ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Već neko vreme razmišljam o Radionici koja bi se bavila dužom formom. Tabak priča ima cca. 16 strana, odnosno između 25 i 30 Kk. Ova forma je znatno pogodnija za ozbiljne zbirke priča.


Dakle, priča 25000 do 30000 slovnih znakova sa proredom. Meni na pp. Čim stigne neka priča topik će obavestiti zainteresovane. Nema rokova i glasanja i komentariše se kad je postavim na topik. Radi informacije, to je, otprilike, celina od tri do četiri kratke priče. Budući da mi je želja da se približimo formi romana, poželjno je da svaka priča ima umesto endline neku vrstu klifhengera, odnosno, da bude otvorena za nastavljanje.


Priča mora imati elemente fantastike, odnosno, posebno ću voditi računa o obavljenoj pripremi. Oni koje mrzi da se za pisanje pripreme nisu pozvani. Nemojte slati oronule priče, manje sam sklon da ih čitam od onih koji su ih čitali pre mene. 8)

 xjap

Učestvujem, nadam se i ostali, samo se plašim da će scallopov inbox biti prepun...

Ja se nadam da neće. Posetioci ovog foruma znaju da sam "težak", a nije ni lako napisati dobru priču srednje dužine. Ovo sam preduzeo zato što smatram da neki mogu, a da su se drugi pomalo zasitili sasvim kratke forme. To ne znači da je 6Kk priča postala suvišna, jer je ona embrionalni oblik za pristup dužim formama. Mene je dr Zoran Živković pre više od 30 godina bukvalno naterao da napišem priču na jednoj strani, "ali da ima početak, sredinu i kraj".

Neće...

Imam jedan raskupusani, ali vrlo zanimljivi primerak sf almanaha "Andromeda" iz 1976 godine, "iskopan" iz nekog budžaka filološkog fakulteta. Postojao je tamo izvesni žiri, sa zadatkom da izabere tri najbolje priče sa konkursa, u kojem su bili, između ostalih, dr Zoran Živković, Žika Bogdanović i IVAN V. LALIĆ (!) Da li se on interesovao za (naučnu) fantastiku ili ne, ne znam, ali mi je podatak da se jedan veliki pesnik upustio u čitanje i kritiku sf veoma zanimljiv.
Priče sa konkursa su dužine od 20000 do 40000 karaktera, prvu nagradu je odneo Miroslav Isaković sa odličnom pričom "Nestanak". Zaključak: pitam se, da li nazadujemo?

Dajem reč da vam neću dosađivani niti slati gluposti.

To sa pričom na jednoj strani je savršena vežba, meni zaista potrebna.
Pre dve godine sam napisala roman za koji mi niko nije rekao da je loš, naprotiv. Naslušala sam se hvala (iako nikome nije palo na pamet da ga objavi!), a među njima je uvek bila ista primedba : opširnost, suvišni likovi, više priča u jednoj, a među njima ne postoji čvrsta vezai sl.
Urednica izdavačke kuće ''Kairos'' mi je, napokon, otvoreno rekla da bi moje divno delo trebalo PREPOLOVITI da bi se dobila lepa mala kniga! Još to nisam uradila, nemam srca, iako verujem da bi trebalo.
Kratke priče nisam pisala nikada  - do ove Radionice. Možda se vama ne čini tako, ali ja sam sigurna da mi je na korist.

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 07-02-2013, 21:23:11
Imam jedan raskupusani, ali vrlo zanimljivi primerak sf almanaha "Andromeda" iz 1976 godine, "iskopan" iz nekog budžaka filološkog fakulteta. Postojao je tamo izvesni žiri, sa zadatkom da izabere tri najbolje priče sa konkursa, u kojem su bili, između ostalih, dr Zoran Živković, Žika Bogdanović i IVAN V. LALIĆ (!) Da li se on interesovao za (naučnu) fantastiku ili ne, ne znam, ali mi je podatak da se jedan veliki pesnik upustio u čitanje i kritiku sf veoma zanimljiv.
Priče sa konkursa su dužine od 20000 do 40000 karaktera, prvu nagradu je odneo Miroslav Isaković sa odličnom pričom "Nestanak". Zaključak: pitam se, da li nazadujemo?

Možda nazadujemo.
Uverena sam da nema literature, bar ne one dobre, bez fantastike.

Ne treba ti srce. Trebaju ti makaze  8-)

Da se prvo malo ovde izvežbam  :lol:

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 07-02-2013, 21:23:11
Zaključak: pitam se, da li nazadujemo?

Pitam se kako se izvlače ovakvi zaključci? Priča dobre dužine je i pre 35 godina bila priča dobre dužine? Mislim da je tada Boban uzeo treće mesto. Ili je to bilo naredne godine. Hajde da pitamo Bobana da li je priča između 25 i 30 hiljada slovnih znakova demode. Ili nazadna? Bože, Hrundi, hajde, primoraj se da budeš konstruktivan. Nije teško. Samo malo dobre volje. :lol:

Quote from: kimura on 07-02-2013, 21:30:01

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 07-02-2013, 21:23:11
Imam jedan raskupusani, ali vrlo zanimljivi primerak sf almanaha "Andromeda" iz 1976 godine, "iskopan" iz nekog budžaka filološkog fakulteta. Postojao je tamo izvesni žiri, sa zadatkom da izabere tri najbolje priče sa konkursa, u kojem su bili, između ostalih, dr Zoran Živković, Žika Bogdanović i IVAN V. LALIĆ (!) Da li se on interesovao za (naučnu) fantastiku ili ne, ne znam, ali mi je podatak da se jedan veliki pesnik upustio u čitanje i kritiku sf veoma zanimljiv.
Priče sa konkursa su dužine od 20000 do 40000 karaktera, prvu nagradu je odneo Miroslav Isaković sa odličnom pričom "Nestanak". Zaključak: pitam se, da li nazadujemo?

Možda nazadujemo.
Uverena sam da nema literature, bar ne one dobre, bez fantastike.

Kao kada bi danas, jedan nagrađivani pesnik, neko ko ne pripada sf žanru, Karanović, recimo, bio član nekog sf konkursa. To daje težinu, legitimitet, da kažemo.

Samo da dodam, za scallopa, odgovor je upravo dat, nisam uopšte govorio da je bilo šta bilo demode. Treće mesto su podelili Damir Mikuličić i Dobrivoj Zarić, drugi je bio Milivoj Anđelković.

Quote from: Lord Kufer on 07-02-2013, 21:31:56
Ne treba ti srce. Trebaju ti makaze  8-)

ta, i ja sam joj to već rekla, a ona uporno pravi početničku spisateljsku grešku.

ovde je reč o samokritici. ljudi koji "nemaju srca" da iseku ono što ne valja ili što je plod njihovog mozga, prosto su samoljubivi.

D, nisi mi uputila ni reč o mom pisanju ili pisanju uopšte.
I nemoj - dok god ne budeš imala svoju reč.
Lord je bio sasvim jasan, nema potrebe da se njegove reči ponavljaju na nov način.

jesam. rekla sam ti da se desenzitizuješ, ali tebi je moć kapiranja zamagljena emocijom i mišlju da sam zla.

kada se budeš desenzitizovala  8) , moći ćeš da napišeš dobar roman, aili bar da modifikuješ stari.


to sam ja naučila od lorda, na primer. ali on nije shvatljiv tek svakome ko ga olako shvata.

Molim, bez đubrenja po potpuno novom topiku. Nismo ništa zasadili. Još.

a zašto mislite da je to đubrenje?

Pretpostavljam da se Lord smeje poslednjoj rečenici, ako je pročitao.
Hvala ti na dobronamernosti i lepim željama, ali ja od kritike očekujem da bude malko konkretnija.

Slobodan izbor teme će mnoge naviknute na radionicu ostaviti neodlučne i nesigurne. Posle će uvideti svu lepotu slobode.
Ne mogu obećati da ću učestvovati, ali svakako pozdravljam inicijativu i želim radionici -b mnogo uspeha.

Quote from: kimura on 07-02-2013, 22:11:53
Pretpostavljam da se Lord smeje poslednjoj rečenici, ako je pročitao.

pa i treba da se smeje!!!  :lol:  zna to lord, ali ti ne vidiš. :) zar nisam baš tebi jednom rekla da reči ne biram slučajno? :wink: vidiš kako loše čitaš kada si pod emocijom?  8)

Quote from: D. on 07-02-2013, 22:16:53

Quote from: kimura on 07-02-2013, 22:11:53
Pretpostavljam da se Lord smeje poslednjoj rečenici, ako je pročitao.

pa i treba da se smeje!!!  :lol:  zna to lord, ali ti ne vidiš. :) zar nisam baš tebi jednom rekla da reči ne biram slučajno? :wink: vidiš kako loše čitaš kada si pod emocijom?  8)

Лепо ти је жена рекла да је не интересује твоје преношење туђих речи. Видиш како лоше читаш... увек.

Kimura, sve se svodi na to da se s distance, nastale protokom vremena i duhovnog sabiranja, vraćaš tekstu i radiš još na njemu, odstranjujući ono suvišno i dodajući eventualne novije i jasnije uvide. Ako je roman u pitanju, potrebno je dosta vremena da se sve slegne kako treba. Nije loše ako imaš nekoga da ti kaže konkretne zamerke, a urednica iz Kairosa ti je dala dobar savet.

Quote from: Джон Рейнольдс on 07-02-2013, 22:18:53
Лепо ти је жена рекла да је не интересује твоје преношење туђих речи. Видиш како лоше читаш... увек.

Prvo se razvedi.

Quote from: D. on 07-02-2013, 22:16:53

Quote from: kimura on 07-02-2013, 22:11:53
Pretpostavljam da se Lord smeje poslednjoj rečenici, ako je pročitao.

pa i treba da se smeje!!!  :lol:  zna to lord, ali ti ne vidiš. :) zar nisam baš tebi jednom rekla da reči ne biram slučajno? :wink: vidiš kako loše čitaš kada si pod emocijom?  8)

Moje emocije sada kažu ovo : poslušajmo Scallopa i ne zagađujmo topik nekom pričom koja ne vredi ni tebi ni meni.


Džek, računam da će nam svima dobro doći malo slobode, a od tebe očekujem da smisliš, nasediš se i napišeš priču koja neće biti samo zezancija. Insistiram. Mislim, ako si tigar :)

ko kaže? meni baš vredi. evo, lord ti je dao baš lep savet, obratio ti se forumskim nikom, a ti i dalje obnevidela emotivnom reakcijom na moju pojavu. c,c,c,  :lol:

Quote from: Lord Kufer on 07-02-2013, 22:20:35
Kimura, sve se svodi na to da se s distance, nastale protokom vremena i duhovnog sabiranja, vraćaš tekstu i radiš još na njemu, odstranjujući ono suvišno i dodajući eventualne novije i jasnije uvide. Ako je roman u pitanju, potrebno je dosta vremena da se sve slegne kako treba. Nije loše ako imaš nekoga da ti kaže konkretne zamerke, a urednica iz Kairosa ti je dala dobar savet.

Znam, Lorde. Lijem suze i makaze spremam.

bože, svašta. u životu nisam lila suze kada je trebalo da se menjam na bolje.

Quote from: kimura on 07-02-2013, 22:26:59

Quote from: Lord Kufer on 07-02-2013, 22:20:35
Kimura, sve se svodi na to da se s distance, nastale protokom vremena i duhovnog sabiranja, vraćaš tekstu i radiš još na njemu, odstranjujući ono suvišno i dodajući eventualne novije i jasnije uvide. Ako je roman u pitanju, potrebno je dosta vremena da se sve slegne kako treba. Nije loše ako imaš nekoga da ti kaže konkretne zamerke, a urednica iz Kairosa ti je dala dobar savet.

Znam, Lorde. Lijem suze i makaze spremam.

Najveće je zadovoljstvo kad tekst učiniš boljim.

Scallop svaka vam čast!
Ovo će biti interesantan izazov.

Dobro nam došao sa Parade, Loni.

Kimura, moji Anđeli sadrže pet priča, od toga su četiri zezancije, tj, pisane u takvom duhu, i nimalo im ne smeta da prikriju drugi sloj za koji nisam znao da postoji dok mi ga nisu pokazali, a koji je, kako veli moj drug Hidden, vrlo ozbiljan.

Nije problem u tome želim li da napišem ili ne, nego je stvar u slobodnom vremenu. Upravo sam završio jednu, eto, ozbiljnu priču koja je ispričana na 80 i kusur hiljada karaktera; ostala je polovični klifhenger. Moram još jednu da napišem na isti kalup (isti svet, poneki protagonista) pa da napravim celinu kao u Anđelima. Vuče me to. Takođe, za slastičare se spremam nešto da napišem a radionicu (mini varijanta) ne ispuštam. Drži oštricu, ne da mi da se opustim :)

Dakle, ako mognem, eto me, ako ne, drugi put i svima želim mnogo uspeha. Kome se Scallop nasmeši, taj tek ima da radi. I na kraju uradi.

Quote from: Džek svih zanata on 07-02-2013, 22:57:40
Kimura, moji Anđeli sadrže pet priča, od toga su četiri zezancije, tj, pisane u takvom duhu, i nimalo im ne smeta da prikriju drugi sloj za koji nisam znao da postoji dok mi ga nisu pokazali, a koji je, kako veli moj drug Hidden, vrlo ozbiljan.

Treba da znaš! Sve što si metnuo u tvoje pisanije treba da je tu po tvojoj volji.
Nadam se da me nećeš razumeti pogrešno. Volim humor, tvoje su mi priče šarmantne. Međutim, ti uporno radiš isključivo po instinktu (ili ne dovoljno svesno), glavu imaš, ali je ne koristiš. Takav rad dovodi samo do neke apsurdne situacije, neke nalik ovoj mojoj sa romanom.
Kada smo razgovarali o temi ''pronalazač-sekretarica-direktor'', a ja se žalila da mi je neinspirativna, Scallop reče da bi i on voleo da dobije na lutriji. Istina, kockanje je mnogo privlačnije od rešavanja problema, ali to može svako - čak i ona ćorava koka, koja ponekad nađe zrno.
I ne izgovaraj se nedostatkom vremena. Sumnjam da je ikome ovde pisanje jedina zanimacija u životu.

Quote from: kimura on 07-02-2013, 23:27:07
Sumnjam da je ikome ovde pisanje jedina zanimacija u životu.

Meni jeste. U "preduzećetu" sam duh, hvala im na lovi, stadione sam stavio u arhivu, rodbinu sam oterao u tri lepe, većinu "prijatelja", poznanika, takođe, a povrh svega sam odlučio da neću da umrem, tako da sa vremenom nemam problema.

Blago tebi, Hrundi!
Ja ne mogu da se pohvalim tolikom slobodom, ali neću da od svog ličnog života pravim izgovor za neuspeh u ovom drugom, isto tako mom životu.

Quote from: kimura on 07-02-2013, 23:27:07

Treba da znaš! Sve što si metnuo u tvoje pisanije treba da je tu po tvojoj volji.

Delimično ću se složiti. Verujem da uvek ima onih stvari koje se nesvesno provuku i završe u priči. Ranije sam verovao u ono da čika Po sedi zamišljen nad parčetom papira i satima traži alternativu za papagaja, ali nije sve u tome. To nesvesno, neplanirano, najčešće osetiš u atmosferi. U Džekovim splavarima, to je rat i ono što se javilo kao njegova posledica. Sve više razmišljam o nečemu što scallop lagano provlači kroz svoje komentare u poslednje vreme, a to je priprema o onome o čemu ćeš da pišeš. Verovatno se i lično iskustvo autora može smatrati vidom pripreme.

Dobro je da si i ti uočio onu dublju notu "Splavara". Valjda sam mu ja to prvi napomenuo, ako to nije Kepler pre mene uradio. Isto tako, retki trenuci pune inspiracije predstavljaju srž kvaliteta pisanja i njih treba čuvati kao najveće blago. Sve ostalo je tehnika i dobra priprema.

I ja se slažem sa tobom, Hidden - delimično.
Ponešto se moraprovući i naći u priči mimo naše volje.
Ipak, na osnovu svog (lošeg)iskustva tvrdim da to ne treba da bude svesno prihvaćen način rada. Pisac ne može da krene u priču kao Avram koji nije znao kuda ide.

Quote from: scallop on 08-02-2013, 12:47:50
Dobro je da si i ti uočio onu dublju notu "Splavara". Valjda sam mu ja to prvi napomenuo, ako to nije Kepler pre mene uradio. Isto tako, retki trenuci pune inspiracije predstavljaju srž kvaliteta pisanja i njih treba čuvati kao najveće blago. Sve ostalo je tehnika i dobra priprema.

Sušajući ga kako mi veselo prepričava o čemu se radi: pas puši, Mitar nagnao rupu, neka dva lika splavare li splavare - nisam imao nikakva očekivanja. Na splavarima sam se najduže zadržao, oduševljen. Pretpostavljam da je uneo sebe u tu priču više nego što je spreman da prizna. Uspeo je u tome da fantastika bude u funkciji priče.

Quote from: kimura on 08-02-2013, 12:53:01
I ja se slažem sa tobom, Hidden - delimično.
Ponešto se moraprovući i naći u priči mimo naše volje.
Ipak, na osnovu svog (lošeg)iskustva tvrdim da to ne treba da bude svesno prihvaćen način rada. Pisac ne može da krene u priču kao Avram koji nije znao kuda ide.

Sada ću se potpuno složiti.  :)

Ne znam kako izgleda u završnoj formi, ali, ono što sam ja čitao ima ofrljačeni kraj, što još stanuje u njemu.


Sa čime si se složio? Sa tim da se Kimura slaže s tobom?

Quote from: scallop on 08-02-2013, 12:58:08

Sa čime si se složio? Sa tim da se Kimura slaže s tobom?

Sa zlatnom sredinom između zanosa i planiranja.

Što se kraja tiče, ako si čitao onu verziju gde se Gargamel smeje zbog osujećenih planova pakla, meni je to ok. Nema spektakularnog poraza mračnih sila, niti katarze. Sve je u poznatom komšijskom maniru - ala smo vam ga uterali. Sutradan može da padne nova partija golfa, život ide dalje.

Quote from: hidden on 08-02-2013, 12:59:52

Quote from: scallop on 08-02-2013, 12:58:08

Sa čime si se složio? Sa tim da se Kimura slaže s tobom?

Quote from: hidden on 08-02-2013, 12:59:52
Sa zlatnom sredinom između zanosa i planiranja.

Pa, to sam vam ja napisao.

Quote from: hidden on 08-02-2013, 12:59:52
Što se kraja tiče, ako si čitao onu verziju gde se Gargamel smeje zbog osujećenih planova pakla, meni je to ok. Nema spektakularnog poraza mračnih sila, niti katarze. Sve je u poznatom komšijskom maniru - ala smo vam ga uterali. Sutradan može da padne nova partija golfa, život ide dalje.

Ne ljubim previše kad Gospod Bog, sa svim svojim svecima, rešava probleme. Makar uz partiju golfa.

Rekao si, nego se i ja zaneo  :D

Računajte na mene.

Quote from: D.S.B. on 08-02-2013, 14:30:05
Računajte na mene.

Mora da si po zanimanju digitron :)

Po zanimanju sam drkadžija, kako kaže Hrundi, ali izvan radnog vremena sam fin čovek. Sada sam izvan radnog vremena pa ću ti zahvaliti što ispravljaš moj voljeni narodni govor.

Ne sumnjam da si fin bre, to je bio pokušaj šale. Ako nije uspelo, meni na dušu.  xcheers

Sve je O.K. moj smisao za humor je odavno hendikepiran.

Fama o tkz. drugom (podsvesnom) sloju u priči koji pisac ubaciju zapravo je lako objašnjiva.
Kada su likovi i situacije dobro postavljeni i kada postoji unutrašnja logika sveta i priče, potpuno je prirodno da se stvari same nameštaju.
Time što smo smislili realne likove i zadali im kakav god zadatak, drugi sloj je već tu... ja zato volim da poradim na trećem i četvrtom sloju, pa da svako ima zabavu za sebe u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima.

mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

Toliko o normalnom dijalogu...a bilo lepo.

Bobane, kada radiš na trećem, četvrtom itd. - ima li tu samonameštanja u zavisnosti od postavke, nesvesnog? ili je u pitanju čisto majstorisanje?

QuoteToliko o normalnom dijalogu...a bilo lepo.

Uvek jedna ista osoba se napinje da spamuje svaku temu i vređa postavljača. O pobudama ne bih, strašne su i jezive.

Eto, upravo je Boban objasnio zašto se pojavio drugi sloj u Anđelima, uprkos što ga nisam napisao. Možda ima i treći, valjalo bi ga potražiti a ti si Hiddene ekspert za pronalaženje slojeva :)

Bilo bi jako zgodno da se slojevi u nekoj priči imenuju i definišu. Ovako, ljudi misle da je to nešto što se delje perorezom. Nevolja je što ljudi danas veruju da slojevi ne postoje i čitaju kao da ih nema. Pažljivo čitanje postova na ovom forumu lako bi ukazalo na slojeve u diskusiji o ključnim likovima romana "Logor koncentracije". Ona je pokazala kako slojevi itekako postoje i da ponekad daju više nego gola priča koju čitamo. Moglo bi se reći da je dobro čitanje zapravo psihoanaliza pisca.

To ste dobro rekli scallope,  sad znam zasto mi se uvijek ucini, nakon sto procitam vase misljenje o mojom pricama, da pred vama stojim ogoljena.:)

a kako vršite psihoanalizu pisca ako mu se priče razlikuju tematski, idejno, stilski, žanrovski itd. ? zar će npr. komediju da napiše samo neko kome dobro ide u životu?

Ja ne vršim psihoanalizu. Napisao sam da je pisac uvek prisutan u svojim delima i da ima dobrih čitača koji to umeju da prepoznaju. Tematski različite priče i dalje imaju istog pisca u sebi. Čitajući intenzivno to se neizostavno pojavljuje. Nemaš pojma šta bih sve mogao da kažem o domaćim piscima čija sam sva dela pročitao. Vremenom počnu da štrče. A komedija ne isključuje pisca. Pogledaj po Nušićevim delima i videćeš. Doduše, viskoobdareno prelistavanje isključuje taj pogled u delo i zato žalim svakog ko misli da je floskulom da se nešto "lako čita" uputio kompliment. Naravno, to važi samo za ozbiljne pisce, koji su u delu vođeni jakom ličnom motivacijom. Ipak, verujem da tvoj post nije bio ozbiljan, ali red je da ozbiljno odgovorim.

Quote from: D. on 10-02-2013, 05:43:48
mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

Od tvojih postova dobijam neki čudan osećaj u kobaji...

Scallope, drugi, peti i hiljaditi sloj nije bre bitan, barem ja tako kontam. On se sam rađa, bude beba priče.
Poslao sam poznatom izdavaču priču od 80 i kusur hiljada karaktera gde sam se uneo najstrašnije. Protagonisti su mi iz najbliže okoline, gledao sam da se distanciram od njihovih akcija. Priča se zove Mihajlov Svet. Voleo bih da je proćitaš, znam da ćeš bit nezadovoljan, ali opet, šta mi vredi da šaljem priču zadovoljnima?

Quote from: D.S.B. on 10-02-2013, 23:29:56

Quote from: D. on 10-02-2013, 05:43:48
mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

Od tvojih postova dobijam neki čudan osećaj u kobaji...

odgledaj pornić i miran si 8-)

Quote from: D. on 11-02-2013, 00:54:53

Quote from: D.S.B. on 10-02-2013, 23:29:56

Quote from: D. on 10-02-2013, 05:43:48
mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

Od tvojih postova dobijam neki čudan osećaj u kobaji...

odgledaj pornić i miran si 8-)

Kladim se da ti voliš da se samozadovoljavaš...svašta se da zaključiti iz tvojih postova.

ko ne voli.

Quote from: D. on 11-02-2013, 01:36:58
ko ne voli.

Istina...
Kako je divno sa tobom pričati o seksu, ali čim razgovor skrene u književnost i nije tako lepo, zašto to?

zato što ni "književnost" o kojoj ovde pričamo nije lepa

Quote from: D. on 11-02-2013, 01:43:05
zato što ni "književnost" o kojoj ovde pričamo nije lepa

:) hajde sada, nemoj tako, svesni smo svi da većina napisanog ovde nije za nobela, ali na ovom mestu se to i ne očekuje. Ovde se od svih očekuje da pišu, greše, i napreduju.

ovde, da.

Čemu onda toliki prezir prema pisanju radioničara izražen u onom postu? Neću se uhvatiti za to da je izrečeno u postu čista glupost, nego me više zanima činjenica da ti jednostavno voliš da budeš u konfliktu sa većinom po svaku cenu. Shvatam da ti to daje osećaj posebnosti, ali te zato uskraćuje za mnoge lepe stvari koje bi mogla da podeliš sa nama, decom cveća, kada bi bila malo manje odvratna kučka  :)

u kom postu?

Pa vrlo lako bih mogao reći u svakom, ali sada sam mislio na ovaj

Quote from: D. on 10-02-2013, 05:43:48
mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

Zašto vi ljudi, radioničari, mislite da se sa umobolnom idiotkinjom može argumentovano raspravljati?
Sjebala je temu Torte, želi i ovu, jer "ona je pokrenula radionicu"

Ajde da lepo stavimo stvari na mesto:

D, ili budi normalna ili se nosi odavde.
Bobane, prvi i poslednji put te molim za uslugu; dozvoli Radmilu da odradi ovaj topik. Njegov je sa najboljom namerom-
Ljudi su zainteresovani, nemoj da odu. Ja ću da učestvujem normalno ili nikako.

Quote from: D.S.B. on 11-02-2013, 02:27:55
Pa vrlo lako bih mogao reći u svakom, ali sada sam mislio na ovaj

Quote from: D. on 10-02-2013, 05:43:48
mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

pa, pokaži mi priču koja ima više od jednog sloja. vimenove i hrundijeve su imale, plutine i stevine, scallopove, lordove i bobanove... ali ostale imaju jedan, površinski sloj i to je sve.

a u ovom postu i nisu učesnici okrivljeni za nedostatak promišljanja. sistem je, jednostavno, takav.

možda se svet promenio u tom pravcu, možda je to odlika novih i mlađih, ali ovo što b govori - to mi pokaži u nekoj skorašnjoj radioničkoj priči, a da nije od navedenih autora?

Vidi je, opet sere, kao ona neki autoritet književnosti?

Ajmo reference na sunce.
Ko je, kada i gde objavljen? Ja jesam, ali ne glumim glumca.
U stvari, treba da ga glumim. Da pišam po svima ovde, kao D. Šta mislite, da D ima tu zbirku kao ja, koliko bi se tek onda uskurčila?
Opet, ne mogu, neću, i ne bih nikada. Slaba mi je referenca. Jedno delo, samostalna zbirka, ne čini zanatliju. Uprkos što je dobra. Ekstra dobra. Ko je čitao, složiće se. A opet, ne bih srao, nego gledao da još kajmaka pokupim.

Zna se ko je ovde zanatlija, a zna se i ko ima sondu od jezika za dubinska ispitivanja jama podno Olimpa.

ajd, otrezni se

Quote from: D.S.B. on 11-02-2013, 01:42:10

Quote from: D. on 11-02-2013, 01:36:58
ko ne voli.

Istina...
Kako je divno sa tobom pričati o seksu, ali čim razgovor skrene u književnost i nije tako lepo, zašto to?

:)

Svako književno djelo, prema Romanu Ingardenu ima tri sloja:
Zvukovni sloj:
Zvuk riječi može biti samostalni element značenja.
Niz postupaka čestih u poeziji (rima, ritam, melodija).
Odnos riječi prema zvukovima u prirodi (onomatopeja).
Jezični znak: jedinstvo zvuka i značenja.
Ferdinand de Saussure: jezični znak kao kombinacija akustične slike i pojama. Veza – arbitrarna, proizvoljna
'Znak ne zna za drugi zakon osim tradicije zato što je proizvoljan, a može biti proizvoljan zato što se zasniva na tradiciji'

Jezični znak želi ostvariti prisniju vezu označenog i označitelja. Glasovna supstanca nije isključivo u funkciji označavanja:
Sloj jedinica značenja:
Svaka riječ ima svoje određeno, relativno utvrđeno značenje. Asocijativna polja: paradigmatski (polje izabira i sintagmatski nizovi (polje povezivanja).
Sloj razumijevanja značenja pojedinih riječi.
Značenje pojedinih riječi povezuje se tako da se u našoj mašti pojavi svijet pjesme ili narativnog teksta.

Sloj svijeta djela:
Razlikujemo sloj ideja i aspekta književnog djela.
Prednji plan (onog što je neposredno jezikom prikazano)
Pozadina (ono na što prikazano u prednjem planu ukazuje).
Sadržaj: ono što je u književnom djelu sadržano.
Oblik: način na koji je rečeno (sadržano) izraženo, odnosno prikazano.

Ovo bi trebalo da bude link:

https://www.google.rs/webhp?source=search_app#hl=sr&sugexp=crnk_timediscountb&gs_rn=2&gs_ri=hp&tok=IfbKA0VjTgWUerd4depUnw&cp=11&gs_id=18&xhr=t&q=Slojevitost+knjizevnog+djela&es_nrs=true&pf=p&tbo=d&output=search&sclient=psy-ab&oq=Slojevitost&gs_l=&pbx=1&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_cp.r_qf.&bvm=bv.42080656,d.Yms&fp=892aab3ac5bb70af&biw=1366&bih=643 (https://www.google.rs/webhp?source=search_app#hl=sr&sugexp=crnk_timediscountb&gs_rn=2&gs_ri=hp&tok=IfbKA0VjTgWUerd4depUnw&cp=11&gs_id=18&xhr=t&q=Slojevitost+knjizevnog+djela&es_nrs=true&pf=p&tbo=d&output=search&sclient=psy-ab&oq=Slojevitost&gs_l=&pbx=1&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_cp.r_qf.&bvm=bv.42080656,d.Yms&fp=892aab3ac5bb70af&biw=1366&bih=643)

http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=10&ved=0CGMQFjAJ&url=http%3A%2F%2Fwww.ffst.hr%2Fodsjeci%2Fhrvatski%2Fnastava%2FTeorija%2520knjizevnosti%2FTeorija.Predavanje.4.ppt&ei=XaIYUcGLK4yFhQew6oGgAg&usg=AFQjCNHn_dFNmusTHUDuQbD0B0qAOFe3Wg&cad=rja (http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=10&ved=0CGMQFjAJ&url=http%3A%2F%2Fwww.ffst.hr%2Fodsjeci%2Fhrvatski%2Fnastava%2FTeorija%2520knjizevnosti%2FTeorija.Predavanje.4.ppt&ei=XaIYUcGLK4yFhQew6oGgAg&usg=AFQjCNHn_dFNmusTHUDuQbD0B0qAOFe3Wg&cad=rja)

U poeziji sve zavisi od odluke a ništa od logike.

Quote from: D. on 11-02-2013, 02:54:59

Quote from: D.S.B. on 11-02-2013, 02:27:55
Pa vrlo lako bih mogao reći u svakom, ali sada sam mislio na ovaj

Quote from: D. on 10-02-2013, 05:43:48
mislim da te niko nikada neće shvatiti, b. ovi ljudi ovde jedva promišljaju i prvi sloj. ali sve je u redu dok su scallopovi učenici. što kaže steva - neuspešni seoski učitelj. kiti se tuđim perjem.

pa, pokaži mi priču koja ima više od jednog sloja. vimenove i hrundijeve su imale, plutine i stevine, scallopove, lordove i bobanove... ali ostale imaju jedan, površinski sloj i to je sve.

a u ovom postu i nisu učesnici okrivljeni za nedostatak promišljanja. sistem je, jednostavno, takav.

možda se svet promenio u tom pravcu, možda je to odlika novih i mlađih, ali ovo što b govori - to mi pokaži u nekoj skorašnjoj radioničkoj priči, a da nije od navedenih autora?

Nadam se da si svesna da je gore navedeno sedam imena. Prosečan broj učesnika zadnjih pola godine negde je oko deset mesesečno, što znači da ako samo trećina autora, koje si navela, učestvuje mesečno, postoje više od dve dobre priče. Veoma dobar procenat, rekao bih.

Ali evo, navešću ti još neke autore koji mogu da daju dobre priče, i sasvim sigurno slojevite; Loni, Stipan, Saturnica, Mandragora, Sinlen, Anomander, Ivica, Džek, NDZodiac...itd. da ne nabrajam.

Sada, možda se ne složiš sa ovim (rekao bih da sasvim sigurno nećeš) ali ja kao čitalac sasvim sigurno u pričama gore navedenih autora mogu da prepoznam slojevitost o kojoj ste pričali.
Dodao bih samo da čak ni to, po mom mišljenju, nije nikakav garant da je priča dobra. Lepota pisanja je upravo u tome što svako može da razvije sopstveni stil, potpuno orginalan i ni malo sličan bilo čemu pre napisanom i da bude izuzetan.

Međutim, tu negde piše da ima i drugih mišljenja, teorija, štaliveć.


Ne znam šta Boban podrazumeva pod višestrukim slojevima, možda će i on objasniti, meni kao apsolutnom amateru na planu književne teorije preostaje da poznajem samo slojeve koji se meni ukazuju. Ni Ivo Andrić kao autodidakt, nije znao više, pa ne morate ni vi.


Prema ovome šta sam i ja prvi put pročitao, čini mi se da sam prilično savladao taj zvukovni sloj i ja ga ne smatram slojem, nego načinom koji pisac odabira ne bi li njegov rukopis "bolje legao" čitaocu. Često nam neki tekst "zvuči" na određeni način i time podstiče dalje čitanje. Pisac se potrudio da pažljivim izborom reči postavi delo ili samo par paragrafa u određenu sredinu. Ako se želi mirna atmosfera odabrane scene, onda vam rečima neće bušiti uši, ali ako je to scena velikog pokreta konjice Džingis Kana, negde u vašim ušima će odjekivati i topot nebrojenih konja u oblaku prašine. Ne znam vam bolji primer od Nazorovih stihova: I cvrči, cvrči, cvrčak, na čvoru crne smrče... Ta količina Č i C i R izaziva osećaj žege i galamu cikada negde u borovima. Ne treba ih opisivati. Dakle, pažljivim izborom reči, da se ispisati gotovo cela slika. Istovremeno ste na licu mesta i znate da je i pisac negde tu.


Deo zvukovne slojevitosti bi bilo i postizanje ritma u priči. Ritam je deo muzike priče. Ritmom rečenice ubravamo događaje i unosimo potreban naboj.  Začudo, to se ne postiže rečima nego veznicima i interpunkcijom. Ponekad nam se učini da su te rečenice jako dugačke, ali nam ne smeta. Tako uletimo u slično ali ne i isto. Onaj ko duge rečenice vezuje predlozima radi propali posao. Prebrojte u svojim tekstovima koliko ste puta upotrebili predlog koji/koje/koja i videćete kolika je to brljotina. A ja sam jednom (mrzim što ću to još jednom ponoviti na ZS), u želji da shvatim kako je to postigla, prebrojao veznik I u jednoj izuzetno dinamičnoj i dugoj rečenici priče "Udno palisada" Lidije Beatović. Ravno 83 puta je u nju (možda je ipak bilo dve-tri) uterala to nevino slovo i postigla šta je želela. Dakle, ritam u priči se ne postiže velikim rečima, nego skromnim veznicima i neprimetnom interpunkcijom , ili . .
Neću vas dalje zamarati dok ne vidim ima li odziva.

D.S.B. molio bih da svoje opservacije ostaviš za kasnije ili za neko drugo mesto.

scallope, može li se ta priča koju spominjete negdje pročitati, kad je već spominjete kao dobar primijer. Vjerujem da bi i ostali to rado učinili.

Bašo

kareeda ni
karasu no tomari keri
aki no kure

na mrtvoj grani
čuči vrana
jesenji mrak


Na japanskom je efekat sličan Nazorovom "cvrčku".

Ovde imamo nekoliko slojeva (razlikovanja): mrtva (crna) grana, vrana (crna) i mrak (crn). Znači sva tri sloja su crna pa opet tvore sliku ili više slika i raznorodnih asocijacija.

Tamo kod Ingardena, potpuno je zaboravljeno osnovno poetsko sredstvo: slika.

Quote from: saturnica on 11-02-2013, 10:36:58
scallope, može li se ta priča koju spominjete negdje pročitati, kad je već spominjete kao dobar primijer. Vjerujem da bi i ostali to rado učinili.

Emitor 461. Pomoli se kod popa Zakka.

Quote from: scallop on 11-02-2013, 09:47:41

Ovo bi trebalo da bude link:

https://www.google.rs/webhp?source=search_app#hl=sr&sugexp=crnk_timediscountb&gs_rn=2&gs_ri=hp&tok=IfbKA0VjTgWUerd4depUnw&cp=11&gs_id=18&xhr=t&q=Slojevitost+knjizevnog+djela&es_nrs=true&pf=p&tbo=d&output=search&sclient=psy-ab&oq=Slojevitost&gs_l=&pbx=1&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_cp.r_qf.&bvm=bv.42080656,d.Yms&fp=892aab3ac5bb70af&biw=1366&bih=643 (https://www.google.rs/webhp?source=search_app#hl=sr&sugexp=crnk_timediscountb&gs_rn=2&gs_ri=hp&tok=IfbKA0VjTgWUerd4depUnw&cp=11&gs_id=18&xhr=t&q=Slojevitost+knjizevnog+djela&es_nrs=true&pf=p&tbo=d&output=search&sclient=psy-ab&oq=Slojevitost&gs_l=&pbx=1&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_cp.r_qf.&bvm=bv.42080656,d.Yms&fp=892aab3ac5bb70af&biw=1366&bih=643)

O saznavanju knjizevnog umetnickog dela - R.Ingarden
http://www.limundo.com/kupovina/Knjige/Strucna-literatura/Istorija-i-teorija-knjizevnosti-i-jezika/O-saznavanju-knjizevnog-umetnickog-dela-R-Ingarden/8935265 (http://www.limundo.com/kupovina/Knjige/Strucna-literatura/Istorija-i-teorija-knjizevnosti-i-jezika/O-saznavanju-knjizevnog-umetnickog-dela-R-Ingarden/8935265)

s obzirom da niko neće da mi pomogne u štampanju original falsifikata, onda radioničari plaćajte po skupe pare polovne knjige.

Nama su u školi navodili kao primer jedan stih Alekse Šantića : ''Pučina plava spava...''
Ipak, i bez toga sam oduvek bila svesna lepote ili ružnoće teksta koji čitam. Jasno mi je i da lepota nije sebi cilj. Forma mora odgovarati sadržini ili sadržina formi, zavisno od toga kakve kolače volite.
Pretpostavljam da svi ovde to na neki, makar polusvesni način znaju.
Moj najveći problem je to što na određenu temu (a ovde imamo zadate teme) jednostavno nemam šta da kažem, daleka mi je ili me ostavlja ravnodušnom. Po mojoj pameti, u takvom slučaju i ne treba otvarati usta. Ili treba pokušati, pa šta ispadne?
Vi ste, Scallope, na takvu primedbu rekli : ''Voleo bih i ja da dobijem na lutriji.'' Šta to tačno znači?

Quote from: saturnica on 11-02-2013, 10:36:58
scallope, može li se ta priča koju spominjete negdje pročitati, kad je već spominjete kao dobar primijer. Vjerujem da bi i ostali to rado učinili.

Imaš ovde: http://klub-knjige.blogspot.com/2010/12/dame-i-gospodo-let-me-introduce-you-to.html (http://klub-knjige.blogspot.com/2010/12/dame-i-gospodo-let-me-introduce-you-to.html)

Hvala, Angel.

Pojam lepote je različit za muškarce i žene.
Za muškarce pojam lepote je u vezi s performansom, izvedbom, efikasnošću. Mašina je lepa jer savršeno radi. Može da bude ugodna oku (lambordžini), ali ne mora (folksvagen).
Kod žena je više izraženo osećanje za "aranžman". Mandale, idilična slika prirode, kuca, maca, pile, jare...

Žene će obično za sliku reći da je "lepa", a slikar će se uvrediti jer smatra da je slika "dobra" pošto "deluje" ili "radi" to što treba. Za muškarce je žensko "lepo" najčešće "sladunjavo".

"Pučina plava spava" je nešto što se dopada ženama ali muškarcima ne. Ovaj stih je prosta igra reči i ne postiže mnogo, osim što ima dejstvo na žene. Ipak, mnogi muškarci pišu baš ovakve stihove, na jeftinu foru igre zvuka bez dubljeg smisla, ali da li su oni zaista pesnici ili samo šarmeri?

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:04:44
Nama su u školi navodili kao primer jedan stih Alekse Šantića : ''Pučina plava spava...''

Vi ste, Scallope, na takvu primedbu rekli : ''Voleo bih i ja da dobijem na lutriji.'' Šta to tačno znači?

E, sad vidi kako je Šantić razdvojio bonacu na moru i nevolju na kopnu:


...beskrajni pada mrak.


Vrh hridi crne trne
zadnji rumeni zrak.


Kad sam napisao za lutriju, značilo je da se u školici ne biraju pitanja, nego se dobijaju.

Quote from: scallop on 11-02-2013, 10:27:30
D.S.B. molio bih da svoje opservacije ostaviš za kasnije ili za neko drugo mesto.

Zaista? Zašto, rekao sam nešto neprimereno? U duhu demokratije, i slobode govora ipak ću da postavim svoje mišljenje o čuvenim i mnogo cenjenim slojevima.
Za mene je to svet u kome se radnja odvija, svet u glavama aktera, pre svega glavnog junaka, tkanje koje povezuje radnju i provlači se kroz priču, i posebno iza svega toga priča i poruka pisca koji kroz alegoriju saopštava to.
Sve su to posebni slojevi koji dobro uklopljeni čine priču. Naravno,neke priče ne moraju imati sve od toga da bi bile dobre, a neke mogu imati i mnogo više, sve je to stvar individualnosti.

Pesma koju sam pomenula uopšte nije neka sentimentalna limunada, po ''ženskom'' ukusu, iako je Šantićeva.
Ako me sećenje služi, poslednji stihovi su upravo suprotnost ''pučini plavoj''. Ide otprilike ovako:
''Kleče mršave glave
pred likom Boga svog.
Ištu, al tamo samo
ćuti raspeti Bog.''
Iako sam žensko, pod ''lepotom'' ne podrazumevam roze, ukrašeno, pa sa mašnom.

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:18:53

Iako sam žensko, pod ''lepotom'' ne podrazumevam roze, ukrašeno, pa sa mašnom.

Onda, znači da si desenzitizovana  8)

Ako vi tako kažete.

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:22:43
Ako vi tako kažete.

Aj, dobro, onda objasni lepotu navedenih Šantićevih stihova?

Quote from: Lord Kufer on 11-02-2013, 11:21:15

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:18:53

Iako sam žensko, pod ''lepotom'' ne podrazumevam roze, ukrašeno, pa sa mašnom.

Onda, znači da si desenzitizovana  8)

Jok. To samo znači da je jaka žena.

A sad ću da vam objasnim koja su dva sloja u ovim Šantićevim stihovima.

Kleče mršave glave
pred likom Boga svog.
Ištu, al tamo samo
ćuti raspeti Bog.

Prvi sloj, onaj najočigledniji, jeste idilična slika sirotinje raje koja kleči pred slikom predivnog Boga koji mnogo toga obećava, ali malo toga ispunjava. To je slika sažaljenja i samosažaljenja, ali je divna jer je tako lepo sročena.

Drugi sloj je onaj kojeg mnogi previđaju upravo zbog toga što je za njih pojam lepog nešto "ugodno" pre svega, a ovaj je sloj zapravo odvratan...
A ko bi u ovim Šantićevim stihovima/slikama video krajnji prezir pesnika prema sirotinji raji koja je radije pristala da živi na ivici gladi i da veruje u Boga koji je obična slika na daščici i da će joj taj Bog popraviti stanje, a pošto On to nikako da učini, onda je tu "predivna" NADA koja će ih održati u životu i pomoći da prebrode svoje nedaće (malo morgen)?

Ova Šantićeva pesmica je i lepa i efikasna. Ali, efikasnost je za nekoga vidljiva a za nekoga nevidljiva (uglavnom zbog pogrešne predstave o lepom i zbog emocijske autocenzure).

Али он сам каже "ишту... ал ћути". Није то толико скривено и неочигледно. Напротив.

Него, занимљиво је отићи мало даље у тим стиховима. "Ћути распети Бог". Ајде ћути, то знамо, али песник наглашава и - распети. Бог мученик, издан и презрен.

Miljane, hvala ti ko bratu, ali meni je dosta da budem samo žena.
Snagu mi nemojte iskušavati.
:)

Prvi stihovi pesme su otprilike (nemam knjigu):
''Pučina plava spava,
prohladni pada mrak,
vrh hridi crne trne
zadnji rumeni zrak.''

Lep kontrast završetku, zar ne?

Quote from: Джон Рейнольдс on 11-02-2013, 11:41:55
Него, занимљиво је отићи мало даље у тим стиховима. "Ћути распети Бог". Ајде ћути, то знамо, али песник наглашава и - распети. Бог мученик, издан и презрен.

Mislim da je pre toga hteo reći: hrišćanski. On je verovatno video da je hrišćanstvo upropastilo te ljude. Možda nije hteo ili smeo da to otvoreno kaže da ga ne bi ispljuvali ili šta gore od toga... Ali, tu su ti čuveni slojevi.

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:43:12
Miljane, hvala ti ko bratu, ali meni je dosta da budem samo žena.
Snagu mi nemojte iskušavati.
:)

Prvi stihovi pesme su otprilike (nemam knjigu):
''Pučina plava spava,
prohladni pada mrak,
vrh hridi crne trne
zadnji rumeni zrak.''

Lep kontrast završetku, zar ne?

Predivno  :!:

Quote from: kimura on 11-02-2013, 11:43:12
Miljane, hvala ti ko bratu, ali meni je dosta da budem samo žena.

Eh, šteta, vidiš da je moderno da ženka ne bude samo žena već da bude jaka žena, šta god to značilo i predstavljalo.

Quote from: Джон Рейнольдс on 11-02-2013, 11:41:55
Него, занимљиво је отићи мало даље у тим стиховима. "Ћути распети Бог". Ајде ћути, то знамо, али песник наглашава и - распети. Бог мученик, издан и презрен.

I da i ne. Kada tumačiš neko književno delo, a naročito poeziju, uvek moraš imati u vidu duh vremena u kojem je nastalo. U ovom slučaju, "raspeti bog" je pomalo stereotipna formulacija kakva se javlja i drugim pesmama ("Hriste Bože raspeti i sveti..."). Hristovo raspeće nije stvar izdaje i prezrenja, kao kod katolika. Reč je o srećnom događaju - uvodu u Uskrs, koji označava pobedu života, koji je u Hristu, nad smrću. Stoga je malo verovatno da je Šantić želeo da imputira bilo šta tog tipa. On govori o "raspetom bogu" samo zato što ne zna ni za jednog drugog. No, ključna reč u ta četiri stiha je "ćuti". Nije Šantić jedini koji se bavio božanskim ćutanjem na molitve. On u ovoj pesmi postavlja pitanje kako to da Bog dozvoljava postojanje bede i nemaštine, bolesti, gladi i smrti ako je već Bog, kao što je to učinio Šusaku Endo u svom romanu "Ćutanje", recimo. Šantić ovde napada Boga zbog njegovog nehaja, a možda pomalo i obuzetosti samim sobom. Nažalost, ne poznajem Šantićevu biografiju - ali bilo bi zanimljivo pročeprkati da li je to bio napad ne samo na Boga beć i na crkvu.

Tumačenje ovih stihova umnogome zavisi i od toga da li ih čita pobožan čovek.
Šantić je živeo u ''doba sumnje'', tako da je ovde možda skriven mali prekor i Crkvi i Bogu.

Quote from: kimura on 11-02-2013, 12:43:13
Tumačenje ovih stihova umnogome zavisi i od toga da li ih čita pobožan čovek.
Šantić je živeo u ''doba sumnje'', tako da je ovde možda skriven mali prekor i Crkvi i Bogu.

Tumačenje ne bi trebalo da zavisi od čitaoca. Otud i poželjni odgovori na pitanja iz čitanki. No, pošto se priča povela o slojevima, moram reći da je meni daleko lakše da ono o čemu je Skalop govorio izvedem u pesmama ili veoma kratkim pričama, tzv. crticama, nego u dužoj formi. Baš me zanima kakva su njegova iskustva.

Šantić je svakako bio vešt i imao je agendu, tj. program. Prema opštem tonu, rekao bih da je veoma oprezno radio to što radi. S druge strane, da je bio oštriji u izrazu, ne bi skoro ništa više postigao. Ako mogu da vidim slojeve a da se pri tome oni ne nadmeću međusobno, onda je pesma dobro napisana.

U današnje vreme je mnogo popularnija dekonstrukcija od konstrukcije. Ali, to su dva različita pristupa. Dekonstrukcija ima filozofski podtekst, a konstrukcija, tj. u Šantićevo vreme "program" je više odgovarala naporima da se izgradi srpska nacija. Kako je ta izgradnja srpske nacije dovela do toga da se ona danas ovako bedno raspada - drugo je pitanje  :evil:

Quote from: D.S.B. on 11-02-2013, 11:16:26

Zaista? Zašto, rekao sam nešto neprimereno? U duhu demokratije, i slobode govora ipak ću da postavim svoje mišljenje o čuvenim i mnogo cenjenim slojevima.

Mnogo je zgodno kad, posle natezanja sa stavom D., u demokratskom zanosu, napišeš ono šta se očekuje na ovom topiku. Pa se pitaš šta fali prethodnom. 8)


Naveo si četiri sloja, a ja još nisam siguran šta su slojevi. Prema teorijskim delima izgleda da to nije ono šta mi mislimo da jeste. Zanimljivo je da si kao dva sloja naveo svet kakav pisac vidi i svet koji vide likovi kojima je pisac to dao u zadatak. U oba slučaja imamo poziciju pisca. Međutim, tu se javlja nešto mnogo zanimljivije. Događa se da se likovi ne slože sa svetom kakav vidi pisac. Sic! Meni se to vrlo često događa. U tom slučaju ili pisac "popravi" svet ili "popravi" likove ili ih neko vreme pusti da vidi kuda to vodi.  Meni su to zvezdani trenuci, jer ukazuju da se umešalo i moje nesvesno, koje nikako ne treba zanemariti. Pustim ga da vidim gde me vodi. To bi sigurno bio najdublji sloj i ponekad nije zgodno ni da ga pisac upozna.

Nightflier, pokušavam da izvedem slojeve bez ličnih empirijskih iskustava. Empirija je najniži oblik naučnog pristupa. Ipak, najčešće se pristupa preko empirijskih primera, pa, verovatno, ni ja neću odoleti. Budući da su zainteresovani već pročitali Lidjinu priču, a sada govorimo o ugradnji slojeva u nešto dužu formu, moguće je da bi bila zanimljiva moja priča "Zunzara u uhu", bila je u nekom Bobanovom postu kao sken iz RS Magazina, ali će to sigurno Angel znati bolje gde je. Voleo bih da saznam viđenja mojih namera i upotrebljenih slojeva. Inače, to je jednostavna, pomalo šeretska priča, a sa raspravom ima vezu jer se pojavljuje i Bog.


Uzgred, u Šantićevo vreme "Ćuti raspeti Bog" nije bio stereotip.

Govorio sam o reči "raspeti". Nisam baš siguran da to nije bio čest epitet uz Hrista. No, pošto veoma slabo poznajem noviju istoriju i kulturne obrasce, nemam čime da potkrepim svoje sumnje,

Evo ima i kod nas:


http://www.znaksagite.com/download/RSm1988_09_057.jpg (http://www.znaksagite.com/download/RSm1988_09_057.jpg)

Događa se da se likovi ne slože sa svetom kakav vidi pisac.
[/quote]

Za mene je najveći uspeh u stvaranju likova kada dobijem želju da se sa njima raspravljam i, još bolje, kad imam utisak da se sam autor raspravlja sa njima.

Hvala na pričama, i jednoj i drugoj. Odmah sam se iskompleksirala i pokrila ušima.
Ali, tako to rade profesionalci.
Bravo!!

Skloni uši. Tvoje priče vade Radionicu u ovom trenutku.

Dok ne nikne ono šta nismo hteli da posadimo, da malo gunđam o slojevima.


Pregledavam ovo naučno o slojevima i nikako da mi tukne zašto su slojevi to, a ne ono što ja vidim kao slojeve neke priče. Moguće je da su svi drugi u pravu. Ipak, ja bih o slojevima kako ih ja vidim, a moguće je da književna teorija ima druge nazive.


Najpre, kad ja govorim o slojevima to su čitanja koja imamo na raspolaganju osim čitanja osnovne priče. Zvanične slojeve vidim kao karakteristike priče i o tome drugom prilikom. Mislim da je zgodna analogija uporediti slojevitost priča sa elementima emisionog signala radija i TV. A, to, dok smislim.

Da ne započinjem od talasnog kretanja, elektronski mediji svoje emitovanje zasnivaju na kačenju svog signala koji mi slušamo, gledamo (u našem slučaju čitamo) na takozvani noseći elektromagnetni talas. Taj noseći talas je za nas knjiga, e-knjiga ili štaveć. Kreativni signal koji se na njega nasnimava je priča, roman, itd. Šta u tome najpre prepoznajemo? Prepoznajemo osnovnu priču. To je prvi, osnovni sloj. Ona je naš cup of tea ili nije. Međutim, osetljivo oko ili uho u takvoj priči vidi mnogo više. O profesionalcima da i ne govorimo. U čitanju je slično. Kad slušate muziku ili gledate vizuelno prepoznaćete autora, pa onda izvođače, znate da li je stari ili novi snimak, elektronska kompilacija ili instrumentalno izvođenje, prepoznaju se pojedini članovi bendova, čak i instrumenti na kojima sviraju. Vidi se da li je sa javnog izvođenja ili je snimljeno u studiju. U čitanju nema nikakve razlike.


Drugi sloj u knjizi je sam pisac. Prepoznajemo ga po temama, po rukopisu, uglavnom znamo šta je njega/nju mučilo dok se opredeljivao/la za priču. Porepoznajemo šta zna lično, a za šta se manje ili više uspešno pripremao. Da li je erudita bogat ličnim iskustvima ili iz sebe cedi imaginaciju za koju je ili nije sposoban. Ako je ne koristi, ne poznaje muziku, ako nema nasilja nije sklon nasilju, ako nema dobrih narativnih slika onda ima slabu percepciju...  Toliko toga, pa se nemojte čuditi kad govorim da se pisac razgolićuje u svojim delima. Naravno, ako je iskren, ali se i to vidi iz aviona.


Treći sloj su uverenja pisca. Dobro je da se što manje primećuju, da ne izazivaju otpor u čitanju, jer ako do toga dođe, džaba je krečio. Česti su komentari da je nečiji rukopis disidentski ili da "viri iz dupeta" establišmenta. Ako je to dominantna karakteristika nekog dela, onda je pisac izgubio knjigu zbog svojih uverenja. Međutim, ako čitalac, posle čitanja ima osećaj da drugačije misli, a ne zna zašto, onda je pisac bio dovoljno diskretan i nenametljiv. Volim kad pisci ne mašu previše sa svojim uverenjima.


Četvrti i poslednji sloj koji ja uspevam da sagledam je sloboda sa kojom se pisac prepušta delovanju nesvesnog u sebi. Naporedo sa racionalnim u sebi, pisac je podložan i delovanju nesvesnog. O tome čitajte kod Junga, Frojd je za mene folirant. Veliko je zadovoljstvo kad u delu primetimo delove gde se pisac svesno prepustio nesvesnom. Po mom skromnom uverenju to su najčešće i najefektniji delovi. Nesvesno zna da priloži ono šta pisac svesno ne prihvata.

Što se slojeva tiče, u priči ''Zunzara u uhu'' bih po Bogu koji veli da nije dadilja i da on pokreće, a ne vuče, zatim po ''dogovorite se sami'', odmah pogodila da je vaša. :)

Iznošenje uverenja mi, kao čitaocu, ne smeta - samo ako ih pisac ne nameće. Grubo navođenje iritira čak i kada se ta uverenja podudaraju sa mojim. Mada, ima čitalaca koji vole da kod poslednje tačke kažu: amin. Oni i čitaju uglavnom zbog toga.

Svesno prepuštanje nesvesnom je veoma retko. Za tako nešto pisac mora da se razvije kao ličnost.
Inače, iz svega što je iko ikada napisao, uključujući i ovaj moj post, proviruju roščići nesvesnog.

Čitanje i prepoznavanje slojeva  je jedan deo zadatka pisca, primenjivanje u sopstvenim delima je daleko važnije. Na Radionici, tu i tamo, osetim pisca, ali, daleko ćešće osetim odsustvo prisutnosti. :(

Ovih dana radioničari spavaju. Osim onih koji nešto pišu i onih koji su nešto napisali i pokušavaju to da doteraju. To vreme ću da iskoristim da ukažem na nešto što se često javlja u dužoj formi.


Kuknjava na kratku priču, ovu našu koju pišemo na glavnoj Radionici, najčešće se odnosi na nedostatak prostora. Nekako vam je tesno 6000 k. Pa, to i jeste cilj tog pisanja. Da vas uteramo u pisanje gde se na svake tri i po stranice bilo kojeg teksta događa postavka, zaplet, rasplet i poentiranje. Duža forma ne postoji zato da biste vi priču od 6Kk razvukli na 15Kk ili na 30 i 80 Kk, nedaj Bože i u roman. Ona ne postoji zato da biste se vi opustili nego da kažete više. Naravno, duža forma dopušta više likova, događaja, zapleta i raspleta u funkciji složenije ukupne priče, ali ne i natrpavanje teksta kao ambalaže u poštanskom paketu koja treba da sačuva malu pričicu da se ne polomi.


Ovih dana čitam neke vaše radove u kojima radite upravo ono što ne treba da radite. Pročitao sam novelu od 80Kk koja je ladno mogla da bude ispričana sa 25Kk. Sve ostalo u njoj je traćenje. Jedna druga je napisana do pola, 13Kk, pa ne znamo šta ćemo dalje. Alo, kao zec, do pola u šumu, pa posle iz šume. I kako to, napišemo do pola, a nismo sigurni kuda ćemo dalje? Duža forma, kao i kratka, mora da bude skuckana, negde u glavi, može malo da vrda, može usput da prođe i nekim kraćim ili zaobilaznim putem, ali nikako da stigne tamo gde nije krenula.


Ono šta sam hteo da vam kažem je da možete da tražite mišljenje i savete, bolje na topiku nego na pm (tako drugi nemaju koristi, a trebalo bi da imaju). Osim mene ima u Radionici i drugih koji bi mogli da pomognu. I još nešto. Ako neko ima koncept za dužu formu, a nije sasvim siguran da je sasvim siguran, najbolje je da mi pošalje koncept napisan na jednoj stranici, to je uvek moj prvi savet za dugu formu. Ne mogu ja da gradim mišljenje na nekoliko strana, a i bolje je nego da ih se nakupi pedesetak , pa da onda ne znamo gde ćemo.

Evo i ja sam se pokrenuo, počeo da kuckam nešto, pa ako ne zabrazdim možda nešto i pošaljem...

A da ne bude bajato, jel'te...

Počeo...

Posle devet dana zatišja, što valjda znači da nemate pitanja i komentare, Da javim da je prva priča stigla. Stigoh na Rodos, pa treba skočiti. Shvatio sam da nisam pripremio nikakvu proceduru, a duže priče ponekad deluju zastrašujuće i potežu prste ka skrolovanju. Budući da želim ozbiljna zapažanja, posmatraću učesnike rasprave kao deo uredništva. Zamislite da od vas zavisi da li će biti objavljena. Očekujem komentare od ocene celine, uvoda, zapleta, raspleta i razrešenja, karakterizacije, stila, pismenosti do slovnih grešaka. Ne moraju svi sve, bilo bi mnogo.


U sledećem postu ću postaviti prvu trećinu priče SPUŠTANJE NOĆI i idem da kupim cigarete. Žena je otišla da čuva unuku i sve preostale odnela. Računam da nije zloba, nego želi da me natera da izađem iz kuće.

Nebo je somotno plavo, a sunce mi u lice iz sve snage bije. Trava, letnje zelena, oivičena
je žutim obrubom kadifica. Sa one strane travnjaka u nedogled se prostiru redovi jabuka u punom cvatu i pogled je beo i roznjikav. Kao iz neizmerne daljine dopire Janjin glas i čini mi se da doziva moje ime, ali nisam siguran. Onda se između stabala pojavljuju Sandrica i Švrća. Toplina me prožima dok posmatram igru devojčice i psa, a onda nebo bez ikakvog prelaza počne da se smrkava i nemir me obuzima. Podižem pogled i shvatam da stiže oluja...

Jednolično kloparanje najednom se pretapa u škripu i zveket. Ruka mi jurnu pod kaput i
pre no što što se tržem iz sna. Navika. Smirujem nervozni pokret, osvrćem se oko sebe i prisećam se gde se nalazim. U vozu, ali gde se zaustavio? Virim kroz prozor utrnule guzice i još uvek u polusnu vidim duge perone neoštećene željezničke stanice. Rosuljica vlaži mnogo naroda što se tiska kroz sumrak. Udubljenja po betonu malena su jezerca. Kišilo je. Trljam bolnu šiju, a pogled mi luta u zaludnom naporu da pronađe tablu sa nazivom mesta. Tren potom odjekuje treskanje vrata i žagor gomile provaljuje duž kompozicije. Nervozna lica na tren zvirnu kroz navučene zavese, pa nestaju nastavljajući niz hodnik.

Uspravljam se, poravnavam odeću, provlačim prste kroz kosu i trljam snene oči. Iz daljine
dopire tutnjava, ali znam da to nisu gromovi.

Vrata kupea zaškripaše. Spuštam niže štitnik kačketa i buljim u patos. Ne gledaj ih u oči.
Nikad ih ne gledaj u oči. Nozdrve mi zapahnuše mirisi mladenačkog dezodoransa i laka za kosu.
Mirisi koje sam skoro zaboravio.

- Slobodno? - sopran, gradlijski izveštačen. Klimnuh glavom. U vidokrug mi ulaze elegantne
čizmice visokih i tananih potpetica, pomalo kaljave. Ono što je u njih obuveno seda naspram mene.
Suknjica kliznu naviše i pojaviše se savršeno oblikovana kolena u zategnutim mrežastim čarapama.
U hodniku je gužva među novoukrcanima sve gora.

- Neću ovako, Pajo. Mogli smo lepo autom... - dopire iz prolaza oštri ženski glas dok se vrata kupea otvaraju. Znoj, naftalin, zadah vlažne odeće predugo odstajale u ormaru.

- Imal' mesta, braćo? - bojažljivi bariton, pa tanušni falset:

- Mamaaa booliii me noogaaa!

- Slobodno uđite. - kaže devojka, očito preuzevši na sebe ulogu starosedeoca.

- Mir Jovana! - zaglušuje je nervozni ženski glas. Utapkava par iznošenih poludubokih muških
cipela, pa gomila kofera pada na patos uz težak uzdah.

- Nema goriva, ženo, koliko još puta da ti ponovim. - teško uleganje sedišta daje mi do znanja da je nevoljnik seo kraj mene. Teško diše, od njega bije zadah duvana i rakije.

- Mamaaa gde mi je Mica? Hoću Micu! - pojavljuje se par malenih baletanki na nemirnim
nožicama

- Mir Jovana! Da ti, Pajo, nešto vrediš nabavio bi gorivo, ne bi nas ovako maltretirao. - najzad
stameni marševski korak uvodi i razgažene ženske cipele na stubastim nogama. Žena se spušta
kraj muža, devojčica seda nasuprot roditelja, držeći se najdalje što može od devojke što sedi kraj
prozora. Žena neprestano zvoca i počinjem da sažaljevam njenog muža.

- Sa severa? - obraća mi se muškarac uzdahnuvši, valjda tek da prekine bujicu ženinih prigovora. Klimnuh glavom, kao da nisu posvuda po vozu table sa "MÁV" oznakama. Maša se za džep, vadi kutiju klasika i pruža je prema meni.

- Cigaretu? - uzimam. Odavno već nisam zapalio. Kresnu pozlaćeni zippo i željno povukoh,
nagađajući odakle li je taj upaljač. Tren potom shvatam da razmišljam o glupostima. Verovatno
poklon za godišnjicu ili se pravi važan. Haos dovde još nije stigao. Vrata se širom otvaraju i težak miris mošusa iz afteršejva udara me ravno uz stomak. Glanc nove martinke preskaču kofere i gotovo me nagaziše. Vlasnik zastaje, okreće se i čujem škljocaj brave. Zaključao je vrata kupea.

- Ovo je popunjeno, evo ima nas šestoro. - dubok, samouveren glas - Jebote, ovo još uvek ne
funkcioniše, kurac ću da im platim! - spušta se na sedište između devojčice i leponoge devojke, pa vidim da u negovanoj ruci drži telefon. Nokia, najnoviji model. Pečatnjak mu blista na srednjem prstu. Ekran telefona žmirka, signala nema. Nisam drugo ni očekivao.

- Ja sam Lazar - pruža ruku ka curi. Ona se ne pomera, na prihvatanje ruke ni ne pomišlja - Kako je tebi ime lepojko? - podižem pogled i vidim devojčin izraz kao da joj se golub na glavu pokakio.

