Šta igram(o)

[Calavera]

vi znate da sam ja ljubitelj early accessa, je li? znate, pričao sam vam to    pa, rogue legacy 2 je fin primer kako early access ima i svojih mana, recimo to što se tokom tog procesa lako može ispostaviti da pravite igru za postojeće fanove umesto za nove igrače. mislim, baš su fanovi ti koji su dovoljno zaludni da igraju nešto dok je u ea periodu, ali fidbek koji dobijate od njih će vam teško dati realnu sliku stvari koje valja doterati. u rl2 naročito imam utisak da su autori svako malo ubacivali neku novu mehaniku iz kojeg god roguelikea su igrali te nedelje jer su fanovi hteli još sadržaja. deluje da je hades bio naročito velika inspiracija (i u rl2 imate one dijaloge između prelazaka), ali tu zaista ima sve i svašta: 15 klasa s ličnim statistikama, 30 različitih gejmplej mehanika, 100 mogućih unlockova, 200 komada raznog oružja, armora i runa... sve u svemu, ako ste čekali 1.0 verziju da krenete s igrom, sva je prilika da će rl2 ostaviti dosta loš prvi utisak čisto na račun kompleksnosti svojih sistema.

e, onda se malo udubite u dešavanja i skapirate da je cela stvar samo 1 veliki grind. da, rogue legacy 2 je još jedan roguelike s agresivnom metaprogresijom jer je danas očito nezamislivo da igrate nešto pola sata i ne postignete ništa sem što ste se fino zabavili    mislim, nemam ja ništa protiv metaprogresije kad je implementirana s merom, dakle kad skupljate poene/pare da otključate nove iteme/oružje ili već nešto što produbljuje gejmplej u širinu™, ali metaprogresija u rl2 prelazi sve granice dobrog ukusa. ovde sem par zabavnih unlockova poput novih klasa uglavnom trošite teško zarađene pare na minorna poboljšanja statistika koje vas pojačavaju za buduće prelaske. ovi apgrejdovi su na početku limitirani pa deluju podnošljivo, no uz pomoć nekih DRUGIH sistema je moguće eliminisati te limite i apgrejdovati, recimo, strength (za više štete glavnim oružjem) više od 500 puta. ukratko, rl2 je igra koju vašu veštinu ceni daleko manje od vremena koje uložite u nju. dopuštam da ovo u praksi nije toliko bitno jer vam za prvi uspešan prelazak neće dugo trebati, no ceo taj koncept me neprijatno podseća na mikrotransakcije, samo što ovde za jačanje svog lika umesto para trošite vreme. plus, rl2 ovim fokusom na budženje statistika implicitno priznaje da je igru praktično nemoguće preći iz prvog pokušaja, što je isto bezveze.

grind na stranu, rl2 ima i problema s balansom generalno. po standardnom roguelike principu, na raspolaganju vam je ukupno šest bioma, s tim što je bosa svakog bioma dovoljno upokojiti samo jednom i neće vas smarati u sledećim prelascima. dakle, ideja je verovatno da se na početku svakog prelaska teleportujete direktno u biom gde vas čeka sledeći bos umesto da stalno krećete od prvog bioma. s druge strane, biomi koje ste već prešli su i dalje tu i još skrivaju razne bonuse koje bi vam mogle pomoći u daljim putešestvijama, tipa relikvije za solidne +max hp bonuse. znači, ipak je najbolje krenuti od početka? ne, jer je krivulja težine dovoljno strma da ranije biome praktično možete da spidranujete jer sve gine od jednog metka/udarca. ovo je klasičan izbor između dve loše odluke: ili ćete proći kroz svaki biom da se maksimalno nabudžite i usput se živi smoriti ili ćete preskočiti potencijalno bitne apgrejde da biste izbegli to smaranje. većina igrača će ovde odabrati drugu opciju bez da mnogo razmišljaju o tome, ali ja ovaj žanr između ostalog volim i zbog tog min/max potencijala. ima ona stara izreka da je autoru igre 1 od glavnih zadataka da zaštiti igrače od samih sebe, a rl2 to prosto ne radi.

imajući sve ovo gore u vidu, kao i mnoge sitnije probleme koje nisam ni STIGAO da pomenem (mali broj relikvija i neprijatelja, slabe sinergije, zaboravljiv soundtrack), moglo bi vas začuditi što sam u rl2 ipak slupao oko 40 sati i što sam u većini tog vremena pošteno uživao    zapravo, stvar je prosta: kao i dead cells pre njega, rl2 većinu svojih nedostataka nadomeštava kvalitetom samog gejmpleja. platformisanje je precizno i udobno, borba je prijatno mesnata™, odnos borbe i istraživanja je dobro odmeren, a spomenuću i izvrsne zvučno-vizuelne efekte, vazda potcenjene igračke elemente koji roguelike naslovima često daju ono nešto™. od 15 klasa, skoro sve su priča za sebe (a neki su, poput astromancera i njegovog ispaljivača crnih rupa, i cela KNJIGA za sebe), i to je ono što igri daje najveći deo riplejabilitija. dovraga, ima i ta metaprogresija svojih aduta, zabavno je razmišljati o tome šta ćete sledeće apgrejdovati ili koji ćete armor ili runu poneti sa sobom u sledeći prelazak. da je ng+ sistem malo bolje osmišljen, vrlo je moguće da bih ja ovo igrao i mnogo duže, ovako sam batalio kad je postalo jasno da su jedine promene par novih neprijatelja i jedan malo izmenjen bos.

ukratko, ako ste manje gadljivi na metaprogresiju i beskonačni grind od mene (a jeste), rl2 će vam verovatno biti u najužoj konkurenciji za roguelike godine. čak i ako delite moje nezadovoljstvo u vezi ove igračke filozofije, rl2 nudi sasvim dovoljno da vas fino zabavi neko vreme. evo malo gejmpleja, krtzi™ mog omiljenog kanađanina:

https://youtu.be/0ZAJQpV3oo0

igrao sam i golf story, switch naslov koji je svojevremeno dao svoj skromni doprinos trijumfalnoj prvoj godini switcha na tržištu. ko što da zaključiti po imenu, radi se o igri gde igrate golf, mada je cela stvar umotana u rpg sistem, pa ga zamislite kao modernu iteraciju matorih 2d rpg klasika s golf štimungom. vi ste u ulozi glupavog dobrodušnog nesrećnog glupavog protagoniste koji nakon dvaes godina protraćene mladosti i propalog braka želi da se vrati svojoj jedinoj pravoj ljubavi: golfu. doduše, narativ je skroz nebitan jer je golf story IPAK pre svega komedija gde u slobodno vreme tražite skriveno zlato, spasavate svet od smorenih tinejdžera koji pokušavaju da samonuju armiju kostura, jurite bandite koji su maznuli knjigu golfa i tako to. humor za moj ukus nije rđav, ume tu i tamo da izmami osmeh, mada je meni konjoseru™ prosek uspešnih fora po količini teksta bio prilično nizak. no ipak, rpg golf komedija, čak i s pomalo kilavim humorom, to je ipak dovoljno potentna kombinacija da zavredi svačiju pažnju.

to jest, tako bi bilo da su rpg elementi malo bolje implementirani. tu pre svega mislim na razne sporedne questove na koje nailazite tokom igre, koji su mahom neinspirativni i služe tek da igri veštački produže trajanje. dosta tih questova ima neke približne veze s golfom, tipa pogađanje rupe iz peska iz određenog broja pokušaja, no ima tu i nekih potpuno levih mini-igara kao što su natjecanje u bacanju (ručno navođenog!) frizbija ili vožnja rc autića. sad kad sam ovo odigrao, malo mi je jasnije zašto se u predstojećem sports storyju (duhovnom nasledniku ove igre) forsira više sportova, autorima se prosto ne da ograničavati na 1 žanr    od rpg elemenata imate i apgrejdovanje vaših pet golferskih osobina, s tim što svaki drugi apgrejd najbitnije osobine (snage udarca) automatski snižava ostale četiri. dakle, jedini način da kreirate balansirano golfersko iskustvo je da jednako investirate u svih pet osobina, što sve zajedno rezultira jedva primetnim efektom na gejmplej. imate i opciju da kupujete nove palice koje nude neke zanimljivije efekte, tipa jači spin ili veća otpornost na vetar, no igra se da preći i s osnovnim kompletom palica koji dobijate na početku za dž, tako da...

