Glupa igra s pogađanjem citata iz knjiga

[Milosh]

Ova pomisao dovede do iznenadnog, nerazumnog straha. Za trenutak se osećao onako kako se osećaš kad iznenada shvatiš da si otplivao predaleko i da ti je voda preko glave. Bio je tu blesak intuicije: Bivamo uvučeni u nešto. Bivamo prikupljeni i odabrani. Ništa od ovoga nije slučajno. Jesmo li svi već tu?

[Dacko]

Šta fali "povući dole"? "Povući" ne daje pravac.

Ništa ne fali, prebacila sam se kad sam čitala pa pomislila da ga vuče na zemlju (u kom slucaju bi bilo zbilja suvišno napisati 'dole'), a ne u mrak koji zaudara na zemlju.

Nov citat pre potkrepljuje Japeovu nego Miloševu tvrdnju o prevodu - ono 'osećao se onako kako se osećaš kad' isto je što i 'osećao se kao kad', a pasiv nije prirodan u srpskom koliko u engleskom, pa bi bilo bolje 'uvlače nas u nesto, prikupljaju i odabiraju'. Ali to sve nema veze s tim što ne umem da pogodim odakle je citat a sve sam sigurnija da sam to čitala.

[Milosh]

Oblaci na nebu upališe se pupoljkom crvene vatre. To se uputi prema njima, šireći se od arterije, preko potoka, do reke zlokobne boje; i tada, kad se gorući predmet probi padajući kroz prekrivač oblaka, dođe vetar. Bio je vruć i suv, zadimljen i zagušljiv. Stvar na nebu bila je džinovska, plamena glava šibice gotovo suviše jarka da se u nju gleda. Sa nje sevnuše lukovi elektriciteta, plavi korbači blesnuše sa nje i ostaviše grmljavinu za sobom.

[Melkor]

E, sad bih znao i da mi nisi rekao sta je

[Milosh]

E, vidiš da drugi ne znaju, sad ću da nađem još neki citat...

[Perin]

Da nije Silverberg?

[Milosh]

Nije.

"Osećam se kao što se sigurno oseća ptica kada nailazi jesen, a ona to zna... ona nekako prosto zna da mora da leti kući. To je instikt, mala... i valjda verujem u to da je instikt gvozdeni kostur ispod svih naših ideja o slobodnoj volji. Osim ako ne poželiš da uzmeš lulu ili zagrizeš cev puške ili kreneš u dugu šetnju s kratkog doka, nekim stvarima ne možeš reći ne. Ne možeš odbiti da izabereš opciju zato što opcije ni nema. Ne možeš sprečiti da se to desi nimalo više nego što možeš da stojiš na glavnoj ploči sa palicom u ruci i dozvoliš da te pogodi brza lopta. Moram da idem. To obećanje... ono mi je u glavi kao uh-udica."

[Milosh]

Još niste pogodili. 

A poznat je ovo roman, većina ga je sigurno čitala, i to baš u ovom prevodu; sad ću da pronađem još neki citat...

[Milosh]

Ali dok su prilazili bliže, sada nalik na mrave na ovom ogromnom podu od prljavih kamenih blokova od kojih je svaki naizgled bio veći od Bejzi parka, oni videše da zid na kraju krajeva i nije potpuno prazan. Prekidala su ga jedna jedina vrata. I mada se sam zid uzdizao stotine stopa iznad njih, vrata su bila veoma mala. Bila su to vrata kakva se mogu videti u knjizi s bajkama, od stamenih hrastovih dasaka okovanih gvožđem u obliku slova X, i nisu bila viša od tri stope. Bila su to, shvatiše svi oni smesta, vrata napravljena samo za decu.

[Dacko]

Da nije 'To' Stivena Kinga?

[Milosh]

Da! TO Stivena Kinga, u prevodu Gorana Skrobonje, jedno od retkih domaćih izdanja koje ne bih menjao za originalno, između ostalog i zbog genijalne Bobove naslovnice.