- Marija - nevoljko odgovara, pa se pribija bliže prozoru i prekršta ruke na grudima. Pridošlica
lukavo pritiska laktom podignuti oslonac za ruke i pomera se bliže.

- Baš se radujem, Marija. Retko viđam takve lepotice, posebno otkad... - neko pokušava da otvori vrata. Jednom, pa još jednom. - Zauzeto, stoko! - viknu pridošlica.

- Otvaraj, Kontrola! - odjeknu bespogovorno naređenje spolja. Žena se maši brave, škljocnu, pa se vrata otvoriše i dva para vojnih čizama umarširaše.

- Dokumenta! Ti, u ćošku, odakle dolaziš? - Sa armijom nema zezanja. Pa opet, vojnik preda mnom nije onakav kao oni na koje sam navikao. Mislim da se tek popeo na voz. Mlad momak, sav se uneo u ulogu mirotvorca. Dustabanlija. Nema prošlosti u njegovim očima. Onaj iza njega već je druga priča. Taj je na vozu još od linije razdvajanja. Putuje na dopust, valjda, tako je rekao na rubu Zone. Širok ožiljak preko obraza, kroz zavoj preko čela pomalo probija krv, a pogled mu je prazan. Frontovac. Tih je, ali M 70 je podignut i neće oklevati da potegne obarač.

- Tavankut. - odgovaram. Dustabanliji to ništa ne znači. Frontovcu pogled krstari preko putnika, a oko mu seva.

- Tavankut? Gde je to? - pita prvi. Budala. Pratilac je sve nervozniji.

- Zona. - kažem. Frontovac uzdahnu. Dobro taj zna zašto je voz ovamo stigao gotovo prazan.

- Je li? Onda znaš šta ide. - zavrćem rukav, pružam ruku. Kratak ubod i pištanje. Ne moram videti displej da bih znao da je indikator zelen. Čuo sam taj zvuk već milion puta. Dobar zvuk. Privremeni mir. Viđao sam ljude ustreljene zbog neispravnog test uređaja.

- Imaš li oružje? - pita, a ja umesto odgovora raskriljujem kaput. Držak zastave 7,62 proviruje ispod pazuha. Dustabanlija se štreca. Frontovac izučava devojku.

- Moram ti ga uzeti. - kaže žutokljunac. Posežem u džep, pružam mu rukom ispisan papir. Ne mogu mu dozvoliti da mi uzme pištolj. Srastao sam s njime kao s draganom. Gadljivo dohvata garavu i poprilično umušenu potvrdu i oči mu se šire dok ga važno pred oči podiže.

- Šta je ovo? - viknu tren potom, a kolega ga hvata za ruku.

- U redu je Nikola. General Milojević je to potpisao. Što on odobri, samo bog opovrgava.

Dustabanlija gunđa, ali mi ipak vraća potvrdu i ostavlja mi pištolj. Čak i ta budala zna da
nije mudro raspravljati s veteranima. Testiranje se nastavlja. Sprava jednog po jednog saputnika identifikuje pozitivno. Problem nastaje kad stignu do klinke. Plaši se igle, vrišti, otima se.

- Mir Jovana! - umeša se najzad matera i hvata je za ruku. To deluje i igla najzad pogađa. Pozitivno.

Priča nema ni zrnce originalnosti.
Verovatno je ne bih ni čitala do kraja, iako se bavi jednom od meni omiljenih tema. Slike koje ona nudi, počev od idile u uvodu, nad kojom se skupljaju crni oblaci, liči na kadrove bezbroj sličnih, neinteresantnih filmova.
Ovde se toliko priča o suvišnim pridevima, ali meni mnogo više smetaju izrazi kao što je ''somotno plavo nebo'', ''snene oči'' ili ''neizmerna daljina''. Kao da su preuzeti iz stihova koje Lord smatra prikladnim za zavođenje žena. Nekako ne mogu da poverujem da bilo ko vidi nebo kao somotno plavo. Onda rečenica : ''Udubljenja po betonu (nisam stručnjak, ali mislim da treba ''u betonu'') malena su jezerca[/i].''
Priča je puna ovakvih izveštačenosti.
A i likovi su, kao što neko reče, iz petog indiga.

Uh, baš sam bila gruba :oops:
Ali, i iskrena. Vratite mi istom merom!

Meni se do ove tačke čini da je karakterizacija forsirana. Previše informacija koje ne dolaze suptilno nego nametnuto, kao da siluju sklepani seting.  Mnogo nebitnog opisivanja, nametanje slike čitaocu. (npr, zašto insistirati na objašnjenju da je vojnik sa zavojem frontaš, kada imamo kontradiktornost u žutokljuncu koja navodi na zaključak, a imamo i dovoljno pojašnjen pogled veterana)

Mnogo klišea, koje je Kimura istakla, poneka greškica (matera -mater) i spomenuta loša konstrukcija oko betona sa pleonazmom (mala jezerca). Čini mi se da ima mešanje vremena.


Da li sam nastupio grubo ili ne, ne znam, ali mi svakako nije namera da takav budem. :)

Kimura, da li bi bilo prihvatljivije da umesto "udubljenja" stoji "neravnine". Ne zezam se samo nudim razmišljanje o izboru reči.


Da dopunim. Kimura je dobro napisala da ne bi čitala dalje. Dakle, očekujem da svaki učesnik u razgovoru odlući da li želi, može ili ne želi da postujem naredne delove.

Ne bi pomoglo. -.-

Ako si pročitala, daj malo opširnije. Molim.

Pročitala jesam, ali ću se od komentara suzdržati... danas nemam volje da ulazim u raspravu ni sa kim, a bojim se da bi u to odvelo. :( Lep pozdrav svima.

QuoteUdubljenja po betonu malena su jezerca.

Nema svrhe naglašavati neravnine i udubljenja, ako se stvaraju jezerca po/na/u betonu zaključujem da beton nije ravan kao staklo.

Izbacio bih rečenicu ili je prepravio ovako: Po betonu (asfaltu) se stvaraju bare ili sl.

Ako će i dalje čizme bez vlasnika da marširaju i vrše kontrolu, ne bih dalje da čitam.

QuoteŽena se maši brave, škljocnu, pa se vrata otvoriše i dva para vojnih čizama umarširaše.

U suprotnom bih voleo da završim čitanje pokušaja; zaintrigirao me seting, zona, i vojna uprava. Slab sam na postapokalipse, slutim da je priča u tom miljeu.

Quote from: Jevtropijevićka on 26-02-2013, 13:17:20
Pročitala jesam, ali ću se od komentara suzdržati... danas nemam volje da ulazim u raspravu ni sa kim, a bojim se da bi u to odvelo. :( Lep pozdrav svima.

Šteta. Pokušavam da ostvarim situaciju u kojoj autor nema nikakva prava, osim uvida kako se razvijaju komentari. Kao kad negde pošalje svoju priču i čeka odgovor.

Pa, ja bih nastavio da čitam. Tema me zanima. Čitao sam i gore stvari.


Kao što je kimura rekla, i meni smetaju mi pridevi, izveštačene konstrukcije. A u praviu  je i Džek kad kaže  da nema dovoljno suptilnosti. Ne pišemo kratku priču, pa da moramo da udaramo u glavu. Meni je posebno smetala reč Zona. Ne treba tako jako. Sve to može postepenije. Kod pisanja treba voditi računa da nismo prvi koji pišemo o nekoj temi i da su čitaoci već imali priliku da se susreću sa ovakvim pričama, pa imaju i neko predznanje...

Još jedan ovakav glas i sutra, negde oko podne nastavak.

Quote from: scallop on 26-02-2013, 13:03:27
Kimura, da li bi bilo prihvatljivije da umesto "udubljenja" stoji "neravnine". Ne zezam se samo nudim razmišljanje o izboru reči.

Ma, to sa udubljenjima sam navela kao primer za ružnu rečenicu. Ružnoća se najbolje opaža ako se pročita naglas. Ne verujem da bi upotreba neke druge reči pomogla. Treba preraditi ili ponovo napisati ceo pasus.

Virim kroz prozor utrnule guzice i još uvek u polusnu vidim duge perone neoštećene željezničke stanice.

I ova veoma loše zvuči.

Proste reči, ako nisu u funkciji priče, treba maksimalno izbegavati.

Ako misliš na guzica, jasna mi je namera autora sa takvim izrazom; upravo to sam naglasio sa forsiranjem karakterizacije

Da bi se protagonista predstavio kao čvrst i zeznut igrač, nisu potrebni izrazi za koji se misli da ih takvi likovi koriste; navode na jeftin blef. Da bi se uverio u junaka, potrebna su mi njegova dela, ne razmišljanja i htenja.

QuoteRuka mi jurnu pod kaput i pre no što što se tržem iz sna. Navika. Smirujem nervozni pokret, osvrćem se oko sebe i prisećam se gde se nalazim.

Uprkos nelogičnosti iskaza (ko još radi svesne radnje u snu, a smirivanje svršenog pokreta (ukazuje kontekst rečenice), ne ide ) ovo je dobar putokaz (ali ne i smer) ka upoznavanju protagoniste.

Upravo sam na to mislio i u potpunosti se slažem sa svim što si rekao.


Pisac ima mnogo problema sa primenom pravih oblika glagola, pa je potrebna dobra lektura teksta.


Pisanje u prvom licu daje dinamiku radnje, ali je mnogo zahtevnije od pisanja u trećem licu, što se dobro vidi u prikazanom odlomku.

Utrnula guzica, se može pretvoriti u utrnule udove, i problem riješen.
Recimo meni smeta kada se u priči odmah u startu ubaci jedna "lepojka s dugim nogama i nategnutim čarapama"
Ne volim kada me pisac već u startu s tim nateže bez potrebe. Samo me je iziritirao. A zašto bi to radio? Jel u pitanju erotika ili kakvo drugo štivo?
Ajmo, tu curu van iz vlaka izbaciti na slijedećoj stanici, i ubaciti jednu baba Rogu s bradavicom po sred čela. Pa da vidiš moj sinko scenarija...;)
Ja sam za čitanje dalje, pa što god da se desi...

Ne kontam zašto je bitno za virenje kroz prozor utrnula guzica ili udovi?
Naravno da će nešto da utrne ako se spava sedeći, a pisac nam je dao do znanja da njegov protagonista upravo to radi.

Autori se ponekad upuštaju u objašnjenje podrazumevanog i time vređaju čitaoca i njegovu inteligenciju a to je, po meni, nešto najgore što autor može da uradi publikumu.

Možda to sam radim, nemam pojma, ali uvek se lakše vide tuđe greške.

A dobro, da ne cjepidlačimo s tim. I meni nekad utrne mozak  xfrog

Da sam pročitao samo prvi pasus, glasao bih da se ne postavljaju nastavci.

Pročitah, dočim, sve, te glasam da se nastavi.

Ima tu (oho-ho) suvišnih prideva, uvodne patetike, klišea, neslaganja vremena (što je sve, rekao bih...autorov trade-mark), ali se, cenim, to može ispeglati.

Hajde baš da vidimo gde će taj voz da završi.

Quote from: Džek svih zanata on 26-02-2013, 16:25:42

Autori se ponekad upuštaju u objašnjenje podrazumevanog i time vređaju čitaoca i njegovu inteligenciju a to je, po meni, nešto najgore što autor može da uradi publikumu.

Istina.

Ako se izbaci sve što rekoste da je višak, priča ostade go kostur. Utrnulu guzicu transformisati u utrnulo telo, a ne izbaciti, jer bitno je znati da je čovek utrnuo. Mala jezera mogu biti i rupe, a bajkoviti uvodni pasus nam govori o nadama, osećanjima i delimično ličnosti koja ga sanja.
Takođe bi transformisao one ,zgodne nogice, ili bar drugačije ukazao na njihovo prisustvo u kupeu, način na koji su prikazane i meni je zasmetao.
Rado bi pročitao ostatak.

Poenta je u tome što pojedini čitaoci navode suviše toga kao višak ili imaju drugačije rešenje. Muka je zbir uočenog. Sa druge strane, mogu delimično da opravdam to što protagonista vidi "nogiće", "cipele", "čizme". Želeo je da podcrta natučen širit šapke. Potrebno ili nepotrebno?

Nije problem u tome što pisac vidi noge, već to da autor rado vidi uvijek iste noge. A nas autorova radost kad ugleda ženske noge ili sise ili dupe, ne zanima. To već svi znamo, tu uvijek istu i nepromijenjivu mušku reakciju na žensko tijelo. I štaka je noga, i bablje krive su noge, i noge koje smrde su noge. Damske i to dobre, pa nategnute u čarapama... štivo počinje kao pisanje erotike, a svi znamo da erotika ovaj put nije u pitanju, ili je?
Eto, neka autor ne zamjeri...

Bezbroj je načina da se dočara prisustvo privlačne žene, a ovde imamo najbezličniji kliše. Nemam utisak da autor sam vidi te nožice u čizmicama, pa ih ni mi ne vidimo. Pojavljuju se kao pojam, a za nožice ne valja da budu pojam.
Mislim da je u ovakvim slučajevima najbolje koristiti vlastito iskustvo : neka se autor priseti šta je on zagledao, pa mu neće biti teško da to i opiše - životno i uverljivo.   

Pročitao. Nemam problem sa lepojkom, nek je živa i zdrava. Živalj u kupeu je dovoljno raznovrstan - pored lepojke, tu je i nekada dobrostojeća familija koja je zagrizla prašinu (sve sa razmaženom ženom koja odbija da shvati da je blagostanje prošlost), nekakav dripac nekulturni, vojska i naš misteriozni protagonista. Neko je pomenuo kliše, i saglasan sam da je to najveći problem. Ali, pisac je postavio scenu i sada ostaje da vidimo šta će se odigrati do kraja.

Na prvi pogled, smeta mi razmažena supruga. Gde god da kreneš, imaš po jednu takvu. Shvatamo da je tamo negde Zona, da stvari ne samo da su krenule po zlu u ekonomskom smislu, već postoji i nekakava zaraza (virus, parazit, nešto gadno?), da glava može da odleti samo tako...i sad u toj situaciji žena kmeči što nema goriva. Ne slažem se sa tim, možda bih i mogao da mi je stavljeno do znanja da se radi o samom početku ove krizne situacije. Međutim, nije.

Onda ono Ne gledaj ih u oči. Okej, naglašeno nam je da civili nisu u zavidnom položaju, nema građanskih prava, ovo-ono, ali moglo je drugačije. Mogao je junak da se priseti scene kojoj je prisustvovao, a koja iskazuje isto. To da se sile totalitarnog režima ne smeju gledati u oči viđeno je previše puta.

Dolazak oluje u snu sa početka lepo je vezan sa grmljavinom koja to nije. Potmuli zvuci udaljenih detonacija mogu da pokvare lep san. To mi se dopalo.

E sad, poređenja baš i nisu neka. Izraz na devojčinom licu je kao da joj se golub pokakio na glavu. Pre nego što kažem neku o golubu i kaki, moram da primetim da ni samoj kakici tu nije mesto. Ako već tutnji u daljini, glava je u torbi, voz pun nesrećnih duša a vojska šparta li šparta - onda i golub treba da sere a ne da kaki.

Sa druge strane, poređenje treba da čitaocu pomogne u dočaravanju reakcije. Treba da učini scenu vidljivom, opipljivijom. Da mu pomogne da u trenutku vizualizuje ono što pisac hoće da kaže. Da je izraz bio samo gadljiv, umesto pokakio-mi-se-golub-na-glavu, bilo bi mi lakše.

Toliko od mene. Čekam ostatak.

Dakle, i primedba na opasan nivo klišea ili što bih ja rekao - stereotipa. Slažem se. Koja fajda od nogu koje ne smrde. xfrog

Ja bih od svega voljela da sam ostala iznenađena opisima cipela i nogu koje se ušle u kupe. A nisam. Dobro, možda je problem u meni. Očito je da muškarcima neće smetati ovo što meni jest. Ali, sasvim sam sigurna da sam ja ovo počela pisati da ja ne bih počela s opisom prelijepog muškarca, plavih očiju, bujne kose, nabildanog i s nogama smještenim u lakiranim cipelama.

Quote from: scallop on 27-02-2013, 10:22:25
Dakle, i primedba na opasan nivo klišea ili što bih ja rekao - stereotipa. Slažem se. Koja fajda od nogu koje ne smrde. xfrog

Možda tim smradom zatire neki trag,. Vrag će ga znati...:)

Gledam Saturnicin i moj post i sve mislim kako nije lako ženama ugoditi.  :lol: Ipak, i njij i meni zapravo smeta ista stvar.
Mrežaste čarape bi mogle da budu pocepane, lepo koleno razbijeno ili nešto slično.

Quote from: kimura on 27-02-2013, 10:29:50
Gledam Saturnicin i moj post i sve mislim kako nije lako ženama ugoditi.  :lol: Ipak, i njij i meni zapravo smeta ista stvar.
Mrežaste čarape bi mogle da budu pocepane, lepo koleno razbijeno ili nešto slično.

Eto, muškaci, pa slušajte što vam onda žene govore.

Mogle bi i vi da čujete šta muškarci govore i razmislite u novim mrežastim čarapama?  :)

Quote from: saturnica on 27-02-2013, 10:26:09
Ja bih od svega voljela da sam ostala iznenađena opisima cipela i nogu koje se ušle u kupe. A nisam. Dobro, možda je problem u meni. Očito je da muškarcima neće smetati ovo što meni jest. Ali, sasvim sam sigurna da sam ja ovo počela pisati da ja ne bih počela s opisom prelijepog muškarca, plavih očiju, bujne kose, nabildanog i s nogama smještenim lakiranim cipelama.

Možda ne bi bilo loše da prokomentarišemo čitav kupe, a ne samo lepojku. Ili da pogledamo samo žene. Vidiš li stereotip u opisu supruge? Da li će nezainteresovani protagonista (kroz čije oči posmatramo lepojku), konstatovati savršeno oblikovana kolena, ili je trebalo da samo vidi par ženskih nogu? Da li se ovde pisac umešao preko dozvoljene mere? Ili bi stvar bila opravdana da je i glavni junak posvetio više pažnje dotičnoj. nakon što su ga privukle lepe noge?

Meni je ok ovakav prikaz, samo ako će biti opravdan. To što su mrežaste čarape i senzualne obline kliše, ne treba da ih diskvalifikuje u startu.

Plastično rečeno - kako ti deluje kompletan settings: Lepojka, nekulturni putnik (koji je i siledžija jer nosi martinke - kliše?), tunjavi otac, razmažena, dominantna supruhga i histerično dete?

Ja nemam šta grđe da dodam. Čitav kupe je ogoljeni kliše. I cure su nam u pravu - kad se bega i čarape su pocepane. D.S.B. samo pokušava da bude šeret. Još sat i po i postavljam srednji deo priče. Možda autor opravda likove.  :(

Videćemo nastavak...nadam se da hoće. Ovde smo se svi složili, što je pomalo i dirljivo...

Istina, neka mi dame oproste zbog šale.

Evo vam i drugog dela priče. Za početak, izdvojiću da nalickani vadi niklovani brauning, a pretresali su samo protagonistu. I još, da se na trenutak pojavljuje misteriozna Irena. Kad pisac nekome nadene i ime, ta ličnost ima i veće mesto u priči.


Vojnici napuštaju kupe. Nastaje tišina, a onda mi pater familijas ponovo pruža kutiju sa cigaretama. Grešim i uzimam. Sad, kad sam već podigao pogled, mogu pažljivije da osmotrim svoje saputnike. Dete je simpatično, crnokoso i kudravo. Duri se u ćošku i tiho cmizdri. Majka joj je očito stara škola. Raskrupnjala domaćica. Otac je tipični paćenik, potkresanih brkova i telećeg pogleda. Ništa. Bezvezna ljudska vrsta, nezanimljiva po svim osnovama. Posebna priča su dvoje preostalih putnika.

Cura je crnka, doterana kao za večernji izlazak. Lepa, visoka i tanana. Noge su joj prekrštene i sabila se u ugao kraj prozora. Povlači se pred navalom mamlaza što se pribija uz nju. Taj je, opet, napadan, sav preplanuo i glatko izbrijan. Sve na njemu deluje skupo. Ruka mu malo pomalo grabi preko naslona sedišta i samo što nije zagrlio prepadnuto devojče. Neko vreme svi ćute, a onda se vrata odškrinuše, tek toliko da propuste očajni pogled čoveka dubokih podočnjaka i drhtavog glasa.

- Molim vas, možete li napraviti malo mesta? Supruga mi je bolesna, u groznici je. Ne može da stoji.

- Marš napolje stoko, vidiš da je popunjeno! - izdire se zavodnik. Uljez spušta pogled i zatvara vrata. Gospođa majka spušta bravicu i namešta zavese.

- Tako! Dosta je bilo gnjavatora - izjavljuje zadovoljno i dohvata neki časopis iz tašne.

- Dobro ste uradili mladiću - podržava je muž - pa gde bismo stigli, molim vas, kad bi svakog ko je smislio kakvo opravdanje pustili unutra? Na vrh glave bi nam se popeli.

Hodnik vri od žamora, mora da je gadna gužva. Pažnju mi privlači devojčica koja prstićem pritiska mesto uboda i nešto tiho mrmori. Usne su joj ljutito napućene i mada više ne plače, obrazi su joj vlažni. Bože, pomislih, koliko li samo sličnosti sa Sandrom to dete ima! Stomak mi se steže u bolnu hrpu uspomena. Nije to ni tako davno bilo, pa opet, kao da je u međuvremenu ceo život prošao. Okasnili smo, s Janjom smo se iz obilaska vraćali. Tek što smo Sandricu na sigurno mesto smestili, pošli smo da popunimo zalihe. Sumrak se hvatao. I dan danas se pitam kako nismo videli? Zašto nismo shvatili da nešto sa tim mestom nije u redu? Bili smo, verujem, previše zadovoljni.
Vojska nije očistila mesto kao što to obično čini. Magacini su bili puni svega i svačega. Toliko smo bili sretni da smo čak i pevušili posmatrajući izobilje što nam se našlo na dohvat ruku. A onda...

Dete podiže glavu, primećuje moj pogled i uzvraća. Pokušavam da zamaskiram osećaje osmehom. Onda joj se obrve podigoše u čudu i ustašca joj napraviše jedno savršeno "O".

- Mamaaa čika nema nogu!

- Mir Jovana! - skresa joj mati, ali mene zaglušuju sećanja. Bezglasno sopstveni urlik ponavljam:

- Beži Janjo, beži! - izgovorivši to zastao sam. Troje. Tri noćna lovca izletela su iz mračnog haustora. Izvukao sam pištolj, pucao, pogađao. Trzali su se, ali nisu zastali. Prošli su. Ustremili su se za Janjom kao da me nema. Pucao sam sve dok mi oružje nije škljocnulo u prazno. Dok sam menjao okvir, oni su je sustigli. Okvir je legao na mesto i podigao sam oružje slušajući Janjino vrištanje. Rastrzali su je na moje oči, a ja sam pucao, pucao, pucao...

Sve dok nisam shvatio da ih jedino pogodak u glavu ubija.

Prekasno.

- Bili ste u borbama? - prekida mi pater familijas misli, ne bi li zataškao ćerkinu ljubopitljivost.

- Mina. - kažem, pa dugo povlačim poslednji dim. - Stao sam na minu. - pojašnjavam, osećajući neizgovoreno pitanje i u preciznom luku kažiprstom lansiram opušak kroz otvoreni prozor.

- Kako... Kako je tamo? - trepće devojka. Podižem pogled na lepo lice već zaustivši odgovor, ali se predomišljam. Šta ove savršene loknice mogu znati o ljubomornom stezanju sopstvene potkolenice i bauljanju kroz maglu? O bolu koji tek dolazi? O besmislenoj nadi da će nogu jednom neko vratiti tamo odakle je otkinuta? Šta curica u zategnutim mrežastim čarapama zna o noćima u zemunici i podrhtavanju dok noć ispunjavaju lomljava i dahtanje? Kako lepojki u zavodljivoj odeći predočiti pogled sopstvenog deteta koje te moli da ga ubiješ, a ti znaš da je to manji užas od onoga u šta će se premetnuti, ako ne potrošiš poslednji metak?

- Da se izdržati. - kažem, pa se okrećem prozoru. Na peronu je nekakva strka. Narod se komeša i primećujem klinca unezverenog pogleda koji se probija kroz masu. Trenutak potom sapliće se i pruža se koliko je dug. Sustižu ga dva vojnika, grabe mu ruke i podižu ga. Prepoznajem njihove
crne beretke. Vojna policija. Vukući mladića za sobom, grubo razmiču ljude i nestaju u gomili.

Mali će se koliko sutra naći u prvim borbenim linijama. Šareno odelo, velike čizme i parče beskorisnog čelika u rukama. Nije bez osnova pomisao da će se ovamo vratiti izmenjen. Kao jedan od Njih. Vraćam pogled na razgalamljenog mamlaza.

- Ne boj se Marija, sve je pod kontrolom. Moj drugar, tukao sam ga mnogo (ha, ha, ha) kad smo bili mali, jebiga, sad je nekakav pukovnik i kaže mi neki dan da je vojska krenula u ofanzivu, jebiga, pa samo što ih nisu istrebili. - dok to govori (Lazar li beše?) prelazi prstom preko devojčine kose. Ova trza glavu i još više se sabija u ugao. Ono govedo ne prestaje da lupeta: - Ma daj, jebiga, kakve šanse šačica zaraženih ima protiv armije (ha, ha, ha)! - Spuštam pogled i sećanja me sustižu. Armija! Silovanja u mračnim skloništima, presretanja i ubijanja zbog zlatnog zuba ili prstena. Granate što desetkuju izbegličke kolone. Osluškivanje urlika nesretnika koje žive proždiru na kraju kolone što čeka da im nadrndani desetar overi papire, pre no što ih propusti na drugu stranu.
Stresam se.
Kako smo samo bili glupi! Mogli smo pobeći, samo da nismo bili zatupljeni blagostanjem. Znali smo za eksploziju u Češkoj, novine su pisale o širenju zaraze. TV je pominjao nerede i paniku. Ali bilo je daleko. A mi? Slušali smo političare kao bogove. Stanovništvo ne treba da brine, snabdevanje se normalizuje, granice su zatvorene, bezbedni ste... Sve se orilo od šlagera, šou predstava i nagradnih igara. Nismo se prenuli iz zablude ni kad su izbeglice počele da naviru. A zašto bismo? Plaćali su zlatom i nakitom, nisu pitali za cenu. Zastali bi sat ili dva i nastavljali ka jugu. Nismo se prenuli ni dok smo pogledima ispraćali vojne kolone što su tutnjale ka granici.
Dumbaranje topova nas jeste pomalo brinulo, ali ni to nije bilo dovoljno da se otreznimo. Potom su izbeglice sve češće nalažene mrtve u poljima. Toljaga ili nož. Vredne stvari uvek su nedostajale. Tek kada su razbijeni ostaci pograničnih jedinica nagrnuli u beg, počeli smo da shvatamo da dobro neće biti. Oni razboritiji pobegli su glavom bez obzira. Ja sam oklevao. Predugo. Kad su se noćni lovci pojavili bilo je prekasno.
Ježim se od tih uspomena i otvaram oči. Cura je nervozna. Vrti stopalom, drugom nogom lupka o patos.

Di je Irena? Angažovao sam i ctrl+f ali je nema osim u tvom postu....Brauning?

Ovde se samo potvrđuje ono što smo već pisali. Možemo da nastavimo da tupimo o likovima, kad smo se već toga prihvatili, ali pitanje je da li ćemo reći nešto novo.

Familija - Jedino devojčica ima zadatak da junaka podseti na mrtvo dete. Majka i otac su tu da opravdaju njen boravak, i to mi je ok. Ako do kraja poginu (slutim da je ostalo samo toliko prostora u priči - da nešto zaustavi voz i napravi dar-mar), i on je uzme za ruku i pođe u neizvesnost, jbg.

Marija - Ovde govorimo o ratu protiv nemrtve sorte. Marija deluje kao da je ušla u voz vraćajući se iz izlaska. I dalje mi nije toliko problematična, kao damskom delu foruma, ali je istina da je beskrajno banalizovana. Ako Marija treba da postane surogat supruga, i da zajedno sa devojčicom pruži utehu junaku biće loše. Pretpostavljam i nadam se da debelo grešim.

Lazar - još uvek ga ne bih komentarisao. To loše što se sprema da uradi, valjda će imati dublju motivaciju od puste činjenice da je bilmez.

Sve pohvale na odsustvu noge kod junaka. E, to nije kliše.

Nelogičnosti - koliko treba loše da postane da bi shavtio da i u tvojoj okolini postoji opasnost. Nabavljaš namirnice u pustom skladištu, i ubeđen si da je u tvom komšiluku sve ok. Veruješ političarima, a svi oko tebe se mobilišu i idu na granicu. Imaš predznanje o noćnim lovcima (nigde nije spomenuto da ga nije imao, a i ne nosi bez razloga utoku), a ne znaš da ih ubija samo metak u čelo?

Ostatak zamerke ide na pojedine reči koje bi valjalo promeniti (premetnuti). Ne premeće se dete u zombija tako lako. Lakše je da se vrati promenjeno, pretvoreno...teško da će biti premetnuto....

Zahvaljujem, Hidden. Primećuje se koje si škole završio. Trebalo bi da pročitaš i Iliju Bakića. Ima sličnih atmosfera, ali se ne da staviti na vagu sa ovom pričom. Videćemo sutra u isto vreme kako funkcioniše postavka likova. I noga koja fali. Nisi se zapitao kako je stao na minu, ako samo zadržavaju najezdu?

Da, i ja ostadoh ugodno šokirana činjenicom da je čovjek bez noge. Pitam se također gdje je Irena?
Dalje, dobar mi je dio gdje junak razmišlja i misli u sebi "šta Marija zna o...", tako treba.
"Potom su izbeglice sve češće nalažene mrtve u poljima"... ne valja.

ја му нисам поверовао да је у питању мина  :shock:

Ne znam kako vi, ali ja primjećujem kako mi je u fazi učenja bolje dok se bavimo zajedno jednom pričom ( ma čija god bila), nego li kad se u na onoj prvoj Radionici svi batrgamo oko svojih priča, a malo osluškujemo tuđe. Koncentracija oko jedne, stvar čini boljom.
Ovo mi je stvarno odlično, nisam mislila da će tako biti. :)

Quote from: дејан on 27-02-2013, 13:06:09
ја му нисам поверовао да је у питању мина  :shock:

Misliš da bi bilo daleko zgodnije da je izgovarajući tu neistinu, pomislio: Što svi moraju da znaju da sam je sam razneo kad me je onaj skot ugrizao?

Quote from: saturnica on 27-02-2013, 13:11:25
Ne znam kako vi, ali ja primjećujem kako mi je u fazi učenja bolje dok se bavimo zajedno jednom pričom ( ma čija god bila), nego li kad se u na onoj prvoj Radionici svi batrgamo oko svojih priča, a malo osluškujemo tuđe. Koncentracija oko jedne, stvar čini boljom.
Ovo mi je stvarno odlično, nisam mislila da će tako biti. :)

Radionica A ima svoje kvalitete i ako drhturite nad svojim pričama, onda grešite. Čitanje tuđih i objektivno komentarisanje je jednako vredno, ako ne i vrednije. Uvek sam govorio da ko ne zna da čita ne zna ni da piše. I doterivanje sopstvenih postova je važno.

Quote from: scallop on 27-02-2013, 13:03:09
Nisi se zapitao kako je stao na minu, ako samo zadržavaju najezdu?

Nisam se zadržao na mini, karakteri su mi bili interesantniji. Dejan je dobro primetio - možda laže kako bi skratio ispitivanje. Opet, ako je nakon porodične tregedije otišao u boj (Rekli su da ih nema - lagali su. Uzeli su mi sve što sam voleo. Hteli su mene, dolazim.), mogao je da se nađe u takvoj situaciji. Valjda.

Mene zanima kako će priča kojoj prisustvujemo da se uklopi u priču o najezdi. Da li će autor uspeti u tome da najezda bude u funkciji priče? Sada bih mogao da ponovo navedem Splavare kao primer, ali ajde da ne forsiram kolegu iz kitica. Evo Ghoul ima priču koja se zove Vanredno stanje. Polusvet je prikazan taman kako treba, a sve u kontekstu zombi apokalipse. 

Ta jedna noga obećava, ako uzmemo u obzir da je već sada verovatno da će se sve odigrati u vozu. Nestrpljiv sam...

Ako zanemarimo činjenicu da priča sve dublje tone u kliše, pisanje je dobro, što znači da pisac ima dara ali ne i ideju. Verujem i da priča nije dovoljno ispeglana, jer rečenice kao, ,,majka joj je stara škola,, verovatno bi i sam autor odbacio nakon nekoliko čitanja.

Quote from: scallop on 27-02-2013, 13:11:49

Quote from: дејан on 27-02-2013, 13:06:09
ја му нисам поверовао да је у питању мина  :shock:

Misliš da bi bilo daleko zgodnije da je izgovarajući tu neistinu, pomislio: Što svi moraju da znaju da sam je sam razneo kad me je onaj skot ugrizao?

нисам баш покушао да докучим, само сам помислио да је изговор да би се сачувао од препричавања.

Quote from: D.S.B. on 27-02-2013, 13:29:07
Ako zanemarimo činjenicu da priča sve dublje tone u kliše, pisanje je dobro, što znači da pisac ima dara ali ne i ideju. Verujem i da priča nije dovoljno ispeglana, jer rečenice kao, ,,majka joj je stara škola,, verovatno bi i sam autor odbacio nakon nekoliko čitanja.

Svakako. Zato nisam ni pokušavao da skrećem pažnju na pojedine rečenice koje su mi zasmetale - svi smo uglavnom nestrpljivi kada nešto treba da okačimo. Cenim da će i autoru biti korisnije da se držimo pravca kojim smo krenuli...

Kad su zombiji bili u funkciji priče? Oni su samo simbol pretnje i funkcionišu koliko i sajla na liftu koja preti da se prekine.

Quote from: scallop on 27-02-2013, 13:31:46
Kad su zombiji bili u funkciji priče? Oni su samo simbol pretnje i funkcionišu koliko i sajla na liftu koja preti da se prekine.

Zombiji su deo okruženja, i takvi treba da ostanu. Ako će junak da se sretne sa njima, treba da postoji razlog. Iz tog susreta mi moramo nešto da saznamo, zaključimo, naučimo.
Ako će u nekom trenutku zombiji da navale na pozornicu samo zato što su zombiji, donesu kraj i za sobom ostave repove, onda ne valja...
Valjda sve što postavimo na scenu treba da bude u funkciji priče? Od istorije naših junaka, pa do nemrtvih hordi.

Svakako si čitao "Splavare"? Od svih varijanti zombija sa kojima sam se sudarao njegova paralela sa domaćim ratovima mi je bila najracionalnija. Sve ostalo je goli faktor straha. Zamisli karakterizaciju jednog zombija. Nemoguće. To čitavu kategoriju zombija stavlja u poziciju "Neko je postavio atomsku bombu i ona će eskplodirai amo mi..." I tako dalje. Zombiji su deo scenografije manji od mračne šume, oljue, grmljavine i kiše u gotici. Mizerna recesija plašnje. :mrgreen:

Čitao sam ih. Zato me i ovde zanima kako će autor da nas dovede do kraja. Treba opravdati pun kupe, biti vešt i inteligentan pripovedač pa da jedan tabak ne bude malo prostora. Nesrećno i često rešenje je pribegavanje klišeima. Onda je dosta i jedan pasus teksta.

Inače, ne bih se baš složio sa ovim oko nemoguće karakterizacije zombija. Npr. The Good Parts, Les Daniels. Priča se nalazi u Book of the Dead antologiji iz 1989. Proguglaću  da li je ima onlajn, a cela antologija se može skinuti sa torenta...

Quotekoliko treba loše da postane da bi shavtio da i u tvojoj okolini postoji opasnost.

Ovo je vrlo relativno. Pomislite samo koliko nas je dan pre bombardovanja stvarno verovalo u njega i da li smo godinu dana ranije mogli da zamislimo da cemo ratovati sa NATO-om.

Quote from: Mica Milovanovic on 27-02-2013, 14:15:28

Quotekoliko treba loše da postane da bi shavtio da i u tvojoj okolini postoji opasnost.

Ovo je vrlo relativno. Pomislite samo koliko nas je dan pre bombardovanja stvarno verovalo u njega i da li smo godinu dana ranije mogli da zamislimo da cemo ratovati sa NATO-om.

Slažem se, ali oni su ovde već uveliko bili u stadijumu skautovanja i prikupljanja zaliha...to me je bunilo.

Ovde je, očito, sve počelo na vreme da bi se protagonisti priče utronjali. Pozvao si se na loš primer.


Ček samo da upozorim čitače. Na osnovu prikazanog trenutak je kad je provala napasti već odmakla. Ljudi ne putuju vozom. Oni begaju. Ali, još putuju vozom, pa poslednja faza sveopštog haosa kad sve postaje bezglavo još nije nastupila. Još ženske nose mrežaste čarape (cele), nosioci kajli nose kajle i mogu da budu nametljivi, zene još zvocaju... Kad pričate priču vodite računa da svaki propust može da se okrene protiv vas i da čitava priča postane sasvim neuverljiva. Svako prepuštanje inerciji u kuckanju po tastaturi može da se osveti.


Mićo, uživaš preveliki autoritet na ovom forumu, pa imaš odgovornost u oceni šta je pop, a šta bob.


Ed. Evo i hidden je na sličnoj poziciji.

QuoteKako smo samo bili glupi! Mogli smo pobeći, samo da nismo bili zatupljeni blagostanjem. Znali smo za eksploziju u Češkoj, novine su pisale o širenju zaraze. TV je pominjao nerede i paniku. Ali bilo je daleko. A mi? Slušali smo političare kao bogove. Stanovništvo ne treba da brine, snabdevanje se normalizuje, granice su zatvorene, bezbedni ste... Sve se orilo od šlagera, šou predstava i nagradnih igara. Nismo se prenuli iz zablude ni kad su izbeglice počele da naviru. A zašto bismo? Plaćali su zlatom i nakitom, nisu pitali za cenu. Zastali bi sat ili dva i nastavljali ka jugu. Nismo se prenuli ni dok smo pogledima ispraćali vojne kolone što su tutnjale ka granici.[/size]Dumbaranje topova nas jeste pomalo brinulo, ali ni to nije bilo dovoljno da se otreznimo. Potom su izbeglice sve češće nalažene mrtve u poljima. Toljaga ili nož. Vredne stvari uvek su nedostajale. Tek kada su razbijeni ostaci pograničnih jedinica nagrnuli u beg, počeli smo da shvatamo da dobro neće biti. Oni razboritiji pobegli su glavom bez obzira. Ja sam oklevao. Predugo. Kad su se noćni lovci pojavili bilo je prekasno.

Ako mislite na ovo, meni ovo ne deluje previše nemoguć scenario... Naravno da mi se ne dopada kako je rečeno, ali da ljudi generalno nisu svesni opasnosti dok im ne zakuca na vrata - to je generalno tačno.

E, sad uđi u posmatrani kupe voza i revaloriziraj. Marija kao da je stigla iz Silikonske ulice, Lazar kao da je glavni u kraju, žena još zvoca, "gušter" je još baja. To ne pije vodu. Autoru je važniji kliše koji je postavio, od stvarnosti koja se odvija. Radionica B ne toleriše omaške na ušrb priče. Pokušavamo da posmatranje duže priče podignemo iznad Radionice A.

Rekla sam da mi se ne čita dalje, a ipak sam pročitala.

Mane s početka priče su i dalje tu, a deo koji je Mića izdvojio mi je posebno loš. Tako može da izgleda, eventualno, neki plan, nacrt za priču. U priči informacije treba davati na drugačiji način. Označeni deo teksta čak nije ni prepričavanje, već prosto ogovaranje protagonista.
Pripadnici naivne narodne mase ne razmišljaju o sebi kao o delu te mase - nikada, čak ni u gorkim časovima prosvetljenja.
 

Prvi deo mi je bio mnogo interesantniji a čini mi se i bolje napisan od ovog, drugog. Nadao sam se pomaku, ovo je korak unazad.

Slutim kako će se završiti priča. U stanici, gde je i počela.   

Dok čekate sutrašnji dan i kraj priče, pogledajte kako pisac misli:

Quote from: Boban on 27-02-2013, 23:17:42

Kod mene je svaka sledeća verzija jasno bolja.

Inače sam, u pripremama za ovu novelu, proveo ceo jedan dan u Mramorku, sedeo po kafanama, jeo i pio na različitim mestima. To je neverovatno zanimljivo mesto, osim bizarnog imena. Imaju čak i dom staraca (to sam odlučio da ne iskoristim, mada su me opsedale neke ideje), kafiće i kafane sa kožnim foteljama kao nameštajem, pijacu, dom lovaca, ogromnu školu, dve crkve jednu pored druge, uređene zelene površine, napuštene zgrade, grafite po zidovima... u osnovi, moglo se od ove ideja na ovoj lokaciji praviti i roman, ali to je zahtevalo mnogo više truda, promenu postavke, uvođenje još nekih likova sa svojim tačkama gledišta. Zamisli da imaš dve paralelne radnje, jedna je ova koja je napisana, a drugi neka osoba koja nije svesna ponavljanja i čije se dogodovštine prate tako da uvek počinju na isti način, a završavaju kojekako. Ima tu potencijala, ali da živimo u zemlji u kojoj se živi od pisanja, to bi imalo smisla. Stiven King bi od ovakve ideje napisao roman od 1000 strana.

Bolje neka nam kaže šta je jeo i pio, pa da vidimo isplati li se biti pisac. Kao alternativu uvek možemo kao Karl Maj...

Ne date ni da se foton probije kroz oblake tmaste iznad Banata i osvetli lice mučenog pisca koji čami na stanici u Mramorku, šiban oštrim vetrom sa Peščare i porukama sa Znaka sagite...


Gde vam je duša... Zombiji je pojeli...

Dam ja. Uvek duvam u svoje diple da je priprema za pisanje neophodna, a da je dobro posmatranje deo priprema. A, oni bi, kao da su topici Šta smo i gde smo dobro krkali ovih dana u odeljku SF, F & H književnosti, da saznaju šta je pisac u Mramorku - krkao! :(

U Mramorku se jede srneći gulaš jer je naselje uglavljeno s jedne strane peščarom a s druge ogromnim lovištem iz koga sve vreme pristiže pucnjava.
Huk vetra zasićenog peskom i pucnji iz pušaka su pozadinski brum celog mesta.

Ali takvi detalji bi već imali smisla da se koriste u romanu; novela to teško trpi.
Suština je da se iskoristi samo delić iskustva, a ne sve što se o nečemu zna ili sazna. Ja sam mogao da napišem vodič kroz naselje, ali realno tome nema opravdanog razloga u priči.
Pisanje je kao kulinarstvo: samo prava mera i odnos sastojaka uz prateću termo obradu daje ukusan rezultat; sve ostalo su splačine.

Eto ko nedostaje ovde. Ne moram sve ja da vam pišem. Obratite pažnju na: ne mora i ne treba sva priprema da završi u napisanom. Priprema služi da se osećate komotno kad pišete. Da uživate, a ne sve da cedite iz svoje mašte. Da se i ja poslužim Bobanovom analogijom. Treba sve imati u kuhinji, ali ne treba sve strpati u šerpu.

Jasno je ovo sa pripremom. Dobra priprema, biće čedo i slojevito. Ako ništa od onoga o čemu pišemo nismo iskusili, videli, upoznali, preživeli - neće da valja. Tako nekako?

Imam pitanja. Video sam da je Boban sinoć negde pomenuo da će da menja priču iz vampira, a bogami i Srbina. Koliko pisac sme da odmakne u ovome? Valjda je King proširivao The Stand, pa čitav predgovor potrošio na objašnjavanje šta je uradio, i upozoravao čitaoca da ne mora da kupi ako neće. Koliko u ovakvom postupku moramo biti odgovorni prema čitaocima koji već poseduju naše delo, u prethodnom obliku? Koliko nova verzija sme da promeni utisak? Vidim da se oštriš da menjaš i naslov. Kako gledaš na to - tvoja knjiga, tvoja i zabava ili se nakon objavljivanja javlja i publika kao deo organizacije?

Dok ti ne odgovori, možeš i meni da postaviš isto pitanje. Dijametralno se razlikujem po tom pitanju. :lol:

Pitanje se odnosi na sve vas sa iskustvom. Strašno me zanima, zato što sam uvek verovao da kada jednom uđe u štampu, moraš da ga pustiš da živi, a da eventualne korekcije ostaju na nekom nivou peglanja rečenica...

I gde je tu čitalac, kao neizostavan deo života jednog dela? Šta mu je dopušteno?

Ja mogu da odgovorim sa sanovišta publike : ako voliš pisca, onda ti nije teško da čitaš drugu, petu ili desetu verziju knjige.Naprotiv.
Ipak, pozdravljam samo intervencije koje se vrše iz časnih pobuda, dakle zato što pisac ima još nešto da kaže, a ne zato što bi da ponovo proda knjigu.Naravno, o kakvim se pobudama radi saznajemo tek kada pročitamo - i prvu i drugu verziju knjige.

Budući da znate moju tezu o skidanju gaća pred čitaocima, jasno je da ne verujem ni da se gaće mogu menjati kao rešenje. Obučeš druge, pa ih ponovo skineš? Mislite da su razlike u dva izdanja ono šta može da privuče čitaoca? Teško. Nekada kad su rukopise doterivala tri korektora, jedan za drugim, znalo se zašto se to radi. Korektor postaje slep za greške koje nije primetio u prethodnom čitanju. Tako i sa "dorađenim" knjigama. I pisac postaje slep za omaške koje je prethodno napravio. Jednostavno, nismo kritični prema sebi, a delovi za koje su neki ranije stavili primedbe i dalje su nam mezimci. Kao zaostalo dete u porodici.


Nego, ako imate još neko mišljenje o srednjem delu postavljene priče, navalite. Za 50 minuta postavljam poslednji deo i tada ćemo je imati kompletnu.

Sad si baš ubola poentu mog pitanja. Sme li pisac još nešto (novo) da kaže, ili će staro da kaže drugačije? Da li su tim činom oni koji su prethodnu verziju kupili/čitali prevareni? Iskreno, sumnjam da Boban planira da menja suštinu, verovatno hoće samo da proširi. Sa naučne tačke, izučavanje jednog dela podrazumeva sve njegove verzije i faze teksta. Teško da se pika samo poslednja verzija.

Ovde je strašno zanimljiv piščev doživljaj vlastitog dela, otkloni koje ima/nema prema istom. Koliko daleko smemo da idemo? Ima li granice i ko ih postavlja?

Quote from: scallop on 28-02-2013, 11:10:47

Nego, ako imate još neko mišljenje o srednjem delu postavljene priče, navalite. Za 50 minuta postavljam poslednji deo i tada ćemo je imati kompletnu.

Može i ranije, kasnije će obaveze da pritisnu. Naravno ako je ostalima ok, kontam da smo se svi ispucali...

Quote from: hidden on 28-02-2013, 11:12:30
Sad si baš ubola poentu mog pitanja. Sme li pisac još nešto (novo) da kaže, ili će staro da kaže drugačije? Da li su tim činom oni koji su prethodnu verziju kupili/čitali prevareni? Iskreno, sumnjam da Boban planira da menja suštinu, verovatno hoće samo da proširi. Sa naučne tačke, izučavanje jednog dela podrazumeva sve njegove verzije i faze teksta. Teško da se pika samo poslednja verzija.

Ovde je strašno zanimljiv piščev doživljaj vlastitog dela, otkloni koje ima/nema prema istom. Koliko daleko smemo da idemo? Ima li granice i ko ih postavlja?

Naravno da sme da menja, ko ima pravo da mu zabrani? :)
To da li će knjiga izmenama dobiti ili izgubiti, već je sasvim drugo pitanje. Možda će biti znatno bolja, možda će je upropastiti. Zavisi i koliko vremena protekne tj. koliko su se piščevi pogledi i poetika izmenili. Ima mnogo slučajeva gde su se pisci vraćali npr. mladalačkim delima da ih doteraju i npr. skinu patetiku ili "demodirane" delove, pa se time nešto dobilo, ali se dosta, bogami, i izgubilo.

Ima i slučajeva - ali njih bi trebalo posmatrati odvojeno - kad sticajem okolnosti nisu mogli da objave delo u predviđenom obliku (cenzura, nedostatak papira, svašta se dešava) nego tek mnogo kasnije. Ili nikad za života. Kako bi "Zli dusi" izgledali bez Stavroginove ispovesti? Pa, mnogo slabije. A što se taj deo pojavio tek mnogo kasnije? Zbog cenzora...

Hvala na odgovoru. Interesantna mi je tema, ni sam ne znam koji mi je... :)

Kao pisac, nisam sklona menjanju već objavljenog dela. Neke sitnije izmene da, ako novi urednik smatra da bi delo tako bilo bolje (recimo, moja priča "Baka" je u engleskoj varijanti za rečenicu kraća, i tako je stvarno efektnija). Veći zahvati (tipa nekoliko desetina dodatih ili oduzetih strana) ne - doduše, ovde ne mislim na Jevtrin primer kad sticajem okolnosti delo nije objavljeno u celosti. Pre bih ono što sam u međuvremenu naučila i/ili nove poglede na svet primenila u sledećem delu.

Kao čitalac, ne znam koliko bi neko delo moralo da me oduševi pa da čitam nekoliko verzija istog. Na takvu knjigu još nisam naišla.

Kao što vidiš, može da bidne, ali ne mora da znači. Ja se uvek setim Bradžisove "Paklene pomorandže". Kad je delo postalo jako poznato, uvrteo je u tintaru da mu je izdavač izbacio krucijalno poslednje poglavlje. Tako smo dobili priliku da to poglavlje pročitamo i uverimo se da je izdavač u pravu. Moda director's cut filmova je uvek interesantna, ali samo za najuži krug zaljubljenika koji od toga imaju ili nemaju ništa. Isti takav je i krug onih koji će da nabavljaju i čitaju dela od revizije do revizije.

kod mene je situacija ista kao kod angel. Sumnjam da bih čitao drugu verziju...
Opet, nikad ne reci nikad....

Ja sam tu bliži scallopu nego bobanu, mada, kao što kaže jevtra, ima i izuzetaka.


Trebalo bi da kad izbaciš delo pred publiku, da to bude nešto kao proslava 18. rođendana. Dostigao si punoletstvo i pustio dete u život.
Nek se samo bori dalje.


Problem je što danas većina pušta u svet decu u trećoj godini, a zabeleženi su i slučajevi nedonoščadi... Internet posle služi kao inkubator...

Evo i poslednje trećine.Izvinjavam se zbog brauninga i Irene koje se tek u ovom delu pominju. Meni finale ne prija zbog onoga šta mi je cela priča ponudila, ali je kraj božanstveno otvoren.



- Šta se toliko čeka? Voz je krcat, zašto ne kreće? - pita, i baca kratak pogled kroz prozor. Peron je opusteo. Svi koji su uspeli da prođu kraj dežurnih već su u vozu. Oni koje policajci nisu propustili vratili su se da drhtureći čekaju u tami svojih domova.

- Uzimaju vodu, tovare ugalj. Potrajaće.- kažem.

- Jebem ti organizaciju. Ovo je neozbiljno. - oglašava se opet ono govedo (Lazar li beše?), ponovo dodirujući devojčinu kosu. Curino stopalo se sve nervoznije pokreće i primećujem da joj je đon umrljan krvlju. Nije ni primetila kad je zagazila, pretpostavljam. Previsoko drži glavu, neoprezna je. Pitam se da li je to Josina krv. Noćni prepad, balvan preko šina. Joso je preživeo Noćne lovce, ali ne i pohlepu finih stanovnika nekog bezimenog mesta poput ovog. Neku drugu vrstu lovaca. Sve zbog bedne imovine unezverenih izbeglica. Škripa voza, zaustavljanje, tresak spoljašnjih vrata. Zatim vrištanje i pucnjava. Joso je bio prijatan lik, svu je svoju hranu razdelio po vozu. Ali nije bio baš pametan, Otvorio je vrata samo da bi mu sekira raspolovila lobanju. Čovek koji ga je upokojio izgledao je poput brižnog oca. Dežmekast, mlohavih obraza i suznih očiju. Baš između tih očiju smestio sam metak. Irena se prepala i pokušala je da beži. Nestala je u hodniku i nedugo potom njeni urlici pridružili su se opštem metežu. Onda vozom stade odjekivati štektanje automatskog oružja. Vojska se najzad pokrenula. Potom toptanje i lomljava, a onda nestvarna tišina. Hoće li i ova curica umreti raskrečenih nogu poput Irene? Hoće li i njen leš sanitarci nezainteresovano izbaciti iz voza u pokretu? Posmatram kako pokušava da izmakne drkadžiji što je spopada, ali više
nema kuda.

- Niko ti ništa ne može dok sam ja tu - Govedo vadi niklovani brauning. Sav u rezbarijama, držak od slonove kosti - Ništa ne zaustavlja devet milimetara! Je li tako? - pitanje je upućeno meni i sećanje me preko grudi kao oštrica preseca. Pred očima mi promiču slike najezde i ukrcavanja. General Milojević baš i nije spadao u sentimentalne ljude, ali je znao da pokaže zahvalnost za informacije o neotkrivenim magacinima koje sam mu doneo. Sećam se poslednjeg pogleda koji sam bacio za sobom, pre no što me je Milojevićev ađutant ukrcao u voz, a četri su nam mrguda iz vojne policije otvarali put. Tek tada sam razumeo da je ono što mi je ubilo porodicu bilo samo prethodnica užasa koji mi je pukao pred očima. Tek su prvi redovi bezumne gomile bili otkrivemi snopovima moćnih reflektora, ali i to je bilo dovoljno da mi utera jezu u kosti. Najezda! Beskrajni plimni talas Noćnih Lovaca lagano je gutao prostor, nezaustavljivo prelazeći preko bodljikave žice, prepreka, zgrada i automobila. Međutim, pravi užas tek se nazirao u tami iza njih. Kao mračno more, horizont se pomerao i talasao, tu i tamo osvetljen eksplozijama granata i mina. Tela, tela i tela, na hiljade i hiljade preplitala su se, migoljila i valjala kroz noć, sve vreme nesmiljeno napredujući. Artriljerija i mitraljeska vatra zaglušivali su galamu i vrištanje uspaničene mase, ali sva ta vatrena moć delovala je naspram najezde poput petardi u novogodišnjoj noći. Napredovanje Noćnih Lovaca je bilo sporo, ali nezaustavljivo. Bili su gladni, užasno gladni. Iza njih je ostajala pustinja. Glad je bilo ono što ih je gonilo i kao skakavci bi obrstili sve što bi im padalo pod ruku. Kad bi hrane ponestalo nastavljali bi dalje, šireći infekciju i pridružujući svojim redovima nove nezajažljive utrobe.

- Šta ste ono pitali? - trzam se iz misli.

- Ništa ne zaustavlja devet milimetara! - ponavlja onaj klipan (Lazar li beše?) glupost od malopre. Izgleda da on u to zaista veruje.

- Naravno. - odgovaram dok govedo trpa svoj kicoški pištolj Mariji pod nos. Pogled mi opet pada na devojčicu i sećanja naviru kao razbesnele ose kad štapom tresnete po osinjaku i kao mravi pod ašovom što grabi u mravinjak. Slike što naviru, bez želje, bez poziva i bez reda. Sandrica! Da li sam dobro učinio? Ili sam se trebao jednostavno okrenuti i otići? Kao da je ponovo vidim.

- Gladna sam tata. Gladna sam. - stenjala je dok je žutilo zenica postajalo sve izraženije, a prsti se grčili tvoreći privid kandži u grabljivice. Zakasnio sam. Skot ju je već ujeo kad sam ga upucao.
Uzalud sam plakao, uzalud se nadao. Jednom ujedenom spasa više nema. Transformisala se. Sve je bilo brže od misli, dolazilo previše naglo, previše bolno. Nijednog trenutka nisam imao vremena da razmislim. Uvek je lakše povući obarač.

- Jel' to istina da otimaju mlade cure, pa ih onda siluju? - prekida mi misli pater familijas. Podižem pogled i vidim da mu oči blistaju i da su mu usne vlažne. O bože! Zar i taj ovan, taj sluga pokorni? Gadovi bezosećajni! Šta vi znate o osluškivanju udaljenog vrištanja, šta o nemoćnom stezanju pesnica dok vam se grudi od tuge cepaju? Mlohavi umovi opustošeni televizijom i lagodnim životom! Gramzive budale prljave fantazije! Takvi su i stvorili noćni soj. Gramzivost i radoznalost, eto šta nas je ubilo. Igrali smo se boga, pomerali nukleotide, prekrajali DNK. Umesto blagodeti stvorili smo pošast koja će nas jednom za svagda zatrti. Kružim pogledom po kupeu. Svi bulje u mene i čekaju poput lešinara ne bi li nahranili fantaziju nekim pikantnim detaljem. Nestrpljivi da čuju neku uzbudljivu priču. Idioti! Zar oni stvarno veruju da ih Noćnici posmatraju ikako drugačije nego kao svinje, pse ili kokoške? Jedina priča koju im mogu ispripovedati je da će biti proždrani ili preobraćeni. Nema im trećeg puta. Tek smo bezukusna i prezrena lovina.

- Zaboga Pajo! - snebiva se žena, ali oči joj blistaju. Ni ona nije ništa manje pokvarena od ostalih.

- Nije istina. - odgovaram na besmisleno pitanje. Neće vas silovati, poješće vas, mislim u sebi, ali to im ne govorim.

- Mamaaa žeednaaa saaam!

- Mir Jovana!

Najednom, zver se trza i šumni uzdah prožima kompoziciju. Potom kroz sumrak odjekuje vrisak lokomotive. Pod guzicom osećam napor zamajca i sa olakšanjem čujem prvi udar točka o šinu. Lagano taka - tak poda mnom donosi olakšanje i umor prevladava. Dok mi se oči sklapaju i
san me polako savladava, misli mi čudnim stazama hode.

Noćni su lovci tek naš odraz u ogledalu, izvrnut kao rukavica u blato bačena. Kad nestane tanane skrame reda i zakona i civilizacija se u drevno bojište uruši, bitna je samo glad. Svi smo mi, u stvari, najbliži rod Noćnih Lovaca. Njihova krv, duhovni oci, njihovo ishodište i svršetak.

- Mamaaa booliii me rukaaa!

- Mir Jovana!

Jasno čujem sve bliže gruvanje artriljerije i bacam poslednji pogled kroz prozor.

Napolju pada noć.

Mračnija no ikada.

Quote from: scallop on 28-02-2013, 11:51:39
Kao što vidiš, može da bidne, ali ne mora da znači. Ja se uvek setim Bradžisove "Paklene pomorandže". Kad je delo postalo jako poznato, uvrteo je u tintaru da mu je izdavač izbacio krucijalno poslednje poglavlje. Tako smo dobili priliku da to poglavlje pročitamo i uverimo se da je izdavač u pravu.

Neće biti baš "uvrteo". U pitanju je razlika između britanskog (originalnog) i američkog (naknadnog) izdanja, čiji je izdavač insistirao na tome da izbaci poslednje poglavlje. Dakle, Evropljani su sve vreme imali na raspolaganju kompletan tekst, a Amerikanci (pa i Kjubrik) nisu.

Hvala što si me ispravila. Na sreću, te britanske verzije smo bili pošteđeni.

Ne bih rekla. :) But now as I end this story, brothers, I am not young, not no longer, oh no. Alex like groweth up, oh yes.


PS
Autoru priče poručila bih da malo oladi sa silovanim devojkama koje umiru raskrečenih nogu, to je već i ranije koristio. Neka nađe neku drugu "sličicu". -.-

 :!:

A ka'će saznamo ime autora?

Kad pročitate. :mrgreen:  I postavite komentare kao urednici u ovoj igri. :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

Što se otvorenosti tiče, nije moglo više. Ovo bi moglo da bude prvo poglavlje nečega, a to je valjda i traženo u zadatku. Sve vreme sam očekivao kraj, ali to je moj problem - previd.

Ako posmatramo ovu celinu kao poglavlje, pitam se šta smo saznali? Osim usiljenih informacija koje štrče u ovom poslednjem fragmentu. Irenu silovali, Joso najebao...Izgleda da su obični civili informisani i upućeni u DNK eksperimente i sve ostalo osim u to da se lovci ubijaju metkom u čelo.

Pisac je propustio da upotrebi odsustvo noge u junaka. To je mogao da bude adut. U drugom delu junak tokom razmišljanja o odgovoru koji bi mogao dati Mariji više ističe ozlojeđenost zbog gubitka noge nego deteta...

Najveća zamerka, ponovo kliše. Sve je kliše. Već sam rekao da nemam ništa protiv stereotipa ako su opravdani, ali ovde se stereotipi pravdaju stereotipima. Kruna od trnja ove priče je pokušaj kritike društva, tako što se ono poredi sa bezumnim lovcima. Oni su samo slika naše prirode, mi smo ispeglana verzija njih, oni su slika nas kada se oduzmu laži - takođe je kliše.

Ovo ipak mora biti celina, kakva takva, a otvoren kraj ne sme biti izgovor. Autor nije iskoristio čak ni trapavo postavljene likove.

Kako očekuje da Lazar oslika hohštapleraj svojstven svakoj kriznoj situaciji ako ovaj neprestano miluje Marijinu kosu?

Da li je devojčica mogla da podstakne sećanja, ili smo morali da ih dobijemo prostom, krvlju umazanom cipelom? Šta je od ovo dvoje bolji katalizator?

Kojim argumentima će pisac da me ubedi da ženine oči pohotno cakle na pomen silovanja? Sve i da joj je to fetiš, može li se on ispoljiti tako lako, u takvim okolnostima?

Koja je Marijina uloga, osim te krvi na cipeli? Da li je potrebna u kupeu?

Koja je uloga oca, osim da bude simbol podređenosti ženi?

Mrežaste čarapice, prekrštene noge kojima smemo da diramo kosu samo dok imamo utoku. Ako smo mirni, mlakonje, žena dominira nad nama. Ista ta žena podsvesno mašta o silovanju. U detinjem obliku ona je razmažena i nevaspitana, ukazuje drsko na junakov hendikep. Ne bih da uvredim, ali stiče se utisak da neki stavovi dominiraju nad samom pričom.

Pročitao sam prvi rečenicu i odmah pomislio na Stipana.

Magare lajavo!!!!

Sad još umisli da te je "stil" odao  :lol:

Ajde, kaži i nešto korisno, nemoj samo da zajebavaš.

Kadašnje ti je ovo pisanije?

Poslednje što sam napisao. Što?

Pa, kao što hidden kaže, suviše klišea. Ja sam generalno slab na patetiku, pa nekako mogu da dočitam ovakvu priču, ali je ovo, sve u svemu, loše...

Tko je Joso? :shock:
Ali, i tko je Irena? Kako su ta dva lika tako naprasno ušla u priču, kao udar groma u sunačnom danu, odnosno, vozu.
Da li mi je nešto promaklo što vama nije?

Quote from: saturnica on 28-02-2013, 13:07:37
Tko je Joso? :shock:
Ali, i tko je Irena? Kako su ta dva lika tako naprasno ušla u priču, kao udar groma u sunačnom danu, odnosno, vozu.
Da li mi je nešto promaklo što vama nije?

Nije ti promaklo. Na Irenu je scallop juče skrenuo pažnju.

Hidden je rekao gotovo sve.
Ja bih dodala da je trći deo malo bolje napisan. Treba izbegavati ovo :
'' Šta vi znate o osluškivanju udaljenog vrištanja, šta o nemoćnom stezanju pesnica dok vam se grudi od tuge cepaju? Mlohavi umovi opustošeni televizijom i lagodnim životom! Gramzive budale prljave fantazije! Takvi su i stvorili noćni soj. Gramzivost i radoznalost, eto šta nas je ubilo. Igrali smo se boga, pomerali nukleotide, prekrajali DNK. Umesto blagodeti stvorili smo pošast koja će nas jednom za svagda zatrti.''

Quote from: Stipan on 28-02-2013, 12:54:54
Magare lajavo!!!!

Da si bar rekao konju, to se čak može shvatiti kao kompliment.  :mrgreen:

Pročitaću, valja učestovati u evoluciji radionice.

Ajde pročitaj. Tvoje i Stevino mišljenje mi je zaista važno.

Ja menjam zbog sebe a ne zbog čitalaca ili dodatne prodaje.
Recimo, "Crni cvet" ima bar pet verzija na srpskom i sve se razlikuju; od prve do zadnje dopisano je desetak strana ukupno, ali to su tu i tamo poneki pasus, možda neka usputna slika da malo uspori gde se prošlo prebrzo.
"Poslednji Srbin" je u nekim segmentima pregust, previše informacija i događaja na malo strana (plus je Alnari insistirao na sitnom slogu, pa je prvobitnih 550 strana presloženo na 415 što je dodatno pružilo mogućnost da čitalac s lakoćom preskoči nešto bitno. Ja smatram da na svim ključnim mestima pisac treba malo da ubaci usporene atmosfere i usputnih dijaloga kako bi dao čitaocu šansu da uzme vazduh i pohvata sve što treba. Ponekad sasvim malene izmene (rečenica-dve) drastično poboljšaju stvar.
Računam da knjiga pripada večnosti i da je bolje promeniti i učiniti boljom za sva vremena nego je ostaviti okrnjenu jer je tako ispalo u tom trenutku.