što se samog golfa tiče, on je, eh, solidan? mislim, golf smo uglavnom viđali samo u multiplejer igrama tako da ja ovo nemam s čime da uporedim, no deluje da se radi o kompetentnoj adaptaciji. pri svakom udarcu valja uzeti u obzir razne parametre tipa položaj loptice, vrstu palice, vrstu podloge, silinu zamaha, smer vetra, nagib trave, mogućnost spina, dužinu nosa i pritisak atmosfere. terena pak ima ukupno osam i razlikuju se onoliko koliko biste to i očekivali od 1 nintendo naslova: jedan je na snegu, drugi u praistoriji, treći normalan, četvrti sa zombijima... dakle, ima tu dovoljno varijacija da vas ne smori tokom pomalo neočekivano dugačkog trajanja igre. jedino što mi je malo žao je što ovo nisam igrao na joyconima, s obzirom da sam čuo da golf story od svih switch igara nudi najbolju implementaciju hd vibracije koju split pad ne podržava. onomad sam mislio da me neće mrzeti da zamenim split pad sa joyconima samo za ovu igru kad mi jednom dođe na red, no u međuvremenu sam se toliko suživeo s split padom da mi je i sama pomisao na drndave joycone postala neprijatna 

enivej, meni je golf story bio pristojna zabava, no daleko od neke obavezne lektire, moram priznati da sam ipak očekivao malo više. trejler:

https://youtu.be/E-6HotrJfBI

[Meho Krljic]

Ja pomislio da dobijamo prikaz Neon Whitea a onda sam se prijatno iznenadio 

[Calavera]

biće uskoro, nisam ga dovršio još    tebe se neon nešto nije dojmio?

[Meho Krljic]

Ne nego strašno nemam vremena poslednjih par nedelja, ubija me neki izveštaj za EU koji radim ovih dana.

[mac]

Ja mislio ti izveštaji za EU se rade šablonski. Svake godine slično, samo se brojke menjaju.

[Calavera]

Ne nego strašno nemam vremena poslednjih par nedelja, ubija me neki izveštaj za EU koji radim ovih dana.

a dobro, ja se žrtvujem pa igram dovoljno za nas obojicu 

[Meho Krljic]

Podržavam, podržavam. Igraću i ja da malo samo raskrčim itinerar.

Ja mislio ti izveštaji za EU se rade šablonski. Svake godine slično, samo se brojke menjaju.

Eh, tako bi bilo možda da radim nešto normalno sa normalnim ljudima...

[Father Jape]

Apropo Rogue Legacyja, ja imam da izjavim da se slažem sa suštinom onoga što kaže drug Calavera. Naime, u pitanju je žanr koji me nimalo ne privlači, tako da mi je interesantno videti koliko me koja od igara tog tipa zapravo drži. RL2 me je držala 2,5 sata; RL me je držao 25 sati (u to ne računam naknadno preslušavanje sountracka )

[Calavera]

je li te odbilo to što si skapirao da ti se budućnost u igri sastoji od beslovesnog grinda u kojem si u svakom sledećem prelasku jači za 1% te si pametno (dakle, za razliku od mene) batalio na vreme ili ti se prosto ne sviđa sam gejmplej?

ja inače nisam igrao prvi rogue legacy, cenim da se to vidi i iz teksta. na više mesta sam čuo da je rl2 bolji u svemu, no ne znam koliko je to merodavno s obzirom da je prvi deo izlazio baš kad su roguelikeovi uletali u mejnstrim, pa još nismo znali šta valja...

[Father Jape]

Pa nekako mi se čini da je kec počinjao lakše, i imao sam utisak da neko ko je vičan toj vrsti igre može da opušteno ubije bossa iz prve, a da je za nas lošije tu ova mehanika postajanja malo boljim iz generacije u generaciju. Plus je bila dobra muzika. A ovde u dvojci... do bossa nisam ni došao. I mehanike poput relikvija itsl. me nimalo ne privlače. Dakle baš ono što si rekao, RL2 kao da je masivan DLC za nekoga ko je upravo završio keca i želi još svega, drugačijeg, a ne za ljude koji nisu igrali RL ili ne daj bože nijedan roguelike.

[Calavera]

watch dogs: legion je, sećamo se, pre dve godine podobijao prilično razočaravajuće ocene, no na kraju sam ga ipak overio jer je koncept igre gde igrate kao bilo ko ipak bio previše izazovan za odoleti. istina je: u legionu zaista nema jednog protagoniste već upravljate grupom agenata u koju možete da regrutujete bukvalno svaku osobu koju vidite na ulici. uostalom, ubisoft je još u prvim prikazima igre sa zadovoljstvom naglašavao kako i random babe mogu biti tajni agenti pod uslovom da vam ne smeta što se sporo kreću. s druge strane, nedostatak protagoniste znači i da vaši agenti nemaju personaliti™, te se pored svog izgleda i voice actinga razlikuju samo po crticama iz biografije i ličnim traitovima i gedžetima. jasno, ovi detalji su skroz randomizovani, pa je tako recimo moj nežni i IZRAZITO beli doktor dylan sa svojih metar i žilet nekako završio s glasom rahmetli barryja whitea    nema potrebe naglašavati da je meni ovo ogroman plus i napredak u odnosu na standardnu GALERIJU smarača koje ubisoft stavlja u glavne uloge svojih igara. dakle, koliko god ja budem kenjao na račun legiona u narednom tekstu (biće!!!), mora se prvo pribeležiti da je ovaj igraj-kao-bilo-ko pristup možda najbolja ideja koju je ubisoft realizovao u proteklih nekoliko godina. doduše, ovaj dašak originalnosti nije toliko iznenađenje ako se zna da je ovo radio clint hocking (far cry 2), za šta sam ja saznao tek nakon pređene igre, inače bih joj dao šansu i ranije.

dobro, šta je problem s tim legionom? pa, glavna stvar je što vaši agenti pored ličnih gedžeta i traitova imaju pristup i agencijskoj kolekciji gedžeta. ista uključuje neuništivog robotskog pauka, nevidljivi plašt i gomilu drugih korisnih stvarčica koje možete otključati i apgrejdovati u toku igre, što specijalizovane gedžete vaših agenata čini simpatičnim ali ultimativno nebitnim dodacima. ovo je, naravno, klasičan problem u ovakvim igrama, znamo kako recimo u novim deus exovima u SVAKOJ misiji i u SVAKOJ situaciji imate minimum tri validna rešenja: računare za hakere, ventilaciju za fizikalce i rambo pristup za oružane specijalce. i dok je to u deus exu 1 neophodnost jer adam jensen ne sme da dođe u poziciju da nešto ne može da uradi jer je uložio exp poene u pogrešne skilove, u legionu ne bi bilo nikakve frke da se za svaku misiju jednostavno prešaltate na drugog agenta s odgovarajućim skilsetom. no, ubisoft ne želi igračima da priušti ni taj minimum nelagodnosti, tako da ovde svi agenti mogu da odrade svaku misiju na sve moguće načine. zapravo, ako ste u tom fazonu (i kad se malo izveštite), cenim da biste komplet igru mogli da pređete isključivo blejanjem van opasnih zona i slanjem pauka da onesvesti sve što se miče. tu i tamo ćete naći neke agente koji nude neke zanimljive varijacije na temu, poput pčelara koji, je li, može da pujda pčele na neprijatelje, no čemu zajebancija s tim kad bilo koji agent može prosto da im se prišunja i nokautira s leđa? 

što se samog gejmpleja tiče, watch dogs je i dalje open world stealth igra, i to prililčno kvalitetna. sve ono što se očekuje od dobrog stealth naslova je tu: udobno šunjanje, gomila načina za rešavanje™ protivnika, hakovanje kamera u cilju infiltracije, mogućnost privlačenja pažnje, opcija skrivanja tela, itd. ako vas ipak nekako otkriju, tu je i opcija napucavanja koje je takođe kompetentno, mada sam ja forsirao stealth sve do zadnjih par misija koje ubacuju obavezne pucačke deonice. ai neprijatelja ne blista i zna da dovede do nekih potpuno blesavih situacija, no to se ipak donekle i podrazumeva u ovakvim igrama. ono što mi jeste malo smetalo je što su skoro sve misije na isti kalup, odete na neku lokaciju koja vrvi neprijateljima i provlačite se kroz nju dok ne nađete tajne spise, zarobljenog taoca ili zbog čega ste već tu. to jeste najbolji deo igre, ali malo raznovrsnosti ipak ne bi škodilo. zapravo, lažem, tu je i neka hakerska mini-igra koja se stalno ponavlja, to su mogli komotno da zamene bilo čime drugim. radi se o rotiranju nekakvih točkića tako da budu u pravoj poziciji, s tim što su isti uvek rašireni po sobi, hodniku ili čak fasadi zgrada, pa vazda morate da se iscimate da biste videli celu sliku. zagonetka koja je ovoliko laka za rešiti ne bi smela biti ovako naporna, i ne znam zašto su u ubisoftu mislili da će ovo ikome biti zabavno kao redovan dodatak misijama.

