ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Razgovaraju dve Kraljevčanke:
"Je l' ga oseti nocas?"
"Joj, jesam, da je bilo malo duzi ja crko' !"

Narod ne valja, tako je Aleks. Bravo. Rešenje svih problema- promeniti narod! Kako kaže Čedo- ne možemo priznati rezultate izbora, jer ta većina koja je glasala nije demokratska. Demokratska je samo ona koja glasa za njega.
Predsednik nam se oglasio- kaže čuo je iz medija da državne institucije ne plaćaju račune. I jako se ,, loše oseća zbog toga ''. I ja se loše osećam zato što će mi grejanje poskupiti trideset posto. Samo što ga ja moram plaćati, za razliku od produhovljene evropske elite, ili kraće političara i vladinih službenika. Oni ne moraju.

Eto to je ostalo u elipsi koju nije zakačio Meho.

Quote from: Anomander Rejk on 09-11-2010, 00:57:09
Ali, Meho, bolje je da se vlasti češće menjaju, i da su podložne pritisku javnosti. Vlast je po prirodi takva, da ako predugo traje, zaparloži se, opusti, i pre ili kasnije, dovede ili do tihe ili do otvorene dikature.
To što se tiha većina ne buni, ne znači da je zadovoljna Borisovom vladavinom. Niti da će zauvek ćutati. Ni ova apatija koja trenutno traje, neće večito.

Ma ne tvrdim ja da treba da se cementiraju jedni isti na vlasti i da ne možeš da ih skineš uprkos tome što lažu, kradu, otimaju, zatvaraju i ubijaju. Ali ukazujem da od 2000. godine na ovamo praktično ni jedna vlada nije odradila pun mandat i da su u skladu sa tim naši koraci u smeru stvaranja održivih promena vrlo skromni. Promene vlasti nisu preterano doprinele odgovornosti funkcionera koji su birani na funkcije uglavnom zato što su te promene bile mahom posledica političkih trgovina, manje odraz (ne)zadovoljstva građana njihovim radom. Đelić, ili Dinkić su milion puta prozvani za muljanja, ovakve ili onakve afere i brljotine pa su danas obojica u vladi. Velja je bio u dve vlade za redom iako je prilično javno pravio svinjarije, o Dačiću da ne pričam. Dakle, iako se ADL malo šalio, zaista se može reći da postoji problem u građanima koji nemaju pragmatičan odnos prema vlasti koja, kako rekoh, treba da im bude na usluzi a ne da njima "vlada". I to ne samo na republičkom nivou. Sve ionako kreće sa nivoa na kome se živi. Decentralizacija i regionalizacija Srbije bi trebalo da pomognu u ovom smislu.

QuoteDecentralizacija i regionalizacija Bosne bi trebalo da pomognu u ovom smislu.

Tako je!

Quote from: Anomander Rejk on 09-11-2010, 10:06:46
Narod ne valja, tako je Aleks. Bravo. Rešenje svih problema- promeniti narod! Kako kaže Čedo- ne možemo priznati rezultate izbora, jer ta većina koja je glasala nije demokratska. Demokratska je samo ona koja glasa za njega.
Predsednik nam se oglasio- kaže čuo je iz medija da državne institucije ne plaćaju račune. I jako se ,, loše oseća zbog toga ''. I ja se loše osećam zato što će mi grejanje poskupiti trideset posto. Samo što ga ja moram plaćati, za razliku od produhovljene evropske elite, ili kraće političara i vladinih službenika. Oni ne moraju.

naravno da treba menjati. evo,ti kao gradjanin ove drzave, sta si uradio danas korisno za srbiju? sta si uradio juce, sta ces sutra? sta si danas pametno napravio za poslodavca/firmu u kojoj radis? samo kukumavcis i bavis se demagogijom. mnogo si (auto)destruktivan.

Vladama je glavni zadatak da ne uspe. Zar je ikada bilo drukčije? Vlada kralja Artura

Quoteako moze neko da mi objasni rec klero fasista jer mene nazivaju tako u medijama a ja nemam veze sa fasismom pa mozda sam klero nemam pojma.
(Iha, 7. novembar 2010 12:39)

Жаргон "клерофашизма"   
     
Слободан Владушић     

среда, 27. октобар 2010. 

Направимо за почетак један од безброј могућих експеримената: када бих хипотетички на овом месту затражио од РТС-а да недељом, у термину од 11 часова, на свом другом програму, преноси православну литургију уместо емисије Знање имање, то би за дежурне тзв. "проевропске" watchdog-ove било довољно да ме прогласе "клерофашистом". Сходно томе, када би неким случајем РТС на тако нешто пристао, свакако би и јавни сервис био означен као "клерофашистичка" телевизија, при чему би то значило да је и Србија "клерофашистичка" земља. Свакако да би се потом нашао и неко ко би подвикнуо да се "не може тако у Европу" и да нас "Европа никада неће примити у своја недра док у Србији постоје такви" итд, итд, итд.

Међутим у Европу се ипак може ако у 11 часова преносите емисију религиозне садржине: тако ће ХРТ преносити мисно славље које ће предводити влч. Стјепан Барић, жупник у Дубранцу (24.10. 2010. године ХРТ 2).

Сходно претходно изнесеним премисама, ми дакле, треба да закључимо како је Хрватска "клерофашистичка" држава, па да је према томе још даље од ЕУ него Србија. Како ствари стоје управо обртно, може се закључити само то да је и ЕУ "клерофашистичка" супердржава, а како ЕУ "нема алтернативу", онда би ме управо они, који би ми замерали на "клерофашизму", одвајали, а не приближавали ЕУ, јер би "клерофашизам" био присутан и у ЕУ.

Овај пример само наговештава колико је бесмислена реторика "клерофашизма" у Србији. Наиме, он показује да синтагма "клерофашизам" заједно са обликом "фашизам" представља један пуки бодријаровски симулакрум: клерофашизам је језички знак који крије да иза њих нема апсолутно ничега.

