Glupa igra s pogađanjem citata iz knjiga

[Ygg]

Ehej, gdje si ti Akacijo?

Jeste!

[acaciA]

 

... Ponovo ga upitah: "Kada bi na zemlji postojala i druga bića osim nas, zar ih ne bismo već odavno poznavali; zar ih ne biste i vi videli, zar ih ne bih i ja video?"
On odgovori: ,,Zar mi vidimo milioniti deo od onoga što postoji na svetu? Uzmite, na primer, vetar, jednu od najjačih prirodnih sila. On obara ljude, ruši zgrade, čupa drveće iz korena, diže more u vodene planine, razara stene, baca na morske hridine velike brodove; vetar koji ubija, koji zviždi, koji cvili, koji urla – jeste li ga ikada videli, možete li ga uopšte videti? A on ipak postoji".
Zaćutao sam pred ovim jednostavnim mudrovanjem. Ovaj je čovek bio ili suviše mudar ili suviše glup. Nisam mogao da potvrdim njegove reči, zato sam zaćutao. Ali o onome o čemu je on sada govorio mislio sam često.

[acaciA]

Pretvarao sam se, dakle, kao da pišem da bih ga prevario jer i on je mene sigurno motrio. Najednom osetih da on čita preko moga ramena. Bio sam siguran da je on tu i da dodiruje moje uho.
Digao sam se ispruživši ruke i okrenuo se tako naglo da umalo ne padoh. A onda? ... Videlo se kao u po bela dana, a ja se nisam video u ogledalu ... Ono je bilo prazno, jasno, duboko, puno svetlosti. U njemu nije bilo moga lika... a nasuprot ogledalu stajao sam samo ja. Posmatrao sam veliko jasnoo staklo od njegovog vrha do dna. Gledao sam ga ludačkim pogledom i nisam smeo da pođem ni korak napred, nisam smeo da napravim nijedan pokret više, jer sam dobro osećao da je on tu i da će mi opet pobeći onaj čije je nevidljivo telo skrivalo moj lik.
Kako sam se bojao! Zatim se odjednom videh u dnu ogledala kao u nekoj magli, kao kroz neku vodenu zavesu. Činilo mi se da voda teče polako sleva nadesno i da od trenutka do trenutka odražava sve jasnije moj lik. Kao da se završavalo neko pomračenje. Izgledalo je da to što je zaklanjalo moj lik nema jasno određene konture, bila je to neka vrsta nevidljive prozirnosti koja se postepeno razređivala.
Napokon sam se potpuno video u ogledalu onako kao što sam se video svakog dana. Bio je to on! Još uvek drhtim od užasa koji me ne napušta.

[Perin]

Da nije Po?

[Mme Chauchat]

Prokletinja?

[acaciA]

nije Po, a ni Birs.
u pitanju je francuski pisac realista, koji je za života napisao i nekoliko horor priča, od kojih su neke jasno oslikavale njegovo mentalno stanje.
inače, postoji mišljenje da je, konkretno ova priča, poslužila kao inspiracija za Lavkraftov Zov Ktulua.

Pitam samog sebe jesam li lud. Kada sam se maločas šetao po suncu duž obale, posumnjao sam u svoju pamet. Nisu to bile kao dosada neodređene sumnje, nego jasne i potpune. Video sam dosta ludaka, neki od njih su ostali pametni i razumni, shvatali su sve stvari u životu osim jedne. Razgovarali bi o svemu jasno, sa lakoćom, s pronicljivošću, ali čim bi se njihova misao dotakla skrivenog predmeta njihovog ludila, rasprsla bi se u deliće, rasplinula bi se i utonula u tamu onog strašnog i besnog okeana, punog burnih valova, magle i naglih oluja koja se naziva ludilom.

[Ghoul]

[acaciA]

mislila sam na kvizu da te izmamim, ali eto, ni ovako nije loše. 

[Ghoul]

 

[Perin]

Sad ću opet da provalim: Mopasan?

[Ghoul]

 

[Josephine]

 

[Gaff]

[acaciA]

heh, Perine, jedan skroman predlog (),
samo pođi od toga sa kakvim cinikom imaš posla, i sve će ti se samo kasti.