open world je pak prijatno umeren za ubisoft naslov, moram priznati da se popravljaju na tom planu. nema kula na koje se treba ispentrati da bi se dobila mapa okoline, nema previše nebitnih kolektiblsa za otkriti, neprijatelji nemaju nivoe, čak su i ikonice na mapi svedene na razumnu meru. ima i vožnje, koja na početku deluje sumanuto neprecizna i odaje utisak da je svaki auto specijalizovan za drift trke, ali posle nekog vremena se ipak naviknete. stvarno su mogli da ubace i poneku vozačku misiju u glavni narativ jer je vožnja osetno zapostavljena, imate kolekciju sporednih dostavljačkih misija i to je to. inače, cela stvar je smeštena u prilično verno predstavljeni london bliske budućnosti (dronovi, samovozeća kola, itd.), što legion čini finom opcijom i za nas koji uživamo u virtuelnom turizmu. naravno, nije to ceo london, morali su dosta da zgusnu™ sve najbitnije atrakcije da bi stale u desetak kvadratnih kilometara, no opšti utisak je pozitivan.

još 1 problem s open worldom, a ovo je stvarno sitnica, je što je malo zajebano naciljati ono što želite da hakujete jer london vrvi od hakabilnih™ kamera, dronova, vozila, a kasnije možete hakovati čak i ljude da ih ošamutite. ovo nije toliki problem dok se vozikate uokolo, ali u žaru borbe je vrlo lako slučajno hakovati kameru iza neprijatelja koji drži uperenu sačmaru u vas umesto njega samog. fora je u tome što legion ima permadeath mod, pa ovakve jeftine pogibije znaju malo da iznerviraju jer se taj agent automatski seli u večna lovišta. dobro, nekad ih usere da budu samo ranjeni pa ih onda čekate da se oporave, mada je to u mom prelasku bila dosta retka pojava. permadeath mod nije uključen po defaultu jer ubisoft, ali svakako preporučujem da igrate s njim jer legion inače ne nudi nikakvu motivaciju da budete iole pažljivi u misijama. plus, rekli smo već da je agente relativno lako regrutovati i da svi rade sve, tako da je permadeath ipak više gimmick nego nešto što bi vas ozbiljno ukanalilo.

dakle, legion je igra s dosta mana, no vredi ga odigrati na račun izvrsnog osnovnog koncepta. evo jedne rane infiltracione misije s mojom superkul indijskom špijunkom u štiklama jen sarai, fin primer da legion zna da bude kvalitetno iskustvo kad sve fercera kako treba.

https://youtu.be/BvgMFX9jZmE

jeste, igrao sam i neon white, opojnu mešavinu parkur naslova i pucačine iz prvog lica uz dodatak kartaških elemenata. znam šta mislite: OPET ovaj s kartama, dajte nešto da se roknem, no uveravam vas da su karte ovde tek apstraktna reprezentacija oružja koje nosite sa sobom, nema nikakvog deckbuildinga ili ičega sličnog    imate, recimo, kartu s pištoljem kojim možete da terorišete obližnje demone, a možete ga i, što bi naš narod reko, discardovati u zamenu za mali skok koji bi vas mogao preneti na inače nedostupno mesto. arsenal oružja u igri je nevelik, no skoro svako ima taj dvojni mod standardnog korišćenja i nekog parkur bonusa, što je pre svega 1 izuzetna ideja. mislim, koncept igre koja je u isto vreme i pucačina i parkur naslov u kojoj se oba moda igranja vrte oko korišćenja istog gejmplej elementa (karte/oružje) je prosto genijalan, te neon vredi igrati samo da biste to videli u akciji.

jasno, ko što se vidi iz gornjeg primera, sjajan koncept je manje bitan ako nije praćen odgovarajućom egzekucijom, te mi je drago da primetim da u neonu takvih problema nema. ovde je cela poenta da su nivoi dovoljno kratki (pri početku se prelaze za negde oko 10-15 sekundi) da će se čak i oni koji nisu profesionalni spidraneri navući na ovo. motivacija je ista kao i u nečemu poput trackmanije, konstantno ponavljanje istog nivoa da biste srezali koju desetinku prethodnog najboljeg vremena besomučnom optimizacijom idealne trase vas ubacuje u vrlo prijatnu zonu. i ovde imate element jurenja duha koji predstavlja vaš najbolji prelazak, četiri moguće medalje za najbolje vreme (i tajnu petu, tj. high scoreove autora bena esposita), kao i globalni leaderboard/steam friends listu da vidite valjate li nešto u odnosu na konkurenciju. pored svega toga, neon white je očigledno rad čoveka koji je upoznat sa spidranerskim konvencijama, tako da skoro svaki nivo nudi poneku warp ili sequence break opciju. ja sam u više navrata NAIVNO pomislio da sam odradio nivo skoro savršeno samo da bih odmah potom na leaderboardu video da me profesionalci šiju i za dobrih pet do deset sekundi. jebiga, valjda se zato ne bavim spidraningom    u svakom slučaju, sve medalje je moguće osvojiti i klasičnim pristupom, tako da se može reći da ovde imamo najbolje od oba sveta.

vredi spomenuti da nivoi, pored tog standardnog parkur moda gde treba samo stići do cilja što je moguće brže, funkcionišu i kao zagonetke. naime, skoro svaki od njih skriva po 1 poklon van utabane trase do kojeg obično treba stići maštovitom upotrebom karata koje trenutno imate na raspolaganju. ovo je fina razonoda kad oćete malo da odmorite od konstantnog jurenja highscorea, a u isto vreme nudi i dodatni mod igranja za one koji bi radije forsirali mozak nego prste. sjajno! inače, te poklone darivate svojim ortacima u hubu gde blejite između nivoa (više o tome kasnije), a u zamenu za njih često dobijate sporedne questove koji ubacuju neku caku u standardnu formulu. i u njima je cilj stići do kraja, no umesto da jurite najbolje vreme imate recimo nivoe gde karte sadrže samo primarni mod napucavanja, što te nivoe, je li, pretvara u klasičnu pucačinu. dakle, još 1 super ideja koja ionako već obiluje istima.

avaj (ZNALI ste da dolazi i to avaj  ), uz sve svoje kvalitete, neon white nije savršena igra. jedna stvar koja mi je prilično smetala je da su nivoi sve duži kako se igra bliži kraju, pa od prvobitnih slasnih minijatura od desetak sekundi na kraju dolazimo do behemota za koje vam u najboljem slučaju treba bar 45 sekundi. naravno, što je nivo duži i što više prepreka imate pred sobom, cela stvar sve više deluje kao lista stvari za odraditi a manje kao zabavna prilika da optimizujete svoje vreme. to je posebno izraženo u (istina retkim) bosfajtovima koji su em preglomazni (za jedan treba i TRI I PO minuta!) em pred vas stavljaju i dodatnu prepreku u vidu samog bosa koji non-stop puca na vas, što vam drastično smanjuje marginu greške te forsira dodatno ponavljanje tih nivoa. od zamerki ću spomenuti i da pred kraj igre dobijate pristup najboljem oružju u igri koje je u suštini ekvivalent god modu i omogućava vam da se teleportujete i ujedno usmrtite bilo kog neprijatelja ako vam je isti u vidnom polju, pa makar bio i na drugom kraju mape. s obzirom da je takvo oružje VRLO lako zloupotrebiti, ovde igra decidno prelazi iz balansirane zabave u spidranerske bahanalije, što se vidi i po sve skandaloznijim vremenima na leaderboardu.

ako se umorite od svog tog jurcanja uokolo, možete svratiti u gorepomenuti hub, gde igra prelazi u vizuelnu novelu u kojoj provodite slobodno vreme blejeći s ortaćima i poznanicima. ovaj deo igre nije baš idealan dodatak parkuru, naročito stoga što dijalozi variraju od loših do užasnih. s obzirom da je ostatak igre ovoliko kvalitetan, primamljivo je pomisliti da se ovde radi o nekakvog parodiji dating simova, nešto u fazonu doki dokija onomad. avaj², tamo gde su u doki dokiju ovi dijalozi služili pre svega da pripreme teren za predstojeći horor twist na pola igre, dijalozi u neonu zaista nemaju drugu svrhu osim da stvore odgovarajući ~vajb~, i kao takvi su pravi festival krindža. mislim, nemam ja ništa protiv dating simova, samo ne vidim zašto bih ja to morao da gledam na ulici u svojim igrama    na sreću, sve je ovo moguće premotati ili ignorisati. plus, ako ništa, audio-vizuelna komponenta je izvrsna, paradise killer estetika + steve blum u ulozi protagoniste + machine girl na soundtracku = 1 spektakl.

enivej, neon white je sjajna igra koja ipak malo posustaje kako se bliži kraju i iz nekog razloga dolazi u paketu s drugom, daleko slabijom igrom. ipak, ti nedostaci nisu dovoljni da joj ne date šansu ako vas koncept privlači. u to ime, evo trejlera:

https://youtu.be/X0b-qZTF0Mc

[Meho Krljic]

Da, ja sam tek ušao u hab i počeo da radim prave misije u Neon White i svest da neki nivoi traju znatno duže me malo brine... Ali dobro, još uvek me drži napaljenost pa ću da vozim dalje.

