ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Jeste Ukradeni kaktus, kopaj. 

 
ovo je genijalno, posebno: A ti divlji ljubitelji kaktusa su na sve spremni.
što jes jes.
nisam čitala, ali mislim da bi trebalo. izgleda poučno. 

Siguran sam da ste ovo skoro svi čitali   :

"     Uzeh joj krv iz vene i presuh je u cilindar sa obeleženom merom. Podelih je na porcije i počeh da vršim analizu. Odnela mi je više vremena no što sam mislio. Reakcije su bile normalne. Sve. Sem...
    Pustih kap koncentrisane kiseline na crvene korale. Zadimi se, kaplja posive, pokri se naletom bele pene. Raspad. Denaturacija. Dalje, dalje! Segoh rukom da dohvatim epruvetu. Kada se okrenuh prema onoj u kojoj je vršen ogled, tanko staklo umalo mi ne ispade iz prstiju.
    Pod slojem prljave pene, na samom dnu epruvete ponovo je narastao sloj tamnog crvenila. Krv spaljena kiselinom — obnavljala se! To je bila besmislica! To je bilo nemoguće!"

Solaris!!!
(Ko da odoli)

preteče me!!!! 

Jeste, Solaris.

Ista stvar i s gestama. Božanstvena je imala jednu vrlo široku kojom je vadila rupčić iz džepa, opisivala njime golem polukrug, a onda ga stavila na usta. Onaj tko bi pokušao odgonetnuti značenje njezine geste sigurno bi se prevario, jer su u jednoj njezinoj gesti bile sadržane dvije. Jedna dotjerana, udaljena od cilja, i druga koja ju je nastavljala i dovršavala kalemeći se točno na mjestu gdje je prva prestajala. Dakle, vadeći ruku iz džepa,  Božanstvena je htjela produžiti ruku i do kraja potresti rašireni čipkasti rupčić. Mahnuti njime zbogom ničemu ili ili pustiti da iz njega padne puder ili parfem, kojih u njemu nije bilo. Ne: to je bila izlika. Ta velika gesta bila je potrebna da bi ispričala nesnosnu dramu: ,,Sama sam. Spasite me."

"nasa dama od cvijeca", zan zene.

mislim, valjda jeste ("Bozanstvena" + hrvatski prevod (koji btw nije bas tako dobar, sva sreca pa sam paralelno citao i knjigu na engleskom)).

u stvari, upravo gledam u knjigu, hrvatski prevod je "gospa od cvijeca", povukao sam se za engleskim prevodom/francuskim originalom.

Jeste, jeste, samo napred.


Lilit: ako nisi čitala Čapeka, naročito priče, po'itaj, divne su. Srednjoevropska melanholija nagarena do kraja, ispod humora. A ovaj pasus je svrhovito odabran 

btw, odlican izbor jevtropijevicka, "nasa gospa od cvijeca" je jedna od najdirljivijih knjiga o polusvetu/sekusalnom proleterijatu.

  A tek Kerel...

jbga nisam citao (a ni gledao film).'el to prevedeno uopste (nisam imao pojma ni da je "balkon" preveden dok mi kisobranac nije rek'o)?

evo citata, nadam se da nije tesko:

"Trenutno, posto Don Kihot nije volela godinu dana, koja je duga kao vecnost, vise nije znala za sta ce da zivi. Nije bas to da je morala da ima nekog coveka: cinjenica je druge vrste, da bez vere i verovanja ljudsko bice se pretvara u govno i gore je od lesa. Don Kihot je slutila da je gore od cinjenice da je les i govno, podatak da vise nije vitez nego obicno sranje i les, to jest, da je normalna. Bolje bi bilo da je biznismen."

Keti Aker

jesje .

