ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Dobrodošla! Tačno rešenje, postavljaj sledeću zagonetku.

A možeš i da nam odaš šta je na kraju bilo s tobom kad već F. M. nije hteo... 

Hvala, Jevtropijevićka. Bojim se da drugu rečenicu ne razmemem, ali nema veze.

Evo citata, lako je:

                           Ovaj park se

                           KONTROLIŠE
              pomoću internog PV sistema

Želja nam je da ovde uživate. Nemojte brati cveće ili voće. Nemojte oštetiti nijedan nasad. Za vreme dok boravite ovde dozvoljeno vam je da jedete ono dvoće koje je opalo i to do sledeće količine:

   Grožđe, trešnje                           8 po osobi
   Ostalo sitno voće ili boboce          6 po osobi
   Narandže, limun, kruške               1 po osobi


Zabranjeno uklanjanje šljunka sa šetačkih staza. Sva otpatke bilo koje vrste stavite u kante za otpatke.


                      SEKCIJA ZA ODRŽAVANJE
                      KORPORACIJA...............

Errr... Netočka nije dovršena, pa zato mala šala s moje strane, ali ja ionako nemam smisla za humor pa tako... 

He he, pretpostavila sam da misliš na moj nik. Ne znam kave je planove imao stari D. ali ja...eto završih na Sagiti. Ko zna u šta se to izmetne.

Frederik Pol...

Naravno da jeste. Već sam pomislila da niko neće da se igra sa mnom, a verovatno ste svi ovde čitali Kapiju.
Postavljaj dalje Perine.

QuoteJa živim u podrumu; činjenica koja je u svakom pogledu rezultat toga što mi je život krenuo nizbrdo.

Soba ima samo jedan prozor i samo se njegov gornji deo nalazi iznad pločnika; zbog toga spoljašnji svet gledam odozdo. Nije taj svet velik, ali često izgleda prilično velik.

Vidim samo noge i gornji deo tela onih koji prolaze pločnikom sa moje strane ulice; posle četiri godine provedene ovde, u većini slučajeva znam kome pripadaju. To je zato što tuda prolazi malo ljudi; živim maltene usred slepe ulice.

Ja sam ćutljiv čovek, ali događa se da razgovaram sa samim sobom. To što kažem tad, mislim da je neophodno za reći.

U pitanju je priča...

Bukovski?

Poznato mi je. Sačuvala sam sliku i celu atmosferu u glavi, sve sa tim poluprozorom... Ne mogu da se setim, a to me nervira... Ali, lepa priča.

Ne. Nije amer, anglosaksonac ili tako nešto. Majstor je kratke proze i piše baš baš kratke priče. Inače, ovo su prva dva-tri pasusa jedne njegove storije.

leonid andrejev, "moje beleske" cini mi se.

edit: zajebao sam se, upravo sam proverio. a bas je zalicilo, majku mu.

Nije. U pitanju je jedan od najvećih skandinavskih pripovedača.

Možda Kjell Askildsen? Vidim da je Geopolitika objavila zbirku njegovih priča Ništa za ništa.

Bingo!

QuoteNa dubini od petnaest hiljada stopa debeo sloj mulja na dnu beživotnog mora bio je prošaran jamama i izgledao čuperast kao da je prekriven dlakom neke atrofirane životinje. Odjednom, mulj poče da se uzdiže. Trenutak potom on se rasprši i preobrazi u taman oblak koji kulja nagore, trnući usput zvezdane tačkice planktona, koje su vrvele povrh prozračnog crnog zida.

Naborane litice ostadoše ogoljene. Svetlucajući poput smeđeg želatina i bljujući ogromne mehurove vazduha masa zatim pokulja naviše, beskrajno se račvajući poput grana stoletnog bora. Pena se rasprši, a magme, koja je sijala tamnim sjajem, nestade. Nakon toga, jedino je još ogromni stub pare zaparao morski sneg, kovitlajući se uvis dok se nije bešumno rasuo. Ali stub je iščezao među velikim molekulima vode u trenutku kada je dotakao udaljenu površinu mora.

U tom času, na oko dve nautičke milje odatle, putnički teretnjak plovio je prema Jokohami; putnici i posada za trenutak su izgubili orijentaciju i osetili neočekivano škripanje i ljuljanje brodskog trupa. Slaba, ali iznenadna promena boje koja se odigrala na površini mora i jato delfina koje je pometeno iskakalo iz vode upozorili su drugog oficira na komandnom mostu, ali on to nije smatrao dovoljno vrednim da bude uneto u brodski dnevnik. Julsko sunce sijalo je na nebu poput otopljene žive.

U međuvremenu se nevidljivo pulsiranje mora već pretvorilo u ogromni plimski talas koji je kroz vodu hrlio ka kopnu neverovatnom brzinom od 480 milja na čas.

Četvrto međuledeno doba

Majke ti, koji genije je potpisao prevod?

Jeste!

Quote from: scallop on 18-09-2011, 21:46:57
Majke ti, koji genije je potpisao prevod?

Mirjana Živković. U pitanju je staro Kentaurovo izdanje.