[Meho Krljic]

Inače, Calaverini skorovi me podstiču da budem bolji čovek (i bolja žena):

[Calavera]

nije fer, čekao si da obrišem igru s harda da kreneš da mi skidaš vremena 

[Meho Krljic]

Nije namerno!!!!!!

[Calavera]

[Meho Krljic]

Ako je za utjehu, još nisam našao poklon na toj mapi. Mislim, nisam ga još ni video!!!!!!
No, imami pitanje: dao sam neke poklone Neon Yellowu i on mi je otključao side mission, koju sam probao ali je nisam završio jer sam morao na posao. Međutim, po ponovnom startovanju igre ne vidim da ikako imam pristup toj misiji, nema je ni u dijalogu sa njim niti u logu starih misija. Any ideas?

[Calavera]

idi u svoju sobu u hubu, tamo ti je lista svih sporednih misija (zajedno s najboljim vremenima u istima, a rekli su da ne mere!)

[Meho Krljic]

Tripujem da sam ih tražio i tamo, ali verovatno onda nisam. Hvala!!!!!!!

[Tex Murphy]

Прије два-три дана сам по први пут у животу прихватио Нинтендо СВИЧ, ин фект, ово је први пут да сам дохватио било какву конзолу у посљедњих... па, цирка дваес година сигурно.
Како се десила тако бизарна ствар? Па, из Шкоцке ми је дошао брат са кћеркама (12, 4) које имају тај Свич и онда смо мало играли код мене на ТВ-у, а то играње се свело на то да ме дванаестогодишње дијете изнабија у некаквој Супер Марио трци. Ја сам грешком рекао да је то Супер Марио Карт 2 или нешто слично, на што ме је дотично дијете исправило како је игра о којој говорим за Њии, а да је ово нешто сасвим друго (заборавио сам како се зове). Углавном, у питању је прилично симпатично искуство, доста ликова може да се изабере и додаци су забавни, а околина је врло лијепа и шарена.

Старије дијете (Марија) иначе је велики фан Драгонбалл франшизе, па је за рођендан изабрала да јој купим Драгонбалл ФигхтерЗ. Ја сам нудио Генсхин Импацт и Фортните, међутим није се дала насамарити (биг јоке беинг, наравно, што су то бесплатне игре, а мислим и да тим Геншин Импактом уопште није импресионирана, мада мени изгледа супер). Онда је почела да игра тај ФигхтерЗ и изнабијала гомилу противника без примљеног ударца, тако да се ја питам је ли та игра скроз лака или је то дијете некакав супермен. Такође, кад су биле цутсцене, она је само лупала по дугмету за прекидање дијалога великом брзином и ја сам мислио да јој је мрско да чита, али јок, она каже да заправо једноставно брзо чита, што већ поприма размјере језивости. Једини пех је што се боји хорора, тако да је бар тренутно ускраћена за многе одличне хорор игре (иако је свјесна њиховог постојања, нпр. још прије неколико година је знала да је Лефт 4 Деад игра о "зомби апокалипси").

[Meho Krljic]

Hahah, sjajno. Moje bratanice i dalje igraju samo Super Mario Odyssey i Breath of the Wild na mom Sviču, evo, već petu godinu za redom. 

[Meho Krljic]

[Calavera]

[Meho Krljic]

Calavera je i dalje moja inspiracija i vodilja:

[Calavera]

[Meho Krljic]

Ne bih se ja mnogo sekirao, ovo se ja specifično trudim da prebacim tvoje vreme ali kad dođu na red malo više challenging mape, neću imati snage. I ovo je iz jedno 15-20 pokušaja. Mada jeste teška navlaka nalaziti prečice i trikove. Opasno je Esposito ovo dizajnirao.

[Calavera]

pa dobro, i meni je iz gorepomenutih razloga malo ponestajalo elana kako sam se bližio kraju igre, tako da ni vremena ne postaju impresivnija    ako oćeš pravi izazov, juri espositova tajna vremena, tu se vidi čija majka itd.

[Meho Krljic]

Evo još malo Neon Whitea da narod ovde vidi o čemu Calavera i ja ovoliko pričamo:

https://www.youtube.com/watch?v=RFMSfsGEzx4

https://www.youtube.com/watch?v=unDoApoMdDo

(Naravno, kačim videe u kojima sam pretekao njegovo vreme, ali u većini mapa nisam, čisto da bude jasno.)

[Meho Krljic]

Odigrao sam Shadow Warrior 3, sve nekako usput, igrajući druge igre pa je to i možda zaslužno za činjenicu da sam u njemu proveo više od osam sati iako, kad se sagleda objektivno, u igri nema materijala za mnogo više od 4-5 sati brizantne, vitke FPS zabave. I u nekim momentima, Shadow Warrior 3 je bio paket najzabavnijih gejming momenata koje sam imao ove godine, sa idealnim spojem visceralne akcije, character action veštine i komedijaškog slepstika koji udaraju jedno u drugo pri brzini od trista kilometara na sat.



U drugim momentima sam svakako imao podsećanja da je ovo jedan skoro nemoguć projekat, ne samo ribut klasičnog boomer shootera iz devedesetih koji ni tada nije spadao u prvi ešelon Build Engine igara, a danas skoro sasvim anahron u svojim komičnim poigravanjima sa orijentalističkim stereotipovima, već i igra koja pokušava da bude decidno ,,AA" naslov u okruženju koje je takve igre odavno iskorenilo. Shadow Warrior 3 nije ni prenaduvani Games as a Service naslov koji obećava beskonačno igranje sa beskonačno mutabilnim okruženjem – pa čak nema ni najobičniji multiplejer – niti je sitna i šarmantna indie igra koja hvata na jednu dobro osmiljenu i realizovanu koncepciju već se nalazi negde tačno između: ovo je singl plejer FPS igra urađena u Unreal tehnologiji sa visokim zahtevima u smislu veštine igrača u razumevanju i eksploataciji sistema i istovremeno grindhouse film prepun krvopljusa i šala vezanih za genitalije i telesne fluide koji pokušava da do kraja pošalje i humanu poruku o važnosti pronalaženja svoje porodice, čak i među ljudima koji su vam do juče bili smtni neprijatelji a od kojih neki, tehnički, i nisu ljudi.

Nije ni nefer reći da Shadow Warrior u ovoj svojoj aktuelnoj, ritbutovanoj personi zapravo više nema neki jasan identitet. Karakter ima, to da, spakovan u nerdovsku, antiherojsku ličnost svog protagoniste po imenu Lo Wang koji je hodajući haštag i podsećanje da je originalno nastao u eri kada su FPS junaci što citiraju filmove iz osamdesetih godina bili prosto deo zeitgeista. Ali u mehaničkom smislu, iako je srž iskustva svakako očuvana i u ovom trećem nastavku, sa naglaskom na brzom, akrobatskom kretanju i kombinaciji hladnog i vatrenog oružja, fer je primetiti da Flying Wild Hog, poljski studio koji je od ovog ributa napravio svoj životni posao, divlje meandrira između dizajn-koncepcija, pokušavajući da ubode, pa, eto, zeitgeist.

Prvi Shadow Warrior u ributovanom serijalu je bio ogromno osveženje jer je u eri napumpanih always online šutera sa često militarističkim temama i preozbiljnim narativima ponudio tvrdo dizajniranu singl plejer kampanju, suludo brzi gejmplej i priču što je orijentalističke trope uspela da spoji sa malo autentične emotivnosti. U to vreme još nismo koristili termin ,,boomer shooter" da opišemo FPS igre iz devedesetih ali je ova igra bila svojevrsna najava neo-boomer shooter renesanse i Doom 2016 koji je izašao tri godine kasnije je bio potvrda da su Poljaci bili u pravu.

https://youtu.be/WIug_nVbS5M

Naravno, onda je i malo ironično da sa Shadow Warrior 3 Flying Wild Hog sebi u zadatak ne stavljaju išta više do da priđu što bliže Doom 2016/ Doom Eternal predlošku, sa resursima koje imaju na raspolaganju. Shadow Warrior 2 je, ne zaboravimo, i sam bio ozbiljno odstupanje od prve igre, pokušaj ulaska u Games as a Service arenu, kombinovanje proceduralnog dizajna i looter shooter paradigmi i mada se meni ta igra dopala, mnogi su bili užasnuti što Flying Wild Hog jure AAA trendove. Međutim, sa Shadow Warrior 3 dobijamo ne pivotiranje natrag na pozicije prve igre, već naprotiv, novi pokušaj da se ubode zeitgeist. 2022. godina je i neo-boomer shooteri su ozbiljan posao a Doom Eternal se smatra možda i najboljom FPS igrom ikada napravljenom. Utoliko to što je nezvanični vođa navale neo-boomer shooter talasa, Dave Oshry, sa dosta simpatija na svom tviteru opisao Shadow Warrior 3 kao ,,Doom Eternal sa memima" treba shvatiti i kao preporuku (što je on i imao na pameti), ali i kao upozorenje.