Nastojim da u postavci svog dela smenjujem ritam pripovedanja i spoznaje: negde se mnogo događa, a ponegde ništa sem što osvetljavam likove i okolnosti pod drugim uglom; takve neočekivane promene daju posebnu dinamiku i drže pažnju čitalaca. Imamo dosta pisaca u našem okruženju koji vrcaju od potencijala ali ih ubija ravno pripovedanje i predvidljivost izrečenog. Želim da moji čitaoci ni na tri četvrtine dela ne mogu da naslute kuda će stići. Ta doza neočekivanosti i promene ritma pripovedanja daju posebnu draž. Bar ja tako mislim i radim. Ukusi mogu biti različiti, ali svakako verujem sebi i svom instinktu. U tom smislu i ove izrečene stvari treba posmatrati kao moj doprinos "obuci" nadolazećih naraštaja pisaca u pokušaju.

Imajte u vidu da je danas Nacionalni dan knjige, pa iskoristite Bobana u prazničnoj, samarićanskoj atmosferi...
Već sutra će to biti dobri, stari boban...

Izgleda da si u pravu. Šteta što mi danas ne treba ništa... e, da je ovakav bio juče... :lol:

Quote from: Jevtropijevićka on 28-02-2013, 14:34:25
Šteta što mi danas ne treba ništa... e, da je ovakav bio juče... :lol:

Šta, juče ti stigao nameštaj od čiste orahovine pa usfalio samo njegov par ruku?  :-|

Hoće li neko napisati nešto o završnici priče i celoj priči?

napisacu kada dodjem kuci.

Nemamo ovde celu priču, zar ne?
Izgleda da neki značajni momenti nedostaju, a bez njih ne možemo da odgovorimo na osnovno pitanje : zašto je ovakva priča napisana?Možda se isplati doterivati je, a može biti i da je sasvim beznadežna. Ako nema neku osobenu crticu, nešto što bi je odvojilo od mnogih štiva na istu temu - onda ne vredi.

Imamo. To je sve. Već sam napisao da ima sasvim otvoreni kraj i to je, za sada, jedino pozitivno mišljenje. Osim volje nekolicine da pročitaju do kraja. Ne želim da namećem svoje mišljenje, mada ću to, svakako, učiniti kad svi koji su, na ovaj ili onaj način, pročitali tekst. Očekujem sledeće:


1. Ocenu celine priče;
2. Mišljenje o sadržini;
3. Mišljenje o karakterizaciji;
4. Utisak o stilu pisanja;
5. Ocenu pismenosti;
6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; i


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da;
- da uz ozbiljnu doradu;
- da uz male intervencije; i
- ne.


Pored toga, poželjno je da se izjasnite o eventualnom učitavanju i digresijama, ako ste nešto slično primetili.

Najozbiljnije pitam tko je Joso, i tko je Irena? I kako se to pojavljuju u zadnjem poglavlju a da prethodno o njima ništa nismo znali, a ni sada na kraju ne znamo. Ja ovaj uradak nisam razumijela, a čak sam se potrudila i još jednom ga pročitala od početka. Nije pomoglo.
Tako da se ne bih upuštala u procjene vrijednosti istog. Nadam se da me to oslobađa ovog neugodnog zadatak.
Hvala na razumijevanju.

Joso i Irena se javljaju kao digresija koja ima funkciju dodatne informacije o zlu.

Quote from: scallop on 28-02-2013, 18:09:40
Joso i Irena se javljaju kao digresija koja ima funkciju dodatne informacije o zlu.

Hvala. :shock:

1. Ocenu celine priče;
Priča je, generalno, loša. Ima pojedinih dobrih momenata, ali ukupan utisak je negativan.
[/size]2. Mišljenje o sadržini;
Ako pod sadržinom misliš na generalnu ideju, ona je prihvatljiva, ali način na koji je iskazana je nedovoljno dobar.
Strukutura priče takođe nije dobra. Likovi se pojavljuju i nestaju, ne vidi se smisao njihovog boravka na sceni, itd.


3. Mišljenje o karakterizaciji;
O  čemu[size=78%]?[/size]
4. Utisak o stilu pisanja;
Povremeno ima dobrih pasusa, ali ukupan utisak je negativan.
Pisac nema strpljenja da ne udara čitaoca porukama. Nedovoljno suptilno.


5. Ocenu pismenosti;
Osrednja.
6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; iMala.Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:- da;- da uz ozbiljnu doradu;- da uz male intervencije; i - ne.


[/size]Ne, u ovom obliku. Moralo bi značajno da se izmeni gotovo sve u priči...[/size][/font]

Mićo, ja jesam trapav sa copy/paste, ali kad su mi objasnili ide. Ctrl c željeno, otvoriš ekran za poruku, čukneš na [ h ], iznad smalija desno, pa ctrl v. Proveriš u Preview, pa uneseš ono šta želiš.

od 6. naniže mogu samo da naslutim.
Pod sadržinom mislim na to ima li u tekstu priče, ima li glavu i rep.

Ovo važi za sve: Kad napišem karakterizacija mislim na karakterizaciju likova u priči.


Ovo sam zaboravio: Zahvaljujem što si se potrudio da nam pomogneš. :lol:

Kao što sam i pretpostavljao, priča završava tamo gde počinje, na stanici. Postalo mi je jasno prilikom čitanja drugog dela.

Autor je imao (neuspešan) naum da nas zadrži unutar okvira jedne slike. Da bi se to uspelo, potrebno je mnogo veštine koje ovde nisam video.
Opisi zombija, infekcije i same zaraze su za ovu priču sasvim nebitni i suvišni detalji. U stvari, zombi cirkus je tu ubačen radi samih zombija i to je jako pogrešno.
Vrlo lako menjamo zombije za neku drugu pretnju pred kojom ljudi beže. Napad spoljnog agresora, divlje horde mutiranih pasa, vanzemaljska invazija... sve to uspešno može da zameni zombije i priča bi bila ista, tako da konkretna pretnja nema veliku ulogu za funkcionisanje radnje. Dakako, pred nečim ljudi beže ali je apsolutno nebitno zbog čega, akcenat priče je na međuljudskoj interakciji i unutrašnjoj drami pojedinca u datim okolnostima bežanije koja je po meni apsolutno zakazala zarad navedenog insistiranja.
Sasvim je dovoljno, uveren sam u to, da je autor pretnju dao u jednoj maloj naznaki kao usputni detalj, otkriven kroz dijalog, čisto da se uokviri slika.

Karakterizacija je takođe omanula; ponašanje pred pretnjom mi nije verodostojna.
Autorov junak je na dobrom putu da se ostvari u profilisanju ali i tu je zakazano zarad besmislenih i nebitnih detalja koji samo otvaraju umesto što odgovaraju na pitanja. 
Ni sa jednim likom nisam uspeo da se identifikujem i tu je priča, po meni, pala. Besmisao ponašanja putnika se jasno ocrtava kroz skoro ravnodušan odnos ka situaciji i kroz oštar kontrast sa protagonistom.

Priča nije video igra da pisac džojstikom upravlja karakterima, protagonisti moraju da ožive i žive kao ljudska bića sa svim svojim psihološkim tikovima i klikovima u verodostojnim obrazcima ponašanja. Barem to nije teško, dovoljno je posmatrati ljude oko sebe i što da ne, poći od sebe.

Junak priče je posebna priča. Karakterizacija je pokušana kroz ružno sećanje; goli kliše. Nemam ništa protiv klišea ako su izvedeni dobro ali ovo nije. Previše vraćanja na to ne daje prostor za daljnu karakterizaciju junaka. Sve što o njemu znam je da se vraća sa fronta i da je izgubio voljene. Kao neki sporedni lik u priči.

Insistiranje na erotici u kombinaciji sa nasiljem je vrlo klizav teren i u većini slučajeva daje lošu sliku priče. Jedna scena i nekoliko protagonista čine sliku. Zašto u nju unositi nešto nakaradno? Da se šokira čitaoc? Ok, može, ali u maloj dozi, lako svarljivoj. Prevelika izaziva gnušanje, kao što je i izazvala.

Priča takođe može da se odradi bez toliko likova. Nema fokusa, nema perspektive; već sam napomenuo da glavni junak deluje bledo, kao sporedni lik, a to je rezultat navedenog insistiranja da se sve odjednom prikaže a nije se prikazalo ništa. Mnogo toga se mora izbaciti, sve ono što navodi čitaoca na mrtvi kolosek.

Motiv za pisanje mi je jasan. Stvoriti sliku različitih ljudi i njihova međusobna interakcija kao i odnos prema pretnji.
Sve nula do nule.
Možda, kada bi se priča raširila, izbacila gomila nepotrebnih i apsurdnih detalja, kao i nekoliko likova, priča bi imala šansu da osvane onako kako je autor zamislio.
Naravno, uz enormne korektorske zahvate.     


Da odgovorim:

1. Ocenu celine priče;  -nije dobro
2. Mišljenje o sadržini; -zanimljivo
3. Mišljenje o karakterizaciji; -loše
4. Utisak o stilu pisanja; -dovoljan
5. Ocenu pismenosti; -ne bih da se izjasnim
6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; -jedva


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da;
- da uz ozbiljnu doradu;
- da uz male intervencije; i
- ne.

Evo ocene po stavkama :
1. Ako ćemo kao u školi, ocena za priču u celini je 3
2. Što se sadržaja tiče, čini mi se da priča nije osmišljena do kraja. Možda grešim, ali verujem da prvo treba smisliti, pa tek onda pisati.
3.Karakterizacija je izrazito slaba.
4. Stil se meni ne dopada.
5.Pismenost nisam stručna da cenim, ali deluje mi podnošljivo.
6.Priču sam čitala samo zato što je ovde, na radionici.

Ovu priču bih uključila u neku svoju zbirku samo uz najozbiljniju doradu.

Pokušaću da ne ponavljam.

1. Ocena celine priče

Ne mogu baš da joj zameram na nedostatku celine, ako je autor pisao sa namerom da se nastavlja. Možda bi drugi tabak vezao stvar. Ipak, kao što smo već konstatovali, omanule su mnoge stvari pa tako ni nema celine.

2. Mišljenje o sadržini;

Ono što je trebalo da se upotrebi nije, a razrađivani su neki nepotrebni detalji. Ono što je trebalo da nam se prikaže, objašnjeno je.

3. Mišljenje o karakterizaciji;

Napisao sam opširno u prethodnom postu.

4. Utisak o stilu pisanja;

Prejaki kontrasti, malko i nesinhronizovano, Golub kaki, ženu siluju.

5. Ocenu pismenosti;

Ne bih ovo. Sve greške koje sam video, pripisao bih žurbi u kačenju.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče;

Iskreno - čitao bih. Zanima me da li bi se utisak promenio nakon drugog poglavlja.


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da;
- da uz ozbiljnu doradu;
- da uz male intervencije; i
- ne.

1. Ocena celine priče; prema Kimurinoj skali ocena 3.
2. Mišljenje o sadržini; neorginalna ideja, nedovoljno ispeglano, stiče se utisak nedovršenosti na kraju.
3. Mišljenje o karakterizaciji; Vrlo dobro, to je najbolje urađeno u priči, i tome je posvećena najveća pažnja od starane autora.
4. Utisak o stilu pisanja; stil je dobar, nemam zamerke.
5. Ocena pismenosti; po meni sasvim pismeno (pročitali smo bez zapinjanja zar ne?)
6. Ocena poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; čitao bi jer ni ova priča nije bila nezanimljiva uprkos manama.

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča - da, uz intervencije;

Pošto su naši urednici, osim Miće i Džeka (pardon, dok sam ja ovaj tekst drljao i usput bio na pijaci, bilo je još komentara), nikom ponikli, preostaje meni da iznesem utiske o priči ,,Spuštanje noći". Naš pisac ima jedan veliki kvalitet jer piše brzo i lako, na ustaljenom nivou stila i pismenosti i jedan ogroman nedostatak jer piše brzo i lako. Posebno, zato što u protekle dve godine ništa nije naučio, odnosno usvojio, da bi unapredio oskudnu sadržajnost svojih dela. Ako se povodi za relativnim uspesima na raznoraznim konkursima za priče u zemlji i okruženju, onda je to slabo uporište, jer ti konkursi počivaju na slabim motivima i ad hoc žirijima na nivou SMS glasanja.

Džek je dobro najavio da će, a i jeste, priča završiti tamo gde je i počela. Priče za koje sam tražio da budu otvorene i da se okončaju klifhengerom koji će pozvati na dalje čitanje, moraju sadržavati i radnju i događaje koji će to dalje čitanje opravdati. Na udicu se mora staviti i mamac.  Tog mamca nema, udica blešti od golotinje i rasteruje ribu. Složio bih se sa opravdanjem da je teško u bilo koju priču uneti i informacije o okruženju i likove i ispričati događaje koji se odigravaju, ali to je kao i u vizuelnoj umetnosti – mora postojati i set i casting i story. Pre svega story, a priče u našoj priči nema. Priča bez priče je nemoguća misija.

Dakle, evo šta se dogodilo.

Jedan od poslednjih vozova koji vodi u bežaniju od najezde zombija se puni izbeglicama. Posmatramo jedan kupe i grupu od šest osoba osuđenih da jedno vreme provedu zajedno. I voz najzad kreće.

Možda ovih par redova deluje ogoljeno, ali oni jasno ukazuju gde se omanulo.

Okruženje u koje je priča postavljena je potpuno jasno – beži se od najezde Noćnih lovaca (čitaj zombija). Poslednji voz. To saznajemo iz tu i tamo postavljenih segmenata, koji kao da računaju da mi već znamo sve o takvim situacijama, da smo odgledali ili pročitali bezbroj priča o toj pojavi: infekcija, mrtvi ustaju, jedu svoje žrtve, nezaustavljivi su, ubija ih samo metak u glavu... Previše mi je bio i Bruksov ,,World Z", da bi me sad privukao jedan opskuran tekst o istom. Pročitao bih ja to, jesam gadljiv ali još ne povraćam, ali sve naznake o najezdi u priči su krajnje pojednostavljene, golo prepričavanje, pa čak i kad dobijemo segment o ličnom paklu protagoniste, on je viđen, izoran i prekopan kao Diamond Crater u Arkanzasu, koji svake zime zaseju sa šačicom dijamanata da bi radoznale platiše imale šta da nađu. Ovde ni toga.
U samoj priči nema klimaksa, ni subklimaksa, ni klimaksića. Pustinja u kojoj samo Sunce prolazi sa jednog na drugi kraj horizonta. Ako Hidden podrazumeva da bi se u nekom narednom Tabaku nešto moglo pojaviti, greši u polazu. Kad smo govorili da je i roman samo niz kratkih priča, onda svaka takva priča mora imati svoj zaplet, rasplet i poentu, a ovde toga nema.

Neko je ovde napisao da je karakterizacija najubedljiviji deo priče. Protagonista, osim što je narator, ničim ne pokazuje da to jeste. On je goli zvučnik pisca i znamo da ima kačket, ali nema nogu (stao na minu, paz', ma nemoj!), spava mu se i povremeno nam saopštava autorovo filozofiranje (kao to je drugi sloj priče!). Jedina radnja u priči je da smo ustanovili da ima pištolj. Pritom mu ruka jurne, umesto da njome posegne, ima trista načina da se to pokaže ubedljivije, ali autor nema vremena za gubljenje. Ostali likovi su najopskurnija galerija stereotipa, ženska je oblovina u mrežastim čarapama i tragovima krvi na potpeticama. Precrtana iz nekog stripa. Da je bar ta krv povela subklimaks u priči, ali nije. Mogla se na tome izgraditi sumnja i dilema je li to zaražena krv i da li je unela propast u kupe, ali pisac ni za to nema sluha. Napominjem da je imao bar još 6 do 10Kk rezerve, ali njemu se žurilo. Opšti dojam kod svih priča ovog autora je da se prežuruje iz ko zna kog nesuvislog razloga. Baja (dal' se zove Lazar), nosi kajlu i niklovani brauning (nekim čudom njega nisu pretresali), nametljiv je, budala i voli da miluje žensku kosu. Kliše nad klišeima. Ni druga polovina kupea nas ne pomera nigde. Tu su da bi mogli da odbiju još nekoga ko bi poželeo da uniđe.

Sad nešto što je više savet nego komentar. Nikada ne smetnite s uma da radnju priče ne nosi pisac, on je samo ,,objektivni"posmatrač, nego njegovi likovi. Ako vam likovi nisu živi onda je priča mrtva. Kad ulazite u priču najpažljivije birajte ko će vam je nositi. Kad omanete nema fajde da se molite Bogu.

Kad je stil u pitanju ja nemam velike zamerke na autorov rukopis, zato i gubim vreme s njim. Malo previše prideva, prejako insistiranje na rečenici u kojoj se glagoli nalaze na kraju, kao da to podiže poetiku, a ne suprotstavlja se osnovnoj formi rečenice: podmet, prirok, pa dodaci, a šta smo učili u najosnovnijoj školici. Najviše postiže sa atmosferom, ali ona mora da bude pričina, a ne njegova. Voleo bih kad bi Hrundi preoblikovao neki njegov pasus, da vidi da se može biti ličan, a da tekst bude mnogo, mnogo bolji, on to tako dobro radi.

Na kraju, samo da ja ne bih objavio ovu priču. Autorov postupak u pisanju tu i tamo dobija pozitivne odgovore, ali ne i kod ijednog relevantnog izdavača ili urednika. Oni ne vole da se bave redakcijom tekstova i to čine samo ako im neko sečivo sedi za vratom.   

Hvala na čitanju i na uloženom trudu oko komentarisanja.
Ovo se posebno odnosi na "Staru Gardu".

Toliko od mene. 

Izgleda da smo iscrpli prvu rundu i preživeli. Radnja je otvorena za sledeću priču. Dakle, postavljanje u tri runde nije iscrpljujuće. Broj urednika bi mogao da bude već.

Quote from: kimura on 01-03-2013, 09:25:48
Možda grešim, ali verujem da prvo treba smisliti, pa tek onda pisati.

Ovo je lepo zapažanje koje se poklapa sa mojom vizijom pisanja.
Posebno važi za početnike. Kakav virtuoz može da svira napamet i da kompnuje na sceni dok traje koncert, ali netalentovani početnik treba da bulji u raskriljenu notnu svesku ili drnda naučeni ritam.
Zato pričam godinama da je kontraproduktivno savetovati ljude da pišu pa će nešto već da ispadne. Neće ništa da ispadne, posebno neće rezultat biti veći od uloženog u pripremu.

Quote from: Boban on 01-03-2013, 20:43:34

Quote from: kimura on 01-03-2013, 09:25:48
Možda grešim, ali verujem da prvo treba smisliti, pa tek onda pisati.

Ovo je lepo zapažanje koje se poklapa sa mojom vizijom pisanja.

:shock:
Pa zašto onda vazda iznova dorađuješ svoje već odavno napisane i objavljene romane, u svakom novom izdanju?


(vizije su odveć... neuhvatljive? (retoričko pitanje :mrgreen: ))

Legitimno je i poželjno da pisac bude nezadovoljan svojim postignućem. Duboko u sebi verujem da je dobar pisac najnezadovoljniji. On poznaje sve kompromise koje je u pisanju dela načinio. Intervencije na svom delu nisu u koliziji sa vizijom pisanja, one su najčešće usmerene boljem razumevanju kod čitalaca. To što neki pisci to čine, a neki ne je stvar izbora, a ponekad zavise i od mogućnosti da se izdanja ponove.

Dorađujem detalje.
Brušim oplatu, farbam zamackane delove, podmazujem škripave spojeve...

Прочитао причу. Опет препричани филм, ово је сјајан пример. Прочитајте поново, можете тачно одредити где су резови. Сваки покрет ликова описан је у причи (ови прескачу, онај тамо прилази, овај се вата за утоку), рез, рез, рез. Све је пренесено из визуелног медија.

Кад сам већ код филма, овде се налази и класична филмска омашка која одбија да умре - испражњен пиштољ је кликнуо.

Не кажем да се ово не може исправити, али потребно је много рада. Прво, зашто ти досадни шемблери (мислим на зомбије)? Могу да буду убијени само пуцњем у главу? Кад се већ дрпа, дрпите из "28 дана", па нека зараза буде неко хипер-беснило, пи-си-пи овердоз беснило, па да су заражени брзи као муње, френетични у нападу и да падају упуцани и главу или груди јер остало не осећају? Ајдемо тако и онда бих још у ову варијанту заразе још и поверовао.

Од ликова у купеу, женска у мрежастим чарапама причи стоји ко пилету сисе. Али само с онаквим понашањем. О томе је већ било речи, неће поштено чељаде бежати од зомбија у мрежастим чарапама па се још устезати од миловања по коси; али курва хоће и то нека хардкор дропља. Па зар није боље да онај блимез почне да приватава неку такву (а крв је од убијеног или поједеног последњег спонзора и заштитника), што она здушно прихвати, вата га међу ноге док онај досадни брачни пар с иритантним дететом згрожено гледа? Ето инстант друштвене критике, како поштен свет мора да се гура с полусветом, невоља их зближила, а сличан се сличном и даље радује. Овако је шајзе.

Quote from: hidden on 27-02-2013, 10:35:43
(koji je i siledžija jer nosi martinke - kliše?)

Ех сад... Носим мартинке или нешто слично мартинкама већ скоро тридесет година и нисам силеџија. Чим сам видео (не прочитао, видео) мартинке у овој причи, рекох - де си брате, ти ћеш бити битан и занимљив лик, кад оно... дај чича да пипне и штипне. А ова тврди пазар. Пих.

A jes' vala, mogla mu je makar namignuti...

Quote from: hidden on 02-03-2013, 00:29:36
A jes' vala, mogla mu je makar namignuti...

To čvrste žene ne rade, tako da...
Osim toga pipkanje nije u funkciji price...
:)

Bolja ti je ideja o Todorovoj suboti. Mogli bismo da pokušamo. Hoćemo li s demonima ili samo sa konjima? Vidim da si u stvaralačkoj groznici, samo mi nije jasno šta će ti drugačiji zombiji, kad se ni ovi ne pojavljuju u priči? Jes' Hidden pogrešio (i ja sam sinu kupovao martinke), sigurno ima neki drugi naziv za tipa kakvog je Stipan opisao? I smeta mi što stalno vidiš neke parčiće filmova. Jel' to neka profesionalna deformacija? Mrdaju likovi i u knjigama, samo se za to koriste slova. Mora se, nema druge.

Ček malo...imam i ja jedan par negde. Da li mislite da su martinke u ovoj priči upotrebljene zato da bi upotpunile sliku "žestokog momka"? To sam nazvao klišeom...

Размишљао сам то о професионалној деформацији и могуће је да ту има зрно истине. Али већ сам писао, управо сам прочитао све Прилепиново објављено код нас и ту и поред неких веома упечатљивих и филмичних секвенци, ниједном нисам имао утисак да препричава неки филм, пре свега зато што су ликови уткани у те сцене. Кад Саша одлучи да по цичи зими вуче очев ковчег до села, ја видим тврдоглавог и непромишљеног Руса и још ми је јасније зашто је активиста екстремистичке партије, не гледам филм о томе и поготово ме ни у једном тренутку не подсети на Ђанга (Корбучијев Ђанго, да не буде забуне, не ово Тарантиново срање). Нисам писац нити сам теоретски довољно поткован да сад могу да објасним како би то требало писати, али рецимо да то на радионици много чешће срећем него по књигама, биле стране или домаће.

А што се зомбија тиче, па ево... "Пуцај у главу" је толики клише да сад крене зомбијска апокалипса, не би била толико апокалиптична јер би свако знао шта треба да ради. Макс Брукс је у оним својим глупостима од књига убо једну добру - у рату није циљ побити непријатеље, него их убити толико да се остали разбеже или им се растури нека структура (ланац командовања, формација, итд). Код безумних зомбија тога нема и зато су брзи зомбији или оболели од беснила заправо веома застрашујућа појава. Могао бих да замислим фрку ветерана из рата против зомбија који зна шта је противник и како је на фронту, а наглашено нам је да топови грувају у даљини, па чак и да осетим фрустрацију гурања с онима који немају појма. Некако in this day and age стари патетични клецавци нису више толико страшни, а ова прича нам нуди управо такве. Чему ти класични зомбији? Нејасно. Осећај претње био би израженији и да не знамо против чега и кога се ратује. Ноћни ловци. Чему додатно објашњавање у присећањима? То само умањује страву и претњу.

Quote from: hidden on 02-03-2013, 00:48:45
Ček malo...imam i ja jedan par negde. Da li mislite da su martinke u ovoj priči upotrebljene zato da bi upotpunile sliku "žestokog momka"? To sam nazvao klišeom...

Žestokom momku bi prikladnije bilo obuti patike.

Džone, imam utisak da se ti u svojim tumačenjima trudiš više nego Stipan dok je ovu priču pisao.

Neće biti jedno zrno, ima kod tebe i za dva leba. Ali, nek bude zrno. Nego, brale, u ovoj priči ništa ne puca, nego se priča da puca i kao "čuje se artiljerija na frontu". Videli smo čak dva pištolja i nijedan nije pukao. Čehov bi plakao. A literarni narativ se uvek trudi da bude vizuelan. I u onome šta sam ja pisao, trudio sam da se vidi pročitano. Stvarnost je da neki umeju, a neki ne umeju. I ja frkćem kad na Radionici vidim da mi pišu bioskop. Da ne govorimo šta radim kad mi oslikaju igricu.

Stigla nam je druga Tabak priča sa naslovom "Opština". Do sutra ću je pročitati i postaviti prvu trećinu. Očekujem konstruktivne komentare.

I, evo, ovo je otprilike prva trećina:

OPŠTINA

-Mislili smo da su Đukićevi. - ponavlja klinac i krši prste. Plaši se da pogleda u Lazara, pa šara pogledom po stolu. Ovaj ga je trpeo dok tehničari nisu potvrdili da je pucao, a onda ga je propisno izlemao. Jedva sam ga odvojio, malom je trebalo sat vremena da prestane da plače.

- Sine, ovde ćemo sedeti dok ne daš normalnu izjavu. – kontrolišem glas da ga ne uznemirim. Još uvek nismo blizu ni da naslutimo šta se to prethodne noći dogodilo u Lapanju. Blokirali smo prilaze, ali stvar svakog trenutka može da počne da curi. Dajem znak Lazaru da ne preteruje i napuštam prostoriju. Službenica me gleda bledo, u srodstvu je sa jednim našim iz Beograda pa smo je ostavili da nam pomogne.

- Sve u redu? – pitam je kao da bi ona mogla to da zna.

- Dolazio je komandir – počinje ona usplahireno. Uplašena je, što je dobro. Znači da mu nije ništa rekla.

- Znam, pozvali su ga moji. Neće te više uznemiravati, dobio je slobodan dan. – Idiot mi je išao na živce. Jutros smo se smestili u Svilanje kao najbližu opštinu, nismo mogli da se stacioniramo na lokaciji dok se ne utvrdi da li je bezbedno. Pored sve muke, našao je za shodno da se buni. U malim sredinama svaki kreten misli da je bogom dan. Srećom, delovali smo dovoljno brzo pa niko ne može da mrdne. Internet postoji samo u stanici, a veze su prekinute. Samo mi imamo satelitsku vezu, dok ne nađemo objašnjenje, ostali će morati da se strpe.

Ulazim u klozet i pozivam broj. Stanislava se odmah javlja.

- Izvolite.

- Stanka jeste li stopirali medije?

- Urađeno pre sat vremena. Iz Glasnika su se taman spremali da puste saopštenje. Ovi iz Nedeljnih su povukli vest sa sajta.

- Jebiga kako se to desilo, još sinoć smo se dogovorili?

- Znam, ali...- snebiva se ona.

- Glupi Dragan je opet zajebao, jel tako?

- Šefe, nije. Kaže da im je javio.

- Nov je Stanka, ne shvataju ga ozbiljno. Odakle vam ideja da pustite njega? Znaš valjda kakvi su lešinari u pitanju? – drago mi je što smo ih zaustavili, ali besan sam zbog nepotrebnog rizika.

-Znam, oprostite.

- Ništa sad, šta je tu je. Molim te, prati situaciju. Ovo je ozbiljnije nego što smo mislili.

- Jasno.

- Zdravo. – prekidam, pa se predomišljam da li da pozovem ekipu koja je otišla da potraži svedoke. Nestrpljiv sam, i krivo mi je nisam krenuo sa njima. Snebivam se da li da zovem šofera i krenem. Ipak, odlučim da im dam prostora, ali telefon zvoni trenutak pre nego što ću kročiti u kancelariju. Stojan je.

- Ima nekoga u opštinskoj zgradi. Procenjujem situaciju. – kaže kratko. – Uhapsili smo još dva lica. Jedan od njih je sinovac predsednika. Šaljem ih vama.

- Odlično, ko je u zgradi?

- Tvrde da je unutra predsednik opštine sa svojim ljudima. Kaže da imaju eksploziv. Milane...- glas mu odjednom postaje neodlučan.

- Reci.

- Pominju i nekog stranca. Ne znam šta da ti kažem, brdo gluposti je u pitanju.

Nešto u stomaku me probada, kao i uvek kada znam da mi stvari izmiču kontroli. Nadao sam se da mali laže. Sada je očigledno da u njegovoj priči ima nečega.

- Stojane ima li ljudi?

- Tražimo, ali plašim se da ih nema mnogo.

- A leševi? Šta radite sa njima? - najgore je to što ni u vrhu nisu sigurni kakvu direktivu da izdaju. Plašim se šta bi se moglo dogoditi ako jedinice budu prinuđene da reaguju po sopstvenom nahođenju.

- Čekam još izveštaja. Ne smem još ništa sa sigurnošću da tvrdim.

- Daj barem nešto.

- Ima ona grupa na trgu, pred zgradom. Tu se vide rane. U nekoliko kuća smo pronašli još mrtvih, ali nismo konstatovali povrede. Kao da su po dogovoru umrli.

- Jebem ti. – sve je što uspevam da odgovorim.

- Najgore mi je što nemam dovoljno maski za ljude.

- Znam. Ne dirajte ih. Ne daj ljudima da dolaze u kontakt. Tražite preživele, negde su se morali skloniti. Jeste li gledali šumu?

- Nismo. Još rešavamo opštinu. Zovemo ih preko razglasa, ali niko se ne odaziva. Pre oko sat vremena uočili smo kretanje u jednom od prozora na spratu. Za sada osmatramo, brine me naoružanje koje smo zatekli na licu mesta. Možda i imaju eksploziv.

- U redu. Ostanite na mestima dok ne ispitamo privedene. Javljam ti se.

- Razumeo. – kratko uzvraća Stojan. Kvaka mi klizi u ruci dok otvaram vrata. Lazar puši i gleda u klinca.

-Koliko ti je godina. – dodirujem ga po ramenu.

- Dvadeset i pet. Rekao sam vam...

- Neka, ponovi mi. – u glasu mu se oseti očaj. – Jel rekao naš drugar nešto, dok me nije bilo? – pitam Lazara. On izvije obrve, pa ga tobože zabrinuto gleda.

- A rekao je, ali bolje da nije. Ništa mu ja ne verujem.

- Kako ti je ime? – pokušavam da ga još malo sludim. Ovo je barem deseti put da ga pitamo isto.

- Dejan.

-Dejane, hajde da ti verujem. Slažeš li se da si pucao?

-Slažem se.

-Zašto si nas onda lagao?

Klinac krajem oka motri na Lazara. Do sada je shvatio da je on taj koji bije.

- Plašio sam se...

- Čega si se plašio? Da ćeš u zatvor?

- Svega.

- Dobro. Evo ovako. U Lapanju ima bar dvadesetak mrtvih. Ti si jedini koga smo pronašli, a da imamo dokaze da si pucao. Više nam ništa nije potrebno. Sad ćemo lepo da ovo privedemo kraju, nas dvojica idemo kući, a ti ćeš u pritvor. Može tako?

Sa zadovoljstvom primećujem da ubrzano diše.

- Pojela ti maca jezik? – ruga se Lazar. Ovaj samo odmahuje glavom. Ponovo će da brizne u plač.

- Jesi li ti pobio sve te ljude? – gotovo da mu šapućem u uho

-Nisam! – jecaj prati navala suza i on spušta glavu u ruke. – Nisam!

- Smiri se, smiri.- guram mu rolnu toalet papira u šake. – Isprazni se, neka.

- Pucao sam ali nisam ubio. Napali su nas, pucao sam da se branim.

- Od koga? Od Đukićevih? – kratko ubada Lazar.

- Da...Otkud znam, mrak je bio. Njegovi su valjda bili...Nisam sam pucao, svi smo pucali...

- Smiri se. Kolega i ja ćemo sada da zapalimo po jednu, a ti ćeš da dođeš sebi. Onda ćemo polako da prođemo kroz sve što si nam rekao još jednom. Ako nisi kriv, onda nam moraš pomoći da sklopimo čitavu sliku. To je u tvom interesu, razumeš?

- Da. – klima glavom poput deteta i briše slinu. Svi liče jedni na druge, kada im razvališ masku. Pravim se da nezainteresovano gledam u telefon, dok šaljem Lazaru poruku : Dovode još dvojicu. Stranac postoji. Odgovor sam mogao da pretpostavim, već dugo vremena radimo zajedno: Majku im jebem.

Dejan uzdahne, pa gleda čas u mene, čas u kolegu. Podižem obrve u znak pitanja.

- Počinjemo?

- Odakle da krenem?

- Ime, prezime, čime se baviš?

- Dejan Perović, ugostitelj.

- Gde radiš?

- Držim kafić u Lapanju.

- Čime ti se bave roditelji?

- Majka je umrla davno, otac pre dve nedelje.

- Od čega?

- Rak.

- Šta se to sinoć dogodilo?

- Išli smo da odbranimo predsednika opštine.

- Od koga?

- Demonstranata.

- Đukićevi? – frkne Lazar.

- Da.

- Ko je Đukić? – pitam ga.

- Srboljub Đukić, bivši predsednik.

- Šta se tačno dogodilo?

Svima koji veruju da se tekst u kom dominira dijalog lako čita - evo dokaza da nisu u pravu. Rečenice su kao od ruke nekog kasapina.

''Još uvek nismo blizu ni da naslutimo šta se to prethodne noći dogodilo u Lapanju. Blokirali smo prilaze, ali stvar svakog trenutka može da počne da curi.''
''Službenica me gleda bledo, u srodstvu je sa jednim našim iz Beograda pa smo je ostavili da nam pomogne.''

To je prvi utisak.

To je od prpe da se ne uđe u prepričavanje i hiljada odgledanih saslušanja na TV.

Prvo i osnovno, gde to piše da se svaki jedan lik mora imenovati hristijanskim imenima? Lazar, Stanislava, Đukićevi... I ostali Srboljubi. Imena su pričice sama od sebe, u raspričavanjima se gubi snaga ako neko ispadne samo Lazar. Taj Lazar može imati brkove, a i ne mora, a možda su mu retki pa kad ih takve pusti, dobro mu pašu uz ćelu. Jer tamo kapilari kao prstima pružaju, onda kad pobesni. Tanka mu koža, a pri ispitivanju jednostavno mu se na da sakrije uzbuđenje. Još po prirodi i inače voli da bije pa to pride dobro radi. Kad takvom liku daš ime, uskratio si ne sebi, neg' priči da se razleti. Tako je lakše, razumem, svako 'oće da piše, al' nije svrsishodno.


Napadanje čitaoca ovako suvim dijalozima je čista pakost. Tu je stvar jednostavna, jer se autor nije potrudio da izgradi svet koji bi ponudio i na bezobrazluk tek prosipa reči. "Zdravo; Jasno; Reci; Slažem se; Dejan Petrović (?!?)", bez ikakvih jačih naznaka dešavanja a iza znakova navoda su čista provokacija da na ništa čitalac popizdi.


"Znam, ali...", snebiva se ona - dokaz da autor jednostavno nema gde da se razmaše, jer i ne zna kako. Ili neće da nam jače opiše lik koji je rečenicu izgovorio. Šta lik pod navodnicima kaže, iza njih mora biti potkrepljeno nekakvom reakcijom. Snebivanje nije reakcije neg' tek nešto što će da posle izluči reakciju.


Da ne dužim, čitav "tekst" je ogoljen od bilo kakvih emocija koje bi mogle čitaocu da približe likove. Možda da ne ispadnu papirnati kakvi trenutno jesu? Dijalog je opasna forma, iz tog minskog polja retki izvuku glavu.


Da podvučem - "Dodirujem ga po ramenu", " Kratko uzvraća", "Sve je što uspevam da odgovorim", "Ruga se Lazar", "Kratko ubada Laza" - to su sve idiotske poštapalice, nabijanje broja karaktera i ništa više.



Sveukupno, ako je ovo uvod u priču - nema šanse da se išta pametnije u nastavku pojavi.

umalo da batalim citanje. Pocetak price treba da me zgrabi kao kinderjaje. Znam da je nesto lepo unutra, i znam da cu saznati sta ako skinem lep celofan i smazem ukusnu cokoladu. Ovde ni ambalaze ni cokolade, samo gola kapsula koja me ne mami da je otvorim. Dijalozi jesu zanimljivi, daju nadu za interesantnu radnju i nista vise. Nema lepog pripovedanja, servira mi se hladna snicla na kartonskom tanjiru. Kao da mi autor iznosi ideju za pricu kroz dijalog, a ne samu pricu. Mnogo nabacanih cinjenica bez povezivanja u pripovedackoj formi. Bez stila.

Mnogi komentari na Radionici su bili zbunjujući i netačni. To je razlog devijacija na koje sada nalazimo. Loni je u svom neznanju dao prioritet dijalogu, kao da i dijalog ne može da bude prepričavanje. Dijalog nije bolje rešenje. Mada su tek sutra Zadušnice ipak ću danas dati za pravo prvom pokojnikovom pasusu. Mislim da i Hrundi daje karakterizaciju na sličan način. Tako se postiže više nego sa dijalozima, mada i dijalozi imaju svoju dobru stranu. Već sam napomenuo o prpi od prepričavanja, ali ćemo je polako ukloniti.

Čemu prpa?
Uverena sam da se u zamku zvanu prepričavanje ne pada slučajno. Najčešći uzrok padu je želja da se ceo svet nacrta u nekoliko poteza ili (što je za mene mnogo gore) pokušaj da se određene ideje nature čitaocu.
Verovatno ćete reći da pravi majstori crtaju svet u nekoliko poteza  i to jeste tačno, s tim što treba napomenuti da oni pažljivo biraju svet koji će crtati, kao i poteze koje će povući.
Momak koji je pisao O zlatnicima iskupljenja upotrebio je nekoliko pravih reči na pravom mestu u eto - dobili smo uverljiv prizor iz IV veka. Međutim, on je izabrao kulise koje su relativno poznate i bilo je dovoljno da ih dobro postavi.
Autor priče Opština ne samo da ne vodi računa o predznanjima ili imaginaciji čitaoca, nego se uopšte i ne obazire na njega. Osim ličnih imena, koja mogu, ali ne moraju da budu od pomoći, nemamo nikakve naznake o mestu i vremenu u koje je udenuta priča.

Slabo mi nešto komentarišete prvu trećinu, a sutra postavljam drugu trećinu. Kao ohrabrenje neka bude to što posle gungule od dvanaest pomenutih likova, do kraja se pominju još samo pet. Nadam se da će autor večinu da pobije i obezimeni kad bude doterivao napisano. Sumorno je što do kraja postoji jedan narativni pasus i možda još par rečenica koje nisu dijalog.


Ako neko ipak čita, a znam da su oni koji su čitali već zaboravili, priča od jednog tabaka trpi dva do tri (četiri) lika. Čitalac ne može više da isprati. Ako se u priči pojavljuje više osoba, onda se one ne imentuju i ne karakterišu. Pisac postupa kao crtač stripa: likovi u prvom planu se iscrtavaju u detalje, vidimo ožiljke i bore, u drugom planu su ovlaš iscrtani likovi, a statisti su crta, crta, crtica, tačka, tačka, tačkica...


One koji su pročitali, a ćute, molim za komentar.

Pismeno. Suvoparno. Dosadno. Nedostatak emocija već pomenut.

Sreća pa niko ne postavlja pitanje da li bih nastavio da čitam.

Naravno da cemo nastaviti s citanjem. Premda je onakvo kakvo ste napisali da jest.

Prethodni komentatori su sve rekli. Dodao bih samo da je autor mogao da se veštije posluži dijalogom, pa nam predstavi likove kroz isti. Zašto junak nije progovorio koju sa Lazarom, pa da saznamo nešto o obojici? Postoji toliko opcija, a jezgrovita konverzacija može da nam pruži uvid u likove ako je dobro izvedena.

Ovako gologuza, bez opisa, deluje kao očerupano pile. I to neuhranjeno.

Još dva sata i postaviću drugi deo priče. Budući da priču nisam čitao do kraja, upravo zato da budemo u istoj poziciji u raspravi, prilično sam iznenađen, ne nekim skokom u kvalitetu nego ogromnošću zabune koju je pisac uneo u priču. Ništa nije onako kako smo pročitali u prvom delu, čak ni protagonista nije policajac! :-x  Standardno sukobljavanje lokalnih "političara", koje je pisac preterano podcrtao je samo uzgredna digresija. :-x :-x  Međutim, kako ovaj topik nije namenjen ocenjivanju priča nego potraga za boljim sopstvenim rešenjima, pojavilo se nekoliko zanemarenih mogućnosti u kojima ću moći još jednom da ukažem na značajnost dobre pripreme. 8)

OPŠTINA - drugi deo

- Milan mi je došao u kafanu. On je rod sadašnjem predsedniku Slavoljubu. Rekao je da je Đukić preterao i da sa svojim ljudima hoće da provali u opštinu i zauzme zgradu. Pošli smo da ih rasteramo.

- Sa oružjem?

- Pa..da. Đukić je opasan, jedva smo ga smenili.

- Kako misliš vi?

- Mi iz stranke. Njegova partija bila je na vlasti već dva mandata. Upropastili su opštinu.

- I zato ste naoružani pošli da je branite?

- Znali smo sa kim imamo posla. Nisam mislio da će sve to da se desi, bio sam ubeđen da ćemo ih samo malo isprepadati. Od kako su prošli izbori, oni stalno nešto opstrukc...opstru...

- Opstruiraju.

- Jeste. Rade nam o glavi.

- I, šta se dogodilo?

- Neko je pripucao. Od njihovih. Nas je bilo petorica. Slabo se sećam, opalio sam nekoliko puta u vazduh. Pogodili su malog Radića, video sam kad se zateturao i pao. Pokušao sam da pobegnem ali me je neko udario. Izgubio sam svest. Sledeće što znam je da su me vaši pokupili.

- Šta ti je tačno rekao taj Milan?

- Rekao je da je Đukić preterao i da hoće da na silu preuzme opštinu. Da izbaci iz zgrade upravu i traži nove izbore.

- To je glupost. Zašto niste zvali policiju?

- Bogoljub je bio u zgradi. Nemamo mi mnogo policije, samo njega i još jednog bosanca. Taj je otputovao kod svojih, na godišnji.

- A stranac? Šta sa njim?

- Oko njega je valjda sve to ispalo. Ne znam mnogo. Miloš mi je pre neki dan rekao da ga očekuju i da će doneti novac za opštinu. Pričao je da treba da se gradi velika fabrika, i da će svi glasati za nas. To nam je bilo jako bitno jer Đukićevi stalno pričaju kako smo ih srušili na prevaru.

- Jesi li ga video?

- Koga?

- Tog stranca.

- Nisam. Ali čuo sam da su ga videli drugi. Stigao je dan ranije, valjda.

- Gde je odseo?

- To ne znam.

- Dobro, evo kako ćemo. Tamo ima jedan poljski krevet. Donećemo ti ga, pa malo lezi. Odmori se, pa ćemo nastaviti. Odvešću te da pišaš. Jesi li gladan?

- Malo.

- Donećemo ti neki sendvič. Naspavaj se.

- Samo hoću da se sve ovo završi.

- I mi. Razmisli dobro o svemu, nećeš imati još mnogo prilike da menjaš priču. Jel jasno?

- Jeste.

Kada su doveli dvojicu, zatvorili smo ih u improvizovanoj laboratoriji, a tehničare poslali u šetnju. Izgledali su još jadnije od Dejana, gotovo izbezumljeno. Lazar je otišao da obavi prvi razgovor, dok sam ja preko veze proverio predsednika opštine. Bio je čist, ali to sam i očekivao. Privreda u Lapanju bila je nerazvijena, šanse da bi se nazovi funkcioneri stavili pod prismotru bile su isuviše male. Upravo ta činjenica mi je zadavala najviše briga. Zašto bi strane službe bile zainteresovane za takvu zabit? Ta zaostala opština nije se čak ni nalazila blizu strateških ciljeva.
Sačekao sam da Lazar napravi prvu pauzu, prethodno mu naglasivši da ne preteruje. Dan je odmicao, i sve su prilike govorile da ćemo zanoćiti u vukojebini.

- Nećeš verovati, onaj mlađi je Miloš. Sestrić Slavoljuba Mitrovića, predsednika opštine. On je pokupio našeg Dejana.

- Super. – Na osnovu razgovora sa Stojanom, slutio sam da bi mogli da imamo organizatora, ali nisam smeo unapred da se radujem. – Jel priča?

- Ko navijen.

-Šta kaže? – ne dopada mi se zbunjenost na licu kolege.

-Bolje da sam čuješ. .

- Toliko loše?

- Ne znam. Isprepadani su skroz. Hajde unutra..

Čim smo ušli, okreću se ka meni. Vidim da nemaju nameru da prave probleme, i odmah prelazim na stvar.

- Miloše, pa gde si ti čoveče? – na pomen imena ovaj pokušava da se osmehne. Ne mogu da se otmem utisku da im je drago što su ovde sa nama.

- Hajde pričaj, šta se to dogodilo?

- Išli smo da rasteramo demonstrante. Napali su nas. Ne znamo ni mi, sakrili smo se u štali.

-Đukićevi demonstranti? – Iznenađen sam kada Miloš odmahne glavom.

– Nisu to bili Đukićevi.

- Nego?

-To su...- zastaje u pola rečenice pa gleda u brku kog su doveli sa njim. Mogao bi otac da mu bude.

- Nisam se predstavio, ja sam Dragutinović. – stežem mu žuljevitu šaku pre nego što mi je pruža.

- Popić. – odgovara on.

- Popiću, hoćeš li mi ti reći sa kim ste se sukobili?

- Gospodine, to su...ne znam kako da kažem, ali...

- Životinje. – konačno govori Miloš. – Predsednik me je zvao, i na brzinu sam sakupio ekipu. Nije on mogao iz zgrade da vidi, imali su šalove omotane oko glave. Čika Ljubu sam sreo dok sam bežao, zajedno smo se sakrili na njegovom imanju. On je video još gore stvari, selo je poludelo.

- Slušaj ovako. Od jutros smo ovde i pokušavamo da shvatimo šta se dogodilo. Moj kolega i ja smo mnogo nervozni. – Ne lažem ga. Najviše od svega me nervira to što pouzdano ne znam sa kog nivoa su nas aktivirali. Šef je bio zabrinut, i veoma škrt na rečima. Na meni je bilo da stabilizujem situaciju. – Pričaj polako. Ko je taj stranac?

- Gospodin Folksvil. – odgovara Miloš, a Popić se krsti. – Investitor. Stiglo je pismo na engleskom, da hoće da dođe da pregovara o poslu.

- Kakvom poslu?

- Ne znam ja to. Slavoljub me je zvao pre nekoliko dana, kada je stiglo pismo, da mu prevedem. Nije verovao nikome, jer svako šuruje sa svakim, a ja najbolje znam engleski od njegovih saradnika.

- I šta je pisalo? – primećujem nesigurnost na njegovom licu, kao da se plaši da odgovori. – Miloše?

- Ne znam.

- Kako ne znaš?

- Pre dve godine sam išao u Beograd da studiram, ali sam se vratio. Nije mi se svidelo. Nisam naučio engleski, ali su svi mislili da ga znam. Mislio sam da me neće proveravati.

- Znači nisi uspeo da prevedeš pismo?

- Nisam...ovaj...jesam.

- Kako?

- Pretpostavio sam šta bi moglo da piše. Slušao sam opozicionare, oni znaju to oko stranaca, u svoje vreme su stalno sa njima nešto petljali. Mislio sam da neće biti problem ako slažem da sam preveo ono što je sigurno pisalo. Đukić je počeo pregovore sa tom firmom, a mi smo ih nasledili. Hvalili su se u kampanji da je sve privedeno kraju, računao sam da sada sigurno dolaze. Oni uvek vode prevodioce sa sobom, pa nije bilo razloga da priznam kako ne znam engleski. Ujak je hteo da me postavi za šefa kabineta, pa nisam hteo da ga naljutim. Problem je nastao kada sam izgubio pismo. Đukićevi su ga se dokopali i počeli da šire priču kako je investicija propala. Naravno, lagali su kako bi nabedili krivicu na nas.

- Otkud znaš, kada nisi pročitao pismo?

- Gospodin Folksvil je juče ujutru stigao u Lapanje. Video ga je Stanoje Brkić i dotrčao da javi ujaku. Iznenadio nas je sve. Dobio sam zadatak da ga pronađem i smestim. Čitav dan sam lutao, a on kao da je u zemlju propao. Uja je spremio koktel i okupio opštinsko veće. Čekali su da ga dovedem. Uveče su me pozvali da mi jave da su one budale pred opštinom. Zato sam skupio ekipu i požurio da ih rasteram, da čovek ne vidi. Bio sam nervozan, oni koji su ga sreli dok šeta rekli su mi da je sam.

- Znači on se šetkao, a ti nisi mogao da ga pronađeš? Nije Lapanje baš toliko veliko Miloše.

- Ma veliko je naše Lapanje.- ubacuje Popić, ali smesta ućuti kada mi sretne pogled.

- Izgleda je veće nego što se čini. – kaže Miloš. – Ali, i meni je bilo neverovatno da ne mogu da ga pronađem. Kao da se igrao sa mnom. Na kraju sam seo u kafanu da se malo smirim, i tada me je pozvao ujak. Mislio sam da će da me grdi, ali bio je sav u panici. Na brzinu sam pozvao drugare i otišli smo da sprečimo budale da naprave haos. Čim smo im prišli, video sam da su čudni. Sve se desilo tako brzo...

Primedbe ostaju iste. Nezanimljivo pripovedanje.
Takođe imam utisak i o zavidnom talentu autora.
Sačekaću finale uz nadu da će se iz ovog nešto iskobeljati...

Makar trunčica ikakvog osećaja, ili saznanje da se sve vreme radi o robotima.

Ovo tone u sve kompleksniju zavrzlamu koju je tesko ispratiti. Autor je sasvim pogresno pristupio pripovedanju ovakve strukture. Konstantan niz dijaloga umesto da daju dinamiku, vezu citaoca i bajpasuju zamke prepricavanja, rade upravo suprotno i odbijaju me od daljnjeg citanja. Prica mora da se prosiri van dijaloga da bi me upecala.

Milijarda likova koje ne mogu pohvatati ni za glavu ni za rep. Na primijer, odjednom ispliva Bogoljub u drugom dijelu i to se da naslutiti da je neka faca u prici. Ali nista, nakon toga opet slijede neki drugi likovi...o Bogoljubu vise ni rijeci.

Pola sela je nabrojao bez potrebe i nijednu ženu, osim Stanislave (Stanke) na telefonu. Ima i jedna pokojna supruka koja se diže iz mrtvih, ali to je, verovatno kasnije. Nemojte se osvrtati na brojnost imenovanih likova, to smo apsolvirali. Ko je naslutio o čemu se radi? Roboti ili...?

Po nicemu ne bih rekla da su roboti u pitanju. Nego lose ispripovijedana prica o ljudima. Ne moze se samo na osnovu izostanka emocija reci da su u pitanju roboti.

Kao što rekoh, autor ove priče ne haje za čitaoca!
Morala sam ponovo da pročitam oba odlomka kako bih uopšte povezala o čemu se radi i to nije bilo baš nikakvo zadovoljstvo.
Ako mi je Stipanova priča na momente izgledala kao koncept za priču koja tek treba da se napiše, za ovo ne mogu da kažem ni toliko.
Suvi tekstovi iz novina ostavljaju  jači umetnički dojam, a  bolje informišu.
Scallop je pomenuo problem ličnih imena, kojih je ovde previše -  to je tačno. Lazar, Stanislava, Đukić i komp. maltretiraju čitaoca. Te podatke valja pamtiti, a nemaš ih za šta vezati. Ličnosti nema nijedne.
Nema ni emocija ni interesantnih zapažanja. Nema napetosti, nikakve drame. Sve se odvija u pravoj, veoma dosadnoj liniji.
Budući da je priča ispričana kroz dijaloge, trebalo bi da možemo da je zamislimo na sceni. Ja ne mogu.
Kako bi glumac predstavio dvadesetpetogodišnjeg konobara Dejana, na primer, kad o njemu nismo saznali gotovo ništa, a družimo se od prve rečenice ? 

Pa među robotima bi se moralo naći makar jedno živo čeljade, koje bi imalo i osećanja i zapažanja, a bogami i karakter!

slutim da se tu krije neka parodija ili slican cirkus. Ne verujem da je ovo sve. Ako sam u pravu, opet ni kao takva ne fercera. Mrka kapa.

Džek, večni optimisto! Ne verujem da će do kraja biti nekog smeha.
Ta neće valjda ustajati mrtvi, opet?! Pokojne žene? Taman si ih se rešio, a njih evo nazad? To bi bio horor!

:-)

Quote from: kimura on 09-03-2013, 16:44:29
Džek, večni optimisto! Ne verujem da će do kraja biti nekog smeha.
Ta neće valjda ustajati mrtvi, opet?! Pokojne žene? Taman si ih se rešio, a njih evo nazad? To bi bio horor!

:oops: :oops: :oops:  Hoće.

Ako, neka ustaju. Čemu umiranje, ako nema vraćke? Kada može dragi Bogo kad mu se ćefne, tome treba da teže i ostali.

Mimezis ko suza.

Quote from: hidden on 09-03-2013, 18:09:19
Ako, neka ustaju. Čemu umiranje, ako nema vraćke? Kada može dragi Bogo kad mu se ćefne, tome treba da teže i ostali.

Mimezis ko suza.

xcheers

Ispsovao sam Saturnicu, jer mi zbog njenog piva pukao čitav post. Tako mi i treba.


A hteo sam, da se posle neugodnih primedbi osvrnem i na nešto što bi moglo da se zaturi u hrpi. Naš pisac je ponudio i dve digresije: palanačko strančarenje i seljački nepotizam (koji se od gradskog razlikuje samo načinom poimanja protagoniste. Nažalost, digresije su pojele priču, umesto da u njoj budu samo spisateljski ukras, što digresije i jesu. Mada bi selo moglo da ima i važnija posla u svojoj svakodnevici, vide se samo Đukićevi i Mitrovićevi, čak i kad se nad selom nadvija uragan. Na drugoj strani, klinac ne vidi zašto bi morao da zna strani jezik, ako će u selu biti glavni njegov ujka. Zbog imena, dijaloga i tih digresija, tokom dve trećine teksta priču ni ne vidimo. Sutra ću pokušati da je kao kuče za vrat izvučem iz kaljuge i pokažem vlasniku kako da je opere i osuši da može ponovo da trčka.

Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu! :)

Quote from: saturnica on 09-03-2013, 18:55:38
Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu! :)

Urek'o ga autor  :D

Quote from: hidden on 09-03-2013, 18:56:45

Quote from: saturnica on 09-03-2013, 18:55:38
Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu! :)

Urek'o ga autor  :D

Hocemo jos jednu... xcheers...pa kud puklo da puklo!

Quote from: saturnica on 09-03-2013, 18:59:53

Quote from: hidden on 09-03-2013, 18:56:45

Quote from: saturnica on 09-03-2013, 18:55:38
Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu! :)

Urek'o ga autor  :D

Hocemo jos jednu... xcheers...pa kud puklo da puklo!

xcheers

Verujem da je svima dosta priče o dijalozima, pa neću o njima. Sinoć sam razmišljao o digresijama i koliko je pokazivanje prstom na dve u našoj priči jasno. Digresija nema direktnu vezu sa čitavim tekstom, dopušta piscu da odluta u nekom drugom pravcu, u nekoj varijanti priča može i bez nje. Ako je tako, onda digresija nije obavila svoje. A cilj joj je da ukrasi priču, da za trenutak skrene pažnju na nešto completely different, ali je i dalje čvrsto utkana u osnovnu radnju.

Nemojte me uzimati preterano ozbiljno, ja nisam književni teoretičar i bolje obavešteni sigurno imaju preciznija i različita tumačenja. Viđenje digresije je privatno moje i dobro me služi poslednjih tridesetak godina. U ovakvim situacijama je poželjno dati primer, dobar primer, a ja ne raspolažem sa drugim digresijama osim svojih. Boban me je godinama proglašavao preteranim korisnikom istih, ali se u romanu ,,Poslednji Srbin" i sam se priklonio njima.

Kako bih i ja imao neku vajdu okačiću vam ovde jednu digresiju iz svog romana ,,Legija Ida", a Boban nek pukne zbog moje samopromocije. Taj roman je čista spejs opera, sa nešto više napora da i rukopis bude dobar, tako da će vam se digresija učiniti neprirodno umetnutom, ali one uvek tako izgledaju na prvi pogled. Ova mi je omiljena, deo mog života i ,,tako mi liči na mene".

(digresija)

U potpunom mraku najpre odbijam da vidim svetlu mrlju koja je možda samo odraz sive mrlje na kojoj se u dnu moga oka oblikuju slike spoljnog sveta. Zatim svetla mrlja postaje intenzivnija kao da me doziva da njoj posvetim svoju pažnju, a ne da je guram u perifernu zonu pogleda. Ona raste i više ne mogu da je zanemarujem. Raspoznajem da je u pitanju više pojedinačnih svetala i da tama oko njih počinje da se boji sivom bojom. Svetla dobijaju dimenziju i sad znam da je iznad njih nastrešnica, krov, štagod. To je zgrada, jer su svetiljke obrubljene pravougaonikom, gornja strana je krov, a donja tlo.
Kada u višestrukom odbljesku lampi ugledam dve osvetljene linije znam da je u pitanju pruga i shvatam da vidim železničku stanicu. Među stubovima se nalaze dve prilike, pribijene jedna uz drugu. Viša je devojčica, a niža dečak. Plaču. Za trenutak se pitam odakle meni to znanje i kako to da ih prepoznajem, da znam zašto plaču i da je krajnji ishod dobar. Oni koji su ih izbacili iz voza vratiće ih u njihov vagon i put na koji su krenuli završiće lepim letovanjem. Podižem pogled iznad staničnog trema i tražim naziv stanice da potvrdim jasno sećanje.

Tabla još ne nudi jasna slova, ali ona su grčka i znam da na njima piše - Idumeni. To je deo moje pseudoistorije, ali ja tamo nisam želeo da odem i pitam se zašto sam upravo tamo stigao. Jednostavno, nije bilo potrebe da tamo zalazim. Kako to da moj unutrašnji svet određuje bez moje volje gde ću da budem i koga da susretnem? U svakom slučaju, mora da sam ja tako odlučio, ali ja se toga ne sećam, nisam svestan kako se dogodilo i ne znam da li je to dobro za mene ili ne. Odlučio sam da jeste i tražim po slici njena značenja.

Železnička stanica u Grčkoj (šta je to Grčka?), a na njoj dvoje uplakane dece koje držim u svom sećanju... Ništa što bih mogao da prihvatim kao povod za ovaj susret. Onda, ponovo podižem pogled ka natpisu, ali ne voljno, već privučen njegovim nametljivim isticanjem, tako da ostali detalji tonu u mešavinu sivog. Natpis na grčkom se pretapa u jezik kojim govorim i postaje jedino važan za moj život. Idumeni... Idumeni... Id-u-meni...!

Id u meni!

Ja ću svoje da obavim, a vi kako vam drago. Dr Zoran Živković nam je, u LK negde 1986-7. uputio izazov da nismo u stanju da napišemo roman, a da bi ga on objavio da jesmo. Boban i ja smo prihvatili rukavicu i napisali. Naravno, dobili smo šipak, Boban je kasnije svoj roman objavio u X-100 sveskama, a moj se i dandanas kiseli. Nemojte dozvoliti da izazov Tabaka pokaže da vi niste u stanju ni priču od 16 strana da napišete kako treba. Tako bi bilo depresivno da u pravu budu oni koji su ubeđeni da ne možete.


Evo i poslednje trećine OPŠTINE:





- Ima li tvoj ujak eksploziv kod sebe?

- Nema. To sam jutros rekao vašima jer sam bio nesiguran. Ima samo jednu bobu u fioci, to znam sigurno. Suvenir iz rata.

- Dobro. Nastavi da mi pričaš. Šta se tačno desilo kada ste stigli?

- Nisu nas se plašili, samo su išli prema nama. Pucali smo u vazduh, ali oni kao da to nisu primećivali. Jedan je imao motiku, nisam uspeo da ga prepoznam, bili su maskirani. Opalio sam u njega, morao sam. Ubio bi me. Ali on nije pao, samo je nastavio...pobegao sam na kraju.

- I sreo Popića? Gde si ti bio u to vreme? – pitam seljaka.

- Gospodine, ja sam izašao na ulicu. Živim blizu opštine. Nisam ništa loše radio, ali bog da nas sačuva imao sam šta da vidim. Ono su đavolja posla.

- O čemu ti to?

- Mi u našoj stranci smo pošten svet. Ne znam šta taj prokleti Đukić uradi, ali ono je strašno. Ja sam svojim očima video mrtve....


Telefon zvoni pre nego što uspevam da mu odgovorim. Oni koji imaju broj, ne pozivaju ako nije hitno.

- Reci Stojane.

- Napadnuti smo. Ovo je loše.

- Gde ste?

- U opštini.

Streljam Miloša pogledom.

- Jeste li ih eliminisali?

- Nisu nas oni napali, pustili su nas da se sklonimo unutra. Iz sela je došla grupa od njih desetak, naoružani motkama. Sasvim sigurno su od nečega oboleli. Agresivni su. Čujem vatru i iz drugog pravca, nemamo gubitke ali sam zbunjen. Javljaju mi istu stvar koju smo i sami videli.

- Dolazim tamo. Šta planiraš?

- Ti mi reci. Evo sada vidim još trojicu kako teturaju preko trga. Bilo bi dobro zbog ljudi da dođeš na položaj. Nas je petorica naoružanih, moći ćemo da se nosimo sa pretnjom ukoliko se situacija ne pogorša.

- Stižem. – Prekidam vezu, i odmah ustajem. Lazar ćutke izlazi za mnom.

- Slušaj, idem tamo. Izgleda ćemo morati da očistimo teren.

- Šta je?

- Pojma nemam. Drži ovde sve pod kontrolom, imaš jedinicu na raspolaganju. Niko ne sme da napusti Svilanje.

- U redu. Pazi se.

- Molim te proveri mi tog Folksvila. Šta god uspeš da saznaš dobro je. – dobacujem mu preko ramena i mašem vozaču da spremi terenac. U Lapanju ćemo biti za pola sata. Molim boga da stvari ne zateknem gorim nego što se sada čine.
...
Čim smo ušli u mesto, zatičemo naše. Stojan je postupio školski, blokiravši sve prilaze. Primećujem civile kako stoje kraj njih i razgovaraju. Nije dobro. Bezuspešno pokušavam da odagnam strah od zaraze. Ako je to u pitanju, svi smo se izložili.

Mladić u uniformi mi raportira.

- Ko su ovi ljudi? – čovek u mantiji, očigledno pop, istupa i pruža mi ruku. Mahinalno je prihvatam.

- Otac Predrag. Dobro je što ste ovde.

- Na drugom punktu su eliminisali sedam lica. Pružili su otpor u pokušaju da napuste mesto. – objašnjava vojnik. – General Stojan Barić nas je obavestio da ćete doći. Stojimo vam na raspolaganju.

- Koliko ima do njega? – obraćam se više prisutnim meštanima, nego njemu.

- Deset minuta pešice. – dobacuje debeljko dok se gura da izbije u prvi red.

- Vi ste? – pitam ga.

- Srboljub Đukić.

- Bivši predsednik?

- Taj sam. – odgovara sav bitan.

- Đukiću gde ste vi bili kada se sve ovo sinoć dešavalo?

- Po kućama gospodine. Jutros smo shvatili da se nešto zbiva pa smo se okupili u stranci. – pokazuje rukom na tužni skup iza njega. Na brzinu prebrojim osmoro. -U selu nigde nikog. Kao da su u zemlju propali.

- A vi oče?

- Spavao. Jutros me zvao Srboljub na sastanak.

- Svi ste iz stranke? – pitam ih. Klimaju glavama.

- To je naše rukovodstvo. – objašnjava Đukić. Primećujem da su neki u suzama, ali to pripisujem strahu.

- Oče vi ćete poći sa nama. – Neko mora da nam pokaže put, a računam da će kada pristignemo najmanje loše reagovati na popa. Na brzinu biram desetak vojnika.