QuoteLjubazni Tatica reče glasom punim topline i naklonosti: "Kako ti je ime, druže mladi?"
    "Moje ime", reče Džek, skidajući ploču i polažući je pored sebe, "jeste Džek Bolen, i ja sam, takođe, blagonakloni tata, baš kao i ti. Zato me nemoj zvati 'druže mladi', je l' važi?"
    "Ohhh", reče Ljubazni Tatica, "vidim!"
    "Šta ti vidiš?" upita Džek, i primeti da je to maltene viknuo. "Čuj", reče on. "'Ajde, otpočni svoj bogomprokleti ciklus, je l' može? Ako će ti biti lakše, zamišljaj da sam ja neki mali dečak." Samo da ovo otaljam, i da se nosim odavde, reče on sebi; da prođem sa što manje nevolja. Osećao je u sebi nadimanje nekih osećanja, složenih. Tri sata! - pomisli sumorno.
    Ljubazni Tatica reče: "Mali Džeki, meni se čini da tebe danas muče neke brige, teške i preteške. Je li tako?"
    "Danas, i dana svakoga", odvrati Džek. Uključi, sa tihim škljocanjem, baterijsku svetiljku i uperi je unutra, u nastavnikove mehanizme. Činilo se da, zasad, rade bez problema.
    "Možda ti ja mogu pomoći", reče Ljubazni Tatica. "Često pomogne ako neko ko je stariji i iskusniji oslušne ono što te muči, i možda kao preuzme deo toga na sebe, da bude lakše."
    "Važi", reče Džek i čučnu. "Uključiću se u tu igru; ionako sam sledeća tri sata zaglavljen ovde. Želiš li da se vratim na sam početak? Na onu epizodu na Zemlji kad sam radio za korporaciju 'Korona' i kad mi se dogodilo pomračenje?"
    "Počni gde god hoćeš", reče Ljubazni Tatica, sa puno dobre volje.
    "Znaš li šta je šizofrenija, Ljubazni Tatice?"
    "Verujem da o tome imam prilično jasnu predstavu, Džeki", odgovori Ljubazni Tatica.
    "E, dobro, Ljubazni Tatice, to je najtajanstvenija bolest u celoj medicini, eto šta je. Ispoljava se kod jednoga od svakih šest ljudi, a to znači, kod velikog broja ljudi."
    "To je svakako veliki broj."
    "U jednom razdoblju", reče Džek, posmatrajući pokretanje mašinerije, "imao sam takozvanu situacionu polimorfnu šizofreniju simpleks. A to je, Ljubazni Tatice, bila džomba tvrda."
    "Ja se naprosto mogu kladiti da je bila", složi se Ljubazni Tatica.
    "E, sad, ja znam čemu bi ti trebalo da služiš", reče Džek. "Ja znam tvoju svrhu, Ljubazni Tatice. Mi smo daleko od Doma. Milionima kilometara daleko. Naša veza sa civilizacijom na Domu veoma je istanjena. Veliki deo naroda silno je uplašen, Ljubazni Tatice, zato što ta veza iz godine u godinu postaje sve slabija. Zato je ova Javna škola osnovana, da predstavlja jedan neizmenjeni milje deci rođenoj ovde; životno okruženje slično Zemlji. Na primer, ovo ognjište. Mi nemamo ognjišta, ovde na Marsu; grejemo se pomoću malih atomskih peći. Ovaj panoramski prozor sa tolikom površinom stakla - postao bi neprovidan, uskoro, od peščanih oluja. Zapravo, ne postoji na tebi, ni oko tebe, ni jedna jedina stvar koja je stvarno izvedena iz ovog sveta na kome smo. Znaš li šta je Blikmen, Ljubazni Tatice?"
    "Ne bih se mogao pohvaliti da znam, mali Džeki. Šta je Blikmen?"
    "Jedna od urođeničkih rasa na Marsu. Znaš da si na Marsu, zar ne?"
    Ljubazni Tatica klimnu glavom.
    "Šizofrenija je", reče Džek, "jedan od najakutnijih problema sa kojima se ljudska civilizacija ikada suočila. Iskreno da ti kažem, Tatice Ljubazni, ja sam se iselio na Mars zbog šizofrenične epizode koja mi se dogodila kad sam imao dvadeset dve godine i radio za 'Koronu'. Bio sam se počeo raspadati. Morao sam se premestiti iz jedne složene gradske sredine u jednostavniju, u neku primitivnu pograničnu zajednicu gde ima više slobode. Pritisak na mene bio je preveliki; bilo je: emigrirati ili poludeti. Ona Ko-op zgrada: možeš li da zamisliš nešto što pod zemljom ima mnoštvo nivoa, sve jedan ispod drugog, dok se iznad zemlje uzdiže kao oblakoder? A unutra živi toliko ljudi, da tu i supermarket postoji. Poludeo sam stojeći u jednoj knjižari. Svi ostali ljudi u toj knjižari, svaka pojedina osoba, i svi u supermarketu, bili su stanovnici iste zgrade kao i ja. A ona je danas još i mala, u poređnju sa nekim novopodignutim. Šta kažeš na to?"
    "A-uh, a-uh", reče Tatica.
    "Evo, dakle, šta ja mislim", reče Džek. "Mislim da će ova Javna škola, pomoću vas, nastavnih mašina, uzgajiti sledeće pokolenje šizofrenika. To će biti potomci ljudi kao što sam ja, koji se fino prilagođavaju na novu planetu. Vi ćete rascepiti psihe ove dece, jer ćete ih naučiti da očekuju jedno životno okruženje koje ovde, oko njih, uopšte ne postoji. A reklo bi se da ne postoji više ni na Zemlji; zastarelo je. Zapitaj nastavnika Vitloka: zar inteligencija, da bi bila prava inteligencija, ne mora biti praktična? Čuo sam ga kad je to rekao, i još - da inteligencija mora biti oruđe za prilagođavanje. Je li tako, Ljubazni Tatice?"
    "Tako je, mali Džeki, tako mora biti."
    "Ono što vi treba da predajete", reče Džek, "to je kako da mi koji smo ovde..."
    "Tako je, mali Džeki", upade mu Tatica u reč, "tako mora biti." Dok je ovo izgovarao, jedan zubac na zupčaniku iskliznu pod jakim svetlom Džekove baterijske svetiljke, i ta faza ciklusa se ponovi.
    "Zaglavio si se", reče Džek. "Ljubazni Tatice, izlizan ti je jedan zubac na jednom zupčaniku."
    "Tako je, mali Džeki", reče Ljubazni Tatica. "Tako mora biti."
    "U pravu si", reče Džek. "Stvarno mora biti tako. Sve se, ranije ili kasnije, istroši; ništa nije večno. Promena je jedina konstanta u životu. Je li tako, Ljubazni Tatice?"
    "Tako je, mali Džeki", reče Ljubazni Tatica. "Tako mora biti."