Činjenica je da su i Flying Wild Hog i Devolver Digital, njihov izdavač, napravili jasan napor da se što više približe idealu naslova koji ima retro šmek ali je i prilagođen ukusu široke publike. Ovo nije opskurna, hermetična, pank rok neo boomer shooter igra nalik na Dusk, ili Ultrakill ili Hrot ili gomilu drugih naslova o kojima povremeno pišem, već naslov sa kinematskim ambicijama i, s obzirom na budžet, raskošnom produkcijom. Nu metal? Pa... recimo!

Napuštanje sopstvenog endžina i prelaženje na Unreal tehnologiju je jasan gest u ovom smeru i Shadow Warrior 3 svakako izgleda sočno i atraktivno sa svim svojim šejderima a verzija za Playstation 4 na Playstation petici vozi se u 60 frejmova u sekundi pa je generalni osećaj igranja gladak i prijatan. Za razliku od prethodnih igara gde su neinteraktivni delovi uglavnom izvođeni iz prvog lica i čuvali više intimistički ugođaj, Shadow Warrior 3 u svojim kinematicima ide u ful, jelte, kinematskom smeru, sa agresivnom režijom i montažom koji često događajima na ekranu daju ,,trejlerski" ugođaj. S obzirom da je i sama igra praktično serija krešenda, bez skoro ikakve pauze da se malo odmorite i popijete pinja koladu, sve je spakovano tako da ostavi utisak vratolomne vožnje bez kočenja. I kad to radi – radi veoma dobro. Ali, naravno, ne radi baš uvek.

Narativno, Shadow Warrior 3 počinje u ful-depresija modu sa Lo Wangom koji lamentira nad svojim izborima (koji su doveli i do globalne kataklizme, da bude jasno, dakle, ovo nije samo dobar čovek koji sebe osuđuje što nije bio bolji) i gubitkom svog prijatelja Hojija, bogolikog stvorenja sa visokom tolerancijom za Wangov derivativni humor i nerdovsku personu. Zmaj koji pustoši planetu, pak, može biti zaustavljen samo Wangovom požrtvovanošću a ako se ispostavi da će i Hoji nekako oživeti u procesu, tim bolje.

Nije ovo neki sjajan narativ i Flying Wild Hog sad već idu na manirističko ponavljanje stvari koje su radile u ranijim nastavcima, ali bez previše ambicije da se to previše razvija. Što je i dobro, ovo je priča u kojoj nema gravitasa kakav je imala prva igra, sa intimnim odnosom što se razvijao između Wanga i Hojija, i više je usmerena na kreiranje ansambla nekompatibilnih likova što će se međusobno podbadati da bi do kraja priznali da su svi jedna velika porodica i ovaj kliše – danas sve prisutniji u akcionim naslovima raznih medija – se odrađuje mehanički, ne naročito spretno ali ni naročito nametljivo. Taman da ne smeta.



U smislu dizajna igre, ovde je urađeno veoma primetno pritezanje. Veliki, otvoreni proceduralno generisani prostori Shadow Warrior 2 su nestali, pa čak i '90s dizajn nivoa prvog Shadow Warriora ovde biva izbačen za račun praktično serije arena povezanih platformskim deonicama koje treba da igrača malko olade od stalnog masakra. Ovo je arena shooter iz sve snage i napor da se dosegne energija i visceralnost koje su karakterisale Doom 2016/ Doom Eternal, a da se ne prekopira čitav templejt jedne ili druge igre je vidan. I Shadow Warrior 3 u nekim elementima uspešno gradi na svom legatu iz poslednjih nekoliko godina, donoseći maničnom mošpit masakru osoben ukus. U drugim elementima postaje jasno zašto je id Software posegao za nekim rešenjima u svojim Doom igrama i igrač naprosto poželi da su Poljaci bili malo manje originalni a malo više skrušeno priznali da su tuđa rešenja bolja i naprosto ih kopipejtsovali u svoj naslov.

Ono što je van svake sumnje je da je u Shadow Warrior 3 naglasak na veštini i taktici igrača. Iako sa svojim šašavim orijentalističkim vizuelnim dizajnom i šljaštećim bojama igra može da deluje kao frivolni, brainless naslov u kome samo pritiskate okidač i ne razmišljate mnogo, istina je da je ovo jedna od onih igara koje igraču daju u ruke toliko alata da on često i zaboravlja šta sve može da uradi u datoj situaciji i neretko koristi samo delić palete instrumenata i oružja na raspolaganju.

https://youtu.be/NBjzypy36pg

Ovde je Doom Eternal naprosto zlatni standard sa svojim spektrom oružja i opreme koje je igrač na kraju morao uspešno da internalizuje i pretvori u praktično svoje nove organe ako je želeo da napreduje kroz brutalnu šibu te igre. Shadow Warrior 3 ga prati u korak ali samo za mrvu manje intuitivno. Hoću reći, ova igra naprosto zahteva nešto više učenja, svesne memorizacije sekvenci u kretanju i u borbi, naprosto više petljanja sa inputima koje će igraču obezbediti i dovoljno resursa da pobedi i dovoljno brze pobede da oseti adrenalinsku poplavu i dopaminski nastavak te poplave, umesto da se oseća kao da je pretrčao maraton.

U nekim elementima igra je savršeno utegnuta – ovde ima samo šest oružja za borbu na daljinu a Lo Wangova katana je svedena više na alatku nego na glavnu zvezdu programa kao što je bila u prvoj igri. Ovo je na neki način i korak nazad jer je pogotovo prvi Shadow Warrior u ributovanom serijalu bio sjajan na ime te osvežavajuće prioritizacije borbe na blizinu a gde su vatrena oružja bila tek zgodna nadgradnja. U Shadow Warrior 3 borba je toliko brza a neprijatelja ima toliko mnogo da sam katanu najviše koristio za kenslovanje ciklusa ponovnog punjenja vatrenih oružja. Ovo je igra u kojoj je primarni način nanošenja štete upravo vatreno oružje a mač, iako može da sa par udaraca ubije male protivnike, neće biti koristan u borbi sa većim, težim neprijateljima kojih je igra, kako se ide dalje, sve punija. I pored toga što su inputi potrebni da se mačem izvedu posebni potezi ovd jako pojednostavljeni u odnosu na prethdne igre, igra je toliko brza da za ovo naprosto uglavnom nema vremena.



No, Lo Wang nije onoliko jak koliko oružja ima – u svim igrama u ributovanom serijalu jedan od njegovih najvažnijih kapaciteta bio je onaj za brzo kretanje pa je Shadow Warrior 3 pored duplog skoka, brzog trka i klizanja po tlu dodao i trčanje po zidovima (doduše samo onih sa teksturom zelenog bršljana) kao i kuku sa kablom koja se kači na specifične tačke u arenama i dopušta ,,tarzanisanje" tokom borbe. Ove dve poslednje sposobnosti su bitne i u platformskim delovima između borbi, ali svakako u borbi još više proširuju ekspresivnu paletu igrača i dopuštaju mu da brzo stigne i utekne i skloni se od opasnosti.

A što je značajno jer Shadow Warrior 3 ne dopušta predahe u svojim borbama i ne omogućava lečenje i obnavljanje Lo Wangovog zdravlja mističnim istočnjačkim tehnikama meditacije. ,,Zdravlje" se ovde mora kupiti na terenu – od orbova na fiksiranim mestima u arenama, a koji se periodično obnavljaju kad ih uzmete, ili iz samih neprijatelja koji će ispuštati malo zdravlja (ali i municije) kada ih povredite ili ubijete.

Naravno, ova vrsta ,,neprijatelji su resurs" filozofije je čist Doom 2016/ Doom Eternal i ono gde Shadow Warrior 3 vidim kao inherentno inferiorniji je svakako u tom nedostatku fine doteranosti. Doom Eternal je, naročito, bio igra u kojoj su taktike igrača evoluirale onako kako je igra na njega bacala sve složenije izazove. Već sam pisao o tome da u Doom Eternal neprijatelje koji u prvoj četvrtini igre predstavljaju ozbiljan taktički izazov, kao što je Arachnotron, recimo, kasnije prestajete da primećujete, ne zato što imate bolje oružje nego zato što ste toliko bolje razumeli bojište u kasnijim delovima igre da njih ubijate usput, oni su kolateralna šteta na vašem putu do ,,prave", velike mete.

Shadow Warrior 3 nikad ne postiže OVAJ nivo sofisticiranosti i Flying Wild Hog prema kraju igre samo povećavaju broj neprijatelja u arenama koje ćete uvek savladavati istim taktikama. Ovo i čini da se mnogi kasni sukobi u igri zaista transformišu u težak, pomalo i monoton posao odrađivanja velike količine neprijatelja kojima je potrebno naneti mnogo štete da bi se sklonili, sa stalnim ratom za resurse koje uzimate od njih, ali sa premalo mogućnosti da nekim dramatičnim potezima preokrenete borbu i skratite njen tok.