– Ostali ostaju ovde. Zabranjeno vam je kretanje dok ne rešimo situaciju. Smestite ih u vozila a ako ispolje otpor pucajte. Za svaki slučaj ih pretresite.

Pričekam da ih potrpaju, pa kad se uverim da je stvar pod kontrolom, dajem znak da krenemo.

Selo je sablasno pusto. Strašan je osećaj praznine, nigde nema ni psa da zalaje.

- Gde su mogli da se sklone? U šumu? – pitam popa, a znam odgovor.

- Sigurno. – potvrđuje on. Zadrhtim od strpnje šta bi se moglo dogoditi ako stignu do drugih naselja. Priželjkujem da se vrate u selo. Hodamo oprezno i polako.

- Ja nemam nikoga svog, ali mnogo ljudi je pomrlo. – šapuće on. – Toliko različitih priča, a od svake bog da te sačuva.

- Sada moramo biti pribrani. Koliko još?

- Evo tu do kraja ulice, pa levo. Izbićemo na trg.

- Budite spremni da otvorimo vatru. – kažem momcima, pa lagano ubrzam tempo.

Potpuno smo zatečeni prizorom. Sve sam mogao da očekujem, osim praznine koja se ukazala pred nama. Gotovo da se osmehnem kada shvatim da bi me Stojan sigurno obavestio o pogoršanju situacije. Zgrada opštine Lapanje deluje smešno u poređenju sa sličnim objektima u većim mestima. Naređujem trk i vrata se otvaraju da nas propuste.

- Na spratu su. – pokazuje mi dugajlija prstom ka stepeništu. Pored njega mirno stoje još dvojica i klimaju glavama.

- Zabarikadirajte vrata nečim, vi ostanite dole. – kažem ljudima. Stojan se tužno osmehuje kada me ugleda.

- Uspeli ste vidim. Smirilo se. Ona trojica su produžila dalje, nisam pucao da ne skrenem pažnju na nas.

- Slutiš li šta bi moglo biti u pitanju? – vučem ga u stranu.

- Pojma nemam. Ovi se kunu da su videli pokojnike kako šetaju. Jedan je dotrčao u zgradu nakon što smo se t ii ja čuli. Sekretar njihove stranke. Kaže da mu je žena pred jutro umrla, pa ustala kroz sat vremena. Naredio sam da ga vode u podrum da ne širi paniku. Zvuči idiotski, znam. Problem je što nema dovoljno svedoka.Ispada da su skoro svi poumirali tokom noći, pa naprasno oživeli.

- Neko je pustio virus. Taj stranac. Ovo je ozbiljno sranje.

- Može biti.

- Tamo na ulazu u selo sam sreo bivšeg predsednika i njegove. Isto svi stranački kao i ovde. Izgleda da se svi bave politikom. – Tek nakon što izgovorim tvrdnju, postajem svestan njenog značenja.

- Stojane, ovde je Slavoljub? Sadašnji predsednik?

- Jeste. – potvrđuje ovaj. – Da ga zovem?

- Zovi.

Ostajem u hodniku, ispred sale. Ubrzo mi ga dovodi, sitan čovek nemaš ga šta videti.

- Jeste li svi ovde članovi stranke?

- Jesmo.

- Ima li ikoga u zgradi, a da to nije? Osim nas koji smo došli? – On kratko žmirka kao da nabraja u sebi, pa zatim odgovara.

- Nema.

- Da li je žena od ovog vašeg sekretara, ta što je umrla jutros, bila član stranke?

- Nije.

- Bog te jebo. – psujem, pa pozivam Lazara.

- Evo upravo hoću da te zovem. – kaže mi čim se javio. – Proverio sam ti ono.

- I?

- Nećeš verovati. Imamo jednog direktora iz opštine Grabivo, slušaju mu telefon već par meseci. Juče je pominjao nekog Folksvila svom najbližem saradniku. Isto investicija. Onda ima i predsednik skupštine opštine Mutna Voda, isto je pod istragom pa mu presreću mejlove. Zvuči skroz ludo, ali postoji prepiska sa Folksvilom.

Zaustim da odgovorim, ali me prekine buka iz prostorije. Čujem Stojana kako me doziva.

- Moram da prekinem. – kažem Lazaru i žurim unutra. Svi su se postrojili oko prozora.

- Šta se dešava? – vičem i prilazim da i sam vidim. Toliko ih je da su popunili čitav trg. Sumrak doprinosi da deluju još jezivije nego što jesu. Slika ravna jeftinim zombi filmovima. Teturaju u talasima. Nema sumnje, cilj im je zgrada.

- Budi bog sa nama! – viče sveštenik. – Mrtvi ljudi hoće da zauzmu opštinu!

Nema vremena za oklevanje. Imam dovoljno indicija da shvatim da se nalazimo pred katastrofom. – Pucajte! – vičem i nadam se da su me čuli i u prizemlju. Oslanjam se na prozor pa i sam otvaram vatru. Padaju kao muve ali su uporni, puze i grabe sve pred sobom ne bi li se domogli cilja.

- Zovi ostale! – dobacujem Stojanu. - Neka napuste položaje!

-- Već sam zvao! – odgovara on. I zaista, nakon nekoliko minuta snage stižu i odmah počinju sa dejstvom. Sve je jedna velika klanica, daleko smo spremniji od njih, i nikako ne mogu da se otmem utisku da kasapimo civile. Čini mi se da su prošli sati, i tek kada i poslednje telo prestaje da se trza shvatam da je sunce još uvek na zalasku.

- Majko moja - šapuće Stojan. – Šta ovo bi?

Ne odgovaram mu, svestan težine koja mi se sručila na pleća. Znam koga treba da pozovem.

- Reci. – pozdrav po običaju izostaje.

- Šefe imamo crveno. Moramo sazvati državni vrh. Biće neophodna tesna koordinacija svih političkih faktora.

- Siguran?

- Potpuno. Umešan je i spoljni faktor.

- Kolika oblast je ugrožena?

- Plašim se da ne možemo da odredimo. Mogla bi da bude i država.

- Za koliko stižeš?

- Krećem odmah. Na lokaciju i okruženje moramo udariti strogi karantin. – Svestan sam da je spaljivanje najbolja opcija, ali će se sigurno primetiti. Nemamo vremena da lažiramo katastrofu. - Instrukcije za stanovništvo ću pustiti dok budem putovao. Svakako treba poslati još ljudi.

- U redu. Zakazaću sastanak.

Zažmurio sam čim sam seo u džip. Otvorio sam oči tek pred Beogradom. Šta god da se desilo u Lapanju, možda se već dešava i u drugim opštinama. Ne znam ko je Folksvil, ali se nadam da ćemo imati dovoljno razuma i snage da ga shvatimo i zaustavimo. Nisam lud, ono čemu sam prisustvovao nije stvar nesreće, niti skandala.

To je stvar opstanka.

Prvo zbog zbrkanog pripovedanja ne kapiram šta se dešava (verovatno autorova namera, što pripovedanje ne čini dobrim), a onda dođe otkrovenje na kraju: "Jao, neko nam pustio zombi virus!"

Jao, pa on je zapravo vampir!

Jao, pa ona je zapravo vila!

Jao.

Quote from: scallop on 10-03-2013, 12:07:02
Nemojte dozvoliti da izazov Tabaka pokaže da vi niste u stanju ni priču od 16 strana da napišete kako treba. Tako bi bilo depresivno da u pravu budu oni koji su ubeđeni da ne možete.

Quote from: Boban on 09-03-2013, 15:15:27
Koliko miliona godina će ti trebati da shvatiš da u ljude koji nemaju talenta za pisanje ne vredi ulagati?

Quote from: Stipan on 09-03-2013, 16:16:19
Jebite se sa svojim talentima.

Quote from: Jevtropijevićka on 09-03-2013, 19:55:12
Stipane... :( zašto moraš da budeš toliko jadan? :(:(

Šta mogu očekivati od Stipana, ne moram da dobijem i od tebe.

A što? Baš sam pristojna. Sedim ovde i ujedam se za jezik kad god hoću nešto da otkucam. Pod ovim okolnostima, treba duplo da mi se računa ta suzdržljivost.

Quote from: Stipan on 09-03-2013, 20:26:56
Jadan? Ti to ozbiljno?

Quote from: Jevtropijevićka on 10-03-2013, 12:51:43
A što? Baš sam pristojna. Sedim ovde i ujedam se za jezik kad god hoću nešto da otkucam. Pod ovim okolnostima, treba duplo da mi se računa ta suzdržljivost.

:)

Ipak me više nervira zloupotreba smajlija. Tražiću od administratora da ih ukine. Bre, Miljane, tvoje čitanje vredi za jedan pritisak prstom? Garantujem vam da se više nauči iz neuspelih priča. Kada su mi, 1986, iz novosadskog Dnevnika tražili za X-100 seriju neku spejs operu, tražio sam od njih odbijene romane da vidim kad nije za objavljivanje. Poslali su mi desetak i sve sam ih pročitao. Nekada je važnije znati kako izgleda kad nije dobro napisano nego kad jeste.


Takođe, izvinjavam se autoru ako ima utisak da sam ga zloupotrebio. Da ovde ima više zainteresovanih svi bismo nešto pazarili.

Totalna zbrka od price, ne zna se tko koga i zasto. Steta sto jos malo likova nije uvedeno bez svrhe i smisla. Toliko besciljinih likova koji sluze samo da sjebu mirnog i postenog citaca!
I da ne ulazim u samu sustinu i bit, sto je autor htio rec s ovom pricom, postavit ce jednostavno pitanje, kao sto sam ga postavila i na prosloj prici.
Tko je na primijer Bogoljub? Kako se moze dogoditi da se necije ime spomene u samoj jednoj recenici, a sve je upucivalo da je to neki mocan tip, a poslije, nista. Ni traga ni glasa.
I nije dovoljno to, nego sad jos na kraju dobijemo i popa Predraga. Koja je njegova funkcija osim da se cudi i zaziva Boga? Sta ce nam pop? Jel mogao tako biti i bili tko? Mogao je.
A imamo i opstinu zvana "Mutna Voda" Gotovo da mi zvuci kao zajebancija, a znamo da nije.

Bogoljub i mutna voda. Kod mene se ta voda bistri, namera autora, svakako neuspela, mi je jasna. Nacionalni park Srbija nije lavirint likova i dijaloga, nego smislena i dobra zajebancita. Autoru treba izvuci usi i u cvor ih vezati, jer moze mnogo bolje. Porucujem mu da pisanje zajebancije nije zajebancija vec ozbiljna rabota.

Na kraju uvek se pojavi pitanje: O čemu je priča?

Volim da onima sa kojima bliže sarađujem, a žele da se bave dužom formom literarnog dela, dam zadatak da mi na jednoj stranici ispričaju svoju priču. Piš i kake, zar ne? E, pa nije tako. Po pravilu se upetljaju u detalje koji nisu priča, a često mi poruče da im je jedna stranica malo.

Da ne verujem u Bernarda Šoa i njegovog Pigmaliona sve bih vas u vodu bacio. Međutim, ako je njegov protagonista uspeo da jednu cvećarku, sa groznim kokni jezikom, uvede u visoko društvo, nema nikakvog razloga da i mi, na ovaj ili onaj način, to postignemo. Naravno, nemaju svi ono voljno zrno da istrpe sve što ih na tom putu očekuje. Ja ni ne računam sa njima. Ne računam ni sa onima kojima je potrebno par detalja i dodatno samopouzdanje da se otisnu dalje. Ti odlaze sa Radionice i srećno im na putu iskušenja kojim su krenuli. Računam sa onima koji veruju da mogu da budu bolji, i sam sam tako počinjao, i veruju da im ono o čemu raspravljamo koristi.
Naša priča ,,Opština" je imala nameru da nam pokaže kako bismo se mi suočili sa hipotetičnom Zombi najezdom. Jeste li primetili da mi je bila dovoljna jedna rečenica da prepričam priču? Priča ,,Opština" je poginula na ,,kako bismo se mi". Raspala se na suvišnim objašnjenjima naših naravi. Nešto se oporavila kad se napast konačno pojavila, ali je već bilo kasno. A zašto Zombi story nikad ništa ne rešava? Zato što naš pisac veruje da se saspensom sve rešava, zato što Zombije uzima ,,zdravo za gotovo" i ne pripremi se čak ni u tom delu priče. Ne volim mnogo horor, posebno mi ide na nerve ta Zombi story, ali i tako sam bolje pripremljen od svih koji veruju da im je samo to potrebno da privuku pažnju.

Za početak, savetovao bih autoru da pročita maestralan roman Richarda Prestona ,,The Hot Zone", po kome je snimljen i film ,,Outbreak" s Dustinom Hofmanom. Proverio sam, postoji i pdf verzija na internetu. Eto, već sam ispred svih koji se zamajavaju hororom.  D ali znaju da su Zombi karipska ujdurma i da nemaju veze sa virusnim infekcijama? Da li znaju da je virusna infekcija ufuljana u horor zombifikaciju samo zbog falš argumentacije? Ništa od svega. samo: turim ja zombije u priču i biće prpe.

Hajde sad da vidimo šta je moglo da bude da se pisac pripremio.

Najpre, protagonista Milan Dragutinović nije pandur i sve pandursko, zajedno sa Lazarom je naopako. Milan je načelnik odseka za epidemije u agenciji za bezbednost Srbije. Lapanje je u sanitarnom kordonu i prpa iznojava iz svake pore onih koji su zaduženi za kontrolu. Strančarenje je dodatni problem u zahvaćenom području. Potreba za izolacijom nadmaša potrebu sumanutog lokalnog sukoba. Paranoja od mešanja spolja je činjenica koja se ne sme zanemariti, a lokalci sve čine da bude komplikovanije. Eto, ti je trebalo da bude smeštena priča. Lokalna sranja da prate osnovnu priču i sve bi se složilo tamo gde i treba.

Dakle, kad bi sve u priči došlo na svoje mesto imali bismo šta da čitamo. Ostaje dubioza da li tako postavljena priča može da se strpa u tabak. Mislim da može kad bi end line bila umerenija i zagonetnija. Ovako, ni kraj nije dobar, nego ostaje utisak da pisac nije imao šta da doda.

Quote from: scallop on 10-03-2013, 14:30:31
D ali znaju da su Zombi karipska ujdurma i da nemaju veze sa virusnim infekcijama? Da li znaju da je virusna infekcija ufuljana u horor zombifikaciju samo zbog falš argumentacije? Ništa od svega. samo: turim ja zombije u priču i biće prpe.

The Serpent and the Rainbow zafrkancija, ako na to misliš...

Ne mislim. Ne čitam horor.

Quote from: scallop on 10-03-2013, 14:30:31

Hajde sad da vidimo šta je moglo da bude da se pisac pripremio.

Nije moglo mnogo više. Ova priča ne pada na pripremi nego na tome što je potpuno prazna. Svi pominju kako pretežu dijalozi, ali nije problem (samo) u tome već, mnogo važnije, što su ti dijalozi slabi. Ne možemo da razlikujemo govornike po tonu i izrazu, "dobrog" i "lošeg" pandura razlikujemo samo po batinama, imena se samo nižu a da ni o kome ništa pobliže ne saznamo (e, on je predsednik opštine, e, ovaj ne zna engleski...), rečenice su iskidane, redundantne, svaka stvar se ponavlja triput, na skoro isti način, ekonomija dijaloga - ništa. Nema ni izrazitosti, ni minimuma duhovitosti ni kod koga od likova.
Delovi između dijaloga - isto ili gore, čitala sam sočnije didaskalije u pozorišnim komadima. Evo jednog od dužih odlomaka:

Quote

Potpuno smo zatečeni prizorom. Sve sam mogao da očekujem, osim praznine koja
se ukazala pred nama. Gotovo da se osmehnem kada shvatim da bi me Stojan sigurno
obavestio o pogoršanju situacije. Zgrada opštine Lapanje deluje smešno u
poređenju sa sličnim objektima u većim mestima. Naređujem trk i vrata se
otvaraju da nas propuste.

I šta smo saznali? Da je mesto prazno (celo mesto, ili samo trg pred opštinom, to se ne kaže). Da zgrada deluje smešno; ali ne saznajemo ništa drugo, ovaj trenirani operativac nije potrošio ni reč na to kako je zgrada sazidana, da li pogoduje dužoj opsadi ili se može zauzeti na juriš, da li ima npr. dosta staklenih vrata ili stakleno pročelje, kako su raspoređeni prozori, ništa, čak ni koliko spratova ima  :cry:  Saznajemo da je dramatično rasejan i da zaboravlja osnovne stvari o svojim saradnicima: "Gotovo da se osmehnem kada shvatim da bi me Stojan sigurno obavestio o pogoršanju situacije." Ako je autor hteo da pripovedača predstavi kao totalnog fušera, čestitam.

Priča ima milijardu takvih manjih propusta... svi zajedno, ostavljaju izrazito loš utisak. Kad se setim saslušanja onog klinca koji "klima glavom kao dete" - kako deca to osobito klimaju glavom? Klimaju i odrasli. Da ne pominjem kako posle dve-tri godine učenja engleskog mora bar da bude u stanju da raspozna neke reči iz famozne prepiske, neki kontekst, makar i naopako. Ali i to je izostavljeno jer je autor bio lenj da smisli ikakvo opravdanje za "stranca" koji dođe i raširi zombijevsku pošast u korumpiranoj palanci. Kao što je bio lenj i da bar minimalno upečatljivo prikaže korupciju, pošast, svoje likove, sam grad... ništa nismo dobili.

Quote from: hidden on 10-03-2013, 15:02:45

Quote from: scallop on 10-03-2013, 14:30:31
D ali znaju da su Zombi karipska ujdurma i da nemaju veze sa virusnim infekcijama? Da li znaju da je virusna infekcija ufuljana u horor zombifikaciju samo zbog falš argumentacije? Ništa od svega. samo: turim ja zombije u priču i biće prpe.

The Serpent and the Rainbow zafrkancija, ako na to misliš...

Monkey Island. :-)

Vi hororsti ne čitate pravu literaturu. Zombi je deo seta a ne kastinga. Zato ste eksperti za prazninu kao što napominje Jevtropijevićka.

Ha, ha, ha! Zombi infekcija na Tabak radionici!

Quote from: scallop on 10-03-2013, 16:07:09
Vi hororsti ne čitate pravu literaturu. Zombi je deo seta a ne kastinga. Zato ste eksperti za prazninu kao što napominje Jevtropijevićka.

Ne napominjem ja to hororistima već ovom konkretnom autoru. Da je ovo ozbiljan horor, sipali bi mozgovi kao kod Janka Veselinovića!!!

"I složno učiniše još jedan juriš. Još jednom prsnuše mozgovi, pa se sve utiša...
I Turci provališe Ravnje..."

To nije horor. Ne unosi zabunu. Kad god se ne složiš sa mnom složila si se sa njima, pa ti vidi koja je fajda. Ni Stipanova (kome je nešto smešno) nije praznija praznine. Ni Coffin Anal nam nije ništa pokazao. "Torta" je esencija praznine... Ti si ta koja se osvrće na "decu pod kamionom". A, D.S.B. nam kuva sve ljudsko... Kad god ostanem sam ljut sam na one koji su me ostavili na cedilu, a ne na one koji mi cede nerve.

Čekaj malo... Ovo je Rašina priča?
Ako jeste, onda je gadno podbacio...

Moja priča bez telesne patologije i seksualnih devijacija... teško. :)

Uh, dobro je, prepadoh se na trenutak...

Nije Raša, u pitanju je moja rabota.

Pre svega, želim da vam se  zahvalim što ste odvojili vreme i dali komentar. S obzirom da je sud praktično jednoglasan, bilo bi glupo da pokušavam da objasnim bilo kakve namere koje su dovele do toga da isporučim ovaj neuspeo pokušaj.

U najmanju ruku, kada se u obzir uzmu okolnosti, dođem vam  pivo.

Ostaje da dobrano preispitam sebe, pa ćemo da vidimo za ubuduće...

Još jedared, zahvaljujem.  ;)

Što rekao Boban: Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti. Uvek se počinje od utabanih staza.

Ne zamerite mi zbog glupog cepidlačenja, moram da pitam : da li ova Hiddenova priča zaista ima 16 strana? Meni se učinilo da je bitno kraća.

Quote from: kimura on 10-03-2013, 19:56:54
Ne zamerite mi zbog glupog cepidlačenja, moram da pitam : da li ova Hiddenova priča zaista ima 16 strana? Meni se učinilo da je bitno kraća.

Zavisi od toga koliko dužine tebi spada pod bitno  ;)

Kraća je za oko 3000 karaktera...

Scallop reče da je mera 16 strana ili između 25 i 30Kk.
Što se mene tiče, može i kraće. :)

Quote from: kimura on 10-03-2013, 20:11:27
Scallop reče da je mera 16 strana ili između 25 i 30Kk.

Pa da...ovaj nesretnik je bio oko 22k kad sam ga poslednji put merio, a bolje da nisam. Avaj, kako sam mogao znati da će da bidne ćorak...?  :cry:

Quote from: kimura on 10-03-2013, 19:56:54
Ne zamerite mi zbog glupog cepidlačenja, moram da pitam : da li ova Hiddenova priča zaista ima 16 strana? Meni se učinilo da je bitno kraća.

Tebi je Stipanova bila duža? :!:  Hiddenova ima tačno 16 strana zbog silnih dijaloga. I 3Kk je duža od Stipanove. Do sada se pokazalo da za Tabak nedostaje daha i sadržine. Nadam se da će se pojaviti neko sa tim osobinama.


Ne mogu da se suzdržim da ne čestitam Saturnici. Ona već zna zašto. xcheers

Stipanova će uskoro imati oko 40.000 K. Primedbe ovde viđene su zlata vredne.

Hidden - zanatski dobro, izvedbeno loše. Možeš ti to i bolje.
Ako sam i za trenutak pomislio da je priča Rašina, to može biti samo pohvala.

Quote from: scallop on 10-03-2013, 20:17:35

Quote from: kimura on 10-03-2013, 19:56:54
Ne zamerite mi zbog glupog cepidlačenja, moram da pitam : da li ova Hiddenova priča zaista ima 16 strana? Meni se učinilo da je bitno kraća.

Ne mogu da se suzdržim da ne čestitam Saturnici. Ona već zna zašto. xcheers

xcheers

Foton tajd javlja za doktorat iz zombologije u SAD:


http://www.photontide.org/socioloska-perspektiva-na-popularnost-zombija/ (http://www.photontide.org/socioloska-perspektiva-na-popularnost-zombija/)


Za to nije potreban doktorat. Oni koji ih koriste kad pišu primene drp-off sistem: virusna infekcija, gegaju se grizu, pa ako upali, upali. U vizuelnoj sferi, statiste nalepe farbom, znaju da se gegaju za mali honorar, a scenaristi, pa scenaristi isto kao i pisci: drp-off sistem.

Ima i marksistička perspektiva (http://www.thesociologicalcinema.com/4/post/2013/03/the-zombie-manifesto-marx-and-the-walking-dead.html#.UT5HAVf_YfE).

Pa, da. Ujedaju, uništavaju sve pred sobom i ne bave se biznisom.

Ovi su, izgleda, jedini nemrtvi koji su uspeli da namlate pristojne pare. I to pre nego što je The Walking Dead "vozdigao" zombije širom sveta.

http://www.telegraph.co.uk/news/picturegalleries/howaboutthat/5924506/Pair-land-30000-a-year-zombie-job.html (http://www.telegraph.co.uk/news/picturegalleries/howaboutthat/5924506/Pair-land-30000-a-year-zombie-job.html)

Quote from: scallop on 10-03-2013, 20:17:35
Ne mogu da se suzdržim da ne čestitam Saturnici. Ona već zna zašto. xcheers

Pridružiću se i ja Scallopu u čestitanju, iako (zvanično) ne znam šta čestitam. 8)   xcheers

Miljane, nije dobro toliko piti, mogao si pivo zamijeniti recimo... pusom?

Bi on. Kad sam bio u Tulsi zazvoni neki Jelenin babac na vrata. Nosi neki kostim sa šljokicama, dogovorile se da donese. Upozna me Jelena sa njom, a ona će: "I am a huger. May I?" I zagrli me na prepad. Onda meni navali ponos pa uzvtaim udarac: "And, I am a kisser, may I?" Ma, nije se libila ni trenutak.

Quote from: scallop on 13-03-2013, 08:57:19
Bi on. Kad sam bio u Tulsi zazvoni neki Jelenin babac na vrata. Nosi neki kostim sa šljokicama, dogovorile se da donese. Upozna me Jelena sa njom, a ona će: "I am a huger. May I?" I zagrli me na prepad. Onda meni navali ponos pa uzvtaim udarac: "And, I am a kisser, may I?" Ma, nije se libila ni trenutak.

Eto, tako se to radi!

Quote from: saturnica on 13-03-2013, 08:47:55
Miljane, nije dobro toliko piti, mogao si pivo zamijeniti recimo... pusom?

Quote from: scallop on 13-03-2013, 08:57:19
Bi on.

Scallop zna, a ja ne znam gde da nađem smajlija što šalje poljubac. Čim nađem - šaljem. 8)

Quote from: scallop on 13-03-2013, 08:57:19
Bi on. Kad sam bio u Tulsi zazvoni neki Jelenin babac na vrata. Nosi neki kostim sa šljokicama, dogovorile se da donese. Upozna me Jelena sa njom, a ona će: "I am a huger. May I?" I zagrli me na prepad. Onda meni navali ponos pa uzvtaim udarac: "And, I am a kisser, may I?" Ma, nije se libila ni trenutak.

Nego, mene interesuje kako je Radmila reagovala.

Govorim ja da vi slabo čitate. Jest' da sam, u uzbuđenju, napisao nekoliko brljotina (neki, neki, uzvtaim), ali sam sasvim jasno napisao - babac.

Postovao bih smajlija, al' to više ne smem da radim, bojim se da ponovo ne dobijem po nosu. :)

Šta da se radi? Zbog nečijih "brzih prstiju", dobili smo i brljave postove, jer ne stignem da ispravim greške. :-x

Za novelu koju pišem, a koju nameravam da pošaljem Skalopu, potrebna mi je pomoć.

Jedan lik iz budućnosti je doktorirao posebni sektor u medicini - lečenje uz pomoć čipova koji se unose u telo.
Kako da nazovem tu granu medicine.
Kako da nazovem profesiju lika?

Ne bih da lupetam.
Možda je neko već čuo za postojanje nečeg sličnog.

healthchiper  xnerd

A gde je smešten čip, kako je tamo smešten, ko ga je napravio, ko ga je smestio, i šta je funkcija čipa? Da li si probao da proguglaš termine "nanotechnology medicine"?

Quote from: Loni on 15-03-2013, 14:52:17
Za novelu koju pišem, a koju nameravam da pošaljem Skalopu, potrebna mi je pomoć.

Jedan lik iz budućnosti je doktorirao posebni sektor u medicini - lečenje uz pomoć čipova koji se unose u telo.
Kako da nazovem tu granu medicine.
Kako da nazovem profesiju lika?

Ne bih da lupetam.
Možda je neko već čuo za postojanje nečeg sličnog.

Procitaj Prey Michael Crichtona
The novel is narrated by the protagonist Jack Forman, who is an unemployed software programmer who used to work for a company called Media Tronics when he was fired for discovering an internal scandal. As a result, he is forced to take the role of a house husband while his wife Julia serves as a high ranking employee at a nanorobotics company called Xymos. Julia claims that she is working on a new piece of revolutionary imaging technology with her company, which takes up most of her time. He starts believing that during her long hours away from home she is having an affair, and becomes watchful of her changes.
One night Julia comes home late and shows Jack a video of her demoing the Xymos nanobots. In the video, the nanobots are put into a human test subject, and video from inside the body is broadcast in real time. The next day, Julia is injured in a car accident, and Jack is offered a job by Xymos, because the project manager, Ricky, is having software issues with the nanobots.
Jack is taken to the Xymos research facility in the desert. Jack is given a tour of the lab and meets the programming team. He is shown a very complicated machine used to make the nanobots. Ricky refuses to show Jack the source code for the nanobots, and later Ricky claims that building contractors failed to properly install filters in a certain vent in the building. As a result, hazardous elements such as the assemblers, the bacteria, and the nanobots were blown into the desert, evolving and eventually forming autonomous swarms. These swarms appear to be solar-powered and self-sufficient, reproducing and evolving rapidly. The swarms exhibit predatory behavior, attacking and killing animals in the wild, using code that Jack himself worked on. Most alarmingly, the swarms seem to possess rudimentary intelligence, the ability to quickly learn and to innovate. The swarms tend to wander around the fab plant during the day but quickly leave when strong winds blow or night falls.
The nanoswarm kills a rabbit outside the complex, and Jack goes outside with Mae to inspect. They find that the rabbit died of suffocation resulting from the nanobots blocking its bronchial tubes. While Mae goes inside for equipment, Jack is attacked by the swarms. He barely manages to get through the airlock inside the lab before falling unconscious from anaphylactic shock.
Persuaded by Jack, the team decides to destroy the swarm. They believe that the swarm must have nested in the desert to reproduce. They attempt to find this nest by tagging the swarm with radioactive isotopes and following them back to their nest at night. Under the cover of a strong wind that forces the swarms to remain dormant, the team goes outside to a storage shack to find the isotopes and build a spray device. However, as the wind dies down, four swarms attack the shack and eventually kill David and Rosie. The rest of the team are forced to take shelter in the cars parked outside. The Swarms begin an attempt to enter the cars.
Eventually, the swarms find a way to enter the cars, but not long before the wind picks up in speed again. Jack and Mae manage to escape to the lab before losing consciousness, but Charley falls unconscious outside his car after he sprays his swarm with the isotope. Bobby, Vince and Ricky refuse to go outside and help Charley. Jack, dizzy and nauseous, goes back out again to save Charley as the swarms attacks again. Using a motorbike found in David's car, Jack manages to get himself and the semi-conscious Charley to the safety of the airlock before he falls unconscious again.
As night falls, Jack, Mae and Bobby set out to find the swarms. While searching for them, they discover that one of the swarms, now so evolved that it can operate without solar energy, is moving the now deceased Rosie through the desert. They follow the body to find the swarms nesting in a cave. As some of the swarms come out of the cave after them, a Xymos helicopter arrives and traps the swarms inside the cave using its powerful draft. Mae and Jack then venture into the cave and proceed to exterminate the swarm, their nest and their organic assembly plant (which looks very similar to the original Xymos assembly plant) using explosive thermite caps. They return to the Xymos plant, exhausted.
At the plant, Jack, Mae and Bobby are enthusiastically greeted by Julia, who was earlier discharged from the hospital and was brought in by the chopper. Julia's behavior seems to be extremely aberrant: She seems to pay heed to nothing other than trying to entice Jack and kissing him, even when Charley is found dead in the locked communications room with a swarm flying around him and the communication links cut. Jack cannot understand how the swarm got inside the rigorously protected airtight building, why Charley would have disabled the facility's communications, or why Julia and Ricky seem to be coming up with various out-of-character ways of how he died.
Mae discovers security footage of when they were in the desert. To Jack's horror, the video not only reveals that Julia and Ricky had an affair but also shows how Charley engaged in a vicious fight with Ricky and Vince. All of them end up in the communications room where Julia kisses a subdued Charley, injecting a stream of swarm into his mouth.
Eventually, Jack and Mae realize that everyone in the facility except themselves have been infected by a symbiotic version of the nanobot swarms. These nanobots, although evolved alongside the other swarms, do not show aggressive predatory behavior. Instead, while they seem to invigorate their hosts' physical statistics and their perception, they slowly devour and take over their hosts, initially affecting their decisions and then controlling them, while allowing them to travel and contaminate others.
Jack comes up with a plan to destroy this new strain. Mae and Jack drink vials containing a form of phage that kills the nanobot-producing E. coli bacteria. The phage would protect them from infection. Jack then proceeds to take a sample of the phage and pour it into the sprinkler system and drench everyone with it. He tricks Mae into alerting Julia and the infected team. They set out to stop Jack. In the vicious struggle that ensues, Vince is killed and Jack, who barely escapes death several times, finally manages to place the sample into the sprinkler system.
In order to prevent the sprinkler system from triggering, infected-Ricky disables the plant's safety network. However, this is exactly what Jack wants, as Mae has already allowed the phage into the assembly line, causing the phage to reproduce rapidly. The assembly line is rapidly overheating because of the no longer active safety system. If Ricky and Julia do not turn on the safety system the assembly line will burst, filling the lab with the phage. The infected-team, who are now doomed either way, choose to re-activate the safety network and get drenched with the phage. Jack and Mae escape the facility in a helicopter shortly before the facility explodes due to a methane gas leak combined with thermite Mae has placed in the building. After returning home, Jack infects all his children with the phage to eradicate the potential nanobot infestation. Mae calls the U.S. Army and sends a sample of the phage to her lab.
Jack puts together all the missing links. The corrosion of the memory chip in Eric's MP3 player as well as Amanda's rash were caused by gamma assemblers. The MRI's strong magnetic field detached the assemblers from her. These assemblers were most likely brought home by Julia. Knowing this, Julia called in the Xymos special team to scan Amanda's room. The person who Jack spotted in Julia's car was in fact the cloud of nanobots. Xymos intentionally released the swarm into the desert so that it would evolve to stay in a cohesive group in the wind.
[edit]

Quote from: mac on 15-03-2013, 15:10:23
A gde je smešten čip, kako je tamo smešten, ko ga je napravio, ko ga je smestio, i šta je funkcija čipa? Da li si probao da proguglaš termine "nanotechnology medicine"?

E da. Nanomedicina bio bi najidealniji termin.

Recimo da se u budućnosti razvila grana koja leči ljude čipovima. Ubace jedan u nečije telo i iskoene mu bolest.
Međutim ukoliko je doktor negativac, kao što će kod mene da bude, to može da se zloupotrebi
pa se pacijentu stvore halucinacije i podstakne se na ubistvo i slično.

Hvala Biki, pogledaću.

Nanotehnologija je eufemizam. Čuli ljudi za nano veličine i sve je rešeno. Dobra rešenja se ne otaljavaju.

Doktor medicine obično nema znanja da napravi nano-bilošta. Hirurg ima veštinu da otvori čoveka, ugradi nano-magiju, i zakrpi čoveka. Ako je nano-gizmo nekakvog opšteg tipa, recimo samo kontejner koji prenosi neki sadržaj u deo tela gde treba da bude prenesen, onda osoba koja je obučena da koristi takav nano-štagaznam može da ga zloupotrebi u svoje opskurne svrhe.

Naravno, ludi naučnik zna i može šta hoće, ali ludi naučnici su davno nestali. Nisu mogli da nađu finansijska sredstva, i završili su na ulici.

Da razmrsim jer ćete samo zbuniti Lonija. Implantologija, implanti, implantolog.

Fala bogu da se neko dosetio...

loni pobogu, pa izmisli nauku, gedzete i imenuj ih, kao naprimer Asimov sa psihotronikom i pozitronskim tintarama. Samo pazi da budes dosledan i da to ima nekog smisla, mozda ispadnes vizionar :)

Bolje je pronaći pravu reč nego izmisliti novu za nešto što već postoji, da ti se ne bi smejali ljudi.

Pod pretpostavkom da ono o cemu Loni pise nije jos uvijek izvedivo, ne znam zasto bi rijec koja ce to opisivati morala biti iz znane terminologije. I prica je izmisljena, i operacija na ljudima koja ce se dogoditi, takoder. Neka bude i rijec, ali mozda tako da se lako prepozna i shvati o cemu se radi.

Bez dodatnih informacija nećemo znati dok ne pročitamo, a tada ćemo videti koliko je izbor bio ispravan ili smešan.

Quote from: mac on 15-03-2013, 18:53:11
Bez dodatnih informacija nećemo znati dok ne pročitamo, a tada ćemo videti koliko je izbor bio ispravan ili smešan.

Da, to je tocno!

Dobili smo treću priču. Ova ima nešto više od 30Kk, ali ćemo i nju pogledati u tri dela. Kao i do sada prva trećina negde oko 11h.

Evo i prve trećine. Otprilike. Ugodno je za čitanje. Zabeležio sam tuce tipfelera, ali me više brinu neki glagolski oblici, participi, šta li, na kojima sam se lomatao.



FELIKSOV POSLEDNJI SKOK


                                                                                                                                                                              Zoranu Radosavljeviću


Kada se zadihani rudar iz Trepče sapleo na devetom stepeniku prepunog stadiona Jugoslovenske Narodne Armije, masom se prolomio uzdah, kada je pao, još uvek držeći ruku podignutom, zavladao je muk. Sto dvadeset hiljada očiju očekivalo je njegov ustanak. Razlupane lobanje, iz koje je već kapala krv i natapala mu radnički kombinezon, snagom čiste volje, ispunio je praznična očekivanja rulje. Uz očit napor, koji je najudaljenijem gledaocu na suprotnoj tribini, mogao izgledati kao nemušti let iglom probodenog komarca, uspeo se i, korak po korak, došao do centralne lože. Trideseta štafeta mladosti predata je na do tada neviđen način. Stadionom se proširio aplauz...

Noći kada se to desilo, uz slavljeničke fanfare i svečane marševe, sletove i priredbe, jedan je čovek, ni nalik trepčanskom rudaru, nosio svoj krst, penjući se uz preduge, beskrajne stepenike sopstvene svesti. Ledeno mu je čelo, jedva obojeno živim, počivalo uz bolesni, memljivi zid, i u nekom času iza ponoći, ni sam ne znavši da li sanja, poverovao je da je zid pred njim – njegovo čelo, a da mu se nad veđe i prosede obrve, nadvio golemi, neprelazni zid. Zid. Iza njega – zid. Svet satkan od zidova prostirao se u mislima tog čoveka, klaustrofoba, koji se donedavno, od svoje fobije, branio nadzvučnim letenjem u modru prazninu neba; čoveka izbrisanog iz svih registara, dokumenata i sećanja.

Ćelija u koju je bio zatvoren prostirala se na četiri kvadratna metra. Imala je daščani ležaj pričvršćen uz zid, čučavac, lavabo. I hiljade, hiljade zidova, koje je samo izgriženo, treperavo svetlo stare sijalice, prividno pretvaralo u četvorougaonu strukturu, u četiri strane betona. Čovek je znao – svaki zid u sebi je nosio hiljade zidova. Noćas, kada su mu, za Maršalov rođendan, doneli biftek, upitao je stražara – čemu služe zidovi u već zazidanom svetu? Nije dobio odgovor. Biftek mu nije prijao, ali je cigaru ispušio slasno, glasno, drhteći. Voda koja je neprestano kapala iz slavine, i dobovala o štrokavi lavabo, imala je magijsku moć uspavljivanja, čudotvornu lekovitost protiv straha od skučenosti. Noćas, pre prvog raskrzanog sna, ponovo je bio ,,tamo". To mesto, u njegovom sećanju opisano tek običnom priloškom odrednicom, nije imalo ime, lokaciju u prostoru i vremenu i, bilo je – živo. Možda je to bilo nešto prisno u memoriji uma, možda orahov gaj iza rodne kuće, a možda, najdivnijim krajolicima prirode otelotvoren Raj. Biti ,,tamo", za ovog čoveka je, od onog dana kada se prvi put našao na tom mestu, značilo ne prekoračiti, već srušiti zid. Sve zidove. Pred njim, čak i kada je bio ,,ovde", prostirao se čist vidik, nikakvom maglom, nikakvom senkom, nikakvim provalijama izobličen. Sve mu je postalo jasno, kao u nirvani. Progledao je. Ili je oslepeo, konačno, nepovratno, oslepeo...?

Treperavo svetlo sijalice zgasnulo je. Spolja, iz grotla dugog hodnika, čuli su se koraci, nalik na zveket razbijene košnice. Čovek se probudio, pribijenog čela uz zid, okrenuo se i oslušnuo. Da, to su koraci koji nose umore, zgađenost, žaoke tri, pet, deset časova mučnog ispitivanja, nesanice, zadaha duvana. Dolaze po njega. Po njegov um...

Ponovo ulaze dvojica. Mrki, očito seljačkog porekla, oštri i neumoljivi, krupnih šaka, lako se uklapaju u memlu ćelije, pokreti su im u toj skučenosti prirodni, graciozni, gotovo da liče na pokrete artista na bini, a u polumraku, njihove oči vide sve. Podigli su čoveka, odvojili ga od zida, za kojim je on, nesvesno, posegao šakom, i stavili mu lisice. Već su bili u hodniku, i mrak se sklopio iza njih. To nije hodnik, to je pregnojno crevo, bez početka i kraja, neke odvratne životinje, to nije mrak, već stanje svesti. Hodnik je dug, kraj mu se ne nazire, ne zato što je u tami, već zato što kraja – nema, u tom kafkijanskom prepletu vrata, hodnik je jedino oličenje sveta, i koraci koji po njemu brzo odzvanjaju, njegova su muzika. Čoveka odvode. I on zna – opet će ga uvesti na vrata 2112. Ali, u klaustrofobičnom umu, u umu čoveka koji je bio ,,tamo", ništa nije tako jednostavno, kao šetnja parkom. Hodnik, pred njim, ima fiziku crne rupe, u njemu ne važe poznati zakoni, i on se u antigravitacionom viru razlama, uvija oko sebe i obezobličava, razdeljuje i pretvara u – pučinu. Čovek vidi, stražari koji ga vode, ne. On im govori – eno je! Devojčica! Eno je! Jače ga stiskaju ispod miški, požuruju. Čovekove noge vuku se po podu. Vrišti. Eno je! U nabrekloj, otekloj daljini hodnika, nazire siluetu devojčice, kako izmiče, udaljava se, ali maše i zove na susret, i njen glas ima prizvuk kao da je utekao za dobre violine: KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI! Te reči odzvanjaju hodnikom, čak i kada prikaza devojčice nestane u grlu mraka, i kada samo eho, u čovekovoj svesti ponavlja KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI!; odzvanjaju i onda, kada ih prenese na usne, i izgovori... KADA... CRVENA... ZVEZDA... SMRT... DOLAZI... DOLAZI...

Posle dugog hoda, posle nebrojenih vrata, stigoše pred ona na kojim je stajao broj 2112. Uđoše. Kancelarija, pre jazbina, leglo inkvizotora, istražitelja, ispitivača, nije marila za svoju klišeiziranu formu, imala je sve ono što policijski budžaci i treba da imaju – plesniv zadah hartije, bazd duvana i kafe, oratorijum polusvetla i trom, crn vazduh. Ovu je upotpunjavao jedan detalj, dajući klišeu privid suštine – na stolu od hrastovine, među fasciklama, počivala je polusklopljena ,,Politika ekspres" i paklica neotpakovanih cigareta ,,57".

Čoveka su poseli na stolicu, i izašli. Tanki snop mutne svetlosti, uperen iz stone lampe, kao jedino svetlo u kancelariji, urezao mu se u lice, otkrivši njegovu mršavost, mlohavost, žutilo pod osenčenošću koja je rezala nos, uši, bradu, dajući im profil ispijene slabosti, prerane starosti. Može mu biti četrdeset sedam, četrdeset osam godina. To nije mnogo, ali je više nego što broji kilograma. To nije malo, ali je manje od one večnosti, kojoj je svedočio kada je...

,,Ime?"

Sa one strane, iza izvora svetlosti, začuo se čupav glas. Odgovorilo mu je molećivo ćutanje.

,,Ime!"

,,Rekao sam vam... rekao vam... pet, pedeset puta..."

,,Recite nam i pedeset prvi put. Ne želite da kažete, valjda, da se Država zasitila vašeg imena? Je li to želite da kažete, druže?"

,,Ne želim da kažem... ništa..."

Mlaz svetlosti rasuo je, iznenada, svoj fokus na veću kružnicu, otkrivši zidove, i u senci, oblo, gotovo žensko lice ispitivača, koje kao da je izmicalo, krijući se u tupim uglovima vida, skriveno iza plavičastog dima cigare i masivnog brega fascikli. Vojni sudski istražitelj, VSI 44, ustao je, drobljivo uzdišući. Prekrstio je ruke na leđima i počeo da hoda, kružeći.

,,Ništa? Hoćete da kažete, da vi, drug taj i taj, ovoj Državi, ukoliko od vas to zatraži, niste dužni, odnosno, da nemate šta da joj ponudite, čak ni da kažete, kada vas, njen reprezent, u ovom slučaju, ja, pita za ime? Nema, druže, u našoj Državi, bezimenih."

,,Vi znate ko sam ja."

Čovekov glas bio je loman, pred pucanjem, istezao se preko svih kadenci, ličio na paučinu izvađenu tananim kukama sa dna dubokog bunara.

,,Znamo li, druže? A znate li vi, ko ste, druže?"

Istražitelj je prestao da korača i nadvio se nad čoveka. Oči su im se susrele, zakvrvavljene, podsmešljivo ozbiljne istražiteljeve, palile su, bezuspešno, vodnjikavnu poroznost očiju čoveka na stolici. On se znoji. Svetlost mu probada kožu, obuzima ga fobija, telo mu cimaju lagani grčevi. Ali, sve je to ništavno, pred grčenjem koje mu potresa um: više nije važno pitanje ,,ko si", već ,,šta si". Čovek to zna, i svestan je uzaludnosti da isražitelju obznanjuje jeretičke istine. VSI 44 je seo. Žiža svetla ponovo je pala na lice sputanog čoveka na stolici.

,,Ime?"

,,Feliks Jugovan."

,,Zanimanje?"

,,Znate."

,,Zanimanje!"

,,Pilot."

,,Čin?"

,,Major. Ražalovan."

,,Razlog?"

,,Kršenja pravila službe i... zdravstveni razlozi i..."

,,Recite."

,,Sabotaža, ali..."

,,Mesta službovanja?"

,,Zemunik, Batajnica, Slatina."

,,Bračno stanje?"

,,Oženjen. Žensko dete."

,,Veze sa inostranstvom?"

,,Prijatelji u Americi, rodbina u Nemačkoj."

,,Objasnite mi..."

Istražitelj je, Feliksu Jugovanu se učinilo, ustao, i naslonio se uz zid. Svetlo je bridelo, njegov šušanj bio je jedino što se čulo. Istražitelj je upalio cigaretu:

,,Objasnite mi šta se desilo u rano predveče, trećeg septembra, na probnom letu koji ste izveli radi ispitivanja letilice koja je upravo bila vraćena sa redovnog remonta?"

Feliks Jugovan je ćutao. Preko žarulje lampe, gmizao je poput zmija pregriženih glava, dim iz istražiteljeve cigarete, a iz mraka, slamajući se u sebe same, spuštali su se zidovi, crni, teški, hiljade njih. Zidovi. Feliks Jugovan pao je u nesvest.

# # #

Ovo je pocetak koji obecava i za razliku od prethodne dve, jedva cekam nastavak. Docaravanje mentalnog stanja protagoniste je ambiciozno i prenaglaseno, ali ne smeta toliko prilikom citanja. Lepo pripovedanje veze. Kao sto rekoh, sa nestrpljenjem cekam nastavak i razvoj price.

Gle, Džek je već napisao da priča obećeva. To i ja mislim, a koliko će se obećanja ispuniti -  tek treba da vidimo.
Sam tekst ima izvesnih nedostataka, ali se sve to da doterati.
Malčice mi smeta (isuviše vidljivo) insistiranje na osobenom, ''zanimljivom'' izražavanju : ''Sto dvadeset hiljada očiju očekivalo je njegov ustanak.'' Ili, još iritantnije : ''nemušti let iglom probodenog komarca'';  ''mesto, u njegovom sećanju opisano tek običnom priloškom odrednicom'';  ''Kancelarija, pre jazbina, leglo inkvizotora, istražitelja, ispitivača, nije marila za svoju klišeiziranu formu''!!!
Čemu nabrajanje : inkvizitora, istražitelja, ispitivača? Jedna reč, ako se dobro izabere, sasvim je dovoljna za postizanje određenog efekta. Glasam za inkvizitore.
Verujem da je autor suprotnog mišljenja i da se svesno upustio u pomenuto nabrajanje.
Možda se mnogi neće složiti, ali lepota je u jednostavosti. A mnogo izgovorenih reči nas ne čini ubedljivim.
Osim toga, tekst opterećen mnogim ukrasima  (tu ne mislim samo na stipanovske prideve) odbija svakog poluzainteresovanog čitaoca.

O ideji ne bih da se izjašnjavam dok ne pročitam priču. Za sada ne vidim mesto rudaru iz Trepče, a čini mi se (stariji neka me isprave ako grešim) da su štafete nosili omladinci. Sam taj motiv je toliko rabljen da se iskreno nadam da će ga priča, u daljem svom razvoju, nekako opravdati.

Kad bismo se svi izražavali isto, literatura bi crkla. Lepota je u raznovrsnosti.

Jednostavno nije isto što i isto.

Cijeli prvi uvodni dio s rudarom, stafetom i krvi koja kaplje po odjeci, je po meni, cak i bez koristenja kica od pridjeva, naprosto patetican do bola! Iako se sada ne vidi svrha i cilj umetanja ovog komada, valjda ce do kraja biti objasnjeno.
I ovo mi smeta..." Ni sam ne znavsi da li sanja..."...ruzno zvuci i kad se cita, a da ne govorimo kad se proba to isto izvesti na glas. Mislim da se moglo i drugacije.
Ipak pismenost je i te kako na zavidnoj visini. Tema mi nije bliska tako da pricu citam zbog zadatka, ali daleko od toga da predem ko macka na ovom tekstu. :)

Znavši je jedan od problema sa participima. Ima ih još nekoliko. Ja bih napisao - ne znajući. Mada to bolje znaju jezičari.


Ne treba smetnuti s uma da je priča posvećena:


http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B (http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B)

Dajte nastavak.

Quote from: scallop on 17-03-2013, 13:49:17
Znavši je jedan od problema sa participima. Ima ih još nekoliko. Ja bih napisao - ne znajući. Mada to bolje znaju jezičari.


Ne treba smetnuti s uma da je priča posvećena:


http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B (http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B)

Da, i prije komentara sam ugugla da vidim kome je prica posvecena, pa znam. Da samo razjasnim, nezanimljivost teme koju sam spomenula, nije se odnosila na to. Cisto da mi se ne gura u usta nesto sto niti sam rekla a niti pomislila. A znam da se jedva ceka da mi se izmjeri svaka rijec kao na apotekarskoj vagi.
Toliko.

Ja ne cekam niti vagam, verujem ni Scallop ni vecina clanova. Licno, volim kada se prica posveti nekome, daje joj neku toplinu.

Saturnice, niko ne čeka sa apotekarskom vagom. Pokušaj da se prema priči odnosiš neutralno. Kad bi nezanimljivost bila presudna, ja bih bio prvi koji bi neke priče zaobišao. Radi se o tome da prepoznamo šta je dobro, a šta nije, pa da popravimo sebe, a pisac kako mu drago.

Eto primera šta se dobije kad se pretera u insistiranju da je čitanje viđenijih klasika pisane reči najbolji put ,,opismenjavanja" novih autora. Jeste, savet je drugarski i uglavnom dobar, al' onda i počesto se dobije, šta – da ,,opismenjavani" zapamti jedino kako rečenica ne sme da bude kraća od pasusa i da se problem s narastujućim brojem reči lako rešava jednom šakom prosutih zareza.

"Mlaz svetlosti rasuo je, iznenada, svoj fokus na veću kružnicu, otkrivši zidove, i u senci, oblo, gotovo žensko lice ispitivača, koje kao da je izmicalo, krijući se u tupim uglovima vida, skriveno iza plavičastog dima cigare i masivnog brega fascikli".

Ovakve konstrukcije su mi povećale dioptriju za barem 0,25. Ja volim barokne kićanke u rečenici, no gornje više sliči onom kad majstor dercuje plafon pre malterisanja; vidim ja šta je autor hteo da kaže, da se ne pravim blesav, al' to je tek nacrt onog o čemu se htelo pisati, ne i gotova rečenica. I još jedno ne – to nije stil.
Ima toga podosta, insistiralo se:

"Mrki, očito seljačkog porekla, oštri i neumoljivi, krupnih šaka, lako se uklapaju u memlu ćelije, pokreti su im u toj skučenosti prirodni, graciozni, gotovo da liče na pokrete artista na bini, a u polumraku, njihove oči vide sve".

"Preko žarulje lampe, gmizao je poput zmija pregriženih glava, dim iz istražiteljeve cigarete, a iz mraka, slamajući se u sebe same, spuštali su se zidovi, crni, teški, hiljade njih. Zidovi".


Pomenuti "nemušti let iglom probodenog komarca", je urnebesan jer ne znači aman baš ništa. Čemu to, šta se time htelo kazati? Da je barem bila muva, il' kakva zolja...

Razumem i zašto neki iščekuju preostala dva dela, od ovde postavljanih priča ova je najbolje vođena, i pored kaldrmisanih rečenica vuče u dalje. Pročitaći i ja nastavke. Svideo mi se prelaz sa štafete na podrum i robiju, uz ogradu koju je Saturnica već pomenula.
Dijalog je pravovremeno smešten tamo gde mu je i mesto (u ovakvoj formi), čitalac je uveden u priču pa razgovor dolazi kao logičan sled.

"Oženjen. Žensko dete" je najbolja rečenica u celom segmentu – barem meni, slika je potpuno jasna. Čovek koga se želelo slomiti do tad zorno pokazuje zube, no uz oženjen naznačava i da mu je dete žensko. Ja sam tu video i molbu da mu ne diraju porodicu, i njegovo lično olakšanje što nema muško dete – šta bi mogao u životu da očekuje sin ražalovanog majora, kakvu šaru u propratnom kartonu Udbe? Znači tu je i dodir prošlih vekova, ćerka je "strana kost" pa kad se uda muž će joj određivati pamet, i možda se ne bi morala smatrati opasnom po društvo i uređenje. A možda mi je samo bujna mašta, ne znam.

Ne razumem. Zameraš autoru ono šta ti radiš!?? Smeta ti duga rečenica, a sam strpaš ceo prvi pasus u dve? Zameraš mu na stilu, a sam nas utepavaš sa svojim? Sačekaću ja da rezurektuješ, a onda ću ti svući kožu preko ušiju. "Nemušti let iglom probodenog komarca" nije manje značajan od "čvorka žutim prevučenim preko kljuna". Kulovska je to rabota iz tuđeg oka vaditi trun. 

Ni ja tebe ne razumem već neko vreme, pa šta sad. Ja ne zameram na stilu, jer, kako sam već rekao, u nakačenom nema stila. Ni u naznakama. Dugačke rečenice, kad su uspešne, su odraz autorske inteligencije i protoka koliko je već vremena potrošeno da bi reči jedna s drugom disale. Ne kažem da moje isijavaju suvim zlatom, al' one iz priče a koje sam naveo grebu očni nerv. Ti kaži da je suprotno.

Quote from: scallop on 17-03-2013, 15:36:49
"Nemušti let iglom probodenog komarca" nije manje značajan od "čvorka žutim prevučenim preko kljuna". Kulovska je to rabota iz tuđeg oka vaditi trun. 

Čvorak kad je prevučen žutim preko kljuna je jasna asocijacija svakom prosečnom ljubitelju prirode, da spustimo niže - i ispodprosečnom gledaocu Animal Planet-a. S druge strane, komarac se jednostavno ne može nabosti na iglu. Na iglicu možda i može, onu iz Loonieve nanotehnološke radionice, al' i sa njom sumnjam da bi poleteo. Muva bi, kao mali sam s tim nesrećnim bićima baš svašta radio.


Priče ovde komentarišem kako bih nekad i na radionici (da ste je sačuvali). Ni u koga ne ciljam kad kažem šta mislim. No, vidim Džek hvali, Scallop brani, na kraju će autor priče biti neko od "Vimeniziranih" spodoba autora skoro pridošlih na radionicu. Kulov vam se zahvaljuje na eventualnoj pažnji.

Ne može ni mak na konac, pa ga ipak nižemo. Ne branim ništa, jer ništa do sada nisam  ni odbranio. Samo poredim uporedljivo, naglašavam, meni uporedljivo, a kome nije nema veze.

Shvacate li vi da ja jednostavno pocinjem imati kompleks od toga, sto reci i kako reci, a da to ne kraju ne bude protumaceno i ocijenjeno kao provokacija i podjebavanje na politickoj osnovi?
Mislim, ne bi bilo prvi put.
Kad prica bude cijela objavljena, ja cu vam reci sto mi tematski smeta u njoj.

Pročitao sam još jednom prvi deo priče. Da se podsetim pre nego što postavim drugi deo. U vreme Titovih štafeta, jedan pilot RV i PVO JNA imao je incident na test letu remontovanog mlaznjaka, jednog dana u septembru. Čini se da ga je više priča o razlozima katapultiranja i pada   aviona nego sam gubitak aviona, dovela Feliksa Jugovana u ćeliju vojnog zatvora. U ćeliji je opsednut onim šta je njegovo sećanje, na saslušanju, priča o tom sečanju je apsurdna.


Prija meni autorov stil, pričali smo o pripovedanju negde, e, to jeste pripovedanje, malo previše pretenciozno, smeta mi upiranje prsta na "kafkijansko", poneki izraz nezgrapno upotrebljen, ali, to je to. Kao urednik bih bio spreman da zasučem rukave i krenem u bitku sa piscem.

Istina, ova priča je znatno bolja od prethodne dve.

Ova  priča ima problem sa građenjem atmosfere. Sav taj spori ritam, sa asocijacijama i opisima i preteranim ponavljanjem... treba da nas uvede u atmosferu teskobe; no, pisac je ipak nedovoljno vešt, i svaki čas nas remeti u tom ritmu nekim čak i smehotresnim metaforama. Pisac propušta priliku da nas uvuče u glavu protagoniste već stalno pravi izlete u dohvat nečega što bi trebalo da ostane izvan protagonistovog vidokruga i time nas udaljava od sebe.
Ovakvoj priči potreban je utisak beznađa, te u tom smislu preporučujem nanovo čitanje Kafkinog Procesa.
Inače, ispitivanja u kazamatima ne idu ovako; uvek se prvo priča o potpuno neobaveznim stvarima, da se čovek opusti i na posredan način dođe do informacije. Pa i domaćica kada kolje pile, prvo ga zagrli i pomazi. Najčešće te pitaju gde si odrastao i da li znaš toga i toga iz tvog kraja, ali to su već opasna pitanja jer te zapravo pitaju da li se družiš sa "takvima"... postoji tu čitava procedura ispitivanja i ona nikako nije pravolinijska kao u priči.

Sve u svemu, ovo je neuk pisac i mada ima ambicije i čak određenog potencijala, mislim da mu treba možda i previše da bi ovo "proradilo" na pravi način.

Hvala na komentaru. Gde je smajli onog popa što se krsti? Ipak, isleđenje u vojnim ustanovama je malo drugačije nego što je tebi poznato. Slažem se sa ostalim zapažanjima.


A, sada, drugi deo. Malo je duži, ali nisam želeo da sečem tamo gde nije prirodno:



# # #

Bila je, nesvojstveno ostalim ženama, iskrena i poverljiva prema njemu, neznancu. Svidelo joj se njegovo ime: Feliks. Rekla mu je svoje: Lodovika Đenaro. Novinarka. Sedeli su na terasi malog kafea, predveče, dok je pred njima, poput golubijih krila u letu, tihovao Jadran. Čovek je sedeo u uniformi Jugoslovenske avijacije, žena, neproporcionalnog, ali milog lica, prekrštenih nogu u haljini koja se lako skidala. U ruci je držala olovku i s vremena na vreme, ponešto, zapisivala. Činilo se da više gleda u oči pilota, nego što obraća pažnju na ono što on govori. Mada je u njenoj porodici, bilo nekoliko članova koji su ostavili svoje kosti u fojbama, pa se prema jugoslovenskoj državi održavao stalni talog nepoverenja i gađenja, čak mržnje, ona je, letujući u prvoj mladosti od Raguze do Spalata, otkrila da Sloveni imaju nešto što crnomanjastim Italijanima manjka – plave, zelene oči, smeđe, sive, da su visoki i... mračni. Ovaj pred njom, major senovitog lica, posebno je bio takav, iako je znala da njegov mrak potiče iz onoga što je pričao, ne iz osobenosti karaktera, privlačio ju je, ovaj sastanak, na kojem je iz njega trebala da izvuče sve detalje onoga što mu se desilo prilikom jednog leta, bio je samo izgovor da ga odvuče u – krevet. To će joj biti veća nagrada od dve milijarde lira koje će joj uredništvo ,,Galassije" dati za članak o bliskom susretu treće vrste na nebu iznad Jugoslavije.

,,Ranog predvečerja, trećeg septembra, prošle godine, izvodio sam probni let avionom vraćenim sa remonta."

Novinarka je zapisala. Major je zaćutao i zagledao se u pučinu. Pod šapkom su mu se nazirale, na prstohvat sitne, graške znoja. Skinuo ju je, i obrisao čelo. Osvrtao se oko sebe, prsti su mu stiskali praznu čašu u kojoj je, do malopre, trnulo dalmatinsko vino. Dvoumio se. Nije znao čini li pravu stvar time što govori o ,,slučaju". Žena pred njim je, lako podigavši haljinu, prekrstila noge. Na pučini, daleko, crveno Sunce topilo se u tegetof nijansi mora. Konobar je doneo novu flašu vina.

,,Avion koji sam leteo te večeri, naleteo je tek četvrtinu od dozvoljenog ciklusa radnih časova, dakle, bio je relativno nov, i nije bilo za očekivati da se desi ono što se... ipak, desilo. Posle iskakanja na visinu od devet hiljada metara... ja sam, znate... klaustrofob, ali sam uspešno to prikrivao, čistom snagom volje, još od Akademije... i za mene, biti u visinama, kao u beskrajnom ovalu izvrnutog jajeta u kojem se prelivaju hiljade boja, nad oblacima, na dohvat sunčevim prizmama svetlosti, znači – osloboditi se, prepustiti se volji mašine i samo leteti. Znate li da Sunce, na nekim visinama, kada je ,,ispod", ima plavičastu boju? Znate li da nebo, koje ste, zapravo, u letu – vi, ima miris, da prožima svaki delić vašeg uma? Nije trebalo, ali... ipak se desilo. Najpre mi je otkazao sistem VOR. Za avion koji se ispituje posle remonta, nije neuobičajeno da određenim sistema treba vremena da ,,prorade". Ali, to se nije desilo. Dobio sam indikaciju da mi ne funkcioniše sistem ILS. Radio vezu sam izgubio. Ubrzo, na radarskom ekranu dobijao sam nerazgovetne, nemoguće signale, desetine, stotine svetlih tačkica palilo se i gasnulo, ali u perimetru neba, nisam video ništa. Ipak, ubrzo, sistem IFF upozorio me je da sam ozračen radarskim snopom. Preduzeo sam manevar izbegavanja. Nije pomoglo. Nešto me je pratilo i... bilo je svuda oko mene. Tada se svetlost raspukla, a horizont se pocepao i više nisam znao za pojmove gore – dole, izgubio sam orijentaciju, a potom je sve stalo. Sistemi u kokpitu su zaćutali. Kiseonik u masci imao je tvrd ukus, nalik mirisu amonijaka. Avion je stao. Nisam bio sam..."

Major Jugovan otpio je gutljaj. Žena nije mogla da odredi da li grč na njegovom licu potiče od osmeha zadovoljstva koje je vraćao u sećanje, ili od jeze od nepoznatog. Crvena zvezda ulila se u more, prvi noćni pipci crnog već su obuzimali razlominu vode i neba. Sa obližnjeg balkona čula se muzika. Rahmanjinov. Bio je to odličan preludijum za nastavak priče:

,,Čini mi se da sam tada, tamo, na devet hiljada metara, izgubio nakratko svest. Oko mene je bilo nešto, ni dan ni noć, pojavnost vremena koju ne mogu da opišem do kao – klimaks nadsvesnog. Prenuo sam se iz tog limba, ali više nisam bio u avionu. Sedeo sam na gigantskom, nepoznatom drvetu, koje se nadvisivalo visoko nad korenje planine čiji su se vrhovi gubili u zelenkastom, uglačanom nebu. Disao sam zelen vazduh, ukus amonijaka osećao se, ali mi nije smetalo. Uživao sam u prostom činu sedenja, posmatrajući kako se baklje prvih, nepoznatih zvezda pale. Daleko poda mnom, stotinama metara niže, šumilo je more. Iznenadilo me je odsustvo pitanja – gde sam, zašto. Tada je, umesto očekivane noći, iznad horizonta porasla zvezda, njen crven porub izdigao se lagano i oskrnavio zeleno neba, stočivši ga svojim rumenom. Znao sam da treba da siđem. Ali, svaki pokušaj silaska na tle, bio je samo prelazak sa jedne na drugu granu. Dešavalo se nešto neobično – išao sam dole, ali sam se svakim pređenim metrom, sve više penjao po ogromnim granama nepregledne krošnje. Disk crvenog sunca obasjavao je svod. Lutao sam granama, koje kao da su, tek što pomislim da im dolazi kraj, rasle iznova, produžavale se i listale novim, trouglasitm raznobojnim lišćem i plodile se okruglim, sočnim, nepoznatim voćem bez boje. Pokušao sam da uberem plod. Ali, u mojoj šaci on je dobijao formu nepojmljive, savršene krugline, i rastao je, rastao u novo drvo. Svaki moj pokušaj završavao se isto – već nekolicina ubranih voćki raširila je svoje krošnje, pa još toliko, sve dok se nisam našao u senovitoj, blagoj šumi neograničenoj prostorom, nezavisnoj od prostora. I dalje me nije morilo pitanje – gde sam. Kao da sam znao gde se nalazim, kao da je upravo to gde jesam, jedino mesto na kojem je potrebno da budem. Grane, debele i duge, pružale su se i ukrštale preda mnom, i ja sam hodao po njima, prelazivši sa drveta na drvo, kao da osvajam nove svetove, astečke hramove pune tajni; sve dok, hodivši u neprostor tog čarobnog luga koji je visio od nebesa ka dole, i od zemlje ka gore, nisam primetio da mi je iz pupka, i sa svih ulegnuća golotinje, nikla mladica.Na mah, obuzela me je panika, pa sam počeo divlje da kidam izrasline sa sebe. Bilo je uzalud. Postajao sam drvo. Jedan od svetova. Hodao sam i dalje. Crvena zvezda, krupnija od ostalih, blistala je, ali sam imao jezovit osećaj da je njena svetlost mrtva, i da je posmatram kao u ogledalu, kao eho nekog mraka, koji dolazi iz onespokojavajuće večnosti. Tada je jedna grana poda mnom pukla..."

