraze jasnije.

Kriplov tekst govori o tome da danas mediji sve češće zasnivaju biznis model na ideji da će ljudi koji žele da se izraze tu slobodu da se izraze pred nacijom (i neretko ispadnu glupi u društvu, jelte) smatrati kao dovoljnu "nagradu" i da neće tražiti ni honorar niti čak postojanje sloja profesionalaca koji će se brinuti da taj njihov izraz bude makar formalno čitak, čime se direktno dovodi do snižavanja opšteg kvaliteta javnog izražavanja a medijum od svoje dotadašnje uloge pojačivača glasa javnosti i kanalisanja diskusije u okvire nekakve poopštavajuće rasprave koja može da služi za formiranje javnog mnenja svodi na prost megafon za svakoga ko poželi da se prodere u smeru svih ostalih, uništavajući tako koncept rasprave i zamenjujući ga konceptom nadvikivanja.

Kako isto to u dobroj meri važi za proznu scenu gde pisci plaćaju da bi bili objavljeni a urednici ili ne postoje ili ne rade sa piscima na oblikovanju iskaza u nešto "večnije" ako smem da se tako izrazim, onda ovaj tekst ima smisla da bude na ovom topiku. Ideja da čovek treba da bude plaćen za pisanje proze mnogim ljudima, imam utisak, deluje kao podla kapitalistička podmetačina jer tržište svakako nije idealan merni instrument za "večnost" nečije proze. Ali s druge strane, ako umesto tržišta imamo mrežu izdavača bez kriterijuma (koji žive naplaćujući piscima izdavanje knjiga) i čitalaca bez stava koji ni ne mogu da ga izgrade jer su se kao čitaoci formirali na tekstovima koji su neuređeni, neusmereni i objavljeni su jer je neko platio da se objave ili pristao da ne bude plaćen da se objave - onda to ne deluje kao sjajan evolutivni pomak.

Odmah da kažem da ja ne mislim da ovde ulazim u neku duboku polemiku jer ipak vrlo površno poznajem i pratim prozu uopšte, domaću partikularno, pa je moje kačenje ovog linka bilo najviše po osećaju.

Samo Meho može da počne post sa "Mislim da D. malko promašuje poentu teksta" i da ga završi sa "ja ne mislim da ovde ulazim u neku duboku polemiku jer ipak vrlo površno poznajem i pratim prozu uopšte".  :lol:


Meni ceo tekst liči na elitističko-salonsko kukumavčenje u fazonu - meni treba urednik, ali nekim skribomanima, koji prave reality predstave od medija, nije potreban. Njima čak nije potrebno ni mesto u medijima. Prostaci nijedni.


Jednostavno je: tržište je otvoreno za svakoga. Za one sa megafonom i za one bez istog, ali sa stilom, poentom, smislom i inteligencijom. U Srbiji se od pisanja ne živi samo zato što je Srbija malo tržište. Zašto više nema Lepih Brena? Pa, smanjilo se tržište. Brena je uhvatila zlatno doba. E, pa, tako je i sa piscima.


Svakako nećemo favorizovati one koji sebe zovu profesionalnim piscima, a kažu da su nepismeni. Zašto bismo? Sloboda je sloboda za sve, a ne samo za profesionalne pisce. A i ta masa "čitalaca bez stava" ima slobodu da formira kakav god hoće stav. Ko smo mi da im sudimo i da ih optužujemo za neimanje stava?


Nemam ništa protiv elitizma per se, ali imam protiv šupljeg, salonskog elitizma.


Ne sviđa vam se okruženje? Menjajte ga. Ne ide to bez borbe. Niko vas neće platiti da menjate svet na bolje. Pišimo najbolje što umemo i budimo najbolji što umemo. A sad, ako nas ne plaćaju da budemo najbolji što možemo, pa preživećemo i to.

Fino, nadam se da je jasno da tekst nije elitistički niti argumentuje da treba ograničiti slobodu izražavanja ili zauzimanja "masama", već da je njegova teza ta da mediji (književni ili publicistički) izdaju svoju svrhu i svoje korisnike (autore ili konzumente) onda kada se pretvaraju da je gola ekspresija vrednost po sebi koja nadmašuje sve druge vrednosti u kontekstu medija i da se otud ne treba baviti ni uređivanjem izraza (koja vodi boljoj komunikaciji) niti ulaganjem u ljude koji taj izraz treba da neguju.

Ta ja sam samo reagovala na tvoje tumačenje teksta. Nije mi ni palo na pamet da je elitistički, dok ga nisi "pojasnio", Meho. :)  U stvari jeste malo. Lažem.  :lol:

I mediji (vlasnici medija) su slobodni da biraju svrhu svog postojanja. Ako im je svrha gola ekspresija, a nama to smeta, nećemo sarađivati sa njima. Lako je. Ali im nećemo prišivati izdaju nečega što su naše, ali ne i njihove, vrednosti.

Da budem iskrena, ne vidim kuda je to Kripl krenuo sa ovim tekstom. Konstatuje da je nepismen, žali se što ne veruje uredniku (i ovu činjenicu treba zapaziti: urednik je TU, samo mu Kripl ne veruje), žali se što ljudi nasedaju i pišu neplaćene tekstove, žali se na skribomaniju, pretvaranje medija u survajvere, a poenta je... šta, zapravo?

Odbio je da piše neplaćen odgovor na kritiku. Odbio je da piše priču ako će urednik da bude onaj kome ne veruje. I ostao je bez izbora. Mislim, izbor je da se opismeni, pa mu ni urednik neće biti mnogo potreban. Ali šta on, zapravo, predlaže kao rešenje?

Ti i ja, Meho, ne bismo ni diskutovali sada da je Kripl odmah predložio rešenje. Ovako je rekao ono što svi znamo, plus nije nam objasnio zašto je on profesionalac a drugi nisu, plus - izneo je tezu da je nepismenost utočište pisane reči u Srbiji.


Ha?

Meho, pričaš osobi koja je ograničenija od romba, i koja misli da sve može naučiti učestvovanjem u 3-4 radionice. Riječju, pričaš sa kursadžijom.

O čemu pričamo, o tome da urednici medija i izdavačkih kuća žele da što manje plate produkciju i kupe kajmak u prodaji, pri čemu ne prezaju od toga da im amateri kako pišu tako i kupuju robu.

Dakle, ne kvalitetnu kulturu, ne kvalitetnu umjetnost, ne informaciju koja će pospješiti razvoj demokratije i slično - nego robu.

I ko ne misli da je trenutno stanje kulture, umjetnosti i političkog života ne samo u Srbiji, jer to je laka meta, već na planetarnom nivou očajno i bijedno, taj neka uživa u reality kulturi, amaterskoj umjetnosti i twitter politici.

Prava kultura košta, prava umjetnost košta, demokratija je skupa, mediji su skupi, oni pravi mediji, i ona prava umjetnost.

eo sad ide Sedmi pečat na RTS2, ali ko to gleda kad ima ovako amaterskog dreša koji guši sve

I onda je došao nepismeni Kripl (po sopstvenim rečima) i utvrdio kako je on profesionalac koji treba da bude plaćen? On je pravi?


Sve što košta je roba. Pa i vrhunska umetnost. Razlika je u kvalitetu. I u radu na sebi.


Svako ima svoj prostor delovanja i rada. Da je vrhunska kultura omasovljena (da rade samo talentovani profesionalci) postala bi mas kultura i mejnstrim i elitisti je više ne bi smatrali vrhunskom. Elitizam je promašen koncept. Koncept za kompleksaše.


Svako sarađuje sa onima koji mu odgovaraju. Nisi plaćen? Nemoj da radiš. Imaš sva prava na ovom svetu da svoje sposobnosti i talente skupo naplatiš. Ali ne možeš da nateraš ljude da ih prepoznaju i da ih plaćaju.


Koji je Kriplov prostor rada, to mi nije jasno?

Svakom dobronamernom misliocu je jasno da je obrazovanje u širinu manje efikasno od obrazovanja u dubinu, jer ako posmatramo celu populaciju obrazovanih grupa onih koji stiču znanje u dubinu ima ukupno više znanja od grupe onih koji stiču znanje u širinu (pa svaki pojedinac zna isto što i svaki drugi). Problem je vremensko ograničenje, naime ljudski život je vrlo kratak. Ti, D, jesi u pravu da u datim okolnostima pisac-pojedinac mora da ide u širinu da bi zadržao kvalitet, ali nisi u pravu kada smatraš da je to pravo rešenje. Pravo rešenje je da promenimo date okolnosti.

Quote from: D. on 03-02-2015, 22:17:23
Ne sviđa vam se okruženje? Menjajte ga.

Jedna rečenica ne čini dominantan stav, ako je okružena drugim rečenicama s kojima ne deli stav...

Mac, htedoh u jednom trenutku da te pitam jel dobra ta trava, al onda pomislih da ćeš se uvrediti.  :lol:


Ja čak nisam ni razumela taj argument o "širini i dubini" obrazovanja.

ovdje je slučaj čistog i bezobraznog nepoštovanja profesije

mogu li ja sad da odem u klinički centar, nagrnem mantil i proglasim se ljekarom?

Po nekim ovdje izgleda da mogu, nema veze što ću mnoge poslati u biološku smrt, jer pobogu, neki idu i kod vračara i kineskih doktora na liječenje, neki kod travara i pčelara, ma šta sve ne

sad već razmišljam da se latim hirurgije, pa ko hoće po promotivnoj cijeni plastika kod Bate

e sad, to što se ljudi još plaše biološke egzistencije ne znači da isti brinu i o moždanoj egzistenciji, kvalitetu kulture i njenom uticaju na IQ

realno, oni ne brinu toliko ni o biologiji, doktor im kaže da ne žderu čizburger, pazi da slušaju, al doktora baš briga, doći će te mušterije ponovo kod njega

s druge strane, kultura kad stroukira nema dalje

elitizam kompleksaški, mda, najbolje je razviti kult amatera, naš onaj misaoni eksperiment kad imaš bezbroj majmuna, bezbroj pisaćih mašina i beskonačno vrijeme, vjerovatnoća da će jedan od tih majmuna napisati Hamleta je 100%

e jedino što ova planeta za sada ima 7 milijardi majmuna a nema beskonačno vrijeme

Stojim na usluzi, odgovaram na pitanja, delim vizije, i širim dobru volju među ljudima. Pitaj šta nije jasno, jer, na žalost, još ne umem da čitam misli. Ali radim na tome...

EDIT: ali sada je kasno, pa odgovore na vaša pitanja šaljem sutra, prvom prilikom, po istom redu po kojem su pristigla...

Podeli travu sa mnom?  :lol:

mac, molim te, ne širi nego dubi dobru volju!

Trava je u mojoj glavi, deljenje bi zahtevalo hiruršku operaciju. Ali sumnjam da bi donelo efekta...

Quote from: D. on 04-02-2015, 00:21:56
Da je vrhunska kultura omasovljena (da rade samo talentovani profesionalci) postala bi mas kultura i mejnstrim i elitisti je više ne bi smatrali vrhunskom. Elitizam je promašen koncept. Koncept za kompleksaše.

Bravo.

Elitisti cesto izigravaju krokodile specijalizovane za jako male bare. Zapravo, jedna krajnje jadna i ugrozena vrsta koja najcesce zavrsi podavljena u malo vecem potocicu.  :lol:

Немојте ми рећи да би гореспоменути Бергман имао гледаност Мајкла Беја, само да му се да већи медијски простор?

П.С. Мада ми из оне цитиране будалаштине није баш јасно, можда Бергман просто није талентовани професионалац (са све курзивом). Јер испада да је оно у загради услов за омасовљење тзв. "врхунске културе" која би постала мејнстрим.

ta rečenica je pogrešna od početka do kraja, na više nivoa, da je realno teško izvaditi bilo kakvu poentu

ima još gora stvar od toga gdje smjestiti Bergmana, a to je da ne shvata da i masovnu kulturu proizvodi elita, to jest da elita proizvodi i masovnu i visoku kulturu

problem je ovdje što trenutnu masovnu kulturu bukvalno proizvodi masa, što je čak po definiciji čini nekom trećom vrstom ''kulture''

Eto dokaza da je Meho potpuno nepoželjan na radionici ili oko nje - odmah se okupe i rojevi plavih i zelenih muva.

Istina. Bolje da se udaljim.

Quote from: Meho Krljic on 03-02-2015, 21:18:39

Tekst sam ovde zalepio jer ukazuje na jednu prevagu entuzijazma da se piše i objavljuje po svaku cenu i da to u ogromnoj meri danas određuje (ne)kvalitet sadržaja objavljenog teksta bilo u publicističkoj bilo u proznoj sferi. Na to me je ponukala nedavna rasprava ovde na forumu u kojoj je nekoliko učesnika imalo izrazito neprijateljske stavove spram institucije urednika i smatralo da pisac mora biti slobodan da se izrazi kako god hoće, ne shvatajući da izražavanje niko nikome ne brani ali da je publikovanje izraženog već vekovima jedan spoj komercijalnog, kulturološkog, političkog itd. i da tu sloj profesionalaca čiji je zadatak dovođenje teksta u ravan nekakve konvencionalno željene čistote izraza možda može da odmogne onom jednom-u-stotinu maveriku koji je zaista iznad formi i konvencija, ali će ostalih devedesetdevet profitirati od toga što im neko pomaže da svoje možda i vredne misli izraze jasnije.

Negativan stav naspram institucije urednika ima korena u mnogim razlozima, ne samo u branjenju autorske slobode izražavanja. Mislim da smo odavno već utvrdili očigledno: krah uredničke institucije, uslovljen krahom profesionalnih standarda, a to pak dalje uslovljeno krahom društvenog, političkom i kulturnog sistema, i tako dalje.  Ali činjenica da je lako složiti se oko očiglednog ne znači i da je lako složiti se oko svih praktičnih detalja: i dalje nam ostaje problem stava prema instituciji urednika kakva danas postoji, to pogotovo u odnosu na autora. Pojednostavljeno rečeno, autorske manjkavosti utiču uglavnom na njegovu ličnu produkciju, i to je njihov eventualni domet: uredničke manjkavosti se baškare preko čitave produkcije i preko svih autora sa kojima dolazi u dodir. U tom svetlu, sasvim je validno postavljati ono praktično pitanje izbora manjeg zla – da li je bolje biti bez urednika uopšte, ili biti sa manjkavim. A u svetlu konkretne autorske produkcije (dakle samizdata i amaterskog izdavaštva), pitanje je još validnije.

Naravno, Kripl je već dotakao taj konkretno problem i fenomen, i to na vrlo praktičnom mestu, u svom prikazu Zavodnika:  čak ga je i imenovao kao "lagunizaciju". Meni lično je prilično očigledno (naravno, sasvim dozvoljavam mogućnost da nisam u pravu) da je fenomen uzgojen daleko više u uredničkoj instituciji negoli autorskoj. Naravno, autorska institucija je ta koja materijalizuje fenomen, to u formi radne snage, ali ja sam prilično ubeđena da je njegov blueprint konstruisan upravo na uredničkom nivou. Rečeni prikaz me naveo da pomislim kako i sam Kripl deli to mišljenje, makar samo na toj konkretno knjizi kao ilustraciji fenomena. 

E sad, naravno, jedno zapažanje izneseno u specifičnim okolnostima, povodom rasprave o uredničkoj dimenziji u jednoj konkretnoj knjizi lako izgleda pomalo... nakaradno kad se osvetli iz ugla generalnog, da ne kažem filozofskog razmatranja problema. Otud moram da spelujem kako ja zaista nisam protiv institucije urednika, ja sam samo protiv njenog manjkavog korištenja. To svakako nije isto, mada priznajem da u svom ekstremu postaje gotovo isto - kad dođemo do zaključka da manjkavo urednikovanje proizvodi daleko više štete negoli njegovo potpuno odsustvo.  Ali to je datost koja važi za sve bogovetne pojave i fenomene, ionako, a ja zaista smatram da osuđivanje zloupotrebe neke stvari svakako ne bi trebalo doživljavati i tumačiti kao argument da se ista ne može korisno upotrebiti.

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 06:50:22
Istina. Bolje da se udaljim.

Šta je istina, Meho? :)

Bergmana je lako smestiti. To je kultna umetnost. A kultno se danas smatra za visoko komercijalno. Ta cinjenica se, na nacin na koji je D. iznela, nekom mozda nece svideti ali taj neko je zadnjih 20 godina debelo prespavao u vrlo maloj bari.

Naravno, Bergman nije savremeni autor pa mozemo diskutovati koliko ga taj fenomen kaci. Ali siguran sam da u odredjenoj meri i dela Bergmana donose profit onima koji ih prodaju.

Quote from: D. on 04-02-2015, 09:08:22

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 06:50:22
Istina. Bolje da se udaljim.

Šta je istina, Meho? :)

Pa to da je ova diskusija otišla u sasvim tangencijalnom smeru u odnosu na ono što sam ja video u datom tekstu pa da je svakako bolje da je ne perpeturiam.

Quote from: Linkin Uroborni on 04-02-2015, 09:37:26
Bergmana je lako smestiti. To je kultna umetnost. A kultno se danas smatra za visoko komercijalno. Ta cinjenica se, na nacin na koji je D. iznela, nekom mozda nece svideti ali taj neko je zadnjih 20 godina debelo prespavao u vrlo maloj bari.

Naravno, Bergman nije savremeni autor pa mozemo diskutovati koliko ga taj fenomen kaci. Ali siguran sam da u odredjenoj meri i dela Bergmana donose profit onima koji ih prodaju.

Све ово што си написао је толико погрешно да је потребан читав есеј да би се оспорило тачку по тачку, то није нова појава на овом форуму, да неко изнесе нека своја ничим основана размишљања као плоче са Синајске горе па мисли да је у праву јер нико нема времена да се бакће бескрајним репликама. Нема ту никакве "чињенице", где се бре култно сматра за високо комерцијално? Хелоу!

И да, Бергманова дела доносе НЕКИ профит, али колики? Ево односа - ТВ лиценца за једну (1) епизоду популарније (високобуџетне) турске теленовеле кошта отприлике колико десет (10) Бергманових филмова. Не једна серија; једна епизода, па пута онолико колико их има - израчунајте сами.

Licence aktuelne produkcije su uvek daleko skuplje nego stare stvari koje su odavno otplatile svoje troskove. Da li smatras da je tv licenca jedne epizoda "True Detective" jeftinija od jedne epizode te tvoje turske telenovele, ma koliko "visokobudzetne"?

Etiketa "kultni klasik" je neosporno visoko komercijalna. Racuna se ukupan profit od vremena izdavanja (a ne trenutan u poredjenju sa trenutno aktuelnim) ne samo od tv licenci vec i svakakvih specijalnih izdanja. Eno ti Bergmana na 23 diska.  :roll:

Linkin, obrati pažnju da Džon radi u televiziji, i to na prilično visokom položaju. Niko ne zna još koliko s obzirom na britak jezik. U svakom slučaju kad on priča o parama na TV-u to nije mišljenje, nego osnovni podatak s kojim redovno barata.

Takođe, kultno nije automatski i komercijalno. Moj je utisak da je zapravo obratno.

možda bi trebalo vratiti temu na početak, onaj dio o nepismenosti

naime, odlika kulta je da je to MALA grupa ljudi, ZATVORENA od spoljnog svijeta, koja fanatično obožava objekat kulta

no, to je MALA I ZATVORENA grupa ljudi

za razliku od komercijale koja je ŠTOŠIRETOBOLJE, OGROMNA POPULACIJA kao cilj, njima je roba namijenjena, i oni je gledaju kao tele u šarena vrata

tako Bergman jeste kultni klasik a turska serija jeste komercijala

i to samo na osnovu brojeva, nismo ni počeli o kvalitetu

zbog zato što si glup

mac, ne pricam samo o Srbiji vec globalno. Trendovi u Srbiji su samo odraz nekih trendova koji se odvijaju na svetskom nivou. Kad bi donosili zakljucke zanemarujuci tu cinjenicu donosili bi mnoge pogreske zakljucke. Mi smo siromasna i mala zemlja. Da li je ovde nesto dozivelo ekonomski uspeh ili nije i nije neki narocito bitan faktor.

Treba uvek uzeti da je, naprimer, samo Amerika ogromno trziste od 320 miliona ljudi. Ne racunajuci Evropu, Aziju i ostatak sveta bilo koji "kultni" fenomen u Americi se broji milionima.

Ne zavaravajte se, rec je o ogromnim trzistima.

I naravno da pojam kultni ne podrazumeva i kvalitet. Da i tu ima svakakvog granja. Npr, Star Trek zbog svog kultog statusa i dalje naplacuje licence za prikazivanje originalne serije kao da se radi o tek snimljenoj seriji.

Star Trek je komercijala, kakav crni kult jbt

Imamo različito viđenje pojma kult. Pojmovi kult i kulturno nisu bliski.

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 10:11:10
Pa to da je ova diskusija otišla u sasvim tangencijalnom smeru u odnosu na ono što sam ja video u datom tekstu pa da je svakako bolje da je ne perpeturiam.

xremyb

Quote from: mac on 04-02-2015, 13:32:12
Imamo različito viđenje pojma kult. Pojmovi kult i kulturno nisu bliski.

To se tebi samo cini. Kultura ne postoji ako nije komercijalna. Mozda ne za zivota autora ali svakako posle.

Evo, nek mi neko navede i jedan primer bilo kog dela koji je postalo "critically acclaimed" ili privuklo fanove a da je ekonomski propalo. Nema toga, to ne postoji. Ono sto nema neku ekonomsku racunicu jednostavno sasvim nestaje.

Evo par primera, 11 Classic Movies That Were Originally Box-Office Bombs (http://www.businessinsider.com/good-movies-that-bombed-at-box-office-2014-5?op=1). Možda su tokom vremena uspeli da povrate uloženo, ali ne isplati ti se da dobiješ milion dolara posle deset godina. Da su producenti znali da ovi filmovi neće da im se isplate u projektovanom roku onda ovi filmovi ne bi ni nastali.

Quote from: Linkin Uroborni on 04-02-2015, 13:41:17
Evo, nek mi neko navede i jedan primer bilo kog dela koji je postalo "critically acclaimed" ili privuklo fanove a da je ekonomski propalo.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.artcyclopedia.org%2Fart%2Fvan-gogh-self.jpg&hash=176b05deb48375e57335bbb70e0dcb0071034d8e)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fdownload.gamezone.com%2Fassets%2Fold%2Fscreenshots%2FIco.jpg&hash=ff8baafafb197423bfa23a730cd0fa5750286625)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fvignette3.wikia.nocookie.net%2Fokami%2Fimages%2F4%2F4a%2FOkami_welcome.jpg%2Frevision%2Flatest%3Fcb%3D20101211065150&hash=5b31ba7be7aa3970770e03eb2830e3a697225c0e)


Моцарт-Вълшебната флейта с бг субтитри(I ч.) Magic flute-K.Branagh (http://www.youtube.com/watch?v=XT62KLvzGZU#ws)

To i jeste uzrok sranja: komercijalna kultura je oksimoron.

Quote from: mac on 04-02-2015, 13:54:31
Evo par primera, 11 Classic Movies That Were Originally Box-Office Bombs (http://www.businessinsider.com/good-movies-that-bombed-at-box-office-2014-5?op=1). Možda su tokom vremena uspeli da povrate uloženo, ali ne isplati ti se da dobiješ milion dolara posle deset godina. Da su producenti znali da ovi filmovi neće da im se isplate u projektovanom roku onda ovi filmovi ne bi ni nastali.

primetih da fali Brazil :)

tih lista ima gomila, dovoljno je u gugl ukucati cult movies that flopped at box office i izađe pregršt materijala.

slično je i sa muzikom.

Da mac, ali svi se oni na kraju ekonomski opravdali. U tome je i poenta.

Ja ti trazim primer onih sto se nikad nisu opravdali, niko nema interes da ih idalje na DVD-ju a ih ti smatras kultnim. Gde je to?

Sve je ili komercijalno ili nestaje. I projekti koje finansira srpsko ministarstvo kulture ili postanu komercijalno isplativi i nastave zivot i posle pocetnog finansiranja ili nestanu. Nema treceg.

Nema tog elitistickog glorifikovanja nekomercijalnog. To je izmisljena utopija.

Meni, majke mi, više nije jasno ko o čemu ovde priča, samo mi je jasno da je Bergman proglašen "kultnim" uprkos činjenici da "kultno" i "klasično" nisu sinonimi, da se barata pojmovima "komercijalno", "elitistički" i "masovno" a da se kanda ne vlada u potpunosti njihovim značenjima ili ne daj bože da se poseduje svest o mestima gde se ti različiti skupovi presecaju, i neverovatno sam razočarana time što, koliko vidim, Bata još nije pomenuo Horkhajmera. Bato, trgni se malo, šta bi ti Patuljak reko?

Meho, da prodas samo tu sliku sto si prvu okacio pa bi mogao obe u vis do kraja zivota. :)

Šta onda trabunjaš o komercijalnoj kulturi. Van Gog i nije nešto pazario.

kako kad ovaj tip ne razumije ni kad mu na srpskom objasniš :(

ta razlika između kultnog i klasičnog bi išla posljednja, vidiš da čovjek ne zna razliku između komercijalnog i ekonomske računice, pa bi onda naredni korak bio šta je to masovno, šta popularno a šta elitističko, i u kakvom su međusobnom odnosu, te da se onda vratimo na to šta nije kultno a jeste klasično i obrnuto, kao i šta jeste i kultno i klasično

i kako god okreneš jadni Horkhajmer ne može da uđe u igru!

Nein. @NeinQuarterly  ·  Feb 3

There are those who love reading Adorno. Those who really love reading Adorno. And those who have really read Adorno. And never loved again.

A sve je počelo kao razgovor o lepom pisanju. I dogura do Van Goga, Mocarta i Bergmana, komercijalne kulture...
Negde sam pogubio nit  čitajući sve ovo. Da li je problem što neko želi da nauči biti komercijalni pisac? Ili da želi biti pisac uopšteno, još ako ga ne čitaju da okači sebi kako je kultni: ima par čeljadi što ga čitaju i obožavaju a ostala stoka ga ne razume?
Ako želite komercijalno spisateljstvo,, to je barem prosto napraviti. Ima recept.

Quote from: Father Jape on 04-02-2015, 14:33:58

Nein. @NeinQuarterly  ·  Feb 3

There are those who love reading Adorno. Those who really love reading Adorno. And those who have really read Adorno. And never loved again.

Super! Zadržaću se, ipak, u prvoj kategoriji, treća je rezervisana za... hm... pristupačnije autore. :lol:




@Bata Šta je igra bez švapskih filozofa? Čorba bez mirođije, kažem ja!

Šta ćeš kad ne znaju ništa o lepom pisanju, a sve o Mocartu i komercijalnoj kulturi.

nije istina, Adorno je ljubav! 8)

hehe, čisto u rok službe, sjetih se nečega što je jednom napisao, parafraziraću: ''Svaki put kad izlazim iz bioskopa osjećam se glupljim nego kad sam ulazio''

toe taj elitizam!

Quote from: Linkin Uroborni on 04-02-2015, 14:26:23
Meho, da prodas samo tu sliku sto si prvu okacio pa bi mogao obe u vis do kraja zivota. :)

To je istina, ali njen autor i vlasnik autorskih prava nije uspeo da je proda i, što se tiče definicije "ekonomske propasti", mislim da nije potrebna bolja. Iako je autor bio izuzetno cenjen među kolegama impresionistima i predviđana mu je sjajna karijera. Dakle, kritika ga cenila, privukao publiku, bio sjajno zapažen na izložbama, ostavio ogroman pečat na umetnost i kulturu svog i našeg doba ali nije prodavao ništa od svega toga i živeo je od ilustrovanja magazina a ne od prodaje slika.

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 14:43:00
Iako je autor bio izuzetno cenjen među kolegama impresionistima i predviđana mu je sjajna karijera. Dakle, kritika ga cenila, privukao publiku, bio sjajno zapažen na izložbama, ostavio ogroman pečat na umetnost i kulturu svog i našeg doba ali nije prodavao ništa od svega toga i živeo je od ilustrovanja magazina a ne od prodaje slika.

Da, ali ne govorimo o autoru vec o njegovom delu. Delo je autora nacinilo besmrtnim a njegova materijalna vrednost danas je neprocenjiva.

Zapravo, ne postoji nista na ovome svetu sto ima vecu materijalnu vrednost od umetnickih dela.

Tu se valjda svi slazemo ako se oko svega ostalog ne slazemo?  :(

Ovo svi znamo. Bolje mu pričaj zašto je nastao Sundance festival i kako je postao primamljiv komercijalnom iako je osnivačima komercijalno bilo poslednja rupa na svirali. Ili mu pričaj kako komercijalno kod nas nije dobro i kako će da nestane (prema Linkinovoj tezi), a nekomercijalno već nema nikakvu šansu, pa ispada da u Srbiji kulture i nema i kako je bespredno da o kulturi raspravljamo.

QuoteNegde sam pogubio nit  čitajući sve ovo.

To je zato što ni Kripl nije bio jasan, tj. nije pojasnio o čemu on to.

Doduše, meni je Kripl retko jasan i precizan u svojim tekstovima. A nije ni naročito originalan.  Ovog puta sam napisala komentar na tekst jer se samoprozvao profesionalnim piscem koji se duri jer nije plaćen i shvaćen. Jedno je biti profesionalni filmski kritičar, a sasvim drugo profesionalni pisac.

Osim toga, film je mnogo više povezan sa medijima (TV, radio, novine, internet) i šoubiznisom nego bilo koja druga oblast u kojoj se o nečemu piše, tako da stvarno nije jasno na šta se to kripl ljuti.


Meho, nebitno je što autor nije doživeo ekonomski uspeh, Linkin ovde govori o komercijalnosti dela uopšte, pa makar i za 1000 godina. E, sad, ovde se odigrao malo neuobičajen proces. Umeju ljudi da prepoznaju vrednost dela tek posle mnooogo godina. A nekad samo neosnovano proglase nešto za vrednost i prodaju to za velike pare.   