[Dacko]

I ja volim tu knjigu, i citala sam je samo u prevodu pa mi to ništa tad nije smetalo, samo svejedno prevod nije sjajan, ma koliko kultan bio. Goran je dobar prevodilac sada, ali taj je prevod pocetnicki, sa svim manama koje to podrazumeva.
Evo odlomka za pogadjanje, nadam se da ste ovo citali:
U zamku je bilo i druge dece, od koje su mnoga bila moji vršnjaci. Neka su mi čak bila i u rodu, u drugom ili trećem kolenu, ali svejedno nikad nisam uspostavio nikakvu stvarnu vezu ni sa kim od njih. Mlađe su čuvale majke ili dadilje, a stariji su bili zauzeti sopstvenim zaduženjima. Uglavnom nisu bili surovi prema meni; naprosto nisam pripadao njihovom krugu. Tako su mi Dirk, Keri i Moli, iako ih ponekad mesecima nisam viđao, ostajali najbolji drugovi. Istražujući zamak, i za onih zimskih večeri kad su se svi okupljali u Velikoj dvorani da slušaju minstrele ili gledaju lutkare, brzo sam naučio gde sam dobrodošao a gde nisam.

[Dacko]

U srazmeri s ovim rastao je i strah od raskivanja. Na tržnicama su se prodavale kuglice namočene u otrov koje su majke mogle dati deci ako bi crveni pljačkaši zarobili njihovu porodicu.

[angel011]

Robin Hob, Vidovnjaci.

[Dacko]

Tako je.

[angel011]

Priznajem i ako pogodite samo pisca, stil je prepoznatljiv 

Tvoji roditelji su gajili više strasti prema planinama od mojih, rekoh, i to sam opet rekao za njega preglasno, biće da zato od njega nije usledio nikakav odgovor, te nastavih, tvoji roditelji su oduvek nosili čarape od ovčije vune drečavozelene boje, a ne poput mojih, drečavocrvene, tvoji su nosili drečavozelene vunene čarape, kako u prirodi koju su otkrivali nikako ne bi bili primećeni, dok su moji nosili svoje drečavocrvene kako bi u prirodi smesta bili primećeni; tvoji roditelji su oduvek insistirali na tvrdnji kako im je namera da u prirodi ostanu neprimećeni, dok su moji roditelji oduvek insistirali na tvrdnji da u prirodi budu primećeni; tvoji roditelji su oduvek ponavljali da oni nose drečavozelene čarape kako u prirodi ne bi bili primećeni, moji roditelji su oduvek ponavljali da oni nose drečavocrvene kako bi u prirodi bili primećeni, i tvoji roditelji su pravdali značaj svojih drečavozelenih čarapa istovetnom upornošću kao i moji značaj svojih drečavocrvenih.

[angel011]

Krojter je zaista, tvrdi Rimer, više puta pokušavao Getea da odvrati od ideje da Vitgenštajna pozove u Vajmar, i nije bilo sigurno, kako tvrdi Krojter, da li će se Vitgenštajn odazvati u Vajmar, pa čak i na poziv Getea, nemačkog velikana, budući da je Vitgenštajnova misao ovu izvesnost nesumnjivo dovodila u pitanje, kako je Krojter doslovce tvrdio, Krojter je, tvrdi Rimer, Getea nadasve smotreno upozorio na Vitgenštajnov dolazak u Vajmar, pri tom, ispalo je i diskretno, a ne onako trapavo kao sa Ekermanom, koji je u vezi sa Vitgenštajnom jednostavno otišao predaleko, budući da je bio siguran, budući da nije znao da, kada su Geteove predstave i misli u pitanju, čovek nikada i ni u kojem slučaju ne može da bude siguran, što dokazuje da Ekerman do samog kraja nije mogao da se nosi sa ograničenjima sopstvenog duha, koja su nam o Ekermanu znana, tvrdi Rimer, ali ni samom Krojteru nije pošlo za rukom da Getea odgovori od ideje da Vitgenštajna pozove u Vajmar.

[Alexdelarge]

hm.

[angel011]

Možeš ti to, u ovom slučaju dovoljno je reći ko je pisac. 

[Alexdelarge]

Možeš ti to, u ovom slučaju dovoljno je reći ko je pisac. 

nisam još čito, al ovo je najverovatnije GETE NA SSSAMRTI?

[angel011]

Jeste! 


Teraj dalje!