[acaciA]

ja kontam Ghoulov post, kad ono međutim, Gaff.

[Perin]

Ma ja to preko fona; na poslu se malo dosađujem. Moj drugi izbor je bio isto Embrouz Birs, a ovo za Mopasana sam provalio onako

[Gaff]

Pošto sam, očigledno, u pravu, a Ghoul ćuti, ja ću da postavim novi zadatak. Lako je.

Japanski dečak za astrofighterom imao je sleđeno lice junaka
naučnofantastičnih stripova u trenucima kosmičke krize. Misija je kao i uvek
izgledala neostvarljiva. Prema usamljenom braniocu ljudske civilizacije, u
zbijenoj jurišnoj formaciji, letela je eskadrila od sedam svemirskih ratnih
brodova, za čijim su komandama sedeli monstrumi sa udaljene galaktike. Pitao
se da li ih mali Japanac zamišlja. U njegovom detinjstvu u modi je bio Flash
Gordon. Njegove stelarne protivnike na planeti Mongo zamišljao je uvek
strašnijim nego što ih je predlagao strip. Možda se tu, mislio je, krije seme
njegove strasti prema rečima, želji da postane pisac. Dečak je, u međuvremenu,
hladnokrvno ispaljivao raketne projektile, čiji je broj, da borba bude sportska,
ograničen vremenom koje je neprijateljskoj floti bilo potrebno da stigne do
donje ivice ekrana, pretpostavljenog položaja zadnjeg zemaljskog uporišta. Bila
je to još jedna laž kojom su deca razoružavana pred životom i njegovim
nesportskim istinama. U životu, naime, nema ničeg sportskog, nikakvog
prokletog fair playa. Svi su udarci dopušteni, borba nejednaka i prljava, a tzv.
pravila igre služe jedino da se prikriju njene urođene neregularnosti.
Fosforescentne žiže raketnih projektila ustremljivale su se na nadiruću flotu s
elektronskim fijukom nalik zvuku Kastorovog revolvera sa prigušivačem.
Projektili su se sudarali s brodovima — zelena svetlost bi blesnula i pogođena
letilica iščezla u crnom vakuumu — ili su, promašivši, odlazili u ništavilo.
Dečak je dobro gađao. Na pola puta do njegovog uporišta, na sredini ekrana,
ostala su samo tri neprijateljska broda. S bolnim uzbuđenjem pratio je bitku.

[Gaff]

Sinoć je, kao obično, legao bez ikakve ideje o tome kako će provesti dan. U
njegovom životu nije bilo nužde za planovima. Svakodnevni, rutinski, čekali su
ga ujutru gotovi. Imao je tek da ih se pridržava. Većinom mu to nije padalo
teško, iako im najčešće nije razumevao smisao. Kao ni mnogim drugim
postupcima ljudi oko sebe. Ali kad god je imao vlastitu ideju kako da izvesno
vreme provede, ona se kosila s utvrđenim programom po kome se u Kući
živelo. Njeno sprovođenje dovodilo ga je u neprilike. A to ga je redovno vraćalo
mučnom pitanju da li s njim zaista nešto nije u redu, kako mu je ponekad
prebacivano. Srećom, i ne seća se kad se tako nešto poslednji put dogodilo. I da
li se s t v a r n o dogodilo. S njegovim pamćenjem, naime, nije sve bilo u redu.
Sećao se nečega, što prema drugima nipošto nije mogao doživeti, a zaboravljao
nešto, što je, opet prema drugima, iskusio. Pamćenje mu je stvarno bilo bedno.
Toliko je morao da prizna. Sve ostalo krilo se u tminu, o kojoj su, izgleda, svi
znali više nego on. Sinoć, ležeći u krevetu, dok su se svuda po Kući gasile
sijalice, kao da se hlade daleke zvezde, on nije znao šta će raditi danas.

[Mme Chauchat]

Besnilo.

[Gaff]

Naravno.