Quote from: scallop on 04-02-2015, 14:50:55
Ili mu pričaj kako komercijalno kod nas nije dobro i kako će da nestane (prema Linkinovoj tezi)

Linkin bi rado na ovo odgovorio ali mu je iz navedenog sasvim nejasno o kojoj se to tezi radi. Linkin povlaci autorstvo nad tom tezom i predaje ga skallopu u potpunosti, posto je daleko bolje upucen u tezu od Linkina.

Sigurno. Većina i ne zna o čemu raspravlja (Pardon, izuzev Bate). Ti si, Linkin, pisao o značaju komercijalnog za kulturno, a čini mi se da su to i svi ostali naslutili. Pa, ako povlačiš sve što si napisao, onda dobro. :lol:

Quote from: D. on 04-02-2015, 14:51:58

QuoteNegde sam pogubio nit  čitajući sve ovo.

To je zato što ni Kripl nije bio jasan, tj. nije pojasnio o čemu on to.

Doduše, meni je Kripl retko jasan i precizan u svojim tekstovima. A nije ni naročito originalan.  Ovog puta sam napisala komentar na tekst jer se samoprozvao profesionalnim piscem koji se duri jer nije plaćen i shvaćen. Jedno je biti profesionalni filmski kritičar, a sasvim drugo profesionalni pisac.

Osim toga, film je mnogo više povezan sa medijima (TV, radio, novine, internet) i šoubiznisom nego bilo koja druga oblast u kojoj se o nečemu piše, tako da stvarno nije jasno na šta se to kripl ljuti.


Meho, nebitno je što autor nije doživeo ekonomski uspeh, Linkin ovde govori o komercijalnosti dela uopšte, pa makar i za 1000 godina. E, sad, ovde se odigrao malo neuobičajen proces. Umeju ljudi da prepoznaju vrednost dela tek posle mnooogo godina. A nekad samo neosnovano proglase nešto za vrednost i prodaju to za velike pare.   

Da budem iskren, nije mi najjasnije o čemu Linkin govori, jer Van Gogovo delo NIJE bilo komercijalno uspešno u svoje vreme, dakle, kada je stvarao, u kontekstu u kome je stvarao. Kasnije je postalo tražena roba, ali to nema veze sa ovim o čemu pričamo jer Linkin nije pominjao "komercijalna" dela već dela koja su "ekonomski propala" a Van Gogovo delo je temeljito ekonomski propalo u svom istorijskom periodu i njegova komercijalna neuspešnost je potpuno transparentna: ono nije povratilo uložene resurse. To da li je posle neko našao način da ga monetizuje je sasvim drugo pitanje.

S druge strane, Van Gog je imao sasvim komercijalan naum, želeo je da prodaje slike ali ih ljudi nisu kupovali (sem one proverbijalne jedne), tako da je ovo besmislena diskusija - ne pričamo o tome da je Van Gog bio autor koji nije želeo da ga plaćaju i stvarao jer je osećao puku umetničku potrebu. Naravno da je ovo drugo bilo užasno bitno za njega, ali takođe je i jasno da je namera uvek bila da se prodaje i živi od slika i da je njegov život, što zbog bolesti, što zbog komercijalnog neuspeha bio ispunjen frustracijama.

A to da ti u Kriplovom napisu vidiš "durenje što nije plaćen" me boli jer niti je to poenta teksta niti sam ga ja zbog toga okačio ovde.

Quote from: scallop on 04-02-2015, 15:03:21
Pa, ako povlačiš sve što si napisao, onda dobro. :lol:

Eh sad, necemo tako daleko. Recimo da povlacim tvoju interpretaciju onoga sto sam rekao. Ja sam rekao nesto drugo i tvojoj interpretaciji se nisam prepoznao ali dobro sad. S obzirom da smo na temi o pisanju, a pisac nikad ne bi smeo da sam objasnjava svoje delo, uzdrzacu se od dodatnih objasnjenja pa nek me svako shvati onako kako ume. To je ionako neizbezno. I ne vredi mi da kmecim da sam neshvacen. 8-)

Zaista ne vredi. Inače se Meho ne bi ubijao od napora da ti objasni.  :-|

Quote from: D. on 04-02-2015, 14:51:58
Meho, nebitno je što autor nije doživeo ekonomski uspeh, Linkin ovde govori o komercijalnosti dela uopšte, pa makar i za 1000 godina.

Da, eto, neko me je shvatio. Linkin je govorio bas o tome.

Nije samo to, naravno. Bilo je tu i nekih drugih teza. Ali nema potrebe da jos jednom objasnjavam. Koga interesuje moze da se vrati i procita ponovo. Sve i dalje stoji crno na belo.  xfrog

To me i brine. Hej, kako si uopšte stigao na ovaj forum? Kad je Bata posumnjao, pokušao sam da ga odvratim.

Quote from: scallop on 04-02-2015, 15:34:21
To me i brine. Hej, kako si uopšte stigao na ovaj forum? Kad je Bata posumnjao, pokušao sam da ga odvratim.

scallop, sta sad zapravo ti tvrdis?

Da ja ovde ne mogu da imam saveznika i istomišljenika, a da ga ne poznajem in real life.

@Meho

Žao mi je, nisi ti kriv što se kripl ljuti. Znam da to nisi video u tekstu, ali ja jesam.

Pre nekoliko godina bio sam u nekoj malo kafani u blizini Gardoša gde je svirao i pevao jedan Ciga čije ime ni tada nisam zapamtio, a sada tek nemam pojma kako se zvao. Umro je nedavno. Bio sam pozvan kod neke drugarice na kafansku žurku pa sam tu i cuo celu priču. Taj Ciga svira i peva bolje nego pet najpoznatijih Cigana izvođača sve na čelu sa Šabanom Bajramovićem.  Ali to je zaista tako, neprepričljivo.
Ne postoji nijedan snimak njegovog nastupa, otprilike niti jedna fotografija, jer je on to izričito zahtevao i to je ispoštovano do kraja. Ko je želeo da ga čuje, morao je da dođe. Uglavnom su to bivale kafane u sporednim ulazima i čestvo dvorišne zgrade preuređene u neprijavljene ugostiteljske objekte kakvih je Zemun prepun.
O njemu se moglo čuti samo od usta do usta, a on se mogao čiti samo uživo. I to je to. Čovek je umro i sve što je bio u stanju da ponudi je otišlo s njim.

I, sad, u koju grupu komercijale-nekomercijale ili čega god ovo spada? Čovek je odbio svaku ponudu da snimi CD ili javno nastupi na nekoj sceni, jednostavno, zanimalo ga je samo da peva za nekoliko desetina ljudi i to mu je bio ceo život.

Na tu foru je bio npr. Nikita Stanesku, veliki rumunski pesnik, boem, kome se smeši zaborav, a bio je u stanju da u transu, u beogradskoj Skadarliji napiše zbirku pesama i iščitava je cele noći, a onda do jutra spali.

Ne možemo potrebe ljudi posmatrati jednoobrazno i suditi samo na osnovu kriterijuma ko se proslavio i zaradio pare. Zaborav je ono što čeka većinu; iz cele književne produkcije jedne decenije države kao što je Srbija preostaće tek nekoliko knjiga, a iz celog veka besmrtnost postigne možda tek knjiga-dve. A možda ni toliko. Zarada je u direktnoj sprezi sa trenutnim pomodarstvom ili potrebama najmoćnijih ljudi, a to se stalno menja. Oskar Davičo je bio gigant kada sam ja bio mali i dobijao je sumanute honorare, ali sumnjam da sada to iko više čita, a za 50 godina jedva da će se njegovo ime i pominjati u najširem kontekstu srpske književnosti XX veka.

Linkin postavlja tačku gledišta u naš trenutak i ono što je sada aktuelno kao komercijalno proglašava uspešnim. Umetnici su različiti, neko stvara da bude bestseler, neko stvara za pare, neko da ostavi trag za budućnost, neko samo da vidi zadovoljstvo na licima oko sebe dok recituje i svaki način je podjednako dobar, kako za koga, naravno.
Kakav bi bio život kada bismo svi želeli isto i mogli isto i radili isto na isti način?

Quote from: Linkin Uroborni on 04-02-2015, 15:31:44

Quote from: D. on 04-02-2015, 14:51:58
Meho, nebitno je što autor nije doživeo ekonomski uspeh, Linkin ovde govori o komercijalnosti dela uopšte, pa makar i za 1000 godina.

Da, eto, neko me je shvatio. Linkin je govorio bas o tome.

Nije samo to, naravno. Bilo je tu i nekih drugih teza. Ali nema potrebe da jos jednom objasnjavam. Koga interesuje moze da se vrati i procita ponovo. Sve i dalje stoji crno na belo.  xfrog

Ali nije najjasnije kakve veze to ima sa ovim u diskusiji. Nafta je sve do kraja devetnaestog veka bila beskorisni zagađivač poštenih obradivih površina, pa je sada komercijalno tražena roba, ali to ne znači da su dinosaurusi na neki način od toga profitirali.  :lol:

Hoću da kažem, ova diskusija o tome šta je komercijalno a šta nije je utemeljena na nejasnim kriterijumima. Van Gogovo deli je "ekonomski propalo" po definiciji (nije povratilo uložene resurse) ali je istovremeno bilo i komercijalno - pravljeno je sa namerom da se učestvuje u tržišnoj utakmici.

A opet, ja ne vidim vezu između ove rasprave i onoga što Kriplov tekst veli a to je, najgrublje rečeno, da je redistribucija zarade u izdavačkom sektoru - kao i svugde drugde, uostalom, ako smo dobro iščitali Piketija - pomerena tako da favorizuje vlasnika investicionog kapitala a da u zapećak gurne vlasnika radnog kapitala i da je, u izdavačkom (i medijskom uopšte) sektoru ovo proizvelo kulturu idiota u kojoj izražavanje više nema negovan kontekst u kome može da se tumači i sa kojim se može komunicirati, već samo "prazan" medijum, kao nekakav zid na kome svako našara svoje ime, dosetku ili nacrta ćunu i to je danas ono što se smatra književnošću ili publicistikom.

Utoliko, mislim da nije dobro da D. odvlači pažnju na tezu koja u tekstu ne da nije centralna, nego je samo duhovit način da se privuče pažnja na centralnu tezu: nepismen sam> ne plaćaju me > ali hoće da me objave > jer ne cene ni autora ni čitaoca..

Quote from: Boban on 04-02-2015, 15:45:05
Linkin postavlja tačku gledišta u naš trenutak i ono što je sada aktuelno kao komercijalno proglašava uspešnim.

Gotovo da si me i ti razumeo. Ne uspesnim. Vec da se to jedino prati. Zapravo, ja bih voleo da vise ljudi, kao ti, prati tamo nekog anonimnog cigu koji nije snimio ni CD. Umesto sto se samo folira da takve prati a zapravo uziva u nekom obliku komercijalizacije, a pri tome se strasno gnusa od masovne komercijalizacije.

Znajuci koliko ima mladih, neafirmisanih i, nadasve, gladnih mladih umetnika danas koje gotovo niko zivi ne prati, sem sto za njima stalno juri isti buljuk njihovih kolega umetnika u slicnoj situaciji. Niko zapravo ne prati autenticnu kulturu i umetnost koja se stvara oko nas, sem samih umetnika. Onih koji nadju licnu korist. To je jednostavno tako. Zasto, ne znam. Ali o tome se ne prica. Zapravo, prica je sasvim drugacija, svi tvrde da nesto prate i znaju, a zapravo je to umetnost koja se davno dokazala ili bar se prodaje kao neki novi "instant kult klasik" iako nije dozivela ni premijeru. Marketing.

Prava umetnost i kreativno ostvarivanje nemogući su bez mecenstva.
Ako pogledamo kroz istoriju, videćemo da umetnici, ma koliko bili genijalni (kao više puta pomenuti Gogen) nemaju nikakvu šansu bez neuslovljene donacije.
Stalno navodim primer španskog stripa koji beleži izuzetan uzlet u sedamdesetim, a posledica je što je jedan ratni profiter generala Franka voleo strip i odlučio da opljačkane milijarde stavi u službu prosperiteta domaćeg stripa. Srećom po španski strip, on je poživeo 91 godinu pa je uspeo stotine ljudi da izvede na put, a neki od njih su postigli i svetsku slavu.
Neuslovljena donacija, dakle, mecenstvo u izvornom obliku je jedini način da kultura i druge neprofitabilne stvari dođu do izražaja.
Jugoslavija je, kakva god nam se činila, za kulturu dala nezamislivo više nego što ovi sada muvatori i bilmezi na vlasti mogu i da zamisle i upravo zbog tog odsustva mecenstva, nama Pink kroji kapu na svim nivoima, od porodičnih navika do javnog provoda.
Srbija je trenutno neuspešni abortus od države i mi svi to vrlo dobro osećamo.

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 15:54:31
Utoliko, mislim da nije dobro da D. odvlači pažnju na tezu koja u tekstu ne da nije centralna, nego je samo duhovit način da se privuče pažnja na centralnu tezu: nepismen sam> ne plaćaju me > ali hoće da me objave > jer ne cene ni autora ni čitaoca..

D. ne odvlači pažnju. D. kritikuje Kriplov tekst kao besmisleno kukumavčenje iz fotelje nekoga ko bi da bude plaćen za ono kako on doživljava profesionalizam (ja ću, nepismen, da pišem, drugi će da ispravljaju moje tekstove, a amateri nek jedu govna umesto što zauzimaju profesionalni medijski prostor).

U njegovom tekstu se i ne radi o pisanju, per se. On je pozvan da napiše priču zato što je javna ličnost. Njegov uslov izdavačima da objavi knjigu, a da izdavači pišu, ali da postanu javne ličnosti prvo, te iz toga izvlači zaključak da su ipak potrebni profesionalci da pišu, je totalni zbun i zamena teza.

Ne, ne, to je ono što se zove reductio ad absurdum (http://sh.wikipedia.org/wiki/Reductio_ad_absurdum) i Kripl ga koristi da pokaže koliko je situacija strašna: izdavač će te objaviti ali ga nije briga da li će to što objavi išta valjati čak ni u formalnom smislu jer je biznis model taj da će samo ime "poznate ličnosti" prodati izdanje nekritičkom čitaocu. A to nije izolovan slučaj već raširen biznis model u kome se tehnička infrastruktura izdavaštva odstranila uz stav da je ona višak i da je izražavanje samo po sebi dovoljna komponenta izdanja, kao i da je ono dovoljna kompenzacija za utrošeno vreme i napor autora.

pekinška glupačetina, ahtung, ahtung

poenta je da mora da postoji posebno usko grlo zvano urednik

kroz to grlo mogu da prođu i nepismeni i amateri, pa i pismeni, čak provjereni književnici

kad prođeš usko grlo lektora i drugih profesionalaca koji PODIŽU NIVO tvog izraza, onda i akademici mogu da čitaju nepismene, i da neki smisleni dijalog postoji među različitim klasama, društvenim grupama itd

kad tog uskog grla nema, pismeni pišu za pismene, nepismeni za nepismene, kultura gubi određeni saborni efekat, kamoli obrazovni, jer prosto druga grupa je totalno odijeljena, i u njoj neki DBorisi slijepci bauljaju i upropaštavaju kompletnu civilizaciju

možda bi i DBoris na nešto ličio da prođe uredničko, mentorsko grlo, al pošto balave neznalice strepe od autoriteta, miješajući autoritet sa pojmom autoritarizma, imamo to što imamo - smeće iliti dreš

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 17:52:30
Ne, ne, to je ono što se zove reductio ad absurdum (http://sh.wikipedia.org/wiki/Reductio_ad_absurdum) i Kripl ga koristi da pokaže koliko je situacija strašna: izdavač će te objaviti ali ga nije briga da li će to što objavi išta valjati čak ni u formalnom smislu jer je biznis model taj da će samo ime "poznate ličnosti" prodati izdanje nekritičkom čitaocu.

Ali ovde urednik POSTOJI. Samo Kripl nema poverenja u njega i plaši se da će njegova nepismenost da dođe do izražaja. Pri tom, izdavač je, očito, tražio poznate koji imaju iskustva sa pisanjem proze (dakle, očekuje se da to VALJA i u formalnom smislu). Izdavač je imao nameru da promoviše kvalitetnu prozu o svom trošku (nisi pročitao da izdavač nije očekivao dobit?). Uostalom, nisu zvali Cecu da piše priču, već Kripla, što i jeste dokaz da nisu očekivali (preteranu) dobit.

Kripl je samo primenio priču o tom biznis modelu koji si pomenuo (a koji svakako postoji. Naravno) na svoj slučaj. A to nije njegov slučaj. Njegov slučaj je salonska razmaženost jer mu se ne dopada urednik.

Ali ne dopada mu se jer je, pretpostavka je, to osoba bez reputacije i, možda, iskustva. Što je identično kao da ne postoji za naš primer - ne postoji volja za ulaganje u nešto što će doprineti kvalitetu teksta. A ja stvarno ne znam otkud ideja da "poznati sa iskustvom pisanja proze" ne prolaze kroz lektorske i uredničke ruke.

O, dođavola Meho, ne izvrći mi reči. :)

Poznati sa iskustvom pisanja proze su samo garant za bolji kvalitet u odnosu na onaj koji bi, recimo, pružila Ceca da je pozvana da piše priču. Dakle, Kripl to svakako bolje radi od nje i svakako treba da prođe kroz ruke urednika.

E, sad, tu je Kripl i bio nejasan. NIJE obrazložio zašto mu se urednik ne dopada, NIJE rekao ko je urednik, NIJE objasnio šta od urednika očekuje i NIJE rekao šta ostali pisci o njemu/njoj misle.

Dakle, izdavač je urednika imao (a mogao je i da ga nema, pa bismo onda i formalno mogli da optužimo izdavača da hoće samo profit, ali ne možemo jer je izdavač obezbedio i urednika i pare i kvalitetnije pisce). Sad, što se svakoj primadoni urednik ne dopada ne znači da izdavač treba da menja urednika zbog jedne pritužbe. Uostalom, Kripl je mogao da nađe nekoga kome veruje samoinicijativno i da isporuči uređenu priču, a mogao je i da se opismeni.

Bato! Alo, Batoooo! Da se selimo odavde? Vidiš da je Meho obnevideo u hipnotičkom zagrljaju? On će do sutra da ostane u tom dijalogu i usput izgubi prijatelja Kripla. Alooo!

Quote from: Boban on 04-02-2015, 17:09:24
Prava umetnost i kreativno ostvarivanje nemogući su bez mecenstva.
Ako pogledamo kroz istoriju, videćemo da umetnici, ma koliko bili genijalni (kao više puta pomenuti Gogen) nemaju nikakvu šansu bez neuslovljene donacije.

Apsolutno tako. Mecene, donacije a sledeci korak je trgovina. Mrzecete me svi sto cu ovo da napisem ali umetnost uopste ne nastaje kod umetnika vec kod trgovca. Sistem je tako napravljen odvajkada, nazalost. Sve je bazirano da funkcionise na novcu. Tako je bilo u vreme Van Goga i Gogena a tako je i danas. Svi vi  vecinom odlazite po svoju umetnost u prodavnicu a vrlo retki, ili skoro niko, kod umetnika. Pa cak i kad je ne placate vec skidate sa torenata neko je to prvi morao da plati pa da postavi. To je tako, bolna istina. Ima i iduca stepenica, marketing, koja je danas nesto pravicnije ustrojena sa internetom, blogovima i krticnim misljenjem fanova da to ne deluje kao klasican marketing vec selekcija po kvalitetu ali daleko je to od sasvim pravicne selekcije po kvalitetu ako se izbor vrsi na osnovu prethodnih dostignuca. Znaci, umetnik je morao vec da prodje kroz stepenice mecene, donacije i trgovine da bi bio reklamiran. I sve je to subjektivno, vezano za ukus, svere interesovanja i sl.

Eto, toliko od mene. Ne zamerite na ovu malu digresiju.  :)

Quote from: scallop on 04-02-2015, 18:19:09
Bato! Alo, Batoooo! Da se selimo odavde? Vidiš da je Meho obnevideo u hipnotičkom zagrljaju? On će do sutra da ostane u tom dijalogu i usput izgubi prijatelja Kripla. Alooo!

ovo je najgora situacija u kojoj ljudsko biće može da se nađe, kad ti prosvjetiteljski duh ne može s mirom gledati ovakvu nepovezanost i neprosvijećenost :(

kao da je istorija počela s Gogenom, pa je ''tako odvajkada''

zar je moguće da mora da se objašnjava da npr kupovina Kafke, Kamija, Selimovića itd uopšte nije određena tržišnom potražnjom već odlukom ministarstva da ih uvrsti na spisak lektire

samim tim, da se tržište pitalo ne bi ni za van Goga čuli

zar je moguće da se elementarne stvari objašnjavaju?

Novi potpis a stara politika.  :)

tome dodaj još jedno objašnjenje, naime, da se moraju i novi naraštaji, i dobronamjerni došljaci, i svi ljudi kod kojih još ima nade, spriječiti da čitaju totalne budalaštine kojima niko nije prigovorio, nego ih prosto ostavio tek tako da trunu i smrde naokolo

Batu ponekad uhvati neka emocija pa ne može to da gleda, praštajte! Nije ovo tek neki odgovor tamo nekom DBOrisu, ovo je više odbrana od nenormalnog na svim nivoima, odrbana od gluposti, fajervol koji se diže prosto da bi zaštitio nezaštićene, koji možda slučajno nabasaju i pročitaju Linkinove mudotvorine

to je sve za njih, u rok službe, ako Bog ikada bude vrednovao naše živote, da zna da je Bata danas branio svijet od gluposti

Quote from: Pizzobatto on 04-02-2015, 19:54:49
tome dodaj još jedno objašnjenje, naime, da se moraju i novi naraštaji, i dobronamjerni došljaci, i svi ljudi kod kojih još ima nade, spriječiti da čitaju totalne budalaštine kojima niko nije prigovorio, nego ih prosto ostavio tek tako da trunu i smrde naokolo

Batu ponekad uhvati neka emocija pa ne može to da gleda, praštajte! Nije ovo tek neki odgovor tamo nekom DBOrisu, ovo je više odbrana od nenormalnog na svim nivoima, odrbana od gluposti, fajervol koji se diže prosto da bi zaštitio nezaštićene, koji možda slučajno nabasaju i pročitaju Linkinove mudotvorine

to je sve za njih, u rok službe, ako Bog ikada bude vrednovao naše živote, da zna da je Bata danas branio svijet od gluposti

Karma će ti to svakako uzeti u obzir, mada, imaš ti dosta i na onom drugom tasu!!!!1 :lol:

Quote from: D. on 04-02-2015, 18:14:07
O, dođavola Meho, ne izvrći mi reči. :)

Poznati sa iskustvom pisanja proze su samo garant za bolji kvalitet u odnosu na onaj koji bi, recimo, pružila Ceca da je pozvana da piše priču. Dakle, Kripl to svakako bolje radi od nje i svakako treba da prođe kroz ruke urednika.

E, sad, tu je Kripl i bio nejasan. NIJE obrazložio zašto mu se urednik ne dopada, NIJE rekao ko je urednik, NIJE objasnio šta od urednika očekuje i NIJE rekao šta ostali pisci o njemu/njoj misle.

Dakle, izdavač je urednika imao (a mogao je i da ga nema, pa bismo onda i formalno mogli da optužimo izdavača da hoće samo profit, ali ne možemo jer je izdavač obezbedio i urednika i pare i kvalitetnije pisce). Sad, što se svakoj primadoni urednik ne dopada ne znači da izdavač treba da menja urednika zbog jedne pritužbe. Uostalom, Kripl je mogao da nađe nekoga kome veruje samoinicijativno i da isporuči uređenu priču, a mogao je i da se opismeni.

O, dođavola, D., ja ti pričam da si ti iz teksta izvukla jedan ilustrativni detalj i polemišeš kao da je to osnovna njegova teza.

ali uvijek u najboljoj namjeri! 8)

koliko još pisama neprijateljima civilizacije moram da napišem da iskupim sve grijehe!

Quote from: D. on 04-02-2015, 18:14:07
E, sad, tu je Kripl i bio nejasan. NIJE obrazložio zašto mu se urednik ne dopada, NIJE rekao ko je urednik, NIJE objasnio šta od urednika očekuje i NIJE rekao šta ostali pisci o njemu/njoj misle.

Неважно је све то што набрајаш - није ово, није оно... Крип се не бави причама из жуте штампе, самим тим нема потребу да било коме објашњава разлоге. Крип није било ко да би радио с било ким под било којим условима, тако да не замара не себе ни нас тим питањима која би поставила Леа Киш, рецимо. Уопште ниси схватила текст.

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 20:05:05
O, dođavola, D., ja ti pričam da si ti iz teksta izvukla jedan ilustrativni detalj i polemišeš kao da je to osnovna njegova teza.

Nemoj da se žestiš, Meho. Volim ja tebe.  :lol:


Nije baš tako kao što kažeš. Ne razumem Kripla. Nije mi jasno šta je šćeo, osim da se žali. Na šta tačno? Ni to mi nije jasno. Mislim, jesi ti u pravu za sve što kažeš (biznis modeli, svrha medija itd.), ali meni se čini da je Kripl sve to samo iskoristio da dokaže da je u pravu, a da uopšte nije u pravu. Možda ste vi njegovi prijatelji i odmah ste mu poverovali da urednik ne valja čim on kaže da ne valja. Ja nisam.


Niti mi se dopada celo to "primadona" ophođenje. Da li je Kripl kontaktirao ostale učesnike? Pitao ih da li im se urednik dopada? Ili je samo zvao izdavače i tražio novog urednika za sve (ili za sebe, podjednako je primadonski).


I ako mu je lični primer bio samo primer za neke opšte društvene, izdavačke i medijske tendencije, pogrešan je. 

Mislim da sam već sve rekao: primer je samo ilustracija, pokazivanje kako izdavaštvo ne sledi one svoje prakse koje su ga činile posebnim elementom građanske kulture ili posebnim biznisom. Tekst se bavi fenomenom kraudsorsovanja sadržaja u kome gube i autori i publika i društvo a ne time da Kripla nisu hteli da plate.

Quote from: Meho Krljic on 04-02-2015, 22:05:18
Mislim da sam već sve rekao:

:lol:  Jesi. I ja sam.


Sad smo mirni. :lol:

I idemo da spavamo.  :lol:

I bilo je vreme...

Velika je šteta što se toliko đubreta naplavilo na ovom topiku. Imali so dobru priliku da razmenimo neka mišljenja, pa iz svega toga da izađemo, ako ne pametniji, a ono spretniji.


Blade Runner me je potakao da se vratim Bobanovoj teoriji "prvog pasusa" i ona ima vrednost jedino ako ocenjujemo pismenost. Za sve ostalo ne važi. Za dvadeset evra ću napisati efektni prvi pasus, adrenalina ili testosterona po ukusu, pa oni koji odlučuju po tome napred.


Druga zanimljiva teza je "o najboljem piscu". Naravno, po inerciji, "o najboljem delu najboljeg pisca" i tako do slova K. Teza je šitina, jer to jednostavno ne pije vodu. Za svakog pisca, za svako delo, nalazimo ono šta nam manje ili više godi, a to sigurno nije u granicama jednog slova.


Treće, zanima me iz koje je vukojebine Runner, jer ono šta on prepoznaje od sela u "Zavodniku", moguće da i nije tako.

Povodom naplavljivanja đubreta po topicima, a shodno tome da na ovom forumu postoji neprebrojivo mnogo divnih misli i zaključaka o najrazličitijim stvarima, došao sam na ideju da u okviru sajta ZS (koji se polako preuređuje u nešto upotrebljiviji oblik) otvori deo gde bi se iz topika izvlačile suvisle stvari i to kačilo u formi tekstova/blogova van foruma i bez mogućnosti dodatnog postiranja sa linkom na originalni topik na forumu gde se može nastaviti diskusija, pa ako se pojavi ponešto suvislo i to bi bilo izvučeno napolje. Konkretno, za neku knjigu izvući zaokružena i suvisla mišljenja, odbaciti sve tra-la-la komentare i oftopikovanje.
Mislim da bi to bio pravi način da se sav pozitivni napor uložen u učešće na forumu sačuva od zaborava.

Quote from: scallop on 24-02-2015, 13:34:16
i tako do slova K. Teza je šitina

Apsolutno.

Mada, mož' bit' da je BR bio ciničan.

Linkin, kako da ti kažem, ali tvoj rejting je kod mene blizak nuli. Jednostavno, ne verujem ti. Možda sam u krivu, ali ničim nisi pokazao da nisam.


Bobane, tvoje namere da ispravljaš krive drine okasnele su kao lanjski sneg. Imao si forum koji je delovao, a sad imaš forum na kome si dozvolio da totalne neznalice funkcionišu kao autoriteti. Kaži ti nama kako tebe nekoliko rečenica, ako je i toliko, odbijaju od čitanja. Ali, odjebi uobičajene floskule koje nikog ne vode nigde. Pokađi nam šta ima pogon, a šta ne.

Quote from: scallop on 24-02-2015, 15:22:27
Linkin, kako da ti kažem, ali tvoj rejting je kod mene blizak nuli. Jednostavno, ne verujem ti. Možda sam u krivu, ali ničim nisi pokazao da nisam.

Možda mi ti ne veruješ scallope ali ne postoji pravi razlog za to pošto sam uvek prema tebi bio krajnje fin i ništa više i ništa manje od toga. Ne samo prema tebi, već i prema ostatku foruma. A ti stalno za mene iznosiš neke vrlo slobodne i krajnje čudne tvrdnje.

Možda bi ti trebalo da napraviš neki topik o Linkinu gde ćeš dokazati svoje tvrdnje da sam osoba kojoj ne treba verovati, a ne da stalno od mene očekuješ da ja tebi nešto dokazujem.

Ne moraš ti ništa meni da dokazuješ. Pokaži mi da znaš zašto bi Blade Runner bio ciničan. Uostalom, pitanja su bila upućena onima do čijeg mi je mišljenja stalo.