[Alexdelarge]

uzmimo rak. strah od raka je u srbiji sasvim potisnuo strah od boga. treći je na rang listi srpskih strahova, odmah iza straha od pomračenja sunca i straha od realnosti. na pomen raka, obavezno se mora reći daleko bilo. daleko bilo je profilaksa koja zaista štiti od mnogih boleština. ali niko ni tada neće reći daleko bilo, ovaj ili onaj ima rak. jer ako pomeneš reč rak znatno povećavaš rizik da i sam oboliš od njega. ako ga pomeneš nekoliko puta, bolje odmah piši testament i počni da praviš zalihe morfijuma. ima tu nečega. otkako su, na primer, na paklicama cigareta počeli da štampaju upozorenje pušenje povećava rizik od raka pluća, broj pušača se smanjio, ali se procenat obolelih od raka pluća znatno povećao. ovo je zvanična statistika svetske zdravstvene organizacije. nije fikcija. zato se uvek govori ovaj ili onaj, daleko bilo ima ono! svi znaju šta je ono. ali ima zadrtih tipova koji traže đavola i namerno začikavaju: koje ono? pa, ono , najgore. ništa čudno za srbiju u kojoj se bolesti prenose ogovaranjem, a leče prećutkivanjem.

[Alexdelarge]

naše bolesti su, krajnje pojednostavljeno, noć čula. one nas odvraćaju od vezanosti za svet, nažalost nasilno, jer se u naše vreme niko dobrovoljno neće latiti tog spasonosnog posla. ali i krajnje efikasno. vezanost za život je najobičnija zavisnost, kao narkomanska zavisnost od heroina. nema tu bitne razlike. zbog svega toga sam veoma ponosan na svoju bolest, i znate šta potpuno ste u pravu, medicina nema pojma o bolestima. globalna popularnost medicine je pokazatelj niskosti našeg pada. medicina, bar ova zapadna, bolest posmatra kao neprijatelja. ona je, moderna medicina, mnogo više pod uticajem karla šmita i drugih teoretičara fašizma nego pod uticajem avicene i galena, poslednjih lekara jedne zaboravljene tradicije. sve je u modernoj medicini postavljeno na glavu. ona pokušava da leči bolest, umesto da se usredsredi na lečenje onoga što je naizgled ostalo zdravo. a mi se - to na moju nesreću i ja činim - svim snagama odupiremo tom lečenju. bolest je, dragi moj, živo biće, ličnost i to neuporedivo bolja ličnost od obolelog.

[sandjama]

opet neko basarino kvazitradicionalisticko bulaznjenje? lici mi na "uspon i pad parkinsonove bolesti".

[Alexdelarge]

liči, ali nije.

[Alexdelarge]

... odnosno jeste basara, ali nije parkinson.

nacija je čuvar praga. nacija je kolevka smrti. smisao svake nacije je genocid nad samom sobom. u naciji se samo mrtvi dobro osećaju, mada među tim mrtvacima ima i popriličan broj formalno živih.  i samo su mrtvi delimično pošteđeni nacionalnog terora. i to u polsednje vreme. nema dana da se neki znameniti mrtvac, svojevremeno zapao u nemilost, ne rehabilituje. što je čista sprdačina sa vaskrsenjem. ako nisi u stanju da nekog podigneš iz mrtvih, ostavi ga na miru. sitni nacionalni zlodusi ne mogu da žive bez smrti, naročito tuđih. neprestano broje leševe, dodaju hiljade fiktivnih smrti na ionako zastrašujuće liste streljanih i zaklanih da bismo zauvek bili lider u regionu u broju žrtava po glavi stanovnika i da bismo imali što više argumenata za samosažaljenje i projekciju krivice na druge. besramno jedu i piju po grobljima. drže posmrtne govore. prijatelje počnu istinski voleti tek kad pomru i oslobode lebensraum. samo su mrtvi srbi pravi srbi. svi ostali su petokolonaši i izdajnici.

[sandjama]

pretpostavljam da je "mein kampf" u pitanju s obzirom na ovaj deo gde pominje cigarete, srao je nesto skoro u nekom intervjuu o tome... nisam citao knjigu, a ni ne verujem da cu da je citam.

