Glupa igra s pogađanjem citata iz knjiga

[Hiperhik]

 

(with no strings attached)

[Ygg]

Ovo čak i ja znam! 

Čehov: Dama s psetancetom

[Mme Chauchat]

Jeste! I šta se praviš skroman, javljao si se i ranije...

[Ygg]

Ma foliram se malo! 

Evo novog zadatka:

   U kući je Judžin udario dečaka. Aronu je pošla krv iz nosa, ali nije pustio ni glasa.
   "Govori, dečače."
   "Šta da kažem?"
   "Jesam li ti otac ili nisam?"
   "Da, oče."
   "Lažove!"
   Udario je ponovo, bez upozorenja; ovaj put je udarac bacio Arona na pod. Kada je priljubio male, meke dlanove uz kuhinjske pločice da se podigne, osetio je nešto kroz pod. U zemlji je bila muzika.
   "Lažove!" ponavljao je njegov otac.
   Biće još udaraca, pomisli dečak, još bola, još krvi. Ali je to sad bilo podnošljivo; muzika je bila obećanje da će, posle dugog čekanja, jednom zasvagda doći kraj udarcima.

[Alexdelarge]

dablinci?

[angel011]

Barker, Kože očeva?

[Ygg]

Barker, Kože očeva?

Bingo!

[angel011]

Evo nešto lako:


"Sledećeg dana niko nije umro."

[angel011]

U pitanju je roman nobelovca.

[Mica Milovanovic]

Nisam čitao, ali sam slušao na radiju 


Smrt i njeni hirovi - Saramago...

[angel011]

Jeste. 

[Mica Milovanovic]

Svuda u velikim gradovima čudovište uđe u modu. U kafanama se o njemu pevalo, u novinama ismevalo, u pozorištima pretstavljalo. Izmišljale su se svakojake lagarije. Novine su donosile sve nemoguće i džinovske životinjem počevši od beloga kita, strašnog "Mobi Dajka" severnih predela, do ogromnog Krakena.

[Mica Milovanovic]

Godina 1866 bila je značajna zbog jednoga čudnovatog događaja, jednog neobješnjenog i neobjašnjivog događaja koji bez sumnje niko nije zaboravio.

[Melkor]

Zil Vern?

EDit: 20 k milja pod morem?

[Mica Milovanovic]

Tako je. Valjda nije moglo lakše...

[Melkor]

Mda, onaj Kraken je trebalo da bude dovoljan.

Nego:

I bližeći se ataru svoga sela, i uspomene mu behu bujnije. Svaka staza, svaki žbunić beše mu po jedna uspomena iz prošlosti... Onaj hrast što je onako besno raširio svoju krunu, bio im je jednom zaklon od kiše. Na ovoj su stazi toliko puta razgovarali... Iza onog žbuna viknula ga je jednom, kad je tuda prolazio, pokazujući mu prvo jagnje koje su dugo, dugo zajednički milovali. Pa kako ga je milo tada pogledala.
- Voleš i ti jaganjce?
- Volem.

[Melkor]

     I stade pipati oko sebe. To beše tesno podrumče da se ne možeš ni ispraviti ni okrenuti... Sa vlažnih zidova kapala je voda... Svetlosti ni zračka. Hrastovo platno što je zatvaralo taj ćumez beše jednostavno, a spolja ga je zatvarao mandal...
     Strašno!... On se opet spusti na stepenice...
     Osećao je zimu i žeđ. Grlo mu se osušilo, a on ne imade ni vode. Stade lupati u vrata.
     - Šta ćeš? - zapita ga glas spolja.
     - Dajte mi vode!
     Ne dobi nikakva odgovora... Mislio je da je onaj otišao da javi ##### za to... Ali ništa... prođe mnogo vremena, prođe... večnost... a njemu niko da bi reči, a džaba ti vode...
     Čudno li čovek žudi za onim čega nema!...

[Mme Chauchat]

Hajduk Stanko. Kako ti je to palo na pamet?

[Melkor]

Jes', vala...

A sto? Nisam valjda jedini kome je taj roman bio bitan u detinjstvu? Mislim da sam ga jedno 10-ak puta procitao. Doduse, poslednji put veoma davno i sad sam se zacudio koliko malo opisnih pasusa zapravo postoji u knjizi kao i, za mene, veoma slobodnom upotrebom...

[Mme Chauchat]

A sto? Nisam valjda jedini kome je taj roman bio bitan u detinjstvu? Mislim da sam ga jedno 10-ak puta procitao.

Pa i ja sam, baš mi je bio strava, ali mislim da ga se nisam setila više od dva puta u poslednjih dvadesetak godina... ovo morenje žeđu mi se urezalo.

[Melkor]

Pre par meseci sam pravio police u decijoj sobi pa sam odvajao knjige za sledecih 10 godina 

[Mme Chauchat]

U, baš kasnim...