Nisam rekao da znam da je BR ciničan već da mi se čini da je i ta mogućnost u igri.

Upravo iz razloga što mi se njegova teza čini nedovoljno ozbiljnom, iskarikirano radikalnom i više u pravcu da diskredituje pristup "prvog pasusa" nego da nadgradi.

Moguće i da grešim. Možda da sačekamo šta Blade Runner ima da kaže.

Grip hara, pa više čitam (sa telefona) nego što pišem. Ali, da ne bude da ne odgovaram kad sam već prozvan:

1. Smatram da se knjiga ne može svesti na slovo, riječ, pasus ili rečenicu. Šta čovjek o Fokneru ili Pinčonu može da zaključi na osnovu jednog pasusa? Da je prvi nepismen, a da drugi nema lektora?

2. Bio sam ciničan.

3.
scallop

Quotezanima me iz koje je vukojebine Runner, jer ono šta on prepoznaje od sela u "Zavodniku", moguće da i nije tako.

Prvo i glavno: Čemu ovakav ton? Dalje: nije li roman koji ste naveli napisan u prvom licu od strane nekoga ko nije sa sela? Kakve veze ima odakle sam ja, valjda je važno odakle je narator? I znate li šta bi ostalo od Keruakovog "Na putu" da primjenite ovaj rezon? Ništa.

I za kraj: nisam završio književnost. Ne čitam teorijsku literaturu, niti me zanima. Ne opterećujem se žanrovima, istorijom i podjelama: ima pozvanijih i obrazovanijih da pišu o tome od mene. Sve što ja radim je da čitam knjige i one mi se ili dopadaju ili ne dopadaju. Ponekad napišem šta mislim, jer računam da je autorima drago da pročitaju mišljenje o svom romanu, napisano iz laičkog ugla. Meni djeluje da vi želite da mi objasnite zašto je, u stvari, bezveze nešto što mi se dopalo. Ne znam kako ovo nježno da vam kažem, ali nisam zainteresovan za takve pouke.

Ne zamjerite, sve najbolje i pozdrav.

Izvinjavam se što moj ton izaziva više tonove. Pokušavam da raspoznam šta ljudi pišu i šta čitaoci čitaju. Jednom sam imao primedbu o plauzibilnosti govora mojih likova u SAD. Ispalo je da je to mišljenje osobe, koja nikad nije bila u SAD, relevantnije od moga koji sam do tada proveo više od četiri godine u SAD. Piscu, pre svega moramo da verujemo. To je bio i razlog zbog kojeg sam pitanje postavio. Moraš sam da zaključiš da li je bezveze ili nije, a da ne postavim opciju o pisanju o selu u Crnoj Gori, pa da se zanesvestiš kako ja to vidim.

Quote from: BladeRunner on 25-02-2015, 14:45:12
Meni djeluje da vi želite da mi objasnite zašto je, u stvari, bezveze nešto što mi se dopalo. Ne znam kako ovo nježno da vam kažem, ali nisam zainteresovan za takve pouke.

ne bih da stajem na bilo čiju stranu, niti da sam pokrećem neku polemiku, u neku ruku, nisam ni ja zainteresovan da mi neko drži pouke u vezi onoga što ću da iznesem u narednim pasusima

naime, niko od nas nije operisan od sujete, ali reći ''ti hoćeš da pokažeš da je ono što se meni dopada u stvari bezveze'' djeluje ne kao sujeta već gotovo kao tupadžijski egoizam

jer neke stvari koje se nekim ljudima dopadaju nekad stvarno jesu bezveze

sve ostalo je egoistički strah, koji može samo da parališe forum gomilom monologa. Čemu uopšte rasprava o bilo čemu ako ama baš ništa ne može biti bezveze?

jel to D. ulogovana kao BladeRunner?

Quote from: scallop on 24-02-2015, 15:22:27
Možda sam u krivu, ali ničim nisi pokazao da nisam.

Nije uopšte bitno uvek biti u pravu. To je i nemoguće. Ali strašno je bitno uvek biti čovek. Prema svakom.

Runner je godinama tu, pa i iz tebe progovara paranoja. Ono šta zaista ne valja je što se previše sagitaša postavlja u gardu, kao da je sve o čemu pričamo bitka ili u najmanju ruku tuča.

neka bude tuča, gospodski boks! 8-)

ono što mene brine je čemu onda uopšte neko kenjanje po fanovima Jelene Karleuše, kad dođe obrazovana osoba i kaže da je ne interesuje rasprava o tome da li je nešto bezveze...

Pa,  dobar deo rasprava se i pretvori u bitku jer imamo tu slobodu da se ranimo govnima i slobodno unaokolo bacamo ad hominem argumente, a kakvu nemamo na drugim forumima koji se oštrije moderiraju. Tako da onda ljudi reaguju kada se nekog zapita iz koje je on to vukojebine (čak i ako pitanje nije trebalo da zvuči uvredljivo nego šaljivo) ili kada nekog gomila ljudi napada da je nečiji alter ego iako nema nekog ozbiljnog razloga za to itd.


BladeRunner nije dobio argumentovano iznesenu tezu zašto je "nešto*" bezveze nego pitanje iz koje je vukojebine, što je on onda protumačio tako kako je napisao, kao da Scallop zbog svog zategnutog odnosa sa autorom tog neštog**, sad i BladeRunnera pretvara u kolateralnu štetu i da njega baš ne zanima da u tome učestvuje. Ne verujem da bi on zazirao od dobre rasprave o neštomu***.







*Zavodnik
**Zavodnika
***Zavodniku

Možda ima posla i nema vremena za vaspitno-popravne kritike? Onaj ko se javlja jednom u tri dana treba da ima tu privilegiju da ne bude ciman, to jest da ne očekujemo od te osobe da sad nešto brani to što je rekao. Neka kaže čovek šta ima, pa mi kažemo šta imamo na to što je on rekao, i idemo dalje.

Dobro, napisao je da ga je bolest skolila ovih dana, inače se on uvek sa entuzijazmom raspravljao sa dobronamernim oponentima.

Quote from: BladeRunner on 25-02-2015, 14:45:12

1. Smatram da se knjiga ne može svesti na slovo, riječ, pasus ili rečenicu.

1.) Smatram da si ti bot, uvređen po službenoj dužnosti.

2.) Slovo i riječ si ti nemušto uveo u raspravu. Pasus, od nekoliko rečenica, je sasvim dovoljan da se gurne bezvezarija sa strane.

Evo, sad i ovaj "ti pa ti". Jesi li ti beše došao na forum pre jedno pet godina?

Meho, tvoje "objektivno" mišljenje rangiram sve niže. I Macovo. O kakvim je vaspitno-popravnim kritikama reč? O kakvim odbranama?Čime ja to Runnera cimam? Otkad je vukojebina povreda integriteta? Svi imamo svoju vukojebinu i ko je se stidi, nazdravlje mu. Ako u mom pisanju, o mojoj vukojebini, ne nailazim na prepoznavanje, hoću da znam u čemu grešim. Šta znači argumentovana teza da je nešto bezveze? Ko je uopšte napisao da je nešto bezveze? Ko je imao tezu?

To je sigurno taj gard koji si pominjao u prošlom postu  :lol: "kao da je sve o čemu pričamo bitka ili u najmanju ruku tuča".

Ja sam napiso šta mislim, a da li će se kod tebe to rangirati visoko il nisko, na to nemam uticaja. Nadam se da se tokom godina vidi da nemam nameru da ikoga napadam i da mi je samo dobrobit ljudi koji su na forumu na pameti, a to uključuje i tebe i BlejdRanera. Ali ne mogu da zahtevam da me se čita u onom ključu koji je najpovoljniji za mene.

Kako si ti, Meho, uopšte preživeo sve ove godine na Sagiti?

Bio sam fin prema svima pa su i oni bili prema meni.  :lol:

ma nije bre ovo upućeno baš BladeRunneru, niti baš toj priči o vukojebini

mojne da se pravimo ludi pa da tvrdimo da ignorisanje činjenica o bezveznosti nečega nije opšta praksa na Sagiti, čast izuzecima

ne kažem čak ni da sam lično cijepljen protiv te bolesti, ali braćala, ja bar to svjesno i eksplicitno ne bih izjavio, da me ne interesuje dokazivanje da je nešto što se meni dopada u stvari bezvezno

eo podsjetite me svaki put kad me napadne sagititis tog tipa

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 25-02-2015, 16:00:06

Quote from: BladeRunner on 25-02-2015, 14:45:12

1. Smatram da se knjiga ne može svesti na slovo, riječ, pasus ili rečenicu.

1.) Smatram da si ti bot, uvređen po službenoj dužnosti.

2.) Slovo i riječ si ti nemušto uveo u raspravu. Pasus, od nekoliko rečenica, je sasvim dovoljan da se gurne bezvezarija sa strane.

grešiš. BR nije bot.

 

Quote from: Pizzobatto on 25-02-2015, 16:39:03
ma nije bre ovo upućeno baš BladeRunneru, niti baš toj priči o vukojebini

mojne da se pravimo ludi pa da tvrdimo da ignorisanje činjenica o bezveznosti nečega nije opšta praksa na Sagiti, čast izuzecima

ne kažem čak ni da sam lično cijepljen protiv te bolesti, ali braćala, ja bar to svjesno i eksplicitno ne bih izjavio, da me ne interesuje dokazivanje da je nešto što se meni dopada u stvari bezvezno

eo podsjetite me svaki put kad me napadne sagititis tog tipa

Ma, ti sad pričaš o nečem načelnom sa čime bi se svi, uključujući, mislim, BlejdRanera, složili, ali ignorišeš kontekst u kome je izjava data a koji je partikularizuje i izvodi BlejdRanera iz nekakvog sukoba dvojice ljudi koji daleko nadilazi diskusiju o njihovim književnim radovima.

ne slažem se da se ovo objašnjava partikularizacijom, no pobijanje tvrdnje bi iziskivalo da sad kopam neke momente po forumu, što me em mrzi em bih morao da nekoga razapnem u procesu, možda i BR-a lično

realno, ako je riječ ''vukojebina'' dovoljna da nekog ''ne interesuje dokazivanje da je nešto bezveze'', onda je Sagita propala 8-)

Eh, to se priča otkad sam ja došo na Sagitu....

što nas vraća na to ko je uzrok svih paklenih problema!

Quote from: scallop on 25-02-2015, 16:14:56
Šta znači argumentovana teza da je nešto bezveze? Ko je uopšte napisao da je nešto bezveze? Ko je imao tezu?

pa to i jeste glavni problem u pokušaju rasprave s nekim kao što si ti: ti sve nešto mazno, neodređeno zajebantski, ali podmuklo, dvosmisleno, ŠAU-MAU, nikad direktno, nikad explicitno, nikad decidirano i jasno, pa ako se neko naljuti ili uvredi - 'ej, pa bila je šala, meni je IZ KOJE SI TI VUKOJEBINE potpuno normalna, fina, ništa-ne-insinuirajuća a kamoli pak uvredljiva rečenica!'  :roll:

dakle, istina je da ti NISI IMAO TEZU jer ti nikad ne izlaziš s tezom, nego sa insinuacijama, dvosmislicama, podjebancijama i sličnim smutnim šau-mauovima.

da si lepo izneop TEZU o prikazu sela u ZAVODNIKU, pa da s njom neko može da diskutuje.
ali ne, nema teze, nema tvrdnje, nego samo neka šau-mau trtljanja, pa ko se upecao - upecao se, a ne znamo čak ni s kojom, tačno, tezom (if any) raspravljamo.

Sad ću da sačekam da vidim šta će Meho i Mac da kažu o karakteru tvog posta.

Nemam specijalnih primedaba. Najobojenija reč je trtljarija, što ne prelazi neki sagitaški prosek zapaljivosti. Ostatak posta ima poruku, i podložan je racionalnoj kritici.

konkretno: neko ko stvarno želi da diskutuje, i ume to da čini, izašao bi sa jasno iskazanom tezom.
na primer:
- narator romana ZAVODNIK ne zna ništa o selu - to se vidi TU & TU;
- autor romana ZAVODNIK ne zna ništa o selu - to se vidi TU & TU;
- selo kakvo je opisano u romanu ZAVODNIK je
a) neubedljivo, lažno, fejk;
b) netačno prikazano;
c) loše opisano;
d) pogrešno odabrano kao poprište ovog zapleta;
i to se vidi TU & TU.

umesto toga, od skalopa dobijamo samo TU TU TUUU, odnosno ŠAU-MAU:

Quote from: scallop on 24-02-2015, 13:34:16
Treće, zanima me iz koje je vukojebine Runner, jer ono šta on prepoznaje od sela u "Zavodniku", moguće da i nije tako.

Pa, da, ja ne mogu da kažem da sam išta video što je ukazivalo na želju za konkretnom polemikom, što nije grijeh samo po sebi, ali kada se upari sa ispitivanjem nekog u kakvoj vukojebini obitava ili iz nje potiče, deluje mi kao sasvim prirodno da taj neko dalje nema neku veliku želju za raspravljanjem jer samo ispada proksi za drugog sa kojim bi se ispitivač vukojebine radije raspravljao.  :lol:

Onda vam na čast bilo kakva rasprava. xyxy

naravno, kad se treba baviti insinuacijama, skalop je tu prvi.
a kad treba govoriti konkretno, on se duri i glumi povređenu i uvređenu stranku.
i s takvim čovekom neko očekuje razumnu i smislenu diskusiju?
pa on će bre i sam rečnik da redefiniše da bi samom sebi zvučao 'u pravu'...

Quote from: Meho Krljic on 25-02-2015, 19:34:06
Pa, da, ja ne mogu da kažem da sam išta video što je ukazivalo na želju za konkretnom polemikom, što nije grijeh samo po sebi, ali kada se upari sa ispitivanjem nekog u kakvoj vukojebini obitava ili iz nje potiče, deluje mi kao sasvim prirodno da taj neko dalje nema neku veliku želju za raspravljanjem jer samo ispada proksi za drugog sa kojim bi se ispitivač vukojebine radije raspravljao.  :lol:

Ma to za vukojebinu je bila tek treća stavka, koja pre zvuči kao forumsko sitno prckanje i provokacija nego stav zauzet za debatovanje.

Prve dve stavke su pukle na činjenici da je Blade Runner bio ciničan, što sam ja na vreme Linkinovski dobronamerno pokušao da ukažem scallopu, i što zapravo znači da i Blade Runner i scallop nastupaju sa istih ili vrlo sličnih pozicija, pa prema tome ne postoje neophodni preduslovi za polemiku koju je scallop želeo da izazove kad je pozvao BR na ovu temu.

Znači, sve je bilo mrtvo i pre nego što je počelo. Pustite više Blade Runnera.

ne znam koliko su pozicije BR i scallopa iste, ali drugi je rekao da na osnovu pasusa može da se prosuđuje pismenost, što je sasvim dovoljno

koji kurac ima neko da čita nepismenog pisca koji davi čitaoca iz nesuvislih, polusvarenih razloga

što se mene tiče, u romanu postoje pismenost i poenta

a poenta u romanima je vrlo rijetko jača i kompleksnija nego što je to u društveno-humanističkoj misli, i pismenost je primarna stvar

kome je do poentiranja neka čita filozofiju, eventualno nekog nobelovca

Nasumični pasus jeste test pismenosti i to stoji, ali reč je bilo o prvom pasusu a tu je onda prvenstveno na testu koliko pisac ume da ti privuče pažnju, jer na početku znaš ceo kontekst a na nasumičnom mestu već i ne.

Nije samo pismenost i poenta već i sama vožnja.

Quote from: Linkin Uroborni on 26-02-2015, 01:21:16
Nasumični pasus jeste test pismenosti i to stoji, ali reč je bilo o prvom pasusu a tu je onda prvenstveno na testu koliko pisac ume da ti privuče pažnju, jer na početku znaš ceo kontekst a na nasumičnom mestu već i ne.

Nije samo pismenost i poenta već i sama vožnja.

U velikoj meri se slažem sa ovim zapažanjem: naš hendikep nepoznavanja konteksta je svakako najmanji na početku knjige, otud se i eventualna šteta zbog pogrešne procene svodi na praktični minimum. Otud ja zaista nikad ne "prelistavam" nepoznatu knjigu, u smislu da "zavirujem" u njen centar ili nedajbože epilog.

Isto tako, ceo taj proces "procenjivanja" nove knjige na bazi početnih pasusa je u velikoj meri intuitivna rabota, i tek kad ovako naknadno razgovaramo o tom procesu možemo da preciziramo neke od parametara. Recimo, to o proceni pismenosti, to je za mene veoma širok pojam i ne svodim ga samo na gramatički aspekt: smatram da tim pristupom mi zapravo procenjujemo ne samo jezik i izraz, nego procenjujemo stil i ton i nadasve ekonomiju izraza, jer ona je tu svakako najbitniji aspekt procene. Naravno, ukusi su različiti, neki ljudi možda i jesu u stanju da čitaju tekst koje ne razumeju u potpunosti, ali mišljenja sam da je to daleko ređi fenomen nego što bi se po forumskim izjavama dalo zaključiti. U stvarnom životu, u uslovima normalne motivacije za čitanjem, to među ljudima koji zaista čitaju, smatram da se rečeni parametri uglavnom koriste na veoma sličan način.

E sad, na ovom topiku se taj proces procene pominje uglavnom u jednoj svojoj krajnosti – kad odustajemo od knjige zato što nam njeni početni pasusi (ili poglavlja) ne obećavaju da bi dalje čitanje bilo preporučljivo. Zato možda vredi napomenuti da se i obrnuto dešava, i to možda u statistički ravnopravnom broju slučajeva: broj knjiga koje ne dočitam i pored početnog oduševljenja je vrlo blizak broju knjiga za koje već na prvoj strani lako ustanovim da i nisu baš štivo namenjeno meni.

Ali glavna razlika u procenama na bazi tih dvaju pristupa svodi se na sledeće: ni za jednu knjigu koju odbacim na temelju par početnih pasusa ja ne mogu da tvrdim da je loša. Naprosto, ta moja procena je ekstremno subjektivna i otud ostaje više u domenu predrasude, gde ja jednostavno ne nalazim dovoljno podsticaja da nastavim sa čitanjem. S druge strane, za svaku knjigu koju batalim tek oko trećine ili kasnije, ja mogu prilično objektivno da navedem manjkavosti koje su uzrokovale tu moju odluku, pa otud tu svoju odluku više i ne smatram predrasudom.

Pročitah krug pitanja i odgovora, nemam šta ni da dodam ni da oduzmem.

Pozdrav svima.

stil, vožnja, ton, uzraz, ukus, sve je to pismenost

ipak govorimo o književnoj pismenosti, o sposobnosti pripovjedanja, ne o tome da li zna sve padeže

eo juče probah da čitam radove sa radionice, neko je spomenuo ''saskvoča'', njega sam odma preskočio, jebo ga saskvoč 8-)

to je već moja subjektivna odluka

ali generalno gledano, pismenost je ipak ''objektivnija'' kategorija, prosto kad vidiš da neko na silu trpa i riječi uopšte ne osjeća

zašto ovdje mnogi hvale Sinovo pisanje, jer riječi prosto igraju. Najčešće je sve i gramatički pismeno, ali to je sasvim nevažno. On vozi u pravom smislu te riječi, rijetko šlajfuje.

Znao sam da ćeš verovatno reći da i to spada u pismenost. Ali ipak, složićeš se da u svakom slučaju nije isto da li prvi pasus ili nasumični. Upravo zbog ovog sto je PTY odlično obrazložila ili zbog svih onih stvari zbog kojih Blade Runnerova originalna teza o slovu M sa topika o Zavodniku zvuči toliko cinično. Bar meni.

E, vidiš, meni je ta sa sakvočom najbolja i dodelio sam joj tri poena. Ali dobro, svestan sam da je moj ukus specifičan i možda ne korespondira sasvim ukusu većine. :)

Evo još jednog malog testa. Da vidimo kako funkcioniše to nasumično čitanje pojedinih pasusa?

Nije nikakav trik. Nisam pokušavao da nađem nekarakteristične delove teksta. Sva tri teksta su iz domaćih romana, sa elementima fantastike. Izabrao sam ih jer sam znao da imaju slična dešavanja na vodi, pa da ima neke sličnosti. U pitanju su nasumično izabrani počeci drugih, trećih poglavlja, da baš ne biste guglanjem mogli da dođete do imena knjiga.

Koji biste najradije čitali? Šta mislite koji je od njih iz dela koje je, uslovno rečeno, najcenjenije?

Tekst 1
Najednom začuh neobičan zvuk. Činilo se da tle podrhtava pod kopitima konja. Osvrnuh se. Opazih talas najveći od svih koje sam dotad video. Silovito i nezadrživo sustizao je čamac pravo po krmi. Nije to bio običan talas. Dok sam posmatrao kako se uzdiže nada mnom za čitavu glavu, dobih utisak da je živ. U mangnovenju primetih njegovu jasnozelenu boju nebrušenog kristala protkanu nejednakim srebrnastim tačkama. Na samom vrhu, u kovitlacu mlečnobele pene, ugledah glave konja. Kao plameni jezici sukljale su njihove grive dok su divlje jezdili na krilima oluje. Učini mi se još i da vidim nejasne konture gigantskih jahača. Ponad njih, vijorio se crni barjak bez znamenja.

Tekst 2
Huk talasa, ritmični naleti i jedva tiša odstupanja ogromne mase, mračne i bujne, bilo je prvo čega Natanijel postade svestan. Još kratko je ostao nepomičan, ležeći, pribirajući osete, nastojeći da sklopi poznatu sliku. Uzalud. Koža lica, ruku i bosih stopala doticala je vlažni pesak; bilo ga je u kosi, na usnama, kroz košulju je dopro do grudi; nije bilo objašnjenja; napor sećanja nije mogao prevaliti mutnu predstavu Judinog drveta; naposletku se pridigao, svaki pogled stajao ga je proboda u utrnulom mesu, erupcije i odrona bola kroz ugruvanu glavu. Prostreli ga hladnoća. Činio se sebi poput pračoveka koji se ispod naslaga vekova, iz toplog mulja zemljine utrobe, uspeo na odbojnu površ planete. U praskozorje ledenog doba.

Tekst 3
Prostrano ogromno more. Talasi čas veliki , čas mali; na njima se diže i spušta dugački, uski čun, Marija, majka božja, sedi na kljunu, spram nje Mihajlo, prvi sluga, snažno vesla. Arhanđelova se kičma zateže, pleća iskaču kad se povija i istura pri veslanju, lice mu je čisto i svetlo. Ali mu je saputnica još umilnija, još lepša. Ruke je spustila da joj spira voda, glavu je zaturila, oči sklopila, zamislila se, vitica joj teška niz telo, usta poluotvorena, prestala da diše, zamislila se zamislila ubava. Tri dana je prošlo dok je izmolila ženika svoga presvetlog i u njegovog sina da joj dopusti ovaj put. Mi smo u četrnaestom veku, na moru koje deli zemlju od pakla. Niti je šta jela, ni pila ni spavala za ta tri dana, nego je samo molila.

Meni su drugi i treći pasus krajnje zanimljivi. Prvi mi je odbojan i to zato što mom sluhu ne prija aorist u prvom licu. Držim da je za pisanje u prvom licu perfekat najbolje rešenje. Aorist deluje preterano nezrelo i kao nepotrebno dramljenje.

Drugi pasus takođe malo pati od glagola; mešanje aorista i perfekta pomalo je trzavo i rečenica ponegde štuca zbog toga.

Na treći odlomak nemam nikakvih primedbi.

To je što se tiče jezika. Što se tiče sadržaja, najzanimljiviji mi je drugi - i to zbog poslednje rečenice. To je rečenica koja bi me kupila da pročitam celo delo.

dvojka za mene

jest da štuca, kako reče NF, al ovaj treći repetira svako malo, čas čas, još još, zamislila zamislila


dvojka me uvukla, mislim da je to prava riječ. Ko zna, možda zasere na nivou romana, al za pasus to je to

Identično kao Najtflajer: trica, dvica pa kec.

Quote from: Linkin Uroborni on 26-02-2015, 12:41:29
Identično kao Najtflajer: trica, dvica pa kec.

također...

Čitala bih sva tri.
Drugi pasus je i meni najprivlačniji, ali treći mi se izdvaja čistim, jednostavnim izražavanjem, pa može biti da je to najpopularnije delo.

Što se prvog pasusa tiče,''jasnozelena boja nebrušenog kristala protkana nejednakim srebrnastim tačkama'', baš ne poziva na dalje čitanje, ali to može biti samo jedan ispsad. Mada,... ti su i one ''nejasne konture gigantskih jahača''... ne znam.

Iskreno, sva tri su prilično loša, i odličan primer zašto je čitanje koječega pogubno za "formiranje" jednog pisca (u pokušaju). Ako su zaista sva tri pasusa izaslali domaći pisci fantastike, nije čudno da se ista zadovoljava duvanjem u nategaču.

Nije moglo bez konja, a, Mićo?
Prvi primer ima loš ritam, iscepkan i nekako kao da je svaka rečenica za sebe, ne povezuju se i ne uvlači me u atmosferu.
Drugi je ponajbolji u tom smislu.
Treći me odbija sa prvih deset reči, kao da ih je pisala osnovnoškolka, mada može da se ispostavi da je to neka važna knjiga.

I, da, Lib je potpuno u pravu, ne može se porediti prvi pasus i bilo koji unutra. Ljudi koji predlažu bilo koji pasus jednostavno ne shvataju koncept te procene i nisu obdareni moći spoznaje važnosti prvog pasusa.

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 26-02-2015, 13:14:24
Iskreno, sva tri su prilično loša, i odličan primer zašto je čitanje koječega pogubno za "formiranje" jednog pisca (u pokušaju). Ako su zaista sva tri pasusa izaslali domaći pisci fantastike, nije čudno da se ista zadovoljava duvanjem u nategaču.

To je kao kad kažeš da čitanje ''nemoralnih'' knjiga kvari decu.
Kako ćeš znati šta valja, a šta ne, ako ne čitaš i jedno i drugo. Nastaranu što pisac na nekom polju može biti veoma slab, a da zbog određenih kvaliteta ipak zasluži pažnju.

Ova tri moju pažnju ne bi zavredela, jbg.


Ajd' sad ti Kimura, odi pobroj prideve u rečenicama. Ne kažem, volim ja kićenje ali ovde je to da se vrat skrlja.


1.) "Najednom začuh neobičan zvuk"
2.) "Huk talasa, ritmični naleti i jedva tiša odstupanja ogromne mase, mračne i bujne, bilo je prvo čega Natanijel postade svestan"
3.) "Prostrano ogromno more. Talasi čas veliki , čas mali; na njima se diže i spušta dugački, uski čun..."

Pa s ovim smo se tukli na radionici čitave, kolike godine? Ništa ne vuče unapred, bezvezan izbor reči, čisto upiranje da se popuni stranica do sledeće gde bi se muka nastavila. Pasus bez i naznake da se nešto pripoveda je potpuno bezvredan. O mrsomuđenju se zna šta mislim.

http://youtu.be/1OIzhiQf490 (http://youtu.be/1OIzhiQf490)

Da se ne lažemo, ja ne bih čitao ni jedan od romana samo na osnovnu ponuđenih pasusa.

Takođe, da se takođe ne zavaravamo, Micin test je smešten u sasvim nerealne uslove. Niko ti neće ponuditi samo jedan nasumični pasus, kao što to može ovako na interentu. Prvo, imaćeš knjigu u rukama, videti koji je naslov u pitanju (poznat ili nepoznat), koji je autor u pitanju (poznat ili nepoznat), izdavač (čak i to ukazuje na neke stvari), pročitati šta piše na prednjoj i zanjoj korici, sadržaj, razni hajpovi... pa tek onda ćeš uzeti i prevrteti taj slučajan pasaž... dakle, šlag na tortu, a nikako jedini faktor odlučivanja...

Linkin, ne shvataš uopšte šta pričaš; zapravo shvataš šta pričaš, ali tom pričom odaješ da ne shvataš koncept prvog pasusa.

Početak knjige ne odaje ništa o knjizi, temi, zapletu... pokazuje samo koliko je pisac pravi pisac. Ništa više, ali ni manje.

Quote from: Linkin Uroborni on 26-02-2015, 14:06:33
Da se ne lažemo, ja ne bih čitao ni jedan od romana samo na osnovnu ponuđenih pasusa.

Takođe, da se takođe ne zavaravamo, Micin test je smešten u sasvim nerealne uslove. Niko ti neće ponuditi samo jedan nasumični pasus, kao što to može ovako na interentu. Prvo, imaćeš knjigu u rukama, videti koji je naslov u pitanju (poznat ili nepoznat), koji je autor u pitanju (poznat ili nepoznat), izdavač (čak i to ukazuje na neke stvari), pročitati šta piše na prednjoj i zanjoj korici, sadržaj, razni hajpovi... pa tek onda ćeš uzeti i prevrteti taj slučajan pasaž... dakle, šlag na tortu, a nikako jedini faktor odlučivanja...

Ovaj deo foruma se zove kako se zove, daklem usko je vezan uz pisanje, ne čitanje i te što vole da se hvale kako se muvaju po knjižarama. Čist zanat, o tome se priča. Ona tri pasusa gore veze nemaju sa zanatom. A zanat je osnovna škola. Posle ti delji kako hoćeš i ako hoćeš.

Quote from: Boban on 26-02-2015, 14:09:41
Linkin, ne shvataš uopšte šta pričaš; zapravo shvataš šta pričaš, ali tom pričom odaješ da ne shvataš koncept prvog pasusa.

Početak knjige ne odaje ništa o knjizi, temi, zapletu... pokazuje samo koliko je pisac pravi pisac. Ništa više, ali ni manje.

Pa ne pričam o prvom pasusu nego o ova tri nasumična.