[Alexdelarge]

jeste mein kampf. trenutno čitam knjigu i prilično je slaba.

[sandjama]

ej nek' postavi neko drugi, nesto nisam inspirisan (mada mi je pogled pakosno zasvetelo, kada se, preletajuci po policama sa knjigama, zaustavio na vincentu shikuli ). ako niko nece, nek' nastavi adl.

[scallop]

Neee! Opet će da turi Basaru.

[Mme Chauchat]

Sanđama, nemoj da kočiš igru, šta te košta jedan pasus iz čega bilo?

[sandjama]

nije da sad izigravam neku primadonu, al' juce sam imao disbalans uranskih energija, pa nije mi bilo ni do cega. izvinjenje veliko svima i zahvalnost bratu dejanu na pomoci oko hermetickog treninga . evo entropijevicka samo za tebe, jedna od omiljenih mi knjiga iz mladosti:

Bazini se osmehivao. Umilno, sladunjavo. Ukoceno, kao osmeh sa slika, izdizalo se njegovo lice iz okvira svetlosti.

[Mme Chauchat]

Hvala! Pometnje pitomca Terlesa... uvek je lakše kad su tu imena. Inače je prošlo toliko vremena da se sećam samo teško perverzne atmosfere.

[sandjama]

nema na cemu . naravno da jeste terles, ae dalje!

[Mme Chauchat]

Evo jedne rečenice. 

Otac je zahtevao da se isključivo služim jezikom, da mi jezik bude jači od tela, da ne moram da se borim s telom dok govorim, da mi jezik bude dovoljan, i to savršeno dovoljan (telo suvišno), da se usaglasim sa njim: da me najzad jezik prihvati (kao što on, otac, treba da me prihvati?), da krila, moje ruke bez mene, budu reči krila, ruke, - da imam reč krila a ne krila: da govorim, da ne letim, da čak ne želim da imam krila (ovo opet po Raspravi, treći deo; da ubuduće ne poželim nešto što ne mogu da steknem, - de rien désirer à l'avenir que je n'acquisse), tj. da govorim toliko dok mi telo ne nestane, tj. dok ne bude sve kao da nemam telo, pa sam ja pomišljao da moj otac ne voli moje telo, da ne voli mene (ako sam ja, ipak, i to telo), da moj otac više voli jezik od mene, i možda, tada, ni ja nisam voleo to telo, ali ne samo zbog toga što ga moj otac ne voli, nego i zato što je tog tela bilo tim više to je bilo manje reči, telo raste u mojoj nemoći da progovorim, što manje reči to više tela, nemam reči imam telo.

[angel011]

Liči na Bernhardovu rečenicu.

[Mme Chauchat]

Liči, ali nije, ne bih ja njega nikada okačila... naš čovek.

[sandjama]

ja se sve nesto tripujem da je neki "francuski novi roman" u pitanju... cak mi (stilski) zalicilo na one rob-grijeove nebuloze, mada mislim da definitivno nije...

[Mme Chauchat]

Ima možda i tog uticaja, mada su sigurno važniji francuski filozofi.

[Perin]

Ja za pisca nikad nisam čuo 

[Mme Chauchat]

Za kog? Muzila?

[Perin]

Ma ne, ovog tvog što voli Dekarta.

[sandjama]

verovatno kis. ono i mene sad sramota, sam' sam jednu knjigu citao i to u srednjoj skoli. da ga jebem, nikako mi se nije dalo.    

[Perin]

A meni liči na Džojsa, najiskrenije, ali nije Džojs.

[Mme Chauchat]

Nije Kiš, nije ni Džojs. Dekart je dovoljan hint za knjigu, a autor napisao i jedan roman o Judi Iskariotu.

[sandjama]

onda onaj drugi jevrejin ?

[sandjama]

i to "cink", verovatno.

[Mme Chauchat]

Niiijee! Čekaj, ti si studirao književnost, čini mi se? Onda si sigurno čitao ovog autora - za sekundarnu.

[sandjama]

ma studiram jos uvek . a grupa mi je zapravo vise jezicka.

svejedno, nista mi ne pada na pamet. majku mu, bas sam bio siguran da je "cink"

[Perin]

Ma, neki frajer sa dugačkim prezimenom što se završava na ić.