У ЕУ постоје земље у којима је црква довољно моћна да законским путем забрани абортус, а постоје и земље у којима се дижу споменици есесовцима, док на таласу страха од странаца, партије тзв. "десне провинијенције" у великом броју земаља стижу на власт или пак објављују неуспех мултикултуралног друштва. Нико тамо, међутим, такве феномене не назива "клерофашизмом". У целој Европи "клерофашизам" постоји само у Србији у којој нико не диже споменике есесовцима и у којој је црква тешко да има утицај какав рецимо, има у балтичким земљама, Пољској, Португалу, Ирској, Словенији...

Синтагма "клерофашизам" односно "фашизам" данас у Србији спада у жаргон. Адорно показује да је карактер жаргона потпуно формалан, односно, да се у жаргону даје предност вредности речи, прижељкиваном утиску који та реч производи, а не њеном значењу. Уз помоћ овог "клерофашистичког" жаргона износи се, дакле, вредносни суд, а да истовремено сама реч не означава апсолутно ништа. Теоретски, свако у Србији може бити жигосан као "клерофашиста", и то уопште не зависи од тога шта тај неко чини или тврди.

Како реторика "клерофашизма" у Србији не може да се наслони на неки реалан феномен, то у овој земљи влада непрекидна помама за "клерофашистима" који би ову реторику конкретизовали и реализовали. Слично средњевековним духовним драмама на народном језику (тзв. мистеријама) које су тематизовале сцене из живота Христа и светаца, тако се у Србији организују политичке мистерије, односно позоришне представе које треба да докажу постојање "клерофашиста", исто онако као што су духовне драме имале за циљ да оспоље хришћанство. Маршеви/приредбе "антифашиста" тако се обавезно прекидају нападима "фашиста" чиме и једни и други испуњавају свој домаћи задатак: "антифашисти" добијају доказ да је Србија "фашистичка" замља, те да су они, је ли, "морални горостаси", а тзв. "фашисти" испуњавају своје патогене егзибиционистичке циљеве. Тако присуствујемо једном парадоксу који све објашњава: тзв. "фашисти", попут оног тзв. "новосадског Фирера" добијају незапамћену медијску подршку од тзв. "антифашистичких" медија да би се у име борбе против такве је ли, "очигледне" "фашизације" Србије као "фашисти" жигосали они људи и они медији који са егзибиционистима попут тзв. "НС Фирера" никакве везе.

Нажалост, таквих ће политичких мистерија у Србији бити још: свака егзибиционистичка будала која није прошла конкурс за Великог брата, треба само да се завије у нацистичку заставу и понесе било какву православну икону, и тако ће постати медијска чињеница, важан елеменат у јавном животу, симптом "фашизације" Србије, "доказ", непобитан јасно, а какав би био, да је православље = фашизам, да је сваки православни верник у Србији нациста итд, итд, тачније тзв. "доказ" који треба да укине историјску истину о ужасном фашистичком бомбардовању Београда, 6. априла – толико о теми блискости између српског националног и културног идентитета и фашизма.

Јасно, уколико број таквих ментално оболелих егзибициониста не буде довољан, прећутно ће се запослити манекени и манекенке "клерофашизма" којима ће у опису радног места писати да с времена на време, треба да прошетају свој клерофашистички outfit, јасно праћени камерама тзв. "независних" тв кућа.

Чему, на крају крајева, служи овај "клерофашистички" жаргон, ова "клерофашистичка" реторика? Најпре, да уплаши грађане Србије. Исто онако као што подсвесно сећање на бомбардовање 1999. године, паралише мозгове људи, јер их страх да се тако нешто не понови наводи на потпуно ирационалне рационализације, тако у сфери јавности жаргон "клерофашизма" јача свесне страхове појединаца. Јасно је да се у атмосфери страха маневарски простор центара моћи шири до у недоглед. Тако се у сенци реторике клерофашизма центри моћи могу обрачунати са СВАКИМ алтернативним мишљењем, будући да се ознака "клерофашиста" у Србији нема суштински никакво значење: рецимо, и сајт на коме се налази овај текст (НСПМ) је жигосан као "фашистички" сајт.

Тако долазимо до још једне последице овог жаргона: помоћу реторике клерофашизма обесхрабрује се јавна расправа о кључним питањима ове државе: питање наталитета, културног и националног идентитета, питање формулисање националних интереса. Наиме, како жаргон "клерофашизма" прећутно постулира став да је Србија "фашистичка" земља онда свака идеја, свака забринутост за судбину државе, без обзира на чињеницу што се наслања на врло егзактне чињенице (одлив мозгова, пад наталитета, итд..) постају повод за оптужбу за "фашизам", будући да бригу за опстанак државе које је "фашистичка" може да покаже само "фашиста", односно "фашисткиња".

На тај начин се код грађана охрабрује дистанцираност од јавних послова и судбине државе, или речено речником старих Грка, грађани се охрабрују да буду идиоти. Консеквенце су већ присутне у Србији: један део грађанства живи у стању перманентне депресије што је реакција на уграђену свест да је друштвена ситуација непромењива ("Лако ноћ Србијо", и остали гестови резигнације) док други примењује најогавније методе пацовског тзв. "сналажења" које укључују у себе најниже политичко профитерство, и разуме се, отвореност за корупцију. Обе ове концеквенце су у Србији очигледне, па ако реторика "фашизма" и није њихов једини узрок, она им несумњиво иде на руку. Другим речима, уз жаргон "фашизма" не може се искоренити ни корупција нити се у грађане може удахнути енергија и полет који су неопходни за консолидацију и развој Србије.

Сада постаје очигледно да жаргон "фашизма" није просто изражавање једног политичког става. Групе, институције и појединци који га упражњавају уопште њиме не изражавају своје политичко мишљење у оквиру једне политичке расправе. Напротив, они тиме укидају могућност било какве политичке расправе, па самим тим и демократско право сваког човека да се изрази своје политичко мишљење, а да при том не трпи репресију. Жигошући свако другачије мишљење као "фашистичко" (односно недозвољено) у Србији се у име такозване "демократије", гуши реална и збиљска демократија. Ако је пак реторика "фашизма" заиста израз некаквог политичког мишљења, онда је, плашим се, то управо фашистичко мишљење, које се никада неће представити тако, да би непрекидно могло да остане такво.