Okej je meni da odaberem knjigu pomoću koncepta prvog pasusa gde je dovoljno da vidiš da li te početak vuče ali kod nasumičnog ne postoji takav moment i, meni barem, bilo bi neophodno neki malo viši nivo saznanja o tom romanu. Otkud znam da li će da vuče ako nemam ni približnu predstavu kuda ide? A čini mi se da taj koncept nasumičnog pasusa upravo to podrazumeva, razne blurbove, opis zapleta i sl.

Možda i grešim. Nek me Mica ispravi.  :)

Ja bih umesto prvog pasusa govorio o prvoj stranici. To je upoznavanje sa knjigom.
Na dnu prve stranice već ću malo bolje znati čemu da se nadam. Mogu iz poštovanja prema piscu da nastavim, iako me je prva stranica razočarala.
Ali onda to zavisi od više stvari.
Pada mi na pamet prva strana romana POTPALJIVAČICA  Stivena Kinga. To je pristojan Kingov roman, ali na kraju prve strane uhvatio me, povukao, i krenuo sam dalje najbrže što mogu. To se retko viđa.
Uzgred, kod Kinga se može naučiti dosta o važnosti prve strane...

Ja mislim ovako: efektno početi, ''uvući'' čitaoca u priču - to je stvar veštine, to se možda može naučiti. A da li će nas roman ''držati'' do kraja zavisi od toga ima li autor šta da nam ispriča.

Nemojte me tući.  :lol:

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 26-02-2015, 14:14:06
Ovaj deo foruma se zove kako se zove, daklem usko je vezan uz pisanje, ne čitanje i te što vole da se hvale kako se muvaju po knjižarama.

Legitimno.

Mada, ipak, postoji i ova rečenica koja se nedvosmisleno odnosi na čitanje. Što valjda povlači i sve što ide uz to.

Quote from: Mica Milovanovic on 26-02-2015, 12:14:43
Koji biste najradije čitali?

Ovo nisu nasumični pasusi već počeci poglavlja. Na početku knjige, na početku poglavlja, pisac mora da vas privuče da čitate dalje, jače nego negde u sredini. Slično je, na primer, sa završnim rečenicama pojedinih poglavlja, čuveni klifhengeri. I to ne važi samo za popularne romane, mada je tamo to izraženije.


Varvarin je, naravno, u pravu, kad kaže da je mnogo bolje kad imate čitavu stranicu, ali ovim sam samo hteo da proverim da li možete da prepoznate vrhunski kvalitet, na bazi veoma sitnog uzorka, izbora reči, ritma rečenice. I većina vas je uspela. I ja mislim slično. Da je pažljivom čitaocu dovoljan mali uzorak da prepozna šta valja. To, naravno, ne znači da je pisac sposoban da nivou čitavog romana iznese tekst, ali pažljivo čitanje kratkih odlomaka može dosta toga reći o samoj knjizi.


Treći pasus je početak trećeg poglavlja romana Burleska gospodina Peruna boga Groma, Rastka Petrovića, uz neke priče Momčila Nastasijevića, možda najboljeg dela svekolike srpske fantastične književnosti.


Drugi je iz romana Nostalgija Vladana Dobrivojevića, možda najčudnijeg pisca savremene srpske fantastične književnosti. Pisca koji je na nivou rečenice, pasusa sjajan, ali čija su dela stotine stranice gustog teksta kroz koje mogu da se probiju samo najuporniji. Ja povremeno pokušavama, ali bez previše uspeha. Jedan od pisaca koji piše svoje i ne obazire se na praktično odsustvo svake recepcije.


Treći je iz romana Kralj reke Ivana Panića, dramaturga (njegovi su scenariji za filmove Ni na nebu, ni na zemlji, Šta radiš večeras...).
Ja sam roman pročitao do kraja, nije neka vrhunska vrednost i kao što ste zapazili ima dosta stilskih nepreciznosti, ali
ima zanimljivu postavku i može se pročitati.

Linkine, jel ti imaš problem sa shvatanjem ili se samo praviš lud; mislim da je Mića postavio tri POČETNA pasusa iz tri različita dela, ne tri nasumična pasusa.
Ne znam ko je ovde uveo pojam i razmatranje nasumičnih pasusa, ali to je bezvezarija u odnosu na potrebu da početak knjige bude incijalizuijući.

tako je, sve se na kraju svede, svi naši razgovori, čak i kod ovog nedužnog Mićinog posta, na nadjebavanje ega. čiji je veći i tko može duže. tko će koga poklopiti. tko će kome reći da nema pojma ni o čemu. čije mišljenje će se uvažiti a koga ćemo omalovažiti i poniziti. uvijek ista prostačka retorika! kao da niste pisci već, ne znam ni sama što...
reći nekom da je ovo mjesto gdje se samo piše ali ne čita, jer naprosto ,,vrh" današnjeg dana i zato da ne duljim, završavam sa: zgodno je i simpatično drugima vaditi trunke iz tekstova, ali je jako nezgodna i zabrinjavajuća pojava ne vidjeti balvane u vlastitim...

Hajde da pokušamo da izbegnemo svađe, jer to nije bila nikakva namera. Nisam imao nikakvu nameru ni da referišem na bilo kakvu svađu koja se vodi na drugim delovima foruma.


Meni je posebno bilo zanimljivo Stevino mišljenje da nijedan od ovih pasusa nije vredan čitanja i njegovo objašnjenje zašto. Ali ja to ne vidim u ovim pasusima, osim u prvom, gde zaista ima stilskih nepreciznosti.


[size=0px]Prostrano ogromno more. Talasi su čas veliki, čas mali; na njima se diže i spušta dugački, uski čun[/size]
[/size]

Stevo, gde ti ovde vidiš mrsomuđenje? Kratka i jasna slika. A što se tiče prideva, ne misliš valjda da tekst treba da bude bez njih da bi valjao?

Miću, u pojašnjenju si naveo dva treća pasusa. Plz, pojasni koji je koji, pošto si me zaintrigirao, pa bih da potražim te naslove.

Quote from: Boban on 26-02-2015, 15:00:46
Linkine, jel ti imaš problem sa shvatanjem ili se samo praviš lud; mislim da je Mića postavio tri POČETNA pasusa iz tri različita dela, ne tri nasumična pasusa.

nema potrebe za ikakvim prostaklucima, sam Mica je rekao da su u pitanju poceci drugih ili trecih poglavlja, to da se izbegne guglanje.
znaci, covek je pravilno shvatio - shvatio je da NISU u pitanju poceci samih romana.
edit - upade Mica.

Greška. Krenuo sam otpozadi, kako ste ih i poređali po kvalitetu. Treći koji sam naveo je u stvari prvi pasus... Onaj sa konjima... to je roman Ivana Panića.

Ajde, molim vas da se ovde ne svađamo. Ima toliko topika na sagiti specijalizovanih za tu vrstu diskusije.

Zahvaljujem i uvrstiću ih na spisak za čitanje. Zapravo, "Burlesku" sam odavno hteo da čitam, ali nisam mogao da je nađem, pa sam zaboravio na nju. Da ne znaš ko je izdavač (trenutni)?

O, pa nismo mnogo omašili!  :)

izvinjavam se na smetnji... besmisleno je vaditi pasuse iz knjige da bi se procenjivala knjiga. Samo početak ima tu mističnu snagu.

Zgodno je znati da je Mićin ukus zapravo vrlo referentan :)

onda neka Mića sad izvadi početke, da vidimo kako bi prošli 8)

mada, evo da bogohulim, ja sam jednom probao da čitam Burlesku, i nije me privuklo

https://www.kupindo.com/Beletristika/19755557_Rastko-Petrovic-Burleska-gospodina-Peruna-boga-groma (https://www.kupindo.com/Beletristika/19755557_Rastko-Petrovic-Burleska-gospodina-Peruna-boga-groma)

Бурлеска Господина Перуна Бога грома

(фрагмент - прва књига)

I књига: О распуштености богова

Отворио је капије раја најстарији син Перунов. Причврсти им крила са једне и са друге стране нарочитим кочићима, затим опљунуо руке, зевнуо, протегнуо се: најстарији син Перунов. Седе на клупицу, устаде, опет опљуну руке, опет зевну. Како је било врло рано, тек свитало, и очи му биле још пуне сна као ситног праха, све редом стаде да псује громким гласом. Млађи син Перунов настаде да истерује из штала црвене и путасте коње, и погледа око себе, и осети да су му мишице и рамена необичне снаге, и насмехну се. Видело се да одвише нису коњи ухрањени: на доњи део бедара карлице им бацале јаку сенку (због извесне нељубазности првог бога a због нетрпељивости обојице, бог грома и бог паше Коледо нису се пријатељски гледали у то време. Тада је Коледо скратио своме суседу пашњаке и би то било безначајно да громовник није испраћао тужним погледом стоку и дочекивао је и ценио колико лоја већ гине у њима). Овако изашавши млађи брат, кроз капију протерујући коње, изазивајући погледа у старијег. Млађи брат погледа старијег погледом пуним изазивања, a старији брат са мрзошћу одврати главу од млађег, па стаде као да броји јато дивљих гусака. Чим му се брат изгуби, пожури у унутрашњост раја. Мимоиђе два дома, прескочи један поток, па крај три сена, па крај једног бунара, па крај једне разваљене воденице, дође на гумно: баш један ситан девојчурак одвезује са коца волове што су вршили те их изводи да се мало одморе, баш две шеве запеваше на грани. Младић запита девојчицу где јој је сестра:

– Где ти је сестра?

– Шта те се тиче?

– Иди је зови.

– Нећу, хоћеш да љубиш!

Девојчица:

– Што не љубиш и мене?

– Ситан си девојчурак.

Девојчица ражљућена стаде понова да везује волове. Младић седе, устаде; седе, устаде; још једном седе, још једном устаде, па пође даље путем. A то је било у рају. Идући тако срете старију сестру оне мале сестре. Звала се Велигоста, кћи бога Радгоста. Девојка стаде да се сагиње да му се поклони, и он хтеде да је поздрави клањајући се. Главе им се тако при сагибању лупише и уста им се нађоше. То је било љупко од њих: цела природа прсну у грохотан смех нежно узбуђена. Најстарији Перунов син заборави да прекори драгану, a зато је тражио (јер синоћ му је брат обећао да ће преноћити у ћилеру девојачком код Радгоста, a јутрос га је изазивачки погледао). Кад се вратио на своју стражару, чу да му је у дворишту велика галама; бог громова је од љутине грмио. "Биће какве несреће!" помисли, па тако одјури. И чим виде очи очеве, и да му овај не може да говори a да му пљувачка не бије из уста са разбеснелости, убезекну се. Увери се да је до њега кривица. Отац му викну:


- Јесам ли ти наредио да у рај не смеју ући они што су напаћени, да би у рају остало весело. Откуда да се данас, тако ти свега, заборавиш и оставиш врата нечувана! Ево нам се увукла три бедника.

Potražiću kod mojih antikvara. Mislio sam da ga možda neko trenutno izdaje. (Hm, možda bi bio dobar za Laguninu ediciju "Arkona"...)

Inače, zanimljivo koliko liči na Lavkrafta...

https://www.scribd.com/doc/254555191/Rastko-Petrovic-Burleska-Gospodina-Peruna-Boga-Groma-pdf (https://www.scribd.com/doc/254555191/Rastko-Petrovic-Burleska-Gospodina-Peruna-Boga-Groma-pdf)

Hvala, Bato, ali radije bih čitao u papiru.

ma izvadih zbog početaka, nisam vidio Miću, papir je zakon, svakako

Hm. Bojim se da bi se Lagunini čitaoci našli u čudu...  :)

Ko želi da čita Dobrivojevića, neka krene od knjige:


https://www.kupindo.com/Beletristika/21532925_LEGENDA-O-ZEMLJI-ZRIKAVACA-Vladan-Dobrivojevic (https://www.kupindo.com/Beletristika/21532925_LEGENDA-O-ZEMLJI-ZRIKAVACA-Vladan-Dobrivojevic)


Ima kritičara u Srbiji, a i Hrvatskoj, koji ga svrstavaju među najveće srpske pisce.


http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/files/359/kritizerstvo.pdf (http://postjugo.filg.uj.edu.pl/baza/files/359/kritizerstvo.pdf)


A tek koliko ovo nije za Lagunu  :)

Quote from: Mica Milovanovic on 26-02-2015, 15:49:14
Hm. Bojim se da bi se Lagunini čitaoci našli u čudu...  :)

Verujem da među onim desetinama hiljada drugova članova ima raznih ukusa. A kada su već objavili Finžgara, mogu i ovo.

Finžgar je King za Rastka...

Dobro, onda Ljosu. :)

Previše sam "aktivan" ovih dana, to ćemo menjati.


Mićo, ja očito imam skarednu lestvicu vrednosti, meni kad se kaže: "Prostrano ogromno more. Talasi su čas veliki, čas mali", dobijem žgaravicu. Vrlo je verovatno da nekom "Prostrano ogromno more" stvara sliku, ali ja vidim otaljavanje posla. More nikad nije samo prostrano i ogromno (mada je i to dovoljo za šegu, šalu i pošalicu). Tako bi možda mogao da se izrazi jedan digitalni foto aparat u pismenom zadatku: "Kako sam proveo letnji raspust". Sasvim je "suvo", makar što pljuska uokolo (pa onda malo ne pljuska). Ja sam naravno niko i aman baš ništa pa da bi se obratila pažnja na moje mišljenje, ali takve rečenice me i na radionici odbiju da priču dočitam do kraja. Možda se to tako negda radilo, ali i tad bih rekao da je bilo pogrešno. Ali, kako se ovaj potforum zove "Književna radionica", da je drugojačije ne bih se ni javljao, smatram da sva tri pasusa mogu da posluže samo kao primer nama nesrećnicima u pokušaju kako to ne bi trebalo. I, naravno da prideve obožavam, ko ih normalan izbegava, barok je čudo, ali ne onako. Ne nikako.

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 27-02-2015, 00:51:21
Ja sam naravno niko i aman baš ništa pa da bi se obratila pažnja na moje mišljenje

+1

Bez da ulazim u vas ping pong, zar ne bi ovde '+1' znacilo 'i ja sam'?

Ne.

+1 je u Google+ ono što je lajk (http://en.wikipedia.org/wiki/Like_button) na Fejsbuku.

Naravno. Znači da podržavaš navedeni citat ili misao.

+1 is used on forums by spammers who want to raise their postcount by 1.

Okacicu vam uskoro malo neke misli o pisanju (bez brige, ne moje) da se iskupim za trolovanje.

Quote from: divča on 27-02-2015, 11:13:29
+1 is used on forums by spammers who want to raise their postcount by 1.

Glupost. Pa ovaj topik sam ja otvorio, ako me sećanje ne vara...

Stevo, kao što znaš, ja jako uvažavam tvoje mišljenje, jer mislim da si jedan od najkreativnijih ljudi na ovom forumu.


S druge strane, moje je mišljenje da si prilično isključiv po ovom pitanju, jer se ne može svim vrstama tekstova pristupati na isti način.
Pokušavajući da izbegnem bilo kakvo uticanje na glasanje na ovoj radionici, rekao bih da je ono što je iskočilo od tekstova na njoj pisano sličnim magični realizam-sa-primesama-hemingvejevsko-bukovskog stilom. To je lepo. Odgovara kratkoj priči. Moderno. Ali nije jedini mogući pristup. Svaki tekst traži svoj pristup.


Ako ne uočavaš kvalitet jezika Rastka Petrovića, naslonjenog na nasleđe narodnog pripovedača, slovenskih mitova, hrišćanstva, ali koji do bola izražava nesputano, fizičko, puteno, teksta koji je sam život, koji ima ritam pripovedanja kakav nema gotovo nijedno drugo delo srpske književnosti, onda mislim da te je tvoj barbarogenijski (ovo nipošto nemoj shvatiti kao pogrdno obraćanje, jer bez njih nema napretka u književnost) pristup pogrešan.


Pročitaj bar prvo poglavlje Burleske i ako i posle toga budeš smatrao da tu nešto nije u redu, onda da dalje diskutujemo.

Ma nemam pojma ko i sta, ne prozivam nikog, samo mi bila smesna definicija.

Nego, evo vam te misli sto sam obeco, da se malo zamislite, jes da se odnose na recitacije -- da ne kazem poeziju -- ali mi se cini da ne gube poentu ni kad se primene na neki drugi oblik umjetnickog obracanja recima, a i sire. Nemam skener kod majke, pa sam slikao, ali se vidi.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs13.postimg.org%2Fdn3p2c6jn%2Fimage.jpg&hash=608b6454dc14472715f0ce06e9bd7b33bb7fbe29) (http://postimg.org/image/dn3p2c6jn/) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs13.postimg.org%2Fh5txnbsir%2Fimage.jpg&hash=4915f352bb561b1f0e18e2f863ab0b3d8bcbfc9b) (http://postimg.org/image/h5txnbsir/) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs13.postimg.org%2Fprslu6f4z%2Fimage.jpg&hash=dc5c81d5559c8549854a008c2ca3000e235614f8) (http://postimg.org/image/prslu6f4z/) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs13.postimg.org%2F5hvaf1e03%2Fimage.jpg&hash=dc83798cfba70ed5dcd0860bdb4e97393b938bc4) (http://postimg.org/image/5hvaf1e03/)

Divčo, one ženske koje se pojave na dnu stranice kad kliknem na prvu sliku, onemogućavaju me da se sa dužnom pažnom posvetim tekstu... Ili briši njih, ili briši tekst...  :)

Ode tekst, ma sve to ionako znate...

pa ovo je neko umetničarenje i filozofijada.

Citaj, taman za tebe.

Ili gledaj te zemske.

Mićo, ti si jedan odličan lik i nadam se da nisu moje tlapnje shvatio imalo lično. Što rekoh, da nije radioničarski potforum ne bih se ni javio.
Šta bih dodao pre nego što odem u cvećarsku osmomartovsku tminu je:


- Da, isključiv sam. Mislim da je to jedini ispravan put. Onako spartanski.
- Nisam pročitao radioničarske priče, niti planiram. Boban ga je zasrao i ovaj put s D. , lahka mu/im noć.
- Znam na šta misliš kad pominješ "magični realizam". Izvinjavam se, na radionici se nije desila ikakva pojava slična Hemingvej Bukovskom. Jer, ako se ne varam, Sin nije učestvovao do sad. Možda je to "moderno", bujrum, e a da bidnemo svi moderni.
- ti i ostali ste me nabrusili na radionici, ogadili mi čitanje traženjem grešaka, sad mi nudiš Rastka Petrovića? Naravno da prepoznajem povremeni odličan izbor reči, dobro talasanje slike... Time se ja oduševim i kod radioničarskih uradaka, dajem glasove bez obzira na sve. Ali... ali, to nije to. Možda je to bilo "cool" u Rastkovo vreme, i tad bih rekao da ne sme tako.
- Pisac ne sme da pokaže zadnju nameru. Ne sme. Ako je maher sve će se udenuti na pravo mesto. Naslanjanje na: " na nasleđe narodnog pripovedača, slovenskih mitova, hrišćanstva" je siguran put u Prcojkovo legalo. A tamo je trulo i smrdi i nikako se ne bi smelo.
- vi bre, misleći na Komarčićeve, imate nekakav defekt. Gurate fantastiku stisnutih pesnica, a onda savetujete ljude da čitaju kojekakve Selimoviće, Andriće... Petroviće... Ti ljudi su, ne opanjkavam, pisali u svoje vreme i na svoj način. Verovatno su bitni, to im ne odbijam, ali, čitanjem se ne uči pisanje (sad može ona Saturnica da mi pljucne pod pod prozorom gde izbijaju lale i narcisi). To nekom drugom prodajite slično. Pisac "u pokušaju" je osoba, možda ume a možda i ne. Možda nešto uhvati u čitanju, ali teško. Zasigurno će zastraniti ako se insistira. Naravno, ako se želi original, ne tek kopija. Znam barem jednog u perspektivi dobrog pisca, odličnog, kojeg je lično zajebala ekipa oko Lazara Komarčića. Uzdam se u to da će se povratiti, ali ko to zna.
- i još jednom, ovo je deo književne radionice. Jedna od retkih, ako ne i jedina. Ne znam dal' vi shavatate kolika je obaveza radionice Znaka Sagite? Jedinstvena u koliko dekada? Kakva vas bre fantastika napala, pisanja je opštenarodno! Bobane, ne se zajebavati...

Pokojni, necu ti pljucnuti u narcise u basti, a ni u obraz. Samo se ti drzi svoje pisanije i budi zagledan u samoga sebe. To ti najbolje ide. Sto se tice Čitanja, nisi razumio onda, a ni sada. Nema pisanja bez citanja. Svekolikog! Pa onda, citaj samoga sebe kadvec neces druge. Rekoh, to ti ponajbolje ide. Ide ti i pljucanje. Tu si poseban maher od zanata. Ne znam gdje si to naucio ali u knjigama sigurno nisi. Steta sto ti ono prvo ne nadmasuje doseg pljuvacine koja ti izlazi na usta, i to nad svakim postom onih ljudi koji ti na forumu idu na jetra. A takvih, budimo realni, po tvojim kriterijam nije malo. Valjda imas slabe zivce, niski prag tolerancije, sto li...
Eto, a sad pa - pa... Do sljedeceg javljanja. Stojim mi dobro i ne sekiraj se previse. Kad si vec pokojni, skuliraj se malo. :)

E baš to, nikako Mići da opišem standardnog radioničara, kad mi se samo ukazalo  :lol:

Steva je najkreativniji na ovom forumu i šampion u pljuvanju u dalj, kvarenju usled previše hvale, emotivnom ucenjivanju (dobro, tu nije šampion, tu ga scallop šije, al ako se brzo ne osvesti i iz čiste zlobe vrati se u ono što je nekada bio, možda i bude nešto od njega, inače, kako smo videli, zlobnici ne postaju uspešni ni poznati pisci) i ucenjivanju administratora (mada ga scallop i tu šije). :) Dakle, Steva je ipak samo jedan wannabe uobraženko, koji se, kao i mi ostali, ničim nije dokazao ni izdvojio, ali je opet umislio da se njegova reč računa kada se raspravlja o radionici, srpskoj naučnoj fantastici i pisanju.

Nije korisno ni lepo ostati neostvareni potencijal. A tek što frustrira? Srećom, pa uspešan pisac se može postati i u poznim godinama. Navali, Stevo, imaš potencijala, umesto što živiš na lovorikama hvale sa neke tamo sagitaške radionice, kojoj daješ na značaju samo zato jer je tebe pronašla.

Ajmo, ljudi, manje sebičluka.

Ma, naravno. Što bih bilo šta što govoriš shvatao lično. Pokušavam samo da razumem tvoje polazište.
Ja, naravno, cenim posebnost. Cenim tvoju želju da budeš svoj, jedinstven.
Ne znam ko je pokušavao da te ukalupi, ja sigurno nisam.
Ponekad sam samo pokušavao da ti ukažem da tvoja proza, tvoje asocijacije ne dopiru do mene.
Ne vidim gde je tu pokušaj ukalupljavanja.


Pored toga, voleo bih samo da znam da li postoji neko ko bi mogao biti pisac koga možeš da čitaš?
Ko ispunjava sve tvoje kriterijume? Ako to nisu Rastko Petrović, ako to nije Momčilo Nastasijević...
Lakše bismo se razumeli...

Lazar Bojanović :-)

OK. Šta preporučuješ...

Nisu mi pri ruci njegove knjige, ali hoću, prekucaću jednom. Do tad...


http://www.aforizmi.org/etna/etna34/etna15.htm (http://www.aforizmi.org/etna/etna34/etna15.htm)


http://www.dnevnik.rs/kultura/nas-izbor-svetla-i-pomracine-lazara-bojanovica (http://www.dnevnik.rs/kultura/nas-izbor-svetla-i-pomracine-lazara-bojanovica)

Stevo, onoliko koliko si ti specifičan u svom ukusu i pristupu književnosti, tolicko ima šanse da se nekome drugom dopadne i to što ti voliš i to što radiš.

Quote from: Boban on 28-02-2015, 02:21:57
Stevo, onoliko koliko si ti specifičan u svom ukusu i pristupu književnosti, tolicko ima šanse da se nekome drugom dopadne i to što ti voliš i to što radiš.

Kako ono ti reče - put ćemo naći ili ga napraviti.

I još da zaokružim pa da zaista odem u gde je "pomračina kao testo" - meni je Lazar Bojanović neraskidivo vezan uz onog donjeg, misleći na usleđujuću muziku. Ja muziku nikad ne odvajam od proze (o pojeziji nek' se stara Prcojko).
Nažalost, Lazara sam "otkrio" prekasno, čovek je umreo za par godina. Potonjeg sam imao čast da upoznam koliko da smo popili kafu i pružili jedan drugom ruku. Od iste su mi važnosti. Neraskidivo. Naravno, kad ovaj "donji" dopusti da se uživa u njemu/njoj a ne mrsomudi previše. Noć pred odlazak u vojsku sam ga slušao, na smenu oba do tad objavljena albuma. Dobro, bila je tu i Enya, ali bio sam mlad. I bila je 1989.
Muzika i pisanje, sve se to svodi na matematiku, na ujednačavanje i razdeljivanje. Na tačnost.
Obratiti pažnju na 15:54, tako će se zvati roman koji će jednom biti lektira. Naravno, do tad će svi da pocrkamo, pa nije ni bitno.
Imate mahanje :)


http://youtu.be/I9cv1LUcglA (http://youtu.be/I9cv1LUcglA)

Izbjegavajte društva, udruženja i organizacije. Masa neće učiniti vaše pisanje boljim no što ono jeste.

Zejdi Smit

Čudno je kako su ljudi skloni da jednu tako duboko individualnu stvar stavljaju u suprotne kontekste.

Quote from: hidden on 02-10-2016, 10:58:23
Čudno je kako su ljudi skloni da jednu tako duboko individualnu stvar stavljaju u suprotne kontekste.

Ofkors... Zejdi Smit je sklona postavljanju individualnih stvari u suprotne kontekste.

Potpuno se slažem. Stil je poslednji element pisanja na koji treba uticati. Znam ljude koji godinama "izgrađuju" stil, a i dalje ne znaju da napišu priču. Takođe, i čitalačka recepcija je strogo individualna, pa je teško ugoditi. Na ovoj radionici, ako je o njoj reč, različiti stilovi se mogu zapaziti, ali ih je praktično nemoguće vrednovati.


@ Stipane, mislim da se Hidden nije obratio tebi, pa ne treba ni da se braniš.

Kakogod... Ja se instiktivno postavljam u odbrambeni stav čim se oglasim na Sagiti.

Видиш, то што се постављаш у став је сумњив стил писања.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fka0nyg.jpg&hash=ecf676b31f79930a3c44f513d00fe3d9833a3ed9)

sad zivimo u nadi da ovo nece snimiti radionicari... :mrgreen:

Iskreno sam oduševljen opisom dojki. Zaista duboko.

Quote from: zosko on 18-01-2017, 12:10:17
sad zivimo u nadi da ovo nece snimiti radionicari... :mrgreen:

ti misliš da to Stipe već nije skenirao, negdje iskoristio u tekstu? :)

"Dojke pune smisla" bi zbilja bio dobar naslov za neku buduću (ne mora Stipanovu, može, štajaznam, Harvesterovu) zbirku priča ili pesama. Pavličić je zaista svetu podario dragocenu sliku.

Stipan? Otkud vam ideja da Stipan u dojkama vidi ikakav smisao?

I ja to isto kažem. Dojke su za pošten svet samo aparatura za isporuku hranljivog napitka, nemojte da sad oko njih pravimo neku metafiziku!

Ooo, kakav je trash ovaj ceo odlomak :lol: :lol:

Meho, kako možeš da kažeš da dojke nemaju smisla? Uopšte nije sporno da imaju smisla, nego se to tako ne govori. Kao da kažeš fudbaler ima kopačke, pa čim si reko da je fudbaler znamo da ima kopačke!

U Mehovom komentaru zameniti rec "smisao" recju "svrha" i onda on dobija smisao.  :lol:

"oh tako zenski bokovi"

"dojke pune smisla"

Besmislice :)

dvije kruske iznad sljive, pune smisla...

dvije kruske, same, ispod sljive?

Nemam ja ništa protiv dojki al da ih ne izdižemo na nezasluženi pijedestal. Kad ispune svoju nutritivnu funkciju najbolje ih je ukloniti jer onda predstavljaju samo rizik od bolesti za nosioca. A Pavao Pavličić nek piše te njegove treševe kolko hoće, Srbija se (dojkama) saginjati neće.

Mačke su besmislene!

Pa, da, apsolutno, mačke su ur-besmislica, čist ukras, estetski objekat par ekselans. Za razliku od dojki od kojih život zavisi.

ali gdje bi bilo koji topic ostao on topic. samo sto se krene o sf-u, evo nas na evergrinu: hrana.

lepo bi bilo da administracija prebaci ovaj palamud recimo na SF fašizam.
negde odavde:
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=12233.msg662912#msg662912

Quote from: Meho Krljic on 01-02-2017, 17:36:13
Nemam ja ništa protiv dojki al da ih ne izdižemo na nezasluženi pijedestal. Kad ispune svoju nutritivnu funkciju najbolje ih je ukloniti jer onda predstavljaju samo rizik od bolesti za nosioca...

slično je i s prostatom, nakon što ispunu svoju funkciju predstavlja rizik i... bla bla bla..

U potpunosti se slažem, sve to treba pod nož na vreme. Samo, ukažimo na to da ni Pavao Pavličić a ni drugi pisci, koliko je nama poznato, još nisu u proznoj sceni vođenja ljubavi govorili o "prostati punoj smisla". To je naša današnja misao o pisanju!

Lako je Mehu, on ni meso ne jede!

Iako je svoja dela pisao u prvoj polovini 19. veka stavovi koje je Artur Šopenhauer izrazio povodom dobrog i lošeg stila u pisanju više su nego aktuelni i dan danas. Šopenhauer polazi sa svoje pozicije filozofa koji traži pravi izraz za svoju ideju. Moglo bi se posumnjati da su jednom misliocu njegove misli ono što mu je jedino važno, ali nemački filozof jasno uviđa da prava misao ne postoji bez pravog stila.