Pogledah u sinovicu ne bih li uhvatio u njenim očima neko ohrabrenje ili neki drugi znak. Ali videh samo njen profil. Gledala je u kvaku na vratima. Gledala je netremice onim praznim pogledom sovuljage koji me je već ranije bio zapanjio. Bila je veoma bleda. Videh kako joj se gornja usna diže u nekom bolnom grču, otkrivajući divnu belu liniju njenih zuba. I pred tom, iznenada otkrivenom, intimnom dramom, koja je ogromno prevazilazila blago uznemirenje mojih ševrdanja, ja izgubih i poslednju snagu. U tom trenutku čusmo ponovo dva udarca - samo dva, oba slaba i brza - i moja sinovica reče "On će otići..." nekim dubokim i tako savršeno obeshrabrenim glasom da više ne izdržah i rekoh jasno: "Uđite, gospodine."

[Mme Chauchat]

Niko?
Autor je bio član francuskog pokreta otpora. Reditelj ekranizacije bio je član pokreta otpora. Glavna glumica u ekranizaciji bila je članica pokreta otpora.

Ako ovo ne pomogne, kačiću još citata.

[scallop]

Prema mrdanjima pokreta otpora trebalo bi da bude Žan Pol Sartr.

[Mme Chauchat]

Neko mnogo više kul, po meni. Pisao i SF.

[Hiperhik]

Ne znam o kom delu se radi, potpuno izvesno nisam čitao.

Ali, po hintovima, to bi bio Kami..

[Mme Chauchat]

Nije! Idem da nađem knjigu.

[Hiperhik]

 

[Mme Chauchat]

O ovome se radi:

- Srećan sam što sam ovde našao jednog starog dostojanstvenog gospodina. I jednu gospođicu koja zna da ćuti. Moraćemo pobediti ćutanje Francuske. To mi se veoma sviđa.

A ovo bude posle:
Oficir nastavi. Njegov napor bio je tako očigledan da se činilo da ga vrši po cenu života:  -  Sve ono što sam rekao u toku ovih šest meseci, sve ono što su zidovi ove sobe čuli... - uzdahnu duboko kao da ima astmu, zadrža jedan trenutak vazduh u plućima - treba... - A zatim ispuštajući vazduh: - Treba zaboraviti.
Devojka lagano spusti ruke u krilo i one ostadoše savijene i nepokretne kao barke nasukane na pesku. Zatim diže glavu i, prvi put - prvi put u toku ovih šest meseci - pogleda oficira svojim bledoplavim očima.

A ovo bude na kraju:
Bio je već otišao kada sam, sutradan, sišao da popijem šolju jutarnjeg mleka. Sinovica je bila spremila doručak, kao i svaki dan. Posluži me ćuteći. Pili smo ne govoreći ni reči. Napolju je, kroz maglu, sijalo bledo sunce. Bilo je, mora biti, vrlo hladno.

[Melkor]

Zar nisi skoro sa Pingvinom pricala o filmu po tom delu? Le Silence de la Mer?

[Mme Chauchat]

Jesam, jesam.  Verkor, Ćutanje mora. Šibaj dalje!

[Melkor]

Da ostanemo u atmosferi lagane nedeljne razbibrige 

     

Izgledao je užasno. Kosa mu je dosezala do kolena, retka brada do pupka. Njegovi nokti behu kao ptičije kandže, a sa ruku i nogu, tamo gde ga rite nisu pokrivale, koža mu je otpadala u parčićima.
     Prvi ljudi koje je sreo, seljaci na polju u blizini grada ##### pobegoše vrišteći kad ga ugledaše. U samom gradu, međutim, on postade senzacija. Ljudi su se skupljali na stotine da ga gledaju. Neki su ga držali za odbeglog kažnjenika sa galije. Neki su govorili da on uopšte nije pravi čovek, već mešavine čoveka i medveda, neka vrsta šumskog bića. Jedan koji je nekad plovio morem tvrdio je da izgleda kao pripadnik nekog divljeg indijanskog plemena u Kajeni koja leži s druge strane velikog okeana. Odvedoše ga kod gradonačelnika.

[Melkor]

...još nijedno živo biće nije nikada stupilo na ovo mesto. Gotovo da ga je preplavilo osećanje nekakvog svetog stida što ga uzima u posed. Brižljivo je prostro po zemlji svoje konjsko ćebe, kao da pokriva oltar i legao na njega. Osećao se kao da je na sedmom nebu. Ležao je u najusamljenijoj planini Francuske, pedeset metara pod zemljom, kao u vlastitom grobu. Još nikad u životu se nije tako sigurno osećao - pogotovu ne u stomaku svoje majke. Napolju je svet mogao slobodno da izgori, on to ovde ne bi mi primetio. Tiho poče da plače. Nije znao kome da zahvali za toliku sreć.
     Sledećih dana izlazio je napolje jedino da liže vodu, da se brzo oslobodi svoje mokraće i svog izmeta i da lovi guštere i zmije. Noću ih je bilo lalo pohvatati jer bi se izvlačili ispod kamenja ili malih jazbina gde bi ih lako nanjusio.

[Mme Chauchat]

Znam da ne bih smela ali... Parfem?