Најзад: шта учинити против овог жаргона "фашизма"? Не треба реаговати насилно. Уместо тога, треба послушати Кантов савет који на почетку свог Одговора на питање "Шта је просвећеност?" тражи од својих читаоца да се усуде да сами просуђују. Кант тражи да се усудимо, односно да будемо довољно храбри да користимо властити разум. То је прво што треба учинити против жаргона "фашизма", будући да он своју убедљивост не темељи на аргументима, већ на страху који изазива. Стога, сам покушај његовог разумевања јесте и чин ослобађања од њега: за оне који још увек верују у њега, не може се рећи да су глупи, већ уплашени.

Нажалост, пред погледом историје, то је слаба утеха: она нема милости ни према глупима, ни прама уплашенима.


--------------------------------------------------------------------------------

[1] "Одлука о томе што јесте, а што није жаргон овиси о томе да ли је реч написана у модулацији у којој звучи трансцедентно свом властитом значењу, о томе јесу ли речи нагомилане на штету става, суда, мишљена. На темељу тога био би карактер жаргона посве формалан. Он се брине о томе да се оно што се прижељкује у великој мјери осјети и прихвати изношењем ријечи без обзира на њихов садржај." Theodor Adorno, Жаргон аутентичности, прев. Давор Родин, Нолит, Београд, 1978, 56.

NSPM

http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/11/stadionska-groznica.html

QuoteDogađaji za vreme gej parade i antraks u Đenovi imali su za cilj da pospeše odijum prema navijačima kao jedinom gorućem problemu ove tzv. države. Čini se da se u tome nije uspelo u zadovoljavajućoj meri, što ne treba preterano da čudi, pošto je ionako klimava većina kojom operiše vlast na staklenim nogama zapela iz sve snage da bude percipirana kao monolitan glas čitave Srbije. Pošto je to veoma daleko od istine, te takav način vladavine prirodno budi otpor, a uobičajeni kanali političkog reprezentovanja su ili blokirani ili ne služe svrsi u situaciji u kojoj ni vlast ni opozicija ne mogu da se pohvale prevelikom (ako i ikakvom) legitimnošću u narodu, koji je prema Ustavu jedini nosilac suverenosti, nije iznenađujuće da na stadionima ne jenjava "subverzivna" politička aktivnost. Država po svom starom dobrom običaju ponovo poseže za pandurskom logikom i zavodi cenzuru - na jučerašnjoj utakmici između Zvezde i OFK mogla se čuti pesma "Spasi Srbiju i ubi' se Borise" koju je paradržavni veb-sajt B92 okarakterisao kao morbidnu, što ekspresno ulazi u podebelu antologiju novinarskog beščašća u Srbiji, onog najbesramnijeg poltronskog licemerja, koje na kraju krajeva i  generiše pevanje takvih pesama.

QuoteNa primer, vođa navijača Partizana bude pozvan u TV emisiju i u njoj poprilično verbalno pokida nekoliko stranačkih radnika, sutradan se u Gestapo maniru oglasi NUNS i uputi protest televiziji na kojoj je emitovan taj program zato što je u goste pozvala "osobu kojoj se sudi!"

Po običaju, vrhunski tekst.

Evo, da i tebi odgovorim Alex, bez namere da se svađam.
Činim onoliko mogu, počev od svojih vrata, vodeći bitku sa nekoliko stanara koji ne poštuju osnovne norme higijene u zgradi. Ja kao pojedinac ne mogu mnogo, ali barem želim da pokušam. Život nije samo mrak, ima puno i lepih stvari, ali smatram da čovek treba biti kritičan i prema najboljem, a kamoli prema stanju kao što je kod nas.
Ja ne znam kakav je tvoj doprinos, verujem da ga ima, i to što se razlikujemo politički, ne znači da sve koji drukčije misle potcenjujem- verujem da i ti želiš dobro ovom društvu i ljudima koje poznaješ, i da u tom smislu činiš što možeš.
Što se tiče postova, sve to zavisi od ugla gledanja. I meni tvoji postovi deluju demagoški, i stalno jedno te isto- nacionalisti, Mladić, NSPM, itd.
Ja mislim da je ta priča završena, i mislim da se koristi da se zabašure bitne stvari, a to je krađa, partijska država, tajkuni itd. Neće nama ništa ni propasti, a ni procvetati, bude li ili ne Mladić uhapšen. To je samo predstava za narod.

Quote from: John Reynolds on 09-11-2010, 21:10:45
Po običaju, vrhunski tekst.

Igzekli,samo što ja pojma nemam kako se zove autor bloga.
Vidim da čovek pametno piše na različite teme a ne znam iz kog je sveta(filmskog/muzičkog/if any)?

Ovaj je to čovek:

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8184

bolji verbalni kidač od kimija i bolji polemičar od škaba, a fleksa bi ko kornfleks smazo.

Lični sekretar dolazi pred Tadića , da mu iznese program za sutra.
U 8.00, imate izvinjenje u Vukovaru, reče sekretar.
Dobro, dalje ?- pita Predsednik.
U 10.00 imate intervju za OBN, treba da se izvinite za Sarajevo.
Dalje- pita Predsednik.
U 12.00 imate sastanak sa Silajdžićem, trebali bi se izvinuti za Srebrenicu.
Mogu li bar ručati ? - zabrinuto se mršti Boris.
Teško , predsedniče- reče sekretar- Dan je pretpan obavezama. U 14 časova sastajete se sa Kosovskim premijerom, i treba da uputite izvinjenje Kosovu.
Dalje- monotonim glasom nastavlja sekretar- u 16 časova primate delegaciju Albanaca sa juga Srbije. Morate im se izvinuti za hiljadugodišnju okupaciju.
U 18.00 sastajete se sa Efendi-Zukorlićem. Svetska javnost očekuje izvinjenje zato što nećete dobrovoljno da ustupite teritoriju Raške, pardon Sandžaka Bosni.
U 20.00 pimate američkog izaslanika, koji očekuje najoštriju osudu obilježavanja bombardovanja, i spominjanja NATO agresije u udžbenicima.