Odnekud dopiravši, klavirski koncert Rahmanjinova, zamenio je setan zvuk gitare. Sada već potpuno crno, ovde – onde sljušteno mesečinom, more se talasalo, blago se tarući o plaže i stenjake. Lodovika Đenaro više nije mislila o odlasku u krevet sa čovekom, koji je, držeći pod šakom čašu vina, ćutao i hvatao dah za nastavak priče, već je s pažnjom koju nije očekivala, slušala neobičnu storiju, za koju je verovala da je izmišljena, bilo da je proizvod mentalno obolelog čoveka, ili, u najboljem slučaju, lažova, ali koja ju je prožela svojom tananom senom pripovedanja, bajkovitošću za kojom svako biće čezne. Neko je, u daljini, pevao pesmu Steliosa Kazancidisa, neki Grk, nesumnjivo, i na vibrama gitarskog zvuka, priča se nastavila:

,,Grana je pukla. Ali, nisam pao, nisam iskusio dobro poznati osećaj propadanja. Bila je to samo nagla, trenutna promena medijuma u kojem sam boravio, kao kada skakač u vodu, poznato stanovište vazdušastog propinjanja, zameni podvodnim svetom. Obreo sam se u maloj, četvorouganoj prostoriji, sa jednim vratima. Bila je osvetljena, ali izvor tog svetla nisam nazirao. Osećao sam, u udahu, plesan, crvotočinu kakvu su, verujem osećali u Bastilji, ali je osećaj klaustrofobičnosti sa kojim sam rođen, nestao. Prišao sam vratima i video natpis – ,,izađi". Goli, glatki i prazni zidovi nisu mogli da me zadrže. Izašao sam. izašao sam nadajući se da ću, ovoga puta ipak zapitan o tome, saznati gde sam. Našao sam se u četvorougaonoj prostoriji istovetnoj onoj iz koje sam izašao. Na suprotnom zidu, nasuprot vratima na koja sam ušao, stajala su jedna druga, sa istim natpisom kao sa one strane ulaznih – ,,izađi". Pitanje ,,gde sam", dobilo je novo značenje. Otvorio sam i druga vrata. Saznanje da sam se obreo u trećoj, prethodnim prostorijama istovetnoj, nije me obeshrabrilo. I tamo su bila vrata, i izašao sam. Izašao sam opet, i opet, prolazivši kroz ko zna koliko jednakih, praznih, skučenih prostorija, otvorivši i za sobom zatvorivši ko zna koliko vrata sa natpisom ,,izađi". Ne znam koliko je sve to trajalo. Možda nekoliko minuta, časova, možda je trajalo čitavu večnost i bilo jedino što se sa životom može činiti – otvarati i zatvarati nekakva vrata, ka nečemu. U neko doba tog neprekidnog izlaženja u isto, začuo sam iza sebe lupu, treskanje vratima, kao udaljenu škripu. Ubrzao sam. Kameni pod bio je odveć hladan za moja bosa stopala, ali, više od toga, gonilo me je prisustvo hladnog besmisla čina kojem sam bio predat i čiji sam protagonista bio, besmisla koji je, znao sam, imao neku matricu, svrhu koja se krila iza jednih od vrata. Samo, kojih? I posle koliko vrata ću naići na ta vrata? Nisam znao. A onda... u nekim prostorijama zaticao sam zapise: KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI! I, na svakim narednim vratima, ispod ,,izađi", dodato, pesniči ludo – ,,usta su vrata", ili ,,oči su vrata" ili ,,um je vrata". Izlazio sam i dalje, izlazio, a za mnom su se otvarale i otvarale dveri kroz koje sam prošao, možda koliko pre nekoliko sekudni, a možda u dalekoj, dalekoj prošlosti. A onda je došao kraj izlaženju. Bio sam u prosotriji, potpuno istoj kao onoj prvoj, ali, na njenim suprotnim vratima, stajao je natpis ,,uđi". Osetio sam blagi drhtaj srca. Dohvatio sam kvaku pun iščekivanja, očekujući da uđem u... Nisam zatekao ništa. Ništa. Samo još jednu novu prostoriju sa vratima na kojima je stajalo novo ,,uđi". Očekivali su me eoni istovetnog ulaženja, i ulaženja..."

Italijanka je slušala, nogu sklopljenih jednu do druge, glave položene na dlanove, zaboravivši svoju neutaživu ertosku glad za slovenskim milovanjima, i posao zbog kojeg je sela za sto, članak za ,,Galassiju" i lire koje su joj bile isuviše potrebne. Slušala je. Više nije sumnjala u ludost čoveka pred njom. Bila je sigurna u nju. Ali je želela još, još od te ludosti, uredno zapisane u svoj novinarski notes. Nešto je ugušilo Grkov napev, možda mesečina koja se razlila po toploj noći, ili blagi lahor povetarca, a tada, pred ponoć, smenio ga je bolni, gotovo plačni trzaj fada, dole, sa plaže. Pripovest je tekla:

,,Ušao sam, ili, izašao? Kao što novorođenče izlazi iz majčine utrobe, izlaskom koji je, ujedno, i ulazak u jedan novi svet. Nisam saznao ništa o tom svom prelasku. Sve se odigralo u jednom blesku i ja sam se našao na običnom, velikom biciklu. Pedalao sam po dugom, šljunkovitom putu koji je vijugao kroz polja kukurizišta pred zrelošću, toliko zelenim, da je plavo nebo nad njim, gubilo dah u bici dve boje, i krzavši se, uzmicalo. Ništa nije postojalo više, do tri realnosti – kukurizište, nebo, put. I ja, na biciklu, u odlasku. Vrteo sam pedale sa dečjim ushićenjem. A onda začuo za sobom zvonjavu, i brzo jedenje šljunka malim točkovima malog bicikla, koji me je stizao. Zvonjava mi je bila poznata, i ja se nisam okretao. Postao sam svestan da zvoni kraj mene, tik uz mene, i da više nisam sam. Kraj mene je vozila moja kći, ista onakava kakava je bila kada je prvi put, sama, bez pomoćnih točkova, vozila bicikl. Ali, to nije bila ona. Hoću reći, imala je njen lik, njenu haljinicu, bio je to poznati bicikl koji sam joj kupio za rođendan, ali, na njemu, nije bila moja kći. Iznenadilo me je odsustvo ljubopitljivosti – ko je to? Nisam želeo da saznam. Možda, zato što sam znao?

Devojčica kraj mene smejala se. Gledala me, ne obazirući se na put. Put? Da li je to bio – put? Beskrajna traka šljunka vodivša u nepovrat. Autostrada za snove, za sećanja. Magistrala zaborava. Vozili smo ka crenoj zvezdi koja je delila zeleno kukuruzišta i plavo nebesa. Tada je prošaptala: KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI! Pitao sam je šta to znači, rekla je da znam, da je samo potrebno da se setim. Zamolio sam je da mi pomogne. Odgovorila mi je – prestani da okrećeš pedale. Prestao sam. Ali, bicikl nije stao. Ne može da stane, rekla je, inercija našeg dugog putovanja nas vodi, toliko dugo pedalamo da više ne možemo stati. Ali, gde idemo?, pitao sam. Ka crvenoj zvezdi, daleko od nje, usledio je odgovor. Kada ćemo stići? Kada kukuruz sazri, i ponovo nikne, kada izgubimo pojam o rađanju, sazrevanju i umiranju. Ponovo sam zavrteo pedale, sve brže i brže, želeći da što pre stignem, ali što sam brže pedalao, išao sam sve sporije, kao da me je nešto vuklo nazad. Devojčica je bila daleko ispred, i mahala je. Čekala je da je stignem. KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI..."

Priča je zamrla kako sve priče zamiru – u tišini. Novinarka je zatvorila notes. Bila je zadovoljna, čitaoci ,,Galassije", ljubitelji paranormalnog, NLO otmica i neobjašnjivih fenomena, biće zadovoljni, a njen džep puniji. Priliku da se poigra u krevetu sa nekim od plavookih Slovena, potražiće sutra. Ustala je i uljudno se pozdravila sa pilotom, koji je, i dalje držeći punu čašu vina, gledao u mrak. Obećala je da neće otkriti njegovo ime, da će njegovo iskustvo, u časopisu biti predstavljeno kao ,,slučaj neindentifikovanog jugoslovenskog vojnog pilota". Njemu je bilo svejedno. On je bio ,,tamo", ne ona, poznati pojmovi za njih su imali sasvim različita značenja. Pred njim, ostala je samo pučina, nebesa, putevi, zidovi, različite pojavnosti jedne te iste stvarnosti...

Ja sam proveo u vojnim pritvorima i bio podvrgavan ispitivanjima neuporedivo više od tebe.
Sva isleđivanja su prilično slična, malo pričaju s tobom, ponude ti cigaru, pitaju za devojku, za koga navijaš, a onda odbiju bubrege, pa ti donesu kafu i vajkaju se kako ni oni ne uživaju u ovome...

Zar ne bi bilo bolje u funkciji priče da ga, umesto generalija na početku, pitaju "Za koga navijaš?" pa onda "Sećaš li se utakmice..." To je neophodan sastojak
verodostojnosti. Ako pisac već pravi digresije i aluzije na stadion, možda bi bilo vrlo dobro da ima provučeno još malo stadiona, kroz razne aspekte, čak i vizija zatvorenika na stadionima. Mogao je oko tog detalja da izvrti celu postavku.

Sa drugim pasusom se slažem. Sa prvim ne. Jugovan je major RV i PVO JNA i procedura se razlikuje. Tvoja pritvaranja i ispitivanja su bila za tupadžije koji misle da mogu da isfoliraju ludilo, a Jugovan je izgubio avion, imao bezumnu priču, koju je na kraju podelio sa nekim sa kim to nije smeo. Priznaj da ima razlike.

Upad sa strane: u alternativnom univerzumu u kome rudar iz Trepče predaje štafetu razlupane lobanje, može se i ovako voditi ispitivanje... ili ovakvim rečenicama novinarski intervju...

Samo nemoj zaboraviti da sam ja i tada bio zaposlen u JNA. Evo, u ovom drugom delu se pominje Jugoslovenska avijacija. To nije postojalo.

Ma jasno je da je alternativna stvarnost u pitanju (Stadion JNA nema 120000 mesta), ali nema teorije da iko ikada igde misli da će samo strogim ispitivanjem doći do odgovora.
To nikada nigde nije bilo, čak ni u nacističkim logorima. Plus mislim da ovde upravo neobičnost situacije nalaže alternativniji pristup.
U krajnjoj liniji, moj način je uverljiviji dramaturški i zanimljiviji. Jebeš stvarnost. Mi pišemo priče...

Kako sam dobro raspoložena, reći ću da su faktografske greške manje bitne stvari :) "Glavnije" je ono što je Steva pomenuo, a najglavnije ćemo kad se završi priča (da, najbolja je do sada, al da se ne lažemo, to ne govori mnogo)...

Potpuno se slažem, ali sada raspravljamo o plauzibilnosti. Ona se narušava samo onoliko koliko priča ostaje prihvatljiva čitaocu. Rudar nije imao "razbijenu lobanju", sa razbijenom lobanjom se ne ustaje, stadioni ne moraju imati 120000 gledalaca, jer nema alternativne stvarnosti, suštinski, najmanje imam primedbi na ispitivanje, kako ga je autor rešio. Nemam ni na stil, napisao bih da svaka budala ima svoje veselje, ali se bojim da autor to neće shvatiti pozitivno kao ja. I ja, kao i ostale budale, imam svoje veselje. Sa druge strane, autor se ne brani dok se čitava priča ne postavi, a možda neće ni kasnije, pa, u ovoj fazi to moram ja. Raduje me što su se Jevtropijevićka i Boban javili, ali me ne raduje što su se ostali ućutali. Budući da je ova priča obećavajuća, možemo pomoći autoru do konačne, prihvatljive verzije.

Koliko god malo da nedostaje do kraja puta, ako se nema mudrosti, snage ili volje da se to savlada, posao neće biti završen.
Ja sam shvatio da su te razlike u nazivima i kapacitetu stadiona odraz ne gluposti i nemarnosti autora nego sitnica koje treba da nam ukažu na alternativnu stvarnost.

što se tiče "razbijene lobanje", ja mislim da je pisac imao u vidu zapravo "razbijenu glavu", tj, površinsku povredu a ne lom lobanje. Doduše, moj brat od ujaka je pretprošle godine sa teškom frakturom lobanje ustao i otišau u kafanu, sedeo celo veče, a sutradan pao u komu i nakon dva meseca umro, sa kako su doktori rekli, nezabeleženim nagnječenjima mozga u smislu da je hodao. Adrenalin čini svašta.

Autoru je bila sasvim nepotrebna alternativna stvarnost. Stranputica. A bosanske tintare su čudo.

Jedan drugi moj brat, peo se na vrleti gde im je otac zabranio da idu, pao i slomio rebro. Onda nije smeo da prijavi i nastavio da radi sve što se od njega tražilo (čuvanje stoke, donošenje vode, drva...) dok to nije zaraslo. Život je čudniji od naše mašte.

Ma, slažem se. Nego, daj ti nama reci da li je autoru bilo potrebno 9Kk ispraznog pričanja o događaju koji bi bilo koju novinarku oterao. To je ključna slabost drugog dela priče.

Ček bre, drugi deo nisam čitao.

Eksploatišem tvoju dobru volju. :lol:

Izvinjavam se autoru, pokušao sam a sad dižem ruke. Ja ovo ne mogu da pročitam do kraja. Čak sam i skrolovao ne bi li me nešto potkačilo pa mi se prikačilo kako bih se vratio. Ja jednostavno konstrukcije tipa "Devojčica kraj mene smejala se. Gledala me, ne obazirući se na put. Put? Da li je to bio – put? Beskrajna traka šljunka vodivša u nepovrat" ne mogu da svarim. Sad idem u ćošak da sebi prospem kanticu kukuruza, i da se stidim, jer je to po Scallopu verovatno špic pripovedačkog umeća.

Drugi deo mi nije 'legao' kao prvi. Autor tu povlaci nit za koju se drzi citaoc. Intervju mi nije verodostojan, pilot je upamtio svaki detalj situacije u kojoj se nasao, i kako se nasao, kao da je imao kamere umesto ociju. Dodatno opterecenje citaocu daje prenaglaseno opisivanje spomenutih detalja. U takvom setingu ocekujem 'sta ce biti dalje' a ne 'sta je sada'. Naravno, autor treba da izgradi trenutak kao odskocnicu za naredni, ali ne ovako. Bio sam na rubu smaranja dok je pilot izlagao. Zelja novinarke za balkan bojom jeste klise, ali dobrodosao da razbije ambiciozno i pre-detaljno izlaganje pilota. Kako god, prica je interesantna i dobra.

Kada kažeš da ti drugi deo nije legao kao prvi, to zapravo znači da si manje iskusan čitalac i da ti je potrebno više "materijala" za zaključak.
Previše si otvorenog srca i dobre duše, te autoru daješ kredit koji on ne verovatno ne zaslužuje. Praksa je pokazala da ako prva rečenica škripi, a u nju bi trebalo da je uloženo najviše, onda šta očekivati od ostatka...
Mislim da ću se držati svoje ideje o prvom pasusu kao dovoljnom i reprezentativnom.

Priznajem, nisam neki citalac a ni kriticar, ili imam problem sa definisanjem onog sto mi smeta. U losim pricama mi nista ne smeta, nista ne strci, sve je jednako slabo, a u dobrim lose bas odskace. Obrazlozio sam sta me zulja u drugom delu, ukratko, pilot sedi i analizira svaki kadar koji je doziveo a to mi ne pije vodu.

QuoteUz očit napor, koji je najudaljenijem gledaocu na suprotnoj tribini, mogao izgledati kao nemušti let iglom probodenog komarca...

Autor je, pretpostavljam, ovde pokušao da nacrta sliku. Iz perspektive najudaljenijeg gledaoca stepenice do Maršalove lože (a koje su, ko se seća, bile prilično uzane) mogu izgledati kao igla po kojoj nešto gamiže. `Let` je, ipak, preteran.

QuoteSto dvadeset hiljada očiju očekivalo je njegov ustanak.

Kad to podelimo sa dva, izađe na šezdesetak hiljada ljudi. Dakle, moguć je i nealternativni stadion JNA.



Kakobilo, prvi deo me je držao jače od drugog, i lakše sam ga pročitao. U drugom delu sam se na nekim mestima vraćao, e da bih shvatio kog vraga major govori.

Dopada mi se i čekam treći deo.

Quote from: pokojni Steva on 18-03-2013, 14:40:37
jer je to po Scallopu verovatno špic pripovedačkog umeća.

Ja bih vas obojicu na kukuruz što ste se pokarabasili ko deca!!! More, i jače nego kukuruz!!! xzzw  Da me ne nervirate ovoliko, verovatno bi mi bilo mnogo smešno!!!1!

Molim te, nemoj mene na kukuruz.  :cry:  Ne mogu ja stalno da budem dežurni krivac. Vidi ti s Pokojnikom koj' mu je andrak.

Pročitala oba dela i rekla bih da nema još mnogo do kraja, a izgleda mi kao da bi moglo trajati još duplo koliko do sada. Malo nezgrapno napisan kraj rečenice, ne? E takav mi je drugi deo priče, no da krenemo da početka.


Ima ovde materijala, ima tu nečega, ali pošto znamo gde smo tako ćemo se i ponašati i gledati na sve previše kritički. Lažem, da me je priča baš raspametila verovatno ne bih imala šta da kažem osim da kratko pohvalim.
Priča ima neki red i redosled, tu se ne možemo mnogo sporiti. Ono što mi najviše smeta je osećaj nervozne rastrzanosti dok čitam, poređenja i ponavljanja, ponavljanja. Ok, to nekad ume da bude i više nego efektno, ali mi ovde liči na kombinaciju ekstazija i apaurina (pardon - tako ja to zamišljam, iskustva nemam) kreni-stani, trči napred-nazad. Ponavljanjem reči, nabacivanjem prideva, imenica i glagola (koji nisu loši) se daje na intenzitetu priče, a onda se ista zaustavlja nepotrebnim, usiljenim i dugim poređenjima. Uopšte ne razumem potrebu da se tako nešto radi i bude istrajan u tome.


Evo nekih od poređenja koji mi baš baš smetaju, a ne nalazim im ni svrhu, vrlo često ni logiku, a da nemušti let preskočim:
"Spolja, iz grotla dugog hodnika, čuli su se koraci, nalik na zveket razbijene košnice." - Zaista ne znam kako zvuči kada se razbija košnica. Verujem ni mnogi drugi tako da mi poređenje i nema nekog smisla.
"Mrki, očito seljačkog porekla, oštri i neumoljivi, krupnih šaka, lako se uklapaju u memlu ćelije, pokreti su im u toj skučenosti prirodni, graciozni, gotovo da liče na pokrete artista na bini, a u polumraku, njihove oči vide sve." - Meni barem, pokreti artista ne izgledaju prirodno, a i nikako ne mogu da zamisli tabadžije gracioznog pokreta. Ovakvi tipovi suprotnosti su mi uvek delovali neuverljivo.
"To nije hodnik, to je pregnojno crevo, bez početka i kraja, neke odvratne životinje, to nije mrak, već stanje svesti." - Šta je pregnojno crevo? Neke životinje? Pa još odvratne? Koja je mera za odvratnost? Ništa mi ovo poređenje ne govori.
"Čovekov glas bio je loman, pred pucanjem, istezao se preko svih kadenci, ličio na paučinu izvađenu tananim kukama sa dna dubokog bunara." - Apsolutno preterivanje i nabacivanje usiljenih poređenja. Nepotrebno.


Da sada i ja ne bih preterivala, ovde ću stati sa ovom temom mada toga ima još. U drugom delu nema toliko, ali ima drugih stvari.


Moja strepnja, ali imam veru: devojčica će se pojaviti ponovo.


Drugi deo jeste malo drugačiji od prvog, ali nisam imala nekih većih problema. Možda sam malkice povremeno vrtela da vidim koliko ima do kraja, ali ništa strašno.
Elem, autor nam se ovde potpuno raspištoljio i dao sebi na radost i volju. Ne dopada mi se što su nam lik i autor u istom tripu. Ne vidim razliku u pripovedanju ali ok, možda je to namerno.
Malo mi tu škripi novinarka. Lepo je opisana njena haljina koja se lako skida, pa sam tako skontala da je ona s namerom stigla na intervju, a to je zadihano ludovanje po krevetu. Međutim i još jednom, međutim... ovaj lik joj valja neko ludilo koje ona baš i nije u stanju da definiše, ali je zato opčinjava i ona zaboravlja i krevet, a biće i intervju koji treba da joj donese gomilu preko potrebnih para. Nešto mi tu debelo škripi. Previše lako njegova priča nju očarava, a pre bih od novinara časopisa koji očito nešto znači, očekivala da ga vrati na pravi put, da barem pokuša ili da jednostavno ode. Ono što on njoj priča nije za novine, možda stanje njegovog uma jeste, priča nikako.


Ne slažem se sa Džekom oko neuverljivosti intervjua. Kada novinar najavi intervju, tema se danima unapred zna, često i pitanja pošalju tako da je normalno da se osoba koja će biti intervjuisana vrlo dobro pripremi pa se i seti svega. Drugo, on je sve zapamtio, pa naravno kada mu je izuzetno bitan događaj, a treće ko zna o čemu on, u stvari, priča u tom ludilu.


I sad, da baš ne bih zagušila topic, malo mi je diskutabilna njegova klaustrafobija. Ne razumem se baš najbolje, ali zar bi on mogao da postane pilot da ima fobiju bilo koje vrste, naročito ove? Kaže da je krio snagom volje, a na drugom mestu da je ima od rođenja. Ako je tako, to je moralo biti lečeno, moralo je biti zapisano u nekoj istoriji bolesti, ne verujem da bi se moglo sakriti. I da se nije lečilo, teško da bi mogao da nastavi normalan život posle takvog detinjstva. Palo mi je na pamet da to nije prava klaustrofobija nego neugodnost koju on tako naziva, ali me on sam demantuje pričom o detinjstvu.


E tako, videćemo kakav će treći deo biti, ali moj kompletan utisak do sada je da bi priča mnogo bolje funkcionisala kada bi bila kraća i kada bi to ludilo bilo smislenije. Potrebno mi je da osetim u kakvom je on to ludilu, ne da se i ja osetim ludom.


Uf, još nečeg se setila, ali od frke da neću moći da editujem, zaboravila.

Dobro jutro Scallope. Probudi me ovo sunce. Izgleda da ce biti lep dan.

Draga moja Plut, tvoj komentar me je baš razdrmao.  :roll:  Nadam se da će autor prepoznati šta mu se zamera u delu preterane potrebe potcrtavanja stilskih akrobacija. Potreba da se ostavi utisak o posebnosti sopstvenog ispisa ume da rezultira lošim prijemom celine. To se dobrom voljom da podesiti da uđe u prihvatljive okvire.


Začudilo me je da si pomenula Džekovu primedbu na intervju, mislio sam da sam ja na to ukazao. Ali, i Džek jeste, pa ako. Budući da pisac postavlja priču u vreme pre četrdesetak godina, trebalo je da i intervju strpa u te godine. A on to uopšte nije. Pomenuo sam da je Jugovan ispričavao svoju priču, a da ništa prihvatljivo nije rekao (valjda je pisac tako hteo) na ravno 9Kk. Kako god intervju bio pripremljen, ono šta je novinarka čula ne bio objavio nijedan list. Sve bi okončala posle desetak minuta natezanja i uhvatila maglu. Drugo, pilot ma koje armije nema šapku na glavi kad sedi za stolom, posebno ne sa damom, tako da nije mogao da se oznoji, da skine kapu i briše znojno čelo. Uopšte, on sigurno nije bio debil da ne zna šta ga čeka. Ako je zbog gubitka aviona i naknadnog trabunjanja (tako to vide vojske) bio ražalovan, a sigurno nije tek kad su ga uhapsili zbog komunikacije sa stranim novinarom, onda je znao da je nadziran, da će ga pokupiti odmah posle razgovora i okolnosti susreta nikako nisu mogle biti onakve kakvim su prikazane. To je pitanje uverljivosti koju toliko zanemarujemo kad pišemo fantastiku.


Posebno mi smetaju velika slova. I u literaturi su ona nepristojno upiranje prstom, kao su čitaoci blesavi. No, danas u podne poslednja trećina, pa ćemo dubioze kuda ide priča raspraviti.


Hej, Syntetic. Tek ćeš da vidiš kako budi kad ti kapci otanjaju kao moji.

Ja sam shvatila da Džek zamera u intervjuu na uverljivosti onoga što naš lik priča. Na šapku sam zaboravila sve dok je ti nisi pomenuo. I naravno, pa i ja sam rekla da to što je ona čula niko ne bi objavio, stanje njegovog uma možda bi, ali bi to bila samo štura informacija. Što se tiče smeštanja priče u određeno vreme, uopšte o tome nisam razmišljala jer nisam ni mogla baš da utvrdim o kom vremenu se radi, pa rekoh 'ajd nek bude na duši fantastike.

Sad ćemo saznati šta se dogodilo sa pilotom Feliksom Jugovanom. Treći i poslednji nastavak:



# # #

Soba. Paklica cigareta ,,57" do pola je ispražnjena. Svetlo sa lampe i dalje bije fokus u lice Feliksa Jugovana. VSI 44 sedi, sa nogama na prenatrpanom stolu, i premeće u ruci olovku, što odaje bes, čiji se plamičci, vidljivi na nabrekloj veni iznad istražiteljevog oka, gase tek kada čovek treba da otrese pepeo sa cigarete, što je za njega napor koji ga sili da zaboravi sve ostalo. Pospan je. Ali, služba je služba. Čuo je ovu suludu storiju desetine puta, i uvek je bila ista, ali svaki put ga je sve više i više obuzimala, kao faustovsko tkanje natprirodnog, nadčulnog i nadsvesnog. Ipak, on se ne da zavarati. Gasi poslednju cigaretu za noćas. Ustaje. Staje naspram pritvorenika, u kružnicu žute, umorne svetlosti. Smeje se, blago, ali nepopustljivo. Pomalo ga svrbe prsti, trnu pred saznanjem da će uskoro, ponovo, morati da otkuca izveštaj, svedočanstvo o saslušanju. Unosi se u lice pospanom, izmoždenom majoru, koji deluje kao da spava, a zapravo je budan kao šti nikada nije bio, u stanju savršene, usredsređene pažnje.

,,Vi ste izdajnik, druže!"

Feliks Jugovan podiže glavu. Osmatra čoveka nad sobom. Oseća tromo, neumoljivo približavanje zidova, cikot senki, hladnog i mračnog. Ne želi više da govori. Devojčica, vidljiva samo njemu, sedi mu u krilu, i smeje se. Crveno sunce, samo što nije izgrejalo...

,,Izdajnik i šarlatan! Da. Vaša priča, druže, ma koliko se činila ludom, i ma koliko vi ludilom pokušali da se odbranite od odgovornosti, one odgovornosti koja kazuje da ste neprofesionalnim izvršenjem pilotskog poziva, izazvali pad aviona, ja znam pravu pozadinu vaše pripovesti. Znam šta se krije iza nje. Izdaja! Pre nekoliko noći, nakon jednog od saslušanja, sinulo mi je, pred očima, dok sam sedeo u svom automobilu čekajući da semafor pokaže zeleno. Crveno svetlo, kao crvena zvezda, pokazalo mi je istinu. KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA DOLAZI SMRT! Kako baš, druže, crvena zvezda, petokraka, da donosi smrt? Je li nam smrt donela, našem naraštaju, ona petokraka koju su nosili naši očevi na Neretvi i Zelengori, dok su tukli dušmane? Vi biste, možda, druže, da crvenu zvezdu zamenite kokardom, ili, slovom ,,U". Vi sanjate, možda, kontrarevoluciju? Da li vam smeta crvena zvezda koju je na šapci nosio Maršal, vodeći naše narode u slobodu? Alegorija. U dobrom, nušićevskom stilu, vi ste hteli da ismejete, ukažete, prokažete, i to, pred inostranim novinarom, našu socijalističku revoluciju, našu državu. Sva ta priča, o beskajnom drvetu, o sobama iz kojih se ulazi – izlazi, o dugačkom, putu bez kraja, nije li vaša težnja da se menja ustavni poredak, vaša metaforična predstava nekakve slobode o kojoj sanjate, kao da mi, već, nismo slobodni, u Socijalističkoj Federativnoj Republici. Saznanje da je major avijacije, jugoslovenski oficir, imenom Feliks Jugovan, pod izgovorom fatnazmagoričnog iskustva, popljuvao svoju državu, svoje vođe, sistem kojem i sam pripada, duboko nas je, sve nas, mene lično, potreslo. Umesto da prihvatite odgovornost za srušeni avion, vi izmišljate fantastičnu priču kako bi se opravdali pred gnevnom javnošću, i, na vašu žalost, otkrivate svoje tajne porive i sklonosti, svoje namere. Mislili ste, druže, da je Država, da sam ja, glup, da neću shvatiti? CRVENA ZVEZDA... DONOSI SMRT... Sigurno sanjate o svetu u kojem život donose eksploatatorske, kapitalističke svinje i kulaci? Šurujete sa stranim obaveštajnim službama? Recite! CIA? KGB? MOSAD?"

VSI 44 nervozno se ushodao prostorijom. Koraci su mu teško sekli pod, spremao se da zatraži priznanje. Priznanje je jedino što se računa. I više od toga, morao je da iskamči kajanje. Plač. Izvinjavanja. Nastavio je monolog, uveren u pobedu:

,,Novinarka, izvesna Lodovika Đenaro, ubijena je. Naše službe su se postarale za tu kurvu. Kladim se da vam je obećala anonimnost? Ha! Novinarska gamad... ništa opasnije nego njima dati slobodu da pišu kako hoće i šta hoće. Priznaćete mi sve, druže. Vaš pasoš, koji ste poneli na svoj poslednji let – utvrdićemo sa kojom namerom – pronađen je u izvesnom prtljagu na amsterdamskom aerodromu Šiphol. Na koji način je tamo dospeo, premda ste se vi katapultirali iznad Peštera, otkrićemo. Takođe, u istom prtljagu, zatečeni su detaljni planovi jugoslovenskih vazdušnih i pomorskih baza, radarskih stanica, kasarni i karaula, fabrika namenske industrije. Gde ste to nameravali da odete, druže Jugovan, i sa kojim ciljem? Kome ste se prodali? Kome izdali svoju domovinu? Kome je bilo važno da se obznani da CRVENA ZVEZDA DONOSI SMRT, da pod njenim sjajem nema slobode? Ćutite? Nevažno... progovorićete... progovorićete..."

Feliks Jugovan je znao da više nema šta da kaže. On je bio ,,tamo". On je video. Podmetnute laži o nađenom pasošu, palom avionu, sabotaži i izdaji, bile su daleko zavijanje bezubih vukova. On je bio ,,tamo". Namera režima, isrtažiteljeva namera, da ga diksredituje, ismeje, optuži, ništavna je. Ma koji im porivi bili, bilo da su podstaknuti željom da od javnosti sakriju nešto što je u njegovoj priči istinito, ili potrebom da speru sopstvenu savest, ili izbegnu odgovornost za ono što se desilo na večernjem letu trećeg septembra, neće nikada doznati istinu. Oni nisu bili ,,tamo". Oni ne mogu znati. Nevažno je da li u arhivima ratnih vazduhoplovstava svetskih zemalja postoji odrednica – ,,NLO otmice, istiniti slučajevi", i da li vlade tu spoznaju žele da prikriju od masa, on, major Jugovan zna da je sve to laž. Postavka čitave scenografije ,,otmica" laž je. Pravo pitanje je: ko otima, a ko je otiman? I gde je ono ,,tamo"?

Stražari su došli i vezanog čoveka odveli natrag u ćeliju. Hodnik, spoljni, neutaživi hodnik sada se, pred zoru, činio još dužim. Vrata su se otvarala i zatvarala, ali niko nije ulazio, niko izlazio. Hodali su ćutke, a za njima je išla devojčica, čijeg je prisustva samo pilot bio svestan. Bio je pospan, gladno pospan. Skljokao se na krevet čim su ključevi zaškljocali u bravi, i predao se, istom onom zidu na koji je naslanjao čelo, ili je, to bilo čelo neoboženog Boga na koje je prislanjao zid sosptvenog razuma, i ubrzo, zaspao, slušajući u snu kapanje teških, sporih kapi, o ćelijski lavabo. Spavao je dugo, spavao je sporo, unazad, iz REM faze koja je doša naglo, trenutno, vraćao se u polusan pospanosti. Zvuk kapanja iz slavine bio je drugačiji. Kao da su kapi padale na nešto živo. Meko. Toplo. Okrenuo se. U lavabou, kao oformljena, uobličena živa, bleda i krhka, sedela je devojčica, njegova kći koja to nije, dok joj je voda kapala na sklopljene butine, sa svakom kapi golemom kao svemir, kapala u okean beskaraja koji je tvorilo ulegnuće u njenim spojenim nogama. U šaci je držala crveno sunce, pred čijom su se svetlošću zidovi krunili i rasipali u ništa, u poroznu sliku usporenih kretanja, lica, svetova, životinja, zvukova, mogućnosti...

Jedne noći, dva čoveka ušla su u ćeliju, i stavili lisice, trećem. Poveli su ga niz kafkijanski hodnik u kojem su se sazdali svi hodnici sveta, i sva vrata sveta. Koračali su do vrata 2112. Tamo su ušli, i dvojica su trećeg poseli na stolicu. Fokusirana svetlost, zaražena močvarnom ustajalošću, obasjala mu je lice. Jedan čovek, iza svetla, pomerio se, iz paklice ,,57" izvukao cigaretu i pripalio. Dim je oskrnavio već oskrnavljenu svetlost. Znoj je kapao na pod.

,,Ime?"

Čovek na stolici je ćutao.

,,Ime!"

,,Zdeslav Bešlin."

,,Zanimanje?"

,,Vojni sudski istražitelj."

,,Službena oznaka?"

,,VSI 44."

Čovek iza svetlosti, stao je pre čoveka na stolici. Isključio je lampu. U prostoriji nije bilo ničega. Zidovi, i jedan prozor, lampa, stolica. Dva čoveka. Mrak je bio slabašan, neočekivan i raspadao se. Ujedalo ga je nešto crveno, spolja. Čovek koji je postavljao pitanja, skinuo je propitivanom lisice. Izveo ga je napolje, u hodnik.

,,Idi."

,,Gde?"

,,Hodnik nema kraja. Vrata su bezbrojna. Biraj da li ćeš da uđeš ili izađeš."

Nesigurno, kao dete koje čini prve korake, čovek je pošao, okrećući se nakon svakog, od prvih koraka. Onda je nestao, u mraku, čiju je vladavinu već opovrgavala crvena, crvena krv svetlosti dopiravše iz pukotina zidina, a čovek koji ga je ispratio, zatvorio je za sobom vrata, urezavši potom, noktom, NE ULAZI, i seo, na ono mesto gde je bezbroj puta bio ispitavan, i ispitivač, u hiljadu različitih pritoka stvarnosti, živ u stotinama drugačijih dimenzija, u desetinama različitih formi i obličja, ali, sa jednim umom, jednim sećanjem, jednim znanjem. Crveni disk virio je iz okna malog prozora. Prišao mu je i pogledao ,,napolje". Duboka brazda praznine kosmosa prostirala se u svim pravcima, očekujući seme velike eksplozije. Imao je još svega dvadeset jedan zemaljski dan da odabere jednog Zemljanina kojeg će povesti u beskraj...

KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA...

Elem, ispada da nemam snage i koncentracije za detaljniji razgovor. Nije važno.
Ovo je najbolja priča do sada... teško nama.
Osnovne zamerke:
- ton priče: isuviše patetike. Od početne slike pa nadalje i sve do kraja, sa "dubokom brazdom praznine kosmosa".
- stil: nezgrapna poređenja, kao onaj zlosrećni komarac; direktno vezano za patetiku i preterivanje. Slike hiperbolisane do neukusa. Uporedi: "...dok joj je voda kapala na sklopljene butine, sa svakom kapi golemom kao svemir, kapala u okean beskaraja koji je tvorilo ulegnuće u njenim spojenim nogama..."
- zapravo, ova rečenica može da posluži i kao primer za sledeće: kad je stil ovako pretenciozan, greške i nezgrapnosti su još izrazitije i više smetaju. Glagolski prilozi, recimo... ako bude trebalo, navodiću primere.
- faktografija: ok, složili smo se da ovde zamerke tog tipa nemaju šta da traže. Pa ipak mi smeta što se niko u ovoj priči ne ponaša "normalno", tj. svi likovi su u nekom podignutom raspoloženju, govore knjiškim, neuverljivim rečenicama... ne delaju mnogo, niko od njih, i kad se sve sabere, ni islednik ni novinarka nisu "ličnosti" već samo "sagovornici" za jedinu "ličnost"... i da, "crvena zvezda", godine 1975, bila bi dovedena u vezu sa komunizmom u roku od odmah, o čemu vi, druže isledniče, pričate, setio sam se pred semaforom... kakav semafor, to je prva i sasvim automatska asocijacija, optužba za veleizdaju bila bi iskucana još pre prvog saslušanja...
- zaplet i rasplet: priznajem da me je autor izgubio pri kraju. I prva i poslednja slika jednako su proizvoljne, bez jasne narativne veze sa ostatkom priče.

Plusevi: eh. Ambicija je očigledna, izvestan trud takođe, pojedine slike (posebno Feliksove vizije) zanimljive, ali ukupan utisak jeste da je ovo pisano aljkavo, na brzinu.

Glagolski prilozi, jel' se tako zovu? Ja ih nabrojah šest-sedam i to je katastrofa. Da je autor bar malo pročitavao naglas osetio bi da nešto nije u redu.


Napominjem da mi je stigla još jedna priča i da ću početi da je postavljam u četvrtak u podne. Dotle imaju vremena oni koji su pročitali ovu priču, a i autor da kaže koju i da se predstavi.

Imam utisak da nas autor onim ''KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA'' prosto udara po glavi! To se moglo izvesti mnogo suptilnije.

Udara i sa malim slovima. :lol:

Quote from: saturnica on 17-03-2013, 17:50:28
Shvacate li vi da ja jednostavno pocinjem imati kompleks od toga, sto reci i kako reci, a da to ne kraju ne bude protumaceno i ocijenjeno kao provokacija i podjebavanje na politickoj osnovi?
Mislim, ne bi bilo prvi put.
Kad prica bude cijela objavljena, ja cu vam reci sto mi tematski smeta u njoj.

ти, заиста. не би требало да се устежеш због појединих слепаца.

A što se ti ustežeš?

мислим да нисам дорастао задатку

Koliko ja znam čitaš fantastiku bar dvadeset godina.

Poslednjim delom mi se gubi kompletna verodostojnost price. Islednici, narocito u vreme SFRJ, nikad ne persiraju zatvorenika (drugovi) i ne drze govore nit' implementiraju u proces svoju nacitanost, a narocito ne govore o smaknucima. Islednik mi je totalno nestvaran. Prica je generalno dobra, ali pogresno pripovedana. Opterecuje svim nabrojanim bravurama. Namere autora su mi jasne ali da li su njemu? Porucio bih mu da smanji kicenje i bolje profilise likove koje moze mnogo bolje da vodi. Dinamika je otisla na ustrb fantazmagoricnih i prenaglasenih opisa mentalnog stanja protagoniste. Mislim da ovaj autor ume mnogo bolje.

читам је и више од 20 година, но, у мојој књизи то није довољно. потребно је талента и много знања и добре воље да би коментар имао икакав смисао, тежину и вредност ономе коме је упућен. ја сам са талентом веома танак, са знањем можда нешто конкретнији, због тих година читања, а од добре воље ми је полазило да бар неко време учествујем у читању и оцењивању радионичарских прича.

Quote from: дејан on 20-03-2013, 13:13:44

Quote from: saturnica on 17-03-2013, 17:50:28
Shvacate li vi da ja jednostavno pocinjem imati kompleks od toga, sto reci i kako reci, a da to ne kraju ne bude protumaceno i ocijenjeno kao provokacija i podjebavanje na politickoj osnovi?
Mislim, ne bi bilo prvi put.
Kad prica bude cijela objavljena, ja cu vam reci sto mi tematski smeta u njoj.

ти, заиста. не би требало да се устежеш због појединих слепаца.

Hvala dejane! :)

U radionici su svi komentari dobrodosli jer se to duguje autoru, da dobije misljenje o svom uradku. Radionica nije profi krug kriticara ni pisaca, nego skola. U suprotnom bi se mogli pozvati na moj potpis, pa bi ovo mesto bilo pustos.

Da budem iskrena, na kraju sam se zduvala. Ne znam šta sam očekivala, ali se nadala jesam. Jevtra je potpuno u pravu, autor nam je baš zabrazdio u patetiku i to potpuno nepotrebno.
Ono što mi i dalje smeta (a da se okanem poređenja) jeste što nam i islednik govori istim jezikom kao narator i Feliks. Svi su u istom tripu i svi se na sličan način izražavaju, pokazuju nam koliko su pametni, načitani i da znaju pametne reči.
Ne znam šta bih više rekla. Ne bih znala ni da li je ovo najbolja priča jer prethodne nisam pročitala, ali ako je tako onda samo jedno "uf".


Mogao bi nam se autor već i otkriti pa da se još malko izrazgovaramo.

Volim kad se sa tobom složim. -.- Mogla bi i Saturnica da se okane ustezanja i kaže šta ima, pa da idemo dalje. Mene od autora zanima samo da saznam da li je (kao što mi se čini) onu rečenicu sa Zemljaninom pri kraju ubacio jer se poplašio da mu priča neće biti dovoljno fantastična bez nje.

Evo smajli!(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Femoticoner.com%2Ffiles%2Femoticons%2Fsmileys%2Fflirty4-smiley.gif&hash=0e89820234491c0e493087618d7402d98d3fd664) (http://emoticoner.com)

Tako ljudi zamišljaju tanku vezu sa fantastikom.

Mda.

Kako je priča odmicala, tako me je `puštala`, da bi me, pred kraj, potpuno izgubila.

Previše namolovano, previše prenategnutih i nemuštih poređenja (ili ih ja nisam baš pojače razumeo), i previše nekako...svega.

Al, opet, ko god da je pisao - ume da piše.

Ubeđen sam da se priča itekako da srediti.

Quote from: Hiperhik on 20-03-2013, 22:23:23

Ubeđen sam da se priča itekako da srediti.

I ja mislim da može.

Quote from: Jevtropijevićka on 20-03-2013, 22:12:22
Volim kad se sa tobom složim. -.- Mogla bi i Saturnica da se okane ustezanja i kaže šta ima, pa da idemo dalje. Mene od autora zanima samo da saznam da li je (kao što mi se čini) onu rečenicu sa Zemljaninom pri kraju ubacio jer se poplašio da mu priča neće biti dovoljno fantastična bez nje.

Zao mi je, al iz principa je vise nisam citala do kraja, pa onda ne bih ni pricala.

Nismo rekli da ne može ni za prve dve. Mnogo ste mi mekani. Prijavite se da pomognete kod sređivanja. :mrgreen:

Ali, već smo pomogli! Ako se autor odluči da primeni sve što je rečeno, priča će biti znatno bolja.
To bi značilo otprilike ovo :
- rasteretiti test (napolje s mnogim kićenjima i praznim umovanjima)
- svesti patetiku na podnošljivu meru
- razmotriti uverljivost opisanih situacija(isleđivanje, novinarka), ispraviti greške (šapka na glavi), skratiti i preraditi opisivanje fantastičnog događaja
- poraditi na diijalogu - Plut je u pravu kada kaže da svi likovi govore istim glasom
- moja zamerka : nema likova. Ko je Feliks? Kakav je čovek? Kakva su njegova ubeđenja, pogled na svet? Da li je komunista ili protivnik režima (u duši, naravno)? Da li je hrabar, ima li poroka?
- suptilnije koristiti motiv ''crvene zvezde'' (i mala slova, razume se)
- razmotriti Jevtropijevićkinu primedbu vezanu za završetak
Da li je ovo sve?

Što nisi za prethodne dve napravila ovakav spisak? Sad bismo znali kako autori reaguju.

Sada ćemo saznati. Ako nema više saveta?

Za sat i po postaviću prvi deo nove priče. Autor mi nije ostavio mogućnost da je ravnomerno izdelim na tri dela, pa će prvi deo biti duži nego do sada. Nadam se da neće biti previše.

Hoćemo li saznati ko je autor Feliksovog poslednjeg skoka?

Od mene nećeš saznati. Ali, evo obećanog prvog dela sledeće priče:



LJUBIŠA DOLAZI NOĆU

Posmatram mreškanje vode koje povetarac izaziva svojim nevidljivim prstima. Dunav mi je od uvek drag vidik, često odmaram oči na reci koja promiče kao što godine to čine. Vraćam pogled na put kojim retko ko prolazi; nova magistrala ka Mitrovici je preuzela sav saobraćaj. Možda je tako bolje, nisam više mlad i snažan, ne bih mogao sve da postignem.
Nameštam suncobran i sedam na fotelju koju mi je Ljubiša doneo. Nedostaje mi. Nadam se da će uskoro doći, sa svojim belim autom, svojim pričama i brigom za mene. Valjalo bi da orežemo jabuke, ovu godinu neću sam uspeti.
Sedeći, prebiram po gajbama, birkam natrule sećajući se šta mi je jednom rekao, dok je bio mali:
- Tata, ako ljudi vide da je jedna trula, misliće da su sve pa će da odu!
Sećanja plave kao Dunavska voda u proleće. Smešim se.

Sinoć je vetar prevrnuo tablu koju je Ljubiša napravio. Natpis na njoj je izbledeo, crvena slova –jabuke na prodaju- se tek naziru. Završavam sa prebiranjem i ustajem da namestim pano i nabijem stopu u zemlju koliko god mogu.
Lepet krila iz voćnjaka, koji se prostire duž puta, mi odvlači pažnju. Sigurno su kokoške ponovo odlutale i naišle na divlje svinje sa planine koje znaju da se spuste tik do sela. Uzimam karabin i krećem među stabla da ih potražim, odavno nisam ulovio neku, ali me izdužene senke zadržavaju u mestu. Sunce se spušta iza brda, uskoro će mrak a sa njim i zlo koje se skriva među drvećem.   

Odustajem od nauma, nabacujem pušku na rame i širim ceradu preko uredno poslaganih gajbi da zanoće tu gde jesu, pokraj puta. Da je Ljubiša ovde, preneo bi ih kolicima do trapa a ujutro ih dopunjene vratio. Onda bi upalio kola i otišao na posao. Moj vredni Ljubiša.
Uvezujem ceradu a pogled mi beži ka krošnjama stabala. Pokreti su mi užurbani, noć samo što se nije spustila, kao usporena lavina nadire sa brda. Užurbano grabim duž puta, prema kući. Strah me da pogledam u nadolazeću tamu među stablima jabuke, nije me briga za kokoške ni šta će sa njima da bude. Neka im je bog u pomoći.
Konačno stižem, ulazim u dvorište i taman da zamandalim kapiju, zaustavi se, uz trenje guma po šljunku, veliki policijski kombi. Vozač iskače u podignuti oblak prašine.
- Pomaže bog, stari!
- Bog ti pomogao- Odgovaram začuđeno. Ceo dan niko da stane, makar da upita za cenu, da kupi koje kilo ili gajbu. Bude takvih dana.
- Treba nam voda, kuva motor a valja nam do Mitrovice.
Razočaran, pokazujem rukom česmu u dvorištu. Suvozač se pojavljuje, noseći kantu.
Obojica gledaju kuću na kojoj tamni prozori nagoveštavaju prazninu i skrivaju osamu.
- Sam si ovde, stari?- Pita suvozač dok kači kantu na česmu.
- Jesam, za sada, dok se Ljubiša ne vrati.
- Tvoj sin?
- Da.
Kanta se napunila, voda pretiće. Policajac zavrće slavinu i kreće prema vozilu.
- Kako ide prodaja, kupuju li ljudi?
- Slabo bogme, slabo... Narod nema para, nekad su nosili na gajbu, sad retko, traže kilo, dva...
- Nije nikome lako danas.
- A vi, vozite osuđenike u Mitrovicu?- Merkam kombi,  šacujem koliko su ih potrpali u maricu i otvaram kapiju da propustim vodonošu. Drugi policajac diže haubu i odvrće čep na hladnjaku. Psuje i duva u prste.
- Vozimo stari, vozimo...
Vozač, isplaženog jezika i namrštenog lica,  pažljivo uliva vodu u hladnjak, usredsređen da ne umakne ni jedna kap. Kao što je Ljubiša činio, kada bi radio nešto pipljivo.
- A da kupite jabuka, da se zanimate usput? Imam slatkih, kiselih, kakve volite. Imam i rakiju, domaću.
- Hvala, nećemo. Mrak pada, žurimo da stignemo na vreme - govori mlađi; njegov kolega nazire moje razočaranje, verovatno se sažalio:
- De, spakuj nam po kilo slatkih a i rakiju bi da probamo, uskoro će slava, valjala bi koja litra. Može da se proba?
Onaj drugi se pokorava, na licu mu čitam da se ne sme suprotstaviti, iako bi hteo.
- Ne bismo smeli da stajemo, ali kada smo već morali, ajde...
Jurim do trapa, silazim niz stepenice i trpam jabuke u kesu pa točim rakiju iz bureta u lonče koju je Ljubiša bog zna kada tu ostavio.
Na kapiji, dva policajca puše. Pružam im voće i lonče. Stariji se krsti,  naginje i dodaje kolegi.
- Bogme, dobra. Prava. Nego, gde ti se dade sin, je l' na poslu ili juri ženskinje po gradu?
- Ni jedno ni drugo. Odveli su ga, znate...
- Ko ga je bre odveo? -  stariji će - I gde?
- Došli takvi kao vi, u uniformama, samo zelenim, i rekli – Ajde Ljubiša, mora se, nisi se odazvao, potegli smo po tebe.
Obojica me gledaju razgoračenim očima.
- A kada je to bilo, kada su ga odveli?
- Pa onomad, kada su sve momke iz sela pokupili, kada su pametni zanemeli a oružje progovorilo.
Stariji se mršti, pogled mu beži sa mene.
- Mislim da ti poznajem sina, još iz škole. Visok, plave oči, izduženo lice, uvek ošišan na keca? Iz ovih sam krajeva, malo niže niz Dunav...
- Jeste, to je moj Ljubiša. A čiji si ti, sinak? -  Neka radost mi se uselila u njedra, drago mi da se ovaj setio Ljubiše, da se poznaju.
- Jovanov, iz Banoštora.
- A tako, dete... znam ti ćaću, domaćin, dobar čovek. Nego, 'ajde u kuću, da prezalogajite nešto, nek' se motor hladi.
- Nego starino, moram da te pitam, nezgodno je...
- Dosta priče!- Osorno će stariji – Idemo odmah. Kasnimo debelo!
- Ali, moram da ga pitam, znaš li kada je...
- Ulazi! - Naređuje i vadi buđelar iz košulje. Pruža mi novčanicu i lonče. Uzimam novac i zahvaljujem se, nesiguran i začuđen njegovim ponašanjem.  Rakiju mu vraćam.
- Ponesite, neka se nađe usput... navrati pre slave, dogovorićemo se, neće biti skupo...
- Dobro stari, ajd' u zdravlju!
Zadnja svetla kombija se gube na usponu, među šumom Fruške Gore. Samo oblak prašine svedoči da su bili ovde. Onaj mlađi je hteo nešto da me pita, nešto važno da mi kaže a eto, nije bilo vremena, zadržali se, čekaju ih u Mitrovici. Policija je to, sve mora na vreme. 
Mrak se spustio.
Osvrćem se i gledam planinu obavijenu tamom. U selu se, kilometar udaljenom, pokoja sijalica nazire a magistrala kao da se skupila pred nadolazećom noći.
Naposletku se, uz muku, okrećem voćnjaku koji se prostire duž puta, sve do početka uspona i šume. Trnci mi gamižu oslabljenim nogama, penju se uz kičmu i donose strah. Previše sam se zadržao sa onom dvojicom, ponela me priča pa mi se mrak prikrao. 
Zaključavam kapiju najbrže što umem. Iz česme curi u tankom mlazu, nisu dobro zavrnuli slavinu ali ne mogu sada da je dotegnem, ne smem, blizu je ograde do voćnjaka. Ujutro ću, kada se sunce pomoli. Vetar pojačava i nosi kišu, čujem ga kako fijuče oko kuće, huče oko štale i čardaka. Kišne kapi mi se lepe za lice, u naletima kako ih vetar donosi kroz tamu.
Još nekoliko koraka do trema i sigurnosti kuće.  Nekoliko kilometara, nekoliko dugih godina.
Vapaj me zaustavlja u mestu, čini me nepokretnim. Doziva me, dubok i podrugljiv:
- Radomire... dođi Radomire... da vidiš! Dođi da vidiš! Dođi!
Vetar raznosi glas ali on i dalje odjekuje u meni, drži me na nevidljivim uzdama. Očajno se batrgam da zakoračim u kuću ali želja da se okrenem, da se zaputim u voćnjak i stanem ispred onog što me vreba noćima među stablima je jaka, nagoni me na ludost da odem tamo i prekinem dozivanje aveti koja me progoni. 
Novi glas odjekuje, ženski. Kao i prvi, podrugljivo me doziva, vabi me među stabla. Sada oba dozivaju, izmešani.
Osvrćem se. Voćnjak se pruža pogledu svom dužinom.  Želja da se prepustim je suviše snažna.
Taman da krenem tom usudu u susret, čujem novi glas, tik do uva, kao šapat:
- Idi Radomire, idi i pogledaj!
- Ne!- Odgovaram glasno, trgam se iz obamrlosti i prepuštanja, pokrećem se i trčim do vrata, otključavam ih progonjen vriscima. Ulazim u kuću i jedva zaključavam, ruke se tresu a dozivanje nestaje, kao da ga nikad nije bilo.
Skidam kaput i čizme, palim svetla i u kuhinji nalazim flašu. Rakija klizi niz grlo, pali utrobu i odagnava talase drhtanja.  Nekoliko trenutaka gledam u kuhinjski pod i smirujem se tišinom koju mi je kuća pružila. Stomak mi krči, vraća me u kolotečinu. Zavijam duvan, sipam rakiju u čašu i pijuckam je dok režem komade sa poslednje šunke koju sam jutros izneo iz pušnice.
Od kako je Ljubiša otišao, prestao sam da držim svinje. Ne mogu da postignem, voćnjak oduzima mnogo vremena a nisam više mlad kao pre.
Zatvaram frižider, opsujem, spuštam jaja i hitam ka prozoru. Jaja se kotrljaju sa stola i razbijaju o pločice.
Otvaram prozor da dohvatim šalone. Kako sam mogao da zaboravim? Nedopustivo, gde mi je pamet? Dok pružam ruku, pogled mi se vraća na voćnjak. Vetar je stao, a krošnje jabuka se pružaju kao zgrčeni prsti umrlih ka nebu. Ponovo čujem ono:
- Dođi da vidiš Radomire, dođi da vidiš...
Ne dopuštam da me ponovo zarobe, da ne mogu da mrdnem i da mi isprazne um, potčinjavajući me svojoj volji. Odlučno zatvaram šalone i prozore, namičem zastore i hitam da počistim nered koji sam napravio. Srce mi tuče, još jedan gutljaj rakije mi se sliva niz ždrelo.
Brišem rukavom usta i nastavljam pripremati večeru...

* * *

- Dobro jutro, Anice.
- Dobro jutro, čika Radomire - Odgovara devojčurak – Sad će mama.
Gledam drum kroz izlog dućana. Meštani pristižu po hleb i potrepštine. Ne volim da se susrećem sa njima, a kamion jutros docni.
Ulaze i pozdravljaju, pitaju za zdravlje a ja im uljudno odgovaram. Ćaskamo i čekamo hleb. Žale se na penzije i težak život. Vele da će suša i da će rod da podbaci.
Stiže i kamion. Vozač unosi hleb, seljani, dokoni, dobacuju i šale se.
- Jeste čuli da se Mirkov ženi? – Govori Mara i uslužuje mušterije – Sad u subotu će svadba.
- E nek' mu je sa srećom - Neko će od meštana – Ne bi bogme odavno svadbe u selu! Nego, odakle je mlada, zna li se?
- Iz Erdevika, tako Mirko kaže.
- Čija je? - Neko pita.
- Ajde, šta te briga čija je...
- Pa pitam, imam pravo da pitam...
Žamor meštana bledi, kao da se udaljava, jedva ga čujem.
Moj Ljubiša će da se ženi čim se vrati! Ima da mu spremim svadbu kakvu selo nije zapamtilo! 
Zamišljam ga u odelu, nasmešenog i srećnog. Sedi sa mladom na vrhu stola, drži je za ruku a mlada sva u belom, naslonjene glave na Ljubišino rame. I ona se smeši; pred njima velika torta, svadbena, onakva kakvu je prave u Novom Sadu, a svatovi im nazdravljaju...
- Radomire crni, pa gde odluta?- Marin glas me trga iz maštanja – Kaži, šta ćeš?
Govorim joj šta mi treba, ona pakuje u ceger koji držim i kuca na kasi. Plaćam, pozdravljam i krećem ka izlazu.
- Dođi, biće celo selo... - Mara će, umesto pozdrava.
Zastajem na izlazu iz dućana, jednom nogom sam već na stepeniku , i odgovaram:
- Ako dođe Ljubiša. Mora neko bit' kraj jabuka.
U radnji žamor utihnu; pogledi upreti u pod, samo poneki u mene.
Još jednom pozdravljam i izlazim. Niko ne odgovara.

Koračam drumom pokraj tuđih voćnjaka. Lepi su, orezani. Prija mi miris pokošene trave i jesenje sunce koje greje obraze. Razmišljam kako svoj da uredim; veliki je to posao, neću uspeti sam, moraću da zovem ljude, da pomognu a radije ne bih. Valjda će dotle Ljubiša. 
Ulazim u dvorište i brojim kokoške. Sve su na broju.  Sipam im vodu, punim hranilicu i napokon ulazim u kuću.
Čujem muziku iz Ljubišine sobe, svako jutro je čujem a znam da Ljubiša nije stigao. Potrčao bi mi u susret, javio bi se on svom ocu. Zastajem pred vratima i uz napor ih otvaram. Muzika prestaje. Radio ne svetli onim čudnim lampicama, ugasio sam ga onog dana kada su ga odveli.
Krevet je uredno spremljen a orman otvoren, da se garderoba lufta. Sve stvari sam mu oprao i uredno složio. Otvaram prozor.
Za pisaćim stolom, ispred kompjutera prekrivenim belim stolnjakom, sedi Ljubiša i smeši mi se. Kao i svako jutro.
- Dobro jutro sine, jesi se naspavao?
Ne odgovara, samo me gleda.
Odlazim iz sobe i dok pritvaram vrata, Ljubiša nestaje.
Nikome nisam zborio o njegovim jutarnjim posetama, a nisam ni o onom zlu koje me noću pohodi iz voćnjaka. Seljani me izbegavaju, ne dolaze više predveče na pivo i divan. Doduše, jesu iz početka, kada su ga tek odveli, ali su proredili da bi naposletku prestali. Teška su vremena, svako svoju muku nosi pa im dojadilo da slušaju moju pokraj sopstvene.
Nedostaje mi Ljubišin ker. Nikad ga nisam voleo, a eto sad mi nedostaje. Negde se denuo pa nikako da se vrati.
Završavam poslove po kući i krećem put štanda a tamo neki kamion stoji, čeka me.
Prilazim i vidim čoveka naslonjenog na karoseriju.
- Dobar dan, gazda! - veli.
- Dobar dan! - odgovaram i prepoznajem nakupca koji lešinari po selu da preprodaje Rusima. Dolazi svaku godinu; nekada smo mu prodavali jabuke, Ljubiša ce cenkao sa njim.
- Hoćemo da trgujemo? - pita, uz osmeh.
- Rekoh li ti prošli put da od toga nema ništa?
Skidam ceradu sa poslaganih gajbi i slušam šta mi govori:
- Voćnjak ti propada, stari, trebaće ti pare da to središ...
- To nije tvoja briga!
Nudi me cigaretom i sam pali jednu.
- Kada ćeš prodati toliko, vidiš da nema namernika, idu novom džadom...
Nameštam suncobran i odbijam dimove. Donekle je u pravu, trap je pun do vrha, do sada bi trebalo da je do pola ispražnjen a novci da se hlade u slamarici.
- Malo plaćaš. Budi normalan pa da trgujemo.
- Rekoh ti stari, ne može više, nisam humanitarni radnik. To ti je...
Sedam u fotelju i osećam kako mi se telo opušta. Godine čine svoje, jutarnje obaveze mi sve teže padaju. Jabuke su nedavno obrane, jedva sam isplatio nadničare a valja se spremiti za narednu sezonu. Sedim tako i razmišljam a kicoš kao da sluti o čemu pa se ne oglašava. Onda se setim. Najbolje da Ljubiša odluči, brzo će on, za koji dan, osećam to u kostima. On će znati bolje.
- Kada dođe Ljubiša, za koji dan, kazaću ti. Neću bez njega.
- Ljubiša? Onaj tvoj? – Pita u čudu, razrogačenih očiju.
- On će da odluči, njemu sve ovo ostaje, vreme je da donosi odluke.
- Čoveče...   

 :cry:  Felikse, vrati se, sve ti je oprošteno!!!

Da te povede sobom kad crvena zvezda pukne?

Kod njega sam bar imala čemu da se iznenadim i da se nadam!!! Ovaj em telegrafiše "poentu" naslovom i prvim pasusom, em kad oće nešto da sakrije, radi to nevešto do bola, mislim, vidite vi ovaj dijalog:

- Došli takvi kao vi, u uniformama, samo zelenim, i rekli – Ajde Ljubiša, mora se, nisi se odazvao, potegli smo po tebe.
Obojica me gledaju razgoračenim očima.
- A kada je to bilo, kada su ga odveli?
- Pa onomad, kada su sve momke iz sela pokupili, kada su pametni zanemeli a oružje progovorilo.

Ej, pa ne kaže se tako nego: pre dve godine, ili o Maloj Gospojini, ili četres prve, ili devedeset treće, kad god, nije bitno, a ne "kad su pametni zanemeli", ljudi lepo pitaju "kada" a on filozofira, a filozofira da se mi čitaoci ne bismo snašli i provalili kako je Ljubiša odavno pokojni.
Plus, ako su ga odveli, jesu li mu i beli auto oterali pa da se vraća u njemu?

A cela priča, sav ton pripovedanja, škripi na lažno, ne znam kako drugačije da kažem. "Radio ne svetli onim čudnim lampicama", a u sledećoj rečenici kompjuter. Pa ni mojoj pokojnoj babi nije bila čudna kamera, a ovom je čudan radio. Ma idi. Ko ovo dalje da čita?

I, čemu si se nadala i čemu si se iznenadila? Ja sve više sumnjam u svoje čitanje, ali i dalje mogu da sumnjam u tuđe. Šta tebe vuče u čitanju? Lepe reči ili dobra priča? Ova jeste jednostavnija, vidi se da je pisac nesiguran, pa gura hintove i gde treba i gde ne treba, ali ja bar imam osećaj da je na svom terenu. Molim samo da se ne odustaje, ovo nije sasvim neobavezno čitanje.

Priča o Ljubiši : odmah izbaciti ono o svadbi! To je već patetika koju ni ja ne mogu podneti, a u tom pogledu sam veoma trpeljiva.   

Da li se to meni nešto čini ili ne, kod gotovo svih radova "tabak priče", autori udaraju po dijalozima. Kao da time žele ispuniti broj stranica. Dijalog, sam po sebi, nije zanimljiv ako se preterano haba. Malkice zamara. Pisac, kod okačenog rada, stalno se vrti oko imena: te Ljubiša, te Mara, te Mirko, pa iznova. U pet redova, pet pominjanja imena. Malkice zamara, odvlači pažnju.

Posmatram mreškanje vode koje povetarac izaziva svojim nevidljivim prstima. Nevidljivim prstima povjetarac mreška....
Sinoć je vetar prevrnuo tablu koju je Ljubiša napravio. Sinoć je vjetar prevrnuo tabelu učinjenu Ljubišinim rukama.
Lepet krila iz voćnjaka, koji se prostire duž puta, mi odvlači pažnju.Lepet krila iz voćnjaka, odvalači mi pažnju.