ps
Nije mi se dalo da sečem ovaj deo.

PKD?

PKD indeed, prepev ABN.

taman sam zaprstio da kucnem "marsovsko vremensko iskliznuce"...

Quote from: sandjama on 30-06-2011, 23:41:32
taman sam zaprstio da kucnem "marsovsko vremensko iskliznuce"...

Super, znači ne moram ja postavljati.

ne, ne dosta je meni bilo za danas, nego kao posesivni fan pkd-a nisam izdrzao .

Da ne bude zabune, je l' onda ja?

Aha.

Ajde...

"Уосталом, ја сам мало скренуо... Дакле, он прихвата разговор. Али ја претпостављам ово. Прихваћена хипофиза отворила је центар за говор у псећем мозгу, и речи су потекле као бујица. Мислим да је пред нама оживљени мозак, поново створен. О, да дивне ли потврде теорије еволуције! О, величанствени ланац од пса до Мендељејева — хемичара."

Pseće srce?

Jeste.

 
A sad malo aorista!

Naposletku vodeničar stište prste u pesnice i kao kobac udari posred gomile, te odmah prsnuše svi na sve strane, a pred njim stade i ostade samo baba Žurna. Stoji kao da je od kamena i, kad ugleda vodeničara pred sobom, samo malo savi glavu i isturi unazad obe ruke i desnu nogu. Udari je Sreten posred čela, a Žurna se samo još bolje savi i reče: "Ded' opet!" Ali toga časa ugleda Sreten Troglava kod plota i viknu: "Tu li si!" Troglav se brzo baci na plot, no mu se zakači oputa od opanka za proštac, te pade glavom i golim rukama na drugu stranu, a vodeničar preskoči plot i spusti se sav do zemlje. Tada Troglav tužno zaklopi oči i poče da čita u sebi molitvu od napasti, dok ne oseti vodeničarevu glavu na svojoj.

nastasijevic? mislim sad lupam, to nisam ni citao celo, samo delove... zapravo najvise lici na glisica, ali mislim da nije on...