[Mme Chauchat]

Izvinjavam se zbog kašnjenja, nepredviđen nalet života. Eto zato nešto lako, mačkoljubno i beboljubno:

Jedne večeri slepi miš reče:
"U pećini je beba. Nova je i rumena i debela i mala, a žena je mnogo voli."
"Aha," reče mačka, slušajući, "ali šta ta beba voli?"
"Ona voli ono što je mekano i što golica", odgovori slepi miš. "Ona voli ono što je toplo, da to drži u rukama kad hoće da spava. Ona voli da se neko igra s njom. Sve to ona voli."
"Aha," ponovi mačka, slušajući, "znači da je došlo moje vreme."

[Perin]

Znam šta je, ali jebiga, neću reći. Uglavnom, jedan stari nobelovac.

[Mme Chauchat]

E, onda si reko. I postavljaš sledeći. Nema izgovora.

[Boban]

Mačka koja je volela da šeta sama; o kako ja volim celu tu knjigu.

[Mme Chauchat]

 

Bobane! Pa i ti si čovek!!!

[Boban]

a je li?

[Perin]

Ajde, Bobane, postavljaj!

[Josephine]

Bobane! Pa i ti si čovek!!!

I to kakav...

[Boban]

Mogu li da postavim nešto što nećete znati?

[Mme Chauchat]

Ako je objavljeno, naravno; objavljivanje iz rukopisa bilo bi preterano kvarno...

[Boban]

jebote, kako si ti mišljenje o meni nakupila...

Evo citata: "Vrlo daleko, na kraju ulice, činilo se kao da se probila neka brana. Crna, vrela bujica prodrla je i preplavila grad. Između blistavih obala belih fasada, ispod nemog drveća, nadirala je crna plima. Kao neki vrući gusti sok ispunila je prašnjave kanale uz put. Bujala je polako, polako, a sastavljena je bila od ljudi, žena, konja, pasa koji su lajali, i dece. S usana gomile što je stvarala tu plimu, kao da se podizao šum reke. Letnje reke, koja je tekla, šumeći, nezaustavljivo. U toj tamnoj, polaganoj i pravilnoj bujici što je prodirala kroz zaslepljujuće blještavilo dana, treperile su žive bele žeravice, oči od slonovače, upravljene prema napred, okrećući se ponekad prema obalama, dok je reka, dugačka beskrajna reka, uticala u novi tok. Dolazeći iz bezbrojnih izvora, s raznih strana obale, crni, žustri potoci stapali su se u glavnu reku koja je neprekidno tekla. U toku reke pojavljivali su se predmeti naneseni bujicom: stari satovi s klatnom, kuhinjskih satovi, kokošinjci, lutke što kmeče. Plivajući u virovima prolazile su mule i mačke, poderane slamnjače, mahnito se vrteći, kutije i blagajne, slike crnih predaka u hrastovim okvirima. Ljudi su poput nervoznih pasa sedeli ispred svojih kuća, praznih ruku, i posmatrali kako prolazi reka koju više nisu mogli zaustaviti."

[Mica Milovanovic]

Da nije Goran Čučković?

[Boban]

uh, nije... zar i ti zalaziš ovde? Ti si jedini koji ima šanse da ovo lako detektuje jer je u pitanju knjiga... ovu ću rečenicu završiti ako ne bude rešenja u roku od 24 sata.
Nije suština uvaliti kosku i neko bizarno delo, nego maltretirati ljude sa svetski poznatim i čuvenim ostvarenjima...

[Mica Milovanovic]

Pa Goran Čučković nije bizaran autor. Verovatno ovde ima ljudi koji su ga čitali. Bio sam gotovo siguran da je to deo iz "Crnog Sunca". Nema veze, pronađite ovu knjigu i pročitajte!

[Boban]

pa ovde 2/3 ljudi nije pročitalo "Više nego ljudski" ili "Grad", kakav crni Goran Čučković...

[Boban]

Svi junaci nikom... elem, ako bih pridodao da sam ovu knjigu ja objavio jednom, nekada, da li bi to pripomoglo?