Ne kažem da sve mora ovako kako sam ja napisala, ali previše je; koji, koja, kojeg, kojemu...
Nisam ni ja za velike dijaloge, al kad ljudi to vole, što da se radi. Teško je zadovoljiti svačiji ukus.
Čitam i čekam dalje. :)

Eh, Saturnice, ti si napravila više grešaka nego pisac. :lol:

Quote from: scallop on 21-03-2013, 14:15:59
Eh, Saturnice, ti si napravila više grešaka nego pisac. :lol:

:(

Ovo je pismeno.

Sigurno da je pismeno, ali nategnuto. Autor će morati debelo da se potrudi oko suštine priče, koja još nije vidljiva i zbog čega se čudim ranim primedbama.

'Oćemo još.

Pa da. Postavite celu priču odjednom, a ne da se iščuđavate što komentarišemo ono što smo dobili... a i nije da moram :(

Nisam sklon da postavim priču koja će dužinom da odbije čitaoca. Ova priča po konstrukciji ima četiri dela i več su dva, na gomilu, malo mnogo.

Priča me je izgubila posle "Posmatram mreškanje vode koje povetarac izaziva svojim nevidljivim prstima. Dunav mi je od uvek drag vidik..."
Mesto toga, insistirao bih na:

Quote from: Miljan Markovic on 21-03-2013, 11:50:25
Hoćemo li saznati ko je autor Feliksovog poslednjeg skoka?

Šta je bilo, autoru okraćalo ono što obično visi u gaćama? (izvinjavam se drugaricama, prostak sam, znam. Ipak, zaličilo mi je kao da je priču napisala "muška ruka").

Čekaj, zar niko nije prepoznao autora? Folirate me, znam bar troje koji jesu...
Ne znam odakle da počnem sa ispravljanjem vašeg ispravljanja Feliksa, tako da je najbolje da ovde završim. Moja jedina greška je što sam postavljao nešto što je sa posvetom, i što ide uz ovomesečnu temu o vanzemaljskim otmicama.Da bi se čitao i razumeo Feliks, potrebno je imati informacije, a vi ih niste mogli imati, kriv sam zbog zatvorenosti.

Pa čuj, pretpostavljali smo, ali treba ipak biti siguran. Što se mene tiče, umeš bolje i žao mi je što se nisi više posvetio ovome. Imam utisak da je ovo previše lično bilo i da nisi uspeo da se iščupaš i otvoriš prema čitaocu.

Ja sam izuzetno zatvoren čovek. Možda ću večeras dati kritiku na vaše kritike. Hvala vam na čitanju.

Ma budi zatvoren koliko hoćeš, to ne sporim, ali me pusti u priču.

Hajde, Hrundi, ne obmanjuj nas. Tvoja osnovna slabost je slaba faktografija. Ne znaš dovoljno ono o čemu pišeš. Objasni nam kad se RV i PVO zvala Jugoslovenska Avijacija.

Čim vi meni objasnite zašto bi italijanska novinarka jugoslovensku avijaciju zvala RV i PVO. Srbiju je 1999 bombardovao, između ostalih i Armee de l' air, ali su to za nas bili samo avioni francuskog vazduhoplovstva. Faktografija mi je u ovom slučaju toliko dobra, da je ne možete podneti.

Koješta. Ja sam bio u vojnoj službi čitav radni vek, a ne ti.

`Čoveka u uniformi Jugoslovenske avijacije` je pomenuo pripovedač, a ne novinarka.

Ali nebitno; prepoznao sam te po stilu i tematici, i utisak mi je da si imao priče koje su me držale jače od ove, nevezano za imanje ili nemanje informacija.

Oho ho tico, zaćurlikalo iz brdi-num-num kaveza! A nismo ga ni dugo vabili  :!:


Kao prvo:

Quote from: scallop on 21-03-2013, 16:33:30
Hajde, Hrundi, ne obmanjuj nas. Tvoja osnovna slabost je slaba faktografija. Ne znaš dovoljno ono o čemu pišeš. Objasni nam kad se RV i PVO zvala Jugoslovenska Avijacija.

Vidiš, na to ne obraćaj pažnje. Faktografija koju Čiča traži je od minorne važnosti za ono što smo pročitali. Ja se ne sećam kako se "to" u JNA zvalo, iskreno ne sećam se ni tačne težine svakog jednog dela MBUB 120mm na kojem sam se zadesetario. Znam i da iz njega nisam ispalio ni jednu jebenu minu jerbo je kapetan nešto zasrao u kalkulacijama, pa smo dan ranije mesto mete uzorali iz brdskog topa (vidiš, ni tom topu se ne sećam vojne oznake) nečije hektare isklijale pšenice. Znači, s nametljivcima iz ondašnje "armije" se mora vrlo uslovno "hendlovati", jer su nepouzdani.


Ja lično imam i svedoka, al' kao da će mi to nešto pa značiti jer se on neće javiti. Čitao sam postavljeno i u više navrata rekao: "Samo da ne ispadne Hrundi, bilo bi da mu duža forma nikako ne godi". Ako lažem, samo mi je Bog svedok da sam dobar i u tom poslu.


Hrundi, potpuno si uspeo u rušenju svog ugleda stečenog na radionici. Šta si naumio posle toga? Da se sklanjamo ako još šta krene odgore da otpada? Znaš, meni je moja glava najdraža.

Za one koji ne spadaju u izuzetno talentovane, pa im se može sve što zamisle, savet da je uverljivost dela jedno od osnovnih očekivanja od pisca. Možda bih mogao da uprem prstom na mesto gde je Pokojnik ipak napomenuo da ne zna činjenice o minobacačima, ali da zna svoja sećanja, što je legitimno za jedan rukopis. Dakle, ako nešto ne znate, slobobodno napišite da ne znate, čitalac će vam poverovati.

Naslov Ljubiša dolazi noću mi miriše na horor. Konačno ćemo da dobijemo zombiku, diku i priliku, vrati se u selo pa ih sve izede.

Složiću se da je ono mreškanje vode i nevidljivi prsti usiljeno i nepotrebno. Ipak, ovaj staac mi deluje ubedljivo.

Rečenica: Pa onomad, kada su sve momke iz sela pokupili, kada su pametni zanemeli a oružje progovorilo, odlično funkcioniše bez dela koji nije boldovan, i daje nam dovoljno informacija. Očigledno je da je Ljubiša mrtav, jbg već na osnovu naslova se da naslutiti. Videćemo nastavak...

Quote from: Hiperhik on 21-03-2013, 16:52:47
`Čoveka u uniformi Jugoslovenske avijacije` je pomenuo pripovedač, a ne novinarka.

Ali nebitno; prepoznao sam te po stilu i tematici, i utisak mi je da si imao priče koje su me držale jače od ove, nevezano za imanje ili nemanje informacija.

E, ako je to pomenuo, jebem ja onda pripovedaču oca!

Miran, Hrundi, i pusti pripovedačevog oca na miru.

Znaš šta sam hteo da kažem. Jugoslovenska avijacija nije izašla iz usta novinarke (koja naravno da ne mora da zna kako se to koj moj zove), već ju je pomenuo pripovedač pri opisu i postavci scene. Nije red da mu zbog toga tata strada, ionako je nebitno skroz, kako već rekoh.

Ma ne, meni je umesto "dobro jutro" pripovedaču, prešlo u naviku da ga pozdravljam sa "jebem ti oca". Tako ja razgovaram sa njim. No, posvetimo se novoj priči.

Quote from: pokojni Steva on 21-03-2013, 17:03:06
Hrundi, potpuno si uspeo u rušenju svog ugleda stečenog na radionici.

Misliš da je samo Hrundi kriv za to? :wink:  Ne zaboravi da je on hteo da živi. Na radionici. Nakon što su ga terali sa nje.

Quote from: D. on 22-03-2013, 02:25:19

Quote from: pokojni Steva on 21-03-2013, 17:03:06
Hrundi, potpuno si uspeo u rušenju svog ugleda stečenog na radionici.

Misliš da je samo Hrundi kriv za to? :wink:  Ne zaboravi da je on hteo da živi. Na radionici. Nakon što su ga terali sa nje.

Niko za Hrundija nije napisao priču, nit' je iko kriv zbog nje. Svako čisti za sobom pa se ceni koliko preostane od zasranog.

Je li ovo topik o Hrundiju ili o pričama? Ne vucite me za jezik.

Hvala Pokojnom na lepom mišljenju, nisam znao da sam bio ugledan, imam i za njega jednu, pokojničku priču, ime joj je "Kako pokopati mrtvaca, a da ti ne zameri".

Nije topik o Hrundiju. Najavio sam još u utorak da sledeća priča sledi u četvrtak u podne:

Quote from: scallop on 19-03-2013, 20:49:14

Napominjem da mi je stigla još jedna priča i da ću početi da je postavljam u četvrtak u podne. Dotle imaju vremena oni koji su pročitali ovu priču, a i autor da kaže koju i da se predstavi.

Ti si se javio juče, kad je prvi deo bio postavljen. Sam oceni ko je narušio ritam čitanja i komentara.

Nemam vremena koliko vi, da sedim ispred računara.

Ako me išta nervira to je neistina. Pošto je tvoja priča postavljena do kraja, imaš skoro deset postova na raznim topicima. Razumem ja da ti je bilo pomalo neprijatno da se javneš, ali ne razumem zašto to treba da se prenese na moj "višak vremena" kraj kompjutera.

Kad će nastavak priče?

Za 45 minuta.

Pre nego što postavite nastavak, evo jednog malog (čitaj:ne tako malog) priznanja autoru-zaista me zanima šta je dalje bilo.

Izgleda da je Bobanov časovnik još netačniji. Evo drugog dela. Ima tu i kurziva koji se sad ne vide, ali nemam volje da ih označavam:



* * *

Budi me sirena vozila. Mora da sam zaspao u fotelji. Sunce je već dobrano odmaklo. Iz auta izlazi žena a za njom dete, momčić. Vozač sedi, nezainteresovano gleda oko sebe.  Žele mi dobar dan i prilaze jabukama. 
- Pošto su vam?- Čujem pitanje dok se rasanjujem. Ustajem  i odgovaram. 
- Dajte nam taj sanduk.
Podižem gajbu na koju je pokazala i stavljam je na vagu. Kažem koliko košta a ona odlazi do vozača, verovatno joj je muž, i uzima novac.
Momčić gleda čas u mene, čas u voćnjak i mršti se.
- Kako se zoveš, mali? - Pitam ga. Ne odgovara i uzmiče.
- Odgovori čiki, šta si se pokunjio? - Majka ga grdi i pruža mi novčanicu.
Dete, prebledelo, ne odgovara i beži u auto.
- Oprostite, ne znam šta mu je - pravda se žena.
- Ma, u redu je, gospoja, deca kao deca...
Donosim gajbu i spuštam je u prtljažnik. Ona se zahvaljuje, seda u auto i odlaze. Mašem za njima.
Tek sada vidim da sam kaljav i umazan blatom, a mogu se zakleti da sam jutros očistio čizme, pre odlaska u selo, i obukao čisto radno odelo.
Odmahujem glavom i odlazim ka fotelji. Osećam se umorno, mora da sam nezgodno zadremao.
Stiže i drugi auto, zaustavlja se, a za njim još jedno. Ljudi izlaze iz kola i kupuju. Ovo će da bude dobar dan, ili šta je od njega ostao.
Osećaj me nije prevario. Zalomilo se bogme, ne pamtim da sam imao ovoliki pazar. Sunce samo što nije zamaklo iza brda. Još malo pa će mrak, ne bih da me zatekne van kuće, kao sinoć. Brojim novac, trpam ga u džep i krećem da navučem ceradu preko ono malo gajbica. Trebaće ujutro još dogurati.
Uzimam karabin, skriven iza fotelje, i krećem kući. Uz put se setim dečaka i pitam se šta ga je to nagnalo da pobegne u kola. Da nije naslutio ono zlo u voćnjaku?
Ubrzavam korak. Senke se ponovo izdužuju, nagoveštavaju buđenje onog tamo,  pritajenog među stablima.
Stižem do praga, ulazim i zaključavam vrata. Jutros nisam otvorio sve šalone na prozorima, neka ih, ionako ne boravim preko dana u kući. Kačim pušku o klin, skidam čizme i sipam rakiju.
Umakao sam glasovima na vreme i zbog toga osećam olakšanje. Ipak me, dok čistim povrće za supu, obuzima neka teskoba, uvlači mi se u umorne udove i obuzima mi svest. Ne mogu da dokučim razlog.
Sipam još jednu i dok je ispijam, pogled mi pada na vrata. Spuštam čašicu na astal, ruke počinju da drhte i strah me hvata.
Polako, da ne zaškripe daske na podu, prilazim vratima i prislanjam uvo. Kroz vrata ih čujem.
Izađi Radomire... izađi da vidiš... pođi sa nama, da vidiš...izađi... i vidi...
Glasovi mi se zavlače u svaki delić svesti i prožimaju svaku poru tela, oduzimaju mi volju svojim zovom.
Dođi Radomire, izađi iz kuće... da ti pokažemo nešto, da vidiš...
Samo da odmaknem glavu od vrata, da se povučem u kuhinju, glasovi bi nestali a oni me vode, ne daju da se otrgnem. Spuštam ruku na ključ. Jedan okret i videću ono što žele da vidim. Prepustiću se onima koji me dozivaju, završiću ovo jednom za svagda.
Okrećem ključ i otvaram vrata.
- Tata!- Čujem iza sebe, prestravljen. Glasovi nestaju, povlače se pred novim.
Okrećem se. Za stolom sedi Ljubiša u maskirnoj uniformi i zelenom beretkom na glavi.
Srce mi udara kao sumanuto, širim oči u neverici. Vazduh koji užurbano udišem izmiče mi iz grudi a crnilo se sakuplja pred očima. Držim se za dovratak da ne padnem.  Nekoliko trenutaka oklevanja, u kojima ne skidam pogled sa njega, me vraćaju u ravnotežu. 
- Ljubiša?- konačno progovaram a on sedi, ruku položenih na sto i smeši se.
Puštam dovratak i prilazim. Noge žele da otkažu ali se ne dam. On i dalje sedi, ne mrda. Zanemarujem upozorenja iz prikrajka svesti da nešto nije kako treba. Odbacujem misao da se ono zlo iz voćnjaka uvuklo u kuću i preuzelo Ljubišino obličje. Prizor mi je suviše drag da bih ga odagnao.
- Kada si došao? - pitam ga, zamuckujući. Čvrsto stiščem naslon stolice koja mi je u ovom trenutku jedini oslonac na stvarnost.
- Nemoj da izlaziš noću, ćale, ne slušaj glasove - odgovara mi, sada bez osmeha.
- Samo neka si se ti meni vratio!
Želim da mu priđem, da ga zagrlim i čvrsto stisnem uz sebe ali opet me spopada osećaj da nešto ne valja, da čovek koji sedi za stolom nije moj Ljubiša.  Kako je došao a da ga nisam zapazio, kako je ušao u kuću? Pitanja se roje, potiskuju razdraganost koju sam tako željno očekivao.
Pružam ruku da dodirnem njegovu. On svoju uzmiče i govori:
- Idi u selo, druži se sa ljudima, ne zatvaraj se u ovu osamu! Ne slušaj glasove!
Sad sam siguran da ovo što sedi ispred mene nije Ljubiša. Teskoba mi se vraća sa tom mišlju, strah me obuzima ali sam dovoljno pribran da hitam ka vratima i grabim pušku sa klina. Upirem je u ono što sedi za stolom. On se i dalje smeška a promena, koju vidim na njemu, me ostavlja bez daha.
Do malopre besprekorno čista uniforma je krvava, a na njegovom licu zjapi velika crna rana koja ga čini neprepoznatljivim. Trenutak docnije, nestaje.
Puška, uperena u praznu stolicu, mi ispada iz ruku. Klizim niz vrata i sedam na pod, nemoćan da se pokrenem. Suze naviru, teške, staračke, a jecaji me potresaju. 
* * *

Budim se sa glavoboljom na podu. Sijalica svetli a ispod vrata se ocrtava dnevna svetlost. Ustajem, sav ukočen, da u kredencu potražim aspirin. Pogled mi pada na stolicu na kojoj je Ljubiša, ili ono njegovog obličja, sedeo. Sećanje na sinoćne događaje mi se prostiru pred očima.
Prvi put su mi se glasovi uvukli u kuću.
Ako Ljubiša uskoro ne dođe ovo se neće dobro završiti, odvući će me u voćnjak, po mraku, a onda neka mi svi sveti pomognu.
Sipam rakiju i stavljam kafu. U poslednje vreme sve više pijem a opet, zašto ne bih. Nekako je lakše kada rakija zapali ždrelo.
Kroz dim cigarete mi se vraćaju njegove reči, kao eho koji luta glavom:
Nemoj da izlaziš noću ćale, ne slušaj glasove!
Da li je moguće da ono sinoć ne behu glasovi koji me pohode? Opet, siguran sam da nije Ljubiša. Ne bi se onako ušunjao, obradovao bi se on svom starom; naposletku, otkud bi znao za glasove iz voćnjaka? Nikom živom nisam pričao o zlu koje me vreba.
Sipam još jednu i pijuckam kafu. Glavobolja popušta.
Šta god da je, nije mi želelo zlo, sprečilo me da napustim kuću i pođem za glasovima. Reklo mi je da izađem među narod, da se manem osame. Ispijam, sipam još jednu i palim novu cigaretu.
Danas je svadba, tako je kazala Mara. 

Krećem u selo sav napirlitan. Memljivo odelo me žulja a kolonjska mi štipa nozdrve. Brojim vozila koja prolaze, neko bi se i zaustavilo, ljudi bi kupovali kao što su juče, ali ne hajem zbog toga. Dosta mi je sekiracije, poželeo sam se seljana i divana, da makar na tren rasteraju brigu za Ljubišom.  Zamoliću popa da mi svešta voćnjak. Ne moram mu kazati zašto; pare će ga više zanimati od razloga.
Mirkova kapija je otvorena a dvorište prekriva veliki šator. Seljani sede, pijuckaju, meze, svi nakinđureni i veseli. Zaista, odavno ne bi veselja u selu.
Pozdravljam domaćine, čestitam im i pitam se sa prisutnima. Žene me služe a i tamburaši se čuju.
Palim cigar i razgledam oko sebe. Zanemarujem podozrive poglede meštana, nešto šapuću, onako pritajeno, da ne vidim. Popa ću posle da nađem, sada ima pune ruke posla, venčanje samo što nije. Nadam se da ću uspeti da pričam sa njim, pre mraka.
Sa kraja dugačkog stola dopire smeh, a na drugom se ljudi bacili u ozbiljan divan, raspravljaju, od muzike jedva razabirem o čemu. Nešto oko preparata za prskanje. Da je moj Ljubiša ovde, poveo bi glavnu reč a ja bih ponosno slušao šta govori.
- Može kafa, čika Rade?- Pita me lepuškasta devojka, mislim da je Mirkova bratanica; pošteno i vredno čeljade. Zagledala bi se ona u mog sina, a i on bogme u nju.
Odbacujem misli na Ljubišu, ne dopuštam da me progone. Biće za to vremena kada se vratim kući.
- Može, dete, može!- Odgovaram i vrebam trenutak da se priključim raspravi. Obično, u dućanu, izbegavam ali sada je drugačije. Sada mi godi da sam među svetom, da ih slušam i da me slušaju.
Rasprava se naglo prekida, glave se okreću i svi gledaju u mene. Na licima im ne nazirem izraze sažaljenja sa kojima su me gledali od kada je Ljubiša otišao.
- Nisam te čuo, šta si rekao?- Napinjem se da odvojim reči od muzike.
- Pitam čime ćeš da prskaš!- Ponavlja Bogdan čiji je voćnjak najveći u okolini.
- Još ne znam, ne pratim... - naglo prekidam rečenicu. Malo je nedostajalo da dodam - ... od kako je Ljubiša otišao.
Nudi se da prska jabuke, kada dođe vreme, kaže, samo naftu da nabavim. Veli, deset litri će biti dovoljno a meni se neka toplina oko srca širi, nije me selo zaboravilo, hoće ljudi da pomognu, znam, malo je deset litri a gde još preparat... Nude se i drugi, da orežu stabla, znaju da je dosta zapušteno.
Zahvaljujem se i nazdravljam, ne primećujem kako vreme prolazi, raspravljam sa seljanima o politici i novom ministru poljoprivrede.
Navratila i dva policajca, stoje na kapiji i nešto govore Mirku. Mara ih nudi posluženjem, oni odbijaju i zagledaju ovamo. Sigurno ih zove na veselje a oni ne mogu, na dužnost su. Retko kada dođu u selo, zacelo su tu radi svadbe.
Neko ponavlja da je vreme, da se ide po mladu pa u crkvu.
Ustajemo i krećemo. Mara me zadržava:
- Radomire, nema mesta u kolima a biće naporno, ostani ovde i sedi sa starinama, pa kada dođu biće veselja tri dana!
Razočaran, kimam glavom. Radovao sam se izlasku iz sela, nisam godinama nigde mrdnuo, ali ne dozvoljavam da se to na meni primeti. Predugo vremena sam zanemarivao komšije i seljane, ne ide da sada prkosim.
- Dobro - odgovaram uz osmeh i dodajem – Imaš pravo, Maro!
Kolona auta se migolji iz sela, posmatram ih sa kapije. Sva lepa i okićena, a Ljubišin stoji u dvorištu, prašnjav i oronuo. Kupiću mu drugi kada dođe, prodaću oranicu. Neka ima.

"Vazduh koji užurbano udišem izmiče mi iz grudi a crnilo se sakuplja pred očima"...ne valja, trebalo bi popraviti a možda i izbaciti sasvim.

"Nešto oko preparata za prskanje"...ni ovo ne valja, bolje bi bilo, nešto u vezi preparata za prskanje, jer ovako ispada da je preparat baš tu i da sada prtljaju oko njega, a zapravo samo pričaju. Ne znam da li griješim?

I da ne kvocam kao jučer, za sada toliko.

Nije loše, čekam nastavak.

Quote from: scallop on 21-03-2013, 13:41:41
...ali ja bar imam osećaj da je na svom terenu.

:-|   xcheers

Još nema nikoga ko je provalio priču? Ako nema, Boban bi bio hepi. :lol:

Šta? Treba da otkrijemo u čemu je štos? Ovo liči na onu, da l beše Bucati, kad majci dolazi mrtav sina napolju ga čekaju drugovi, on ima ranu ispod šinjela, tako nešto. Daklem, tati dolazi mrtav sin u posetu svako veče, da li kao halicnacija ili posledica delirijum termensa, možda duh?
Ju, ju...
Bumo vidli.

ma gle ti ovog Aleksija, ubode i ode! :evil:

Pa, do sada imamo dva nagađanja. :mrgreen:

Quote from: saturnica on 22-03-2013, 21:19:39
ma gle ti ovog Aleksija, ubode i ode! :evil:

К`о комарац :)

Quote from: Savajat Erp on 22-03-2013, 21:44:38

Quote from: saturnica on 22-03-2013, 21:19:39
ma gle ti ovog Aleksija, ubode i ode! :evil:

К`о комарац :)

to i nije neki kompliment...

Зависи са чије тачке гледишта посматрамо целу ствар  :mrgreen:

Quote from: Savajat Erp on 22-03-2013, 22:04:37
Зависи са чије тачке гледишта посматрамо целу ствар  :mrgreen:

tako je, istina...:)

Imamo i nečistu silu u voćnjaku, koja na trenutke pušta ženski glas. A ni reči o Ljubišinoj majci.

Inače,  priča mi je (bar do sada) čudna kombinacija nekog nedefinisanog kvaliteta i opštih mesta koja su, da sve bude grđe, uvaljana u otužnu patetiku. Prosto ne mogu da kažem ni da li mi se dopada. Pomislim da ima ''ono nešto'' oko čega se vredi truditi, a odmah zatim da nije vredna ni čitanja. Ne znam. Rečenice su užasne, nemam volje da ih komentarišem. 

Quote from: kimura on 22-03-2013, 22:24:36
Imamo i nečistu silu u voćnjaku, koja na trenutke pušta ženski glas. A ni reči o Ljubišinoj majci.

Još uvek ne možemo biti sigurni da je nema (majke). Sa druge strane, zašto je ona bitna? Možda je umrla davno pre nego što će se javiti bilo koji činilac važan za našu priču. Otišla je sa švalerom u Nemačku npr.

Iskreno, bio bih razočaran ako se oko nje vrti priča, mada u ovom trenutku to ne mogu ni da naslutim.

Trenutak kada se pojavljuje mrtav sin podsetio me je na Kingovu novelu 1922. I njegovom ocu-mužu ukazala se mrtva žena i donela proročanstvo o propasti sina. Ako je ovde otac ubica sina, kao što je tamo muž presudio ženi, biće previše sličnosti.

Ne smeta mi patetika, da budem iskren nešto je ni ne vidim. Ono u voćnjaku je mnoštvo glasova, u prvom delu priče je koliko sam shvatio čuo i muški i ženski. Sin neće biti da je od njihove fele jer je došao da upozori. Ima tu neke niti - stari bi voleo da ženi sina, a sada odlazi na tuđu svadbu. Videćemo, imam utisak da će još jedan ovakav deo biti prekratak.

Kako, bre, nema patetike?!
Starcu odvode jedinca u rat, pozivaju ga na tuđe svadbe, on tužno gleda devojku koja nije suđena njegovom sinu i misli na bela kola što trunu u dvorištu. A vrhunac je kada nesrećnog pustinjaka, koji je rešio da se vrati među ljude, ti ljudi oduševljeno prigrle. Šta reći, narodnjak sa horor elementima...
Sve ovo bi još i moglo proći (uz izvesna doterivanja, tj. izbacivanja) ako je sama priča dobra. A to ćemo tek videti.
Pošto do ovog časa praktično nemamo ženskih likova, verujem da bi Ljubišina majka morala odigrati neku ulogu.
I ja se pitam kako je sabio rasplet.

Mislim da je autor dobro ušio hintove u tekst, pa će sutrašnji tekst biti najkraći. Koga nije mučila patetika, taj je sigurno na pravom tragu. Nije patetika kad priča ima ovakvu sadržinu. Patetika je preterivanje, naturanje viška emocija. Možda bi trebalo da malo razmotrimo kako izgledaju patetične scene. Rečenica u kojoj je stvarno bilo patetike, već je izvučena iz konteksta i naglašena (ono kad su ljudi zaćutali...) Možda se prečesto pominje Ljubiša, ali poznajem dosta osoba koje su svoje gubitke uvek izvlačili pred sagovornike. Mogu misliti kako im je bilo u glavama, a naš autor priča iz glave jednog takvog.

Kimura, misliš da su ga prigrlili? Meni se čini da to samo čiča misli. Pusti ovog što hoće da prska voćnjak, on sedi u blizini. Ako ti nije promaklo - deo gostiju podozrivo gleda i došaptava se...

Jeste, patetika podazumeva naturanje viška emocija. Ova priča je, bar za moje uši, ispričana u nepotrebno povišenom tonu.
Očevi vole sinove, ljudi imaju poštovanja za tuđu nesreću, ali u životu to nije ni nalik ovome što smo upravo pročitali. Emocije i međuljudski odnosi  jednostavno nisu dobro prikazani. Sve deluje lažno ili, ako više volite, prenaglašeno.
Uzgred, zaista ću se razočarati ako je otac zatukao sina negde u voćnjaku, a njegova svest sada ne može da se nosi sa zločinom.

Quote from: hidden on 22-03-2013, 23:42:43
Kimura, misliš da su ga prigrlili? Meni se čini da to samo čiča misli. Pusti ovog što hoće da prska voćnjak, on sedi u blizini. Ako ti nije promaklo - deo gostiju podozrivo gleda i došaptava se...

Može biti da se došaptavaju zato što misle da je siromah poludeo od žalosti.

Tako da ce pre biti da su licemeri nego sve će to narod pozlatiti fazon.
Al dobro, videćemo izjutra. Neće valjati ako je zatukao sina, mada biće da je on svoju ulogu u priči ispunio pojavivši se kao prikaza.
Što je onaj mali prebledeo? Prerano smo saznali da je sin mrtav da bi nas sada prevario jeftinim tvistom.

Quote from: scallop on 22-03-2013, 12:03:05
Tek sada vidim da sam kaljav i umazan blatom, a mogu se zakleti da sam jutros očistio čizme, pre odlaska u selo, i obukao čisto radno odelo.
Odmahujem glavom i odlazim ka fotelji. Osećam se umorno, mora da sam nezgodno zadremao.

*uzdah* Jel to to? I posle oni policajci na svadbi? 
Što se tiče patetike: naravno da je ima tj. emocije jesu povišene i, bar na ovu čitateljku, ostavljaju jak utisak neiskrenosti. Ovde je to malo manje vidljivo nego obično na radionici, jer se ne provlači kroz opise bujnih grudi i srnećih očiju, ali to ne znači da nije prisutno.

Vidim da se Scallop i Steva slažu kako je autor na svome terenu, milo mi je, ali meni ovaj falš škripi pod zubima kao pesak, tu ni poznavanje terena ne pomaže.

Skalope, ovo što ti radiš ovde je kao kad bi pustio 1/3 od, recimo, epizode Dosije X i tražio komentar. Nekako mi nije jasno kako da komentarišem parče bez celine. "Pismeno", jeste, jak kompliment. "Patetično, da ili ne", otkud znam kad ne vidim celinu i ne mogu da procenim atmosferu? "Kako vam se dopada ideja" kakva crna ideja kad ne mogu da je sagledam? Nego adje pogađajte o čemu se radi...
Može komentarisanje ali posle celine. Osim ako autor u hodu ne radi priču i ne zeza nas, prilagođavajući je zavisno od komentara.

Hajde da završavamo sa ovom pričom. Malo podsećanje na dobru staru Radionicu - odeljak ima samo 6Kk. Prava mera za lako i brzo čitanje. Budući da nema naredne priče, za sada, pokušaću da se kasnije pozabavimo sa svim vrstama preterivanja u literaturi. Nisam siguran da taj osećaj kod čitaoca nije pomešan sa ličnim stavom. Dakle:



Žene spremaju stolove, odnose tanjire da ih dopune i metu mrve sa belih okićenih stolnjaka. I ona moja bi pomagala, samo da je ostala živa.
Rakija koju pijem mi otvara uspomene. Nisam ni jednom otišao na njen grob, a nisam ni na sahranu. Nisam mogao. Možda me zato glasovi progone? Možda je njen glas među njima? Možda žele da joj vidim grob pa me puste na miru?
Sipam još jednu i stresam je niz grlo. Reče mi ono sinoć da odem među narod, nije spominjalo groblje. Suza mi se potkrada niz obraz, brišem je da neko ne vidi, rešen da napokon odem tamo, na seosko groblje, gde počiva među mrtvima.
Mara se drži podalje od mene, kao da je naslutila o čemu razmišljam. Možda je videla suzu koja mi se otela pa neće da smeta.
Dva policajca ulaze pod šator i idu prema meni.
- Radomire, moraš sa nama! - Govori jedan od njih.
Prisutni, koji su ostali da dočekaju svatove, gledaju, bez iznenađenja na licima.
- Zašto?- Pitam, iznenađen. Pomišljam na dete dok me panika hvata. – Da se nije nešto desilo Ljubiši? - Policajci se zagledaju.
- Ajde, polazi! - Naređuje drugi. Žene izbegavaju da gledaju u mene ali im se otme koji pogled, pogled u kome sada nazirem mržnju.
Hvataju me pod mišku, stavljaju mi lisice i izvode. Flaša sa rakijom se prevrće, zakačio sam je kaputom i niko ne mari za to.  Miris jabukovače se širi dvorištem.
Izvode me na ulicu a tamo, pokraj dva policijska vozila, stoji još policajaca. Meštani se okupili i gledaju, onim istim pogledima mržnje.
- Ljudi, šta sam zgrešio, recite ako boga znate?
Smeštaju me u maricu i  zatvaraju vrata. Zaprepašćenje se povlači pred strahom od mraka u koji me strpaše.
Vozilo se naglo pokreće. Čujem sirenu. Osećam svaku neravninu i okuku puta, baca me po tvrdoj klupi na kojoj sedim i koju ne vidim.
Pitam se zašto me privode, šta sam zgrešio? Da nije zbog jabuka, da nije nekome pozlilo? Nemoguće...
Radomire, trebao si da vidiš... trebao si da vidiš, a mi smo te zvali...
Glasovi! Pohode me u mojoj muci. Napustili su voćnjak i sada me progone na putu za koji ne znam gde će se završiti.
Nisi nas slušao i sada te odvode... trebalo je da nas slušaš... da vidiš... da vidiš...
Strah me obuzima silinom koju dotad nisam iskusio. Nemam gde da pobegnem, ne mogu nigde da mrdnem, ništa ne vidim a slušam ih kako šapuću, tik do uha, ne vrište iz voćnjaka kao pre. U tami mi se ukazuju lica bez tela, samrtno bleda, praznog i ukočenog pogleda zure u mene. Prepoznajem ih. Ne mogu više da izdržim.

* * *

Osećam pljusak vode po glavi i drmusanje po ramenima. Dolazim sebi, kao kroz maglu vidim zidove ćelije i rešetke na malom prozoru. Dižu me sa dronjavog ležaja i vode niz hodnik, negde.
Ispitivanje je mučno, jedva sedim na neudobnoj stolici. Lice inspektora se unosi u moje i govori mi da priznam, da su dokazi neoborivi, galami o nekom blatu i krvi na čizmama i postavlja pitanja. Odgovaram kako znam i umem, govorim im da je greška, da nisam lopov ni kriminalac, kumim ga da mi kaže šta sam učinio. Govorim i o glasovima iz voćnjaka, otvaram dušu i olakšanje me obuzima dok zborim o onom zlu, a inspektor me gleda u neverici, razrogačenih očiju i odmahuje glavom. Završavam sa pričom, sav iscrpljen.
Islednik vadi fotografije iz fascikle i reda ih na sto ispred mene. Zurim u njih a crnilo mi sužava vidokrug, srce mi tuče kao sumanuto, gubim dah.
Gledam u lica na slikama, ista ona koja su se ukazala u tami marice. Njegov glas dopire negde iz daljine a fotografije gube svoj oblik. Odižu me sa stolice, nemam snage sam da ustanem. Vraćaju me u ćeliju u kojoj ne gase svetlo, nikad ga ne gase. Na ovom mestu nema tame.
- Sutra idemo na suočenje, Radomire!– Veli i odlazi. Ostajem sam.

* * *

Voćnjak je pun policije. Neki u belom, kopaju između stabala i slikaju kosti u zemlji. Inspektor me vodi od jedne humke do druge, pita me za leševe u zemlji a ja ćutim. Lisice me žuljaju ali se privikavam. Znam ko su mrtvi u voćnjaku i ko ih je ubio. A sada znam i zašto sam to učinio. 
Konačno progovaram:
- Inspektore,  ja sam morao da ih pobijem!- Dva policajca koji me čuvaju me gledaju sa prezirom ali ne marim.
- Znam Radomire, sve znam... sva ta nestala lica u poslednjih deset godina... Gde si sahranio onog nakupca?
Pokazujem glavom na kraj voćnjaka, prema šumi.
- Zašto si njega ubio?
- Zato što mi je rekao ovako: Čoveče... neka si ti živ i zdrav, Ljubiša je poginuo u borbi, ima tome deset godina, neće se on tebi vratiti. E tako mi je rekao.
- I onda si ga upucao?
- Upucao ga, odvukao u voćnjak i sahranio pa sam odvezao kamion u šumu.   
  - A ostale, zašto?
- Svi su me lagali za Ljubišu. Prvi je onaj vojnik koji je došao da javi Ljubišinu pogibiju. Onda su, vremenom, dolazili drugi da izjave saučešće, da me lažu u oči!
- Vojnik se vodio kao dezerter... - priseća se inspektor, odmahujući glavom a policajci se uzjogunili, oni bi da me biju.
U daljini, među redovima jabuke, gledam kako pretresaju kuću. Vidim i neke seljane, okupljene na blokiranoj cesti. Propuštaju samo kombije da prevezu ostatke u Novi Sad, u onu bolnicu.
- Znaš, dojava od sudske policije nam se učinila interesantnom. Poznavali su ti sina, zaključili da ovde nisu čista posla. Onda je majka dečaka, koja je kupila jabuke od tebe, prijavila da joj je mali video mrtvaca u voćnjaku a seljani prijavili napušteni kamion, sa dokumentima. Da li je dečak video mrtvaca, Radomire?
- Jeste. Spremao sam se da ga dublje ukopam, našle ga divlje svinje. 
- Osam leševa do sada. Ima li ih još?
- Ima, još tri - pokazujem gde su pokopani. Vodim ih od jednog mesta do drugog.
- Je l' ti žena znala šta radiš?
- Znala je za vojnika, pa se raskukala, htela da prijavi pa sam je gurnuo sa jabuke...
Čuvar me psuje i hvata se za pendrek, isti onaj koji me tukao u ćeliji da niko ne vidi, a sada bi opet. Inspektor ga zaustavlja, ne da mu, vodi ga u stranu i čita mu bukvicu.
- Ne tuci ga budalo, vidiš da je matori skrenuo sa uma. Jadno je to!
- A toliko mrtvih, inspektore? Toliko unesrećenih porodica? - Besno će policajac.
- Nije naše da mu sudimo, ali ipak...
- Šta?
- Kada padne mrak, ugasi svetlo. Ugasi sva svetla u istražnom.   

Aleksije, neću da se složim. Nije da ne bih mogao, ali siguran sam da većina vas prekida sa čitanjem bilo čega u nekom trenutku i iza tog trenutka neke impresije ostaju. A, ako ih saznamo, onde imamo uvid kako se priča u čitanju razvija i kako dolazi do trenutka kad nas nešto - smara. Usputni komentari su i uputstvo piscu šta da izbegava, a šta mu ide dobro.

A kad ja dam usputni komentar, onda me se kritikuje. xfrog
Što se tiče patetike: jedva čekam da vidim koji je to moj lični stav od koga mi se priviđa patetika u ovoj priči -.-

I tako sam došao do samospoznaje kako sam najobičniji magarac, pošto sam u priču učitao značenje koje ona nema, očekujući neki dublji smisao.
Ispade smandrljan kraj, sa neprihvatljivim i neuverljivim razrešenjem. Sve kao nekakva šizofrenija, naglo se magla u umu naratora razišla i mi, umesto napaćene i bolne duše, imamo psiha iz šljivika.
Naravoučenije: ne očekuj mnogo od svega ponuđenog.
U redu je što se ne slažemo. Bilo bi dosadno kada bi svi u iste diple duvali.

Neću s tobom da se svađam, od toga nema nikakve koristi. Imali ste svojevremeno raspravu o političarenju (sa boljim terminom od ovoga), gde su lični stavovi postavljani iznad činjenica u posmatranim delima. Mislim da se radilo o Ursuli LeGuin. Naravno, iz takvih rasprava teško je isključiti sebe. Naša opredeljenja utiču na posmatranje tuđih dela i tu je teško biti sasvim objektivan. Danas ćemo naći hiljadu obrazloženja za Filipa Dika, jer znamo o njemu i njegovom životu previše. Koliko znamo o motivima onih koji sada pišu? Koliko znate o motivacijama koje su mene ganjale da napišem ono šta sam napisao? Zato molim da se prema radovima kako na onoj, tako i na ovoj Radionici, odnosimo kao prema živom tkivu koje se da usmeravati ka boljem i uspešnijem.


Ova priča je prva koja je poštovala obim koji se očekuje od Tabak priče, malo mi je pravila probleme za razdvajanje na tri segmenta, ali ko je propisao da u takvoj priči ima samo tri poluceline? Zamerićemo joj višak "patetike", da ne napominjem koliko bi te patetike bilo da već nekoliko godina ne insistiram da je bude manje (pisac je emotivan i to je deo njegove prirode). Zamerićemo i malo previše "upiranja prstom", jer nije siguran da je sve na svom mestu. Isto tako, a to je nešto što se najteže leči, zamerićemo na oskudnoj pismenosti, posebno u upotrebi predloga, priloga i sveza kao vezivnog dela tkanja. Na konstrukciji nećemo, jer je održao tenziju pripovedanja do poslednje trećine priče. Toliko od mene, za sada.

Ljubisa sine, vrati se kuci, tata te ceka! :)

Dakle, prica je dobra, meni, ma kakve god kritike padale, vuce na citanje. Ali ostaje cinjenica da se na stilu i recenicama MORA poraditi. Nisam htjela izvlaciti opet sve ono sto je meni u njoj smetalo, da ne budem dosadna i naporna. A mogla sam izvuc svasta.

Nisam sigurna hocu li sad izrec glupost ili ne, ali ako je u pitanju nekakav horror, da li takva prica automatski mora imati ne znam kakvu pouku ili poruku, na sto je aludirao Aleksije, ili ne mora?  Nije li horror naprost horror, pa se u njemu uziva jer je to zanr koji se voli i cijeni. Sjetimo se samo raznih horrora od filmova do knjiga. Treses se, jezis se, skrivas pod dekom, virkas ali i dalje gledas. Mislim, to je gust i bez icega drugoga.
Eto, toliko, hvala. Ako sam bubla glupost, pravite se da niste vidjeli nista.
:)

Očekujem još dva-tri mišljenja o celini, a onda će nam se, valjda predstaviti autor, sutra pre podne, pa da ga odeljemo do kraja. :mrgreen:

Ne mogu sa mobilnog da kuckam nadugacko. Prica je dobra, sve zamerke koje imam beznacajne su pred generalnim utiskom. Zanima me motivacija autora.
Ovo bukvalno samo treba da se izbrusi.

Quote from: saturnica on 23-03-2013, 22:00:10
Ali ostaje cinjenica da se na stilu i recenicama MORA poraditi. Nisam htjela izvlaciti opet sve ono sto je meni u njoj smetalo, da ne budem dosadna i naporna. A mogla sam izvuc svasta.

Nisam sigurna hocu li sad izrec glupost ili ne, ali ako je u pitanju nekakav horror, da li takva prica automatski mora imati ne znam kakvu pouku ili poruku, na sto je aludirao Aleksije, ili ne mora?  Nije li horror naprost horror, pa se u njemu uziva jer je to zanr koji se voli i cijeni. Sjetimo se samo raznih horrora od filmova do knjiga. Treses se, jezis se, skrivas pod dekom, virkas ali i dalje gledas. Mislim, to je gust i bez icega drugoga.
Eto, toliko, hvala. Ako sam bubla glupost, pravite se da niste vidjeli nista.
:)

Ja bih se sa svime ovim citiranim složila  :lol:
Da, priča je zaokružena, odajmo joj to priznanje, prva koja ima i glavu i rep što se zapleta tiče. Ali stil! Ali ton! Plus: kako saznajemo do kraja, nije fantastika. Plus dva: kako takođe saznajemo, pripovedač je nepouzdan, krajnje, i onda prvo lice počinje još više da mi smeta, a naročito u završetku priče gde policajac mora manje-više da mu priča šta je on radio, da bismo i mi to saznali, i drugo, sam kraj, onaj razgovor koji deda ne bi trebalo da čuje ali ga čuje da bismo ga mi čuli... pa, prvo lice postavlja dosta problema pred pisca, koji ovde nisu najelegantnije rešeni, žalim.
Obaška što bi ga mnogo ranije skleptali da je stvarno kokao sve koji mu izjave saučešće...

Da dodam: nije mi cilj da se svađam, časna reč. Samo: molim da se pisci ne brane od mene time što su dobri ljudi, a ja ih eto rezilim. 

Nije loš Ljubiša, ovako gledano u celini. Istina je da vuče na čitanje i da ima tenzije do kraja. Dakle, vredi da se doteruje.
Piscu emotivcu svaka čast, nemam ništa protiv emocija u priči, ali verujem da o velikom gubitku treba govoriti sa malo reči. Ja bih tu bila uzdržanija. Ne mora nam se crtati i podvlačiti očigledno. Isto važi i za radnju. Neko već reče da se isuviše upire prstom (u voćnjak).
Glasovi su dobri, lik starca gotovo sasvim uspeo (ako se ublaže pomenuta preterivanja).
Naslov mi se ne dopada. Možda je bolje samo ''Ljubiša''?
Uzgred, u kom je ratu Ljubiša poginuo? Ako je to bilo početkom devedesetih, treba imati u vidu da posedovanje računara tad nije bilo sasvim obična stvar. Taj detalj bih možda izbacila i ostala pri muzici koja dolazi s radija. Nema Ljubiše - nema ni muzike. Za mene dovoljno.
Sad, može biti da je računar tu da nam pokaže kako je Ljubiša bio pametan i moderan dečko. I na drugim mestima se naglašavaju njegovi kvaliteti, a ja bih od svega zadržala jedino ono kako pažljivo sipa vodu i ne prosipa ni kap. Tu su i Ljubiša i nežnost koju otac  prema njemu oseća dati u jednom potezu.
Završetak mi je pomalo sporan. Poslednja rečenica kao da otvara neku novu priču. Ne znam koliko je to dobro.
Inače, autoru ove priče bih propisala da svakog meseca pročita najmanje jednu domaću knjigu, po mogućnosti izdatu pre 1990. godine.
   

Preduhitrila me je Jevtra tako da baš i nemam šta puno da dodam. Sve se slažem, ali da li je moguće da samo meni smeta ovo prvo lice u prezentu? I to mi smeta toliko da sam nekoliko puta prestajala sa čitanjem. Samo moja urođena upornost me je naterala da stignem do kraja.
Elem, da pojasnim ovo oko prezenta. To je vrlo efektan način pisanja, ali se kod njega tako često greši i odvodi priču u faktografsko nabrajanje radnje. Prelazi se u suvoparno obaveštavanje ko je kome šta kada i kako uradio. Ovde je skoro cela priča na taj način ispričana, a od atmosfere ništa.
Autor je ovom pričom na mene ostavio potpuno hladan utisak. Ravnodušna sam prema glavnom liku, dešavanjima, njegovoj patnji i sve to zbog načina kako je pokušao da mi ih približi.
Da ne bi bilo da pričam i prazno evo nekih primera:
"- Ne!- Odgovaram glasno, trgam se iz obamrlosti i prepuštanja, pokrećem se i trčim do vrata, otključavam ih progonjen vriscima. Ulazim u kuću i jedva zaključavam, ruke se tresu a dozivanje nestaje, kao da ga nikad nije bilo. " - Dakle, dočaravanje atmosfere je apsolutna nula, nisam osetila njegov strah, paniku, nisam osetila ni trenutak jezovite atmosfere, ma ništa. Nije trebalo da mi objašnjava šta radi već šta oseća, to je ono što bi me trgnulo. Dalje, glasno odgovaranje može biti i uzvik, vrisak i sl. Pokretanje i trčanje su slične radnje, tj trčanja nema bez pokretanja. Ako je neko u panici i beži boreći se za život teško da će ulaziti u kuću. Upašće, utrčaće, uleteće i sl.


"Nekoliko trenutaka gledam u kuhinjski pod i smirujem se tišinom koju mi je kuća pružila." - Izvinjavam se autoru, ali mene ne zanima koliko trenutaka je naš junak gledao u kuhinjski pod i kako smo stigli do važnijeg dela. Bitnije mi je da saznam da ga pogled na kuhinjski pod smiruje. Takva rečenica bi mogla lepše zvučati.


"Zavijam duvan, sipam rakiju u čašu i pijuckam je dok režem komade sa poslednje šunke koju sam jutros izneo iz pušnice. " - Zbog čega je bitan red koraka? Sve smo to mogli saznati npr. dok mu je gutljaj natopljen duvanskim dimom žario grlo dok je rezao komade šunke i sl. Na milion načina se nešto može opisati, a da se ne nabrajaju radnje. Takve rečenice nisu ni lepe, da ne bih upotrebila neki drugi izraz.


"Zatvaram frižider, opsujem, spuštam jaja i hitam ka prozoru. Jaja se kotrljaju sa stola i razbijaju o pločice." - Opet mi se crta frka i panika koju ne mogu da osetim. Ovako nešto može u filmu, ali tamo imam sliku, vidim njegov izraz lica u trenutku kada shvati da je zaboravio da zatvori prozor, vidim paniku, pogled. Aman, ne može da spušta jaja i hita, jednostavno ne ide.


I da se zaustavim s primerima, niko neće više čitati šta sam napisala. Dakle, ovo mi je bila najvažnija zamerka, ali tako velika i jaka da mi je pokvarila ceo utisak o priči, čak i da je zamišljena bolje.
Kraj je sve upropastio. To je i Aleksije primetio, sve se nešto gradi, tenzija raste, očekuješ u najmanju ruku nešto "wow" i na kraju tras, ništa.
Nešto mi je i promaklo pa nek' mi se pojasni. Kako su odjednom vozila u tolikom broju počela da svraćaju i traže njegove jabuke, a do tada skoro niko. Tu sam negde izgubila nit.


Zaključak: Zbog svega što sam navela moje je mišljenje da bi priča bila mnogo bolja kada bi se ponovo napisala.

Grr, sad idem da doradim ono što sam predugo kitio o prezentu, pa okasnio.

Pročitao sam i ja priču.

Prezent valjda još nikome nije doneo ništa dobro, niti će. Rečenice deluju izveštačeno, stiskaju čitaoca za nos dok bi one, kao, da ga lakše uvuku u trenutnost dešavanja radnje. Ja nikako da razumem tu ,,pomodnu" potrebu za ,,letim, sanjam, dišem". Očito je defekt u meni, ja dok sam leteo nešto sam i odsanjao. Sad samo dišem. E, to je patetika!


Patetika, nemam ni ja ništa protiv nje kad se zove bol, ili žal, ovde guši pa priči ne daje nikakve šanse. Svadba, kojom je autor povukao patos do neslućenih dubina, kad sam stigao do tog dela iskreno sam očekivao da se i ringišpil zavrti do kraja. Al' ne u smislu žandara kao izlaza u stranu tamo gde je manji otpor. Sam pojam svadbe jeste ustvari bio idealno razrešnje da se u priči neko ko mora biti kažnjen i privede pravdi, al' da ju je sam za sina organizovao. Na nju bi bila pozvana familja pobijenih, Čiča ih služi, voćnjak okićen, oni čekaju mladence a ne znaju kome su došli na svadbu. Pa im se matori ,,predstavi" i stavi na ,,raspolaganje". Opalac, kad gle horora!


Likovi, svi odreda su mi ostali hladni na dodir. Da mi se sad dadne nekih sličnih, pa promeša, sumnjam da bi ih razlikovao.


Jezik je katastrofalan, u najmenjem. Kao da je pisano pod prisilom. Kad kažem jezik mislim na upotrebnu vrednost reči i njihovu snagu, zvučnost, šta god, u građenju rečenice. A one, rečenice, su uglavnom šture, tipa: ,,Hvataju me pod mišku, stavljaju mi lisice i izvode". Ovako bi trebalo da se pišu teze koje se kasnije sroče u jednu ili nekoliko rečenica, eventualno čak i čitav pasus. Možda i preterujem s tim "nacrtima" koje se predstavljaju kao rečenice, možda al' čisto sumnjam.


Beskrajni i dosadni dijalozi ne dopinose ritmu, toliko da bi smo se razumeli.


E, a ovo je dobro:
"Sinoć je vetar prevrnuo tablu koju je Ljubiša napravio. Natpis na njoj je izbledeo, crvena slova –jabuke na prodaju- se tek naziru. Završavam sa prebiranjem i ustajem da namestim pano i nabijem stopu u zemlju koliko god mogu. Lepet krila iz voćnjaka, koji se prostire duž puta, mi odvlači pažnju. Sigurno su kokoške ponovo odlutale i naišle na divlje svinje sa planine koje znaju da se spuste tik do sela. Uzimam karabin i krećem među stabla da ih potražim, odavno nisam ulovio neku, ali me izdužene senke zadržavaju u mestu. Sunce se spušta iza brda, uskoro će mrak a sa njim i zlo koje se skriva među drvećem".
Tako se, kad moram reći BRE!, pravi atmosfera. Autor ima problem da prepozna pripovednje, u ovom segmentu je spustio na papir jedan dobar komad.
Naslutio sam da bi se i od delova kad je Čiča sišao do radnje, cunjao usput, moglo upecati nešto od dobrog.

Priča kakva je sad, nije upotrebljiva na više od nekoliko nivoa. Ja sam već izderao grlo sugestijama da je ovaj autor krenuo lošim putem i da nazaduje. Ako sam u krivu, izvinjavam se svima redom.

Mislim da i ptice znaju čiji je ovo pokušaj.

Najveće packe sam popio radi pripovedanja a obrazložiću zašto sam odabrao tako:
Priča je smeštena na istinitoj lokaciji, odmah iza sremačkog sela Sviloš, koji se nalazi na magistralnom putu Novi Sad – Sremska Mitrovica (preko starog venca). Voćnjak, koji se spominje u priči postoji, moj je i često boravim tamo, gde me i klepila ideja za priču. Među meštanima imam poznanika i prijatelja, često sa njima besedim i dobro sam zapamtio njihov način izražavanja.
Budući da sam pripovedao iz prvog lica protagoniste, smatrao sam da treba upravo tako; narator mora da pripoveda književnim jezikom, ali u ovom slučaju narator je neuki seljak, čiča Radomir.
Možda jeste izveštačeno i falš, ali sam se potrudio da što vernije prenesem. Priprema očito zna da uzme danak ako se ne implementira pravilno. Moja želja, u kojoj sam previše zagrizao, bila je da se čitaoc identifikuje sa protagonistom. Očito, nije mi ispunjena.

Svadba je deo priče koji ne bi trebalo da je patetičan; služi da se matori trgne, vrati u realnost, da uvidi da život ide dalje a istovremeno da bude polazna tačka za suočavanje sa posledicama svojih nedela.

Nije mi bila namera da napišem horor priču, ali se može i tako posmatrati, kako kome paše. Nisam hteo, niti ću, da kažem da li duhovi (glasovi) pobijenih zaista postoje ili je to čičin odraz kajanja, manifestacija krivice i žalosti. Neka bude poštovan preporučeni klifhenger.
Poenta se može pronaći, simbolika voćnjaka bi trebalo da je jasna, kao i duhovi iz prošlosti, ali eto, nije.


Neću dalje da pravdam priču, nema smisla, ali i dalje mislim da joj je struktura i logika dobra, i znam šta mi je sa njom činiti, kada mi slike izvetre iz glave. Ima da je picnem, mislim da vredi.

Zahvaljujem na odvojenom vremenu i komentarima.

Auh! :-?


Nekako imam utisak da su Stipan, Hidden i Hrundi još dobro prošli. Hajd' da smislim imam li ja šta da dodam, a sigurno da imam.

Neuverljivo mi je da ga ne bi uhvatili nakon što ubije svakog ko mu izjavi saučešće. Ti što mu izjavljuju saučešće imaju nekakve porodice, zna neko kod koga su otišli, prijavili bi policiji; a i pominje se da ga žene gledaju s mržnjom, dakle znaju. Ili bi ga uhvatila policija, ili bi ga neko ubio iz osvete.

Najpre o primedbi da nema ni F od Fantastike. Kako je ovo SF/F/H forum, pa i Radionica, sigurno ima H od horor. Malo je neuobičajeno da je serijski ubica narator, ali i to smo već videli u ružnoj TV seriji Dexter. Tako posmatrano ni prve dve zombi priče nemaju ni F od fantastike, ali ja horor mogu samo da ne volim, da čitam moram. No, to je manji problem.


Daleko veći problem je, izgleda, prezent. Plut je na to već nekoliko puta ukazala. Možda sam ja kriv što je Džek toliko insistirao na njemu. Meni je drag prezent, jer drži ritam pripovedanja. Da se poslužim muzikom, mada sam totalni analfabeta za nju. Vidim prezent kao ritam sekciju, a sva ostala glagolska vremena kao melodiju. Neko će reći da klasična muzika ne da pišivog boba za tročetvrtinski takt, ali nije sva muzika klasična muzika, niti je sva literatura klasična literatura. Naravno, nije ni sve u bubnju, mada se neki na ovom forumu ne bi s tim složili. Dakle, prezent je legitiman, ako ga nema previše. Zapravo, to važi i za dijalog i za naraciju i za ad hoc karakterizaciju. Mnogo je uvek previše. Kada sam ukazivao na preteranu upotrebu prošlog vremena, čak i u prisustvu priloških odrednica za vreme, uvek sam želeo da podstaknem i na upotrebu prezenta. Zašto bi se nešto pisalo u prolom vremenu, ako se događa - sada?


O kompoziciji priče i pismenosti malo kasnije. Niko nije savršen.


Samo za Angel: Čini mi se da nigde ne piše da je ubio svakog ko mu izjavi saučešće. Mogao bih da ispovrtim verziju o ubijanju prolaznika koji kupuju jabuke, ali time ne bih ništa postigao. Recimo, svi meštani su mu izjavili saučešće odmah pošto je vest stigla i zato je počeo da ih izbegava, a patologija se razvila kasnije, kad su i dokoni kupci jabuka počeli to da čine. Kad je horor uopšte bio smislen?

Sad malo o pismenosti našeg Džeka. Činjenica je da s tim kuburi otkako ga poznajem. Primetno je da se upotrebe infinitiva dobrim delom ratosiljao, a da mu je ukupni rečnik i dalje malo kilav. Međutim, moja osnovna primedba je na upotrebu predloga, priloga i veznika. To je boljka koja uništava priču. Ako imate glavu, telo, ruke i noge, a sve je obaška, teško da ćete u tome videti čoveka. Džek vezuje priču kao Frankeštajn svog monstruma. Kad se stalno kroz priču spotičete, teško je ne zaključiti da je put džombav. Moguće je da je jedan od puteva spasenja u čitanju knjiga, pre svega domaće literature. Taj savet ima već nekoliko godina. Ipak, neistina je da Džek nazaduje. To se pre može reći za onoga ko je tu primedbu napisao. Taj bi mogao da uzme ZS 19, a s Božjom pomoću i ZS 20, pa da uporedi sa onim šta sad drlja.


Na kraju, o onome zbog čega pišemo po Radionicama. Da pišemo priče sa glavom i repom. Priče koje imaju uvod, zaplet, rasplet i dobar kraj. Ne mogu da kažem da je tu Džek najviše napredovao, on od svojih prvih priča to ima u tintari. Zbog topga smo ga i posticali da piše.


Za sve jedno provokativno pitanje: Da ste urednik i da treba da odaberete jednu od četiri postavljene priče i pisca sa kojim biste radili do upotrebljive verzije, koju biste priču i kojeg pisca odabrali? Cic!

Pitanje vam nije u redu scallope, jer svi znamo da i hidden a i hrundi imaju daleko boljih prica od ovih koje su poslali na Tabak. Dakle, nisam sigurna kako bih vam odgovorila s kim bi se ja trenutno kao urednica bakcala.

Pitanje je sasvim u redu. Sva četvorica sigurno imaju i boljih priča. Međutim, ovaj topik od početka nije postavljen komentatorski nego urednički i na njemu imamo ove četiri priče. I na te priče se odnosi pitanje s čim i s kim biste se nosili.

Ali, ako se zadrzimo samo na ove tri price. Stilski je bolja Hrundijeva, logicki Dzekova. Ne znam sto je teze utjerati logiku ili stil u manjkavu pricu.

Četiri, draga moja, tri pominješ, a dve porediš.  :mrgreen:

Quote from: scallop on 24-03-2013, 13:02:39
Četiri, draga moja, tri pominješ, a dve porediš.  :mrgreen:

Matematika moj scallope, nikada mi dobro nije isla!

I Džeka i Hrundija bi trebalo naterati da iznova napišu svoje priče.

A, Stipana i Hiddena ne?

Ne. Stipanova priča je bez trunke originalnosti, a Hiddenova nije osmišljena u dovoljnoj meri da bi imalo šta da se ispravlja.

Quote from: scallop on 24-03-2013, 13:14:47
A, Stipana i Hiddena ne?

Hidden neka svoju okaci macku o rep! :evil:

Quote from: kimura on 24-03-2013, 13:17:23
Ne. Stipanova priča je bez trunke originalnosti, a Hiddenova nije osmišljena u dovoljnoj meri da bi imalo šta da se ispravlja.

xjap

Quote from: saturnica on 24-03-2013, 13:19:01

Quote from: kimura on 24-03-2013, 13:17:23
Ne. Stipanova priča je bez trunke originalnosti, a Hiddenova nije osmišljena u dovoljnoj meri da bi imalo šta da se ispravlja.

xjap

Ujedate me za nejako srce  xfoht

Zašto  xfoht  Hidden? Znamo da možeš bolje.

Quote from: kimura on 24-03-2013, 15:07:34
Zašto  xfoht  Hidden? Znamo da možeš bolje.

Našalih se malo...za ovo bolje ćemo da vidimo.

Samo da javim da su mi danas stigle dve priče. Očigledno je da se niko nije prepao kritika. Nadam se da ću sutra stići da postavim jednu trećinu.

Quote from: scallop on 24-03-2013, 21:46:31
Samo da javim da su mi danas stigle dve priče. Očigledno je da se niko nije prepao kritika. Nadam se da ću sutra stići da postavim jednu trećinu.

Koliko je to dugo, ako se smije pitati...

Sme. Prva je 23Kk, a druga 29Kk.

Prva trećina:



PUT KROZ EDEN

Tanka skrama leda stvorila se na površini bazena čim ju je Tajrel dodirnuo stopalom.

Ništa nije osećao, baš kao što su mu objasnili, ali je video kako sa svakom proteklom sekundom led postaje sve deblji. Para se podizala, kovitlala i mutila mu pogled.

Zato je skočio u mali bazen; njegove noge probile su belu koru, a ogroman paket koji je nosio na leđima odvalio dodatni komad.

Voda je bila crna. Gledajući pravo u mračni ambis, Tajrel je bez ustezanja zaplivao nadole, pravo u tamu. Posle nekoliko jakih zamaha osetio je da se njegova tunika zateže u stranu; odmah zatim, struja ga je uhvatila i povukla duž tunela koji je jedva nazirao.

Nije se ni trudio da zauzme stabilan položaj, već je dozvolio da ga voda nosi i okreće kao odbačenu lutku. Usput, kačio je glavom i rukama grubi zid; svaki treći udarac puštao je krv, a nekoliko svojom silinom lomilo kosti lobanje ili mu izvrtalo prste.

Ni jedna od tih povreda nije ostala u njegovoj svesti duže od prolazne zanimljivosti. Paket koji je nosio onemogućavao je da se bilo koja zadrži, već ih je odmah sanirao.

Sve vreme Tajrelove oči zurile su u uskomešano ništavilo. Vreme je prolazilo, ali on nije obraćao pažnju na to – možda sekunde, možda minuti, možda solarni dani – Eden je bio ogroman, a njegov cilj nedefinisano daleko ili blizu; niko nije imao ni najmanju predstavu koliko dugo će plutati u servisnim tunelima koji su snabdevali lekovita jezera i bazena, pošto nikom od gostiju nije palo na pamet da se kreće kroz njih pre nego što je nastupio Užas.

Dah mu je nestajao, ali Tajrel nije pao u iskušenje da udahne puna pluća vode; sav kiseonik i azot koji mu je bio potreban stizao je iz paketa. Morao je da se koncentriše na svetlo koje će najaviti njegovu izlaznu rampu.

U daljini, crni neksus naglo je postao ogromna igla šprica, posmatrana iznutra. Mnogo brže nego što je pretpostavljao, Tajrel je jurio ka njegovom osvetljenom kraju.

Odmah pored njegovog cilja, slabo svetlo otkrivalo je desetine drugih tunela, razgranatih sferno u svim pravcima. Ukoliko promaši izlaz, Tajrel je znao da ništa nije sigurno; bilo je samo vrlo verovatno da će umreti sam, nakon što paket zakaže. A to nije bila ni približno najgora sudbina koju je mogao da doživi.

Nekoliko desetina metara od izlaza, zaplivao je iz sve snage. Njegovi zamasi približili su ga zidu, ali mu je izlaz i dalje prilazio kao svetlo koje će ga pregaziti svakog trenutka.

U pravom momentu, njegova glava i trup uleteli su u bočni tunel, a otupele oči oblila meka svetlost. Udar mu je na trenutak polomio nekoliko rebara, što je u njegovom umu proizvelo samo blago golicanje. Rukama se uhvatio za prvu izbočinu i izvukao noge iz struje.

Uspeo je - pokret ga je ubacio u željeni servisni bazen. Unutar mirne vode, Tajrel se ispravio, i njegov pogled susreo je oči mladog sluge, udaljenog svega nekoliko centimetara. Duge cevi koje su se spuštale iz njegove lobanje lelujale su polako u polumraku bez ijedne brige na svetu, a samo telo bilo u čudnoj pozi, kao da ne može da se odluči između sedenja i stajanja.

U Tajrelovim mislima, medicinske rutine potvrdile su ono što je govorio i njegov zdrav razum. Sluga je odavno bio mrtav. Nema svrhe ni skidati paket sa leđa.

Bez jasne ideje zašto to čini, Tajrel je uzeo mali leš u ruke i gurnuo ga prema otvoru kroz koji je došao. Struja ga je uhvatila i povukla u mrak servisnih tunela, a cevi sa njegove glave kao da su mahnule Tajrelu u pozdrav.