,,Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje... "
,,Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli."
,,Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja, ne treba to da uvija u pompezne izraze, zapetljane fraze i enigmatične nagoveštaje, već može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat. Onaj ko koristi veštačka sredstva koja su pomenuta pokazuje siromštvo svojih ideja, uma i znanja."
,,Neodređenost i maglovitost izražavanja su uvek i svuda veoma loš znak. U devedeset devet od sto slučajeva one nastaju iz neodređenosti misli, koje su, sa svoje strane, skoro uvek fundamentalno protivrečne, nedosledne i stoga pogrešne. Kada prave misli niču u umu one teže jasnoći izraza i brzo to i postižu, jer jasna misao lako pronalazi odgovarajući izraz. Čovek koji je sposoban da misli može sebe izraziti jasnim, razumljivim i nedvosmislenim rečima. Oni pisci koji konstruišu komplikovane, neodređene, zapetljane i protivrečne fraze najsigurnije ne znaju šta je to što žele da kažu: oni imaju samo tupu svest o nečemu što se još uvek muči da postane prava misao; oni takođe često žele da sakriju od sebe i od drugih da uistinu nemaju šta da kažu."
,,Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja."

,,Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari."
,,Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu."
,,Pisac treba da se čuva od toga da koristi nepotrebne retoričke ukrase, beskorisna preuveličavanja i uopšte, kao i u arhitekturi, treba izbegavati suvišne dekoracije – drugim rečima, on mora da teži čistoti stila. Sve što je suvišno imaće štetan efekat. Zakon jednostavnosti i naivnosti važi za sve lepe umetnosti, jer on je kompatibilan sa onim što je najuzvišenije."
,,Prava ekonomičnost izraza podrazumeva da se govori samo ono što vredi da bude izgovoreno, dok se izbegavaju sva ona rasplinuta objašnjenja stvari koje svako može sam da razume; dakle, podrazumeva jasno razlikovanje onoga što je neophodno od onoga što je izlišno. Na drugoj strani, nikada ne treba žrtvovati jasnoću i ništa od gramatike, da bi se postigla kratkoća."
,,Onaj ko piše nemarno pokazuje da ne ceni dovoljno svoje misli. Samo iz ubeđenosti u istinitost i važnost naših misli nastaje u nama inspiracija neophodna za neiscrpnu upornost da se pronađe najčistiji, najbolji i najmoćniji izraz za njih; kao što stavljamo svete relikvije i neprocenjiva umetnička dela u srebrne ili zlatne kutije. Iz ovog razloga su stari pisci – čije su misli, izražene njihovim rečima, trajale hiljadama godina i stoga ponele prestižnu titulu klasika – pisali sa potpunom posvećenošću."
,,Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje."

Kad prepisuješ odnegde, stavi i link: http://jednostavnosasvim.blogspot.rs/2014/03/11-vanvremenih-citata-artura.html

Čehov: tehnike koje razdvajaju odličnog od prosečnog pisca (https://kultivisise.rs/cehov-knjizevnost-treba-da-pravilno-postavlja-pitanja/)

delić Čehovljevog razmišljanja:

QuoteNe izmišljaj patnje koje nisi iskusio i ne slikaj prizore koje nisi video, jer laž je u priči mnogo dosadnija nego u razgovoru.

Чехов а.к.а. смрт за научну фантастику и хорор.
Човек у једној реченици обезвредио све што је у оквиру сф-а и хорора написано.

Nikako ne podcenjivati gos'n Čehova, imao je on štošta pametno da poduči

http://kulturkokoska.rs/cehov-muvanje-lekar-pisac-ohoho/

Čehov je genije.

Česta su mišljenja da između umetnosti i poroka postoji neka tesna veza i da pisanje zahteva maštu koju alkohol stimuliše.

Piši pijan, a uređuj trezan
Ernest Hemingvej

Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikad pojavile na zemlji – pored mene, naravno. Zato se i slažemo
Mislim da nikada nisam trezan napisao pesmu
Čarls Bukovski

Čovek bi trebalo da je stalno pijan. To je najvažnije... Ali od čega? Od vina, od poezije, ili od veštine – kako vam drago. Ali napijte se.
Šarl Bodler

Vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rečitost.
Tin Ujević


https://kultivisise.rs/pisci-i-alkohol/ (https://kultivisise.rs/pisci-i-alkohol/)

Quote
Notes on Writing Weird Fiction
By H. P. Lovecraft

My reason for writing stories is to give myself the satisfaction of visualising more clearly and detailedly and stably the vague, elusive, fragmentary impressions of wonder, beauty, and adventurous expectancy which are conveyed to me by certain sights (scenic, architectural, atmospheric, etc.), ideas, occurrences, and images encountered in art and literature. I choose weird stories because they suit my inclination best—one of my strongest and most persistent wishes being to achieve, momentarily, the illusion of some strange suspension or violation of the galling limitations of time, space, and natural law which for ever imprison us and frustrate our curiosity about the infinite cosmic spaces beyond the radius of our sight and analysis. These stories frequently emphasise the element of horror because fear is our deepest and strongest emotion, and the one which best lends itself to the creation of nature-defying illusions. Horror and the unknown or the strange are always closely connected, so that it is hard to create a convincing picture of shattered natural law or cosmic alienage or "outsideness" without laying stress on the emotion of fear. The reason why time plays a great part in so many of my tales is that this element looms up in my mind as the most profoundly dramatic and grimly terrible thing in the universe. Conflict with time seems to me the most potent and fruitful theme in all human expression.
While my chosen form of story-writing is obviously a special and perhaps a narrow one, it is none the less a persistent and permanent type of expression, as old as literature itself. There will always be a small percentage of persons who feel a burning curiosity about unknown outer space, and a burning desire to escape from the prison-house of the known and the real into those enchanted lands of incredible adventure and infinite possibilities which dreams open up to us, and which things like deep woods, fantastic urban towers, and flaming sunsets momentarily suggest. These persons include great authors as well as insignificant amateurs like myself—Dunsany, Poe, Arthur Machen, M. R. James, Algernon Blackwood, and Walter de la Mare being typical masters in this field.
As to how I write a story—there is no one way. Each one of my tales has a different history. Once or twice I have literally written out a dream; but usually I start with a mood or idea or image which I wish to express, and revolve it in my mind until I can think of a good way of embodying it in some chain of dramatic occurrences capable of being recorded in concrete terms. I tend to run through a mental list of the basic conditions or situations best adapted to such a mood or idea or image, and then begin to speculate on logical and naturally motivated explanations of the given mood or idea or image in terms of the basic condition or situation chosen.
The actual process of writing is of course as varied as the choice of theme and initial conception; but if the history of all my tales were analysed, it is just possible that the following set of rules might be deduced from the average procedure:
(1) Prepare a synopsis or scenario of events in the order of their absolute occurrence —not the order of their narration. Describe with enough fulness to cover all vital points and motivate all incidents planned. Details, comments, and estimates of consequences are sometimes desirable in this temporary framework.
(2) Prepare a second synopsis or scenario of events—this one in order of narration (not actual occurrence), with ample fulness and detail, and with notes as to changing perspective, stresses, and climax. Change the original synopsis to fit if such a change will increase the dramatic force or general effectiveness of the story. Interpolate or delete incidents at will—never being bound by the original conception even if the ultimate result be a tale wholly different from that first planned. Let additions and alterations be made whenever suggested by anything in the formulating process.
(3) Write out the story—rapidly, fluently, and not too critically—following the second or narrative-order synopsis. Change incidents and plot whenever the developing process seems to suggest such change, never being bound by any previous design. If the development suddenly reveals new opportunities for dramatic effect or vivid storytelling, add whatever is thought advantageous—going back and reconciling the early parts to the new plan. Insert and delete whole sections if necessary or desirable, trying different beginnings and endings until the best arrangement is found. But be sure that all references throughout the story are thoroughly reconciled with the final design. Remove all possible superfluities—words, sentences, paragraphs, or whole episodes or elements—observing the usual precautions about the reconciling of all references.
(4) Revise the entire text, paying attention to vocabulary, syntax, rhythm of prose, proportioning of parts, niceties of tone, grace and convincingness or transitions (scene to scene, slow and detailed action to rapid and sketchy time-covering action and vice versa. . . . etc., etc., etc.), effectiveness of beginning, ending, climaxes, etc., dramatic suspense and interest, plausibility and atmosphere, and various other elements.
(5) Prepare a neatly typed copy—not hesitating to add final revisory touches where they seem in order.
The first of these stages is often purely a mental one—a set of conditions and happenings being worked out in my head, and never set down until I am ready to prepare a detailed synopsis of events in order of narration. Then, too, I sometimes begin even the actual writing before I know how I shall develop the idea—this beginning forming a problem to be motivated and exploited.
There are, I think, four distinct types of weird story; one expressing a mood or feeling, another expressing a pictorial conception, a third expressing a general situation, condition, legend, or intellectual conception, and a fourth explaining a definite tableau or specific dramatic situation or climax. In another way, weird tales may be grouped into two rough categories—those in which the marvel or horror concerns some condition or phenomenon, and those in which it concerns some action of persons in connexion with a bizarre condition or phenomenon.
Each weird story—to speak more particularly of the horror type—seems to involve five definite elements: (a) some basic, underlying horror or abnormality—condition, entity, etc.—, (b) the general effects or bearings of the horror, (c) the mode of manifestation—object embodying the horror and phenomena observed—, (d) the types of fear-reaction pertaining to the horror, and (e) the specific effects of the horror in relation to the given set of conditions.
In writing a weird story I always try very carefully to achieve the right mood and atmosphere, and place the emphasis where it belongs. One cannot, except in immature pulp charlatan–fiction, present an account of impossible, improbable, or inconceivable phenomena as a commonplace narrative of objective acts and conventional emotions. Inconceivable events and conditions have a special handicap to overcome, and this can be accomplished only through the maintenance of a careful realism in every phase of the story except that touching on the one given marvel. This marvel must be treated very impressively and deliberately—with a careful emotional "build-up"—else it will seem flat and unconvincing. Being the principal thing in the story, its mere existence should overshadow the characters and events. But the characters and events must be consistent and natural except where they touch the single marvel. In relation to the central wonder, the characters should shew the same overwhelming emotion which similar characters would shew toward such a wonder in real life. Never have a wonder taken for granted. Even when the characters are supposed to be accustomed to the wonder I try to weave an air of awe and impressiveness corresponding to what the reader should feel. A casual style ruins any serious fantasy.
Atmosphere, not action, is the great desideratum of weird fiction. Indeed, all that a wonder story can ever be is a vivid picture of a certain type of human mood. The moment it tries to be anything else it becomes cheap, puerile, and unconvincing. Prime emphasis should be given to subtle suggestion—imperceptible hints and touches of selective associative detail which express shadings of moods and build up a vague illusion of the strange reality of the unreal. Avoid bald catalogues of incredible happenings which can have no substance or meaning apart from a sustaining cloud of colour and symbolism.
These are the rules or standards which I have followed—consciously or unconsciously—ever since I first attempted the serious writing of fantasy. That my results are successful may well be disputed—but I feel at least sure that, had I ignored the considerations mentioned in the last few paragraphs, they would have been much worse than they are.

http://www.hplovecraft.com/writings/texts/essays/nwwf.aspx

bukowskog je inspirirala klasika, a pri pisanju pastirske fantastike slusa se bijelo dugme...

SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

Čarls Bukovski

bijelo dugme, i kad se u petom desetljecu zivota "otkrije" bukowski. :mrgreen:

inace je bukowski gajio reputaciju, mnogi grijese citajuci njegov opus autobiografski. covjek je bio izuzetno nacitan (sto pored talenta alfa i omega), jednostavan i daleko od projekcije.

Quote from: zosko on 03-08-2017, 09:30:15
bijelo dugme, i kad se u petom desetljecu zivota "otkrije" bukowski. :mrgreen:

inace je bukowski gajio reputaciju, mnogi grijese citajuci njegov opus autobiografski. covjek je bio izuzetno nacitan (sto pored talenta alfa i omega), jednostavan i daleko od projekcije.

... ali ne i kad se naroljaš. tada projekcije idu lako. hvataju naročito one male, sitne ribe, papaline koje misle da su time postale orke.

mislis... tad vauvau postaju medjedi... :evil:

Pretpostavljam da je ovo neki pokušaj diskreditacije, ali da se vratimo starom dobrom Bukovskom:

Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

stipane, ne mozes se ti "vratiti" starom dobrom bukowskom; to mogu ja. koji nisam pjesnik.
ti moras predstaviti nesto autenticno, osobno, svoje misli...

Hoćeš da kažeš da ti nemaš ništa autentično i osobno, pa čak ni svoje misli zato što nisi pesnik?

zosko, svaku potpisujem!

Bukovski je mnogo bolji pripovedač nego pesnik, mada je i to neko pripovedanje u stihu.

"Post office" je pripovedanje u stihu?

@stimpan: hocu reci da ti je pitanje ocajno, max. drugi srednje. i nemastovito.
inace se pjesnici medjusobno ne podnose, posebno bukowski ostale, najposebnije kvazi-pjesnike.
a ne citiraju i pozivaju jedni na druge... ako si pjesnik, iznosis svoje misli. gdje ti je inspiracija?

bukowski bi da te vidi/procita rekao da te zamislja kako stajes pred zrcalo, naprezes se, te ideja nailazi gledajuci u svoj odraz, dok ti istovremeno ispada proteza.

Šta ti je to Post Ofis? :roll:

Šta je "Post ofis"? Tako sam i mislio...

Loše misliš, kao i obično.

Ofkors... A tebi bi bilo bolje da me se maneš. Zosko je barem duhovit.

I ja sam, samo što ti ne umeš da detektuješ sarkazam 8-)

Quote from: Гражданка Шульц on 03-08-2017, 16:09:43
Bukovski je mnogo bolji pripovedač nego pesnik, mada je i to neko pripovedanje u stihu.

Sarkazam? Ne bih ja to tako nazvao...

^ Case in point xrofl

Post office je genijalan. Bio mi je užasan  Bukovski u srednjoj školi posle Džejn Ostin i sestara Bronte, ali kad su Novosti objavile isti, u dahu sam ga pročitala. Vrh!

nisa ova rasprava ne valja. ni konstruktivno, ni inspirativno.
ja se, u smislu misli o pisanju, pozivam na bukowskog, dy, kao osoba dobrog ukusa, isto, ti stipane si pjesnik, opozicija, ti moras iznositi svoje ideje kontra. reci da si bolji, ljepsi, kvalitetniji, mastovitiji, sta god. a agota mora reci, da, stipan je genije, svaka cast bukowskom, ali stipan je zakon.
je li to tako tesko?

(https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/1098196_496302790449170_768138781_n.jpg?oh=53821feb2fa8d41180b58dcbc69a3aea&oe=59F431B8)

Hej, pa nemoj uvek! Neki strahovi nisu bez osnova. ;) 

Nijedan strah nije bez osnova. Upotrebi ih.

Quote from: zosko on 03-08-2017, 18:09:17
nisa ova rasprava ne valja. ni konstruktivno, ni inspirativno.
ja se, u smislu misli o pisanju, pozivam na bukowskog, dy, kao osoba dobrog ukusa, isto, ti stipane si pjesnik, opozicija, ti moras iznositi svoje ideje kontra. reci da si bolji, ljepsi, kvalitetniji, mastovitiji, sta god. a agota mora reci, da, stipan je genije, svaka cast bukowskom, ali stipan je zakon.
je li to tako tesko?

Šta mi teško?

Da! Stipan je GENIJE, svaka cast Bukowskom, ali Stipan je ZAKON!

OPA!!! Jel to napisano samo onako ili ima neke osnove za ovako drastičnu izjavu?

Opa opa, opa opa
ti i ja smo katastrofa
opa opa, opa opa
kao da nas zivot proba

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su samo dobro ili loše napisane. To je sve.

Definisati znači ograničiti.

Oskar Vajld

https://kultivisise.rs/slika-dorijana-greja-citati/ (https://kultivisise.rs/slika-dorijana-greja-citati/)

"oskar vajld, kralj dosade, upao je svojim opulentnim trabunjanjem i duhovnom bijedom medju nas. uzdigao se na straznja kopita i u svrhu poducavanja magaraca i magarica kroz cmar na vratu izduvao u narod najbijednije neduhovitosti."

ambros birs o oskar vajldu...

Hahaha

al ajd', bar se Stipan kultiviše  :D

Nije mi poznata ta Birsova izjava, ali ima on još nekoliko zanimljivih misli u "Đavoljem rečniku" koji NIJE nikakvo pripovedanje u stihu.

DRUGAČIJE - ništa bolje
DVAPUT - jedanput previše
EGOISTA - osoba koja se više zanima za sebe nego za mene
IZVINJENJE - osnova za buduću uvredu
NAPREDOVATI - steći neprijatelja

Opasno je biti iskren ako nisi glup.

Oscar Wilde

Ko Su Beta Čitaoci?

Quote
Ko Su Beta Čitaoci?

Beta čitaoci (beta readers) su osobe koje čitaju vaš tekst/knjigu/scenario pre nego što bude objavljen (ili pre nego što ga odnesete kod književnog urednika ili lektora). Beta čitaoci ocenjuju vaš rad sudeći isključivo prema subjektivnom utisku o vašem radu. Nakon pročitane knjige, oni vam pružaju povratne informacije (jeste, feedback) i govore šta misle o likovima, ima li nešto što ih nervira ili zbunjuje, da li je vaša knjiga dosadna itd itd. Beta čitaoci su zapravo najobičniji čitaoci koji vam ne govore šta bi ispravili već samo daju svoje mišljenje o pročitanom. Tako je, vi praktično tražite od nepoznatih ljudi da vas kritikuju i traže greške u vašem radu.

Ali, ali, ali... Da. Razumem, razumem. Zašto bi iko zaboga želeo da ima (te odvratne) beta čitaoce?!

Pre svega, s obzirom da je posao (kreativnog) pisanja poprilično usamljen izolovan i gledate stvari striktno iz egoistične sopstvene perspektive, mnoge stvari ne možete da uočite. Beta čitaoci jednostavno ukazuju na stvari na koje niste obratili pažnju.

Ukoliko vas ne zanima tuđa perspektiva (jer ste najpametniji na planeti), beta čitaoci vam takođe mogu dati samo svoj utisak o pročitanom tekstu. I ne, beta čitaoci nisu tu da bi vas kovali u zvezde i besomučno hvalili vaš spsateljski talenat. Ono što oni rade se zapravo zove konstruktivna kritika. I to je ono što će pomoći da vaš tekst bude savršen pre nego što bude predstavljen celom svetu.

Naravno, nije uvek lako čuti konstruktivnu kritiku. Bilo kakvu kritiku. Pisanje je najčešće intiman doživljaj i zato piscima i ljudima koji stvaraju može biti teško da pričaju o svom radu. Pritom, emotivno se vezujete za tekst i možete biti nesigurni ukoliko neko kaže da nešto ne valja. Ali ukoliko zaista želite da saznate mišljenje o vašoj knjizi, zagrizite metak i pustite ljudima da je pročitaju. Kada neko pronađe (očiglednu) grešku koju vi niste primetili jer ste bili subjektivni, značiće vam da dobijete kritiku odmah (dakle pre objavljivanja; to je tzv. blamiranje na vreme).

Da li postoji neko stručniji koga bi mogli da pitate za mišljenje? Da, osim beta čitaoca, postoje još i kritički partneri (critique partners). Kritički partneri su pisci sa kojima možete da razmenjujete poglavlja kako bi dobili malo profesionalniji uvid u vaš tekst. Kako ovde vaš rad čitaju sadrugari koji i sami pišu, osim svog mišljenja o tekstu oni vam mogu pružiti uvid u sve ono što beta čitaoci ne prepoznaju (npr. mogu dodatno oceniti gramatiku, pravopis, intonaciju, vreme i lice iz kojih se priča priča itd). Kritički partneri su takođe dragoceni jer prosto bolje razumeju proces pisanja i mogu vam dati još ideja kako da unapredite knjigu.

Ukoliko se veliki budući pisci pitaju zašto bi (pored kritičkih partnera) uopšte pitali obične smrtnike za mišljenje, odgovor je jednostavan. Zato što će upravo ti smrtnici čitati (i kupovati) vašu knjigu.
Gde i kako izabrati beta čitaoce?

    Izbegavajte porodicu i prijatelje za beta čitaoce. Ne, ne i ne, to nisu pravi beta čitaoci; porodica i prijatelji su ljudi koji vas vole i (nikada) ne mogu biti objektivni. Vi ćete vašoj mami uvek biti najlepši na svetu šta god uradili a vaša devojka može da se zapita zašto ona nije glavni lik u vašoj knjizi (eyes roll).
    Beta čitaoci (su nepoznati ljudi koji) se najlakše mogu naći (tako je!) preko socijalnih mreža. Isto važi i za kritičke partnere koji se pored ovoga mogu upoznati i na kursu kreativnog pisanja. Napišite oglas da tražite nekoga ko bi želeo da volonterski pročita vašu knjigu ili da bi voleli da razmenjujete poglavlja sa nekim piscem.
    Ukoliko društvene mreže nisu za vas, probajte sa forumima (Ana.rs je sjajan forum prepun devojaka koje žele da pomognu). Ukoliko niste vični forumima, probajte sa sajtovima kao što su Scribofile i Wattpad. Ukoliko vam ništa od ponuđenog ne odgovara, toplo vam preporučujem da odmah spalite vašu knjigu jer njen pisac previše izmišlja.
    Pri odabiru beta čitaoca, potrudite se da vaš izbor bude šarenolik (pol, godište, obrazovanje, profesija, poreklo, lepota itd.) ali se i potrudite da čitaocima obezbedite da čitaju ono što ih zanima – ne birajte za beta čitaoce nekoga ko ne voli fantaziju ako pišete epsku fantastiku. Biranje različitih tipova ličnosti može vam pomoći da lakše odredite širinu vaše publike – ljudi sa različitom pozadinom će drugačije reagovati na istu priču i time ćete dobiti jedinstvenu perspektivu (npr. Hari Poter je prvenstveno bila knjiga namenjena deci)
    Pre nego što uopšte izaberete vaše beta čitaoce, ne bi bilo loše da odredite neka pravila. Neka od očiglednih pravila bi bila da vole da čitaju, da su pouzdani i da ne kopiraju vašu knjigu. Ukoliko vas zaista brine autorsko pravo i mislite da bi neko želeo da zloupotrebi vaš tekst i postane milioner umesto vas, slobodno vaš tekst pretvorite u pdf koji ne može da se kopira. Ukoliko ste još paranoični pažljiviji, slobodno pogledajte ovaj video i saznajte više o autorskim pravima i najboljem načinu na koji možete zaštiti svoj (elektronski) tekst.
    Kada postavljate oglas za beta čitaoca ili kritičkog partnera budite detaljni! Stavite napomenu da ne bi trebalo da se prijavljuju za ovo ukoliko nemaju vremena i upozorite ih da ćete im postavljati puno (glupih) pitanja. Možete im reći da vaš tekst nije prošao profesionalnu lekturu i da ne (budu picajzle i) traže pravopisne i gramatičke greške. Čitaoci moraju da razumeju da oni traže probleme u priči a ne u strukturi. Ovo nikako ne znači da im možete opušteno dati tekst koji nije prošao nijednu proveru. Naprotiv, dajte im najbolju moguću verziju (da se makar oduševe koliko ste pismeni). Ukoliko nisu razumeli šta treba da rade, pošaljite im ovaj video gde mogu videti šta znači biti dobar beta čitalac i kako vam mogu pomoći.
    Odredite koliko vremena imaju da pročitaju vaš tekst i ne dozvolite im da izvoljevaju. Dajte im vaš rad u jednom formatu (doc, pdf ili odštampanu verziju) i naglasite da ćete obezbediti samo taj format. Kome to ne odgovara, ne mora da prihvati (počasnu) ulogu beta čitaoca vašeg remek dela.

Kako intervjuisati beta čitaoce?

    Ukoliko želite da vaša statistika ima smisla, regrutujte minimum 20 čitalaca koje možete intervjuisati online ili preko telefona. Chat takođe može biti zgodna varijanta jer ćete onda sve odgovore imati napismeno.
    Takođe je važno da čitaocima za početak pošaljite samo PRVO poglavlje vaše knjige (ili ako su kratka, par poglavlja). Naravno, prvo poglavlje koje je apsolutno sređeno i najbolju moguću varijantu teksta – na taj način slovne greške neće smetati pri čitanju i više će uživati u vašem delu.
    Veoma je značajno da beta čitaoce intervjuišete ODMAH nakon čitanja i da vam se jave čim završe kako ne bi izgubili dragocene informacije iz glave i zaboravili šta su pročitali (a to se u doba bombardovanja sadržajima, dešava i ljudima bez Alchajmera).
    Osmislite grupu pitanja koja vas zanimaju i postavite svakom čitaocu ista pitanja. I ne, nikako ih nemojte pitati da li im se napisani tekst dopao (tako je, to je veoma glupo pitanje). Bolje je npr. pitati kakav je njihov prvi utisak.
    Dalje možete pitati šta im se najviše svidelo a šta ne i zašto. Između ostalog, možete im postaviti pitanja o njihovom mišljenju o likovima, o onome što se u romanu/scenariju događa, da li je priča jasna, zabavna, predvidiva, i da li tera na čitanje. Možete ih čak pitati i da vam prepričaju poglavlje kako bi bili sigurni da su razumeli o čemu se zapravo radi u vašem tekstu. Na kraju ih možete pitati kako im se dopalo poglavlje na skali od 1 do 10 i šta misle da bi moglo sledeće da se desi.
    Objasnite beta čitaocima da su odgovori kao što su ne znam, ne sećam se ili nemam mišljenje skroz u redu (ali ovo ne bi trebao da bude odgovor na sva vaša pitanja). Ukoliko su odgovori kratki trebalo bi da se izjasne zašto su kratki; ako se neki čitaoci nisu se povezali sa situacijom ili likom to je skroz ok, ali vama treba što detaljniji odgovor.
    Pišite tekst za inteligentnog čitaoca ali beta čitaocima postavljajte glupa pitanja. Nešto što će vama delovati očigledno možda čitaoci neće uopšte razumeti. A dobro je znati da li ljudi koji ne razumeju ceo kontekst vašeg pisanja i dalje uživaju u čitanju vaše knjige.
    Zapišite sve njihove dogovore da bi kasnije mogli da ih uporedite. Ako se neka mišljenja ponavljaju to može biti dobar znak, ali i ne mora ništa da znači. S druge strane, ukoliko se vaša knjiga dopala isključivo muškarcima ili osobama određenog uzrasta, (čestitam) možda ste upravo pronašli vašu publiku. Ova mišljenja mogu biti dragocena prilikom daljeg marketinga vaše knjige ili pri lektorisanju i uređivanju.
    Kada završite intervju, pitajte da li žele uopšte da čitaju sledeće poglavlje; neko će prosto biti zauzet a neko zaista neće dalje želeti da čita vašu knjigu (i to je u redu, ne morate da izvršite harikiri odmah).

STROGA PRAVILA: Kako reagovati pri dobijanju povratnih informacija?

    NE SHVATAJTE NIŠTA LIČNO. Ponoviću, ne shvatajte mišljenje beta čitaoca kao mišljenje o vama. Vi zapravo tražite od ljudi da vam pronađu greške – normalno je da će vas kritikovati. Ali dobra vest je da (uglavnom) boli samo na početku – što više kritika dobijete, lakše će vam biti da ih prihvatite. A i nećete dobijati ni samo kritike, biće tu i koji kompliment.
    PRIPREMITE SE. Neki intervjui će biti ok, a neki neće. Morate biti opušteni i cool. Ukoliko ne budete prijatni, osim toga što sebi dajete autogol, nikada nećete dobiti iskren odgovor (ili još gore – beta čitaoci neće želeti više da vam pomognu). Zadržite facijalni grč u obliku osmeha što duže, i spremite maramice za suze posle intevjua kada zvanično možete početi da plačete.
    BUDITE FINI. Beta čitaoci i kritički partneri su ljudi koji vam čine uslugu. Troše svoje slobodno vreme usled dobrote srca svoga da bi pročitali vaš tekst! Što ste finiji to će vaši beta čitaoci biti iskreniji prema vama. Ako vam neko daje samo komplimente ili su komplimenti lažni to vam neće ništa značiti. Ukoliko naučite da prihavatite negativni komentar, vaši čitaoci će biti iskreniji prema vama i osećaće se komfornije da vam kažu istinu. S druge strane, kada vam ti isti ljudi daju kompliment, znaćete da je iskren. Takođe, na vreme ćete naučiti da se ne možete svideti svima i kako da hendlujete loš komentar.
    MOŽE BITI TEŠKO KADA ČUJETE KRITIKU ali vi želite da oni budu iskreni i da vam pomognu u procesu pisanja. Dakle kad čujete nešto što ne želite i što zaista povređuje vaš ego, nabacite najveći mogući osmeh i recite kroz zube: Hvala, to mi je baš pomoglo. Molim te mi objasni na šta tačno misliš. Ne, nije lako. I da, u redu je što ne znate da li prvo da ubijete njih ili sebe. Ali znajte da je negativni feedback mnogooo dragoceniji nego pozitivni, jer ćete tek tako znati šta bi možda mogli da promenite.
    UKOLIKO SE NE SLAŽETE sa njihovim komentarom, svejedno im se zahvalite. Zapitajte se kako bi pomenuta kritika mogla da utiče na vaš tekst i ako vam ne odgovara, prosto nastavite dalje po svome.

Šta raditi nakon intervjua?