Ovde je razlika između Doomovih glory killova i Shadow Warriorovih egzekucija ključna jer u Doomu mogućnost izvođenja ubistava koja obnavljaju resurse i daju puno frejmova nepovredivosti zavisi samo o tome kako ste oštetili konkretnog neprijatelja, dok se u Shadow Warrior 3 oslanjate na merač koji punite metodično skupljajući resurs koji ispada iz poraženih protivnika. Ovo u praksi znači da velike i opasne neprijatelje morate čekati sa punim meračem (jer ih ne možete ubiti ako nemate sva tri dela popunjena) a što dalje znači da ćete manje protivnike uglavnom ubijati ručno, lišavajući sebe prečica i lepih krešenda. I ovo je sada jedna nestabilna ekonomija. Svaka egzekucija obnavlja zdravlje ali zdravlje se ionako ekstremno brzo troši pa je pitanje ima li smisla da ubijate male protivnike na ovaj način. S druge strane, najveći broj protivnika iza sebe ostavlja nešto što možete iskoristiti da brže ubijete ostale protivnike – oni veći daju ,,Gore Weapons" od kojih su neka apsolutni čistači arene – a što je još jedna promenljiva u dosta kompleksnoj formuli borbe u Shadow Warrior 3.



Svakako, prema kraju igre sam se ipak često osećao kao da radim fizički posao radije nego da trijumfujem na ime pametne taktike. Neprijatelja prema kraju ima jako mnogo i mnogi od njih zahtevaju mnogo pogodaka da bi pali a igra interesatne elemente okruženja kojima možete ubiti više neprijatelja (razne prese, klopke, šiljke itd.) uglavnom drži u svojoj prvoj polovini pa su završne borbe jedan gotovo neprekidni ciklus ponavljanja istih radnji: pucanja, udaranja katanom da brže napunite oružje kojim pucate, zatim kratak ,,chi blast" kojim odgurujete protivnike i stavljate ih u kratkotrajno stanje ošamućenosti (ključno za velike neprijatelje i prekidanje njihovih napada), pa pražnjenje oružja pa sve tako u krug.

https://youtu.be/WknfHRqlBck

I naravno, možda sam ja samo ekstremno nespretna osoba, nije da je to sad neko iznenađenje, ali čini mi se da je Shadow Warrior 3 u svom finalnom balansu igračke mehanike naprosto ostao na mestu na kome je potrebno uložiti mnogo rada za rezultate koji ne postaju osetno sve veći što se više rada ulaže. Moj je utisak da se eskalacija uzbuđenja u igri zaravni negde oko polovine i da kasnije igra samo baca progresivno sve duže talase neprijatelja na igrača gde će on samo ponavljanjem istih taktika, metodično ali donekle monotono savladavati te talase. Primera radi, povlačenje eksplozivnih buradi harpunom i bacanje na neprijatelje deluje kao idealan način brzog čišćenja prostora i štednje municije ali ovo je tehnika koju sam vrlo retko koristio pri kraju igre ne najmanje zato što sam uglavnom bio stalno okružen neprijateljima i imao premalo vremena za ovakve sofisticirane stvari jer bi sekund i po izgubljenog vremena uglavnom značio da ću izgubiti previše zdravlja.

Retko mi se, hoću da kažem, dešavalo da pri kraju igre otkrijem novi pristup ili taktiku u borbi sa ogromnom količinom neprijatelja, a što je svedočanstvo o tome da je dizajn na kraju išao samo naa ,,više" umesto na dublje. A što nije neki poseban greh, naravno, ali to odvaja Shadow Warrior kao kompetentnu igru od apsolutnog remek-dela kao što je Doom Eternal.

U tom smislu, i tempo igre malo plati ceh ekstremnog produživanja kasnijih susreta sa neprijateljima. Dok je prva trećina karakterisana relativno brzim tempom prelaženja arena i smenom platformskih i borbenih delova, kasnije mi je bilo potrebno znatno više pokušaja za prelazak arena a onda je to na neki način i istaklo činjenicu da su platformski delovi bukvalno samo popunjavanje prostora između arena i vreme za malo ekspozicije kroz dijaloge. I puno šala vezanih za muške genitalije, naravno.



Platformski delovi ni u Doom Eternal nisu bili dobro primljeni, no u Shadow Warrior 3 ovo su relativno bezbolne deonice koje nisu zamišljene kao ozbiljan izazov već pre kao lagana gimnastika između dve borbe. Čak i tako, nekoliko deonica sam morao da ponavljam dosta puta zbog nejasnog signaliziranja gde bi trebalo naredno da se ode pa ne bih mogao da se ljutim nanekoga ko bi ovo kritikovao kao čist višak i lamentirao nad odsustvom ,,klasičnijeg" boomer shooter dizajna nivoa.

Pošto toga, jelte, nema. Shadow Warrior 3 je jedan dugačak hodnik, sa ekstremno malo mogućnosti da se izvučete iz jedne dimenzije i išta ,,istražujete". Ovde stvari sakupljate usput, uključujući orbove za nadogradnju sposobnosti ili oružja, i u 99% slučajeva se krećete uskom stazom na kojoj se ne možete ni okrenuti. Shadow Warrior 3 nema istraživanje, pa čak ni zanimljiv dizajn lokacija. One su niska orijentalnih motiva pokupljenih sa raznih strana i uvek ukusno i slatko izgledajućih na ime zaista solidnog rada grafičkih pregalaca u Flying Wild Hog, ali vrlo teško će vam biti da u glavi razdvojite lokacije iz prvog od onih iz šestog sata igre jer sve izgledaju uglavnom isto.

Ovo je svakako i šlagvort da se kaže kako Shadow Warrior 3 u domenu grafičkog dizajna neprijatelja radi solidan posao i autori to znaju, kreirajući posebne introdukcije za pojedinačne klase neprijatelja. I inače je u arena-FPS igrama važno da se neprijatelji dizajniraju ne samo da budu pojedinačno dobri već i da se dobro međusobno dopune – što ova igra svakako ima na umu -  a jedan od važnih elemenata toga je distinktan vizuelni dizajn, prepoznavanje na ime konture itd. Shadow Warrior 3 je ovde odličan, sa neprijateljima koje ćete intuitivno i brzo razvrstavati po redosledu prioriteta ne samo po osnovu konture već i zvuka i jedina stvar koja može da se zameri je možda taj mišmeš orijentalističkih motiva koji u 2022. godini nema istu težinu kao polovinom devedesetih.

Shadow Warrior svakako nosi sa sobom balast serijala koji je nastao na ideji da su rasni i nacionalni stereotipi urnebesno smešna vrsta humora i u 2022. godini nekima ovo smeta više nego nekima drugima, da tako kažemo. I developer je svakako svestan da su vremena drugačija pa Lo Wangu po prvi put u serijalu glas daje glumac kineskog porekla, što jeste dobrodošao element reprezentacije, ali u suštini, kada igru igrate ne čini značajnu razliku. Ovo je i dalje naslov zadovoljan time da ,,azijske" motive sruči u blender, ne razlikujući Japan od Kine od Indonezije itd. i izbaci na drugu stranu mešavinu koja ne znači ništa ali se podrazumeva da nije ni za koga uvredljiva jer se igra generalno sprda sa svim i svačim.

Daleko od toga da ja pokušavam da bude uvređen u nečije ime, ali jeste možda primetno kako Shadow Warrior 3 sa jedne strane pokušava da ima priču u kojoj i ljudi sa dna etičke piramide pokazuju da imaju savest i empatiju ali sa druge svodi ,,egzotične" kulture na procesiju sprdalačkih klišea, pa tu svakako postoji izvesna neravnoteža u tonu.



Ako ništa drugo, Lo Wang je, kako su nas prethodne igre i navikle, hodajući dispanzer humora koji je meni, pošto sam ipak star i oronuo čovek, uglavnom bio duhovit i doprineo relaksiranoj atmosferi igre. Naravno, ovo je standardna ponuda u kojoj antiheroj sebe predstavlja kao nezamislivo kul i efikasnog ratnika sa dobrim poznavanjem najšire popularne kulture (posle Rage Against the Machine iz prethodne igre, Lo Wang ovde pevuši Queenov Another One Bites the Dust ali sa izmenjenim tekstom da bude bezobraznije) a što sve zvuči nerdi i samozatajno ranjivo a što se opet uklapa sa njegovim iskrenim emocijama prema Hojiju i željom da svojom žrtvom, ipak, spase svet.

https://youtu.be/W9KYEG7psMI

Reč-dve o tehničkim elementima: prelazak na Unreal endžin je svakako dosta učinio za izgled igre ali ne nužno i za njene performanse. Playstation 5, srećom, nema probleme sa učitavanjem šejdera koji prouzrokuju seckanja u verziji za slabije platforme, ali su prelasci iz igranja u endžinu i prerenderovanih kinematika jako grubi, sa padom frejmrejta koji baš bode oči. Razumem, naravno, da bi renderovanje svih kinematika u višem frejmrejtu zahtevalo dodatni rad – i pare jer je ovo verovatno radila neka druga firma – ali i ovo je element koji sugeriše da je u pitanju igra koja, što se kaže, boksuje u višoj težinskoj kategoriji i ne uvek sa savršenim rezultatima.