Dobro more, jel dosta više tih izvinjenja ? - razljuti se Boris.
Još samo nešto, predsedniče- reče sekretar- U 22.00 morate primiti Severinu. Vrlo je besna i ljuta. Otkad ste pomenuli da se budite s njenim hitovima, prodaja cd-ova i posećenost koncerata, drastično joj je opala. Pada na top listama. Preti tužbom.
-A bili vredelo, da ja.. znate..- šeretski se zamisli Tadić.
-Zaboravite- reče sekretar- Niste njen tip. Ona voli muškarčine.. a ne, hm.. izvinjivače..
- Ti to meni nešto na račun mog šarma, izgleda ?- ljutnu se Boris.
-Dužan sam da vam prezentujem istinite informacije, predsedniče.
-E, tako mi i treba- rezignirano reče Tadić- trebalo je da se držim popečiteljstva vojnog, a ne predsednikovanja.. Ajde, gubi mi se s očiju.
Sekretar brzo izađe.
Tadić zatvori rokovnik. Pa, uzadhnu, ajd da se počne. Možda se Seve i odljuti do večeri.

Nije dovoljno komično jer iz teksta izbija stav.

I nije komično, već tragično, jer je u dobrom delu istinito.

Bljutavo.

Ne razumem potrebu za ovakvim škrabotinama. Gazi Toris i meni po živcima iz milion razloga, ali ovo je na nivou Politike Ekspres iz najmračnih dana.

Ne razumem ni ja potrebu za škrabotinama o Zadru, Sarajevu i Vukovaru- to je na nivou Peščanika i NVO iz najmračnijih dana.

Baška sve, kad ti ispričani vic propadne u društvu, ne se batrgati i duriti. Nije lepo.

Ne ljutim se. Samo imaj u vidu da nekom i tvoja pisanja po forumu deluju kao neka propaganda i kao neki stav koji podržava  nešto loše. Kao što nekom deluju moja, Lomljavinina, Pingvinova, bilo čija. Sve zavisi od ugla gledanja.
Ne sporim da ima oblasti u kojima znaš mnogo više od mene. Ali, dozvoli da o ratu ipak znam mnogo više od tebe , direktno sam učestvovao,  osetio sam ga na svojoj koži, i video mnoge stvari koje ti nisi, o kojima uopšte ne znaš ništa, ili o kojima si čuo samo na televiziji, najčešće netačnu verziju. A olako donosiš sud o krivici, o nečemu što ne poznaješ dovoljno.
To je sve, bez ljutnje.

Epi, ja nisam retard. Meni televizija služi za zabavu, ne moždano oblikovanje. Živo mi se jebe za 'uglove' posmatranja problema, znam da je moj pogled životno ispravan i slobodrski. Ko je i kako u ratu učestvovao me se takođe ne dotiče, svakom po zaslugama. Ja se na mobilizacijski poziv nisam odazvao i ponosan sam na to. Verujem da je vama koji ste pušku prihvatili bilo teško, no to je vaš izbor i u to ne ulazim. Znam šta sam video, netom posle rata. Zver to ne radi. Ko je prvi počeo, dogovorite se vi...

...koji ste ratovali. Mene pustite da ovo malo života što nam je dato, proživim kao čovek. Ja u 'vašu istinu' (Zg-Bg podjednako) neverujem, tu me se neće nikako pomeriti. Iritira me kad neko ignoriše očito, a gradovi koje sam pomenuo su slika ne teorija. Jeste ljudski prvo počistiti u svom dvorištu, pružiti ruku pomirenja bez obzira na sve. Živim ovde, nisam zbrisao od kuće kad je zagustilo, nedam da mi se sere po glavi. Tu poznanstvo ne pije vode.

Zajeban  rat,zajeban  mir,lep bre ovaj život mjkmu!

Nisam ni ja retard, znam šta sam video i doživeo, i znam šta su drugi videli i doživeli.
Tu takođe poznanstvo ne pije vode- ne možeš mi soliti pamet o onome što si gledao iz fotelje, ili neke kratkotrajne posete. I ja u svoj pogled i stav verujem da je ispravan i slobodarski. Shvati da ne kopam nikakve rovove , niti tražim sukobe, samo mi je dosta više tog stalnog nabijanja krivice, izvinjavanja, navođenja gradova koje pominješ uz ignorisanje drugih , koji su takođe doživeli istu sudbinu, ali nisu medijski interesantni. Konstantno se forsira jedna crno - bela slika, a ja ne mogu da ćutim na to jer znam da nije tačna.
Za pomirenje je potrebno dvoje, Wg, ili troje. Jedan nije dovoljan. Sa naše strane je više puta pružena ta ruka. Sa druge , i treće , se ne pruža.

Da, lep bre ovaj život

Ja sam ubeđen da se srpskim žrtvama u Jasenovcu, Oluji, Mrkonjić Gradu, Gospiću, Tuzlanskoj koloni i Dobrovoljačkoj, Kosovu, itd niko nikada neće izvinuti.
Možemo mi svaki dan čistiti u svom dvorištu, klanjati se Vukovaru , Srebrenici, Sarajevu, izvinjenje za naše žrtve čuti nećemo, osim u nekom blagom i izvrdavajućem obliku.

I kako to menja činjenicu da je ljucki, moralno itd. izviniti se za sranje koje je neko napravio u tvoje ime?

meho, ti se praviš naivan... moramo odbaciti ljudskost, moral i slične hrišćanske trice i kučine, i uspostaviti interes i politiku lukavstva, da bismo kao država bili moćna sila u kojoj se zna red. naš je interes da se mrzimo sa hrvatima, a ne da se izvinjavamo. jer što se duže i jače mrzimo, to će saradnja dve susedne države sa istim jezikom, dugom zajedničkom istorijom i kulturom biti teža, kako na kulturnom, tako i na ekonomskom planu. a to je odlično, jer nas je ta saradnja sa hrvatima uvek kupo koštala. što smo zatvoreniji prema njima, to smo jači.

Slušao sam često te rasprave zašto se izvinjavati. Pre nekoliko godina, na forumima je glavni argument bio ,, počistimo mi u svom dvorištu, pa će onda i drugi u svom, izvinimo se da bi imali pravo zahtevati i od drugih da se izvinu ''. Kako je vreme odmicalo, mi čistili i sudili za ratne zločine, a u komšiluku šipak, angažovali čitav državni aparat da oslobode Jurišića, Ganića, pustili Glavaša da pobegne, Norca drže kao malo vode na dlanu, postalo je jasno da usled naše akcije neće slediti povratna u susedstvu.
Sad slušamo drugu tezu, i od Mehe ovde- čistimo mi i izvinjavajmo se, nije važno šta drugi rade, ako oni to ne rade, na njihovu dušu.

bosanski srbi - SMARATE!