    Na kraju svih intervjua napravite statistiku i pogledajte sve odgovore. Garantujem da ćete biti iznenađeni rezultatom. Možda mlađi više uživaju u vašoj knjizi nego stariji ili se vaša knjiga više sviđa muškarcima, ili se većina slaže da neka scena ne valja. Ponekad će statistika biti zabavna, ali ponekad i ne jer se može lako desiti da treba detaljno da prepravite neku scenu (ili je kompletno izbacite).
    Nemojte da se obazirate na svaku kritiku i hvatati se za iste već pratite podatke i pronađite šablon koji se ponavlja. Svaki čitalac će različito doživeti vašu knjigu i vi samo treba da uvidite oko čega se (većina) slaže a oko čega ne. I onda nešto izmenite ili – nemojte da izmenite. Sve je dozvoljeno.
    Ukoliko vaši beta čitaoci nešto pogrešno shvate (npr. lokaciju vaše knjige) znajte da je to možda znak da nešto niste dobro opisali. Budite iskreni prema sebi i nemojte svaljivati krivicu na (sirote) beta čitaoce. Ukoliko se desi da većina stvari u tekstu ne valja, slobodno se isplačite... A onda uzmite stvar u svoje ruke i popravite vaš tekst! Beta čitaoci i kritički partneri su tu da vam daju korisnu povratnu informaciju kako bi vi POBOLJŠALI vaš rad.
    Ne krivite čitaoce ukoliko govore stvari koje vi ne želite da čujete – ponekad su oni u pravu, a ponekad ne – to je sve deo procesa pisanja.
    Neće se svima svideti vaša knjiga/scenario i sa tim se morate pomiriti. Međutim, ukoliko vam čitalac ne daje konstruktivnu kritiku, slobodno prestanite da im šaljete poglavlja – trebaju vam korisne informacije, što detaljniji odgovori i pouzdani čitaoci.
    Uzvratite uslugu. S obzirom da je beta čitanje isključivo volonterski rad, možete naći neki način da se odužite vašim čitaocima. Napišite post na društvenim mrežama gde ćete im se zahvaliti. Obezbedite im popust pri kupovini vaše knjige. Pročitajte njihov tekst i ocenite ga (ali takođe nemojte ovo shvatati kao obavezu). Ili im se jednostavno (i vrlo efektno) zahvalite imenom i prezimenom u predgovoru vaše knjige ili na kraju filma (jer svi vole da vide svoje ime napisano štampanim slovima).
    Čak i ukoliko se ne složite ni sa jednom (opet ponavljam) konstruktivnom kritikom, ipak ćete na kraju imati bolji uvid u vaše pisanje. Ceo ovaj proces se svodi na popravljanje vašeg pisanja, zato sedite i popravljajte!

Ukoliko se pitate da li vam beta čitaoci i kritički partneri uopšte trebaju pre nego što objavite knjigu, odgovor je da je samo na vama da odlučite. Ali u svakom slučaju dobro pročitajte i pogledajte vaš tekst pre nego što rešite da ga izdate. Jer kvalitetan tekst, uvek iza sebe ima strpljivog pisca (sa utrnulim gluteusom).

http://www.anagord.com/beta-citaoci/

Kako naći 20 pismenih ljudi za beta čitače kod nas? Za LEGIJU IDA sam nabrao sedam i dobio šest odgovora (jedan se javio samo da drugi vide da se javio). E, sad, nešto sam i naučio iz ovog teksta. Nataša Milić i Goran Segedinac su bili critic partners i još jednom im zahvaljujem.

Quote from: scallop on 10-09-2017, 12:13:13
Kako naći 20 pismenih ljudi za beta čitače kod nas?

Реално, то је превелик број, јер много бабица = килаво дете.

Quote from: scallop on 10-09-2017, 12:13:13E, sad, nešto sam i naučio iz ovog teksta. Nataša Milić i Goran Segedinac su bili critic partners i još jednom im zahvaljujem.

Сматрао сам да је текст добар и да може користити, па сам га зато и постовао.

Да, њих двоје су писци, зато спадају у критичке партнере, а не у бете.

Quote from: Аксентије Новаковић on 10-09-2017, 14:03:12

Да, њих двоје су писци, зато спадају у критичке партнере, а не у бете.

Posebno, oni su pratili poglavlje po poglavlje i usput davali primedbe.

Oću i ja beta čitaoce za nešto što nije SF.
A niđe ni jednoga...

to je ideja za biznis: iznajmljivanje beta čitalaca. biraš kategoriju, od dobroćudnih do nadžak baba

Вилијаму Ф. Енгеру
14. август 1934.

Драги мој г. Енгер:

Што се тиче ужасног Некрономикона лудог Арапина Абдула Ал Хазреда, морам вам признати да су и та зла књига и проклети аутор творевине моје фикције, баш као и малигни ентитети Азатот, Јог-Сотот, Ниарлатотеп, Шуб-Нигурат, итд.
Тсатуга и Књига Еибонова су творевине Кларка Е. Смита, док су Фридрих фон Јунцт и његова монструозна књига Unaussprechlichen Kulten (Неизрециви култови) потекли из плодног мозга Роберта Е. Хауарда.
Из забаве коју нам чини стварање убедљивог циклуса вештачког фолклора, сви чланови наше банде често праве алузије на домаће демоне оних других писаца, па тако Смит користи мог Јог-Сотота, а ја користим његовог Тсатугу.
Такође, повремено убацим по једног или два од мојих ђаволака у туђе приче које ревидирам или под туђим именом пишем за клијенте.
Тако наш црни пантеон задобија широки публицитет и псеудоауторитарност, коју иначе не би имао.
Ми, међутим, никада не покушавамо да ту креацију подметнемо као превару, него увек онима који се распитују објаснимо да је све то 100% фикција.
Да бих избегао двосмислености у својим референцама на Некрономикон, написао сам кратки синопсис његове "историје" - наводне датуме оригиналног писања (под арапским именом Ал Азиф), или његових превода на грчки од стране византијског монаха Теодоруса Филатеса, итд., итд. Све му то даје једну врсту убедљивости и реалистичности.

Најсрдачније Ваш,
Х. Ф. Лавкрафт

Ne, nipošto i nikad pisca, pisca u pokušaju, neafirmisanog ali "biće, biće" legendu ili one slatkiše koji napišu roman za dve sedmice pa se dive sopstvenom delu kao što se divi dete uz osmeh i kleberenje svom produktu u noši angažovati za beta čitaoce.

Zašto.

E zato.
Ne piše se delo zbog kolega nego zbog čitaoca. Zanemarujemo tu usputnu kategoriju. Čuj, čitaoc, hahaha.
Stvarno, koji će andrak čitaoc - konzument u evoluciji sopstenog stvarašaštva? Zalutao entuzijast, garant. Mislim, čitaoc, e, pa ko je on da se pita. Sram ga bilo. 

Džek me podseti da neka od najinteresantnijih razmišljanjao pisanju za koja znam.


Staljin je bio ljubitelj književnosti, čitao je sve, strano i domaće, koliko god je mogao da postigne. Uživao je u čitanju i smatrao je da je upućenost u modernu pisanu reč (u film isto tako)  njegova obaveza. Za pisce je govorio da su ''graditelji duša''. Valjda je upravo zbog velike vere u uticaj na duše, njegov gnev prema tobožnjim narodnim neprijateljima među piscima bio ogroman. ''Ti ljudi misle da mogu da pišu šta oni hoće'', tako je govorio.

U stvari, piše se zbog sebe... Zbog pritiska koji dolazi iznutra...
O čitaocu se misli tek kada dođe do faze pregledanja i uređenja teksta.
Barem je tako u mom slučaju, ali cenim svačiji stav u pogledu ovoga.

hah, stigo mi mejl po nepoznatoj preporuci, kažu, hoće da oplemene našu kulturnu baštinu neafirmisanim piscima (jerbo to baš baštini treba), i cijena je prava sitnica. Možeš još u cenovniku da složiš svoju idealnu kombinaciju kao kredit kada dižeš: sa ili bez lektora, sa ili bez urednika, čak i da sufinansiraš isbn broj ako si baš toliko zapeo.

Nisu naveli, samo, da li su u pitanju ojri, dinari ili rublje, ali, 100 nečega je tržišna cena fb promocije, ali neafirmisani autor može to dobiti za samo 50 nečega :D:D

eto pomisao jedna o pisanju

Na stočnoj pijaci se nekada jagnje pipalo po leđima, a ne po stomaku. Znali ljudi razliku između najedenog i napijenog. Tako je i sa napisanom pričom.

Quote from: scallop on 16-09-2017, 11:45:07
Na stočnoj pijaci se nekada jagnje pipalo po leđima, a ne po stomaku. Znali ljudi razliku između najedenog i napijenog. Tako je i sa napisanom pričom.

ti si premudra osoba, verovatno najbolji poznavalac opšte kulture među SF-ovcima... šteta što u svom tom tolikom znanju nisi uspeo da suzbiješ sujetu i ponekad poslušaš poneki savet dobronamernih ljudi...

Bolje je slušati savete premudrih nego dobronamernih. Dobre namere popločavaju put u pakao.

gde si ti ovde našao nekog dobronamernog?
svi smo se urotili da ti napakostimo i da te maltretiramo i u javnosti čerečimo... Nije nam dovoljno što si skinuo gaće nego te vezanog za konjske repove vozikamo po ataru.

Quote from: scallop on 16-09-2017, 12:27:13
Bolje je slušati savete premudrih nego dobronamernih. Dobre namere popločavaju put u pakao.

još jedna kontradikcija. netko tko je premudar, teško da može biti zlonamjeran, jer ga sama mudrost navodi na poštenje i dobrotu. ovdje je sad samo pitanje što u vašem svijetu (pisanja) podrazumijeva riječi - pakao.

Pakao - to su drugi?   :lol:

Quote from: varvarin on 16-09-2017, 12:38:55
Pakao - to su drugi?   :lol:

pakao je u nama. :)

PAKAO (Inferno) - preneseno značenje: SAGITA (puni naziv: Znak Sagite)

Izvin'te na pauzi. Otrčao u kujnu i promešao u tiganju paprike koje su se spremale da zagore. Posle sam otišao u sobu gde su Lara i njena baba radile domaće zadatke. Usput sam razmišljao da li da dam premudar ili dobronameran savet.


Sad vidim da se ovde rabe tri izreke: Sartrova, jezuitska i stipanovska. Prosudite sami koja je premudra, a koja dobronamerna.

Teško precenjivanje Znaka Sagite.

U ovoj dimenziji još uvek ne postoji poznati način da se Znak Sagite preceni.

sagita je dobrovoljna, a pakao valjda nije :D

inače, samo da se nadovežem, ja još nikada nisam čuo da neko potegne na stočnu pijacu da bi nekome PLATIO da odnese jagnje :D u tom slučaju, bolje da ostaneš kući i napraviš kapamu

Quote from: Scordisk on 16-09-2017, 12:52:51
sagita je dobrovoljna, a pakao valjda nije

Je... Dobrovoljna k'o heroin za džankija...

Quote from: scallop on 16-09-2017, 12:48:53
Izvin'te na pauzi. Otrčao u kujnu i promešao u tiganju paprike koje su se spremale da zagore. Posle sam otišao u sobu gde su Lara i njena baba radile domaće zadatke. Usput sam razmišljao da li da dam premudar ili dobronameran savet.

Sad vidim da se ovde rabe tri izreke: Sartrovu, jezuitsku i stipanovsku. Prosudite sami koja je premudra, a koja dobronamerna.

to se kaže - izmotavanje. ni bi dali takav odgovor da sam vas pitala za savijet oko punjenih paprika. u tom slučaju odgovor bi bio točan i precizan, a ne tipa, prosudi sama...

Quote from: Scordisk on 16-09-2017, 12:52:51
sagita je dobrovoljna, a pakao valjda nije :D

inače, samo da se nadovežem, ja još nikada nisam čuo da neko potegne na stočnu pijacu da bi nekome PLATIO da odnese jagnje :D u tom slučaju, bolje da ostaneš kući i napraviš kapamu

Eto zašto neko kaže da sam suviše zgusnut. Nisam komentarisao Scordiska, jer sam i sam dobijao ponude da platim da mi objave. Roman UNAZAD dobrim delom počiva na jednoj takvoj ponudi. Moj komentar se odnosio na jednu ružnu praksu starih pijaca. Pre nego odnesu jagnje na pijacu uvale mu par šaka soli da proguta, pa ga poje vodom do besvesti. E, tako je i sa pisanjem. Pipajte po stremenu, a ne po stomaku.


Što se tiče punjenih paprika: Samo su punjene paprike mesnate, a i tamo ne stavljajte previše mesa. Važi i za pisanje.

Ti si dostigao vrh zen-budizma!   xjap

Jok. To je bitka sa internetom. Toliko mrzim kad mi se post pojavi sa see more, skoro pa twitujem. :roll:

ma nisam ja ni mislio da je nešto upućeno na mene, ali onako, samo me je ponuda razgalila, pogotovo sa cenovnikom :D

Quote from: Scordisk on 16-09-2017, 13:33:24
ma nisam ja ni mislio da je nešto upućeno na mene, ali onako, samo me je ponuda razgalila, pogotovo sa cenovnikom :D

Razumem. Ali, Ameri su maheri. Mene je jedan davio skoro dve godine. Čak mi je ponudio da mi objavi roman za Dan Majki i da obradujem mamu! Baš bi se radovala. Od robe do roba je samo jedno slovo. Sa sve tariferom za dodatni marketing i advertajzing.

(https://s26.postimg.org/5lhtx0ns9/zli_vol_ebnici.jpg)

Ja sam za Vinaverovu sujetu mala beba.

Ne bih te ja tako lako otpisivao... 😀😀
Medjutim, ako mi kazes da si i s njim zajedno pio i pusio kao sa Majom Zrnic, odoh da se utepam...

Quote from: Mica Milovanovic on 20-09-2017, 17:19:16
Ne bih te ja tako lako otpisivao... 😀😀
Medjutim, ako mi kazes da si i s njim zajedno pio i pusio kao sa Majom Zrnic, odoh da se utepam...

Ha, samo sam hteo da iskažem da sam u poređenju sa "bićem oblaka" samo sitna rosa. I sujeta je floskula kojom zavidni zamenjuju ponos i samouzdanje. Sujeta, uostalom, ne spada u sedam smrtnih greha, a zavist spada. Nemoj da se utepaš dok razmišljam gde i kako da napišem da SRPSKA NAUČNA FANTASTIKA nije sasvim samo popis pisaca.

Čisto zarad omladine koja ovo čita i koja bi mogla da pomisli da je ok biti sujetan. NIJE OK.

Sujeta je uništila ovo mesto, a uništila je i državu (među ostalim ružnim i nedostojnim osobinama koje su se na ovim prostorima ustoličile kao poželjne i normalne). Može se biti ponosan i samopouzdan i bez samohvalisanja, slepila za sopstvene greške, nedostatka samokritike i protekcije mediokriteta.

Kad li se pre poturči, kad li čalmu steče?

Sujeta je prilično uobičajena pojava među književnicima i to nikako ne datira tek od jučerašnjeg dana.

Oskar Vajld je bio na samrti u sobi sa ružnim tapetama, i tada je rekao: ,,Ubistvene boje! Neko od nas će odavde morati da ode – ili ja, ili one".

https://rs.rbth.com/arts/2017/03/21/deset-poslednjih-misli-ruskih-pisaca_724201

(https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/21687778_1717525951605626_7213371385959621012_n.jpg?oh=66b75a69b4f60bd4188d57304540e157&oe=5A5E0FDD)

Svakog juri njegova motivacija. Zato ja volim malo sporije.

Quote from: Stipan on 22-09-2017, 19:25:38
(https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/21687778_1717525951605626_7213371385959621012_n.jpg?oh=66b75a69b4f60bd4188d57304540e157&oe=5A5E0FDD)

Сквиче гуме.
Међеђина бато.

Bolje da liči na nešto nego da ne liči ni na šta.

Goran Bregović

Čast je koncepcija srednjeg veka.

Artur Konan Dojl

Seksting Džejmsa Džojsa, i sasvim solidan kokoškin tekst na tu temu. Moj favorit je za sada:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fkulturkokoska.rs%2Fwp-content%2Fuploads%2F2015%2F09%2FLjubav.jpg&hash=b6fe8c88beffddb1ae874322802ea3cbc535e5c1)


http://kulturkokoska.rs/kako-je-sekstovao-dzejms-dzojs/

Gledaj da ti pre zavide, nego da te žale.

Tales

Literary Composition
By H. P. Lovecraft

In a former article our readers have been shewn the fundamental sources of literary inspiration, and the leading prerequisites to expression. It remains to furnish hints concerning expression itself—its forms, customs, and technicalities—in order that the young writer may lose nothing of force or charm in presenting his ideas to the public.

Grammar
A review of the elements of English grammar would be foreign to the purpose of this department. The subject is one taught in all common schools, and may be presumed to be understood by every aspirant to authorship. It is necessary, however, to caution the beginner to keep a reliable grammar and dictionary always beside him, that he may avoid in his compositions the frequent errors which imperceptibly corrupt even the purest ordinary speech. As a general rule, it is well to give close critical scrutiny to all colloquial phrases and expressions of doubtful parsing, as well as to all words and usages which have a strained or unfamiliar sound. The human memory is not to be trusted too far, and most minds harbour a considerable number of slight linguistic faults and inelegancies picked up from random discourse or from the pages of newspapers, magazines, and popular modern books.

Types of Mistakes
Most of the mistakes of young authors, aside from those gross violations of syntax which ordinary education corrects, may perhaps be enumerated as follows.

   (1)          Erroneous plurals of nouns, as vallies or echos.

   
(2)    Barbarous compound nouns, as viewpoint or upkeep.

(3)    Want of correspondence in number between noun and verb where the two are widely separated or the construction involved.

(4)    Ambiguous use of pronouns.

(5)    Erroneous case of pronouns, as whom for who, and vice versa, or phrases like "between you and I", or "Let we who are loyal, act promptly."

(6)    Erroneous use of shall and will, and of other auxiliary verbs.

(7)    Use of intransitive for transitive verbs, as "he was graduated from college", or vice versa, as "he ingratiated with the tyrant".

(8/    Use of nouns for verbs, as "he motored to Boston", or "he voiced a protest".

(9)    Errors in moods and tenses of verbs, as "If I was he, I should do otherwise", or "He said the earth was round."

(10)    The split infinitive, as "to calmly glide".

(11)    The erroneous perfect infinitive, as "Last week I expected to have met you."

(12)    False verb-forms, as "I pled with him."

(13)    Use of like for as, as "I strive to write like Pope wrote."

(14)    Misuse of prepositions, as "The gift was bestowed to an unworthy object", or "The gold was divided between the five men."

(15)    The superfluous conjunction, as "I wish for you to do this."

(16)    Use of words in wrong senses, as "The book greatly intrigued me", "Leave me take this", "He was obsessed with the idea", or "He is a meticulous writer."

(17)    Erroneous use of non-Anglicised foreign forms, as "a strange phenomena", or "two stratas of clouds".

(18)    Use of false or unauthorised words, as burglarise or supremest.

(19)    Errors of taste, including vulgarisms, pompousness, repetition, vagueness, ambiguousness, colloquialism, bathos, bombast, pleonasm, tautology, harshness, mixed metaphor, and every sort of rhetorical awkwardness.

(20)    Errors of spelling and punctuation, and confusion of forms such as that which leads many to place an apostrophe in the possessive pronoun its.

Of all blunders, there is hardly one which might not be avoided through diligent study of simple textbooks on grammar and rhetoric, intelligent perusal of the best authors, and care and forethought in composition. Almost no excuse exists for their persistent occurrence, since the sources of correction are so numerous and so available. Many of the popular manuals of good English are extremely useful, especially to persons whose reading is not as yet extensive; but such works sometimes err in being too pedantically precise and formal. For correct writing, the cultivation of patience and mental accuracy is essential. Throughout the young author's period of apprenticeship, he must keep reliable dictionaries and textbooks at his elbow; eschewing as far as possible that hasty extemporaneous manner of writing which is the privilege of more advanced students. He must take no popular usage for granted, nor must he ever hesitate, in case of doubt, to fall back on the authority of his books.

Reading
No aspiring author should content himself with a mere acquisition of technical rules. As Mrs. Renshaw remarked in the preceding article, "Impression should ever precede and be stronger than expression." All attempts at gaining literary polish must begin with judicious reading, and the learner must never cease to hold this phase uppermost. In many cases, the usage of good authors will be found a more effective guide than any amount of precept. A page of Addison or of Irving will teach more of style than a whole manual of rules, whilst a story of Poe's will impress upon the mind a more vivid notion of powerful and correct description and narration than will ten dry chapters of a bulky text-book. Let every student read unceasingly the best writers, guided by the admirable Reading Table which has adorned the United Amateur during the past two years.
It is also important that cheaper types of reading, if hitherto followed, be dropped. Popular magazines inculcate a careless and deplorable style which is hard to unlearn, and which impedes the acquisition of a purer style. If such things must be read, let them be skimmed over as lightly as possible. An excellent habit to cultivate is the analytical study of the King James Bible. For simple yet rich and forceful English, this masterly production is hard to equal; and even though its Saxon vocabulary and poetic rhythm be unsuited to general composition, it is an invaluable model for writers on quaint or imaginative themes. Lord Dunsany, perhaps the greatest living prose artist, derived nearly all of his stylistic tendencies from the Scriptures; and the contemporary critic Boyd points out very acutely the loss sustained by most Catholic Irish writers through their unfamiliarity with the historic volume and its traditions.

Vocabulary
One superlatively important effect of wide reading is the enlargement of vocabulary which always accompanies it. The average student is gravely impeded by the narrow range of words from which he must choose, and he soon discovers that in long compositions he cannot avoid monotony. In reading, the novice should note the varied mode of expression practiced by good authors, and should keep in his mind for future use the many appropriate synonyms he encounters. Never should an unfamiliar word be passed over without elucidation; for with a little conscientious research we may each day add to our conquests in the realm of philology, and become more and more ready for graceful independent expression.
But in enlarging the vocabulary, we must beware lest we misuse our new possessions. We must remember that there are fine distinctions betwixt apparently similar words, and that language must ever be selected with intelligent care. As the learned Dr. Blair points out in his Lectures, "Hardly in any language are there two words that convey precisely the same idea; a person thoroughly conversant in the propriety of language will always be able to observe something that distinguishes them."

Elemental Phases
Before considering the various formal classes of composition, it is well to note certain elements common to them all. Upon analysis, every piece of writing will be found to contain one or more of the following basic principles: Description, or an account of the appearance of things; Narration, or an account of the actions of things; Exposition, which defines and explains with precision and lucidity; Argument, which discovers truth and rejects error; and Persuasion, which urges to certain thoughts or acts. The first two are the bases of fiction; the third didactic, scientific, historical, and editorial writings. The fourth and fifth are mostly employed in conjunction with the third, in scientific, philosophical, and partisan literature. All these principles, however, are usually mingled with one another. The work of fiction may have its scientific, historical, or argumentative side; whilst the text-book or treatise may be embellished with descriptions and anecdotes.

Description
Description, in order to be effective, calls upon two mental qualities: observation and discrimination. Many descriptions depend for their vividness upon the accurate reproduction of details; others upon the judicious selection of salient, typical, or significant points.
One cannot be too careful in the selection of adjectives for descriptions. Words or compounds which describe precisely, and which convey exactly the right suggestions to the mind of the reader, are essential. As an example, let us consider the following list of epithets applicable to a fountain, taken from Richard Green Parker's admirable work on composition.

    Crystal, gushing, rustling, silver, gently-gliding, parting, pearly, weeping, bubbling, gurgling, chiding, clear, grass-fringed, moss-fringed, pebble-paved, verdant, sacred, grass-margined, moss-margined, trickling, soft, dew-sprinkled, fast-flowing, delicate, delicious, clean, straggling, dancing, vaulting, deep-embosomed, leaping, murmuring, muttering, whispering, prattling, twaddling, swelling, sweet-rolling, gently-flowing, rising, sparkling, flowing, frothy, dew-distilling, dew-born, exhaustless, inexhaustible, never-decreasing, never-falling, heaven-born, earth-born, deep-divulging, drought-dispelling, thirst-allaying, refreshing, soul-refreshing, earth-refreshing, laving, lavish, plant-nourishing.

For the purpose of securing epithets at once accurate and felicitous, the young author should familiarise himself thoroughly with the general aspect and phenomena of Nature, as well as with the ideas and associations which these things produce in the human mind.
Descriptions may be of objects, of places, of animals, and of persons. The complete description of an object may be said to consist of the following elements:

    When, where, and how seen; when made or found; how affected by time.
    History and traditional associations.
    Substance and manner of origin.
    Size, shape, and appearance.
    Analogies with similar objects.
    Sensations produced by contemplating it.
    Its purpose or function.
    Its effects—the results of its existence.

Descriptions of places must of course vary with the type of the place. Of natural scenery, the following elements are notable:

    How beheld—at dawn, noon, evening, or night; by starlight or moonlight.
    Natural features—flat or hilly; barren or thickly grown; kind of vegetation; trees, mountains, and rivers.
    Works of man—cultivation, edifices, bridges, modifications of scenery produced by man.
    Inhabitants and other forms of animal life.
    Local customs and traditions.
    Sounds—of water; forest; leaves; birds; barnyards; human beings; machinery.
    View—prospect on every side, and the place itself as seen from afar.
    Analogies to other scenes, especially famous scenes.
    History and associations.
    Sensations produced by contemplating it.

Descriptions of animals may be analyzed thus:

    Species and size.
    Covering.
    Parts.
    Abode.
    Characteristics and habits.
    Food.
    Utility or harmfulness.
    History and associations.

Descriptions of persons can be infinitely varied. Sometimes a single felicitous touch brings out the whole type and character, as when the modern author Leonard Merrick hints at shabby gentility by mentioning the combination of a frock coat with the trousers of a tweed suit. Suggestion is very powerful in this field, especially when mental qualities are to be delineated. Treatment should vary with the author's object; whether to portray a mere personified idea, or to give a quasi-photographic view, mental and physical, of some vividly living character. In a general description, the following elements may be found:

    Appearance, stature, complexion, proportions, features.
    Most conspicuous feature.
    Expression.
    Grace or ugliness.
    Attire—nature, taste, quality.
    Habits, attainments, graces, or awkwardnesses.
    Character—moral and intellectual; place in the community.
    Notable special qualities.

In considering the preceding synopses, the reader must remember that they are only suggestions, and not for literal use. The extent of any description is to be determined by its place in the composition; by taste and fitness. It should be added, that in fiction description must not be carried to excess. A plethora of it leads to dulness, so that it must ever be balanced by a brisk flow of Narration, which we are about to consider.

Narration
Narration is an account of action, or of successive events, either real or imagined; and is therefore the basis both of history and of fiction. To be felicitous and successful, it demands an intelligent exercise of taste and discrimination; salient points must be selected, and the order of time and of circumstances must be well maintained. It is deemed wisest in most cases to give narratives a climactic form; leading from lesser to greater events, and culminating in that chief incident upon which the story is primarily founded, or which makes the other parts important through its own importance. This principle, of course, cannot be literally followed in all historical and biographical narratives.

Fictional Narration
The essential point of fictional narration is plot, which may be defined as a sequence of incidents designed to awaken the reader's interest and curiosity as to the result. Plots may be simple or complex; but suspense, and climactic progress from one incident to another, are essential. Every incident in a fictional work should have some bearing on the climax or denouement, and any denouement which is not the inevitable result of the preceding incidents is awkward and unliterary. No formal course in fiction-writing can equal a close and observant perusal of the stories of Edgar Allan Poe or Ambrose Bierce. In these masterpieces one may find that unbroken sequence and linkage of incident and result which mark the ideal tale. Observe how, in "The Fall of the House of Usher", each separate event foreshadows and leads up to the tremendous catastrophe and its hideous suggestion. Poe was an absolute master of the mechanics of his craft. Observe also how Bierce can attain the most stirring denouements from a few simple happenings; denouements which develop purely from these preceding circumstances.
In fictional narration, verisimilitude is absolutely essential. A story must be consistent and must contain no event glaringly removed from the usual order of things, unless that event is the main incident, and is approached with the most careful preparation. In real life, odd and erratic things do occasionally happen; but they are out of place in an ordinary story, since fiction is a sort of idealisation of the average. Development should be as life-like as possible, and a weak, trickling conclusion should be assiduously avoided. The end of a story must be stronger rather than weaker than the beginning; since it is the end which contains the denouement or culmination, and which will leave the strongest impression upon the reader. It would not be amiss for the novice to write the last paragraph of his story first, once a synopsis of the plot has been carefully prepared—as it always should be. In this way he will be able to concentrate his freshest mental vigour upon the most important part of his narrative; and if any changes be later found needful, they can easily be made. In no part of a narrative should a grand or emphatic thought or passage be followed by one of tame or prosaic quality. This is anticlimax, and exposes a writer to much ridicule. Notice the absurd effect of the following couplet—which was, however, written by no less a person than Waller:

"Under the tropic is our language spoke,
And part of Flanders hath receiv'd our yoke."

Unity, Mass, Coherence
In developing a theme, whether descriptive or narrative, it is necessary that three structural qualities be present: Unity, Mass, and Coherence. Unity is that principle whereby every part of a composition must have some bearing on the central theme. It is the principle which excludes all extraneous matter, and demands that all threads converge toward the climax. Classical violations of Unity may be found in the episodes of Homer and other epic poets of antiquity, as well as in the digressions of Fielding and other celebrated novelists; but no beginner should venture to emulate such liberties. Unity is the quality we have lately noted and praised in Poe and Bierce.
Mass is that principle which requires the more important parts of a composition to occupy correspondingly important places in the whole composition, the paragraph, and the sentence. It is that law of taste which insists that emphasis be placed where emphasis is due, and is most strikingly embodied in the previously mentioned necessity for an emphatic ending. According to this law, the end of a composition is its most important part, with the beginning next in importance.
Coherence is that principle which groups related parts together and keeps unrelated parts removed from one another. It applies, like Mass, to the whole composition, the paragraph, or the sentence. It demands that kindred events be narrated without interruption, effect following cause in a steady flow.