Zadovoljan ovom improvizovanom sahranom, okrenuo se ka izvoru svetla.

Lampa, iako je nije video, nalazila se iznad njegove glave, na kraju dugih hromiranih merdevina. Doplivao je do njih i počeo uspon prema površini.

Na vrhu, izronio je samo toliko da može da vidi i čuje. Oslušnuo je svet van vode veoma pažljivo, i izašao napolje tek kada je bio siguran da će on sam biti koliko-toliko siguran.

Nalazio se unutar jedne od Edenovih Bašti razuma.

Prostorija je bila više desetina metara visoka, sa zidovima boje slonovače niz koju se slivao med. Stubovi su bili postavljeni na svakih nekoliko koraka, nemajući nikakvu funkciju osim one estetske. Njihova tela bila su izvajana kao snopovi kamenih cevi, složenih u nevidljivoj šemi i sabijenih tako jako da su se delimično spojili u jedan.

U skrivenim uglovima i vrhovima stubova, zeleni bršljan stidljivo se širio, razbijajući belo-zlatne nijanse kao da sam čin njegovog rasta predstavlja bogohulje prema tom prostoru.

Tajrel se spustio na kolena i skoncentrisao na svoja osećanja. Bio je uznemiren, ali nepovređen. Nuspojave spajanja sa paketom nije primećivao.

Napravio je nekoliko koraka u praznoj dvorani. Šljapkanje njegovih stopala proširilo se između stubova; u daljini, jednako neprepoznatljivi zvuci stigli su kao da im je neko odgovarao.

Starog Tajrela, onog koji je video svanuće Užasa među prvima na Edenu, ti zvuci bi smrtno preplašili; mogli su da najave samo ono što je i dalje imalo samo improvizovano ime: infekcija.

Ovaj Tajrel, međutim, nije bio ništa hrabriji; razlika je bila u tome što je njegov um bio ispunjen mehaničkim glasom fiziologije, anatomije, kinetičkog nervnog podražavanja i stotina hiljada sličnih podnaslova. Takođe je bilo moguće da je program paketa jednostavno istisnuo sve nepotrebno što je zauzimalo prostor između zakrivljenih kosti njegove lobanje.

Zvuk se približavao; ubrzo, Tajrel je odredio pravac iz kog je dopirao.

Naglo, okrenuo se oko sebe, a mokra tunika razbacala vodu unaokolo; sa leđa mu je skliznuo crni paket i spustio se na pod. Otvorio ga je, pomerio kablove i cevi i izvadio drugi paket, takođe crn i kockast, ali veličine manje torbe.

Polegao ga je pored većeg i otvorio.

Ceremonijalno oružje zasjalo je pred njim u bojama prljavog srebra i zlata.

Negde pozadi, nešto je kročilo ili se dovuklo iza obližnjeg stuba i tu zaustavilo.

Tajrelova šaka se sklopila oko drške bodeža; potegao je debelo sečivo pre nego što je ustao, s namerom da ga uperi prema još nevidljivom protivniku.

- Nema svrhe.

Nepoznati glas ga je sprečio da sprovede svoj napad. U sebi, znao je da je glas u pravu. Nije bilo nikakve svrhe da učini nešto tako budalasto. Opustio je mišiće i okrenuo se ka glasu lagano, iako mu je bodež ostao u šaci.

- Šta to imaš kod sebe? – upitala ga je žena.

Tajrel nije osećao gađenje pred ovim prizorom, bez obzira na njegovu neporecivu ogavnost i sumanutost.

Žena je bila savijena, oslonjena na ruke i noge, iskrivljene glave i lica zaleđenog u grotesknom osmehu. Telo, naduveno i prekriveno borama koje su se usecale duboko u meso, izgledalo je kao dečji crtež. Iskidani ostaci njene tunike vijorili su se oko nje kao latice cveta uhvaćenog u oluji.

Njene oči, međutim, bile su samo tužne.

- Nešto što možda može da im naudi – izgovorio je Tajrel prema nakazi, iako u opšte nije mislio na staro, ponekada efektivno oružje, već na veliki, crni paket koji je nosio.

- Uzvrati kome? Njima? Oni nisu neprijatelj, nisu čak ni zli – žena je počela strpljivo. – Oni su nešto van nas ili bilo čega što možemo da zamislimo. Spram njih, mi smo čestice prašine koje zure u zvezde i misle da gledaju braću.

U sebi, Tajrel se takođe rastužio. Ono što je jednom bila žena moraće zauvek da ostane na Edenu, baš kao i mrtvi sluga unutar bazena.

- Kako izgleda... biti to? To što jesi?

- Oh da sine, to je samo previše... Previše svega – kada je to izgovorila, osmeh se dodatno raširio a uglovi usana su pukli po šavovima usled rastezanja – Stvarnost se topi, ali ne staje – rascepljeni osmeh širio se kao pukotina preko njenog lica – Postoji samo nada u njihovu dobrotu, koju ne razumem, pošto sam mizerna čestica...

Reči više nisu bile ljudske, a njeno lice prepolovilo se na dva jednaka dela.

Tajrel je ispustio bodež i umesto njega uhvatio objekat nalik na pozlaćeni skiptar. Pri prvom dodiru, Tajrel je osetio vibracije u sebi.

Pritisnuo ga malo dugme na kraju drške i bacio skiptar prema ženi koja je stenjala tiho i ritmično.

Njene oči su pobesnele čim se skiptar zaustavio na staklenom podu. Iz razvaljenih usta počeli su da dolaze zvuci brbljanja i potmulog rikanja; koža joj je izgledala kao testo koje raste u pećnici.

Uspravila se na noge i raširila ruke u položaj raspeća. Sve vreme, ostaci tunike komešali su se oko nje, čak i kada se podigla sa poda.

Skiptar ratnika, sa zvaničnim imenom induktora ofanzivnog mentalnog polja, relikvija iz prošlosti i vremena u kom su ljudi još odlazili u ratove, dao je njenom umu želju da se bori. Ona je imala samo jednog neprijatelja na Edenu – sebe samu, oskrnavljenu nakon svanuća Užasa i infekcije koja je nije mimoišla.

Da je žena mogla da eksplodira i raznese sebe u milijardu komada, Tajrel je bio siguran da bi to učinila. Na žalost, nije bilo sile koja je mogla da je povredi u ovom stanju.

Ovako, pomogao joj je kako je najbolje umeo. U košmaru koji ju je očekivao ukoliko on bude neuspešan u svom zadatku, žena će bar zauvek imati borbeni gnev, srž generacija palih ratnika, kao svog saputnika.

Tajrel se spakovao i bacio paket na leđa.

Mučnina koju je obuzdavao kada je prvi put ugledao ženu pretila je da će da se vrati. Napustio je Baštu razuma gotovo sasvim suv od vode iz servisnih tunela.

Za sada imam samo dvije primijedbe.

Najprije, izbaciti slomljena rebra. Covjek s njima ne moze nista, ni trcati ni sjediti ni plivati a jos manje nositi kutiju na ledima. Ako su rebra citava, i njegov hod postaje bez svake zamjerke.

I drugo, opis prostorije u Basti razuma, gdje med tece, a stupovi(tijela?)izvajani su tako da imaju samo estetsku prirodu. Ne znam zasto, ali mi ovaj opis smeta. Zasto ja moram znati da oni nemaju drugu funkciju osim estetske. Pisac mi je satrao mastu u samom startu. I voljela bi znati zasto bi med tekao niz zidove, zar opet bezveze, bez smisla? Jel to zemlja meda i mlijeka...mozda.

Budući da je ova radionica zamišljena kao uređivačka, da pokušam da uredim:

Tajrel ovo, Tajrel ono. Suvišno je da se protagonista toliko imenuje; jedini je (za sada) lik u priči i besmisleno je imenovati ga toliko puta. Preterano je, 22 puta se spominje kako se junak zove! Jednom je sasvim dovoljno, čisto da znamo ime junaka, uprkos što o njemu ništa drugo ne znamo, ali se nadam da ćemo saznati.

Tekst lepo ide, ritam mi je ok, ali ima mnogo stvari koje bih izbacio ili preformulisao a koje baš zapinju.


Sve vreme Tajrelove oči zurile su u uskomešano ništavilo.
Uskomešano ništavilo? Ne mogu da predočim takav koncept, ne treba čitaoc tu da zastane i razmišlja o tome, uvlači u misaonu mrtvu petlju i gubi nit sa pričom.

U daljini, crni neksus naglo je postao ogromna igla šprica, posmatrana iznutra.
Ovde čitaoc gubi perspektivu protagoniste. Nezamislivo, ne mogu da nagađam kako izgleda igla iznutra.


Šljapkanje njegovih stopala proširilo se između stubova; u daljini, jednako neprepoznatljivi zvuci stigli su kao da im je neko odgovarao.

Ovo mi mnogo škripi. Zašto šljapka? Ako je bos, i ako je Tajrel čovek, neće šljapkati. A on šljapka. Nadam se da ima opravdanje u sledećem delu za ovo, a ako nema onda bih ja to preformulisao ili izbacio. Šljapkanje mi ruži celu sliku, ne uklapa se.


Ovaj Tajrel, međutim, nije bio ništa hrabriji; razlika je bila u tome što je njegov um bio ispunjen mehaničkim glasom fiziologije, anatomije, kinetičkog nervnog podražavanja i stotina hiljada sličnih podnaslova. Takođe je bilo moguće da je program paketa jednostavno istisnuo sve nepotrebno što je zauzimalo prostor između zakrivljenih kosti njegove lobanje.

Ovaj pasus je rogobatan, iskače iz ritma i opasno naginje prepričavanju. Nadalje, gubi se pripovedanje i na pojedinim mestima se sklizava u spomenuto prepričavanje. Imamo i ponavljanja reči koje dodatno kvare ostatak dela priče, zajedno sa silom bespotrebnih prideva a sama naracija mi je suvoparna, ne bi škodilo da se začini sa malo karakterizacije i opisa okoliša.

Toliko, za sada. Zanima me nastavak.

Nisam dobre volje i zato samo jedno: Urednički posao nije da tekst izgleda kao da ga je napisao Džek. Urednički posao je da se tekst pisca očuva, ako je već dospeo do ozbiljnog čitanja, a predlažu se izmene samo tamo gde gde pisac ispušta sopstvenu priču. I, naravno da šljapka, ako curi na sve strane i naravno da su zidovi, podovi, zavese i sve ostalo onako kako je zamislio pisac. destruktivnost nije cilj uređivanja jednog teksta.

Nije mi namera da uništim tekst. Izneo sam ono što mi ne štima, ne znači da sam u pravu.

Big vas maz'o, kako vidite uvek trn u oku drugog, a u svom deblo vam ne smeta? Smeta ti i Tajrel ovo, Tajrel ono, a Ljubišu si zazivao da je dojadilo svakom ko je čitao priču. Ne ide to tako.


Saturnice, Tajrel nosi sa sobom regenerativni pribor. To je najavio i mene ne čude rebra. Čude me druge stvari, ali o tome kasnije.

'Ajd da se i ja ubacim, mada se ubacujem kod priče za koju imam malo zamerki..

Dopada mi se vođenje priče do sada, opisi su mi kratki, ali precizni, baš kakve volim da čitam (mada ne i da pišem  :lol: )


Ta scena sa zauzdavanjem žene-nečeg pomoću skiptra je mogla biti i jasnija, nisam baš siguran šta se tu zbilo, mada će to verovatno postati jasno kada priča odmakne.


Nisam do sada ama baš ništa saznao o Tajrelu, više se stvar vodi oko dešavanja, pa mi to malo smeta. Mada, ovo je moguće priča sa nekom opasnom forom na kraju koja bi trebalo da mi izazove "U jeeee!" reakciju. Ali to je malko igranje po žici, jer ako se nastavi na ovakav način, a na kraju ne bude "U jeee!" izraza na mom licu, biću jako razočaran. 8)

U vezi Stipanove priče Spuštanje noći,

Stipane, rekoh jednom prilikom da ti je volja za pisanjem i blagoslov i zla kob u isto vreme. Ne znam, možda je potrebno naći balans, da, baš onda kad misliš da "imaš nešto u peru", što vredi zapisati, ostaviš to u sebi, ako je vredno, vremenom će sazreti, ako nije, svenuće.
Da ne ponavljam ono što su drugi rekli o tvojoj priči, reći ću da si opet stvorio jednoobraznog protagonistu, a to su kod tebe, najšešće, gubitnici, ljudi koji u sebi nose teret prošlosti, mučenici, bez obzira da li su mučeni ljubavlju, traumama, gubicima svih vrsta, ludilom ili nečim desetim, oni, zapravo, najviše bivaju mučeni od tebe, od Stipana. Ne daš im da dišu. Ne daš im oduška, i u tome počiva tvoja čuvena patetika. Ne u broju i kakvoći prideva, već u likovima koji vrište iz tvojih priča: Gušim se! Otvori mi prozor! Nauči me da se služim crnim humorom. Daj mi moć da budem sarkastičan, da se sarkazmom branim od demona u sebi. Daj mom mučeništvu neki kontrapunkt, kako bi me čitaci zavoleli, ili bar, prihvatili, razumeli. Neka budem gubitinik, ali sa stilom.
Time što "oslobađaš" svog junaka, ti otvaraš vrata svojoj priči, utireš nove puteve. Ti radiš suprotno, zatvaraš junaka u njega samog. Ne daš mu izbor. Započinješ ovu priču prošlošću, sećanjima junaka, i to se provlači kroz celu priču, tokom celog putovanja vozom. Stvrorio si protagonistu - posmatrača. U takvoj postavci, njegova sećanja, njegovo mučeništvo prošlosti, ne mogu da utiču na druge likove u priči. Čemu onda služe? Kakva korist od njih? Da se besomučno ponavljaju? E, tu leži tvoja, nazovimo je, patetika.

Quote from: scallop on 25-03-2013, 19:27:38
Big vas maz'o, kako vidite uvek trn u oku drugog, a u svom deblo vam ne smeta? Smeta ti i Tajrel ovo, Tajrel ono, a Ljubišu si zazivao da je dojadilo svakom ko je čitao priču. Ne ide to tako.


Saturnice, Tajrel nosi sa sobom regenerativni pribor. To je najavio i mene ne čude rebra. Čude me druge stvari, ali o tome kasnije.

Pa dobro onda, nisam shvatila.

Ova priča je čist SF. Eden je vasionski brod. Autor nije pisao horor.

Da, to sam razumijela svakako. Ali onaj med sto curi, tako...steta.

Da ti skrenem pažnju: kad vi napadate priču meni dođe da je branim, a kad je hvalite, ja ću naći neku manu. Recimo, više od meda, (zašto ne bi curio med sa zidova?) meni smeta što se nisam povezao sa mrtvim kelnerom, pa i sa ženom pretvorenom u crva. Sad ja očekujem nešto od ta dva lika, a lako je da bude i mrka kapa, nego mali subklimaksi kojima je ovaj autor vičan. :lol:

Zato sto ja volim med, i steta je da tece samo tako bez svrhe i cilja. Ja pricu nisam napala. Nimalo. Spomenuh rebra, pa ste me ispravili.

Nisam je ni ja napao, nego izneo šta meni ne valja u njoj. Ostale likove nisam dirao, čekam nastavak da vidim njihovu funkciju u priči.

Nekako nemam želju da komentarišem ovaj odlomak. Ne zato što je izrazito slab ili isuviše dobar, pa nemam nijednu primedbu, nego zato što mi se čini da u ovom slučaju moram da vidim celinu.
Za sada se može reći da se čita bez napora i da budi interesovanje.

Pošto je u toku napad na mene i moj pristup bilo čemu, tvrdnja da je pogrešno postovati i komentarisati dužu priču postavljanu iz delova. Jeste, ja sam odgovoran što je svaka priča u delovima, ali je za to krivo moje "pogrešno" uverenje da se 16 strana teško čita odjednom i kad su na papiru, a kamoli na ekranu. A ne može se saviti uvo lista, niti markirati gde se stalo. Sa druge strane, nigde nisam tražio komentare nego utiske i zapažanja. Iz moje obimne empirije, a sa malo teorijskog znanja o tehnikama čitanja, sledi da svaki put kad nešto prekinemo sa čitanjem, da bismo nastavili, premotamo u glavi šta smo pročitali i kako se to nastavlja na prethodno pročitano. Rizikujući da ću vam naneti još zla, pomenuću da sam često stavljao prst u knjigu na mesto gde sam zastao i razmišljao šta bi mi pisac mogao još ponuditi do kraja čitanja. Finese o držanju papira i plajvaza kraj knjige (da ne bih ružio samu knjigu svojim opaskama), naročito od kada su cvikeri počeli da mi smetaju čitanju u krevetu, ću da izbegnem. One nisu obavezne.


Mogu ja da vam postujem sledeću priču u celini, ako mi pisac da mig da želi i da ne misli da zlonamerno želim da masom odbijem čitaoce. U suprotnom ćete i nju dobiti u delovima.

Nemojte, tko god kaže da na kompjuteru može bez problema pročitati 16 strana sitno ukucanih slova bez problema, laže.

Blah, ne obaziri se toliko, samo peglaj dalje. Ova Tabak je odlična, daje mnogo više prostora da se sagledaju mogućnosti autora. Kome nije po volji, uvek ima "staru" radionicu da se pokaže.

Za postovanje priče u delovima nisam pametan, meni je i ovako dobro, daje vreme za razmišljanje o pročitanom, ali drugima nije. Ne znam da li se može okačiti .doc kao atačment, za nestrpljive?

Meni samo nije jasan obim komentarisanja, tj, utisaka i zapažanja, da ne gledam preko svojih balvana u tuđe trnove. Ostalo sa stare radionice. 

Ja ću, Scallope, pročitati priču kako god da je postavite.
Ovde se isuviše razglaba o raznoraznim pravilima - sad je došlo na red i postavljanje priče! Mislim da je bolje kada su pravila malobrojna, lakše ih je poštovati.

Moj prethodni post (o tome da želim da vidim celinu) odnosi se na ovu i za sad samo ovu priču.

Evo i drugog dela. Molim vas, nikako sudove, samo utiske. (Nisam razdvajao paragrafe, jer ima puno dijaloga.)



- Ne, ne, ne! Ostani sa nama, preklinjem te! – zaurlao je Tajrel na čoveka koji se opirao u njegovom zagrljaju.
Pored njega, mlada devojka sa velikim stomakom jecala je u uglu male prostorije.
- Pusti me. Želim da vidim šta je tamo.
Tajrel i čovek valjali su se na podu; pored njih, široki panel bio je skinut sa dna zida. U mračnom prostoru koji je otkrivao, sve površine bile su prekrivene masom u nijansama crvene, crne i bolesno bele boje. Izgledalo je kao da pulsira i migolji se, iako se činilo da ima dovoljno mesta da se jedan osoba potrbuške provuče.
- Postaćeš njihov crv! Da li znaš šta to znači; šta će ti učiniti? – Tajrel je pokušavao da urazumi čoveka, ali ovaj nije prestajao da se opire.
Nakon što je otišao iz dvorane Bašte razuma, Tajrel je danima lutao, ne nalazeći nijedno živo biće u pustim hodnicima; voda u svim bazenima bila je mirna kao ogledalo, a jedini zvuci koje je čuo bili su njegovo disanje i koraci.
Nemajući kome da pomogne, napredovao je ka svom krajnjem cilju.
To se promenilo kada je u jednom apartmanu slučajno naišao na ženu i polumrtvog čoveka. Na tom mestu, par se skrivao otkako je nastupio Užas, nesposoban da se pomeri budući da je muškarac izgubio obe noge ispod kolena u početnom haosu. Bez previše muke, Tajrel je problem rešio pomoću svog crnog paketa.
Međutim, čim je bio u stanju da stane na svoje nove noge, čovek po imenu Ko rekao je da želi da uđe u inficirani međuprostor Edena i dovede pomoć.
Tajrel ga je bezuspešno ubeđivao da je on bio ta pomoć i da niko drugi neće doći. Takođe, pokušao je da objasni Kou da će tamo naći samo neopisivu agoniju. Ipak, Ko nije odustajao, čak ni dok ga je preklinjala žena koja je nosila njegovo dete. 
Na kraju, Ko je skinuo panel sa zida dok su Tajrel i žena spavali, ali nije uspeo da uđe pre nego što ih je probudio.
- Ja sam prosvetljen – napokon je rekao, opuštajući se u Tajrelovom rvačkom stisku – Mo um je u stanju da proizvede snagu rascepljenih atoma. Ako me crvi odvuku do energetskog jezgra broda... ili se sam probijem do njega... sve će se okončati. Razneću Eden i Užas zajedno sa njim.
Tajrel je napokon razumeo.
- Nećeš uspeti. Mnogi su pokušali, kasnije, kada je sve ostalo propalo. Kapetan, a kasnije i savet admirala započinjali su samouništenje nebrojeno mnogo puta. Nekada je jezgro detoniralo, nekada ne, ali nijednom nije imalo nikakvog efekta. Užas bira da li će poštovati fizičke zakone; infekcija ne može da se razreši direktnom akcijom.
Ko je signalizirao Tajrelu da se više neće opirati pa ga je ovaj pustio. Ustao je polako i zagrlio uplakanu ženu.
- Da li to znači da je istina da inficirani ne mogu da umru? – pitao je Ko.
- Da. Koliko za sada znam, ništa nije uspelo.
- Ovaj svet, ovaj život... Postoji li od sada samo patnja? – zapitao se, a žena ga je pogledala kroz suze. – Nas dvoje nismo dodirnuti Užasom. Uvek sam se pitao kako izgleda trenutak kada nada umire. Sada znam.
- Biće lakše sa tobom ovde, Tajrele. Hvala ti na svemu – rekla mu je žena sekundu pre nego što je Ko eksplodirao. Detonacija njegovog uma bila je poput dečije igračke u poređenju sa onim što je kao prosvetljen bio u stanju da učini, ali je ipak raznela njihova tela u male komade mesa. Tajrel je sleđeno posmatrao svoju krvavu tuniku i zidove isprskane tamno-crvenom bojom i mesom.
Crni paket mu nije dozvolio da se dugo užasava; u prostoriji je jedan život i dalje tinjao.
Iza kreveta, našao je isečen fetus; plod je do pre nekoliko trenutaka bio u materici žene čije ime Tajrel nije ni saznao. Mali dečak, gotovo potpuno razvijen, nekako je uspeo da preživi eksploziju koja je ubila njegove roditelje.
U narednim časovima, on, zajedno sa medicinskim rutinama i crnim paketom, vredno je radio na maloj bebi. Nije bilo jednostavno održati je u životu, ali kada je to jednom uspeo, ostao je samo zadatak sklapanja sve rastresite smeše kostiju, kože, mišića i organa u živo biće.
Kada je završio, pred njim je ležalo zdravo novorođenče.
Umoran od razmišljanja i rada, Tajrel je zurio u prazno.
- I šta sada? Vratio si me. Šta ćemo sada? – progovorio je dečak piskavim glasom.
- Ne znam.
- Hoćeš li da me ostaviš da bespomoćno čekam trenutak kada će i mene Užas prožeti kao i ceo Eden? Ne želim to,. Želim da spavam, baš kao u maminom stomaku.
- Ni tamo nisi spavao. Slušao si njihove misli i učio, spremao se za život koji ti je podaren. Zato sada možeš da govoriš i misliš.
- I odlučujem, ne zaboravio to. Znam šta me očekuje napolju. Ovo genetski podstaknuto učenje je loša stvar; zavidim bebama koje su ranije dolazile prazne i blagosloveno nesvesne šta ih čeka. Ja imam i tu nesreću da sam rođen, ni manje ni više, nego u epicentru svega ovoga. Zna li se šta je uopšte taj ''užas''?
- Niko nema ni najmanju predstavu.
- Vanzemaljci?
- Možda.
- Satana? Đavo? Kazna za sve naše prošle grehove, možda? Bog, naš tvorac?
- I to je moguće.
- Samo znamo da je užas, je l' tako?
- Da, samo to... – odgovorio je Tajrel nežno.
- Da li je bilo gore sudbine za novog čoveka? Sumnjam. Zato želim da spavam, Tajrele.
- Život je svetinja.
- Nemoj mi pričati bajke. Možeš li me vratiti na polovine iz koje sam nastao? Mislim da bi mi bilo lepše ako bih ponovo bio dva nepotpuna entita, kao kod mojih roditelja. Ovaj sklop nije dao ništa pametno, ništa dobro; samo svest. A ona je briga, strah i očaj povodom nastupajućeg života u koji sam uguran. Reci, zar nisam u pravu?
Tajrel nije mnogo mislio oko svog odgovora.
- U pravu si, bebo. Samo užas postoji na Edenu.
Beba nije videla kada je Tajrel izvukao srebrni bodež, a paket nije dozvolio da oseti ni najmanju naznaku bola ili patnje povodom toga.
- Ne mogu da te vratim tamo, bebo. Ali mogu da učinim ovo. Spavaj mirno, bebo mala; znaj da si dobila ono što i sam želim.
- Hvala – ispustio je glasić sa svojim poslednjim izdahom.
Tajrel je ustao i prišao panelu koji je otvarao prostor uz pod. Organski mrak u njemu zvao je na osvetu, baš kao što je vukao i Koa. Svako ko nije bio mrtav ili inficiran na Edenu želeo je da uzvrati užasu, ali je košmar iza panela Tajrela zvao ispraznim glasom – nije ga ni malo privlačio. On bi možda, samo možda, mogao nešto i da učini.

Hodao je kroz dvorane čiji vrhovi su se gubili u magli kondenzata, daleko iznad njegove glave. Neke je prošao za nekoliko časova, kroz druge se probijao danima.
Sve vreme, Tajrel nikoga nije sreo. Užas je bio proizvoljan kao što ništa ljudsko ne bi moglo da bude - bilo je jednako verovatno da nije primećen kao i da nešto namerno ne želi da se sukobljava sa njim.
U krhotinama svog sećanja, prve stvari koju su medicinske rutine izbacile, Tajrel je mogao da prizove pojedine prizore; za većinu je verovao da potiču iz perioda prvog nastupa užasa.
Pre tog nedefinisanog momenta, život je bio blagostanje, ili bar nehaj, ako ništa drugo. Svi gosti, uključujući i Tajrela, bili su na Edenu, a to je bilo najbolje mesto; svako je mogao da istraži ili upozna sebe, kao i ceo univerzum. To mu je zvučalo kao zlatno doba, izgubljeno zauvek

Autor nam daje dijalog, a odmah zatim objašnjenje o čemu je tu govorilo! Zašto???

Quote from: kimura on 26-03-2013, 12:20:52
Autor nam daje dijalog, a odmah zatim objašnjenje o čemu je tu govorilo! Zašto???

Osim što se u ovome slažem s kimurom, dodala bi još. Da fetus preživi na način kako je preživio, i da odmah potom i priča kao filozof...:(. Jesam li ja ovo dobro razumijela?

Naučen se rodio.  :lol: Ustvari, nije se baš ni rodio. Dorađen je.

Quote from: kimura on 26-03-2013, 13:03:20
Naučen se rodio.  :lol: Ustvari, nije se baš ni rodio. Dorađen je.

Ne mogu to probaviti....ne ide.

Izbor autora. Možete to nazvati i dopunskom informacijom. Sve u ovoj priči je nadnaravno. Ni Tajler ne bi mogao u Eden da time autor nije hteo nešto da kaže. Ne znamo ni kako je izašao da se opremi, a moguće je da nećemo ni saznati.

Za pola sata postavljam poslednji deo priče o Tajleru.

Pročitao sam, pa da kažem koju.

Svako se češe tamo gde ga svrbi. Utisak nakon čitanja je taj da autor veruje u svet koji je stvorio i da ga izuzetno dobro poznaje. Sigurnost se oseti u svakom opisu: cevi, tuneli, med, pulsirajući zidovi - tu smo i ne mrdamo nigde.

Možda je to filozofiranje sa detetom malčice usiljeno, ali ne mogu još da sudim.

Ovo nije nešto što sam navikao da čitam, ali lagao bih kada bi rekao da mi nije zanimljivo.

Ja bih sigurno znao šta bih savetovao piscu, ali to je samo jedan savet. Nije cilj da to budem samo ja nego svako ko misli da ima na umu zbog čega bi neka priča bila bolja. Uz uslov da ste spremni da izdavaču saopštite da potencijala za objavljivanje ima, ali... Negde posle prve priče sam ponudio neke kriterijume, ali su se istopili, jer je neko provalio da je to Stipan. Urednik mora da se zameri, ako će se, zbog početnog nezameranja zameriti izdavaču. Jasno? Pogledajte malo ta pitanja. I, nemojte mi ispravljati rečenice, ako se nismo odlučili hoćemo li priču objavljivati.


Evo poslednjeg dela:



Sećanja su se za njega nakon toga sužavala do jedne tačke, a iza nje se nalazio samo preplavljujući strah. Tajrel je verovao da je taj trenutak bio onaj kada je užas i osvanuo u njihovim životima; nije mogao da bude siguran, jer su ga usađene rutine zamutile do neprepoznatljivosti. Nije žalio zbog toga.
Nakon erupcije, linije sećanja su se razilazile – sukob, otpor, suprotstavljanje. Sve besmisleno.
Ili je možda to bila pokoravanje, očaj i prihvatanje čiste smrti kao bolje alternative? Toga se jasno sećao: mnogi su se ubili kada su shvatili šta ih očekuje.
Ali ni to nije bilo sasvim tačno. Tajrel se bez sumnje sećao glavne odlike užasa, koju je još bolje upoznao otkako je pristao da preuzme paket i krene na svoj sumanti put.
Užas je bio neshvatljiv u svojoj arbitrarnosti i sveprisutnosti. Neki bi pali, drugi umrli, a treći bili pušteni da pobegnu. Bilo je kao da se nešto poigrava sa njima.
Mnoge kapsule za spasavanje uspele su da napuste Eden odmah po izbijanju infekcije. Vest se proširila, a ratna flota admiraliteta ubrzo stigla lokaciju gde se brod nalazio. Bio je to trenutak nade za putnike i goste Edena: komunikacija sa spoljašnjošću, vojnim zapovednicima, naučnicima i prosvetljenim vođama koji su u nosačima okruživali inficirani Eden. Velike reči koje su tešile.
Nije mogao da se seti koliko su bili napolju. Onda su jednostavno nestali.
Većina na brodu mislila je da je užas uspeo da savlada flotu, ili da se ova povukla da bi bolje razmotrila situaciju. Tajrel nije bio siguran, ali je verovao da se flota jednostavno rasturila na sve strane. Prizor inficiranog broda i značenje šta tačno infekcija užasa nosi bilo je previše za bilo kog slobodnog čoveka. Da je bio u stanju, on bi takođe pobegao najdalje što može. SSD – spasite svoje duše.
Užas ih je verovatno pustio da idu. Da li je turistička krstarica Eden zaista bila mesto gde se smak sveta, apokalipsa, naizgled okotila iz ničega? Tajrel nije imao pojma.
Pored traumatske amnezije i konfuzije, dobro se sećao lekcije koju je naučio nakon osvita Užasa - misliti o tome bilo je kao zuriti u paralelna ogledala. Sve je bilo stvarno u istoj meri koliko je bilo iluzija.
Infekcija je bila Užas, nazvana tako zbog nepostojanja boljeg termina.
On nije želelo da im naudi u nekom ljudskom smislu te reči, da im nanese fizički bol ili neku opipljivu patnju. Tajler je osećao da je užas došao iz mesta koje počiva duboko ispod koncepta dobra i zla.
Šačica neinficiranih među kojima se on nalazio dugo je razmišljala šta da učini. Toliko dugo, u stvari, da je većina u međuvremenu umrla ili podlegla Užasu. Rešenje koje je izglasano i samo je predstavljalo ludilo, ne previše udaljeno od onog koji je infekcija predstavljala. Tajrel je izvukao kratku slamku, a njegova sećanja postala su smeša medicinskog znanja i ličnog iskustva.
Crni paket bio je težak na njegovim leđima, ali ni približno toliko kao odgovornost koju je povlačio sa sobom.
Na samom kraju njegovog putovanja, zamišljen i tih, Tajler se napokon, neočekivano, našao licem u lice sa Užasom.

Veliki, objekat u obliku jajeta stajao je ispred ulaza u dvoranu sa biokontrolnim sistemom.
Tajrel nije trepnuo kada ga je ugledao, već je skinuo pakete i izvukao onaj u kom se nalazilo ritualno oružje.
Oblik mu se obratio, ili je to Tajrel samo umislio. U svakom slučaju, razgovor između njih je počeo jednostavnim rečima.
<<Zdravo>>
- Zdravo – odgovorio je Tajrel obliku.
Spustio je manji paket ispred sebe i šutnuo ga. Mnogobrojno drevno oružje poispadalo je na pod, ispunivši hodnik zveketom metala i stare plastike.
Ništa više nije bilo rečeno. Pomislio je da će ga Užas obuzeti, ali se to nije dogodilo. Jaje je stajalo nepokretno i tiho kao što je i izgledalo.
Vratio je veći paket na leđa i pažljivo ga zaobišao.
Bio je to njegov jedini susret sa Užasom; iz njega je izašao neinficiran, ali preplašen baš zbog toga. Užas je bio arbitraran i sveprožimajući: da li je bilo moguće da je već inficiran, a da je njegov zadatak baš ono što užas želi, bilo je pitanje koje mu je zaledilo srce.

Unutar kontrolne sobe, Tajrel je osećao rešenost. Uprkos sumnji pri susretu sa jajem, nazad se nije moglo.
Proverio je sisteme za održavanje života na Edenu i zakačio kompjuterske veze svog paketa za njih.
Kada su rutine u njegovom umu pojurile magistralama hiljada podsistema, Tajrelova svest se nekako zakačila i malo putovala sa njima. Proces nije bio težak.
Njegov mozak bio je samo skladišni prostor koji je nosio znanje neophodno za upotrebu crnog paketa. U njemu, mehanizmi predviđeni za saniranje života prešli su u novi modalitet funkcionisanja i počeli da menjaju stvari. Medicinske rutine u Tajrelovim sinapsama bile su samo medijator između paketa i svemirskog broda.
U deliću sekunde, mreža bioloških sistema Edena pretvorena je u ono što je, u suštini, predstavljalo mnogo veći regenerativni centar, a kompjuteri preuzeli ulogu Tajrelovog mozga. Transfer je ga je podelio, i deo njegovog uma ostao je u telu, a deo, nalik vernoj kopiji lišenoj emocija, prešao je u kompjuterske sisteme broda.

Posmatrao je kako se Eden povinuje novim medicinskim rutinama koje su promenile parametre nivoa kiseonika, pritiska, vlažnosti i drugih uslova za opstanak života. Bioreaktori na svim palubama, predviđeni za stvaranje hrane počeli su da proizvode velike količine protobelančevina koje su ubrzo počele da se prelivaju i ispunjavaju u bazene, hodnike, prostorije i dvorane Edena. Tajrel je video kada su prešli preko čela žene u Bašti razuma, ispunili kabinu u kojoj su Ko i njegova mlada porodica bili smešteni, opkolili i prekrili jaje ispred biokontrolne sobe, kao i druge razbacane anomalije Užasa. Protobelančevina počela da ispunjava i mračne, vlažne međuprostore zidova, a ubrzo potom pronašla i mrtvog slugu, duboko u servisnim tunelima.
Kada je Eden počeo da liči na košnicu napunjenu gustom masom, rutine koje je Tajrel doneo zadale su novi zadatak: sintetiši nanite.
Milijarde mikronskih robota počelo je da buši sebi put kroz Eden, ne razlikujući protobelančevinu od metalnih zidova, neobjašnjivih predmeta Užasa poput od tela neinficiranih putnika – robotima je bilo svejedno – sve dok su stvari bile sačinjene od atoma, oni su bili sposobni da rade svoj posao.
Kako su jedni završavali, drugi su punili male tunele drugim biološkim materijama, bušili nove i povezivali stare. Treći su menjali mase u predznake kostiju, mišića i nervnog sistema. U protobelančevini, veliki brodski resursi poput reaktora, impulsnih motora, pa i same bio-kontrole spajani su sa rastućom organskom strukturom; mozgovi živih inficiranih žrtava vezivani su sa kompjuterskim arhivama i procesorima.
Proces se odvijao po preprogramiranoj šemi, a Tajler je uvideo da Užas nije pokušao da spreči ni jednog jedinog nanita.

Tajler je znao šta sledi. Posle mnogo meseci rada, zamrznut u vakuumu, Eden će se pretvoriti iz turističke krstarice u prvu ćeliju bića koje tek treba da se rodi, delimično dizajniranu, delimično izraslu iz čistog slučajnog spajanja. U sebi, ono će voditi poreklo u jednakoj meri od čoveka, mašine i nepoznatog entiteta koji su ljudi nazvali Užas. I nastaviće da raste, sve dok se ne zaustavi i pokrene.
Dok se to ne dogodi, Tajler je pretpostavljao da će ostatak čovečanstva morati da reši samo jednu dilemu: da li će ovog novog boga prihvatiti kao spasioca, ili će sa njim ući u sukob do istrebljenja?

1. Ocena celine priče;

Zaokružena je, može da funkcioniše samostalno, iako je ostavljen prostor za nastavak. 

2. Mišljenje o sadržini;

Atmosfera me je ugrabila. Na momente imamo delove koji opterećuju, ali to je nešto što će autor otkloniti radeći na rukopisu i u šta se ne bih upuštao.

3. Mišljenje o karakterizaciji;

Tajrel funkcioniše kao mašina. To je možda najslabije u svemu, ali valjda je autor tako hteo. Ipak, imamo naznake da je zadržao ljudskost, pa bi ga stoga trebalo produbiti. Paket, Užas, viši cilj i nesposobnost poimanja ne moraju biti  opravdanje za svaki postupak. .

4. Utisak o stilu pisanja;

Stil je dobar. Nemam zamerke.

5. Ocenu pismenosti;

Ima grešaka, koje se u većini slučajeva svode na tipfelere.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče;

Definitivno bih čitao sa zadovoljstvom.


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da uz male intervencije;

Ja nisam stručnjak za fantastiku, niti sam ikada išta napisala u tom stilu a da izgleda dobro, stoga možda nisam mjerodavna da dajem sudove. Po mom ukusu ima i previše fantastike, toliko da sam ostala zatrpana od svih mogućih slika, kao da sam se ugušila u onom medu za kojeg sam se uhvatila još u samom početku kao pijan plota. Da se mene pita, s obzirom na obilje materijala i fantastičnih slika kojima priča obiluje, ja bih to raširila na duplo, troduplo, pa onda pisac možda ne bi imao toliku potrebu da nam sada u trećem dijelu objašnjava što, zašto i kako. Sada mi ovaj zadnji dio odskače u odnosu na onaj prethodni sav napisan u dijalogu. Previše tumačenja u ovom zadnjem dijelu mi govori o tome da je možda autor i imao na pameti dulju formu, ali da se zaustvio zbog ograničenja Tabak forme.
Griješim li?

Ovakvu priču ne bih nikada napisala, ali to ne znači da ne bih rado čitala. Dopada mi se i pored sijaset nedostataka.
Prvo i najvažnije : priča treba da se doteruje.
Autor bi mogao još malo da razmisli o tome šta je tačno želeo da ispriča, kojim redom i na koji način. Ceo tekst je nekako haotičan. Kao da ga je samo napisao i poslao, bez čitanja.
Rečenice nisu loše. Ja bih ponešto menjala, ali to je možda stvar ukusa. Na primer, kaže se da je Užas ''arbitraran''. I to čak dva puta. Ovu bih reč zamenila.
Možda grešim, ali čini mi se da je zbrka u ovoj priči napravljena zato što se nije vodilo računa o redosledu po kom se čitaocu daju informacije. Taj redosled je itekako bitan, utoliko više ako je reč o apsolutno fantastičnom okruženju.
Izbegla bih pominjanje boga poslednjij rečenici (jasno je da se radi o nadmoćnom biću) - to nekako banalizuje priču.

E, da, slažem se sa Hiddenom : ne smeta mi odsustvo Tajrelove ličnosti.

1. Ocena celine priče;
Pa, generalno, priča mi se ne sviđa. Da nije na radionici, ne bih je pročitao - ostavio bih je mnogo ranije.
Priča je sastavljena od celina koje se ne uklapaju; razrešenje priče ne proističe iz prethodnog teksta, kao je
je kraj veštački kalemljen.

2. Mišljenje o sadržini;
Rađanje novog božanskog entiteta je toliko poznato u SF-u da bi pisac morao da mi ponudi nešto zaista spektakularno da bih mu poverovao...
Pogotovu što ovakvo razrešenje nema nikakvo utemeljenje u prethodnom delu priče.

3. Mišljenje o karakterizaciji;
Karakterizacija je ovde prilično nebitna...

4. Utisak o stilu pisanja;
Postoji određen osećaj za pripovedanje, ali ima i mnogo loših, nepreciznih i nepravilnih rečenica.
5. Ocenu pismenosti;
Prilično nepismeno.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče;
Pa, ovo je zaokružena priča i ne ostavlja mogućnost za nekakav nastavak.
Ja ovo ne bih objavio.

Quote from: Mica Milovanovic on 27-03-2013, 13:41:00

2. Mišljenje o sadržini;
Rađanje novog božanskog entiteta je toliko poznato u SF-u da bi pisac morao da mi ponudi nešto zaista spektakularno da bih mu poverovao...
Pogotovu što ovakvo razrešenje nema nikakvo utemeljenje u prethodnom delu priče.

Generalno bih mogao da se složim, ali bih, ipak, malo polemisao sa tačkom 2.


Jest' izorano stvaranje božanskih entiteta, ali ovo mi je uverljivije od većine. Hajde da pogledamo zašto. Gde god bih prikopao o poreklu bogova svuda i uvek su nastali iz Užasa. Zbor siline groma, zbog straha od smrti, iz negostoljubivosti šume, od podzemlja od kojeg zaziremo, od suše, od potopa, od... pa, jel' treba da nastavljam? A, onda, taj Užas pokušavamo da zamenimo slikom nadnaravnog koja će nam biti bliža, više ličiti na nas, biti pobediva kao što smo i mi pobedivi. Da Zevs ne liči na nas ne bi imao onoliko ljudskih slabosti. I ovog našeg, sadašnjeg, verujemo da možemo umilostiviti, da zahulim - prevariti, izvući se i onda kad zaseremo do kraja. Zašto? Jer nas je napravio po svojem liku, aha! Ima naša priča drugih slabosti, kao što su podvaljeni subklimaksi, ali je rukopis svež (jest' da nije na engleskom) i bliži mladima nego što je, recimo, moj rukopis ili tvoje čitanje.

Tokom čitanja povremeno osećao kao da se nalazim u nekoj od igrica. Ako je to prednost, onda si u pravu...  :(

Hajde, ne razvlači me ustranu. Imao sam komentar na formulaciju novog Boga.

Priča mi se generalno dopala ali me pompezan kraj razočarao. Čitajući je, nehotice su mi se javljale slike odličnog francuskog sf filma Eden Log. Verovatno me dojmila slična, nedefinisana havarija habitata (u filmu je podzemna istraživačka laboratorija)

Nedostajalo mi je da bolje upoznam Tajrela i sam brod, uvek me fasciniraju tehnološki opisi. Autor je bio na dobrom putu da mi pričini to zadovoljstvo, ali verovatno zbog ograničenog broja karaktera se stiskao. Šteta, mislim da bi priči dalo dodatnu draž.

Ovo bih mnogo voleo da vidim prošireno, sa dorađenom karakterizacijom i izgrađenom atmosferom koja mi je izmicala, na papiru, u nekoj zbirci čistih SF priča. Naravno, da ispoštuje kompletnu izdavačku proceduru. 

Pa, sad si pokupio nedostatke na gomilu. Da su likovi dobro razrađeni, uz pokazanu naraciju Edena i kretanje kroz njega, ali i tvrđi kraj, kao rešenje bez rešenja, vagnuo bi bar duplo i troduplo karaktera. Tako bi i subklimaksi mogli biti bolje postavljeni, svaki sa delom bezizlaznosi sa kojom se protagonista suočava. Oni moraju da utvrde cilj ka kome je nedovoljno ubeđen krenuo. Dakle, 70-80 Kk.


Inače, vreme je da se autor predstavi, jer već sutra postavljam deo nove priče.

Bezizlaznost, tako je! Sve vreme čitanja me pratio taj osećaj (u stvari ne na početku) i ako je to bila autorova namera, čestitam mu.

Hvala svima na čitanju i komentarima, "Put kroz Eden" je moja priča - mislim da shvatam šta su čitaoci primetili i verujem da ću pomoću tih zapažanja biti u stanju da poboljšam delo.

Ej, uvek tako napišeš. Jel' misliš da je to kul? Ja mislim da bi mogao još malo da se napneš. Recimo: Sa čime se ne bi složio?

SPUŠTANJE NOĆI

1. Ocena celine priče;

    Priča ima precizan narativni tok, ne vrluda, ali nije "izbalansirana", zbog prenaglašenog patosa kojim je "darovan" glavni protagnista, te stoga, nažalost, ostali protagonisti služe samo kao ogledalo u kojem se glavni ogleda. U suštini, priča je previše lična, tako da zombiji, ili kako je već pisac zamislio te noćne lovce, mogu slobodno biti zamenjeni nekim drugim entitetom/zlom/bolom/pojavom itd., oni su tu samo kao medijum preko kojeg nam se saopštava tužna sudbina jednog čoveka. A ako se već težilo ličnoj drami, ona se onda morala pretočiti u mnogo sadržajniji i dublji odnos glavnog, i ostalih protagonista. Zašto niko u kupeu nije pucao? Bilo je iha haj oružja. Tolike nesrećne, uplašene duše? U begu. Sa sećanjima. Krv! Krv! Krv!

2. Mišljenje o sadržini

    Nagovestio sam gore, užas je, zapravo, morao da se odigra u kupeu, kao posledica užasa koji dolazi sa severa, u talasima, od zombija ili čega god.

3. Mišljenje o karakterizaciji

      Zapravo, nema je. Ugušena je patosom čoveka bez noge.

4. Utisak o stilu pisanja

     Stipanov stil je takav. Ne znam da li čitaš naglas, ono što pišeš, Stipane, ali bi ti pomoglo. Čitav prvi pasus napiši ponovo, i ponovo, i ponovo. Ako ti i dalje "roznjikavo" ne bude paralo uši, onda je to... dobar pasus... za tebe... Mislim da su ti opisi najslabija karika, zbog koje često puca i ono dobro, ili ih se otarasi, ili biraj reči, slike, metafore.

5. Ocenu pismenosti

    Ako je kao u školi, dao bih 4.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče

   Pošto sam čitao priču u celini, ovo preskačem.
     
Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:


   Da uz ozbiljnu doradu

Quote from: scallop on 27-03-2013, 21:44:45
Ej, uvek tako napišeš. Jel' misliš da je to kul? Ja mislim da bi mogao još malo da se napneš. Recimo: Sa čime se ne bi složio?

Često čitam diskusije koje se ovde vide o pričama i generalno pisanju, ali retko učestvujem, jer obično ne mislim da imam nešto pametno da dodam.
Ne radim to iz nadmenosti, već me je boravak na ZS veoma dobro naučio da postoji mnogo različitih načina da se ispadne ne-kul, a veoma malo obrnutih. Zato obično biram ovakav pristup.

Nisam siguran sa čime se ne bih složio - "Put kroz Eden" je, u odnosu na moje druge priče malo oštrije, čudnije delo, pa sam generalno zadovoljan.
Ideja da je Tajrel slabo prikazan je i meni sinula, što je Džek napomenuo, ali to sam odabrao jer bi dalji opis lika dao boju i teksturu svetu u kom živi, a to nisam želeo; njegova stvarnost (pre početka haosa) za nas bi trebalo da bude isto kao Užas Tajrelu - jedva prepoznatlji, ali nešto kroz šta može da se kreće.
Saturnici se nisu sviđali opisi sa medom, koji sada i meni bodu oči; lik nerođenog deteta mi odgovara, jer je deo tog čudnog sveta (koji je bio čudan i pre Užasa).
Kimura misli da ne vodim dovoljno dobro čitaoca, što se meni opet ne uklapa sa idejom priče; sa druge strane, opaska za reč "arbitrarno" je tačna, kao i mogućnost da se reč "bog" ne pominje. Hidden je takođe primetio da je Tajrel mašina, što je blizu ono što sam hteo da postignem, ali da od njega napravim neshvatljivu mašinu. Mići se priča nije svidela na mnogim planovima, samo što mi je to očekivano, igrom slučaja čovek je morao da čita nekoliko mojih priča (konkursi) sa kojima sam bio zadovoljan, šarene tematike, a njemu se nisu ni malo svidele. Međutim, nemam nikakav problem sa tim, stvari prosto tako stoje.

Ne znam da li sam nekog propustio, a ukoliko jesam, nisam namerno.

Ti si primetio da bi "Put kroz Eden" mogao da bude mnogo duži. To je takođe tačno, ali bih u tom slučaju morao da osmišljavam taj uvrnuti svet koji postaje još uvrnutiji, a tada bi stvar prerasla u novelu. A imam već gotovih novela i rukopisa sa kojim bi trebalo nešto učiniti.

Ivice, ja sam primijetila da bi prica trebala biti duza, ali mozda i grijesim.
Sto se tice meda, recimo da je tako kako kazes, da med curi po zidovima. S obzirom da je to hrana, na primijer znaci li to da je mogla tako bilo koja druga prehrambena namirnica teci? I ako hrana curi tako, koja joj je funkcija? Ja recimo nikako ne mogu to prihvatiti zdravo za gotovo, ali ponavljam, mozda sam se bezveze toga uhvatila i mozda je problem u meni.
Rekla bih jos jednom, da je meni nekako svega u ovoj prici bilo, previse. Previse fantasticnih elementa, a nekako kao malo karaktera za sve ono sto si zamislio reci.

Meni je ova priča bolja od dosadašnjih ivicinih izdanja na radionici. Mada je mene lako kupiti sf-om.

1.Ocena celine priče
Počela je dobro, ali je onda spakovana u manju celinu, pa se moralo pribeći prepričavanju istorije pojave Užasa. Trebalo je ili pokušati bez toga, ili proširiti priču, pa kolko karaktera bude, bude.


2.Sadržina
Kao pripadnik "mladih" mogu reći da mi se dopada. Ne smatram greškom ako se mladi pisci dohvate nečeg izlizanog, pa to pokušaju predstaviti na neki svoj način. Taj njihov način će vrlo verovatno biti bliži mlađim naraštajima neg' što će biti od nekog autora iz 50ih ili 60ih. Pri čitanju dela iz tog vremena, uvek moram prvo da progutam tu tehnološku barijeru i činjenicu da su ti autori govorili u bitima, a ja razmišljam u terabajtima. Ali od tih starijih autora treba pokupiti tu nit koja je njihova pisanija učinila bezvremenskim, shvatiti kako su je utkali, i pokušati je stvoriti za sebe. E, to je već životni poduhvat.


3.Karakterizacija
Pretpostavio sam na početku da je verovatno neće biti, i pretpostavio sam dobro. U proširenom izdanju bih očekivao nešto više.


4.Stil pripovedanja
Meni se dopao. Verovatno tu ima još mnogo da se radi, ali osećam neku preciznost i efikasnost u kojoj se saopštava tačno ono što autor želi da čitalac zna. Nikakvo prelivanje čaše i nikakvo lelujanje.


5.Nisam pismen dovoljno da pričam o pismenosti drugih.


6.Prequel bih čitao sigurno, ali sequel bi morao da bude zaista originalan i do sada neviđen ili jednostavno zajeban u Zelaznijevom stilu. Iskreno, i jedno i drugo su skoro pa nemoguća misija.

Hrundi, hvala!!!

Ivice, naravno da curenje meda bode oči. Ovi naši, naviknuti na horor, ostali bi bez primedbi da curi sluz, bale, gnoj, sline ili bar krv. Meni je med cool.


Još dva sata do prvog dela naredne priče. Možda stigne i ranije, ako mi žena naredi izlazak iz kuće. :oops:

Valjda Eden ne može bez meda?  :)

Voda bi bila sasvim fine; naviknuti smo da uvek negde curi voda, naročito ako je neka havarija u pitanju...

Nikako mi nije jasno zašto se ljudi lepe za nevažno, pa čak i lako objašnjivo (ako smo već skloni da učitavamo objašnjenja), a zanemare važna mesta? Naša priča je ušla sa tri prilično fejk subklimaksa i loše prepričavanje spoljnih događanja u vezi Edena i Užasa, a nije iskoristila najmanje 2, a čak i 7 Kk, jer se zaustavila na 23Kk. Pravo pitanje je: ako je Ivica imao prostora, zašto ga nije pravilno iskorisitio i da li je bilo moguće te dve ozbiljne primedbe izbeći? Ja znam da je mogao.

Quote from: scallop on 28-03-2013, 09:57:23
Ivice, naravno da curenje meda bode oči. Ovi naši, naviknuti na horor, ostali bi bez primedbi da curi sluz, bale, gnoj, sline ili bar krv. Meni je med cool.


Još dva sata do prvog dela naredne priče. Možda stigne i ranije, ako mi žena naredi izlazak iz kuće. :oops:

I meni je med cool, ali samo kada mi teče niz bradu ili niz grlo. Ali ako teče niz zidove i to samo zbog dekoracije, u to me teško možete uvjeriti. A sad malo da stanem u obranu horrora...
Teško da ćete u tom žanru naići situaciju da krv, znoj, suze, bale, sluz, i ostale zanimljive tjelesne izlučevine teku samo tako, bezveze, a da se ne zna, čije su, što se dotičnom sirotanu dogodilo ali i zašto mu se to dogodilo.
Ispričavam se unaprijed ako griješim.

Grešiš. Naivnost je suština pisanja i čitanja horora. Neki pišu jer veruju da su drugi naivni, neki čitaju jer ne znaju da oni koji pišu nemaju pojma.

A, sad BON VOYAGE, PIGAFETA, prvi deo:
(vodite računa da ću na kraju imati sasvim različita pitanja od onih za dosadašnje priče)



Bon voyage, Pigafeta

Sa balkona je imao valjan pogled na plazu Sotomajor, voleo je tu da dođe, uveče, i da se, dok sluša čavrljanje golubova, prepusti svojoj dečačkoj strasti – sklapanju brodova u boci. I pored imena Hezus, malo je od bogolikosti bilo u njemu, bio je slabunjave volje i krhke vere, istina lepuškast, a prezime Moreno koje je u Čileu živelo još od doba konkvistadora, bilo je čuveno.

Hezus Moreno bio je neupadljiv čovek. Osim veštih prstiju, koji su podjednako umešno i precizno, do u najsitnije detalje, sklapali brigantine iz doba Konkviste, i baratali oštrim hirurškim instrumentima, ništa se u njegovoj pojavi nije izdvajalo. Imao je oči, kažu, slične oblacima, tmurne pred oluju, pune svetlosti u jasne nedeljne dane. Tvrdili su, neki mu i zamerali, što se malo smeje, a on je odgovarao da na svetu nalazi malo toga smešnog, više tužnog. Žene je privlačio ćutljivošću, u početku poznanstava, kasnije ih njome odbijao. Ljudi, i poznanici i stranci, nisu znali kako da se drže u njegovom društvu, neke je svojom pojavom zastrašivao, neke zasmejavao, a kod nekih izazivao prezir. Sve je u pogledu Hezusa Morena bilo neodređeno: starost, imovinsko stanje, namere, sklonosti, političko ubeđenje. Premda se, pre dve godine, doselio iz Konsepsiona u Valparaiso, u miran, prijatan kvart, izazvao je, kao došljak, kod svojih novih sugrađana nemalu radoznalost, naročito kod dokonih žena, koje su tu važile za osobito brbljive i čangrizave. Ipak, mesecima je ljubopitljivost ostala samo to – obično malograđansko zagledanje preko komšijskog plota. Moreno, doktor Hezus Moreno nije govorio o sebi.

Jednom je, dok je bio na studijama, na pijaci rekao nekim prijateljima da svake noći sanja da je moreplovac iz starih vremena, i da plovi okeanima ka nepoznatim zemljama. Ismejali su ga, jer su bili kockari i badavadžije, studenti književnosti i slikarstva. Bolelo ga je to, veoma, čak je, umesto krastavaca po koje je došao, kupio patlidžan, ali, iako to iskustvo nije bilo ni malo prijatno, uvek je, svojim novim poznanicima, pripovedao o svom snu, o želji da krmani sa kapetanskog mosta kakve galije. I uvek su mu se smejali, možda ne toliko samoj njegovoj želji, koliko ozbiljnosti sa kojom ju je iznosio, uvek praveći grimasu kakvu pravi dete kada mu otmu tanjir pun kašice, pa ostane zabezeknuto, začuđeno, na tren do plača. Tako je, po dolasku u Valparaiso, nakon što je ismejan od strane dečurlije koja su igrala klikera, odlučio da ne govori o svojim snovima. Pravio je i dalje svoje brodove u boci, i puštao da mu golubovi pogane svojim izmetom raskošnu balkonsku ogradu od kovanog gvožđa. Golubovi su bili dobri slušaoci...

,,Vidiš, Pigafeto", poveravao se golubu zagasite ćube, ,,ovaj brod koji sklapam, Magelanov Trinidad, koštao je u doba porinuća, potpuno opremljen, 270000 maravedija, i njegova... šta! Ne veruješ mi? Slušaj ti, golupče jedno, budeš li mi i dalje protivurečio, zabraniću ti da slećeš na moj balkon, pa ti vidi šta ćeš i gde ćeš!"

Tri, četiri sata sklapao bi brod, dok ga ne zabole oči i kroz prste mu ne promine utrnulost. Već kad bi se prva paučina noći obesila o svod, golubovi bi odleteli, nekamo, a Hezus bi stavljao šešir na glavu, uzimao štap, i izlazio napolje, na promenadu. Omiljeni kafe bio mu je Kasa de la Libertad, poznat spram svog džez orkestra i dobrog čaja. Išao je tamo svako veče, da popije dve pinte piva, i da očijuka sa gospođicama, da čita novine i razgovara sa gospodinom Burcusom, za kojeg niko nije mogao pouzdano reći čime se bavio, ali koji je, u ma koje doba dana da ste ušli, bio u kafeu Kasa de la Libertad, i gostima držao slovo, posebno o politici i lepoti žena. Čuvene su bile kartaroške partije Moreno protiv Burcusa, a jedna od njih, koja se dogodila sedamnaestog avgusta 1974, i završena je opštom tučom, dospela je na novinske stupce, i ušla u legendu.

Osim odlazaka u omiljeni kafe, Hezus Moreno je voleo još i pozorište, duge, besciljne šetnje, i fotografisanje. Imao je čitavu kolekciju fotografisanih ljudi, krajolika i ptica. Ponekad je išao na konjske trke, ne da se kladi, već da gleda prašinu koju ostavlja galop, a viđali su ga i na trgovima, kako sedi, i osmatra i sluša gradsku vrevu.

Jedino mesto u gradu koje je izbegavao, bio je park ispred zgrade u kojoj je stanovao, a koji je danju bio poznat zbog svojih zaljubljenih parova, a noću zbog razuzdanih rokera koji su larmali uprazno. U tom parku, Rozita Infante, prodavačica cveća, imala je svoje mesto već petnaest godina. Ta je znala sve o svakom i za svakog sve. Nekako je prokljuvila da je Hezus Moreno lekar iz ugledne bolnice, i to je videla kao dobru priliku za svoju kćer, rekla joj je, smatrajući to za bespogovornu konačnost – Marija, on je lekar. U toj reči – lekar, po Roziti, skućile su sve sve blagodeti sveta: bogatstvo, uglađenost, gospodstvo, pamet, visoko društvo, i bila je spremna da učini sve da joj ćutljivi došljak postane zet. Pozdravljala ga je bučno, uspijala ustima kada prolazi pored njega, smeškala se, a kada se ohrabrila, počela je da mu namiguje i da mu poklanja cveće. Jednom prilikom, nakon katastrofalnog poraza za kartaškim stolom, Hezus joj je rekao – gospođo, budimo razumni, možete mi biti majka. Ona se zacrvenela, izvinjavala – ah, ne, dragi gospodine, znate, Marija... moja kći...

Dakle, Moreno je zaobilazio park. Ali, cvećarka nije zaobilazila njega. Mahala mu je, kad god bi ga videla na balkonu. To ga je ometalo u pravljenju brodova. A i golubovi su se bunili. Jednog dana su otišli i više se nisu vraćali. Kao njihovo prhnuće u nepoznato, tako je pukla i fama o čoveku koji je voleo brodove u boci – on je lekar. Rozita je svima ispričala. On je lekar. I govorkanje je o njemu dobilo novu formu – snob. Umišljeni gad. Uobraženko. Priča je kružila brzo, preplavila je kvart, i stalni gosti u Kasi de la Libertad su znali istinu, pa su vodili računa da sede podalje od Hezusovog stola, tog bunjišta snobovštine. Lekar! Doktor medicine! Jedino je gospodin Burcus, uvek rad da popije i baci kartu, držao svoju poslovičnu ravnodušnost prema svemu, ostajući druželjubiv, naročito sa nitkovima i usamljenim osobenjacima.

,,Slušajte, Moreno", rekao je lekaru, bacajući vrućeg puba na sto, ,,ja sam bio u ratu. Naučio sam tamo koješta u pogledu ljudi."

,,U kom ste to ratu bili, gospodine Burcus?"

,,Molim?"

,,Velim, gde ste vojevali?"

,,Kakva su to pitanja, gospodine Moreno! Pa, zna se! I ne zapitkujte mnogo, već se kartajte!"

Rokeri Valparaisa bili su naročiti klipani, voljni da piju i da razbijaju glave onih koje su smatrali za, kako su tu sortu ljudi zvali, fićfiriće. Od kada je, u Valapraiso, došla prva rokenrol ploča, album Dorsa koji je iz San Franciska doneo neki student psihologije, ta muzika je zaživela među omladinom, ali kao i svaka kopija kopije, i u ovom slučaju, ona nije imala ništa od svoje originalne forme – dok je u San Francisku umirao hipi pokret, sa svojom peace & love maksimom, u Valparaisu se, uz rokenrol, rađalo jedno svojevrsno huliganstvo. I jedne noći, lokalni rokeri pretukli su doktora Morena, poručivši mu da se seli, jer je ,,previše uglađen u napirlitan". Dok je, isprebijan, u modricama, sedeo na balkonu, Pigafeta, golub sa zagasitom ćubom, sleteo je na ogradu od kovanog železa. A zatim, čitavo jato bilo je tu. Hezus je, opet, imao kome da se poveri...

,,Vidiš, Pigafeto, ovaj brod, Santo Antonio, najveći i  najskuplji u Magelanovoj eskadri, cenjen je na  330000 maravedija. Rekao bih... molim? Ne veruješ? Slušaj, ti..."

I golubovi su imali svoje razloge. Da lete, da odlaze i da se vraćaju, da slušaju i ne veruju ljudima. Najviše od onog što se o ljudima znalo, bilo je laž, tek šapat što se prenosio od uha do uha, koji je, kako se širio, sve više gubio od svoje prvobitnosti, i na kraju, među poslednjim ušesima do kojih bi dosegao, poprimao sasvim drugo značenje. Pročulo se, neko je, negde, u Kasi de la Libertad verovatno, rekao da je doktor Hezus Moreno marksista. Pinoče je takve slao u Atakamu. U Atakami nije bilo golubova. Bilo je guštera, ali se njima nije imalo šta reći. I lekar je, naprasno, postao opasan. Biti viđen u njegovom društvu, postalo je opasno. On se nije obazirao. Gradio je svoje brodove, igrao sa gospodinom Burcusom svoje partije, pričao sa svojim golubovima. Imao je, istina, dobrog advokata, gospođu Rozitu Infante, koja se klela svojim cvećem da doktor, o kojem ona sve zna, ne može biti marksista. Otkud znaš, pitali su je. Marija je bila na večeri sa njim, podrobno ga je ispitala, slagala je Rozita. A da ga ipak prijavimo? Ne!

Zapravo, niko nije smeo da ga prijavi. Jer, vladalo je pravilo u Čileu – ako prijavljuješ, imaš informacije, ako imaš informacije, ti si špijun. A Pinoče je voleo da hapsi, o, on je imao tako lepe kazamate! Ipak, Hezus Moreno je morao, bar delimično, da se opravda i, zgodnom prilikom, u Kasi de la Libertad, u pauzi džez orkestra, on je uzeo mikrofon i rekao, pred punim kafeom:

,,Dame i gospodo, znate, po čuvenju, familiju Moreno, kao uglednu čileansku porodicu, mi smo – a možete me svake nedelje videti na misi – ostali verni katoličanstvu, u početku bili smo brodovlasnici, odani španskoj kruni, kasnije veliki zemljoposednici, jednom rečju, rojalisti i demokrate, tradicionalisti, zar bih, dame i gospodo, ja, kao izdanak takve loze, bio čovek Marksa?"

,,Žulja tebe guzica od pomisli na vreli pesak Atakame! Šta se pravdaš tu!", dobacio je neko. Začuo se konjski, podrugljiv smeh.

,,Mir, mir!", utišavao je prepun kafe gospodin Burcus, ,,zar ne vidite da je, ovde, u toku partija! Zbunićete mi špil!"