Quote from: Anomander Rejk on 12-11-2010, 12:04:39

Sad slušamo drugu tezu, i od Mehe ovde- čistimo mi i izvinjavajmo se, nije važno šta drugi rade, ako oni to ne rade, na njihovu dušu.

I šta nije u redu sa tom tezom?

Ako je i tvoje i komšijino dvorište prljavo, a ti rešiš da ne očistiš sopstveno ako i komšija ne očisti svoje, tvoje sopstveno nepočišćeno đubre će nastaviti da ti smrdi i da te guši. A bliže ti je od komšijskog.

Uzgred, "izviniti se", ne "izvinuti se". "Zahtevati od drugih da se izvine", ne "Zahtevati od drugih da se izvinu".

Quote from: Alexdelarge on 12-11-2010, 12:08:06
bosanski srbi - SMARATE!

ADL, samo da znas da sam iznenAdjena...i uvredjena. 

Metafore sa osobama i komšijskim dvorištima navode na pogrešan način razmišljanja. Možda ipak treba da ponovim da države nisu osobe?

I još jedna stvar. Izvinuti/izviniti se drugoj državi nema metaforični ekvivalent u čišćenju svog dvorišta. Pravi ekvivalent bi bio da se izvinjavaš komšiji što je tvoj pas zapišavao po njegovom dvorištu i pregrizao crevo komšiji. A da istovremeno ne planiraš da naučiš svog psa ponašanju. I da znaš da je komšija pre godinu dana zamalo otrovao psa, i da se za to nikad nije izvinio.

Pa, da, ali zato je i važnije da jedna država javno i dosledno promoviše, sledi i implementira svoj sistem vrednosti. Ne zbog komšije, zbog sebe. Naravno da državni funkcioneri treba da uvek u svoje poteze da ugrade i zdravu dozu utilitarizma, da se uvek pitaju "šta je najbolje za građane i državu?" itd. ali društvo se definiše pre svega kroz svoje vrednosti i one treba da budu najdugoročniji utilitarni cilj i najdugoročnije dobro za građane i državu. Ako je potrebno da redefinišemo vrednosti, to je OK, hajde da povedemo javnu raspravu o njima, ali ne možemo pričati o njima a raditi suprotno. To nije dobro pre svega za nas.

Quote from: lilit_depp on 12-11-2010, 12:21:05

Quote from: Alexdelarge on 12-11-2010, 12:08:06
bosanski srbi - SMARATE!

ADL, samo da znas da sam iznenAdjena...i uvredjena. 

mislio sam izuzev tebe, ygg-a i harvija.

Ne rekoh li ja juče da će se Srpska Svetosavska Crkva raspasti?

Evo, Artemije osniva Novu ISTINSKU Svetosavsku Crkvu (ako mu se ne vrati Raško-Prizrenska eparhija). Ha ha ha... Mob Wars!

lista za prirodnu srpsku pravoslavnu crkvu

Propuštena prva lekcija
ivana milanović hrašovec

Naši građani ne znaju ko je bombardovao Dubrovnik i šta se desilo na Ovčari, u Srebrenici, Sarajevu, ali su složni oko toga da su među narodima za raspad Jugoslavije najviše krivi Hrvati

Na jedan rat, na jednu bitku, različito gledaju oni koji su dobili i oni koji su izgubili. Na istoriju u celini takođe se različito gleda: jedni u njoj vide samo ratove i bitke, a drugi prednost daju otkrićima, rastu i civilizacijskom progresu.

Istraživanje javnog mnjenja o tome koliko građani Srbije poznaju istoriju i koje stavove zauzimaju prema događajima iz prošlosti, sproveo je Beogradski centar za ljudska prava u saradnji sa Ipsos Stratedžik marketingom. Cilj je bio ukazivanje na snagu predrasuda i zabluda u razumevanju prošlosti, koje se po pravilu lako zloupotrebljavaju u političke svrhe.

RUPE U ZNANJU: Prema rečima direktorke istraživanja dr Svetlane Logar, anketiranje je realizovano u martu ove godine, na slučajnom reprezentativnom uzorku od 1086 punoletnih građana Srbije. No, nakon analize rezultata zaključci su bili neočekivani i samim stručnjacima, istoričarima. Građani Srbije, prema tim rezultatima, ne vole istoriju, ne poznaju istoriju, ni svetsku ni nacionalnu, etnocentrični su i do guše u iluzijama i mitovima.

Prvo, to znači da uprkos odomaćenom utisku da je istorija svuda oko nas, od pijace do Skupštine, te da su u Srbiji svi pomalo eksperti – anketa je pokazala suprotno. Na pitanje "Da li vas istorija interesuje", odgovor "ne naročito" dalo je 59,8 odsto ispitanika, a "nimalo" 11,6 odsto, među kojima je bilo najviše mladih, što zbirno čini 71,4 odsto onih koje istorija ne zanima. Ostaje nedoumica da li su građani Srbije umorni od istorije, prezasićeni njome, ili je kriv loš školski sistem, loši udžbenici, pa ih istorija sve manje zanima ili ih uopšte ne zanima. Takođe, više od polovine ispitanika kaže da se oslanja na znanje iz škole, mada su rezultati pokazali da su najveći deo svog "znanja" pohvatali u javnom govoru i u medijima. I pilot istraživanje je pokazalo da je u istorijskom obrazovanju veoma velik uticaj medija.