Forms of Composition
Few writers succeed equally in all the various branches of literature. Each type of thought has its own particular form of expression, based on natural appropriateness; and the average author tends to settle into that form which best fits his particular personality. Many, however, follow more than one form; and some writers change from one form to another as advancing years produce alterations in their mental processes or points of view.
It is well, in the interests of breadth and discipline, for the beginner to exercise himself to some degree in every form of literary art. He may thus discover that which best fits his mind, and develop hitherto unsuspected potentialities.
We have so far surveyed only those simpler phases of writing which centre in prose fiction and descriptive essays. Hereafter we hope to touch upon didactic, argumentative, and persuasive writing; to investigate to some extent the sources of rhetorical strength and elegance; and to consider a few major aspects of versification.

Bem ti Aksentije, ako već postavljaš, makar se potrudi da najvažnije delove prevedeš na srpski...

Неки од Лавкрафтових есеја, које сам већ постовао, могу да се нађу и на србском (часопис Градина, бр. 171-172).

Ma u redu je to... Samo bih voleo da ovde to vidim svima razumljivo.
Tekst je odličan.
Možda deluje nestvarno, ali ne barata s lakoćom engleskim jezikom baš svako.

Quote from: Stipan on 23-10-2017, 10:36:46

Možda deluje nestvarno, ali ne barata s lakoćom engleskim jezikom baš svako.

A da razmisliš kako se na srpskom piše obična prostoproširena rečenica?

E, jebem li ga... Omaše i bolji od mene.

Quote from: scallop on 23-10-2017, 12:41:51

Quote from: Stipan on 23-10-2017, 10:36:46

Možda deluje nestvarno, ali ne barata s lakoćom engleskim jezikom baš svako.

A da razmisliš kako se na srpskom piše obična prostoproširena rečenica?

Eh, sad.
Čovek napisao tolike prostoproširene romane, a ti ga grdiš zbog jedne rečenice?
Not cool.
:lol:

A šta sad pa fali mojim romanima?

Oni koji umeju da govore govore kratko.

F.M. Dostojevski.

Domaći pisci fantastike ispišu gomilu strana da pokažu da nešto znaju, umesto da znaju da bi napisali priču.

I talentovaniji pisci fantastike u Srbiji (ma, i svi ostali) posrnu na dilemi da li pisati svoju priču ili čitalačku priču.

U svetu toliko loše sazdanom kao ovaj, pobuna je jedini put kojim možemo hodati.

Luis Bunjuel

Uvek me je manija citiranja tuđih misli u SAD upozoravala da je to znak da nemaju svojih.

Jedini način da postaneš besmrtan je da učiniš nešto što će odzvanjati u večnosti.

Šarčević, "Sam, ispod šljive"

E, s tim rečima je onaj rešetao po crkvi kod San Antonija.

...i tim rečima je general Maximus Decimus Meridius bodrio svoje legionare, pred bitku kod Vindobone. Ako je verovati Ridliju Skotu.


:lol:

Jel' to znači da će Stipan da se opari?

Pa, ja mislim da Ridli mora neku kintu da odvoji. Mislim, nije red da citira Stipana tek tako, pa makar i kroz usta komandanta Felix legije. I to bez navođenja izvora.
:lol:

Ko jebe Feliks legiju... Nikad čuo, nikad video.

Su oni bili na ratištu? Or what?

Pravda za Stipana.

Najbolji plaćaju punu cenu.

Šarčević, "Dah lokomotive"

Dok Stipan smišlja šta je sve smislio, jedna koja je mene zveknula:


https://www.facebook.com/ReceptionPlus/photos/a.661124160573825.1073741825.205036612849251/1118501064836130/?type=3&theater

Pisci koji pouzdano znaju i pouzdano sumnjaju nisu pouzdani. Znati i sumnjati je dobro, pouzdanost vodi u greške.

Pouzdanost u nepouzdanost? To bi bilo objašnjenje sintagme " Znati i sumnjati", nije li tako?

Quote from: Stipan on 15-11-2017, 10:52:57
Pouzdanost u nepouzdanost? To bi bilo objašnjenje sintagme " Znati i sumnjati", nije li tako?

Ni nalik.

Šteta... Baš je dobro zvučalo.

"Fantasy remains a human right: we make in our measure and in our derivative mode, because we are made: and not only made, but made in the image and likeness of a Maker."

J.R.R. Tolkien  - The Monsters and the Critics and other essays

To je bila samo tehnika, jezivo dobra tehnika, ali bez šumova, bez varijacija, bez osećaja. Njegovo sviranje je bilo stvar refleksa, a ne proizvod strasti.

Stevan Šarčević, Opus 64

Quote from: Stipan on 24-11-2017, 18:48:59
To je bila samo tehnika, jezivo dobra tehnika, ali bez šumova, bez varijacija, bez osećaja. Njegovo sviranje je bilo stvar refleksa, a ne proizvod strasti.

Stevan Šarčević, Opus 64

Više je nego zastrašujuće koliki si ti komad beskorisnog smora.

Otkal tebe pokojniče?

   Avatar sam, tek senka što po ogledalima hoda. Laž u koju moram verovati.
   Bledim i nestajem u realnosti. Pretvaram se u mlaz elektrona što se susreće sa drugima, isto tako nestvarnima i bestelesnima.
   Prepuštam se stihiji. Prsti kuckaju, oči lete po statusima.
   Ubrizgavam sebi još jednu dozu i tonem u slađane snove.
   Pa nek' svet ide dođavola.
   Noćas sam opet mlad.

Šarčević. Hod po ogledalima

Ti ko Vasa S. Tajčić: "Citiram samog sebe".

Gde piše da mora da se citira neko drugi? Valjda pisac razmišlja o pisanju?

A ko je bolji od mene pa da njega citiram?

Nadji nekog sa engleskog govornog područja, pa udariš kopi paste, te ispadneš mnogo pametan i načitan. Pisanje je, i onako, zaludan posao. Mene kada uhvati nešto da napišem, ja sačekam da me prođe. Što da se brukam više?

Englesko govorno područje? Pa mogu i to...

   I fear that I won't like the place we will end up at all.
   I am sitting, staring into the darkness and recalling our plans.
   Our big, life changing plans, our fantasies that will seal our destiny.
   Feelings that were warming us come into my thoughts. Feelings that  inexplicably froze. 
I remember  the hugs with which we were comforting each other. Embraces that we have 
forgotten. 
When did silence swallowed it all? Why can't I wake you up? Why is it 
dark? 
I stare out the window, I tilt my head, I change the angle of vision ... I fail. 
I am pealing the skin from my fist by constantly hitting the lock, but the window remains securely locked. 
I fail to fulfill the desire that suddenly awakened in me.

   To look at the sky!
      The starry sky!


Stevan Šarčević: THE AWAKENING

"Književnik je čovjek kojem pisanje ide teže nego drugim ljudima". T. Mann

Ispravno. Zato ovde i nema književnika. Tek pisci koji tuku po tastauri kao u delirijumu, pa šta ispadne. Kada čitaju, dive se sopstvenim mislima. Ni slutili nisu gde to čuči u njihovim mozgovima i jedva čeka da izađe.
Mada, kada čučiš, obično izađe nešto drugo...

Što si bliže zidu sve je manje nade
probošću te gade na kraju balade!

Edmon Rostan, Sirano De Beržerak

"Ko na nas krene, iz mesta je najebo!"
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug

Quote from: ALEKSIJE D. on 29-11-2017, 12:54:59
"Ko na nas krene, iz mesta je najebo!"
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug

da. :)

Teorija je kad se sve zna, a ništa ne funkcioniše.
Praksa je kad sve funkcioniše, a niko ne zna zašto.

Izjava koja se pripisuje Albertu Ajnštajnu

Quote from: Stipan on 29-11-2017, 19:36:46
Teorija je kad se sve zna, a ništa ne funkcioniše.
Praksa je kad sve funkcioniše, a niko ne zna zašto.

Izjava koja se pripisuje Albertu Ajnštajnu

Priznaj da si kopipejstovao iz današnjeg Informera! Kažem Informera jer verujem da čak ni Večernje novosti više ne objavljuju ovakve lake mentalne pošalice.

Nema veze sa mislima o pisanju, ali koga još to zanima. Ispovrtimo pa izgledamo pametni.

Ne valja kad postavljam svoje, ne valja kad postavljam tuđe, ne valja kad postavljam izmišljeno...

Pa šta vi uopšte 'oćete? Da se upokojim?

Postavi kad te zvekne u tintaru, a ima veze sa pisanjem. Busanje je uvek kupusanje.

Quote from: Stipan on 30-11-2017, 16:00:53
Ne valja kad postavljam svoje, ne valja kad postavljam tuđe, ne valja kad postavljam izmišljeno...

Pa šta vi uopšte 'oćete? Da se upokojim?

Da.

Zahvaljujem na lepim željama....

Dobar pisac nije onaj koji ne kopira druge. Dobar pisac je onaj koji ne može biti iskopiran.

Misteriozni autor

Quote from: Stipan on 02-12-2017, 14:55:31
Dobar pisac nije onaj koji ne kopira druge. Dobar pisac je onaj koji ne može biti iskopiran.

Misteriozni autor

Baš si misteriozan. Bez NE, brale.

"Samo se za budalastog i potpuno nesređenog umetnika može reći da je kod njega sve njegovo; za pravog je nemoguće" - Gete

"originalan kao što su originalni svi diletantni-skribomani; oni ne liče ni na koga do na sebe same i sebi slične, na svoju braću po netalentu, jer na njihov mehanizam književnih uticaja ne utiče više no što magnetizam zemlje utiče na let muve (...) deluju van svakog književnog i umetničkog kreiranja, svakog otrkića u oblasti duha, samosvojni, ni nalik na koga osim sebe (...) sve diletant do diletanta, svi jedni drugima nalik kao cvetovi dragoljuba" - danilo kiš, "čas anatomije"

Ne dozvoli da te promene oni koji ni sami ne znaju ko su.

Miroslav Mika Antić

Da ne ostane prazno:


Kad petao kukurikne kokoške nose jaja.

Тешко оној кући у којој кокошка кукуриче, а петао носи јаја.

Quote from: scallop on 15-12-2017, 00:24:15
Da ne ostane prazno:


Kad petao kukurikne kokoške nose jaja.

Eh, ako želite odgovor nekoga ko nije ravnodušan i odavno lud morali biste razgovarati sa nekim mlađim, ali oni koji nisu pobegli odavde, već su dugo prokleti. A sad gospodine, imam ja svoja posla i zato vas pozdravljam.

Šarčević, Kaurinova kletva

"Smrt je nešto izdaleka. I ćuti. Krave su nešto drugo i one muču i puštaju bale. Nejveće slince na svetu imaju krave koje su steone i one koje jedu detelinu i zbog toga su beteg"


Lazar Bojanović, "Naša krava"

Bolje izdati knjigu nego prijatelja

Alan Ford

Svaki čovek dok postoji vodi dve bitke, jednu za dušu u sebi i drugu sa svetom oko sebe. Teško je reći da li je iko dobio obe bitke istovremeno. Ali, dovoljno je da jednu dobije na početku, a drugu na kraju života. (Žika Bogdanović"

Redosled?

Žika sa 85 godina života i realno gotovo slep stvara i piše po nekoliko knjiga godišnje (romani, eseji, poezija) pa verujem da je to za njegovu dušu na kraju.
Ako se setiš one babe koja je 27 godina starija od tebe a napisala je 4 SF knjige i zvala te "mladiću" na promociji... shvatiš da tvoje prenemaganje nema mnogo smisla.

Tvoje prenemagnje u cvetu mladosti je još gore. Ovo je topik NEKE MISLI O PISANJU, a misli o pisanju ni traga. Samo bi se sa nekim obračunavao i dokazivao da niko ne valja. Napiši, bre, nešto što ima više smisla od trabunjanja o atmosferi, pa da pogledamo tu vremensku prognozu.

Pisci koji ne znaju da pišu moraju da pribegavaju uljudnosti da bi sabrali neku pohvalu...

Oni koji znaju da pišu ne moraju ni da pišu? A, ako si mislio na mene, ja ne važim za uljudne, a pozitivni komentari stižu. Bre, Bobane, ne znam kako da te pokrenem, ali ti i dalje misliš da kad drugi nestanu ti ima da ostaneš. Nisi ni primetio da izbegavam da pišem o tvojim knjigama posle debakla sa SLOBODANIDOM. Nema udvaranja čitalačkoj publici, pratiš svoju motivaciju ako je ima.

Ja sam pokrenut, noćas sam ispisao nekoliko stranica svog novog SF romana. Svemirska tema, budućnost, 200 godina od sada... pa moja "vampirijada" je čist svemirski SF. Ja sam jedan od retkih iz stare garde koji redovno piše pravi, tvrdi SF.

Nisi. Moj je tvrđi. I nemaš jaja da napišeš slično. xremyb

srbi ne govore "jaja" nego "muda"... strašno je koliko ljudi ubacuju nepotrebnih amerikanizama u današnji govor, mada je ovde u pitanju pogrešan prevod.

Još me niko iz Srba nije isključio. A, i bole me jajca, pardon, muda. I stojko. Ako si noćas napisao par strana, već sam uspeo. Prestaćeš da kenjaš po drugima i teslimićeš nam svoju priču o "posle 200 godina" kad su nam je svi drugi veća napisali.

Molim? Boban PIŠE?

E, svakakvih čuda u ovom delu univerzuma...

a na ovom topiku smo došli do muda, al, to su sve draži sagite... :)

Verovatno postoji neka entropijska ravnoteža između pozitivnosti i negativnosti na ovom forumu, pa čim negde svane drugde omrkne.
Valjda mora tako kad je sistem velik, samo u malom sistemu može da se postigne jednoumlje i totalni pozitivizam.

Čak i u poteri čovek zastane da popuši lulu.

Čarls Istman Ohijesa

Još nisam videla ni na velikom ni na malom jedoumlje u pozitivnom smislu. A ne bi mi smetalo malo harmonije, naprotiv. Sigurna sam da bih mogla harmoniju da podnesem i na duže staze.  :) 

Harmonija i pristojnost nikada nisu bile opcije koje se ovde razmatraju.

Nažalost, autori koji izdaju knjigu kod malog izdavača prinuđeni su ili da upadnu u mašineriju samoreklamiranja ili da ostanu ispod praga vidljivosti.

Boban Knežević, Znak Sagite

Na svu sreću postoji ona fina granica između samoreklamiranja i tvog prostačenja.

Ne postoje granice, postoje samo usputne stanice.

Miroslav Mika Antić

Ako nikog ne ubiješ u knjizi, ubio si knjigu. Broj čitalaca je proporcionalan broju leševa u knjizi. Zombiji su zgodna investicija u nenapisanu knjigu.

Nikad se nemoj uzdati ni u koga, posebno ne u ljude kojima se diviš. Oni su ti koji će ti zadati najgore udarce.

Safon

Da se i ja zapljunem na neku SF ideju:


U prastara vremena Zemlje svi vanzemaljci su dolazili na vikend i oduševljeni lepotama želeli da daju svoj doprinos evoluciji. Onako dokoni stvarali su bića kojima bi mogla da se poveri budućnost planete. Bilo je tu dobrih ideja, ali bi svi stvarali slične vrste. Alah, Anunaki, Kvecalkoatli, Zevs (sa svojom suprugom Herom), Jahve, Buda, Brama, Odin i još neki su napravili svoje ljude. Genomi, DNK, haplogrupe su se razlikovale u nijansama. Neke vrste su imale velike dostojanstvene kite, a neke druge sasvim malecke i volju da se kurče. Eoni su prolazili, oni slabije napravljeni su nestajali, oni bolji su se malo mešali, a malo i nisu.


Današnja istraživanja vode svaki tip naučnika svojim ciljevima, odnosno, ciljevima onih koji ih plaćaju.


Da ne bi postalo komplikovano, tu ću da zastanem. :shock:

Priča nije tramvaj i pisac nije putnik koji uskače i iskače na svakoj stanici.

let tekst autorke prerazmišljavanja, malo o pisanju, a malo i o domaćoj kritici

http://bosonoga.com/2018/03/21/katarina-kostic-bolje-da-vas-umesto-lose-knjige-nadzivi-drvo/

"Ima i ko će, uvek ima, reći da je samo izdavač kriv, da vi niste dužni da znate pravopis ni da umete stila ni da ste se sreli sa teorijom književnosti, i to neće biti laž, jer oni u to veruju, ali biće daleko od istine koliko i vi od književnosti sa malo kapitalnijim K, jer moraš znati zanat ako ćeš se njime baviti, a nije da se moraš baviti baš ovim."

"Živimo u kulturi nezameranja zato što svi očekujemo dan kad ćemo biti nečiji komšija pisac i nečiji sused na sajamskom izdavačevom štandu. Nezameranje je tiha pošast kojoj prija umerenopristojna klima — od "nema veze" do "možda mi zatreba".

Nevezano za autorku prerazmišljavanja i ovaj njen tekst koji je, u principu, na mestu, zadržala bih se na nekim pojmovima koje si sam izdvojio - kultura nezameranja, umerenopristojna klima - da izrazim potpuno i duboko neslaganje.


Ja dokle mi pogled seže ne vidim nikakvu umerenost, pristojnost, obriznost ili bilo šta od tih ismejanih malograđanskih vrlina.
Naprotiv. Imam utisak da svako pljuje gde sitgne, koga stigne i koliko mu lična proizvodnja pljuvačke dozvoljava. Ne samo da se ne mari za tuđa osećanja, što u kritici i nije velik greh, nego se gubi mera i orjantacija toliko da negativna kritika, kao i neumerene pohvale, gubi smisao.


Kao čoveku koji voli da čita i da razmišlja o pročitanim knjigama, smeta mi ponavljanje opštih mesta, utisak da se nije pročitalo ni dočitalo ono o čemu se govori (to jeste velik greh) i kuđenje u kom ne vidim ništa do želje da se ''kritičar'' uzdigne nad delom na koje se ostrvio.


Umesto pokuda, volela bih da za promenu vidim primer ''kako se to radi''. Svetao primer, molim.
Al' da autor nije nobelovac, ako može. Da nije jedan od onih po čijim se romanima snima deseta sezona skupe serije. I da se ne radi kao lektira u srednjoj školi.


Negde sam pogubila veru u ukus kritičara. Volela bih da taj ukus, ako ga ima, vidim - na otvorenom. Bez slava-lova-autoritet podrške.

Kimura, potpuno je besmisleno ovde prizivati razum i smislenost. Mada mislim da ni kod Amera nije bolje, internet, fejsbuk, pa i ZS postali su mesto gde se ispoljavaju naše najgore osobine. Ne mislim na objektivnost, jer objektivnost je floskula, ali bi bilo poželjno bar ne pisati ono što niste spremni nekoj osobi u lice da kažete. Ovako mi sve liči na olajavanje iza leđa, a da se olajani loše osećaju.

Quote from: Kimura on 25-03-2018, 22:56:55
Ja dokle mi pogled seže ne vidim nikakvu umerenost, pristojnost, obriznost ili bilo šta od tih ismejanih malograđanskih vrlina.

umerenost i pristojnost nikako nisu dovedene u pitanje, dapače, svaka dobra (zvanična i poluzvanična) kritika bi trebala da poseduju i pristojnost i umerenost u prikazu literarnog dela, pa čak i obzirnost - koliko je to u formi kritike uopšte moguće.

ovde se konkretno govori o drugoj vrsti kritike koja nije ni umerena ni pristojna, već je "nezamerljiva", u smisli da je praktično - i nema. na stranu psihopatologija sagite, ovde se pre govori o tendenciji ljudi da, kako se ne bi zamerili drugima, kolegama i poznanicima, uopšte ne komentarišu delo, ili, ako se već na to odluče, da ga nahvale po sistemu vojvode-serdara, zanemarujući sve one falinke koje će, najverovatnije, izneti u potaji

Quote from: Kimura on 25-03-2018, 22:56:55
Umesto pokuda, volela bih da za promenu vidim primer ''kako se to radi''. Svetao primer, molim.
Al' da autor nije nobelovac, ako može. Da nije jedan od onih po čijim se romanima snima deseta sezona skupe serije. I da se ne radi kao lektira u srednjoj školi.

hm, kao literarno delo koje je dobro? ima ih dosta, istina, ne koliko i ostalog šunda, ali ima. prvi koji mi padaju na pamet, a da su domaći i relativno nedavno izdati, jesu mirjana novakovič "strah i njegov sluga", ili poslednje od domaćih što sam čitao, bekim sejranović. ako bi otišli dalje u prošlost, ima ih tušta i tma

Quote from: Kimura on 25-03-2018, 22:56:55
Negde sam pogubila veru u ukus kritičara. Volela bih da taj ukus, ako ga ima, vidim - na otvorenom. Bez slava-lova-autoritet podrške.

pa tu i zavisi dosta ko kritikuje. nećeš sada svaki komentar sa gudridsa ili sagite da uzmeš kao sveto pismo, već otprilike znaš ko ti je kredibilan, a ko i nije. ako bih naveo dobar primer kritike, pa, u vikend izdanju danasa mogu da se nađu odlične književne kritike (uopšte nisu negativne), a ako bih naveo primer negativne a objektivne kritike, evo, konkretno gulovog prikaza amakorda, koji je po meni odlična, sažeta kritika dela koja je sasvim u okvirima pristojnosti:

http://ljudska_splacina.rs/2009/11/amarkord-zoran-zivkovic.html

Nisam tebe prozivala, Scordisk, ti si otvoren i uglavnom (ako zanemarimo neke momente slabosti:http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=15995.150)  pristojan sagovornik.  xrofl

Iritira me reč ''nezameranje'', koju često pročitam. Šta je, ustvari, to nezameranje?


Boban nas je nedavno sludeo sa ''mišljenjem onih koji ćute''.
Zašto ćute? Neće da se zamere? Ne žele da iskrenim rečima uvrede prijatelja?
(Ja ćutanje prijatelja nikad ne uzimam zdravo za gotovo.)
Ne žele da stvore neprijatelje?
(Verujem da je za neprijateljstvo potrebno malo više od iskrenog kritikovanja.)
Ili neće da odaju priznanje? Opet zbog nezameranja. Da ne naljute konkurenciju.
Kako god okreneš, najsigurnije je ne otvarati usta.
Ali, ćutanje može da znači bilo šta. Ono je kao glas onih koji nisu izašli na izbore. Zgodno da se iskoristi.


Ne treba ćutati. Ne moraš uvek birati reči. Ali, nije loše ni zamisliti sebe kako za dvadeset godina stojiš iza napisanog. Pred drugom publikom, u novim okolnostima. I kritičar, kao i pisac, izlazi na sud vremena. To deluje kao nekakva odgvornost, a ko se rado prihvata odgovornosti?!

ne, ne, nemoj molim te, nisam ni mislio da me "prozivaš", žao mi je ako sam zazvučao kao da se branim od prozivanja, to mi nije bila namera. što se tiče pristojnosti, to ne znam, čini mi se da sam na ovoj navedenoj temi bio relativno kulturan, ako se uzme u obzir reciprocitet - s finima fino, s nefinima nefino.

a za nezameranje - pa to je mislim upravo i bila poenta ovoga članka. nezameranje može da se zapazi (ili je moglo) i na sagitinoj radionici: ljudi su vrlo osetljivi kada dobiju kritiku, pa je shvate lično, naljute se, naroguše, shvate to kao lični napad, ili kao revanš za neku uvredu, i onda se zamuti zla krv. posledično, pošto većina nema živaca da se upušta u to, radije ćuti, i na kraju ostaju prilično sterilni komentari koji nikome ništa ne znače.

mislim da je ovaj članak i probao da ukaže na nešto slično na našoj sceni, a što je šire od sagite i samog žanra fantastike, i tiče se tih prilično "sterilnih" kritika ili neosnovanih hvalospeva, a nasuprot nekoj, da tako kažemo, realnijoj kritici - pristojnoj, ali i dalje oštroj, jer takve stvari zapravo doprinose književnoj sceni, grade je, razvijaju, prerazmišljavaju teme, preispituju književna dela, akumuliraju kritičan duh, da tako kažem, i sami mtim književnu scenu čine vitalnom i teraju je na napredovanje, namesto trenutnog stanja, gde se sve utapa u nekoj poludokuvanoj močvari tapšanja po ramenu.

primera radi, uzmimo dobitnike ninove nagrade (ne računam poslednjeg, jer ga nisam čitao) koji su upravo posledica takvog stanja: i "tai" i "armagast", pa čak i skroz do "potpalublja", to su prilično loši romani, u najgorem slučaju prosečni, koji su ovenčani najprestižnijom nagradom, i teško je naći neke kritike koje bi to osporile. to takođe može da se primeti i kod arsenijevića, koji mahom piše loše knjige, a kritika koja će to osporiti je retka i sporadična, uglavnom skoncentrisana na blogove, jer, jebga, niko neće da se zameri. i onda završimo sa nekim prilično mediokritetskim delcima koja se vaspostave kao "najbolja"

a što se tiče bobana, on je skandal majstor, ne bih se ja na to odveć obazirao :D

Ovo je drugi put da je Katarina Kostić upotrebljena.


Ovde se govori o zameranju i nezameranju, a istovremeno se afirmiše politika "reciprociteta" s finima fino, s nefinima nefino.
Da se ne dešava bilo bi apsurdno. A, dešava se ne od Arsenijevića koji je upotrebljen kao loše rešenje za neki spor među odlučivačima šta je dobro, a šta loše u domaćoj literaturi, nego još od Kiša koji je javno morao da se brani od zavidnih ili od sirotog Lazara Stojanovića koji bez sopstvenog udela postade paravan za jednu drugu zloupotrebu.


Nego, ako se nas tiče naše ognjište, mogli bismo da počnemo da čistimo naše dvorište, ali moje iskustvo je da se nijedan ozbiljan diskurs ovde nije zapatio. Može da počne od mene, ali i od Scordiska, svejedno.

Posle dva dana zgodno je napomenuti da "unutrašnji dijalog" ZS ne funkcioniše kao ni onaj drugi. Nema se s kim.

Nevolja je što ova kritika kritičara potiče od osobe koja na drugoj strani reklamira i učestvuje u promociji trojice samozvanih pisaca koji su nestvaran skup arogancije i neznanja.

Gde ima volje nema nevolje. Broj samozvanih arogantnih pisaca punih neznanja je trenutno neprebrojiv, pa nam pobroj bar ovu trojicu ne bismo li se približili kritičaru i kritičaru kritičara.

(https://scontent-sof1-1.xx.fbcdn.net/v/t1.0-9/29468062_2029011290650548_4776343193266421760_o.jpg?_nc_cat=0&oh=84462d92c52ae88168adb71449af5d15&oe=5B74170D)

Sad mi lakše. Ne misliš na mene. Lično sam upoznao ovog levo, ali nikad čitao. U poslednjih godinu dana komentarisao sam tri knjige. Lazovića, Sarajliju i Z. Petrovića. Pomislio sam da misliš na njih. Dakle, ako nisam "taj", ko onda jeste. Jer, ovde, na ZS praktično više niko ne komentariše pisanje. 

Sad, mislim da znam na koga misliš. Ali, kod tebe je uvek tako. Ja te podržim, a ti se iskobeljaš. pa ja budem kriv.
A, ovi, novi heroji domaće fantastike, se reklamiraju, okupljaju simpatizere, druže se... Ima malo frke sa niškom postavom, ali svet ide dalje. Na drugoj strani, ti se uvek spopleteš na mene, ja ti dođem kriv i ne mrdamo s mesta. Kako oremo, tako i beremo.

pa rekoh, autorka prerazmišljavanja se posvetila promociji ovih likova jer im slabo ide a ona smatra da nisu učinili sve što treba. Nijednog trenutka joj nije palo na pamet da su zapravo bezvredni i da je to glavni razlog propasti... zašto bre uvek misliš da uvek mislim na tebe?

A, šta si očekivao? Kao dobar učenik ja sam odmah po vrednovanju Lazovića, otvorio blog i pročitao o čemu piše. Taki mi adet. Komentar o SOKOLARU joj je bio prvi o domaćoj fantastici. Ti si joj poslao gomilu knjiga tvojih izdanja računajući na šta? Bre, dete je još student književnosti, a znaš šta uče o fantastici tamo. Jebote, kad ćeš jednom da prerazmisliš pre nego što se zaletiš?
Poginućeš i sa Čudnom knjižarom. Jesi li primetio da se neki Bulevar knjiga BB ubi od prodaje i licitacije knjiga koje u životu nisam video, a kamoli čitao. Pa, se podžapali sa konkurencijom - Avenija knjige BB! Čudo imaginacije! Nego, spakuj pinkle, pa da vidimo šta se spasti da.

Bobane, misliš samo na ovo, ili još nešto?

https://prerazmisljavanje.org/2018/01/28/prodje-karavan-fantastike-kroz-novi-sad/

Na Goodreadsu vidim da je Tomiću dala slabiju ocenu nego Lazoviću (za sad nema prikaza, samo ocena).

Hvala, Angel, ali kakve veze ima Goodreads? I to je polje gde se domaći pisci obračunavaju sa drugim domaćim piscima. Za mene je prerazmišljavanje Katarine Kostić periferno pitanje. Ne želim da izgleda kao ulizivanje, ali meni su tvoji komentari značajniji, jer čitaš fantastiku decenijama i imaš mač. :lol: 

Videću šta uopšte mogu da uradim s mačem kad se nakon poduže pauze zbog bronhitisa vratim na trening.  :lol:


Goodreads pominjem samo zbog ocene; Lazoviću je dala bolju ocenu nego jednom od tog trojca, a sad vidim da je i Jovanov dobio 2 zvezdice. I nije joj Lazović baš prva knjiga domaće fantastike koju je komentarisala, bili su pre njega i Mišić, i Matilda Veljković.  :lol:


Slažem se da je još veoma mlada. No, čita dosta, čita raznovrsno, i sudeći po onome šta čita i kakve ocene daje na Goodreadsu, voli fantastiku. Daj devojci vremena, to su nam mlade snage.  :)

Nemam ja ništa protiv čitanja, komentarisanja, a najmanje protiv Katarine Kostić. Ali imam protiv kad se eksploatiše kao kriterijum. Ima vremena. Sigurno se slažem da ne mora svako da bude pisac, a onaj koji to oseća kao unutrašnji poriv ima da se obrazuje, da uči, da ulaže napor da stalno bude bolji od sebe.