Izgleda da mi je atrofirala tolerancija.  Mada mi se Abe ni tada nije dopao.

Aj da ne stoji igra:

QuoteKasno uveče 12. oktobra 1964. godine u berlinskom stanu gospođe Nine Beker, analitičarke rukopisa -- nije podnosila izraz grafolog -- zazvonio je telefon. Očekivala je da će se novinarski napadi prorediti i sasvim prestati -- najgori su bili feminizirani urednici ženskih modnih magazina koje je zanimalo šta kuva, koji parfem koristi i koja joj je omiljena boja -- jer je saopštila sve detalje devetomesečne provere rukopisa žene koja se izdaje za princezu Anastaziju.

Quote from: scallop on 18-09-2011, 22:02:33
Izgleda da mi je atrofirala tolerancija.  Mada mi se Abe ni tada nije dopao.

Pretpostavljam da je u pitanju prevod prevoda, tj. da je knjiga prevedena sa engleskog, što donekle opravdava rogobatnost rečenica.

Quote
- Ovo je soba druga Koroljeva?
- Ne, ne. Ovde se aranžira cveće. Pazi, sada je trenutak da ti kažem: Koroljev niti je drug niti je Koroljev. Oslovljavamo ga sa Evrokoroljev, titularni prefiks evro govori da je ličnost član Komiteta 100. - reče tiho Galina i okrete se ženi sa baštenskim makazama u rukama. - Katarina, gde je Evrokoroljev?
- U bioskopu. Slobodno idite - soba 14. - odgovori Katarina, sredovečna plavuša raskošnih oblina.
Evrokoroljev je sedeo u petom redu praznog bioskopa. Ili je barem u tom polumraku, svuda u svetu istom, dvorana sa tridesetak sedišta izgledala prazna. Seli su u zadnji red; nežni prst na Galininim ustima delovao mu je iznenada kao poljubac a ne signal za pobožnu tišinu.
Crno-beli film trenutno je prikazivao komične slike; grupa ljudi, neodoljivo podsećajući na pleme lažnih Samojeda, sedela je ispred televizora od grubo isklesanog kamena i halapljivo skidala meso sa džinovskih kostiju. Prostorija u kojoj su se nalazili bila je, zapravo, pećina. Kada je slika na primitivnom ekranu potamnela i sasvim nestala, ljudi su počeli da galame i udaraju toljagama po prašnjavom podu pećine; kamera je lagano zašla iza televizijskog aparata i zumirala drveni kavez, spojen sa aparatom jednom oljuštenom lijanom, u kome je smeđi pacov sumanuto okretao jedan točak, u pokušaju da zubima dohvati miša na manjem točku. Toliko je žestoko pacov obrtao točak da je lijana ispala iz rupe na sredini. I to je bio kraj. Potom je počeo drugi film: nad jednom kolibom od trske leti ogromna ptica, kobac; najpre zlokobno kruži a onda iz kandži ispušta kamenčiće koji eksplodiraju i pretvaraju trščanu kolibu u pepeo; dva divljaka, polugola ali sa kačketima na glavama, dižu prema ptici protivavionske moderne bacače; iz njih izleću strele koje vrludaju kao navođene rakete dok se ne zabodu u kopčevo perje. Kobac pada. Sa leve strane kadra pojavljuje se mlada žena, razgolićena, samo sa leopardovom kožom preko bedara, i ljubi strelce. Zajedno sedaju u džip koji umesto točkova ima konjske noge i odlaze. Muzika. Kraj. Treći film počinje sahranom. Okupljeni oko rake, takođe odglumljeni praistorijski ljudi sviraju posmrtni marš na saksofonima i trombonima; kada završe, stavljaju instrumente preko pokojnika i zatrpavaju raku tako da svi donji krajevi saksofona i trombona vire iz sveže humke, kao muzičko cveće. Onda čučnu i slušaju zvuke koji kroz instrumente dolaze iz groba. Zadovoljni su; skupljaju granje, beru neko cveće nalik kamilici, krešu kamenjem i pale vatru. Grob i vatru povezuju staklenom cevi kroz koju lagano prolazi zelena tečnost i kaplje na vatru. Vatra se gasi. Jedan divljak, sa belom pregačom i stetoskopom, razgrće pepeo i vadi iz njega dvanaest jaja. Jaja su položena na solarnu ploču i posle nekog vremena ljuska svakog jajeta puca. Novi kadar prikazuje dvanaest odraslih ljudi koji stoje u redu, strsajući sa sebe pepeo i ostatke ljuski. Svi su potpuno isti, u najmanjem detalju. Konec.

Domaći pisac, naslov od tri reči.

Da nije "Evropa broj dva"?

Jeste, svaka čast.

Jeeej!!! Prisećam se onoga što sam čito pre deset(ak?) godina! Jedva sam se setio, ipak treba uzeti u obzir da sam sinoć čitao knjižice o Fadžu. Mislio sam to sad da zadam, ali rekoh... Nikad niko neće pogoditi.

Sad moram da smislim nešto baš lako, da onaj ko ne zna bude svestan da je ovde zalutao. 