Nije ni jedan ni drugi, ali je hronološki taman negde na sredini između njih U pitanju je jedan manje poznat domaći autor, ali zastupljen u većini domaćih antologija fantastike; ja zapravo tipujem da ga je Mića skoro sigurno čitao...

priča o selu vračima i simi stupici - ilija vukićević?

Da nije Mileta Jaksic?

Ilija Vukićević, Priča o selu Vračima, tako je! Genijalna i sumanuta stvar. Mileta je isuviše fin za mene. 

Nisam to citao... Potrazicu...

A je li to Sveta ili Mileta?

na mračnu noć tog sumnjivog predavanja, jedina osoba u publici verovatno će biti neki očajnički usamljen matori bibliotekar, koji je ugledao svetlo u prozoru sale za predavanje i pun nade ušao ne bi li pobegao od hladnoće i užasa svog ličnog pakla. tamo u sali, sam i pogrbljen sedeće ispred bine, tvoj nazalni glas odjekivaće među praznim stolicama i ukucavaće dosadu, konfuziju i seksualne asocijacije sve dublje i dublje u ćelavu glavu tog jednika, a on će, nesumnjivo, zbunjen do granica histerije,  raširiti svoj mantil, početi da maše svojim naboranim organom poput batine u očaju protiv sumurnog zvuka koji mu dundori nad glavom. da sam na tvom mestu, odmah bih otkazao predavanje; siguran sam da bi uprava saveza hrišćanske omladine bila presrećna da prihvati tvoje povlačenje, naročito ako su imali priliku da vide neukusni poster, koji je sad, sasvim sigurno, prikucan na svaku banderu po čitavom bronksu.

tvoji komentari o mom ličnom životu krajnje su neumesni i otkrivaju šokantni nedostatak ukusa i pristojnosti. zapravo, moj lični život pretrpeo je metamorfozu: trenutno sam na najvitalniji način povezan s industrijom trgovine hrane, i stoga duboko sumnjam da ću u budućnosti imati dovoljno vremena da se dopisujem s  tobom.

dok sam po popločanim trotoarima francuskog kvarta tanjio đonove svojih čizama do debljine lista papira, u grozničavom pokušaju da izvučem zaradu od društva koje niti misli niti brine, pozdravio me je dragi stari poznanik - izopačenjak. nakon nekoliko minuta razgovora, u kojem sam veoma lako uspostavio moralnu nadmoć nad tim degenerikom, još jednom sam se našao u mislima o krizama našeg doba. moj um, nekontrolisan i slobodan kao i uvek, došapnuo mi je plan tako velišanstven i odvažan da sam ustuknuo od same pomisli o onom što mi je govorio. "prekini!" preklinjao sam svoj božanski um. "ovo je ludost." ali sam i dalje slušao savet svog mozga. nudio mi je priliku da spasem svet izopačenošću. tamo na trošnom kamenu kvarta prihvatio sam pomoć tog uvelog cveta ljudskosti da skupimo njegove partnere u prenemaganju pod barjakom bratstva.

hoće li neko da pokuša? američki autor, dobitnik pulicerove nagrade.

Bubnuću - Kormak Makarti?

nope.

Mislila sam da se suzdržim i da dam drugima šansu... pa ajde još malo... ali "industrija trgovine hrane" su ulična kolica za viršle, zar ne?

Quote from: Jevtropijevićka on 03-07-2011, 23:27:08
ali "industrija trgovine hrane" su ulična kolica za viršle, zar ne?

da.

Stani. ČEKAJ!

........

FILIP ROT?

nope.

Ne mogu više da čeekaam...  Ovo je Zavera budala, Džon Kenedi Tul.

Perine, za trud, ide citat iz knjige koja bi tebe sigurno oduševila (ili već jeste):

"Šta muškarci znaju o ženama?"

Pošto je ta knjiga prazna, a nakon tvog citata i dvotačke nema ništa

Nisam čitao Tula, izraz mu je mnogo dobar, to ću u skorije vreme MORATI da nabavim.