Drugo pitanje je "politika nezameranja". Dugo sam smatrao da je komentar namenjen piscu i čitaocima, ali se ispostavilo da pisci komentar vide kao odnos prema sebi, a ne prema knjizi. Tako sam stekao niz neprijatelja i vremenom naučio lekciju da kad u knjizi vidim više negativnog nego pozitivnog ostanem bez komentara. Komentarišem samo ako osetim da pisac može bolje i da vredi da mu bude poručeno. Naravno, često ni to ne vredi, pisci imaju bolju sliku o sebi od one koju dobiju. Ipak, moje je da napišem, a njihovo da pročitaju. Ili kažem u četiri oka, ako su spremni da podnesu.


Treće pitanje je procedura "serdare-vojvodo". Bude otužno kad počnu uzajamne pohvale i možda se lično bolje osećaju, ali sam siguran da negde u sebi znaju šta se događa. Verujem da lično u tome nikad nisam učestvovao, a ako neko ima dokaze za suprotno, neka ih izloži.


Naravno da mi je ZS najvažniji i da mi je mrtvaja osnovne funkcije, a to je fantastika, porazna. Ako bih sad nabrojao šta mi sve smeta, ne bi mi ostao skoro nijedan "prijatelj".

Quote from: scallop on 29-03-2018, 10:34:40
Dugo sam smatrao da je komentar namenjen piscu i čitaocima, ali se ispostavilo da pisci komentar vide kao odnos prema sebi, a ne prema knjizi. Tako sam stekao niz neprijatelja i vremenom naučio lekciju da kad u knjizi vidim više negativnog nego pozitivnog ostanem bez komentara.

eto, a kada ja kažem da one koji oćute treba sabirati kao negativno mišljenje, odmah krene hajka na mene.

Jel' bre, a da se prvo pozabaviš onima koji su te proglasili skandal majstorom?

Quote from: Boban on 29-03-2018, 13:26:29

Quote from: scallop on 29-03-2018, 10:34:40
Dugo sam smatrao da je komentar namenjen piscu i čitaocima, ali se ispostavilo da pisci komentar vide kao odnos prema sebi, a ne prema knjizi. Tako sam stekao niz neprijatelja i vremenom naučio lekciju da kad u knjizi vidim više negativnog nego pozitivnog ostanem bez komentara.

eto, a kada ja kažem da one koji oćute treba sabirati kao negativno mišljenje, odmah krene hajka na mene.

Valjda oni koji ćute ne žele da se računa njihovo mišljenje, kakvo god da je? Inače ne bi ćutali...
Uostalom, nije to test na tridnoću, pa da bude pozitivan ili negativan. Ima mnogo međuvarijanti.

Quote from: Boban on 29-03-2018, 13:26:29

eto, a kada ja kažem da one koji oćute treba sabirati kao negativno mišljenje, odmah krene hajka na mene.

Prvo, ti ne znaš šta je hajka. Ti dižeš buku ni oko šta. Ja sam pitao Prčića šta mu poručuju oni koji ne hvale SIRIUS, a ne ti. I radilo se o tiražu, a ne kvalitetu onoga šta objavljuje. Uspeo si da toliko malo ljudi kupi UNAZAD da sam izuzetno zadovoljan komentarima.


Dosta mi je tvog rvanja sa mnom, pokušaj sa onima koji te zaista ugrožavaju.

Антонић разбуцао Лузитанију, а са њом и колонијалну "књижевност" друге Србије!


Слободан Антонић: Колонијална књижевност

Некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну.
Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији

Прошлу колумну завршио сам указивањем на то да је вид отпора колонијалној ситуацији и одбијање да се прими награда ,,ако је она симбол (ауто)колонијализма".

Таква полако постаје НИН-ова награда за роман године.

Уочи објављивања добитника за протеклу годину, у Културном додатку Политике штампан је – на целој првој страни и на делу следеће – приказ књига које имају највише шанси да победе (овде).

И доиста, прве три приказане књиге не само да су ушле у најужи избор, него су и, приликом одлучивања о победнику, добиле све гласове чланова жирија.

Тешко ми је да не истакнем да сам само на основу тог приказа могао да наслутим ко ће бити лауреат.

Прва књига која је, уједно, и најопширније приказана, био је роман Мире Оташевић Горгона. Њена тема је, како је речено, ,,геноцид над Ромима".

,,Баш политички коректно", помислио сам. ,,Али, сувишно је инсистирање на чињеници да је аутор(ка) жена". Јер, књижевна критичарка коју је Политика одабрала да нас упозна с такмацима за ,,НИН-а", извесна Нађа Бобичић – која тек пуни 30 година и, као добро дете империјалне, глахшалтоване културе, ,,бави се књижевношћу, феминистичком и квир теоријом" – инсистирала је да је Оташевићева једина жена која је ушла у ужи избор.

,,Такав притисак", помислио сам – ,,да се некоме додели награда како би се исправила родна неуједначеност (`НИН-ова награда је до сада свега пет пута додељена женама`) заправо је контрапродуктиван. Дакле, Оташевићева нема превелике шансе", рекох.

Трећи по реду у хијерархији наше квир-феминистичке критичарке био је роман Срђана Срдића: Сребрна магла пада. За тај роман речено је да је у њему тема усамљености успешно повезана са ,,сликом смрти дечака Алана Курдија на обалама Турске као симбола емигрантске патње".

,,И ово је политички коректно", помислих. ,,Али, идеолошки оквир `емигранстке патње` није на врху мотива прописаних за српску културу. Отпада."

Но, други роман на листи одиста је обећавао. За роман Дејана Атанацковића Лузитанија, наиме, речено је да то прича о Првом светском рату, али која не почива на ,,квазивеликим наративима" (?).

,,Уместо да репродукује националне митове", била је одушевљена Политикина квир-фемино-критичарка, ,,он их доводи у питање. Говор мајора Гавриловића се преокреће у говор против рата, у којем се војници распуштају како би сачували животе, а приказују се и страховити злочини српске војске над албанским цивилним становништвом".

,,У, браво!", помислио сам. ,,`Демитологизација` одбране Београда и `страховити злочини српске војске 1912. над албанским цивилним становништвом` – ово мора да добије НИН-а".

Тако је и било.

Прочитавши роман приметио сам, најпре, да га је написао неко ко има извесних проблема с писменошћу. ,,Ухапшен је у Бечу због агитовања насилног штрајка" (91) – ваљда ,,агитовања за насилни штрајк"? ,,Антрополошка истраживања над житељима једне италијанске колоније" (98) – ваљда ,,истраживање житеља колоније"? ,,Ми, лудаци, немамо друге и веће вредности од своје самоће" (104) – ваљда ,,наше самоће"?... итд.

Али, ко мари за писменост ако се о околностима под којима је избио Први светски рат тако лепо приповеда (стр. 142):

,,... једна краљевина, сићушна и осиромашена ратовима, која зарад амбиција неколицине официра, финансира убиство владара једне суседне империје. А онда, након необично галантних захтева те империје, чијем би се испуњењем та ствар дала разрешити, сићушна краљевина се прави луда, тврди да с тим убиством нема никакве везе, док је сваком врапцу на грани јасно супротно. Империја онда запрети ратом, а јавна гласила мале краљевине пишу: знамо ми те њихове ратове, речима и на хартији. Империја опозове свога амбасадора, а краљевина се и даље куражи: не смеју они против нас, нисмо ми сами. Кочопери се као храбро пиле и виче, хајде, нападајте ако смете, а свет гледа ужаснут и не може очима да верује."

Колико глупости на тако малом простору. Али, кренете ли да преиспитујете све те бесмислице – од ,,финансирања убиства" до ,,галантне понуде Империје" – следи вам оптужба да не разумете ,,уметност".

Заиста, уметник је слободан да тврди било шта. Он изграђује особени свет који није тек слика стварности, већ са стварношћу некада наизглед и нема много додирних тачака. Али, добра уметност је истина бића – она покреће наше емоције, откривајући нам дубоке и важне истине како о свету, тако и о нама самима.

Невоља са Атанацковићем је, међутим, што је његова истина првенствено идеолошка. То је истина друге Србије – колоније Србије.

Нација је, тако, ,,једна савршена измишљотина, лоша литература" (стр. 156), ,,на овом поднебљу" осуђени смо на ,,неизлечиво понављање глупости", ,,а уколико се глупост поткрепи што бројнијим и узалуднијим жртвама, утолико је више загарантовано њено понављање" (стр. 15), ,,овде кад се дете роди, њему се одма` каже да ће једног дана убити човека" (у рату), а и ,,свако дете што крај њега одраста, као и он, једнога ће дана убити човека" (стр. 26), ратовање српске војске  1912. године одликује ,,спаљивање кућа и дивљачко убијање и пљачкање становништва" по Албанији (стр. 127), када је ,,већина (убијених) била истерана пред велики зид и побијена куршумима", а ,,понеко је убијан и у кућама, пољским клозетима и торовима за козе" (128), пожељни говор мајора Гавриловића требало би да гласи: ,,један по један шмугнућете иза ове кафане", ,,а после куд који", ,,да осветлате образ народа тако што ћете изучити корисне школе, створити добре породице и заувек се клонити војске и ратовања" (стр. 16), и томе слично.

Атанацковић заправо – у шта се може уверити сваки читалац – не пише роман већ пројекат. ,,Превише је то рационално склопљено, превише сувопарно", примећује један критичар (овде), ,,Лузитанија је роман истушираног, упегланог, скоцканог, ситог (добро наједеног и добро напијеног) и здравог аутора који је са кошуљом и краватом сео за тастатуру да напише један умерено оригиналан, али ипак предвидив и не-радикалан школски рад на тему која му је пала на памет, а коју његови учитељи највише (да не кажем: једино) и воле. Пошто се ради о одликашу, чак вуковцу, (...) његова победа у натјецању за НИН-а је предвидива, логична, здраворазумска, најприроднија ствар на свету".

Атанацковићев пројекат састоји се из формуле: мало постмодерне играрије, мало бизарности, мало псеудодокумената, мало критике српског национализма, мало пацифизма, и ето награђене – уметности.

Аутор овог ,,пројекта", који је ,,дипломирао сликарство" у Италији, где ,,предаје мултимедије на америчком универзитетском програму SACI" (овде), заправо је желео да својој земљи порекла очито лекцију: ,,глупост" је када ,,сићушна краљевина" ратује против ,,галантне империје", геноцидисали смо Албанце 1912. као и 1999. (,,уклонити све те људске остатке `да нам после не зановетају`"; стр. 128), ,,јунак" си када дезертираш из српске војске док она брани Београд, и слично.

И онда такав ,,пројекат" добије ,,најважнију српску награду за књижевност". ,,Не можемо се отргнути сумњи", уочава Никола Маринковић, ,,да је награђивањем једног концептуалног дела последично афирмисана и његова идеолошка подлога, што је и главна невоља, и то не са идеолошке, већ књижевне тачке гледишта. Јер, историја књижевности показује да тамо где се ове тачке спајају, књиге не трају дуго".

Наравно! Ко данас још памти како се уопште звала она књига Филипа Давида која је пре три године добила НИН-а? ,,Кућа сећања и заборава". Е па ,,Кућа" је данас књижевни мртвац, као што ће то, за три године, бити и ,,Лузитанија".

Али, шта мари, НИН ионако више није српски недељник. Он је гласило у власништву Ringier Axel Springer AG, дакле, ако хоћемо да будемо сурови, ,,данке дојчланд НИН" (Зоран Ђирјаковић). Новчани део награде у износу од 8.300 евра обезбеђују два анонимна дародавца – да ли се они стиде НИН-а, или се НИН стиди њих? А новоименовани члан НИН-овог жирија је филозоф Иван Миленковић, чија је главна квалификација, ваљда, што воли књижевност и што се прославио изјавом попут ,,Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије" (овде), поређењем Ломпаровог Духа самопорицања са Мајн кампфом (исто), или  следећим генијалним запажањем:

,,Шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без ћирилице? Па, не би се догодило ништа, ништа се у српском идентитету, ни за длаку, не би променило. Писмо је конвенција, систем знакова који у себи не носе никакву нужност. Замислимо, томе насупрот, шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без Kиша, Андрића и Kрлеже, без Пекића, Боре Ћосића и Миљенка Јерговића, без Радомира Kонстантиновића, Дамира Kаракаша и Семездина Мехмединовића. Тог бисмо се дана пробудили без половине мозга. Тог бисмо дана остали без идентитета".

Признајте да нисте знали да су Дамир и Семездин знаци нашег идентитета, друга половина нашег мозга.

Некада је НИН-а додељивао Велибор Глигорић (двадесет година у жирију, десет година председник жирија; овде). Тада су награду добијали Црњански и Киш. Данас је у жирију Иван Миленковић. Отуда су кандидати Kаракаш и Мехмединовић.

Али, некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Аурора Моралес упозорава да је основна стратегија колонизације у култури напад на осећање за историју колонизованих. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији (видети: Ј. А. Митрић, овде, стр. 378).

Већ је примећено да је готово цела наша савремена књижевност у великој мери историјска (овде). Но, њена функција више није да памтимо историју, већ да је заборавимо. Као што каже Иван Миленковић, ,,образовати активног, дакле самосвесног, сувереног појединца, грађанина, значи научити га да се одупре колективном сећању", што значи ,,не сећати се онога чега се сви сећају, цара Константина, косовске битке, Гаврила Принципа, јуначког ратног похода на цивиле" (видети овде).

Зато Лузитанија. Зато Миленковић. И зато не ћирилица, Принцип и Косово, већ заборав, Дамир и Семездин.

https://stanjestvari.com/2018/04/03/antonic-kolonijalna-knjizevnost/

Dobar tekst. Komentarisao sam ga na FB. Boban je imao bolje žirije od NIN-ovog žirija. Pisci pored rokera i slikara nikad ne bi došli na red. Međutim, defekat je u nama pa bismo svi mogli da se zabrinemo.

По сличном кључу су и Скалоп и Бобан, од стране литерарних и људских прцољака, били проглашени за промилошевићевце..

Слободан Антонић: Курјачки народ

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу ,,елите". Обичан народ, на нашу срећу, већим делом остаје диваљ, самосвојан и непредвидљив. Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу ,,припитомити"

Занимљиво је да су атлантистички културтрегери не само Милорада Павића, већ и Васка Попу идентификовали као писца српског национализма.

Да су Ћосић и Бећковић националисти, на такву (дис)квалификацију већ смо навикнути. Али да Попа, етнички Румун, буде српски националиста – како, забога?!

Спорна је, наводно, поема Вучја со, објављена 1975. године. Када су деведесетих почели ратови, та поема прочитана је као шифрована порука српског национализма камуфлирана у књижевно дело.

Ево неких од спорних стихова:

Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке

[...]

Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди

[...]

Видим сине земљу нашу распету
Између четири оцила
На којима вук зубе оштри
Вук се над њу надноси
И огледа љутито
У зеленим њеним очима
Искре се оцила
Стварају му златокруг за златокругом
Око лепе главе
Четири ће оцила знати сине
Оштри ли вук зубе за њу распету
Или за оне који су је распели

Немачки професор Рајнхард Лауер објавио је чланак 1993. године у Frankfurter Allgemeine Zeitung-у (овде; срп. превод овде, год. 1, бр. 4, стр. 7‒9; исцрпна анализа: Б. Булатовић, Оклеветана књижевност, стр. 334‒341), у коме је тврдио да песме из књиге Вучја со ,,јесу тајне поруке српства, које су у овом случају прерушене у мит. Хроми вук, који прогоњен и рањен лежи у свом логу, означава Србију чије је национално достојанство и снагу отела Титова држава. Све ово је само привремено док хромом вуку не порасту нови, гвоздени зуби, док његови преци не васкрсну и његово племе – дакле Срби – не пробуде га с ону страну неба завијањем" (превод, стр. 7).

Лауер признаје да су Попини стихови ,,изванредно лепи", али упозорава да је њихова права сврха ,,да оправдају (утисак) како је вучје племе жртва, вредна жаљења, но да му предстоји, након дугог понижавања и прогона, блистав повратак. Вучји мит код Попе тиме добија опасну двозначност која дословно одговара ономе што данас ради српска пропаганда са својом тезом о геноциду (над Србима, било раније, или сада – С. А.)".

,,Када се узме у обзир митска логика његове лирике", закључује овај немачки професор декодирање Попе, ,,једва можемо рећи да је пред нама невина поезија" (исто).

Ако у обзир узмемо и како су Лауер и други западни ,,стручњаци" декодирали Хазарски речник (о чему сам писао овде), верујем да је немачки читалац могао стећи овакав утисак о рату у БиХ: Србина с Пала, пошто се начитао Хазарског речника и Вучје соли, захватио је такав националистички занос да је одмах дограбио кухињски нож и сјурио се да геноцидише своје мирне комшије муслимане.

Лауера посебно узнемирава то што се и други српски песници надовезују на народну традицију која вука не види само као злу животињу (Булатовић, 341). Напротив, као што каже Чајкановић, ,,сачуван је један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу. За Србина се каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук, као што сам у једном ранијем раду показао, митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа" (овде, стр. 24).

Уопште, Срби вука виде као храброг, снажног и паметног, као слободног – јер се не може припитомити, али и као неправедно прогоњеног: због редовитих хајки ловаца и паса на ту често самотну животињу.

Лауер је, међутим, згрожен увидом да Срби не само да вука не виде као оваплоћење зла него и да свог националног свеца, Светог Саву, проглашавају ,,пастиром вукова". По томе су Срби, тврди Лауер, другачији од осталих народа.

,,Српски мит о вуку", каже он, ,,оштро се одваја од античке традиције басни, где је вук опасна, крволочна звер. Победити вука, укротити вука – оног у нама и оног изван нас – то је од античких времена цивилизацијски задатак сваког народа. Од овог постулата у великој мери одудара место мита о вуку у новијој српској поезији" (исто).

И заиста, између осталих (Лауер помиње Р. П. Нога и Г. Ђога) и Матија Бећковић своје трокњижје: Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку (1978) завршава слављењем нашег ,,народа курјачкога" (овде, стр. 340), као и напоменом да вук ,,није име, него презиме нашега народа – јер једино тако сви (Срби) могу бити вукови" (исто, стр. 347).

Но, очигледно, такав наш доживљај вука и поистовећење с њим изазивају ужас и згроженост код западњака. ,,Они се толико плаше вука, толико га мрзе", скренуо ми је пажњу професор Филолошког факултета Александар Петровић – с којим сам коментарисао лудовање западних стручњака у вези с Попом – ,,да су они све своје вукове истребили".
Васко Попа

И заиста, када сам пажљивије погледао, видео сам да су у Западној Европи и у САД (осим на Аљасци), сви вукови побијени. ,,У Британији последњи је вук убијен 1743. године, у Данској 1772. године, у Немачкој 1904. године, док су у континенталном делу САД вукови у потпуности истребљени почетком XX века" (овде).

Тек у новије време вукови се у ЕУ и САД поновно насељавају у националним парковима, али их ретко кад има више од педесетак.

У Србији, међутим, вукова је толико да је на њих лов слободан. Годишње се у Србији устрели и по две стотине курјака (овде). На хиљаде вукова живи и у Македонији, Грчкој, Бугарској, Румунији и Русији (овде).

Можда је случајност што све те земље припадају источном хришћанству. Но, објашњење се вероватно крије у томе што се у њима не осећа толики страх од вукова, а и у томе што се у тим земљама ова бића нису истребљивала сасвим систематично.

Лауер би вероватно прокоментарисао – ,,Јесам ли вам рекао!" – ако би знао све податке о самоидентификацији бораца наших Отаџбинских ратова (1991-1999) с вуковима.

Тако су јединице самоорганизованих бораца Републике Српске себе називале  Белим вуковима, Вуковима са Вучијака, Вуковима са Дрине итд. А специјална јединица државне безбедности Србије, под командом Франка Симатовића, која се борила у РСK и РС 1992-1995, звала се ,,Вукови". Од ње је и настао ЈСО, чији је грб био управо сиви вук (овде и овде).

Лауер би свакако поскочио и због Бећковићеве доцније објављене књиге Станица за откуп вучјих кожа (2012). ,,Кроз опис једне невероватне, готово карневалески описане потере (за вуком – С. А.)", уочава један наш приказивач, ,,песник ствара оштар поларитет између вука као симбола нашег јунаштва, патријархата, традиције, трајања, укорењености, мудрости и издржљивости, насупрот њиховог кукавичлука, срамотном скривању иза мајчине сукње, технологије, новитета, савремености као негативне стране поларитета симболизоване клишеима политичког дискурса који су нужно покриће за суровост, садизам и материјализам" (овде, стр. 251).

И тако, изгледа да заиста постоји нека дубља веза између Срба и вукова. А и наши непријатељи нас, несумњиво, виде управо као та ,,дивља" и ,,страшна" бића која су од стране ,,цивилизованих" народа једноставно морала бити истребљена.

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Њена моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу ,,елите". Обичан народ, на нашу срећу, већим делом и даље остаје некако диваљ, самосвојан и непредвидљив.

Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу ,,припитомити".

Ми смо заиста посебни.

Због тога ћемо победити. Или нестати.


https://stanjestvari.com/2018/05/01/antonic-kurjacki-narod/

Kad se najveća crna rupa prežderala, ispovraćala se.

"Замислите само то: призивати душе лешева и општити са њима?! У домену највише људске производње, дакле у философији, Енглези су створили правце који служе да правдају најниже пориве човека или највећа самопонижења: од утилитаризма – до неопозитивизма. Да ли сам нешто заборавио у домену књижевности?"

,,... Да, заборавили сте horor. И то је енглески патент..."
...
,,Све што су могли да издају они су издали, увек и свуда... Они су створили најгори капитализам, нису презали ни од експлоатације и сакаћења сопствене деце. Под њиховим окриљем створен је комунизам. Они су створили и најгори колонијални систем у историји света. Тако да се и дан-данас само у бившим енглеским колонијама одржало неискорењиво злопамћење белаца... Само енглески ум је могао да смисли и наметне колонијама монокултуре, чинећи их трајним економским богаљима, вазда зависним од воље или зловоље лондонске Берзе."

,,... Тачно! Они су свог највећег и најумнијег песника заточили у кавез за животиње а потом га осудили на дугогодишње заточеништво у њујоршкој лудници, само зато што се усудио да осуђује владавину лихвара... Могао је то да чини, али само у лондонском Хајд-парку!"
,,... Нису Немци већ Енглези изумели геноцид и концентрационе логоре. То су страшно искусили поносни Ирци, Шкоти и Корнуалци, а потом и Бури, криви што су бранили своју земљу, као и ми данас, од енглеске похлепе."

,,... И још смо далеко од окончања тог списка злочина које је енглески човек починио и чини против човечанства. Кад наш књижар већ помену како су се понели према свом највећем барду, треба додати да је Енглеска прва земља која је укинула све одбране друштва од лихварства! То је једина земља на свету која је најгоре лупеже и гусаре награђивала племићким титулама. Њихово највеће одликовање је, можете мислити, женска подвезица! Ко зна шта би у томе видео Фројд... Из Енглеске, из друштва левичарских масона, намерених да реформишу и прошире Британску империју, кренула је и идеја новог светског поретка. Одатле је кренула и сида, не би ме чудило ако би се испоставило да су и остале сличне болештине из те лабораторије за уништење човечанства и човечности."

СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА
Драгош Калајић

Jako kratka priča sa uvodom, razradom, preokretom i endlajnom:


Ušao im je u glavu, a onda izašao na nos.

Evo malo lepših tema... valjda...


Negde pre stotinak godina, 1926. godine, jedan mladi, talentovani pisac u nastajanju, Branimir Ćosić, rešio je da napravi seriju intervjua sa domaćim piscima:


,,Moj zadatak je čist i jasan: spremiti građu za budućeg književnog i kulturnog istoričara; dati jednim književnicima da dođu u intimniji dodir sa idejama drugih; omogućiti čitaocima da mogu intimnije upoznati svoje voljene pisce. Jer toga ima kod nas – da sa smrću pisca iščezne i njegova uspomena, i istoričar, često uzalud, traži da upozna čoveka; dešava se da dva književnika žive u isto vreme, da teže jednom istom idealu, a nikad koncepcije jednoga ne dođu u dodir sa koncepcijama drugoga; postoji, najzad, kod nas, po zabačenim našim krajevima, čitav niz vernih čitalaca koji prate svaki korak svoga pisca, koji znaju gde je kad i kako i šta štampao, koji ga čitaju, vole, a koji ne znaju ništa o njemu kao čoveku, ni kakav je, ni gde živi, ni čime je preokupljen. Ja ću se truditi da moji razgovori ispune taj prostrani cilj..."

Pošto su ga novine odbijale, uradio je to za magazinski časopis "Reč i slika" koji su pokrenuli Ivan Zrnić i Nikola Jovanović. O tom časopisu sam već pisao, jer su prvi kod nas objavili nekoliko SF priča iz Amazing-a. Prvi na spisku bio je sredovečni pisac već završene spisateljske karijere (mada u tom trenutku 6 godina mlađi nego što sam ja sada...  :( ), pa poslušajmo njegove mudre reči (tekst je nešto skraćen...).



"Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase.

– Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, germanofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu?


– Ne volim kod ovih najmlađih ono stalno isticanje svoga ja. Ja, ja, dobro... svoje ja je najpreče i vrlo zanimljivo, ali to ja treba da bude sa nama, sa našom kulturom. Inače ima ih... mladi i talentovani. Uzmite Ujevića, samo dok se još malo razbistri, ili, Crnjanskog... ovaj samo još malo da ostari i da se sredi. Pogreška koju je učinio Skerlić i njegova grupa sa svojim stilom još ima svojih žrtava i danas. Tražen je, kao prvi uslov jednog književnog dela, stil, korektno pisanje, uglađenost. A taj je stil upropastio nekoliko srpskih talenata, uzmite samo kao primer Uskokovića i još nekoliko mlađih. Sve im je bilo šta će kritika reći. Kod Uskokovića, ako se sećate, ima jedno mesto, mislim u Došljacima, gde tako neki studenti povaljuju neke studentkinje. I on, da bi ostao ,,u stilu", napiše prosto na tom mestu: ,,I oni pređoše granicu"... To je Skerlićev greh. Nema tu, brajko, da oni tamo ,,prelaze granicu", jer to ne znači ništa, to je novinarska fraza. Ima da se bude u takvim trenucima ili umetnik ili da se ode u pornografiju. Oni koji nemaju snage ili odlaze u pornografiju ili u ,,stil". Kod mene imate u Nečistoj krvi ono mesto sa Sofkom i mutavkom kada mu ona uzima ruku i meće je u svoja nedra. A je li to pornografija?

(...)

– Pa rekao sam vam... Sva je stvar u ovome: ja sam to osetio i hoću da izrazim. To je prosto. A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.


– Više književnika, govoreći o neorijentisanosti u našoj književnosti, podvlači činjenicu da danas nemamo pravih kritičarskih duhova. Šta vi mislite o kritičarima i kritici uopšte?

G. Borisav Stanković ima jedan šeretski osmeh i jedno sleganje ramenima.

– Šta da vam kažem o tome? Prosto nekoliko zaključaka, jedino to. Na primer, u predratnoj maloj Srbiji bilo je više morala u kritici nego što ga danas ima. Drugo, sve što se piše to je apstraktno, bez veze sa nama. Pronalaze, povodom jednog dela, sve neke sličnosti sa ovim ili onim stranim piscem, tek koliko da pokažu da su oni to pročitali, da znaju. Pokojni Domanović se već ljutio zbog toga. Obično je govorio: ,,Upoređuju me tamo sa nekim stranim piscima, koje nisam ni čuo ni video – a ne vidim šta treba da ispravim i šta mi se zamera." Ova današnja kritika nema ljubavi prema talentovanim početnicima, ne pokazuje nikakvu simpatiju prema njima, ne čini ništa da ih kulturno uzdigne. Književnih društava nema, a neko mora pomoći mlade talente.

(...)

– Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.


– Osećate li vi ono što neki nazivaju ,,radost stvaranja"?
– Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa.
– Danas imate jedno izvanredno doba traženja puteva i ciljeva. Da li bi rekli koju reč o pravcu kojim bi imao da krene naš savremeni roman?
– Ne, ne! – g. Stanković se ponovo osmehnu jedva primetnim osmehom – i ovako sam dosta govorio. Šta misliš šta bi oni tamo estetičari rekli? Dosta ti je ovo. I umoran sam.


Osetih da je razgovor svršen. Pokušah da dobijem još koji odgovor ali je g. Stanković vešto prelazio na druge stvari. U ove kišovite letnje dane po vinovom lišću ima uvek po malo vode; videh da se po zelenim grozdovima blistaju kapljice. Jedna kokoška je kokotala negde u dvorištu. Ipak ne htedoh otići pre nego što dobijem obaveštenja o ,,Tašani", jednoj već gotovoj drami, koja je za vreme rata izgubljena.

– Pred samu bežaniju dobio sam rukopis iz Pozorišta na čuvanje. Metnuo sam ga u svoju fioku, u svoj sto koji sam imao u Ministarstvu prosvete. Ko zna ko je sa mojom Tašanom uvijao svoje prljave cipele. Nije bila što i Koštana, ali je bila interesantna.
– Ali ,,Tašana" nije cela uništena. Sećam se da su objavljeni pojedini činovi i scene po ,,Zvezdi", ,,S.K. Glasniku" i nekim dnevnim listovima. Zar nemate namere da dopunite ono malo što nedostaje?

G. Stanković ustade, zapali novu cigaretu i, prateći me kroz tunel od vinove loze ka kapiji, reče zamišljeno:

– Čemu? Ti si još mlad, ti to ne razumeš. Ne hvata se ptica kad jednom odleti...