Da pomenemo i da je pisac Evrope, nažalost pokojni, Vojislav Despotov. Ljudi ga više znaju kao (odličnog inače) pesnika, a ovde na  forumu verovatno i kao prevodioca Enderove igre recimo.

Quote from: John Reynolds on 19-09-2011, 23:01:25
Jedva sam se setio, ipak treba uzeti u obzir da sam sinoć čitao knjižice o Fadžu. Mislio sam to sad da zadam, ali rekoh... Nikad niko neće pogoditi.

Da si postavio citat iz Fadža, pogodila bih ja. Kupovala sam te knjige sestričini, a još sam ih i čitala, priznajem...

QuoteDogodilo se to nenadano usred jednog popodneva, usred samog "mog časa"; deca su već spavala, a ja izašla u šetnju. Jedna od misli koja me je obično pratila pri ovim lutanjima - to sada mogu da primetim bez ikakvog ustezanja - bilo je kako bi to čarobno bilo, čarobno kao u priči, da iznenada nekoga sretnem. Neko će se pojaviti, tu na zavijutku staze, staće preda me, nasmešiti se i odati mi puno priznanje. Više od toga nisam tražila: samo da on zna; a jedini način da budem sigurna u to da on zna bilo bi da to vidim na njegovom lepom licu, ozarenom od tog saznanja. Tačno je to bilo preda mnom - hoću reći, lice - kad sam, u prvoj od ovih prilika, pred kraj jednog dugog junskog dana, skrenuvši iza čestara, naglo stala ugledavši kuću. Ono što me je na mestu ukopalo - i potreslo više nego što bi to ikakvo viđenje moglo da učini - bilo je osećanje kako se moje maštanje u magnovenju pretvorilo u stvarnost. On je stajao tamo!

turn of the screw?

Znao sam da znate, kolega. 

 


u senovitom uglu nalazio se širok divan zastrt damastom, sličan kauču na kakvom starlete polažu "audiciju". bila je to soba u kojoj ljudi sede na podu skrštenih nogu, pijuckaju apsint preko kocki šećera i govore visokim izveštačenim glasovima, a ponekad samo krešte. u toj sobi može se desiti sve i svašta, osim rada.

na vrhu staze, bledo osvetljena, usamljena kao svetionik, stajala je tvrđava, orlovsko gnezdo, četvrtasta građevina od gipsa i staklenih cigala, sirova i modernistička, ali ne ružna, sve u svemu sjajno mesto za spiritistu da tu okači svoju tablu. niko neće čuti krike.

Liči mi na Peljevina...P5? Ili je DPP iz niotkuda u nikuda...citat mi je jako poznat.

nije peljevin.

bio je to mešoviti stambeni blok na centralnoj aveniji, jedan od onih koji još nisu postali potpuno crnački. upravo sam izašao iz male berbernice s tri stolice, gde je po mišljenju agencije berberin po imenu dimitrios aleidis radio na zameni. njegova žena je rekla da je spremna da potroši malo novca kako bi ga vratila kući. nisam ga našao, ali ni gospođa aleidis nikad mi nije platila.

Ja gugl'o.

I ja!

A tesko izguglati...

prokleti, prokleti gugl!

Au, nije Peljevin...

Ma, sigurna sam da sam ovu knjigu skoro čitala, citati su mi poznati. Da nije Barouzov Džanki?

Nije. Triler/krimi roman je u pitanju

Kad nitko neće, ja ću. Farewell My Lovely? 

tako je, lepojko.

 

Prepuštam postavljanje sljedećeg zadatka Njetočki.

Quote from: Debella on 21-09-2011, 23:12:11


Prepuštam postavljanje sljedećeg zadatka Njetočki.

Hvala D., malopre sam i ja izguglala...

''Ne'', reče Džo. Spusti slušalicu i ostade da sedi i bulji prazno ispred sebe. Na rasklopljenom listu papira ima još nekoliko spremljenih...ali, ne. Nestalo je to, reče on sebi gorko. Iščezla je ona energija, ona sposobnost da trači ceo svoj život u nekom drndanju koje ni ne liči na dostojanstven posao, a na drugoj strani da radiš, od svoje volje i sa puno volje, nešto neskriveno trivijalno, kao što je igra koju smo ovde smislili.

E ovo bih znao: Dik, moj omiljeni pisac SF-a!

A pošto znam da sam u pravu, evo citata:

QuoteČak i kada je stigao u Kamakuru i u hram Engaku, Kikuđi nije znao da li će ići na čajnu ceremoniju ili ne. Već je kasnio.

Dobijao je pozive kad god je Ćikako Kurimoto služila čaj u unutrašnjoj kolibi hrama Engaku. Međutim, nijedanput nije otišao otkako mu je otac umro. On je te pozive smatrao samo kao znake učtivosti u spomen njegovog oca.

Ovoga puta u pozivu je stajala dodatna napomena: želela je da ga upozna sa jednom mladom devojkom koju podučava u veštini čajne ceremonije.

Dok je čitao poruku, Kikuđi je razmišljao o Ćikakinom mladežu.

Jašta. Šibaj dalje.