Stručnjacima je pre svega, bez obzira na visoko rangiran procenat tačnih odgovora, ipak zapanjujuć visok procenat neznanja iz opšte istorije. Da rođenje Isusa Hrista označava granicu između stare i nove ere, ne zna čak 45,1 odsto ispitanika, od čega je najviše starijih od 60 godina sa osnovnim i nižim obrazovanjem, glasača SNS-a i SPS-a (56 odsto). Ovaj podatak, kaže istoričarka mr Radina Vučetić, međutim, ne zna ni veliki procenat mladih (36 odsto), što dovodi u pitanje osnovna školska znanja i mimo religijskih, jer je pitanje računanja era, pitanje kojim počinje učenje istorije u školi. Propuštena prva lekcija u svemu, pa i u predmetu istorije, često je najveća i nenadoknadiva rupa u znanju. Neznanje se vidi i u drugim "opštim mestima" svetske istorije. Ako bi se sabrali procenti pogrešnih odgovora na elementarna pitanja, to bi izgledalo ovako: kada su bili Balkanski ratovi ne zna 84 odsto ispitanika, kada je nastao islam ne zna 71 odsto, kada je bila Francuska revolucija ne zna 62 procenta, kada je otkrivena Amerika ne zna 44 odsto, kada je bila Oktobarska revolucija ne zna 41 procenat, a da je Drugi svetski rat trajao od 1939. do 1945 (a ne od 1941. do 1945) ne zna 62 odsto ispitanika.




MORE, TURCI: U istorijskoj svesti građana Srbije, doba Turaka odnosno "pet vekova" osmanlijske vladavine još uvek dominira. Na pitanje o najznačajnijem događaju u istoriji Srbije, Kosovska bitka se bez premca, sa 22 odsto glasova, nalazi na prvom mestu, na drugom su ustanci protiv Turaka (11) i na trećem oslobođenje od Turaka/ropstvo pod Turcima (10). Takva razmera glasova, kaže istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, mnogo govori jer i kvantitativno pokazuje da se poraz dva puta više vrednuje od pobede, porobljavanje od oslobođenja. Čak ni "zlatna doba", pa ni vreme Nemanjića, nisu dobila više od jednog procenta glasova u konkurenciji najznačajnijeg događaja, što daje dodatnu snagu "Turcima".

Kao veoma zabrinjavajući podatak istoričari navode da su "Turci" posebno ucrtani u istorijsku svest predstavnika najmlađe generacije. I pitaju se da li to znači da se taj mit obnovio u svojoj punoj snazi i da, u savremenoj Srbiji, ponovo postoji potreba za mitskim razgraničenjem vremena na pre i posle Turaka?

Ispitanici su dali jedan od najodlučnijih odgovora u celom istraživanju – čak 76 odsto njih zaokružilo je da period pod Turcima vidi kao "vekovni turski jaram", dok je samo 23 odsto bilo spremno da prihvati umeren, racionalan odgovor da je tursko carstvo, kao i sva druga velika carstva, imalo periode uspona i padova. "Tako uravnoteženo formulisan odgovor ponudili smo jer bi njegovim zaokruživanjem ispitanici pokazali da su sposobni racionalno da misle čak i o najbolnijim temama", objasnila je Dubravka Stojanović. Međutim, takav odgovor je gotovo trostruko nadglasan onim o "vekovnom jarmu", koji je pak ujedinio sve ispitanike: za njega su glasali i muškarci i žene, i oni s osnovnim i oni s visokim obrazovanjem, i glasači SRS-a i LDP-a, i oni iz centralne Srbije i Vojvodine, svi veruju u turski jaram, a da ponuđeni racionalan i tačan odgovor ne može biti istinit.

S druge strane, opet zapanjujuće, ali svega 39 odsto građana Srbije zna kada je Srbija stekla nezavisnost posle oslobađanja od turske vlasti.




BOŽE PRAVDE: Odgovori na pitanje "koja je najznačajnija ličnost u istoriji sveta" nedvosmisleno ukazuju na etnocentrizam, a ispitanici izgleda vide "svoje" kao najznačajnije svetske faktore. Najveći procenat odgovora imaju: Nikola Tesla (21), Josip Broz Tito (10) i Adolf Hitler (. Isus Hrist, na primer, ima tek pet odsto glasova, Ajnštajn dva, isto kao Lenjin i Gandi, dok su jedva po jedan odsto dobili, na primer, Kolumbo, Darvin, Njutn.

U prilog etnocentrizmu ide i to što 70 procenata ispitanika tvrdi da su Srbi naselili Balkan pre Hrvata (a ne da su došli u isto vreme); 40 odsto misli da je Crna Gora državnu nezavisnost stekla tek 2006. (a ne u XIX veku, u isto vreme kad i Srbija); 40 odsto smatra da je najveći procenat pismenih u Kraljevini SHS bio u Srbiji (a ne u Sloveniji); više od polovine "zna" da je himna Kraljevine Jugoslavije bila srpska himna Bože pravde (a ne da je bila sastavljena od delova srpske, hrvatske i slovenačke himne); čak 73 odsto smatra da je manastir Hilandar u nadležnosti Srpske pravoslavne crkve (a ne Vaseljenske patrijaršije); trećina ispitanika misli da je prvi srpski univerzitet osnovan u vreme ili čak pre prvih univerziteta u Zapadnoj Evropi (a ne 800 godina kasnije).

Kako je moguće, pitaju se istoričari, da tako visok procenat građana misli da je Beogradski univerzitet stasavao zajedno sa univerzitetima u Bolonji, koji je osnovan 1088, Parizu 1090, Oksfordu 1096? Čuđenje je još veće kad se zna da je ubedljiv većinski odgovor na jedno drugo pitanje pokazao da je Kraljevina Srbija bila "siromašna seljačka država". Iako je Univerzitet u Beogradu osnovan 1905. godine, totalnu zabunu, međutim, smislili su država i univerzitet zajedno pa su prvo slavili 100 godina Univerziteta 2005, a onda su 2008. slavili dva veka Univerziteta. "Izmišljanju tradicije" i stvaranju zabuna doprinose i sva univerzitetska obeležja, govori rektora i ministra prosvete na proslavama, a posebnu smutnju unosi i sajt Univerziteta gde se kaže: "Razvoj univerziteta možemo pratiti od 1808. godine, kada je Dositej Obradović osnovao Veliku školu, koja je radila do 1813. godine." Imajući sve to u vidu, onih 23 odsto koji su tačno odgovorili kad je nastao prvi srpski univerzitet, čine više nego odličan rezultat.