No, Shadow Warrior 3 je solidan i solidno zabavan neo-boomer shooter FPS koji je i zabavniji ako ste spremni da učite i mnogo puta ponavljate dugačke sekvence poteza koje prema kraju igre ne postaju pametnije već samo učestalije. Lagao bih ako bih rekao da nisam uživao i, ponovo, najveći problem ove igre je što joj je konkurencija Doom Eternal – verovatno najbolji FPS ikada napravljen. Nije, dakle, sramota ne biti bolji od najboljeg a ova igra svakako nudi dovoljno dinamične i visceralne akcije da ispunite njome par popodneva.

[Calavera]

uglavnom, bio sam u pravu što sam batalio shadow warrior serijal posle keca 

[Meho Krljic]

Ne! To uopšte nije poenta koju je ovaj tekst pokušao da napravi. Meni su sve tri igre bile zabavne a ovoj najpre zameram što nije dobra koliko Doom Eternal. A mislim, ŠTA jeste dobro kao Doom Eternal? Uzmite najbolji kokain koji ste ikad probali, ukrstite ga s najboljim seksom koji ste ikad zamišljali, dok jedete najlepše palačinke sa nutelom i šlagom i dajete donacije za decu bez roditeljskog staranja  i to neće biti ni kao 60% Doom Eternal.

Tako da je Shadow Warrior 3 korektan. Ali svakako ne dobar kao Doom Eternal, ili Dusk ili Ultrakill. Ali je bespredmetno da o tome pričamo jer osim mene ovde niko nije ni igrao te igre. 

[Calavera]

da me ne razumeš pogrešno, kapiram da je ovo pozitivan prikaz, samo, ja ni prvog shadow warriora nisam završio pa nema svrhe da se bavim nastavcima 

a eternal i ultrakill su mi u planu, dusk me je onomad odbio opresivnom atmosferom...

[Meho Krljic]

Opresivno, što jes' jes'.

A možda bi ti treći Shadow Warrior bio bolji od prvog, jer nema smaranja sa istraživanjem i sakupljanjem, samo se boriš i milina!!!!

[Calavera]

ali doktore... ja volim istraživanje 

[Meho Krljic]

I ja, to sam i zamerio ovoj trećoj igri, što ga je baš potpuno izbacila. Al da ne budem nefer, ni Doom Eternal ga nema mnogo. Dusk je tu sjajan. Hrot takođe.

[Tex Murphy]

Одиграо сам GRAND THEFT AUTO III! Као што су нас научили Петак тринаести, Ајкула и још неки филмски серијали којих тренутно не могу да се сјетим, традиција је да трећи дио буде у три димензије и ГТА није изневјерио ту традицију. Умјесто погледа из птичје перспективе из прва два дијела и њихових лондонских експанзија, у трећем дијелу царује квалитетан изалеђни приказ који немјерљиво доприноси не само живости свијета и имерзији, него и прегледности. Иако ми је гејмплеј увијек на првом мјесту кад формирам утисак о некој игри, мора се признати да у овом случају и презентација има својих чари јер ипак је велика разлика нпр. кад почнете да возите тротоаром и газите недужне цивиле између првих игара у којима видите неколико црвених пиксела и ове игре у којој видите врло лијепо формиране и анимиране људске фигуре како падају под вашим болидом а око њихових лешева се скупља публика.

Поред ствари као што су 3Д приказ, дигитализовани гласови (иако је главни јунак нажалост мутав), анимације, прича, проширен радио програм и сл., најбитнија промјена у односу на прве игре је минимапа која је замијенила скоро па бескорисну стрелицу (извини, стрелице) и приказује неколико улица у околини, тако да је могућност губљења знатно мања. Знатно мања, али не и непостојећа, што је врло брзо открио свако од нас при првом преласку с једног на друго острво. Међутим, ово не можемо узети за ману игре, заправо је вјероватно и намјерно направљено тако, да би се играчи мотивисали да консултују приложену комплетну мапу (у папирном облику) и науче распоред улица и објеката у граду у којем живе.

ГТА 3 је врло софистицирана игра. Поред главних мисија, ту је и гомила споредних мисија које се добијају преко телефона или кад мазнете нпр. такси или полицијски ауто или хитну помоћ или већ нешто слично. Оно што нисам знао је да, поред новца, ове мисије могу да донесу и солидне додатке у виду оружја и сл. који могу да олакшају касније теже мисије у игри. То сам открио тек након што сам прешао игру, али имаћу у виду за сљедеће наставке. Углавном, једно вријеме сам се лудо забављао тиме што возим такси, примим путника, одвезем га на одредиште, узмем му паре и онда га рокнем снајпером слеђа. Такође су врло забавни обрачуни са полицијом, која је много глупља него у прва два дијела. Можете нпр. да рокнете неколико цивила и онда кад дођу пајкани само да им сипате кашикаре под ауте. Не бисте вјеровали колико дротова можете на овај начин да побијете! Предивно. Ово сте наравно могли и у првим дијеловима, али овде је много забавније због реалистичнијег приказа.

Нажалост, игра пати од једне ужасно крупне мане која неке мисије чини правим правцатим паклом на земљи. Наш херој, поред тога што је мутав, не зна ни да плива. Али не само да не зна да плива, он је као Мали Џон из Бруксовог Робина Худа, тј. умире при било каквом додиру са водом, чак и у плићаку. Е сад, замислите да имате (као што имате) мисије у којима возите бродић и замислите да морате (као што и морате) да изађете из тог бродића. Логично, паркираћете бродић што је могуће ближе молу или обали или чему већ, а онда вам остаје само да молите Бога да ваш вајни херој приликом изласка из чамца/бродића не падне у плићак и не умре. А имајући у виду како је кљакаво управљање, ово је врло реална могућност. Имате нпр. мисију С.А.М. у којој треба да пресретнете неки авион, у којој прво у одређеном временском року морате да се допељате до мола, уђете у чамац, дођете до неких бова или тако нечега, спремите бацач ракета, сачекате да се појави авион, срокате га (за шта имате свега неколико секунди и два, евентуално три, хица), онда морате да покупите неки терет који испадне, а ако терет заврши на некој платформи у мору, онда морате да изађете из чамца и скочите на ту платформу (успут, наравно, молите Бога да не упаднете у плићак), покупите комаде терета (тј. дроге) који су ту испали, успут се обрачунавајући са наоружануим Колумбијцима, затим се вратите до бродића (молећи успут Бога да при уласку у њега не упаднете у плићак), успут скинете полицијски хеликоптер (јер и пајкани вас гањају - можете да газите цивиле до прекосутра и нема никога, али узмете ли мало дроге или рокнете ли какву "уваженију" личност, ето читаве градске полиције заједно са федералним структурама на вас, свака сличност са нашом полицијом је потпуно случајна), одете бродићем назад до мола гдје сте оставили ауто, успут молите Бога да при изласку на мол не упаднете у плићак (е мени се управо то десило и могу вам рећи да нисам био претјерано сретан у том тренутку), онда скинете сљедећи полицијски хеликоптер, улетите у ауто и спичите до градилишта (гдје треба да оставите дрогу) све док вас гања комплетна полиција и ФБИ што аутима што хеликоптерима што ко зна чиме. Луда забава. Нажалост, систем снимања позиција је и даље крш, не само што нема снимања унутар мисија, него чак нема ни чекпоинта. Замислите ту фрустрацију кад тако пред крај мисије упаднете у плићак и онда морате да учитате стару позицију, кренете поново од свог стана, потрошите пет или шест минута да уопште дођете до старта мисије и онда спроводите све оне фазе које захтијевају крвничку прецизност све вријеме молећи Бога да не загинете због проклетог плићака (а на што немате практично никаквог утицаја). Због ове мисије био сам врло близу да пошаљем у мајчину и Рокстар и комплетан серијал и већ сам гуглао читове, али ипак их нисам користио.

Кад сам већ у критичарском моду, морам да споменем и апсолутно папански потез да вам игра за посљедњу мисију одузима сво оружје које сте до тада скупили. Ја сам потрошио брдо пара на разноразна оружја и муницију очекујући да ће ми требати у завршном обрачуну и због тога сам морао једно солидно вријеме да радим као таксиста да бих намакао петсто хиљада неопходних за сам почетак мисије. А онда кад је мисија почела, на моје опште изненађење био сам потпуно голорук. Ово је врло врло врло врло врло непоштено. С друге, пак, стране, сама по себи ова мисија је убједљиво најбоља у игри и представља школски примјер врхунског дизајна. Врло је тешка, али не због кљакавих контрола, него због неупоредиво надмоћнијег непријатеља и тијесног временског лимита. Међутим, дотични непријатељ може да се савлада пажљивим посматрањем њиховог распореда и вјештим кориштењем ресурса које имате на располагању (морао сам да поновим неколико мисија јер сам схватио да ће ми користити метконепробојни џип који сам неопрезно изгубио раније). А онда на крају посматрати како хеликоптер са гадуром која вас је издала на почетку игре нестаје у пламену, то задовољство брише све претходне гријехе игре.