[Boban]

Eh... mislim da ova igra nije za mene. Prošli put kada sam zadao film, niko nije pogodio, sada zadam svetski poznatu knjigu, među 30 knjiga koju će gotovo svaki SF ljubitelj pomenuti, pritom knjigu koju sam ja svojevremeno izdao čak dva puta... i nema ni pokušaja odgovora.
Jedini je problem što se moj tekst ne može izguglati, jer mojih knjiga uglavnom još nema na netu.
Prete nam zaborav i potpuna propast.
Nastavite da se igrate dalje ovde, zanemarite da sam navraćao.

[Ygg]

Šta se duriš odmah!

Daj još jedan citat! Ili kakav hint! Pogoditi o kojoj se knjizi radi na osnovu jednog kratkog odlomka nije nimalo lako. Ja ovdje nisam prepoznao par citata iz knjiga koje jesam čitao. Možda sam čitao i ovu, ali mi ovaj pasus nije dovoljan da prepoznam.

[mac]

E pa ja sam izguglao! Nije toliko teško ako guglaš na engleskom. Hint: crna bujica nije od vode.

[Boban]

da, da... google obesmišljava sve pitalice.

[Hiperhik]

Meni se, onako u letu, učinilo da je Bucati.

Palo mi je, naravno, na pamet i guglanje na engleskom, ali je...čast prevladala, ipak.

[Tripp]

Daj, B, ko bi ovo mogao da pogodi? Na prvu loptu sam mislio da se radi o Balardovom Potopljenom svijetu, dok nisi rekao da je u pitanju Sagitin prevod.

Ni meni ova igra nimalo ne godi. Cak i sada, osim uvodnih recenica u 'Portret jedne Lejdi', 'Monte Krista' i Madoksovog 'Dobrog vojnika' mislim da nisam svjestan nijednog konciznog pasusa - ili pocetka - ijedne dobre knjige koju sam citao, osim ako se, MOZDA, pritom ne pomene ime nekog od protagonista. 

Isto tako, potencirao si negdje da je 'Umiranje iznutra' ubjedljivo najbolji Silverberg, sto je malo i pretenciozna izjava ako vec imas Born With The Dead, Masks of Time, Son of Man, Time of Changes, Kingdoms of the Wall i Man in the Maze od istoga pisca koji garantovano nisu nista gori od 'Umiranja'. Mada 'Umiranje' jeste njegov savrseno reprezentativan naslov. S druge strane, ne znam je li "Sailing to Byzantium" roman ili prica. Da ne pominjem Downward to Earth, Nightwings i Up the Line.

Silverberg ima i jos nekih naslova za koje kritika kaze da su fascinantni, ali ih nisam stigao procitati. Moje je misljenje da je on daleko od velikog autora (iako obozavam da ga citam), ali se fin broj njegovih naslova slobodno moze podvesti u podrucje blizu vrhunca SF-a. Kao uostalom i na ovim prostorima, i tamo mnogo kritike pociva na prijateljskim temeljima, sto je odavno i sahranjivalo ovaj zanr. Naime, super je kada Steven Jones ustvrdi da je Zoran Zivkovic apsolutno precijenjen autor, dok zato u svojim horror antologijama vuce jedne te iste pisce, odn. svoje najblize prijatelje.     

Kazi naziv ovoga masterpisa. Ako je Zelazni, od njega nista nisam citao, osim one kolaboracije sa Dikom. A ako su Bredberi i Sterling - ne sjecam se nicega i ne vidim zbog cega bi bas taj Bredberijev naslov [Nesto nam se zlo privlaci] kao i citav Sterlingov opus bili obavezna lektira za bilo koga.

I ako je moguce, metni ovdje tih tvojih 20-30 pre-1990 naslova obavezne SF lektire. Bas me zanima sta bi stavio na to mjesto.

[mac]

Boban ne ume da se igra lopte i šuge sa drugom decom. Svaka igra kod njega mora da ima pobednika na kraju. Elem, dok se ne seti da doda još jedan citat (i još jedan, jbg dok neko ne pogodi), evo novih hintova: u pitanju je kratka priča, u kolekciji jednog autora. Autor je spomenut na ovoj stranici (u rangu poruka od #500 do #541). (Neživi) entitet/objekat u nazivu zbirke se spominje u samoj priči, ali bez uticaja na radnju i poruku priče.