Verovatno zbog TV serija, filmova, medija i udžbenika koji favorizuju našu istoriju, teško bi bilo očekivati drugačiji odgovor na pitanje: "Da li znate ime jednog prosvetitelja?" Građani Srbije na prvom mestu navode Dositeja Obradovića i Svetog Savu, a potom Vuka Karadžića. Sa jednim procentom glasova Žan-Žak Ruso se izborio za četvrto, a Volter za peto mesto.

XX VEK: Iako, naime, trećina građana Drugi svetski rat i dalje prepoznaje kao najznačajniji istorijski događaj na svetskom nivou, u istoriji Srbije njegov značaj izdvaja svega osam odsto građana. Istoričari smatraju da je tome doprinela već decenijama konfuzna slika svega što se za vreme tog rata dešavalo u Srbiji i Jugoslaviji.

Konfuzije se nastavljaju, pa iako 60 odsto građana jasno opisuje 9. maj kao Dan pobede nad fašizmom, interesantno je što manje od jedan odsto ispitanika taj datum prepoznaje i kao Dan Evrope. Datumi se lako zaboravljaju, ali ipak istoričarima deluje frapantno podatak da samo 21 odsto građana navodi tačan datum oslobođenja Beograda (20. oktobar 1944), dok 18 procenata decidirano tvrdi da ne zna koji je to dan.

"Kroz negaciju jugoslovenskog iskustva izvršena je revizija istorijskih predstava, a otklonom od komunizma i socijalizma reinterpretiran pojam fašizma", kaže istoričarka dr Olga Manojlović-Pintar.

Istovremeno, međutim, gotovo polovina ispitanika (48 odsto) i dalje tvrdi da su četnici i Draža Mihailović bili saradnici okupatora. Podeljeni stav javnosti potvrđuje i odgovor 35 odsto građana koji su, zamoljeni da navedu saradnike okupatora u Srbiji kratko izjavili: "Ne znam." Uočljivu većinu, pri tome, čine mladi uzrasta 18 do 29 godina.

Na pitanje da li je Milan Nedić, predsednik vlade Nacionalnog spasa, za vreme Drugog svetskog rata bio saradnik okupatora, 36 procenata je odgovorilo pozitivno, dok su ostali odabrali da različitim formulacijama opravdaju njegovu ulogu u istoriji. Trećina stanovnika Srbije ga je ocenila kao pragmatičnog političara, žrtvu komunističkog terora i "srpsku majku". Većinski su takve stavove ispoljili glasači Demokratske stranke Srbije.

Istraživanje je pokazalo da su visokoobrazovani i simpatizeri LDP-a najviše svesni širine stradanja u logorima i jasno ističu da su žrtve Jasenovca bili i Srbi, i Jevreji, i Romi, i Hrvati. S druge strane, pristalice SPS-a su u najvećim procentima glasale za stradanje srpskog i jevrejskog naroda, dok glasači "radikala" najsnažnije podržavaju stav da su u Jasenovcu stradali samo Srbi.

NAŠI RATOVI: Odnos prema Jugoslaviji, u odgovorima ispitanika, nije lako dešifrovati. Bez obzira na socijalni status ili političko opredeljenje, velika većina građana Srbije (82 odsto) danas smatra da se u vreme socijalističke Jugoslavije bolje živelo. Baš zbog toga privlači pažnju i stav polovine građana Srbije da je stvaranje Jugoslavije bilo istorijska greška (49 procenata). Najveću zadršku po pitanju kvaliteta života u vremenu Jugoslavije imaju najobrazovaniji, za njih je nastanak Jugoslavije najnegativniji događaj u istoriji Srbije. Još je zanimljivije da simpatizeri i glasači Demokratske stranke tvrde da se u Jugoslaviji živelo gore nego danas.

Kako su, prema anketi, zapamćeni poslednji ratovi na ovim prostorima? Za građane Srbije čini se da ratovi nisu ni vođeni, kažu istoričari. Danas 70 odsto tvrdi da je Srbija uvek vodila samo odbrambene ratove, a polovina populacije je i dalje ubeđena da je u svim ratovima Srbija bila na pobedničkoj strani. Otuda rezultati u kojima se odgovornost među narodima za raspad Jugoslavije u 52 procenta pripisuje Hrvatima, u 17 Slovencima, a Srbi i Amerikanci dobili su po pet odsto glasova.

Ogromno je neznanje, ili bežanje u neznanje, koje su građani Srbije pokazali na pitanjima o ratovima devedesetih. Šta se dogodilo u Srebrenici – "ne znam" odgovorilo je 30 odsto ispitanih. U odgovorima se pominju ubijanje, zločin, genocid, streljanja, ali često nije precizirano nad kim, a postoje i odgovori kao "ubijanje Muslimana i Srba" ili "osveta za pobijene Srbe". Samo u 29 odsto odgovora mogu se naći bliža određenja kao "ubijanje Muslimana", "zločini nad Muslimanima"...

Ko je bombardovao Dubrovnik – ne zna 40 odsto. Šta se desilo na Ovčari kod Vukovara – ubedljivo većinski odgovor je "ne znam" (48). Drugi po rangu je odgovor "zločin nad Srbima" – devet odsto. Za zločin u Sjeverinu ne zna čak 73 odsto građana Srbije. Samo 13 procenata zna da je Sarajevo bilo pod opsadom snaga Republike Srpske više od tri godine, a 20 odsto građana još uvek tvrdi da Sarajevo nije nikada bilo pod opsadom.

Sumirajući dobijene rezultate, autori ukazuju na tri zabrinjavajuće pojave: na trećinu onih koji na skoro svako pitanje odgovaraju sa "ne znam", čineći tako inertnu masu koja je, inače, najlakše podložna raznim demagogijama; na visokoobrazovane koji ne pokazuju veći otpor stereotipima nego niže obrazovani; a najveći broj predrasuda pokazuju najmlađi ispitanici, između 18 i 29 godina. Plodno tle za to nude i njihovi udžbenici istorije, na primer za osmi razred osnovne škole u kome se ne pominju konkretni zločini iz ratova devedesetih, a kamoli ko su zločinci i žrtve. Ili udžbenik za završne razrede gimnazije koji još oskudnije piše o tim ratovima bez pominjanja ijednog zločina, ijedne žrtve. Šta je onda čudno u tome što je nekome ko je tek završio srednju školu najznačajniji događaj u istoriji Srbije Kosovski boj, najznačajnija ličnost u istoriji sveta Madona, a na prvim sledećim izborima glasao bi za Srpsku radikalnu stranku.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=957688

Dobro nije novina da Srbi više vole mitove od bilo čega drugog.