Оно што је за мене највеће изненађење јесте што је, упркос неоспорним графичким побољшањима, сам опен њорлд дизајн заправо поједностављен и мени лично лошији у односу на претходну игру. Овде, наиме, имате причу и главне и опционе мисије, али врло мало нелинеарности (која долази углавном од тога што неке мисије можете да пређете различитим редослиједом, што има утицај на евентуални нестанак неких других мисија). Главне мисије морате да пређете и прича се увијек одвија на исти начин - почињете код Мафије, кад вас они издају прелазите на Јакузе (у међувремену Мафија вас замрзи и прави вам пакао од живота кад забасате у њихов крај), итд. Упоредити са ГТА 2 гдје у сваком дијелу града имате по три различите фракције које имају разрађене међусобне односе, нпр. рад за једну аутоматски вам нарушава репутацију у другој и смањује број доступних мисија. И онда имате потпуну слободу за кога ћете да радите, са свим посљедицама које то доноси. Ту нема обавезних мисија, ваш једини циљ је да зарадите одређену количину новца. Мисије јесу најбржи начин да се то уради, при чему касније мисије носе више новца (што није случај у ГТА 3), тако да можете да процијените да ли желите нпр. да пређете све мисије за једну фракцију, или да кренете са једном, обавите неколико лакших мисија, онда се умилите другој фракцији рокајући припаднике ове прве, па онда урадите неколико лакших мисија за ту другу фракцију и томе слично. Или једноставно игноришете мисије и роштиљате полицајце. Ово јааааааааааааако дуго траје, али теоретски је могуће завршити игру на тај начин. Ја сам иначе велики фан линеарних игара, али опен њорлд дизајн у прастаром дводимензионалном ГТА 2 је био феноменалан и штета је што га нису имплементирали и у овој графички супериорној игри. Каква би тек то игретина била! Овде чак не добијате поене за убијање пајкана и цивила! Недопустиво!

Све у свему, уз све ситне мане, ово је без сумње одлична игра, међутим мислим да је њен статус као једне од најбољих игара свих времена мало прецијењен. Можемо ми сад да се вадимо како је то игра стара двадесет година и томе слично, али таква оправдања једноставно не пију воду. Ресидент Евил је још старији, а има савршен дизајн и савршено управљање. Међутим, кад бих негирао да једва чекам да заиграм Вајс Сити, то би била гнусна лаж. Да завршимо са једним од најбољих дијалога у игри (овој или било којој другој).

"Oh, Asuka, you've got a massager!"
"That's not a massager!"

[Meho Krljic]

Ah shit! Znam šta čitam večeras u krevetu, pred spavanje 

[Calavera]

ja sam i dalje šokiran da neko ovo nije igrao kad se pojavilo, imam utisak da se u to vreme u igraonama igralo samo ovo i cs 

[Tex Murphy]

ja sam i dalje šokiran da neko ovo nije igrao kad se pojavilo, imam utisak da se u to vreme u igraonama igralo samo ovo i cs 

У вријеме кад се то појавило, мене су занимале само авантуре и НБА Ливе 2000. Сјећам се да сам само накратко пробао игру, ако се не варам - на Плејстејшну који је донио неки мој друг, вршљао по улици једно двије минуте, премлатио неког недужног пролазника бејзбол палицом и констатовао како је игра "грозно глупа".

А ЦС сам играо буквално само једном у животу јер у то вријеме, кад су мултиплејер пуцачине у питању, са нескривеним гнушањем сам гледао на све што није Квејк 3 Арена.

[Calavera]

očigledno nismo odrastali u istom kraju!!!

[Father Jape]

ja sam i dalje šokiran da neko ovo nije igrao kad se pojavilo, imam utisak da se u to vreme u igraonama igralo samo ovo i cs 

Ja nisam.
Odnosno, igrao sam ga pola sata jednom u Petrovcu na moru, u igraonici, recimo 2003.
A u lokalnoj beogradskoj igraonici to niko nije igrao 2001. da se ja sećam.
Tako da je moje iskustvo sa GTA bilo GTA2 kod ortaka pa mnogo godina kasnije GTA4 na PC-ju.

[Berserker]

ja sam i dalje šokiran da neko ovo nije igrao kad se pojavilo, imam utisak da se u to vreme u igraonama igralo samo ovo i cs 

Šta je fora sa GTA serijalom? Nikad ga nisam igrao, bukvalno ni jedan minut nemam sa bilo kojim delom. Potpuno me je odbilo to što uvek kada sam gledao druge kako igraju, u pitanju su bila iživljavanja sa kolima i helikopterima, letenja i sudaranja, uz veselo gaženje prolaznika i obavezno korišćenje kodova. Nikad nisam video da igrač radi nešto smisleno u igri, nikad nisam video ikoga ko je igrao misije i prelazio igru, uvek je bilo u pitanju besmisleno iživljavanje, gaženje i upucavanje ljudi, letenje kolima uz obavezno cerekanje kad nešto posebno lepo polomi. Naravno da znam ja da je u pitanju igra sa detaljunom pričom, misijama i da može i tako da se igra, ali ako je već svi igrači igraju kao Postal sa kolima, očigledno mi je da je mnogo zanimljivija u tom modu, ali takav stil igranja mi je, blago rečeno, debilan.

[Calavera]

ja sam i dalje šokiran da neko ovo nije igrao kad se pojavilo, imam utisak da se u to vreme u igraonama igralo samo ovo i cs 

Šta je fora sa GTA serijalom? Nikad ga nisam igrao, bukvalno ni jedan minut nemam sa bilo kojim delom. Potpuno me je odbilo to što uvek kada sam gledao druge kako igraju, u pitanju su bila iživljavanja sa kolima i helikopterima, letenja i sudaranja, uz veselo gaženje prolaznika i obavezno korišćenje kodova. Nikad nisam video da igrač radi nešto smisleno u igri, nikad nisam video ikoga ko je igrao misije i prelazio igru, uvek je bilo u pitanju besmisleno iživljavanje, gaženje i upucavanje ljudi, letenje kolima uz obavezno cerekanje kad nešto posebno lepo polomi. Naravno da znam ja da je u pitanju igra sa detaljunom pričom, misijama i da može i tako da se igra, ali ako je već svi igrači igraju kao Postal sa kolima, očigledno mi je da je mnogo zanimljivija u tom modu, ali takav stil igranja mi je, blago rečeno, debilan.

pa dobro si reko, to je klasično klinačko iživljavanje. gta je u to vreme bio jedina igra koja ti je stvarno dopuštala da radiš šta hoćeš, normalno je da će klince više interesovati šifre i pravljenje maksimalnog nereda nego odrađivanje misija. mislim, ja sam to prelazio kako treba™ jer mi je ta potpuna sloboda koju igra forsira bilja daleko zanimljivija kad je imala neki krajnji cilj, tj. bila uokvirena narativom i misijama, ali malo je reći da sam bio u manjini 

[Petronije]

Isto nikad nisam voleo GTA, uvek mi je bila odbojna igra, a probao sam svaki deo.

Mada ima nešto i do settinga, ta gangsta sranja me nikad nisu privlačila, bolje me rade fantazijski ili sf svetovi.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Calavera]

ja se izvinjavam, mislio sam da je ovo forum ljubitelja igara, ali izgleda da smo štrikerajski kružok!!!

[Petronije]

De de, ne plači, javiće se valjda još neko osim tebe [emoji39]

Meho je to sigurno igrao.
[emoji4]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[dark horse]

Ja sam igrao prva dva, koji su mi bili i najsimpatičniji, jer su bili 2D i nepretenciozni. Kasnije je to naraslo, mada nikad nije bilo dovoljno open world za moj ukus. Uvek sam planirao da nabavim kasnije delove, posebito GTA V, ali bi iskakalo nešto zanimljivije i preče. Biće da je to bilo zbog faktora koji je i Petronije pomenuo, više su me radili fantazijski svetovi. Valjda zato nikad ni Wire nisam uspeo da odgledam do kraja, i pored najbolje volje.

[Tex Murphy]

Број људи који заслужују бановање с форума је запањујући.

[Berserker]

Број људи који заслужују бановање с форума је запањујући.

Čekaj da se javi i drug neomedjeni, siguran sam da će imati da kaže nešto na temu ''RPG'' sistema u GTA

[dark horse]

Број људи који заслужују бановање с форума је запањујући.

Ti do juče (bukvalno) nisi znao da li se GTA 3 maže na lebac ili pije iz šolje, a sad bi da nas banuješ što nismo igrali GTA 3-5!!?!??!!