[Meho Krljic]

Da, Parfem, čak sam i ja prepoznao 

[Mme Chauchat]

Postavi onda ti da se ne akam ja opet! Inkluzija za Mehu!

[Meho Krljic]

Samo ako dopusti postavljač, tj. Melkor.

[Melkor]

Lagana nedeljna razbibriga  Nego, nisam do sada listao ovo Solarisovo izdanje, očajnog li prevoda 

Meho, ako dama hoće zeca...

[Meho Krljic]

Evo onda nešto uistinu lagano. Izdanje je iz 1922. godine pa je jezik malo arhaičan, pogotovo transkripcije imena:

Do mene je stojao moj drug Randl, koji je docnije napustio mornarski zanat i stupio kao tenor u američka pozorišta, gde se neko vreme slavio pod imenom Randeti, dok se nije propio i umro u bedi.*

Njegov glas i talenat bili su tada u punom jeku, i ja nigde nisam čuo zvučniji i lepši ljudski glas. Nas smo dvojica očarali mnoge taitske uši, u ovoj zemlji gde divno razumeju muziku svi pa i najdivljačniji.

*Al mu narator u jednoj rečenici napiso hagiografiju, leb ti ljubim.

[scallop]

I sebi.

[Mme Chauchat]

Ako je ovo taitske u stvari ta(h)itske, onda u obzir dolaze Melvil, London i Stivenson kao prva postava... ne znam da li su baš Londona tako rano prevodili, ali može biti.
U svakom slučaju nemam pojma, daj još!

[Meho Krljic]

Nije ni jedan od njih. Štaviše, nije ni taj jezik uopšte. Autor je bio član svoje nacionalne akademije, piše na jednoj od prvih strana. Evo čitavo devetnaesto poglavlje prvog dela. Mačkar sam, pa mi ovo blisko.

Rarahu je imala jednu vrlo ružnu mačku koju je do moga dolaska volela više svega.

Na Okeaniji su mačke raskoš, i pri svem tom njihova je rasa tamo vrlo ružna. Evropske mačke rasplođavaju se i jako se traže.

Rarahina je bila velika, mršava, dugačkih nogu, i po vazdan je spavala, s trbuhom okrenutim suncu, ili jela plave langrote. Zvala se Turiri. Vrhovi njenih pravih ušiju bili su probušeni i ukrašeni malim resama od svile, kao u svih mačaka taitskih. Ovaj ukras dopunjavao je na vrlo komičan način ovo mačje lice, koje je već samo po sebi bilo vrlo neobično.

Ona je bila toliko smela, da je svoju gospođu pratila u kupatilo, i provodila s nama po čitave časove, u bezbrižnim položajima.

Rarahu joj je davala najnežnija imena, kao: "Moja mila mala igračka" i "srce moje" (ta u mea iti here rahi) i (ta u mafatu iti).

Žao mi je što nemam skener jer je ćirilični font kojim je ovo štampano beskrajno šarmantan. Takođe, dva citata u zagradama na kraju su kucana latinicom. Naf rispekt tu ol d masiv dem, što bi rekli u Roterdamu.

[Melkor]

Jel' to bilo u Kadoku posle rata? Procitao sam size sad na wikipediji i zvuci mi strasno poznato, ali mislim da nisam citao.

[Mme Chauchat]

Pravi rebus. To se ceni!

[Meho Krljic]

Nemam spisak kompletnog Kadoka, ali od onoga što znam da je izašlo, ovo nije bilo tu. Nisam siguran koliko se roman uklapa u Kadok program, mada... može da se uklopi.

Evo još jednog isečka:

Na njenoj spoljašnjosti nije bilo ni jednoga od onih znakova po kojima se u Evropi poznaju mlade devojke koje boluju od grudi; struk i prsa bili su joj obli i pravilni kao u lepih statua stare Grčke. Međutim, karakterističan slab kašalj, sličan kašlju kraljičine dece, bivao je kod nje sve češći, a plavičasti kolut sve jači ispod njenih velikih očiju.

U njoj je dirljivo i tužno bila oličena polinezijska rasa, koja se gasi u dodiru sa našom civilizacijom i našim porocima, i koja će uskoro biti samo gola uspomena u istoriji Okeanije...

Roman je neka vrsta autobiografije autora i bio je hvaljen kao imresionistička protivteza tada preovlađujućem naturalizmu u književnosti te jelte, države. Takođe, jedan je od vrhunskih predstavnika škole romantične stilizacije egzotičnih kultura...

[divča]

Lotijeva zenidba?

[Meho Krljic]

Apsolutno.

[Meho Krljic]

Ovaj čovekoid... Ubode pa nestane...

[scallop]

Otiš'o da čita.

[Mica Milovanovic]

Meho, ako si sinoć oko ponoći štucao, to je bilo zato što smo, uz picu sa previše formaggija, picu sa viršlom umesto šunke, i sličnim đakonijama, nestrpljivo iščekujući rasplet aktivnosti vezanih za ćelijske uzorke, raspravljali da li si zaista pročitao Lotija.


Ja imam jedno dve njegove knjige kupljene u antikvarnicama, ali bojim se da nikada neću smoći snage...