- A zar ti, gospodaru, ne primjećuješ da mi nedostaje jedan zavrtanj u glavi. Možda i dva, a možda samo polovina jednoga. Proklet bio ako to znam. Ipak je sigurno da mi jedan nedostaje. Molim te, poslušaj me, i bit će ti jasno. Ima već toliko dana i noći, a udovica mi neprestano u pameti. Ne da mi mira. Ne radi se o meni, mogao bih se zakleti. Što se mene tiče, to bi mogao i đavo odnijeti. Ne uzbuđujem se zbog nje, to nije zalogaj za moj kljun... S druge strane, žao mi je da se ta ljepota izgubi. Ne smije ona spavati sama. To ne bi bilo pravedno, gospodaru, to ti ja teško podnosim. Zato ti se ja svake večeri izgubim, a ti me onda pitaš gdje sam bio, i znaš li zašto? Da pripazim nije li ko došao kod nje da s njom prospava. Tek se umirim kad se uvjerim da nije.
Nasmijao sam se od srca.
- Nemoj se, gospodaru, smijati! Ako žena spava sama, tad smo samo mi muškarci krivi. Na sudnjem danu polagat ćemo za to račune. Kao što sam rekao, bog oprašta sve grijehe, zato ima spužvu u ruci. Ali taj grijeh ne oprašta... Jao muškarcu, koji može spavati s nekom ženom, a to ne čini. Jao ženi koja može leći u krevet s muškarcem, a to ne čini. Sjeti se onoga što mi je hodža kazao!

Pa htela sam da odvojim citat u sledeći post.

Vidiš kako si bio blizu na neviđeno?!?!

Ne znadem šta je, mila djevo!  Primjetih samo da je hrvatsko izdanje, a to mi mnogo ne zbori o vrlome autoru ovoga citata, niti izaziva sjećanja u ovoj, inače mudroj, lobanji. 

Vidim da se, khm, pravoslavni autori slabije kotiraju ovde, čak i kad su ekskomunicirani kao ovaj...    ako sledeći citat ne pomogne, idem na najočigledniji mogući nagoveštaj.

QuoteOvaj nam svijet pruža mnoge radosti: žene, voće i ideje. Ipak držim da ne postoji takva radost koja bi ganula ljudsko srce i koja bi ga mogla odvesti usred raja kao što je ona kad neko na kojoj grčkoj lađi, što plovi po valovima toga mora, šapuće ime svakog pojedinog otoka. Nigdje se na drugom mjestu ne može tako smireno preći iz stvarnosti u predjele sna. Gube se i nestaju granice, dok jarboli i najstarijeg broda rađaju pupove i grožđe. Zaista, vjeruje se da je u Grčkoj čudo pravi cvijet patnje.
Oko podnevice kiša je prestala. Sunce je probilo oblake i pokazalo se u svježem sjaju, nježno, okupano, pa je milovalo svojim zrakama drage oblake i valove. Stajao sam na pramcu lađe i uživao u čudu što ga pružaju daleki zrenici. Iza mene nalazili su se na palubi usred lađe oštroumni Grci, trgovčići grabežljivih očiju, nepoznati lokalni rodoljubi, udubljeni u svoju brbljivost, pa i jedan neusklađeni klavir. Tu su bile i časne, stroga izgleda gospođe – bila je to zlobna i jednolična provincijska bijeda. Obuzimala me misao da bih, kad bih mogao, uhvatio brod za jedan i drugi kraj, potopio ga u more, dobro stresao da se svako živo biće – svi ti ljudi, miševi i stjenice utope u moru, pa da ga onda opet praznog i svježe opranog iznesem na površinu.
Istovremeno me u tom trenutku obuze milosrđe. Bilo je to neko budističko, hladno milosrđe, kao zaključak zamršenih i metafizičkih razmišljanja. Bilo je to milosrđe koje se nije odnosilo na ljude, nego na cijeli svijet, koji se bori, viče, plače, nada se, a ne može vidjeti da je to sve samo neka predigra utvara i obmane ništavila. Sažalio sam se na Grke, sažalio na brod, more i na samog sebe, na moj pothvat da vodim rudnik mrkog ugljena, lignita, kao i na rukopis o Budi; sažalio sam se na sve te ništavne komplekse sjena i svjetla što mute i pogane čisti zrak.