Nakon te noći, koja je ostala upamćena po srčanom udaru koji je zadesio saksofonistu džez orkestra, fama oko političke opredeljenosti Hezusa Morena se stišala, ali je on postao nekako osamljeniji, poprimio je nešto od nestalnosti svojih golubova, i izgubio je svoju rutinu, pa je proredio odlaske u omiljeni kafe, prestao da fotografiše, a početni kostur makete Magelanovog broda Konsepsion, uradio je vrlo nevešto. Iz kafea je počeo da izlazi pijan, u parku je, sa ozloglašenim rokerima, istim onim koji su ga prebili, pevao do zore ,,Born to be wild", i ubrzo, izgubio je mnogo od svog ugleda. Mahanje Rozite Infante je i dalje bilo svakodnevno, ali ne više onako dobrohotno i puno očekivanja. A kada ga je, jedne noći, brica Hulio Viljamarin, u prolazu susreo, poželevši mu dobro veče, ništa od ugleda nije ostalo – Hulio je u Kasi de la Libertad pričao, užasnut, kako je lekar bio do lakata krvav, i kako su se mimoišli u neredu, kao ljudi koje deli stid pohranjen od neke gnusobe. Pričalo se o tom slučaju, danima, i svi su nagađali šta bi moglo biti u pitanju. Ubio je nekog!, vikali su jedni. Ma, on je vajar, slikar, šta li, slika na balkonu, to je samo boja!, protivurečili su drugi. Sekao je sebi vene!, zgražavali su se treći.

,,Gospodo, to nije bila krv, to nije bila boja", znalački im je namigivao Burcus, bacajući oštrog asa na sto.

,,A šta je to bilo?"

,,Molim?"

,,Pitamo, šta je tu posredi?"

,,Postavljate previše pitanja, gospodo..."

Tako je Burcus završavao svoje razgovore, on je bio čovek koji je sve znao, ali nije svoje znanje otkrivao, i sve se kod njega pečatilo treskom asa, ili puba o sto. U njegovim partijama nije se sabiralo poznatim načinom, i on se bunio kada bi se oko njega previše larmalo. A možda, možda je on samo bio Hezusov prijatelj, iskreni, ćudljivi, neobični prijatelj?

Quote from: scallop on 28-03-2013, 11:58:59
Grešiš. Naivnost je suština pisanja i čitanja horora. Neki pišu jer veruju da su drugi naivni, neki čitaju jer ne znaju da oni koji pišu nemaju pojma.

Kako vi kažete.

Med izaziva dovoljno neprijatne asocijacije kada curi niz zidove. Uz to, činjenica da takav proces nije prirodan osim ukoliko se radnja ne odvija na nekom fantastičnom mestu, meni je sasvim dovoljna da ga prihvatim bez problema u SF/horor priči. Inače, čitao sam još jednu Ivičinu priču na temu Užasa i celokupan koncept mogu samo da pohvalim. Urednički postupak i još malo Ivičinog cimanja oko priča svakako su neophodni, ali vidim budućnost ovome (koliko god budućnosti takve priče već mogu da obećaju). 

KonkVista? Hmm...
Ne obraćati pažnju, to ja tek da bih nešto rekao. Samo sam preleteo pogledom, deluje mi kao nešto što bih moga pročitati.

Neumerena upotreba zareza koji ,,pogane svojim izmetom" inače sasvim korektne rečenice. Sveukupno, priča dobro teče.
[/size]

Ok. Prvi utisci su da ima previše imena i prezimena koja su me prečesto vraćala da proverim ko je šta rekao ili uradio. Pomenuo sam interpunkciju, kad sam je presložio da bih lakše čitao počelo je i da mi "svanjiva".


Od do sada postavljanih priča, verovatno najbolji prvi segment. Pride, čini mi se da je ovaj autor već imao priču na tabak radionici? Ova bolje počinje. Navijam za goluba zagasite ćube.

Uz napomenu da kasnim sa svojim komentarima iz opravdanih razloga, moram da kažem da ovakvo postavljanje priča u delovima ima i dobrih i loših strana, čak mislim da su i čitaoci na većem testu nego na standardnoj radionici, pre svega njihovo strpljenje.

OPŠTINA

1. Ocena celine priče

    Kao celina škripi. Kao i u Stipanovom kupeu, u priči čija se radnja odvija na relativno malom, zatvorenom prostoru, koji je, praktično, jedina scenografija, mora postojati dublja interakcija između likova, dramatuški se to mora izvesti  efektno, gde se svaka misao, svaka rečenica ili gest protagnosta mora pažljivo planirati (ovo kažem i sebi, delimično, zbog određenih sekvenci Feliksa). Celinu od potpunog potonoća u bunar, ipak vadi izvesna napetost.

2. Mišljenje o sadržini

    Opet zombiji. Ne znam koliko se tu može novog reći, zapravo, ne znam ni šta je do sada na tu tematiku rečeno jer nisam čitao, ali nisam siguran koliko "holivudski" horor ima prođu na ovom podneblju; nekako mi je verovatnije da bi zombiji bežali od Srba, koje ovih dana mogu da zaplaše samo katanci na sportskim kladionicama. Ali, kroz sadržinu priče fino je provučen nepotistički, malograđanski, partijaški, kukavički mentalitet palanke.

3. Mišljenje o karakterizaciji

    Rekoh pod stavkom 1., dijalog, da bi bio delotvoran, mora da bude promišljen, ako je posao pisca da smišlja, piše rečenice, da govori na papiru, smišljanje onoga što će reći njegov protagonista, dupli je posao, samim tim i teži. Jeste zamka, ali ako se prevaziđe, može da bude korisna prečica. Ja dijalog izbegavam. U ovoj priči se tek naziru živi ljudi, sa emocijama, strahovima i očekivanjima.

4. Utisak o stilu pisanja

    U ovakvoj, dijaloškoj formi, nisam uspeo da steknem ikakav.

5. Ocenu pismenosti

    4

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:

    Da, uz ozbiljnu doradu

Prija mi ova prva trećina. Sva ta imena služe nekoj svojoj svrsi, pa meni i ne smetaju, nekako ih ne doživljavam kao nešto što bi trebalo da mi smeta. Brine me što ovo sve deluje kao neki poveći uvod, pa se bojim da se ne zbrza negde kasnije.


Zarezi mi ne smetaju, zapravo meni barem pomažu preglednosti i sprečavaju pojavu haotičnosti u rečenici. Autor mi ne dozvoljava da preletim preko neke zbrke od reči, već me zaustavlja tu i tamo, i tera da sve pročitam lagano i natenane. Baš kako pripovedanje i teče.

Sinlen, ti si meni uteha, u teškim trenucima sa radioničarima, koji misle da su znaci interpunkcije nešto što se pilićima po dvorištu baca, a ne da su tek sinkope, da kroz ritam priče prođemo, bezbedno, kao slušalac koncerta, koji drema, uljuljkan muzičkim preilvima, koji se, kao med, slivaju niz zidove Edena.

O da, ovo je nešto mnogo fino. Barem za sada. Ne znam ni da li imam šta za zameriti. Jeste da se moglo prištedeti na zarezima, ali ja imam običaj da, kada mi se svidi ono što čitam, jednostavno ne vidim ono što mi smeta. Tako sam i ovde preskakala neke zareze, kao da ih nema. Ali ok, ne remete mnogo.
Neuobičajena imena mi ne smetaju, ali me usporavaju jer stalno pokušavam da ih iščitam kako treba umesto da ih preletim po prvim slogovima. Dakle, opet je stvar u meni.


Ono što mi je veoma prijalo je prva polovina postavljenog. Predivan Hezusov opis. Taj deo nisam čitala već gledala. Prelepo, ali baš prelepo. Kao i npr. ova rečenica: "Imao je oči, kažu, slične oblacima, tmurne pred oluju, pune svetlosti u jasne nedeljne dane." Treba li išta više reći?
Pa onda deo sa cvećarkom, potpuno atmosferičan. Zatim, vrlo simpatičan prelazak sa finog i poželjnog gospodina do fićfirićkog snoba. Ima toga još, ali stajem na vreme.


Da ne bude da samo hvalim, ne mogu se oteti utisku da nam se autor po svom delu vozao kao na talasima, malo mu super ide pa na momenat potone i naguta vode, onda se opet popne na dasku i vozi je ko besan, pa opet sklizne. Ali dobro, videćemo kako će odmicati priča. Najčešće padove imamo u drugoj polovini.

Quote from: scallop on 28-03-2013, 21:55:53
Sinlen, ti si meni uteha, u teškim trenucima sa radioničarima, koji misle da su znaci interpunkcije nešto što se pilićima po dvorištu baca, a ne da su tek sinkope, da kroz ritam priče prođemo, bezbedno, kao slušalac koncerta, koji drema, uljuljkan muzičkim preilvima, koji se, kao med, slivaju niz zidove Edena.

Muzički prelivi, sinkope, pa još jednom med! xremyb

Kad smo već kod glazbe i ako bi note i notno znakovlje mogli usporediti sa slovima i interpunkcijskim znakovima, ja zarez nikada ne bih usporedila sa sinkopom, jer ona znači nešto sasvim drugo, te nadalje, ne daj bože da gornje napisan tekst teče baš tako u ritmu sinkope, jer bi to onda bio hod šepavca. A svi vidimo da gore napisan tekst nije šepav već je to jedan fini hod u tempu ala "Andante, ma non troppo", ima ponešto i zgodnih "cantabile" rečenica, a prema kraju tekst nas znakovito vodi i prema "poco grave."
Mjera 4/4
Tako u tom stilu, ove spomenute zaraze u priči ja bih prije nazvala coronama, oznakama nad notamam gdje glazbenik, odnosno u ovom slučaju čitalac mora zastati, onoliko dugo koliko mu je potrebno da udahne i ne zbrčka se u dugim rečenicama te lagano krene prema naprije.
(mogla sam i bolje od ovoga ali sam u gripi... 38,2...)

Zovi je kakogod, ruža će uvek isto mirisati. Mrzi me već da objašnjavam interpunkciju. Čitajte naglas i shvatićete da ne služi disanju, već slušanju teksta.

Bilo bi lepo da dobijemo nastavak priče.

Sutra u isto vreme. Ili ranije, ako zaždim na pijacu.

Pijaca čeka, pa evo poslednje trećine priče malo ranije:



Bilo je u njoj mnogo boca. U polumraku, svetlele su zeleno. Sa vrata, nekom posmatraču moglo se činiti da se u tim bocama nalaze modeli brodova. Hezus Moreno bio je vešt maketar, to se znalo, neki su znali i za njegov dečački san, i brodovi u bocama ne bi nikoga iznenadili. Ali, ako bi posmatrač malo odmakao od vrata, i prošao između boca, naslaganih na stalaže, video bi da nije reč o brodovima. Oni slabijeg srca, možda bi zadrhtali, plašljivi bi vrisnuli, neko bi se zgadio na ukazani prizor. Ali niko, niko ne bi ostao ravnodušan. Čak i najhrabriji bi osetili jezu, onaj strah od infantilnog, praiskonskog prisustva, od odsustva svakog razuma: doktor Hezus Moreno stajao je naspram boce pune formaldehida, i majčinski, skrušeno, nalik ludaku koji besmislenim rečima iz sebe cedi sosptveno ludilo, tepao nečemu što se u njoj nalazilo:
   
Magelane, Feraune, O Mageljaeš!
Trinidad, Antonio Santo, Konsepsion,
Da li znaješ, da li znaješ,
Ti ćutljivče gordi, admiralu flota,
Otac ko ti je, i poočim jada,
Gde su obale hridi, i Terra Incognita,
Gde struž pera i vrli Pigafeta,
Navigare necesse est, vivere non est...

Fetus, osmonedeljni fetus, izvađen iz tela izvesne, sedamnaestogodišnje Juliane Ariba, čije je vađene koštalo hiljadu osam stotina dolara, sedminu vrednosti raritetnog Studebejkera Dejtone, a koliko i turistički aranžman za posetu Evropi, ćutao je. Hezus, sav prožet zelenilom tekućine, iskrivljenog, molećivog lica, navaljivao je, gladeći šakom po staklu iza kojeg se mreškalo u mrtvilu, nekoliko stotina grama mrtvog ljudskog mesa, i plakao. Više nije bio siguran da je to, pred njim Magelan, veliki moreplovac. Svetlost dana sinula je kroz nepotpuno namaknutu zavesu. I kao da daruje novu zemlju konkvistadorima, otkrila desetine boca punih formaldehida, sa fetusima unutra, od kojih su oni srećni imali imena: Vasko da Gama, Bartolomeo Diaz, Amerigo Vaspuči, Kristofer Kolumbo, Frensis Drejk, a oni manje srećni, nosili su imena nezaslužnih pobednika – Huan Sebastian del Kano. Pred njegovu je bocu–brod stao Moreno, pred fetus izvađen iz utrobe bezimene devojke sa periferije, ali je opet, kao napev orgulja, lamentirao ne nad dovršiocem slavne epopeje moreplovstva, kojom je oplovljen Globus, već nad njenim začetnikom:

Mageljaeš, Fernando, o Magelan!
Konsepsion, Trinidad, Santjago,
Iza Atlantova mora, u Tihi Okean,
Gde zemlja je Ognja, i džin Patago,
Na zapad, na zapad, na zapad!

Svi oni, slavno imenovani, a zapravo, bezimeni fetusi, bili su moreplovci kakve svet u doba slavnog moreplovstva, nije poznavao. Kapetani bez lađa. Krmanoši bez jedara. Pasje meso. Ništa. Izvađen plod. Magalane! Mageljaeš!, gasnuo je, sve tiši, Morenov glas. Osetio se, iznenada, usamljenim. Namakao je zavese u počivalištu svojih moreplovaca, i otišao na balkon. Nije bilo golubova. Jesen je grabila. Izašao je, seo u Studebejkera i prepustio se atovima pod njegovom haubom, i oni su ga odneli. Bio je to samo džez, samo džez, ništa više. Odlazak. Vožnja u sumrak...

Posle kratke epizode sa Ćinćitom, postao je oprezniji. Žene koje su želele da abortiraju u anonimnosti, van protokolarnosti zvaničnih klinika, i dalje su ga posećivale. Cela ta famozna seksualna revolucija, ta rokenrol supkultura uvežena iz Država, njemu je išla na ruku. Plaćalo se, papreno, za njegove usluge. A on, on je čupao, specijalnim instrumentima, sisaljkama, vadio je... šta? Nije znao. Nije znao kako to da nazove. Meso? Mali ljudi? Fetusi? Bića? Nebića? Zato ih je nazivao po moreplovcima, čuvao ih, verujući da će oni sprati krv. Ali, krv se nije dala sprati. Brodovi su ostajali usidreni. Šta je on, zapravo radio? Šta radiš, pitao se. Ispunjavam volju svojih mušterija, odgovarao je. Da. Delimično. Ubijam? Ali, šta, šta ubijam? Šta je ono, u bocama? Zar ne znaš, Hezuse? To je Magelan i to su, posle njega došavši, svi ostali moreplovci. Oni nisu mrtvi. Oni žive. Žive!

Ovakva pitanja izmarala su ga. Puštao je, tada, sa gramofona, Majlsa Dejvisa. I žalio što je jesen, što nema golubova, bar Pigafete što nema, tog vragolana zagasite ćube koji dosadno zapitkuje. Postalo je odviše hladno da se ide na balkon. Odustao je od uplate aranžmana u turističkoj agenciji. Bolovao je, nekoliko dana, od lake prehlade. Razočarao se, što danima, kada je odlazio tamo, u Kasi de la Libertad nije zaticao gospodina Burcusa, premda mu je starac koji je sedeo za njegovim stolom, mamio osmeh na lice, zbog svoje neuporedive frizure. Pisao je majci, posle dužeg vremena. A onda spalio pismo u tavi, na stolu. Čudio se krvi na svojim rukama. I pitao se gde može naći četku kojom će je izribati, po mogućstvu gvozdenih dlaka, kakvu koriste majstori koji rade sa metalima. Gde ima takvih četki? Koje dobro, do kostiju, ribaju?

Došli su po njega. Bilo je jutro dvadeset trećeg dana aprila. Nisu ga ništa pitali, nije ih ništa pitao. Policija Pinočeova malo propituje, sve ostavlja Atakami. Pustahija daje sve odgovore, čak i onima koji ih ne traže. Zamolio ih je, samo, da pripaze na Magelana, rekavši im gde je sakrio bocu u kojoj je modelirao Santo Antonio, veliki admiralski brod hrabrog moreplovca. Ukrcajte Magelana na njega, rekao je policajcima, spreman je da zaplovi!

Dole, u parku, kroz koji su ga, svezanog proveli, susreo se za zabezeknutim komšilukom. Rozita Infante je bila zaprepašćena. Upravo je juče, smislila novi, verovala je, konačni plan koji će naterati doktora Morena da Mariju uzme za ženu. Gotovo je zaplakala videvši da ga odvode. On se podrugljivo smešio.

,,Gospođo Infante!", dobacio joj je, u prolazu. Ponadala se. ,,Vaša kćer. Bila je kod mene. Ne želite da znate šta to znači."

Ostalo je, za njim, izgaženih koracima policajaca iz pratnje, nešto karanfila, i par, dva, golubijih krila, u letu. Sumnjivci, u kožnim rokerkama, merkali su skupoceni, uredno parkirani, crni automobil koji je, pod haubom, bljuvao vatru...

U Atakami čovek nikad ne može sa sigurnošću reći koje je godišnje doba. Tamo godišnjih doba nema. Ima samo – vremena. Vremena Atakame, beskrajnog, nedeljivog, promenljivog sa svih strana obzorja, u podne žari, uveče već hladan vetar brije, stud smenjuje žegu, vlaga sledi sparinu. Ljudi, u Atakami, ne pričaju mnogo. Nema se šta reći. Ali, mnogo razmišljaju, o nebu. Gledaju planine, guraju kamenčiće svojim bušnim cipelama, dok ih vode, u bukagijama, na rad, i broje. Neko broji dane do slobode, neko broji opiljke snova, neko reči, neko broji u sebi sve ono što nije uradio, a žao mu. Nema ptica. Golubovi se pojave tek na jugu, na obodu pustinje, ali brzo prhnu, nazad, negde van, gde ima balkona sa raskošnim ogradama od kovanog gvožđa. Može se, srećom, razgovarati. Većina robijaša razgovara u samoći, sami sa sobom, neko priča s kamenjem, neko sa duhovima koji postoje samo u njegovoj uobrazilji, neko nagvažda sa gušterima kojih ima svuda. Tako prolazi vreme. I karta se, tu. Bacaju se pubovi, da sve pršti. Jedan glas, nimalo pristao za jedno takvo mesto, oglašava se često, gde god je partija:

,,Da vam kažem, gospodo robijaši, ja, nešto..."

Tako započinje većina razgovora koje doktor Hezus Moreno vodi. Tako započinje razgovore gospodin Burcus, koji tuče u preferansu sve, koliko i u brbljanju:

,,Sećaš li se, prijatelju, dana koje smo, dokoni, provodili u Kasi de la Libertad? Ah! To je bio samo uvod u ovo pustinjsko dokoličarenje, umesto džeza dobili smo bat macola o kamenje, umesto pinti piva kuvano korenje koje zovu čajem, umesto gospođica brkate stražare. Napredujemo? Ha ha ha! Čudnu partiju igramo. Da vam kažem, Moreno, nešto..."

,,Šta, gospodine Burcus?"

,,Molim?"

,,Šta želite da mi kažete?"

,,Previše ste napadni, doktore Moreno! Bacajte tu kartu, šta čekate!"

Tako su im prolazili dani. Hezus je lovio guštere, premetao ih po šakama i birao koji bi od njih, mogao da zameni Pigafetu, u razgovoru. Ali, gušteri su bili nemi, samo su mlatarali svojim repovima i odavali očitu tupost svojim ledenim, reptilskim očima. Hezusu je nedostajao balkon. I golubovi. Gospodin Burcus je bio dobrodušan, ali, budala. Razgovori sa njim, nikada dovedeni do kraja, bez poente, sa čuvenim – sad ću da vam kažem, a onda ne kaže ništa, umarali su. Ali, voleo je tog čoveka. Video je u njemu, duboko, skrivenu, žal za nečim. Tugu nekakvu, krvavu. Nije želeo da ga pita zašto robija. Znao je da gospodin Burcus ne bi odgovorio na takvo jedno pitanje. Samo bi tresnuo asa i namrštio se.

Ipak, gospodin Burcus je bacao karte bez reda, jalovo, sve češće. Nešto ga je tištilo. Slabo je jeo, a prokuvano korenje koje su zvali čajem je prosipao. Budakovao je loše, i počeo da gubi partije. Sumnjali su da je bolestan. Vukao se kao prebijen. Poverio se doktoru:

,,Prijatelju, znaš li koje nasledio moj sto, u Kasi de la Libertad?"

Moreno nije razumevao značaj ovog pitanja. Nalazio je da je neumesno, da je neumesno, na ovakvom mestu, pričati o onome što je napolju, u svetu, van pustinje. Ipak je odgovorio:

,,Neki starac, veoma neobične, frizure koja izaziva smeh. Ne mogu vam opisati tu kosu, gospodine Burcus... jer, zaista... smešno mi je... kad se setim...!"

Smeh doktora Morena kao da je vređao Burcusa. Seo je na kamen i gotovo zaplakao.

,,To je strašno", rekao je.

,,Šta to?"

,,Što je moj sto nasledio jedan takav čovek."

,,Čovek sa smešnom frizurom?"

,,Čuvaj se čoveka sa smešnom frizurom, Hezuse! On stoji iza svega..."

,,O čemu vi to, Burcus?"

,,Molim?"

,,Velim, o čemu vi to gospodine Burcus!"

‡

Jednog sparnog, užeglog dana, u pustinji Atakama, robijaš Rodrigo Bokanegra našao je palog goluba, i nije znao šta da učini sa njim...

Da ne bi bilo dilema, za ovu priču imam sledeća pitanja:


1. Kako biste od nje napravili fantastičnu priču?


2. Da li je čitava priča mogla da bude smeštena negde u Srbiji?


Nekako sam vremenom odustao da insistiram na domaćem karakteru naših radova. Time se uplovljava u epigonstvo (strano okruženje ne čini pisanje boljim, nego neuverljivim). Recimo, eno D.S.B. odmah ulovi Kavabatu da je fejk. Na pišljivi gregorijanski kalendar!

Možemo li posle prve, a pre poslednje, da vidimo drugu trećinu priče? Ili je ovo sve? Stičem utisak da nešto nedostaje.

Bio sam ubeđen da je srednji deo priče postavljen između utiska Saturnice i poziva Plut na sledeći deo priče. Meni preostaje da se izvinim, da postaviom taj deo i da zadržim za sebe tragove sumnje da sam, možda, na neki način izigran. :( :-x



Hezus Moreno je na studijama, u glavnom gradu, imao draganu. S njom, naučio je da voli one nalik njoj: plavokose, tanke žene koje ne hodaju već lebde, i mirišu na čisto. Ukoliko gospođica ne bi bila preterano pričljiva, Hezus je bio spreman i da je oženi. Mrzeo je žene koje nisu volele Magelana. Njegova studentska dragana, prva ljubav, kojoj je pisao pesme i šamarao po gitari ispod prozora njene domske sobe, ostavila ga je nakon što joj je, jedne noći, nakon preglasnog i preznojavog seksa, dva sata čitao Pigafetine dnevničke zabeleške. Rekla mu je – pominje li taj Pigafeta orgazam?, i zauvek zalupila vrata. Sutradan, dobio je desetku iz anatomije, ali je u njemu nešto puklo. I danas, nakon petnaest godina, on je voleo plavojke koje lebde, i bilo mu je žao što ih u Valparaisu nije bilo mnogo. Pa ipak, kružile su priče da iz njegovog stana, malo koja nedelja ne prođe tako, izlaze raznorazne gospođice i gospođe. Tvrdili su, revnosni nazočnici, da su te žene izlazile izmoždene, kao isceđene, razdrljene odeće i vrlo, vrlo užurbane i obazrive. I opet, u Kasi de la Libertad, začeo se krug nove fame: švaler! Brakolomac! Otimač žena! Bludnik! Prijaviti ga Pinočeu treba! U Atakamu! U Atakamu! I naravno, opet je gospodin Burcus umirivao strasti:

,,Dame i gospodo, molim vas. Posredi je jedna, sasvim obična stvar."

,,Koja stvar?"

,,Molim?"

,,Velimo, koja stvar?"

,,Reći ću vam... sutra."

Iako je ovaj odgovor Burcusov bio besmislen, izvlakački, nekako je umirio znatiželjnu rulju koja više nije pominjala Atakamu i koja se vratila tupom ispijanju piva i ruma, i lenjom slušanju džez orkestra, koji je, bez preminulog saksofoniste, otužno falširao.

Žene su, ipak, i dalje izlazile iz stana doktora Morena. Muškarci su počeli da mu zavide. Dame su ga gledale, onako, ispod oka, i ocenjivale. Cvećarka, Rozita, gurala mu je svoju kćer, Mariju, uporno, pod nos, kao da je govorila – uzmi je!, odvedi i nju, u svoj stan.

,,Zar ne mislite da je vreme, gospodine Moreno, da se oženite?", pitala ga je, jednom prigodom.

,,Loša sam prilika, gospođo."

Loša je prilika, majko, govorila je Marija, Roziti. On je mračan, nešto krije. Ima lepe brčiće, uveravala ju je majka. I lažljiv osmeh, tvrdila je kći. Bogat je! Ali, sluša džez! Iz ugledne porodice! Ali, priča sa pticama! Slušaj, kćeri... Slušaj, mati...

Ćudljivi lekar je ponovo, pažljivo i trudeći se da sve bude na svome mestu, spravio brod Konsepsion, tačnije, jedan njegov deo – kobilicu, i premda je taj zanat iziskivao posvećen i dugotrajan rad, bio je zadovoljan svojim početkom. Kupio je automobil, koji je stigao iz Santjago de Čilea, upakovan. Bio je to Studebejker Dejtona, crne boje, šljaštećih felni i pastuvskog, besnog osmocilindričnog motora. I bio je vrlo, vrlo, skup.

Naravno, gosti Kase de la Libertad nisu propustili da omaste svoje jezike: Lopov! Režimlija! Agent provokator! Ucenjivač! Špekulant! Galamili su, tako, neko vreme, a onda se setili da je poznati glas razuma, glas gospodina Burcusa, ovoga puta izostao. Začudilo ih je što ne čuju šum karata, blago šljas! pubova koji ližu sto. Okrenuli su se ka uglu kafea gde je čuveni kartaroš sedeo. Nije ga bilo. Prvi put, gospodin Burcus nije bio tamo gde su svi očekivali da bude. Umesto njega, za njegovim stolom, tamo je sedeo neki starac, smešno začešljane kose, koja je prosto mamila osmeh, i pio mleko. Svi su buljili u njega.

,,Š'a je? Se nijesam dobro počešlj'о? Ću popravim! Deder, dajte mi zrcalo..."
   
Tako su tekli naredni dani, Hezus Moreno se vozio svojim Studebejkerom, za gospodinom Burcusom se tragalo, a golubovi, uznemireni dolaskom jeseni, neumereno su zaseravali raskošnu balkonsku ogradu od kovanog gvožđa. Svi su verovali da znaju sve, o svakom. Niko nije sumnjao u zakatančenost sopstvenih tajni, a oni koji ih nisu imali, držali su govore pune zavereničkih preteranosti; ogovaralo se, kovali su se planovi, urote i uopšte, u Valparaisu je vladala neumerena pomama za posedovanjem nekakve tajne.

Rokeri, iz parka, pevali su, iznova i iznova ,,Venus in furs", dok ih policija ne bi pokupila zbog alkoholisanja i uriniranja na javnom mestu. Rozita Infante je smišljala kako da ubedi kćer da se uda za Hesusa Morena, i svi su je pitali kada će svadba. Hezusa Morena niko ništa nije pitao, skriven iza osam cilindara, jezdio je gradskim ulicma, danju, noću je pravio svoje brodove i... ispraćao žene. Žene, žene će vladati svetom, znao je on. Žene, žene će dovesti do propasti sveta, plašio se. Jedna od takvih, poslata i potplaćena od strane Rozite da ga uhodi, potpuno je raskrinkala svu misteriju u vezi života doktora Morena. Zvala se Ćinćita. Pokucala je na doktorova vrata i nasmejala se. Njeno polugolo poprsje govorilo je umesto nje. Uđite, rekao je doktor kratko i propustio je da prođe. Ušla je u stan mirisav na lavandu, zidova prekrivenih, za nju nerazgovetnim umetničkim slikama, za koje je verovala da su vredne, sa bogatim nameštajem od plemenitog drveta i lakim, bistrim svetlom koje je dopiralo sa balkona. Ćutke ju je odveo u malu, stražnju prostoriju, i njoj je sve to bilo zabavno. Tamo je zatekla jedan krevet. Sličan je viđala po bolnicama. Lezite, rekao je. Legla je. Koštaće vas od hiljadu pet stotina, do dve hiljade dolara. Šta? U zavisnosti od meseca, gospođice. Koji ste mesec? Mesec, čega? Trudnoće, zaboga! Ali, ja nisam trudna. Rekla je to tako da se doktoru učinilo da mu neko reže po ušima. Čekajte, gospođice... Ćinćita, zar mi niste, u telefonskom razgovoru, rekli da želite da obavimo, ono što ja inače radim, i da je hitno... A šta vi to radite, gospodine? Zar vi nećete, gospođice, da...? Da – šta, gospodine?

Doktor Moreno nije znao kako prži podne Atakame, niti kako zavijaju njeni noćni vetrovi, ali je sada, u svojoj improvizovanoj, ordinaciji za nelegalne hirurške zahvate, osetio njihove halapljive ugrize, u kostima. Znao je da u tu nepreglednu pustinju šalju političke protivnike, kriminalce i ludake, i pitao se u koju bi grupu bio svrstan lekar koji izvodi abortuse; po Pinočeovim zakonodavcima, verovatno bi sublimirao sve tri grupe, zvali bi ga Hezus Kasapin, i u Atakami bi bio prokažen, i silovan. Ali, ubeđivao je sebe, braneći se pred razrogačenim očima polugole devojke, koja je tražila odgovore, ja samo radim svoj posao, za koji sam školovan, šta marim ja za zakone, to je pitanje za pravnike! Svaki rudar ima svoju jamu. Moje okno je Uterus. Zašto me ova devojka tako pasje gleda? Ko ju je poslao?, pitao se grozničavo, dok ju je gledao, na krevetu, lepu, sa ljubopitljivim osmehom na detinjastom licu. Ne, ona ne zna ništa. Sigurno ju je poslala ona ludača, cvećarka, koja burgijaški provodadžiše.

,,Čime se bavite, gospodine Moreno?"

Lekar je netremice zurio u devojku, koja je lako zadigla suknju, zauzevši maznu pozu na nevelikom krevetu. Bio je u neprilici. Mora se otarasiti ove devojke! Ne sme da vidi njegove brodove, njegove moreplovce, u bocama, morao bi da joj priča o svojim snovima, a onda bi ga ismejala. On bi je, tada, ošamario, i ona bi plakala. Smiri se, smiri, Moreno...

,,Gospođice, ja sam lekar", uveravao ju je, ipak ne mogavši do kraja da obuzda drhtaj u glasu, ,,žene mi dolaze na ginekološki pregled. Bolnice su prepune, liste čekanja... znate."

,,Pregledajte mene, molim vas!"

Skinula je gaće, pred njim. Rozita, cvećarka, napravila je veliku grešku prilikom izbora špijuna koji je trebalo da ispita muškarca kojeg je vrebala za svoju kćer.

,,Pregledajte me! Pregledajte me", vikala je devojka, spopadajući doktora. Branio se od njene golotinje, minutima je pokušavao da se otarasi njene nimfomanske napasti, i da je znao da je ona, Ćinćita, lokalna radodajka, ne bi je ni primio u stan. Nekako ju je savladao i izbacio, zapretivši joj da nikome ne priča o susretu. Zaključao je i otišao na balkon. Golubovi su bili tu, tihi. Dole, iz parka, Rozita je mahala karanfilom. Doktor joj se usiljeno nasmejao. Prvi put se uplašio da će biti otkriven. A baš se spremao da u turističkoj agenciji uplati jedno prekoatlantsko putovanje. Sevilja, Lisabon, La Rošel, Marselj, Portsmut, Liverpul... velike luke osvajanja sveta. Polazne tačke Magelanove, Drejkove, Da Gamine. Uzgred, kako je on? Kako je moj Magelan? Žurno je napustio balkon i otišao do sobe koja se nastavljala na dnevnu, i koja je uvek, uvek bila mračna...

Jel sad ovo sve ili ima jos, vrlo su mi cudni prijelazi s jednog na drugi dio...

Samo mi još fali zafrkavanje. Izmeni redosled u čitanju i biće sve u redu.

Quote from: scallop on 30-03-2013, 17:49:21
Samo mi još fali zafrkavanje. Izmeni redosled u čitanju i biće sve u redu.

Dobro. Mogu ja to izdrzati, kao sad, da me bubnete stapom po ledima i kad ne treba!

Bubam sebe, a ne tebe. :-x

Quote from: scallop on 30-03-2013, 10:36:44
Da ne bi bilo dilema, za ovu priču imam sledeća pitanja:


1. Kako biste od nje napravili fantastičnu priču?


2. Da li je čitava priča mogla da bude smeštena negde u Srbiji?

1. Zaistinski uzgaja armiju fetusa iz dunsta a u podrumu, ludi je doktor, snašao bi se i s tako čime. Posle priča može da skrene gde hoće, u golubove ili Atakamu. Zombiranje na finjaka.


2. Više nego poželjno, valjda je lakše ulaženje u karakter iz okruženja nego tamo odnekud. Misleći, dok se piše. No, znamo da je autor vanredno nadahnut Južnom Amerikom.

Ko radi, taj i greši. Ko ne radi, ne može da pogreši. Okrivićemo pijacu.

Priča je lepo napisana i čitanje klizi bez problema. Ipak, za moj ukus pomalo kitnjasto. Da li mi je takvo mišljenje izazvalo za nas egzotično okruženje i seting u kojoj je priča smeštena, neka ostane moja dilema. Sve u svemu, sasvim lepa naracija. Ono što me malo, da tako kažem, iritiralo, je da me autor vodio ukrug a mogao je pravo. Slutim da je zbog poštovanja ka zadatom broju karaktera. Karakterizacija protagoniste mi je solidna. Više sam o njemu saznao od sporednih likova, nego od njega samog, što mi je takođe Ok.

Ova priča se može doraditi u fantastiku, ali pitanje je koliko bi to vredelo, budući da ovako sasvim lepo funkcioniše. Sve što bi se od fantastike tu ugradilo, ne bi doticalo priču i više bi bilo silovanje žanra.

Priča sasvim lagodno može da se prenese na naše podneblje, ali ne u ovo vreme. Najbolje odmah nakon rata, kada se na svaki upereni prst slalo u zatvor.

Ovo bih definitivno objavio, naravno nakon uredničkog zahvata. Nije da nema žuljanja, ali ništa strašno.

Quote from: Džek svih zanata on 30-03-2013, 19:09:20
Ono što me malo, da tako kažem, iritiralo, je da me autor vodio ukrug a mogao je pravo. Slutim da je zbog poštovanja ka zadatom broju karaktera.

Džek, ono što ti vidiš kao vodanje u krug je klasično pripovedanje. Da nije toga, teško da bi karakterizaciju prepoznao onako kako si je prepoznao. Sa svih strana, od svakog unetog lika u priču. Istovremeno saznaješ o okruženju, o ljudima među kojima se kreće Hezus. Posebno o sedamdesetim godinama prošlog veka, kada je rokenrol, na lošim kopijama doneo "slobodniji" život, pa je Hezus dobio "dobar posao", od kojeg je mogao da kupi beli Studebejker. Znaš li koji je lik mene opsenio? Burcus. Sećaš li se serije "Naše malo misto" i lika koga je igrao Ivica Vidović. On je znao često da kaže: "Ima puno lipih stvari, ma ti ne smem rić." I, imam još jedno pitanje za pisca: "Ko je bio "starčić smešno začešljane kose"? Ne mogu da se oslobodim ideje da je u pitanju bio neki od nacističkih vođa, izbeglih u Južnu Ameriku.Eto, dobre priče rađaju nove priče, a loše, koje idu pravo, a ne krivudavo kao ova - ništa.

Sve u svemu, priča mi se dopada, ali mi je prvi deo bolji od druga dva. Priča se fino gradi, autor nas postupno upoznaje sa glavnim likom i onim što čini njegov život. Međutim, opet se ne mogu oteti utisku, ovaj put da je autor pomalo na silu razvlačio priču ne bi li ispoštovao broj karaktera.
Dopadaju mi se i golubovi, ni trenutka nije zaboravio na njih, čak i do samog kraja. A šta predstavlja taj golub zna samo autor. Ja mogu jedino da pretpostavim ili razumem kako mi odgovara.
Imamo i jednu ogromnu materijalnu grešku koja se nije smela dogoditi jer je samo trebalo mućnuti glavom, za početak. Fetus od sedam nedelja ne može imati nekoliko stotina grama pa da ga beš!


Odgovori na pitanja:
1. Nekako se nameće da se od priče sa fetusima može napraviti fantastika. Možda i od goluba zagasite ćube. Ili da se pozabavimo putovanjem kroz vreme.


2. Naravno da je mogla čitava priča da funkcioniše i u Srbiji, uz vrlo slabe izmene. No, ako autoru znači (inače to ne bi ni radio, jelte) da je na Pinočeovom terenu, apsolutno mi to ne smeta i podržavam ga.

Smeo bih da bacim kintu da je priča starija od našeg Tabaka, pa ukazivanje na ograničenja priče ne stoji. Sa druge strane, Pigafetta je deo pripreme. Tako se zvao jedan od saputnika Magellana na putu oko sveta. Jedan od malog broja koji se vratio kući.


Jel' ima neka ideja koja je fantastičnija od horora?

Kao i na Radionici A ovde nedostaju konstruktivna mišljenja. Za mesec dana smo propustili kroz ruke šest priča što je ekvivalentno 30 kratkih priča od 6Kk. I samo pet-šest učesnika u raspravi. Ako sam tražio lične stavove, nisam tražio privatne stavove.  uređivanju tekstova nedopustivi su privatni stavovi. Tada ja nekoga mogu da ne volim, pa da zbog toga okalpim ružno priču. Recimo, od sutra ću početi da postavljam sledeću priču, za koju sam imao sve razloge da se postavim lično. E, pa neću.


Pre nego što započnem, red je da okončamosa Pigafetom, mada je prilično jasno čija je priča. Dodaću nekoliko primedbi, tek da ne izgleda da sam samo hvalio stil pisca. Uvek me zbunjuje kad naletim kod njega na neke nedoslednosti, a zbog rukopisa nisam siguran je li namerno ili nije. Postoji pet-šest grešaka u pisanju, na primer, Amerigo Vespuči nikad nije bio Vaspuči, stračić je bio "smešno začešljane kose", a ne zalizane kose??? Uvek će mi smetati kad je priča pozicionirana kod Pinočea, a ne kod Rankovića. Tokom čitanja se pitam o motivacijama pisca da bude baš tako. Smeta mi misao da je to samo "pokazivanje mentalnih mišića". Dalje, ulovim sebe da počnem da se podsećam Magelanovog puta oko sveta, kuda je sve prošao i gde je zaginuo, a onda, ispadne da tragam za motivom zašto baš on, do u detalje imena jednog goluba. Jesam za akrobacije, ali sam se uvek trudio da bilo koja od njih ne povede nikoga stranputicom. Ako jesam, moja greška.


Dakle, danas imamo ceo dan za dočitavanje i za sugestije.

LJUBIŠA DOLAZI NOĆU

1. Ocena celine priče

    Kao celina priča je smislena, sa jasnom namerom vođena od početka do kraja, ali je uočljivo da delovi celine nisu istog kvaliteta. Središnji deo je najbolje napisan, imam zamerke na uvodni deo (manje - više, gotovo sve uvodne delove radioničrskih priča bih menjao), i na završnicu koja je pomalo zbrzana. Mislim da se jedna reč olako upotrebljavala u B radionici - patetika. U ovoj priči je nema, ili barem, nema je u onolikoj meri da bi bila pomenuta.  Džek, u nekim trenucima, odaje nedostatak koncentracije, zbrza ono što ne bi trebalo da se zbrza, pa mu jedna nepromišljena reč sruši rečenicu. Priča se gradi na prenošenju emocija jednog čoveka, što je dobro urađeno, ali, kao što je primećeno, "škripa" nastaje u dijalogu, kada se te emocije susretnu sa drugim protagonistima u priči. Dijalozi na momente dobri, na momente izveštačeni. Priča ima spor narativni tok, što i dočarava starost, samoću i patnju protagoniste, liči na mirno proticanje reke, ili na ujednačene otkucaje srca, tek neznatno brza u napetim situacijama. 

2. Mišljenje o sadržini

    Posle zombija, ovde se susrećemo sa, ovom podneblju mnogo bližoj, poznatijoj temi - horor čuči u svakom od nas, a ne "negde tamo". Na tome su Stipan u većoj, i hidden u manjoj meri u svojim pričama, morali da porade. Tema je rabljenja u našim filmovima i literaturi do besvesti, ali je neiscrpna zbog proste činjenice da svaki čovek reaguje različito na zlo i traume.

3. Mišljenje o karakterizaciji

    O Radomiru sam stekao dva oprečna utiska: prvi, da je "živ", da je njegov lik živ kada je sam, ali da je "mrtav" pri susretu sa bilo kojim od sporednih protagonista. Upravo u tim susretima se rastače uverljivost Radomirovog lika, što dovodi do zaključka da je karakterizacija sporednih likova neuspešno izvedena, pre svega ima ih previše, pojave se, odu, i ne ostave nikakav trag. Trebalo je odabrati dva ili tri lika, istkati čvršće veze sa Radomirom, možda ubaciti u priču protagonistu koji sve vreme sumnja da je Radomir ubica, konfrotirati na neki način njih dvojicu. Mislim da se vernost u prikazivanju jednog, vrlo lako može odraziti na vernost prikazivanja drugog protagoniste, negativno ili pozitivno.

4. Utisak o stilu pisanja

    Stil je u službi priče, sa, za moj ukus, previše dijaloga, nije deskriptivan, ne teži prenošenju slika, već osećanja. Opisi koji su šturi i malobrojni, služe da dočaraju jasno određene emocije - setu, tugu, usamljenost, strah, beznađe... Rekao bih, funkcionalan stil.

5. Ocena pismenosti

    4

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:

    Da, uz male intervencije

Potpuno se slažem da se previše deremo: patetika, dijalozi, prepričavanje. Mislim da se Džek zaglavljuje jer pokušava sve to da izbegde. Prolaznici bi bili jedinstveni antagonista da se Džek bolje snašao sa dijalozima. Individualno, sumnju unosi jedino klinac koji je video. meni dovoljno.


Zahvaljujem na utisku. Sad bismo mogli na tvoju drugu priču, a preostalu kad stigneš.

Interesantno mi je kolike padove ovaj autor ima. Pigafeta je mnogo dobra priča dok je prošla vrlo slaba, barem po meni. E sad, razlog nalazim i u tome da autor u prošloj priči nije uspeo sebe i svoj privatan stav da isključi iz pripovedanja. Previše ličnog je bilo u prošloj priči i dopustio je da ga to odvede od čitalaca. Slično je bilo sa još jednom pričom iz Radionice A.

Naravno da pisac treba da piše o nečemu što mu je poznato, ali ako ne uspeva privatne emocije da preusmeri na pravu stranu bolje je da piše o stvarima koje ga ne dotiču previše. Barem u početku. Ako razumete šta hoću da kažem.

Ali, Plut, to važi za svaki segment neke priče. Konstrukcija, sadržina, stil, jezik, karakterizacija, sve to jedan pisac nudi gomili čitalaca. Bar se nada da je tako. Ko piše za sebe neka piše dnevnik za pod jastuk.

Priča je dobra, uz po neku a već iznetu zamerku. I meni se učinilo da postoje ,,parčadi", u sva tri dela, gde nam se iznova priča jedno te isto samo na malkice drugačiji način. Ne bih se složio da je to baš najpravcijatije pripovedanje, al' kako stvari stoje, do kraja ćemo morati svi da priznamo da je ,,pripovedanje" jedan čikov, i da mu mater, čak i kad ga progutaš on nađe puta pa utekne. Patetike ima, o da, nego da šta nego je ima, nije se još rodio taj a da je na nju pelcovan, ali je ona fino umešena i umotana pa je ispalo da je od skupljih bombona. Šećer je šećer, po izvedbi se poznaje majstor. Mada, evo mljackam, ipak mi ostaje u ustima nekako malo praznjikavo. Nisam pametan, nešto mi još fali. Možda je do toga što Dorse nikad nisam gotivio al' sam zato voleo Velvete, drugačiji oblik ,,psihodelije". Čak sam i proverio, učinilo mi se da se ne može dernjati na ,,Venus in Furs", pa ispalo da može. Lepo je odrađen prelaz s Džeza na R'n'R, predlošci istih u subkulturnim promenama, gde je Studebaker Daytona izvučen kao čista pohlepa. I početak pada.
Dok nisam zaboravio, onaj Bokanegra, dal' sam ga ja u priči prevideo il' se on pojavljuje samo da bi pokupio goluba pa da i za njim moramo da guglamo k'o za Amerigovom frizurom? Nisam zainteresovan da istražujem ko je Rodrigo. To se pre interneta, kao i u slučaju Pigafeta, nazivalo ispraznim elitiznom; sad, kad guglamo, neugodnom dosadom reda veličine zubobolje.  Takve stvari se mogu uvek preneti u priču a da ne iziskuju odvajanje od iste. Nepotrebna smetnja, i ne, nije priprema nego podjebavanje.
Čileanski pojmovi mi sveukupno smetaju kao i kad oni ,,epičari" krenu da mačem i magijom osmišljavaju svet. Strana imena, domaća imena, kad se preteruje bezveze je u oba slučaja. No, što rekoh, autor to voli pa mu neka.
Hrundi je u samom vrhu najtalentovanijih mladih autora sa Sagite, ovom pričom je to dokazao. Ostali nek' grickaju nokte. Ako bih smeo drugarski, još kad bi malkice na uštrb psihodelije pojačao samu priču priče, meni bi bilo sasvim potaman.

U vezi Pigafete:

1. Kako biste od nje napravili fantastičnu priču?

    Ne bih. Priča bi morala da doživi velike promene ako bi se ubacila fantastika, i to više ne bi bio Pigafeta, bar je iz mog ugla gledanja tako. Mislim da činjenica da jedan čovek čuva izvađene fetuse u svom stanu, daje dovoljnu dozu neobičnosti i začudnosti priči, a njena kičma je borba protagoniste da tu svoju poremećenost, maniju, opsesiju, ili kako god da je nazovemo, sakrije u javnosti. Uloga goluba je značajna u smislu "izduvnog ventila" kroz koji će Hezus izraziti teskobu zbog neprestane griže savesti, i straha da ne bude uhvaćen. Kao što je stvarni Pigafeta hroničar Magelanove odiseje, tako je i golub Pigafeta hroničar Hezusove borbe sa samim sobom. Dok se stvarni Pigafeta vraća u Španiju, golub ne uspeva da stigne do Hezusa, pada na rubu Atakame.
scallop je u pravu, lik Hezusa sam gradio kroz druge likove.

2. Da li je čitava priča mogla da bude smeštena negde u Srbiji?

    Mogla je. Kao i u bilo kojoj državi, ali pitanje je koliko bi to bila ista priča? Da li bi Pekićev "Čovek koji je jeo smrt" bio isti da mu radnja nije smeštena u postrevolucionarni Pariz? Ili mu baš to vreme, i ta lokacija, daju vrednosti koje ima?
Zašto Čile? Pre svega, jer je u Čileu u doba Piničea abortus bio zabranjen, nelegalan čin, pod svim okolnostima, čak i na zvaničnim klinikama. Dakle Čile se uklapa u osnovnu zamisao priče - jedan čovek se bavi nelegalnim poslom, po zakonima zemlje, on je običan kriminalac. Konkvista, ili Konkista, Magelan, moreplovci i brodovi, tu su, pored činjeice da se uklapaju u "seting" Čilea, i da "ožive" lik, da ga učine "stvarnim", da, na kraju krajeva, zaokruže njegovo ludilo, koje kulminira u trenu kada ga policja odvodi, a on im poručuje da uzmu fetus iz njegovog stana, i da ga ukrcaju na brod koji je modelirao. Spreman je da zaplovi! Zapravo, tu njegova griža savesti isplivava na površinu, postaje svestan da je, praktično, ubica.
Međutim, ni jedan drugi lik nije pošteđen nekakvog stradanja, cvećarka koja želi da uda kćer za Morena, ne zna da joj je kćer, upravo kod Morena bila na abortusu, zatrudnevši ko zna sa kim.
Bezazleni Burcus, običan kartaroš i badavadžija, završava u Atakami, možda bez ikakvog razloga, a možda i ne.
Na kraju, u totalitarnim režimima najopasniji su upravo "ljudi sa smešnim frizurama", odnosno, naoko neupadljive, komične individue, ali koje su, najčešće, doušnici, cinkaroši itd. Čovek sa smešnom frizurom je rekao jednu besmislenu rečenicu, ali je promenio tok priče, za koju sam, dok mi se on nije izmigoljio iz prstiju, imao sasvim drukačiji završetak. I zahvalan sam čoveku sa smešnom frizurom što se pojavio, učinio je priču boljom. 

Kako izgleda da se više niko neće javiti, a da ne bude da je sve apri-li-li-li, izvolte prvu trećinu sledeće priče:



KUĆA NA DRUMU


,,Bog te...", bio je veran čovek pa ga je to što mu je krenulo na usta i više iznenadilo neg' ono u šta je zamalo ugazio. Mašio se rukom u nedra, hteo je odmah da celiva časni krst. Jedan od tisovog drveta mu je obično samo landarao oko vrata, tad, bila je prava prilika za podstreknuti se u iskrenom verovanju. Ipak, još dublje je posegnuo pa izvukao politru, tu i otpio podužim korakom. Jer, znalo se da je seoski poštar uz to što je bio veliki vernik još i pijandura; on se toga nikad nije stideo, tvrdio je da se ta dva nemaju zašto potirati, barem kad je on u pitanju. I zaista, tek kad bi popio mogla se naslutiti sva dubina pamuka u njegovom karakteru. Tad nije otvarao pošiljke niti čitao tuđu prepisku, nije bio toliko pakostan da švalerska pisma prosleđuje muževima i obratno, i još je razna nepočinstva radio ali samo kad bi ga kletva stigla sasvim treznog. Pa su ga pojili onim najboljim šta je koja kuća imala u podrumu, i svima lepo. Dakle, Poštar je bio vernik, ispičutura i uglavnom nepouzdan, kao čovek i kao službenik; tog jutra mu je došlo da je suviše živčan za ustaljenu rutu te je rešio da prvo udari drumom napolje, pa do onog salaša što je od skoro ostao prazan. Gledao je kovertu bez imena, naznačen je bio samo broj, čudio se ko to po prvi put piše matorom sa salaša tek tad kad više nema kome. Svi su znali da matori nema više nikog na ovom svetu, pride, vazda je bio na kraj srca pa u sve upirao puškom. Nju je nabijao solju, krupnom kao srča s gazdačkih prozora, i nije birao između lopova, seljana il' dece kad navale na trešnju. Svima bi izbušio tur da je peklo dovoljno dugo, pa kad su ga  konačno našli mrtvog u ataru prvo su ga bockali štapom, kao kera, da vide dal' je zaista umro. Onda su ga strovalili u plitku raku zaboravivši da mu na krst barem urežu ime i godine; ime su mu zaboravili i najstariji, za godine ko bi još mario.

Negde na pola puta do salaša, kad je skoro ugazio u jamurinu na sred druma, da je nastavio zacelo bi i upao unutra, i kad se smirio od prvog šoka, rešio je Poštar da se vrati i obavesti nadležne, jer zašto bi ga se takvo šta uopšte ticalo. Rupa na drumu pa se rascepila da zjapi, sve zahvatajući i okolne njive, smatrao je da to ne bi trebalo da bude njegov problem. Kad se zapoštario nije bilo nigde naznačeno da se pisma i pokojniku moraju isporučiti u zadatom vremenu ako bi to podrazumevalo i krčenje puta uokolo, kroz kukuruze. Ni sa jedne strane bivšeg druma nisu bili njegovi kukuruzi, nije on imao šta da traži po tuđim njivama, kosilo bi se i sa službeničkim i sa paorskim. Zabacio je torbak na leđa činivši prvi korak natrag k selu kad, nije bio siguran šta je čuo, ličilo je da iz rupetine u isto vreme grmi i žamori, lomilo se nešto u teškom stisku da bi odmah bilo i samleveno. Nije se on prepao toga, razumeo je da tolika rupa iziskuje ravnopravnom merom i treskanja, bubrezi su mu se proželi jezom tek kad je kroz svu tu larmu naslutio da vazduhom leluja i njegovo ime. Glas je bio tih, time ne i slabašan, bio je jasno prozivan imenom, prezimenom, čak i službom. U žurbi i do sela se nije setio ispale politre, niti je skidao krstić sa usana.

***

,,Stoko seljačka, šta ste sad naradili?", čudio se sreski načelnik zavirujući unutra, cenio je dubinu. On je bio oprezan čovek, sa sobom je poveo i četu žandarma jer seljanima baš nikad nije verovao. Opasao se pajvanom, drugi kraj su mu privezali pozdalje za dud, pa je lično virkao u grotlo što se nedavno pojavilo na sred druma.

,,I lažete, lažovi ste kao i uvek", dole nije ništa pametno video pa se odaljavao, još uvek ne razvezujući pajvan oko struka. ,,Evo, koliko sam ja ovde? Sat? Dva ili tri? Pa se ništa nije desilo. Nije se proširilo".

,,Koliko da istekne frtalj sata gospodine sreski načelniče, možda za bobicu duže. Evo, i za dve", nije znao bolje pa je samo šakama gužvao svoj šešir, prativši ga smerno u stopu.

,,Sat ovamo, sat onamo...", odagnavao je od sebe tog što se voleo nazivati seoskim knezom, nije želeo da ga udostoji ni zalutalim pogledom. ,,Vidiš kakve su vrućine, nebo gori a zemlja puca", maramicom je tapkao pod nosom, na vrućini bi ga uvek probadalo u grudima pa bi mu se rosilo više usana. Odigao je ruke da ga razdreše, nije više moga da podnese to stezanje okolo stomaka.

,,Da gospodine, al' to se stvarno širi. Zjapi sve više", Knez je davao sve od sebe kako bi podesio ton na potpuno pomirljivo, ipak gurajući svoje.

,,Nisam primetio. A ja sam plaćen da sve primetim. Svakako, to što vi zovete grotlom bi preskočio svaki jedan moj momak. Momak, 'ajde preskoči", ofrlje je mrdnuo glavom u jednog od žandarma. Ovaj se našao iznenađen pa je umislio da bi bilo najbolje da ne pokazuje znake razumevanja, sve dok ga narednik nije izvukao iz stroja.

,,Stoko, m'rš, trči!", sažalio se narednik na pušku, strgao mu je sa ramena."'Ajde, hop!". Nesrećno čeljade je stajalo na sred dela šta je ostalo od druma, izgledao u seljane, načelnika, čak i seoskog kneza kao poslednju nadu, pa se zaleteo i skočio.

,,Au, al' je duboko! Gosn' sreski načelniče, ovo je duboko do u materinu", duže je narednik osluškivao kraj grotla, iščekivao ako bi se začuo krik, ili barem neki zvuk kao kad telo u padu poskakuje od tvrde zidove.

,,Seljačka posla. Nek' zatrpaju to", vrućina ga je gušila, prskao se vodom i lapćao vazduh. Naredio je da ga odmah vraćaju, pa je kočijaš žvićnuo. Za njima su peške odkaskali i žandarmi, manje jedan.

Čim su otišli, Knez je, besan, proturio nogu kroz zgužvan šešir i hitnuo ga pravo u jamurinu. Seljani su krenuli da se razilaze, valjalo je dokoračati do sela.

,,Kneže, ako ne smetam", prišunjao mu se poštar sve pazeći da mu ne zakorakne u jaru. ,,Ja sam malo, da kažem, obilazio", hteo je da mu i namigne al' se poplašio dal' bi ovaj to razumeo na pravi način.

,,Pa ti po službenoj dužnosti bazaš kojekuda, i to svaki dan. Šta si našao, da nije nova jamurina?", dernjao se da je nešto od razmilelih seljana zastalo, možda u iščekivanju novog cirkusa.

Nije mu odgovorio samo je klimnuo, ohrabren i namignuo.

***

Gde god je zemlja zinula, a to je uokolo bilo na više mesta, sve su bile omanje rupe ne šire od nekoliko metara i do metra dubine. Nadnosio se Knez nad njih, pokušavao je fenjerom da osvetli ako bi se išta pametno odole ukazalo. U kukuruzu je bio problem, i u rupama, bile su suviše plitke. Kako je gde tlo klecnulo, čitavu rupu su prekrivale oštre zelene stabljike, kao samo izmeštene do jednog sprata niže.

Pljucnuo je podnoge Knez, spram škrtog fenjera pokušavao da osmotri celu situaciju još jednom. Bilo mu je jasno da bi to bio malo veći posao za samo dva para ruku, al' i on se nije pretrzao u poverenju kad je bilo do seljana. Od vajkada se pričalo da je tu i uokolo zatrpavano svašta, kako bi ko dolazio da popali i orobi, narod je kopao rupe, veće il' manje, pa se nadao da će se jednom i vratiti po svoje. Vazda je bilo da se retko ko vraćao, još manje da je neko išta nalazio. Ali priče su ostajale, takve se teško zaboravljaju.

Poštar se do tad već bio umorio, sedeo je na obodu obližnje jame, nešto gunđao sebi u bradu i držao se za nedra dok je potezao iz flaše. Povremeno bi otresao glavom, nije se tačno razaznavalo dal' zbog popijenog il' izgovorenog.

,,Šta si ti, nesrećo, tražio u tuđoj njivi?", prišao je tamo gde je ovaj sedeo pa se i on spustio, nije mu prigovarao, jednostavno ga je pitao.

,,Gde? Kad sam ja bio u tuđoj njivi? Govori i nemoj ništa da prećutiš", hteo je da ustane, da se nadvisi, pa je ispalo ništa od svega toga.

,,Još jutros si se kleo kako ti u tuđu njivu k'o u tuđu kuću – nikad nepozvan", u tom trenutku ga je već mrzeo, kao da je nesrećni Poštar bio jedini krivac i zbog rupetina, protraćenog dana pa i zato što ga je sreski načelnik podsetio da je sa narodom ista stoka makar što je seoski knez.

,,Nisam nepozvan, ceo dan me zovu..." završio je još tiše, pipkao džepove ne bi li se iznenadio nađenim pa pripalio sebi.

,,Ti si se, biće, danas dobro prepao. Ko je tebe zvao u njive nesrećo poštarska? Ovo ovde baš i nije blizu velike na drumu", ponudio ga je Knez, zapalio i on jednu.

,,Jeste, po imenu me zovu, pa i po službi... Evo, i sad me zovu. Iz svake one rupe, iz svake je drugi glas", drhtali su mu prsti dok je upirao u mrak. ,,Znam ja da to niko ne čuje, da je drugačije već bi me neko hitnuo u onaj bezdan, da namirim stvar", procedio je osmeh kao na šalu.

Nijedna noć nije za takve razgovore, pogotova nije bila ta. Zažalio je Knez što nije obukao nešto toplije, nekakva hladnoća mu se primicala, golicala mu kosti.

,,Kako to, hoćeš da kažeš da te baš... Jel' se ti to šegačiš sa mnom?", frknuo je Knez, sve s odignutim fenjerom izgledao u okolni mrak.

,,Krsta mi časnog!", najednom lagan u skoku, izvadio je iz nedara pa celivao komadić tisovine, sve usput po sluhu upirući u svaku jednu jamu odakle je bio dozivan. ,,Ovaj odavde je muški i dubok", napravio je par koraka ,,ovaj šuška dok priča", zaleteo se u mrak da nastavi, pa je umukao i jednostavno ga je nestalo.

,,E, budale", poskočio je Knez s fenjerom ne bi li ga sustigao, zaličilo je da mu je negde u pomrčini krcnulo vratom.

,,Eto vidiš, sad sam počeo da ih nalazim i pre neg' što progovore", vajkao se poštar tek do pola vireći iz nove rupetine i propalih stabljika kukuruza. ,,Ova ima fini ženski glasić", rasplakao se iz čiste nemoći. ,,Vuče me kurva dole, pomagaj svetli Kneže", najednom je rupa secnula još niže. Vadio ga je Knez kao kad se u mrežu mesto šarana umrse ale somovske pa se nikako ne zna na koju bi stranu da pretegne. Ipak, utekoše.

Ovo bih nastavio da čitam, bez daljnjeg.

Dok se vi zabavljate ili ne zabavljate čitanjem, da ja malo sumiram mart mesec.


Imali smo šest priča. Četiri od "Tortaša" :lol:  i dve Hrundijeve. Nije bilo naročito uspešno, ali evo šta bi ovaj urednik prihvatio za doterivanje:


- "Ljubiša", ako se smanji doživljaj sa raznoraznim ponavljanjima, ako dedino ludilo postane smislenije i još po neka sitnica. Naravno, slab jezik bi morao da bude doteran, a jabuke i voćnjak vidljiviji:


- "Put kroz Eden" bi imao najmanje primedbi, SF zahteva više dobre argumenatcije. Smeta i nova varijanta Boga, ona mora da bude žestoko opravdana;


- "Feliksov poslednji skok" mora da dobije argumentovaniju priču Feliksa novinarki, da jadna ne bi pobegla pre vremena. Ostalo su sitnice;


- Ne bih objavio "Spuštanje noći". Stipan nije napisao priču, a i karakterizacija je besmislena. Neka se muči sam ako veruje da bi od toga nešto moglo da se napravi:


- "Opština" ne opstaje ako se od nje ne napravi roman. Suviše započetog, a premalo rečeno. Hidden mora da sedne i preispita svoje dijaloge. Ne funkcionišu. Ako bi da napravi roman, mogli bismo da popričamo nekom prilikom;


- "Pigafeta" nije fantastika, a ja sam "urednik fantastike".  8)  Drugih primedbi nema.


Inače, imali smo preko 7000 obilazaka i skoro 300 postova. Kao i neko bolje redovno kolo Radionice A. Moglo bi se biti zadovoljnim da su utisci bili smisleniji.

Ja se izvinjavam što odgovaram Glavnom Uredniku... Ali ovo je ipak Radionica, zar ne?

Poštiujem sve primedbe izrečene na moju priču, pre svega one upućene od Miće i Scallopa.
Možda i nije neko opravdanje, ali priča je pisana na brzinu, gotovo na silu.
Pre no što joj sam se posvetio napisao sam nekoliko priča za konkurse i bio sam prilično idejno "izduvan".
Na odluku da ne koristim restlove starijih priča poseban je uticaj imalo to što me je Scallop prethodno ošinuo za bajate priče.

U svakom slučaju, pokušaću da se ispravim sa nekom novonapisanom pričom.

U nekom razumnom vrmenskom intervalu i nadam se - mnogo boljom...

Da Radionica, ali ono je bio moj post, zar ne? Još se potajno nadam da bih mogao da objasnim da sam "Zemlju za dobre ljude" pisao u frci, za ciglo 20 dana, ali jadac. Posle lajanja nema kajanja. Tokliko o skidanju gaća.

Zamolicu da mi se pojasni ponavljanje u Ljubisi, nisam u komentarima to zametio. Doterujem ga, pa da i to sredim.

Prebroj koliko puta je pomenut. Kao da je čitalac blesav. Izbaci svako drugo pominjanje i na pola puta si. Iskoristi ponavljanja o sanducima jabuka za nešto što nisi napisao, a moglo bi. Umesto silnih glasova iz voćnjaka, kako bi bilo da jednom zađe i da se suoči. Drama raste, imaš dbitak, a niks gubitak. Recimo, neka klinac zaždi u voćnjak, neka ga ujuri i, za trenutak, neka izgleda kao da će ga zatući. Ti pišeš bez međuklimaksa. Kad počneš da voziš nema krivina.

zahvaljujem.

Niko osim Stipana nije ništa pročitao, opazio...?

Pročitao, ne znam šta bih napisao. Stil je neobičan i nekonvencionalan, ali sasvim dopadljiv. Rupe su me zaintrigirale, o karakteru protagoniste bih više da saznam, nekako mi se migolji. Ne mora da znači da će ostati tako.

Eto, ipak sam znao šta da napišem. Čekam nastavak.

Gde nam je ženski svet?

Evo, sad cu ja...

Stil tezak. Formulacija recenica, pomalo zajebana. Nije dobro da se citalac toliko muci, mogao bi odustati prije vremena, a steta jer se tema cini i vise nego zanimljiva.
Ovo mi je narocito zasmetalo "dubina pamuka u karakteru" Pamuk nije dubok zaboga, a ovako ispada da mu je bas to karakteristika. Dubina. Prepostavljam da se htjelo reci da mu je dusa meka kad je vec usporedujemo s pamukom. Ne?