S druge strane, nije ni lako odgovarati na nezgodno postavljena pitanja:

QuoteŠta se dogodilo u Srebrenici – "ne znam" odgovorilo je 30 odsto ispitanih. U odgovorima se pominju ubijanje, zločin, genocid, streljanja, ali često nije precizirano nad kim, a postoje i odgovori kao "ubijanje Muslimana i Srba" ili "osveta za pobijene Srbe". Samo u 29 odsto odgovora mogu se naći bliža određenja kao "ubijanje Muslimana", "zločini nad Muslimanima"...

Naravno da se pitanje "šta se dogodilo u Srebrenici" može shvatiti na ovaj ili onaj način i da odgovor može da obuhvata i zločine nad Srbima. Davanje odgovora "pokolj muslimanskog stanovništva 1995. godine" je samo politički korektan odgovor, naravno ne i kompletan sem ako i pitanje nije jednako precizno - dakle datum itd...

No, ovaj tekst manje više potvrđuje ono što i ja mislim, pa sam neobjektivan, tako da, da bih to izbalansirao, ipak ću reći da bi bilo zanimljivo videti slična istraživanja i među drugim narodima, balkanskim i drugim evropskim. Verujem da bi i tu bilo dosta razloga za iznenađene izraze lica 

tekst jeste tendeciozan, a i istraživanje ima, naravno, izvesne političke pretpostavke onih koji su ga sproveli, je l, pa su i neka pitanja tako formulisana, ali, brale, ako nazoveš 1000 ljudi i pitaš ih kad su bili balkanski ratovi, a oni ne znaju, ili ti veliki vernici ne znaju kad im je crkva dobila naziv, ili kad im je živeo taj svetac nikolaj velimirović, i ako ti 200 ljudi kaže da sarajevo nije bilo pod opsadom - to jeste da se zapanjiš.

Quote from: Alexdelarge on 12-11-2010, 12:59:24

Quote from: lilit_depp on 12-11-2010, 12:21:05

Quote from: Alexdelarge on 12-11-2010, 12:08:06
bosanski srbi - SMARATE!

ADL, samo da znas da sam iznenAdjena...i uvredjena. 

mislio sam izuzev tebe, ygg-a i harvija.

Onda si mogao fino da napišeš: Eriopse - smaraš!

Ne veruj statistici ni kad ankete obrazlaže. Ja sam ubeđen da pravi odgovor šta se dogodilo u Srebrenici ne može biti dat jer nije postavljeno pravo pitanje.

I, ne smaraj, Meho! Izbićeš na čelo davitelja na ovom forumu. Lomljavina je za tebe amater. .

Smaram time što sam rekao isto što i ti? Pa dabogda ti onda svi tako smarali!!!! 

No, da ne bude zabune, ja mrzim Srbiju i Srbe i godi mi svako istraživanje koje hrani moju mržnju makar i kad sam svestan da je, što bi stručnjaci rekli, "naštimovano".

Moram da priznam, Meho, da mi je drago što sam te iznervirao. Isto tako se i ja osećam kad nam, ex catedra, citiraš stavke koje me nerviraju i na TV i dnevnoj štampi.

Ma nisi me iznervirao. Izvini što ja tebe nerviram, ali znaš već onu o Platonu & istini.

Quote from: Meho Krljic on 12-11-2010, 17:18:43
Dobro nije novina da Srbi više vole mitove od bilo čega drugog.

Da ali ne bih rekao da su Srbi u tome neki poseban slucaj. Meni je uvek smesno kada slusam istoricare  koji mi pricaju o istoriji  kao nauci baziranoj na objektivnim faktima, sto ona nije. Istorija se pre svega bavi interpretacijama dogadjaja i procesa a ne objektivnim faktima. A te interpretacije su pre mitovi nego sto su objektivne istine. Dakle istorija je ta koja se bavi mitovima. Cak bih se usudio da kazem da je istorija jedino moguca kao skup nacionalnih mitova. I onda je na primer jasno da on neke jedinstvene istorije exYU naroda (poput zajednickih udzbenika i sl.) nema nista, jer nema sanse pomiriti na primer mit o Gradjanskom ratu u Hrvatskoj sa mitom o Domovinskom ratu...

Ne mogu sasvim da se složim sa tobom jer istorija, kao nauka, ipak se bazira na nekim "činjenicama" odnosno, koliko-toliko proverljivim faktima i disciplinovnaom naučnom procesu verifikacije itd. Ali svakako da može da se kaže da je istorija selektivno čitanje i interpretiranje prošlosti, to da.

No, ovde imamo daleko prostije stvari u primerima:

QuoteDa rođenje Isusa Hrista označava granicu između stare i nove ere, ne zna čak 45,1 odsto ispitanika,

Quotečak 73 odsto smatra da je manastir Hilandar u nadležnosti Srpske pravoslavne crkve (a ne Vaseljenske patrijaršije); trećina ispitanika misli da je prvi srpski univerzitet osnovan u vreme ili čak pre prvih univerziteta u Zapadnoj Evropi (a ne 800 godina kasnije).

To je klasična mitomanija. Naravno, stari je kliše da pola Amerikanaca koje sretneš na ulici ne zna ko im je u tom trenutku predsednik a verovatno 75% ne zna ko je potpredsednik, tako da, ja ne tvrdim da su Srbi nužno aberacija na mapi sveta. Ali da su mitomani, jesu.

A što su Englezi overili kralja Artura, a Lanselot kraljicu Gvinevru? Da su Srbi mitomani je srpska urbana legenda. Bre, Srbi ne veruju ni da su Srbi!

Možda je urbana legenda al ova istraživanja je potvrđuju u određenom opsegu. Doduše, u pravu si, koncept vere kod Srba jeste malo... labav. Tim gore po nas.