[Mica Milovanovic]

Zato je on bio sudija!!!

[Boban]

mac, ja koji znam o čemu se radi, posle ovog tvog posta, posumnjao sam u to. Nadam se da nisi predavač nekoj deci... niti zaposlen na bilo kom mestu gde treba preneti znanje.

Evo još malo:
----------
U jedhoj pustoj ulici grada pojavi se tada neki veliki, mršavi čovek, teško dišući, pažljivo gurajući pred sobom, udarcima noge, kutiju od konzervi. U njegovu ukočenom i mračnom pogledu odsijevala je usamljenost. Koščatim rukama kopao je po svojim džepovima zvečeći kovanim novcem. Od vremena do vremena bacao bi ga na tle, bledo se smešeći, zatim bi nastavljao put, bacajući posvuda svoj blistavi novac.
Zvao se Valter Gripe. Posedovao je zlatni rudnik i osamljenu kućicu usred Modrih planina i dolazio je u grad samo dvaput na mesec, u želji da pronade razumnu i tihu ženu kojom bi se mogao oženiti. Mnogo se godina vraćao u svoju kućicu sam i razočaran. Prije sedmicu dana, kad je stigao u grad, našao ga je u ovom stanju!
Toga je dana bio tako zbunjen, da se požurio u neki restoran i naručio trostruki goveđi sendvič.
"U redu!" poviče stavljajući ubrus preko ruke.
Umešno je baratao pečenim odrescima i jučerašnjim prženim hlebom, očistio jedan sto, pozvao samoga sebe da sedne i pohlepno jeo, sve do trenutka kad je osetio potrebu da pronađe neku krčmicu, gde je naručio sodu-bikarbonu. Konobar, bio je to sam Valter Gripe, za sve vreme ga je uljudno i spretno posluživao.
Natrpao je džepove novcem, koliko ga je god mogao pokupiti. Jedna je dečja kolica napunio novčanicama od deset dolara i kao neka protuva odlunjao u ulice grada. Stigavši u predgrađe najednom postade svestan svoje ludosti, posrami se i zbuni. Nije mu trebalo novaca. Vrati novčanice od deset dolara odakle ih je i uzeo, izvadi jedan dolar iz svog novčanika da plati sendvič, stavi ga na blagajnu i ostavi sitniš za napojnicu.
Te je večeri polako uživao u vrućoj kupki, u sočnom mesu prekrivenom mirišljavim gljivama, u originalnom uvezenom šeriju sa jagodama u vinu. Odabrao je sebi novo odelo od modrog flanela i prigodan sivi šešir, koji se čudnovato ljuljuškao na njegovoj čvornatoj glavi. Onda gurne komad novca u otvor automatskog gramofona, koji mu odsvira »Taj stari rudarski rov«. Ponovi to na dvadeset raznih aparata u čitavom gradu. Puste ulice i noć bili su preplavljeni melanholičnom melodijom »Taj stari rudarski rov«, dok je on lunjao naokolo, velik, mršav i samotan, s rukama u džepovima, praćen laganim škripanjem svojih novih cipela.

[Hiperhik]

Mda.

Sa Valterom je sve jasno, naravno.

[Ygg]

Ajd kad već niko neće, da ne kočimo igru: Marsijanske hronike, priča Nijemi gradovi.

[Boban]

pa što sada ti kočiš, zadaj sledeći zadatak?

[Tex Murphy]

pa što sada ti kočiš, zadaj sledeći zadatak?

Možda je odlučio da prvo diplomira, pa onda da postavlja. U tom slučaju ste nagrabusili.

[Shozo Hirono]

pa što sada ti kočiš, zadaj sledeći zadatak?

Možda je odlučio da prvo diplomira, pa onda da postavlja. U tom slučaju ste nagrabusili.

a ti ovde zvocaš dok ti zadatak na slikovitom kvizu stoji.